Poreklo feudalizma u Japanu

Pojam ‘feudalizam’ se danas često koristi za opisivanje bilo kakve ekonomske ili
socijalne prakse srednjeg veka, kao i za vladu tog doba, ali preciznije bi bilo reći da je
feudalizam način raspodele zemlje, iz koje se razvila određena podela društva. Kao ni
evropski, ni japanski vladari nisu planski doveli zemlju u feudalno doba, već se ono pojavilo
kao rezultat preduzetih mera radi zaštite zemlje. Iako se definiše istim izrazom, japanski
feudalizam je specifičan. Dok je gotovo celu Evropu progutao rimski uticaj, Japan je odoleo
kineskom uticaju, odnosno japanski feudalni sistem ne duguje ništa kinskom. Čak se može
opisati kao reakciju protiv kineskog uticaja, jer je nastao nakon propasti pozajmljenih
institucija iz Kine, koje su nametnute još uvođenjem Taika reformi.

Osnova feudalnog sistema je posedovanje zemlje, u Japanu se to odnosi na posebni tip

privatnog vlasništva šo ili šoen. Termin šo postoji još od sedmog veka, ako ne i od ranije i
obično predstavlja pirinčano polje u vlasništvu plemića ili verske institucije. Ali je bitno
naglasiti da je feudalizam nastao posle propasti šoen sistema i uvođenjem potpunog
vlasništva zemlje. Promena sa centralizovane na provincijsku vlast se desila otprilike kada su
klanovi Taira i Minamoto postali politični moćni. Preciznije, oko 1160. godine, kada je bio
vrhunac Kijomorijeve moći. Tada su Taire držale posede u svakoj provinciji, a pored toga
slale upravnike u druge posede, kako bi prošilili svoju moć. Takođe, slali su komesare (bugjo)
u istočnim i zapadnim provincijama, kako bi kontrolisali članove ratničke klase koji se nisu
odmah povinovali njihovoj volji. Prema delu Heike Monogatari trideset od šezdeset šest
provincija su vodile Taire (bile su na čelu oko 500 vila i postavljali su svoje guvernere i
zemljoposednike).

Joritomova politika zemlje

Joritomo je 1185. godine od vlade dobio pravo da postavi upravnike (đito) i visoke
činovnike (šugo) u svim provincijama. Joritomo je uzeo već postojeći sistem i prilagodio ga
svojoj nameri. Na primer, Kijomori je vršio nadzor šoena na isti način. Taire nisu direktno
tražile svu vlast nad zemljom, ali administracija i raspodela proizvodnje je bila u njihovim
rukama. Tako nešto je hteo da uradi Jošicune kada je od Go-Širakave tražio da on i Jukiie
dobiju mesto nadzornika na Šikoku i Kjušu ostrvima. Đito su imali veliki politički uticaj u
svom regionu, a šugo su održavali red u provincijama i nadzirali ratnike. Joritomo je,
izborivši se za carsko odobrenje da postavi svoje ljude na mesta upravnika i nadzornika,
zaslužan za institucionalni početak feudalnog doba u Japanu. Njegovi vazali su znali da im je
on omogućio visoko mesto i zbog toga mu bili odani.

Kada je Joritomo tražio ovo od dvora, 22. decembra 1185. godine, on nije pravio
razliku između privatnog i javnog vlasništva, a Go-Širakava je prihvatio (verovatno u strahu)
i tako je ostalo narednih 700 godina. Iako je kruna predala pravo uzimanja poreza, carska
porodica i veliki plemići su imali velike povlastice, kao što je smanjen porez posedima koji
su njima pripadali. Tako je bilo u skoro pola provincija. Već u prvom ustanku protiv Taira,
Joritomo je preuzeo na sebe ulogu vođe, davao je naređenja i onima nad kojima nije imao
vlast i tako se našao na vrhu istočnih provincija. On je nastavio posao svojih predaka, posao
vojnih upravitelja velikih imanja tog regiona. Kada su se Taire povukle 1181. godine, istok je
pao pod potpunu kontrolu klana Minamoto. Od tada, pa do 1185. godine, Joritomo je
prikupio ogromnu vojsku, bio dobro utvrđen na istoku, tako da dvor svakako nije smeo da ga
odbije.

Joritomo je razumeo da zavisi od svojih vazala, a ne od cara, čak je sebe smatrao

vođom ratnika. Dodatno se udajio od uticaja krune zato što mu je mesto sa koga je upravljao
bila Kamakura. Njegova organizacija je bila usmerena ka disciplini i zaštiti ratnika koji su mu
pomogli da dođe na visoku poziciju. Najznačajnija stvar za ovaj sistem je sud koji je
odlučivao čija su prava na posedovanje određenog zemljišta, a sud bakufua je bio
nepristrasan (koliko je to bilo moguće), nije se obazirao na rang i time je uspeo da dobije
poverenje vazala, koji su verovali u njegovu pravednost.

Kako su obradive površine rasle u Japanu, tako je rastao broj stanovnika i određeni
broj ljudi su postajali ratnici-zemljoradnici, koji su se formirali u veće grupe, a one su bile
odane vođama. Razvija se odnos između gospodara i vazala, a najbolji primer je baš Joritomo
na čelu Minamoto klana, sa brojnim vazalima. Ratnici su bili vazali vojnog vođe, ali su služili
i javnog ili privatnog zemljoposednika. Za svoju službu su ratnici imali određena prava, kao
što je deo profita određenog zemljišta. Ta prava su ratnici najbolje štitili ako bi „njihova“
zemlja bila deo zemlje nekog uticajnog plemića. A da bi vojno zaštitili „svoju“ zemlju,
najbolje je bilo da stupe u službu vođe klana. Tako bi možda dobili i neko pravo više, kao što
je pravo upravljanja posedom i položaj nadzornika (đito-šiki).

