Zbjeg iz sela oko Okučana u Sombor, Miletić i Odžake 1944/45.

Nesa Obs Nikola.Ova fotografija koju si objavio ima posebno značenje za tebe i želim ti objasniti razloge
zašto.Ti si napisao da je slika nastala u IZBJEGLIŠTVU 1945 godine.Nikola,to nije bilo izbeglištvo već
ETNIČKO ČIŠĆENJE SRBA iz Okučana i okolnih sela.Pošto sam bio učesnik tih zbivanja radi istine želim
izneti činjenice o tome događaju.Zbog sve većih zverstava koje su ustaše počele sprovoditi nad Srbima
mi smo morali bežati u šumu među partizane koji su nas uspešno štitili.Ustaše su iz Okučana smeli doći
samo do Caga i to u slučaju da se tamo zateknu u prolazu Nemci ili Kozaci.Srbi iz svih sela koja su bila uz
prugu ili na glavnom putu Beograd-Zagreb morali su bežati pošto im je pretilo fizičko
istrebljenje.Uglavnom to su bile žene sa malom decom i starije osobe,dok su muškarci bili u
partizanima.Pošto nas je bilo mnogo izbeglih i veliki teret za ishranu nas i partizana u zimu 1944 godine
doneta je odluka da nas sve prikupe na slobodnoj partizanskoj teritoriji sačine plan iseljenja i upute na
već oslobođeni deo Jugoslavije.Sve su nas prikupili u Donjem Čagliću iz okolnih brdskih sela.Pred nas
izašao je partizanski Komandant koga su zvali Šubara i održao kraći govor.Rekao je da moramo napustiti
naša sela pošto tu treba da prođu oslobodioci partizani i da nebi bilo žrtava zato nas transportuju.Na
pitanje jednog našeg Bodegrajca Luke Trbića a zašto nisu i Gornji Bogićevci evakuisani on je rekao da je
to stav rukovodstva.Poslije toga sve su nas prebacili u prostorije ludnice(duševnih bolesnika) u
Pakracu.Odatle kreće transport u neizvesnost.Pešice krećemo preko Đulovca ,prelazimo zaleđenu reku
Dravu na Mađarsku stranu u Barč.Tu su nas dočekali Rusi koji su već oslobodili taj deo Mađarske.Mađari
nas nisu prijateljski primili.Nisu hteli dati ništa čak ni vode.Vođa našeg puta pokupio je nas decu i rekao
da na mađarskom jeziku tražimo hleba.Naučio sam reči "Ođam kenjeret"-daj hleba.Zahvaljujući Rusima
pod prisilom morali su dati.Put kroz Mađarsku dugo je trajao Nažalost poneki iz transporta nisu mogli

1
izdržati ovako težak put. U januaru 1945 godine prelazimo kod Bezdana Dunav i našli smo se u
Bačkoj.Verovatno da je ta fotografija tada nastala pošto primećujem da su na njoj sve žene sa malim
bebama.Kod Sombora napravljen je raspored gde će tko ići u koje selo.Moji Bodegrajci dobili su Srpski
Miletić,Rajićani Karavukovo,nerki su dobili Deronje,Pivnice a pojedinci u Odžak.Tu sam pošao u školu
novog režima-Titovu školu.Uglavnom smo svi dobili švapske kuće koje su ostavili i pobegli ispred
Rusa.Kuće su bile pune hrane i pića.Međutim mi Slavonci nismo želeli ostati u tuđim kućama i kolektivno
smo se vratili u Maju 1945 godine.Dakle ta fotografija nastala je u vreme egzodusa nas Srba u to
vreme.To je Nikola za tebe draga uspomena.Pozdrav.

Nesa Obs Nikola upravo želim da ti saopštim da sam zajedno sa mojom sestrom prep oznao na fotografiji
moju sestru Milku Zec iz Donjih Rajića gde u naručju drži pokojnog sina Nedeljka .Slika je nastala u vreme
određivanja gde će koja familija ići i dobiti smeštaj.Moja pokojna sestra Milka dobila je selo Karavukovo
kod Sombora.Pokojni sin Nedeljko živeo je i radio u Jasenovcu a kasnije prešao u Novsku gde je naprasno
umro Verujem da si primetio da je iza tih žena okačena slika Tita.Mi smo tada bili na slobodnoj teritoriji i
ako su Okučani bili pod okupacijom ustaša.Kada smo saznali da su kod Trokuta Nemci i Ustaše pretrpeli
poraz i da partizani napreduju ka Zagrebu bili smo veoma sretni što ćemo uskoro da se vratimo na naša
ognjišta.Tek tada smo videli daleko od rodnog kraja kako su Okučani i okolna sela lepi.

Nesa Obs Draginja,da vam nesto objasnim.Taj nas srpski transport koga su formirali partizani,krenuo je iz
Pakraca preko Daruvara i Djulovca i tu smo presli zaledjenu reku Dravu u Madjarsku.Taj deo zemlje bio je
oslobodjen od strane Rusa i nas transport zadrzavao se u pojedinim mestima kako su uslovi
diktirali.Najvise smo se zadrzali u mestu Barc.Tu smo se mogli oprati i istrebiti od usiju i buva.Madjari su
trebali da nam daju hranu,sto su oni odbijali.Mi kao deca trazili smo kruha na madjarskom jeziku; Odjam
kenjeret.Oni su uvek odgovarali; Nem kenjeret.Moj otac pozalio se ruskom vojniku da nam ne daju
kruha a onda je taj vojnik otisao u tzv vanjsku pec uzeo tri velika kruha i nama doneo.Nas transport kroz
Madjarsku bio je tezak posto je bila velika zima.U januaru 1945 godine kod Bezdana ponovo smo presli u
nasu zemlju i krenuli prema Somboru.Odatle smo krenuli prema Odzacima gde su nas rapodelili u
pojedina sela.Mi Bodegrajci dobili smo Srpski Miletic,dok su Rajicani dobili Karavukovo a ostali iz drugih
nasih sela tadjer su bili rasporedjivani uglavnom u svabske napustene kuce.Mi smo kao deca tamo posli
u novoformirane skole.To su moja nezaboravna secanja kako smo po cetvoro u vrsti isli u skolu.Kada
smo saznali da je kod Trokuta probijena ustaska odbrana i da partizani krecu u oslobodjenju Zagreba i
time pada NDH,nasi mestani odmah su odlucili da se vratimo na nasa ognjista.Napustili smo bogate
svabske kuce,posto nasu slavonsku lepotu nista nije moglo zameniti.Takav je bio put moje
generacije.Najteze u svemu ovome meni pada kada se sada pojave nekakvi istoricari koji nemaju blage
veze o istini u to vreme dogadjanja.

Preuzeto 24 decembra 2018. god. sa Facebook stranice:

https://www.facebook.com/groups/1456454191249463/permalink/1464364807125068/