1:

Sadržaj:____________________________________2
Kratak sadržaj_______________________________3
Ključne reči_________________________________3
Uvod______________________________________3
1. Simetrija i asimetrija_______________________ 4
2. Širamina__________________________________5
3.Sastanak o danu
hrizantema_______________________________6
Zaključak___________________________________6
Literatura___________________________________7
 2:

Kratak sadržaj

Ovo je kratka analiza motiva mističnosti u zbirci od devet priča, Ugetsu Monogatari, pisca
Ueda Akinarija, sa osvrtom na neke od junaka ovih dela.

Ključne reči

Ugetsu monogatari, mističnost, život posle smrti, onostranost, simetrija, asimetrija,

duhovni svet, tajanstvenost, muđokan, prolaznost, ovozemaljsko

Uvod

Ueda Akinari bio je usvojeno dete u uglednoj trgovačkoj porodici, očuh mu je

bio ugledni trgovac. Ta porodica je imala stariju ćerku sa kojom se Ueda lepo slagao.
Kada je bio dete dobio je visoku temperaturu i ruka mu je ostala paralisana. Otac mu se
svakog dana molio u budističkom hramu da on ozdravi. Uedi se vraćaju funkcije ruke,
ali ipak mu ostaje mala mana u pokretima. To je uticalo na njega da veruje u nešto
mistično, nadmoćno. U mladosti je učio haikai poeziju. Kasnije je počeo da proučava
Kokugaku . Jedno vreme je bio lekar. Greškom (ne zna se da li njegovom), njegova
pacijentkinja, devojčica, umire. On prestaje da se bavi medicinom i počinje da piše.
Imao se skladan, miran brak. Nije imao dece. Napisao je vrlo mali broj dela. Za razliku
od Saikakua, on je svoja dela ponovo iščitavao i dorađivao.
Njegova najpoznatija dela su: Ugetsu monogatari „Priče kiše i meseca“-prva
verzija je napisana 1768. delo je izdato 1776g. ima 9 priča.
2. Harusame Monogatari Priče o prolećnoj kiši“-delo je izdato posthumno,
rukopis je završen 1808.i ma 10 priča.
Oba dela odražavaju budističku ideju ingaoho . U Ugetsu monogatari je
dinamičnija sižejna struktura.
 3:

1. Simetrija i asimetrija

Priče uključuju likove, mesta, vreme koji nisu realni. Sižejna struktura je
neobična. Priče se bave osetljivom granicom ovog i onog sveta, dodirnom tačkom našeg
postojanja i našeg nepostojanja. Pisac koristi svoje poznavanje kineskih dela u stvaranju
svojih dela. Ugetsu monogatari ima više od 60 kineskih i više od 100 japanskih citata.
Tim citatima je hteo da literarno prikaže našu stvarnost, da ponudi univerzalniju sliku,
realnost na višem stepenu.
Mukotrpno je tragao za stilom, svoja dela je stilizovao, nije pisao po inerciji.
Vremenski i prostorno spaja ono što nije u našoj stvarnosti, udaljava ih i stvara veći
stepen realnosti. Ovo delo se sastoji od 9 samostalnih priča, od kojih svaka ima
prstenastu strukturu.
Autor vodi računa da postoji tematsko-motivska povezanost između priča. Na
početku, priče govore o iskrenosti, a od sredine priče govore o prevari. Knjiga sadrži i
simetriju i asimetriju.
Simetrija se vidi u pričama u prvoj polovini knjige, koje se bave dobrotom,
iskrenošću i dobronamernošću. U drugom delu knjige se ističe da se dobrota i iskrenost
ne nagrađuju na ovom svetu (asimetrija). Tu se bavi tamnom stranom naše ličnosti i
ističe da se uprkos toj tamnoj strani mi uvek vraćamo dobru.
Svaka priča se bavi pitanjima života i smrti, pitanjima šta je ovaj, a šta onaj
svet. Autora zanima svet izvan našeg. Otuda mistična težnja kojom će autor otkriti
tamne i svetle strane našeg postojanja. Karakteristični motivi su duhovi, prostor van
našeg, realnog.
 4:

2. Širamina

U ovoj priči javljaju se dve istorijske ličnosti. Pesnik Saigjo, jedan od

najznačajnijih iz Shinkokinshu, bio je monah. Sa njim se javlja i duh istorijske ličnosti
zamonašenog cara Sutokua. Sutoku je gnevan i ima želju za osvetom, a pesnik Saigjo se
ne slaže sa tim. Priča počinje tako što pesnik Saigjo odlazi na hodočašće u mesto
Shiramine gde se nalazi humka zamonašenog cara Sutokua. On prinosi svoju pesmu
njegovoj duši i počinje da čita Sutru. Tada se javlja duh Sutokua koji još uvek u sebi
ima puno kolebanja. Saigjo mu predlaže da se posveti Budinom učenju, a car to ismeva.
Počinju da vode veoma tešku raspravu. Sutoku govori da ljudi neminovno imaju
potrebu da vode bitku, ali je Saigjo protiv toga. Ističe nestalnost našeg sveta (mujokan) i
kaže carevom duhu da je zaista besmisleno da se bilo ko bori protiv bilo čega. Kako je
Saigjo bio u pravu, Sutoku se još više naljutio i pretvorio ga je u biće koje je palo u
pakao.
Pošto je taj prizor bio strašan Saigjo se ražalostio i počeo je da piše i izgovara
stihove. Car je to slušao i polako je počeo da se smiruje, da bi na kraju dobio potpuno
spokojan izraz lica i nestao. Saigjo silazi sa planine Širamine, ali je shvatio da je Sutoku
sve istorijski tačno pripovedao i da je nagovestio propast klana Heike što će se desiti
nakon 13 godina. Na kraju komentar sa neutralne tačke gledišta: kaže se da je vrlo
čudno što je Sutoku predvideo budućnost.
Sutoku predstavlja naš ovozemaljski, surov svet. Saigjo predstavlja svet
spokojstva, svet duhovne vrednosti i na kraju zahvaljujući poeziji duhovni svet
pobeđuje ovozemaljski.
Okvir je po teoriji Uspenskog. Na kraju se pojavljuje kratak iskaz koji
predstavlja okvir jer se ne odnosi na sižejni tok. Ima bitnu funkciju da naglasi
zagonetnost našeg života. Na taj način priča se ne završava moralistički. Autor hoće da
pokaže tajanstveni okvir našeg života, da granica između ovog i onog sveta ne postoji.
 5:

3. Sastanak o danu hrizantema

Priča o dvojici mladih ljudi od kojih je jedan siromašan naučnik, a drugi je

samuraj koji se razboleo na putu. Mladi naučnik je pomogao samuraju i ovaj je
ozdravio. Oni su se sprijateljili i pobratimili. I samuraj se bavio naukom o vođenju
bitaka. Kada je samuraj odlazio dogovorili su se da se ponovo vide, ali samuraj nikako
nije dolazio. Mladi naučnik se zabrinuo, ali tada se sa vetrom pojavio samuraj.
Međutim, to je bio njegov duh. U borbi koja se vodila, on je bio uhvaćen i zarobljen.
Shvatio je da nema ništa od života i izvršio je samoubistvo da bi njegov duh mogao da
ode kod njegovog prijatelja, mladog naučnika.
Ovde se govori o prijateljstvu i prefinjenoj ljubavi. Ova priča je nastala na
osnovu kineskog dijaloškog romana. Koristi se intekst i adaptacija romana je vrlo verna.
Govori se o svetu posle smrti. U poređenju sa prethodnom pričom vidimo da su u obe
glavni junaci muškarci, ali u ovoj postoji i jaka prijateljska veza između likova.

Zaključak

U Edo periodu naglo se razvija izdavaštvo. Scenska umetnost je prihvaćena

kao oblik subkulture. U teatrima je bilo moguće kupiti knjigu kojom može da se prati
tok predstave. Jomihon žanr se javlja sredinom 18. veka. Književni tekst u delima ima
najvažniju ulogu, a broj ilustracija je manji nego u prethodnim žanrovima. Doživljava
vrhunac za vreme Uede Akinarija.
 6:

Literatura:

 Katō, Shūichi. A History of Japanese Literature: From the Man'yōshū to Modern Times. Tr.
Don Sanderson. New York: Routledge, 1997.

 Shirane, Haruo, ed. "Early Yomihon: History, Romance, and the Supernatural." In Early
Modern Japanese Literature. New York: Columbia University Press, 2002.