Za feudalnu vladu najbitniji i najteži zadatak je bio pravedno izvršavanje politike

zemlje, jer je bilo mnogo sukoba interesa i rasprave između zemljoposednika i ratnika.

Organizacija feudalne vlade

U najranijim pokušajima da mobilizuje svoje ljude iz klana, Joritomo, dok je još bio
pobunjenik, plenio je zemlju koja je bila nelegalna. Većina ovih transakcija biva zapisano jer
je to bio običaj.

Posle 1183. godine, poteran ratnom srećom, počeo je pažljivije da planira sa namerom
da razvije validan feudalni zakon iz nekoliko presedana koje je napravio svojim mešanjem u
zakon koji je nastao iz Ustava iz 645. godine. Ovo mešanje se nastavilo, ali je regulisano. U
praksi, moć carskog trona bila je uzdrmana, ali principijelno gledano feudalni vođa nikad nije
uspostavio moć nad carem. Joritomo je hteo da napravi snažan sistem vazalstva, koji bi on I
njegovi naslednici sprovodili vrlo strogo. Vođa Minamoto klana bio bi vladar istočnih
provincija, vođa svih ratnika, zaštitnik trona I države. Iz ovih razloga, Joritomo je bio pažljiv
I limitirao je svoje veze sa aristokratskim carskim dvorom, njihov odnos bio je striktno
formalan. Bio je odlučan u svojoj nameri da učini Kamakuru stalnim sedištem feudalne
vlasti. Njegovim vazalima strogo je bio zabranjen ulaz u bilo koju prostoriju pod okriljem
carske krune bez njegovog odobrenja, a on nije želeo da prihvati nijednu drugu titulu osim
SEI I TAI SHOGUN. Prihvatio je guvernerstvo nad Izu I Sagami provinicijama, ali to su
provincije koje je već kontrolisao.

Joritomova organizacija u Kamakuri nosila je ime Bakufu, što je bio kineski termin za
sedište komandira carske garde. Ovaj termin za Joritomovo sedište prvi put je upotrebljen
1190. godine. Desetak godina ranije, Joritomo je uspostavio kancelariju pod nazivom
Samurai – dokoro. Ona je, pre svega, služila za kontrolu vojnih poslova, od njihovih obaveza
I privilegija, do njihove časti I ranga.

Jedna čudna osobina feudalnog društva u Japanu, koja nije imala svoj pandan u
evropskom društvu, bila je stroga kontrola gospodara nad ličnim životom vazala. Gospodar je
znao sve o njegovoj porodici, brakovima unutar porodice, prijateljima, prošlosti. Svrha ovog
nadziranja bila je ta da nijedna lična veza nije smela da im stoji na putu ukoliko gospodar
zatraži njihove usluge. Organizacija ovog nadzora bila je jedan od glavnih poslova Samurai
dokoroa. Samurai dokoro I Kamakura svoj vrhunac dostižu 1181. godine kada Joritomo,
čuvši za plan Taira klana da napadne istočne I severne provincije naređuje direktoru dokora,
Vadi Joritomou, da mobilizuje sve vazale. Za vreme rata, Dokoro je bio sedište vojske, ali su
se svi viši oficiri ipak borili na frontu sa vojskom. Njihov posao je bio da ohrabre trupe, da ih
nagrade I savetuju, ali pre svega, glavna svrha im je bila da traže ambiciozne generale. Vada
Joritomo je bio sa Kađivarom I Jošicuneom u odlučujućim bitkama protiv Taira klana, a
odigrao je izuzetno važnu ulogu kao vođa u bici kod Dan no Ure. U situaciji pred samo
izbijanje građanskog rata, Samurai dokoro je bio neophodna I vrlo važna institucija, jer je
njegova svrha bila da digne veliku armiju na noge. Drugim rečima, cilj je bio da se svi
indiviudalni ratnici stave pod jedno vođstvo, a tako bi se ojačalo jedinstvo kao ratničke klase.
Pored toga, za rešavanje velikog broja problema koji su se pojavili u vojnoj vladi, bilo je
potrebno naći ljude koji su vešti u preduzimanju zvaničnih poslova. Za ove potrebe, iz
prestonice je pozvao dva vrlo iskusna I školovana čoveka: Nakawara Hiromota I Mijoši
Jošinobua. Oni su postavljeni kao savetnici u Kamakuri.

Kancelarija kojom su predsedavali ovi savetnici zvala se Kumonđo, slična funkciji

Sekretarijata, a uspostavljena je 1184. godine. Ovo je bio Joritomov najviši administrativni
organ. Dosta kasnije, nakon što se vratio iz prestonice gde su mu ponuđene visoke vojne
poziicije, preimenovao je Kumonđo u Mandokoro, što je bio čest opis za kancelariju velikog
plemstva, gde su se održavali privatni, a ponekad i javni poslovi. Svrha promene iz
Kumonđoa u Mandokoro bila je da se naglasi lični karakter Joritomove veze sa svojim
vazalima I kako bi se razlikovao sekretarijat od vladinih kancelarija u prestonici.

