Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је

вођена 15. јуна[15] 1389. године на хришћански празник Видовдан[16], недалеко од Приштине,
између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и
међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске
налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника,[17] а један од
српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је
успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез
Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са
бојишта и напустила Србију.[17]
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о
нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка
завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим
далекосежним последицама представља отоманску победу. [17]
Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)[18] и њихових контаката
са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали
његову врховну власт.[18] Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате
изгубљене пределе у западној Србији.[18]
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено
заустави османско ширење у Европи.[17] Она је током наредних векова постала централни
мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Садржај

 1Позадина

 2Припреме за битку

 3Последице

 4Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича

 5Референце

 6Литература

 7Спољашње везе

Позадина
Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395.

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану,
него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље
напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански
савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да
балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би
повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су
пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном
српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни
положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У
северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.[19]
Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који
су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи,
а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као
Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара
Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски
династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.
[19]

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у
области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу
приморја, и то не само у Албанији него и у Захумље. Ти упади вршени су испрва са малим
одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да
изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе
као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у ово време, бележе све
чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба
на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на
Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од
ушћа Топлице у Јужну Моравуград Копријан (после назван Курвинград), да брани нишавску
долину од њихова насртања.[19]
Иван Мештровић, Косовским осветницима 1912—1913, рељеф

У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру
утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку
својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни
чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су,
помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној
обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских
династа у Албанији је био активан једино Балша II Балшић који је успео да женидбом постане
господар Валонеи Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и
недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више
страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се
отимао и Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних
успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази.
Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији,
Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с
том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу,
сестрићу Константина Драгаша.[19]

Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.

После тога Турци су поновили своје упаде у северне и северозападне области. Године 1386.
Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према
западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије
и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати.
Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Захумље. Њихов ненадни и необични
упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком
на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према
Хуму, али је претрпела пораз код Билеће.[19]
Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са
Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек
представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напад вршене су дуго и већ
у фебруару 1389. године знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији. [19]
Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији
део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима,
налазило се Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с
југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од
судбине јужне српске државе.

Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут причестила пред
битку

Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи
код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније,
Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал,
али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника.
С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко
свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио,
али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову. [19]