Kada se Joritomo vratio iz prestonice krajem 1190. godine, odlučio je o tome kako će
izgledati organizacija Bakufua I o osobama koje će biti postavljene na važnije pozicije unutar
istog. Kumonđo je bio pod vođstvom Oje Hirotomoa, koji je predsedavao odborom savetnika,
a na istoj poziciji je I ostao kada je došla promena na Mandokoro. Kasnije, 1203. godine,
nasledio ga je Hođo Tokimasa I od tad ovu kancelariju drže članovi Hođo porodice. Ove tri
kancelarije (Samurai dokoro, Mandokoro I Monćuđo) sačinile su jedan organ za iznošenje
poslova vojne vlade. Pored vojne konotacije Bakufu termina, Joritomova administracija
zasnivala se više na civilnim principima nego na vojnim. Kako je moć Bakufua rasla i širila
se celom zemljom, Joritomo je vrlo retko izlazio iz okvira metoda menadžmenta
domaćinstava i imovine, a te metode koristili su neki od najpoznatijih bogatih individualaca
tog vremena. Bakufu se nije razlikovao od Fuđivara Mandokoroa. Ovo zahteva objašnjenje.
Feudalna tradicija zasnovana je u Kamakuri. Kamakura vlada bila je u svojim najbitnijim
sadržinama slična kućnoj kancelariji velikog plemića. U suštini, to je bila, manje ili više,
namerna kopija takvog aranžmana. Menadžment kuće velikog vođe iz velikog klana kao što
je Fuđivara zahtevao je organizaciju ogromnih razmera onog trenutka kada bogatstvo klana
nadmaši bogatsvo carske porodice. Posledično tome, Fuđivara Mandokoro se poredio sa
kancelarijom Kancelara (Dađokan) centralne vlade, koju je, ako ne poi menu, onda po
funkciji vremenom zamenio.

Fuđivara Mandokoro imao je veliko osoblje kojima je predsedavao direktor zajedno

sa starijim oficirima visokog ranga na dvoru. U poslovanju su pratili strogu zvaničnu
proceduru.

Takođe, I abdicirani carevi su, kada su počeli da igraju aktivnu ulogu u vladi, imali
kancelarije koje su naličile na kućne kancelarije plemića. Ovo je bilo poznato kao kancelarija
In (Inši ili In no Cukasa) koja je imala veliki autoritet I koja je izdavala pravila I naređenja
koja su rušila odluke centralne vlade. OSoblje se biralo tajno, ne zvanično I sastojalo se od
povučenih zvaničnika, viših dvorskih službenika i ljudi na nižim rangovima. Ovo je pre bila
porodična afera nego disciplinovana vladina kanclearija, ali je uživala veliku moć. Samim
tim, do kraja Heian perioda, privatni organi bili su zaduženi za sve važne administrativne
funkcije, uživajući veliku moć I autoritet, dok su ustavni organi nastali zakonima polako
počeli da nestaju. Autoritet Bakufua zavisio je od odanosti šogunovih vazala I njegovom
voljom da im daje nagrade I beneficije za njihovu službu. Ovo su bili fundamentalni uslovi
feudalnog društva. U ranim fazama u Japanu, veza između vazala I gospodara imala je jak
lični karakter. Kada je ratnik podneo zahtev za status direktnog vazala šoguna, on je
ceremonijalno primljen od strane Joritoma, I nakon polaganja zakletve postaje član klana
kojim komanduje Joritomo. Ali kako je broj vazala rastao, Joritomovi zamenici u
provincijama slali su pisane preporuke I slali u Kamakuru. Ni u kom slučaju, međutim, status
direktnog vazala nije mogao da dobije niko ko do tada nije imao rang samuraja.

Veza između šoguna I njegovih direktnih vazala, kao sama srž feudalnog Sistema, nije
mogla biti lako ugrožena, ova veza se prekidala samo u slučaju nekih najgorih uvreda ili dela
vazala. Reč za vazala u japanskom rečniku je “kenin”, što znači kućni čovek, gde kuća
zapravo naznačava porodicu. Samim tim, u ranim danima Kamakura perioda, član Minamoto
familije bio je, za svog vođu, lojalan porodici, kao I ratnički. Biti kenin je bila ogromna
privilegija koja se teško dodeljivala a ljubomorno čuvala. Prvo je bila čuvana samo za one u
srodstvu sa Joritomo Minamotom, ali kasnije, kako se moć širila, Joritomo je bio primoran da
I neke svoje stare saveznike, pa I neke neprijatelje uzme za vazale. Vremenom, postojao je
isti broj vazala Taira, kao I Minamoto porekla. Dobar utisak o status kenina stiče se iz
dokumenata koji potiču iz 12. veka. Kenin, u nekim starim zapisima, bio je nešto više od
kućnog sluge, ali je honorifični termin go-kenin korišćen za članove ekskluzivne kaste.
Joritomova politika bila je da ojača ovu ograničenu klasu ratnika tako što će posebnu pažnju
posvetiti njihovim ekonomskim potrebama. U isto vreme, lišavali su statusa kenina sve one
za koje su mislili da ne podležu feudalnoj discipline. Hronike ranog Kamakura perioda
govore da mnogi ratnici koji su služili Bakufuu nisu uspeli da dobiju status kenina. Čak I
direktni potomci kenina, nisu sami mogli da postanu kenini, ali mogu biti verne sluge I
vlasnici velikih imanja I zemlje. Drugim rečima, status kenina je formirao feudalnu
aristokratiju, u čije društvo se teško ulazilo. Slično tome, status ratnika, samuraja, bio je
strogo definisan I težak za dobijanje. Ratnik koji je bio pratilac I sluga kenina nije mogao da
postane samuraj bez zvanične dozvole šoguna, čak iako je imao značajnu ulogu u ratu.

O klasama ispod samuraja u Kamakura periodu se malo zna. Najniža klasa sastojala
se od zemljoradnika i sitnih grupa neveštih fizičkih radnika. Razlike između klasa koje su
uspostavljenje Taiho zakonikom nikada nisu zvanično ukinute ali su vremenom polako
nestajale. Još manje u broju, ali više u važnosti bilo je industrijskih I agrokulturnih zanatlija
kao što su kovači, zidari, stolari i oni koji su radili u obradi metala. Ne zna se mnogo o
njihovom standardu života, ali postoje dokazi o naglom napretku na polju metalurgije I
drugih industrijskih tehnika tokom dvanaestog veka, koji je stimulisan, bez sumnje,
povećanom proizvodnjom hrane I povećanim zahtevima trgovine sa Kinom.

Mir nakon Gempei rata doneo je dosta potreba na domaćem tlu. Bogati vazali
Kamakure I bogati plemići Kjota ohrabrivali su izgradnju novih kuća I svetilišta. Umetnici,
arhitekte I skulptori počeli su da se doseljavaju u Kamakuru počevši od 1185. godine, kako bi
se tadašnje feudalno društvo malo razlikovalo u svom sastavu. Umetnici nisu bili visokog
društvenog ranga, ali su uvek bili poštovani, kao što su bili pisci I religiozne vođe.

Verovatno najinteresantniji fenomen društvenog života u srednjem veku bio je položaj

budističkog sveštenstva. Postati monah bio je jedini način da se omladina iz skromnih
socijalnih slojeva uzdigne na društvenoj skali. Mogli su da dobiju dobro obrazovanje, a ako
napreduju, mogli su da se mešaju I žive u istim uslovima kao ljudi sa visokih položaja. Svi do
sada pomenuti ljudi pripadaju društvenoj klasi pod imenom rjomin što označava dobre I
slobodne ljude. Sa druge strane imamo I semmin grupu kojoj pripadaju sluge, robovi i
radnici iz društveno neprihvaćenih poslova kao što su bili mesari I drugi koji su ubijali
životinje. Do 11. veka, razlika između ove dve grupe nestajala je zbog brakova između ljudi
koji pripadaju ovim grupama. Semmin grupa je, iako je pripadala određenim gospodarima,
tokom ranog Kamakura perioda dobila određenu vrstu slobode I zahvaljujući ekonomskom
rastu, dobili su I malo veću vrednost I uslov života.

Da se vratimo na više klase feudalnog društva. Kontrola vazala od strane gospodara

bilo je privatno pitanje kojim se bavio Joritomo, a ne sam carski tron. Joritomo je uvek tvrdio
da je lojalnost njemu jednaka lojalnosti tronu I da nikako neće tolerisati bilo kakvu direktnu
vezu svojih podanika sa tronom. Ovaj aspekat vojne vlade dobro je oslikan u kampanji
Joritomo Minamota protiv Fuđivara Jasuhire. Joritomo je obavestio dvor da namerava da
kazni Jasuhiru zbog toga što je štitio Jošicunea. Međutim, njemu je rečeno da u to teško
vreme ne bi trebalo da se dešava nikakva dodatna borba ili rat. Ova presuda ga je osramotila,
pa je pitao jednog od glavnih vazala za savet. Rečeno mu je da ako je zemlja u ratu, on ne bi
trebalo da traži bilo kakvu dozvolu za bilo kakav vojni poduhvat. Ovo je bilo opasno jer
Joritomo tada još nije bio šogun, ali postojala je dodatna opasnos po Jasuhiru jer porodica
Fuđivara Jasuhire bila je vazal Minamoto porodice dosta dugo te su mogli biti kažnjeni zbog
neposlušnosti prema tronu. To se I desilo, Jasuhira je ubijen, ali njegova glava nije odneta na
inspekciju u dvor, jer je on bio nečiji privatni neprijatelj, a ne pobunjenik protiv krune.
Postojala je rasprava među japanskim istoričarima o tome da li je Joritomou bila potrebna
potpuna kontrola ratničke klase da dobije titulu Seii Tai Šoguna. Ova poenta nije bila previse
važna, bila je poznata njegova želja za tom titulom I razočaranje kada je car Go Širakava
odbio da mu je da. On je ovo mesto dobio tek nakon Širakavine smrti, samo zahvaljujući
Kanezaneu, čiji je doprinos institucionalnom rastu feudalizma u Japanu bio od presudne
važnosti.

Pisana naređenja koja je izdavao Kamakura Mandokoro ličila su na ona pod nazivom
kudašibumi koja su plemići u Kjotu slali svojim podanicima. Međutim, postojala je razlika
jer je u Kamakuri vladala politika jednostavnosti I praktičnih metoda, dok se Kjoto gušio u
birokratiji I kompleksnosti svoje politike što je zamalo dovelo do pada centralne
administracije. Ovo nije dugo trajalo, bilo je dosta rasprava među vazamila oko imovine I
ranga, ali su promene počele polako da se naziru.

Prvi korak bio je promena Mandokoroa u Šogun-ke Mandokoro, tačnije privatnu

kancelariju vrhovnog komandira. Mandokoro je ovime izgubio svoj privatni karakter I postao
je Vlada šoguna, koji je, kao vođa ratnika u celom Japanu poslovao sa vladom u Kjotu na
svim poljima koja se tiču prava I obaveza ratničke klase.

Ovaj razvoj funkcija reflektuje se u jezičkim promenama. Na primer, Joritomo, u

jednoj naredbi iz 1185. godine, sebe opisuje kao gospodara Kamakure, ali nakon 1192.
godine, sva njegova dokumenta potpisuju dva najviša oficira I sva dokumenta počinjala su
zvaničnije. Jednostavnije forme korišćene su na dokumentima manje važnosti.

Po pravilu Bakufu je poslao svoje naredbe policajcima, pošto su oni bili vojni
guverneri koji su kontolisali vazale u delovima njihove komande. Na drugom mestu naredbe
su bile, ukoliko je to bilo neophodno, prosleđivane upravnicima zaduženi od strane
Kamakure za privatna i državna imanja. Na ovaj način feudalna vlsat je planirala da sprovede
razumni autoritet korz celu državu; međutim, u ranijim fazama Bakufua lokalna organizacija
nije bila u potpunosti razvijena i neki ratnici nisu bili u potpunosti pomireni sa upravom
Minamoto klana, tako da ni policaja ni upravnici nisu bili sposobi da iskoriste svoju moć
kako je to Kamakura želela. Sve dok nekoliko decenija kasnije se nije osnovala vlada šoguna
i dok njihov uticaj nije postao efikasan i ujednačen.

Dalje, bilo bi poželjno da se napravi rikapitulacija funkcija koju su imali policajci i

upravnici. Kancelarija policije poreklom je bila zadužena od strane Joritomoa vodećih ratnika
kako bi predstavili njega u određenim zapadnim provincijama, kao deo njegovih vojnih mera
protiv klana Taira. Sa neradim priznanjem od strane dvora ovaj sistem je bio napravljen za
stalno i bio je primenjen ravnomerno u polovinu provincija, gde je sam Jorimoto preuzeo
titulu So-cubuši, odnosno generala policije. Osnovna funkcija policije bila je da uhapse
pobunjenike i kriminalce, formalno dužnost koja je pripadala komesaru policije ( Cubuši ili
Kebiši). Takođe, bili su ovlašćeni da prizovu vazale za njihovu vojnu uslugu.

Kada je 1185.godine bio prvi put odobren da odredi policiju, Joritomo nije bio
dovoljno moćan da proširi ovo pravo na sve oblasti. Mogao je da upravlja istok, ali na
zapadu, i za neko vreme na severu, morao je da napravi konekcije sa lokalnim
partikularizmima. Pre kampanje protiv Fuđivare Hidehire, nije bio u mogućnosti da pošalje
svoje oficire u Micu i Devu, dok u svojim prvincijama, kako ne bi uvredio carsko
dostojanstvo, okrenuo se predstavnicima Bakufua u centru kako bi nadgledao svoje vazale i
ratničku klasu, bez neke posebne dozvole za to.

Pored šogunovog namesnika koji je obitavao u kvartu Rokuhara u Kjotu

( tradicionalno mesto vojnih vođa koji su bili na dužnosti u centru) postojao je posebni
komesar za odbrambeni štab u Kjušu ( Ćinzei). Prva osoba koja je imala ovu poziciju bio je
Amano, koji je 1186.godine bio poslat u Kjušu kako bi uništio sve preostale pristalice
Jošicunea. U narednoj godini Nakavara Nobufusa je bio poslat kao posebni izaslanik od
strane Bakufua sa naredbom da suzbije i uništi sve stanovnike u južnijem delu Kjušua
(posebno u Kikađimi, gde je bilo nezadovoljstvo i pobuna ali ne u velikim razmerama).
Nakon toga Nakavara je dobio viši čin u policijskoj službi u Kjušu, sa odredištem u Dazaifuu,
mestu gde je nekada zasedala vojna služba Kjušua. Sva naređenja iz Bakufua su išla preko
Dazaifua, i to bez sumnje zbog toga što se osećalo to da Kjušu ratnici nisu hteli da podlegnu
naređenjima činovnicima koji su bili zaduženi za regularne provencije. Takođe postojao je još
jedan poseban komisionar u Nagatu, glavnom ostrovu u kranjim istočnim provincijama, koje
je bilo od velikog strateškog značaja. Čim je na severu Jasuhira bio poražen, Jorimoto je
uputio komisionare u Mucu i Devu, čije su dužnosti bile da čuvaju red i interese Minamoto
vazala. Po Jorimomoovim instrukcijama bivši zavisnici Fuđivare bili su pomilovani, a zatim
bili pozvani u Kamakuru kako bi njihova feudalna dobra bila priznata. Mnogi su prihvatili
ovu ponudu. Nakon toga vlada Kamakure posvetila je veliki značaj autoritetu svojim
predstavnicima na zapadu koji su uglvnom bili u stilu Tandai. Kako su Tandai u prestonici
( bilo ih je dva) tako su i Tandai u Kjušu presedavsli nad kancelarijma sličnim Kamakurinoj
vladi (Samurai-dokoro). Ove kancelarije su same mogle da izdaju naredbe bez traženja
dozvole šoguna.

Takva su naređenja u priznatim formama bila poznata kao Rokuhara Mikjošu i

Ćinezei Mikjošu; reč mikjošo znači pisana naredba od strane visokog autoriteta.

Poreklo kancelarije zemljoposednika ( đito) nije jasno, ali se spominje u dokumentima

oko 1130.godine kao kancelarija profita i bez sumnje postojala je dosta pre spomenute
godine. Funkcija upravnika bila je da upravlja i nadgleda poslove velikih imanja, da održi red
među stanovnicima, da se pobrine za članarine i za remitale u prepisanim veličinama od
zarada zemlje do vlasnika zemlje. Tipičano šo ili zemljište sastojalo se od parcela zemlje od
različitih vrtsa kao što su:

Zemlja koja pripada vlasniku zemlje, uglavnom plemiću

Zemlja koja pripada religioznom telu

Nasleđena zemlja, zvana imenovana polja ( mjoden) koja je uglavnom bila održavana do
strane vlasnika

Zemlja koja je donirana gospodaru kao deo zemljišta za zaštitu, ali koja je bila okupirana i
obrađivana od strane vlasnika zemlje,

Zemlja koja se nije računala u pirinčana polja, kao što su brdašca, močvare i šume

Razlika između vlasništva i posedništva bila je promenljiva. U nekim slučajevima

vlasnik i posednik zemlje bili su isti dok u drugim slučajevima nisu bili u mogućnosti da
zadrže posedništvo. Uglavno je zavisilo od ranka i uticaja glavnog vlasnika poznatog kao
Honke ili kuća porekla, koji je bio predstavljen na mestu od strane svog agenta, upravnika.
Ponekad je vlasnik slao upravnika da obitava u zemlji, uglavnom je bio lokolni građanin zbog
opšteg znanje o mestu i uticaju. Takvi građani su po pravilu bili ratnici, koji su mogli da
održe potpunu kontorolu nad radnicima šo i po potrebi oružijem brane njihova prava protiv
bilo kog autoriteta koji ih izazove. Zbog toga zemlja je bila u ilegalnom porastu, ali se razvila
na tolikoj razmeri i služila interesima toliko moćnih ljudi da je sama država primetila to, šta
više skoro svi plemići i službenici kapitala i svi veliki manastiri i svetilišta su živeli od
prohoda skupljenog od zemlje. Zbog tog razloga su se ilegalan i legalni sistem razvijali
uporedo jedan sa drugim bez nekih većih zamerki. Bilo je naravno sporova između
predstavnika centralnih i provinijalnih vlada i predsavnika zemlje uglavnom odnoseći se na
fiskalnu i juristikcionu vlast koju su tvrdile sve tri strane; ali sve u svemu zemlja je cvetala
dok je građanski autoritet padao, a dok se snaga zemljanih poslanika uvećavala. Ranije, ti
oficiri, nezvisno od staža, su počeli da preuzimaju prava koja su pripadala gospodarima
zemlje ili ostalim stanarima šo; taj proces se ubrzo pretvorio u stvarnu konfiskaciju i
zemljište je postalo za sve praktične upotrebe vlasništvo upravnika i njihovih naslednika. Kao
vazali Minamoto klana bili su priznati po njihovoj tituli nad zemljom nad kojom su imali
upravu i zato je pravedno da se kaže da japanski feudalalizam se zasnivao na kolapsu
zemljišnog sisitema.

Bilo bi pogrešno da se pretpostavi da je Joritomo ohrabrio konfiskaciju kao stvar

polise. Upravnici su u dužem vremenoskom periodu lako mogli da iskoriste prava u tim
zemljama, gde su bili nadležni, za koja im nije trebala podrška, jedino ukoliko to nije bila od
značajnog vođe. Između perioda njegovog uspona godine 1180. i vremena kada je zatražio od
dvora vlast da se preda upravnicima, dosta toga je naučio korz praksu i stekao je osoblje
obučenih administratora. Bez sumnje je po savetu ljud poput Oje Hiromoto da iskoristio
priliku neregularne situacije, zgrabivši značajnost kancelairje upravnika, koristio svoj prestiž
kao pobedonosni general da prisili potrebni pristanak od vlade iz Kjota. Potez je bio pametan
zbog šte je ostavio ovaj zemljani sistem kao celinu nepromenljivim, i samim tim ograničio
sebe da uspostavi direktnu konekciju između Bakufua i dela sistema koji se odnosio na
upravljanjem poseda. Funkcije upravnika nije mogla da se meša sa tim ali sada ti upravnici
nisu mogli da budu odbačeni ili prebačeni ili prekomandovani bez dozvole Kamakure čak i
kada su bili krivi za nečasna dela i njihovo upravništvo je bilo nasledno. Čim je policija i
upravništvo bili priznati kao administrativni organi od strane Kamakure, Joritomo je bio u
boljoj poziciji od suverenog da vlada celom zemljom jer biroktatske vođe u centru nisu
moglu da računaju na poslušnost njihovog upravljanja u provnicijama. Joritomo je mogao da
računa na poslušnost jer je mogao da primeni drasične sankcije kroz njegove provnicijske i
lokalne uprave. Imao je i dalju prednost, bio je služen od strane najtalentovanijih i
najiskunijih administratora u zemlji, ljudi iz porodica ili naslednika advokata i upravitelja
koji su osnovali Kamakura prostor za njihovu moć i poštovanje koje nisu uživali u centru,
gde je rođenje bilo više cenjeno nego znanje. Glavni među njima bio je Oje Hiromoto ali i
bilo je još njih koji su nosili ime te figure u svim hronikama, između ostalog Mijoši i
Nakavara.

Sa razvojem uprava nad kojim su ovi ljudi presedavali formirala se nova civilna
uprava skorjena delom od upravitelja iz Kjota i delom ljudi izvučenih iz ratničke klase koji su
imali osećaj za administrativni posao. Ovo je dovelo veliku promenu u samoj prirodi
feudalnog društva posebno Kamakuri, malom mestu koje je uglavnom odisalo kao centar
administracije, a ne vojne držve. Napokon, Joritomo nije mogao da računa na lojalnost
pripadnika njegvog klana i mnogih vazala koji su mu se dobrovoljno pokorili. U tim ranijim
danima, svest o obavezama i dužnosti bile su jako razvijene.Za razliku of jednostavnog
načina civilnog društva, među ratnicima su i dalje ostale netknute vrline. Bili su pod
striktnom zakletvom koja je zahtevala žrtvu vazala za dobrobit njegovog gospodara.

Ratnički kod

Naš izvor saznaja o porastu zakona ponašanja opisanog u modernom dobu kao Bušido
ili Put ratnika su u principu vojne hronike i romanse koje su počeli sa Masakado-ki, Micu
vaki, i sličnim dokumentima. Napisali su ih monasi ili naučnici sa ciljem da ispričaju priču
hvaleći hrabra dela; i vrlo je verovatno da su u takvim zapisima o hrabrosti i
samopožrtvovanosti pomogli da se napravi legenda i da se osnuje tradicija.

Kada je Joritomo sazvao Minamotove ratnike 1180, računao je na treadiciju lojalnosti.

Njegovo pravo nad vođstvom klana bilo je priznato što do strane njegovih neprijatelja kao i
od strane njegovih plemenika. I kao što su svi pričali niko nije imao hrabrosti da mu se
suprotstavi. Veza između vođe i podanika bilo je nešto što su svi ratnici prepoznavali, i to je
bilo zbog toga kako bi se naglasio kontinuitet te veze da je Joritomo odabrao kao štab grad
Kamakuru, gde je Jorijoši upravljao kao guverner Sagame gde je njegov otac živeo i gde se
klanski bog obožavao. Nakon toga skoncentrisao se na promovisanje solidarnosti sovg klana.

Pošto je njegova ambicija bila da postane vođa svojih ratnika, moglo bi se reći da je
ciljao ka ujedinjenju ratničke klase ne predavajući značaju pedigreu. Sistem koji je postavio,
iako nekompletan po standardima, bio je nešto više istrajniji nego privremeno udruženje
neprijatelja kontra režima. Bez sumnje može da se kaže da je lojalnost imala najvažniiju
ulogu u sistemu ovostranih dužnosti i iz ovoga je nastalo razvijeno feudalno društvo u
13.vekovnom Japanu.

Naše glavno sazanje o ratničom kodu o ponašajnu kao što se to razvilo u Joritomovo
vreme je klasično delo Azuma Kagami: „ Ogledalo istoka“; izuzetno delo koje zapisuje
hroničke događaje koji su ušli u formaciju raničke klase i koda ponašanja. Delo počinje sa
regrutovanjem Minamoto klana od strane Joritomoa u kasno proleće 1180, a završava se
1266, neposredno pred napad Mongola. Prvi deo je sastavljen 1270, najviše iz privatnih
dnevnika i zapisa od plemimića staroga režima i obuhvata širok spektar tema.; drugi deo se
odnosi na zvanične zapise Kamakurine vlade i poseduje validne istorijske činjenice koje će
kasnije biti od velikog zanačaja za proučavanje ekonomije i istorije Japan u srednjem veku. U
delu Azuma Kagami možemo videti herojski akt koji u stvari predsavlja potčinjenost vazala
njegovom gospodaru.

Ratnik ne traži usloge od svog gospodara on računa na vođstvo i zaštitu ali i ne

postavljanje nikakva pitanja u vezi nagrade. Odnos između njih dovjce sastoji se striktno od
lojalnosti. Ratnik ne dovodi u pitanje komandu svog gospodara ali je izršava nezavisno od
sopstvenog života, svoje porodice i svih svoj privatnih interesa. U slučju poraza mora da ima
na umu svoje prošle dugove i mora da bude spreman da umre zarad svog gospodara ili zarad
porodice ili klana kom pripada. Život ratnika pripada njegovom gospodaru, on njime ne može
da raspolaže u svoju korist niti kako bi sačuvao sopstvenu reputaciju.

U ratničkom kodu postoje određene nedoslednosti. Jedna od zbunjujućih

karakteristika feudalnog morala odnosi se na kontradikciju između zakona da ratnik ne sme
da služi dva gospodara i ne sme da prihvati neprijateljevu predaju i da ga uzme kao svog
vazala. Joritomo je bio praktičan čovek i bio je spreman se ophodi dobro prema moćnom
neprijatelju ako je od njega mogao da napravi saveznika. Bio je pristalica doktrine lojalnosti
zato što je to bilo ono od čega su on i ostale vođe zavisile u nasilnom dobu. Primer
Joritomove lojalnosti može se videti u sledećem; ratnik po imenu Ašikaga Tošicuna
pridružuje se Taira klani i suprotsavlja se Joritomu koji šalje snage protiv njega. Tokom borbe
jedan od Tošicuneovih ratnika, izvesni Kavada Điro, uhvatio ga je nespremnog, ubio ga je, i
odne njegovu odsečenu glavu Joritomu. Ubica je zatim tražio da bude primljen kao vazal ali
ga je Joritomo umeseto toga ubio zbog toga što nije želo da prihvati vazala koji je ubio svog
gospodara.

Jedna od glavnih svrha samurajevog odgajanja jeste da se usadi u njemu veliki ponos
na porodično ime.

Ratnici su bili izuzetno ponosni na svoje ime. To možemo videti na primeru Taira
Motomorija, mladog činovnika koji se na putu ka provinciji Jamato susreo sa neprijateljskim
odredom. Rekao im je da ne mogu proći bez dozvole, a zatim da potiče od cara Kamua, čiji je
unuk, sin i koliko ima godina.

Čovek sa suprotne strane je istupio i naveo sopstveno poreklo od cara Seive, ime
svoga dede, oca i na kraju svoje ime – Uno Šićiro Minamoto Ćikaharu. Dodao je i to da je
nemoguće da Minamoto klan služi dvojicu gospodara, te da ni u kom slučaju ne bi dobio
dozvolu za ulazak u palatu, a zatim nastavio svojim putem.

Mladi Taira kapetan smatrao je da ne može da zaustavi Minamoto činovnika, koji je

samo pratio naređenja svog klana, što je pokazalo da je ratnička dužnost prema klanu iznad
one prema vladaru.
 Ponekad bi ratnik, pored pedigrea, naveo slavne podvige svojih predaka. U vojnim
romanima koji su se bavili ratovima 12. veka česti su ovakvi hvalospevi na samom bojnom
polju. Iako preuveličani, služili su kao motivacija borcima. Tokom pobune Hogen, Oba
Kagejoši i njegov treći sin Kagećika napali su velikog Minamoto šampiona. Sin ga je izazvao
tako što je ispričao poduhvat svoga pretka.

U periodu kada je feudalno društvo nastalo i razvilo se, postojalo je mnoštvo ideala
kojima je trebalo inspirisati ratnike. Jedan od najzanimljivijih pomena ovoga proističe iz
priče o slavnom ratniku po imenu Kumagae Naozane. U Ićinotani bici uništio je protivnike
jednim napadom i kada je pokušao da sazna rang jednog vojnika, shvatio je da je to običan
dečak. Mladić je naveo da je Taira plemić. Bilo mu je žao, ali je posekao dečaka, objasnivši
mu da bi ga u svakom slučaju ubio neki lovac na nagrade. Obećao je i da će se zamonašiti i
moliti za duše mrtvih mladih ljudi.Postoji druga verzija ove priče, prema kojoj dobija pismo
prekora, u kome je rečeno da ratnik uvek na umu treba da ima misao o smrti i da ne sme
osećati žal pri oduzimanju života.

Još jedna anegdota zasnovana na dužnosti ratnika da prihvati smrt, jeste o Jošitomou,
ocu Joritomoa. Kada se za vreme pobune Heiđi našao u očajničkom položaju, poželeo je da
umre boreći se, ali ga je hrabri Kamada Masađiro nagovorio da pobegne. Ipak, smrt se više
cenila, nego beg ili predaja. Vazal sme da pribegne sramotnoj predaji, ukoliko bi tako spasio
gospodara. Na primer, kada je princ Moćihito bio u opasnosti od zarobljeništva, ratnik
Hasebega je preklinjao da pobegne. On je ostao i dozvolio da bude uhvaćen, čime je zadržao
ime dobrog ratnika. Takođe, Minamoto Jorimasa izvršava samoubistvo, radi prinčevog bega.

Sledeći je možda najbolji i najjednostavniji primer vojnikovog shvatanja smrti. Kada

je jedan Jošicuneov saborac predložio povlačenje, on je rekao: „Ukoliko mislite da sačuvate
svoje živote, nemojte ni ići u rat.“

Učenja pismenih samuraja, kao što je Jamaga Soko zasnivaju se na bušido kodu.
Njegova dela su vrhunac inspiracije za ratnike iz perioda feudalizma. Odaju veštački utisak,
ne nose obeležja realnosti. Najznačajnije takvo delo bilo je Kakun (Porodična uputstva), koje
je napisao Hođo Šigetoki za svog sina, činovnika Rokuhara komande, a sastojalo se od
praktičnih pravila namenjenih disciplinovanju ljudi pod njegovom upravom. Ipak, bušido je
kod koji je upotpunjen tek nakon feudalističkih ratova, što dokazuje da od svih sposobnosti,
ona vojna ne može dase usavrši preko papira.

Šigetokijeve instrukcije su profesionalni saveti za rešavanje praktičnih pitanja, a ne

učenje o moralu. Prvi članak bavi se strahom (osore) od kamija, Bude, ali i bespogovornom
poslušnošću gospodaru i roditelju. Čovek treba da pazi na karmu, odnose sa drugim ljudima,
da bude velikodušan, saosećajan, istrajan u vojnim veštinama.. Autor se zadržava na načinima
na koje mladi vođa može ostaviti dobar utisak na kolege i podređene. Previše pažnje pridaje
etiketama, a pitanja hrabrosti, lojalnosti i poslušnosti uzima zdravo za gotovo.

Rokuhara komandu činili su Istočnjaci i trebalo ih je držati u redu. Zato Šigetoki

preporučuje da pažljivo odabira ljude za službu, da ih sve tretira jednako, da ne bude nemaran
u prisustvu podređenih (posebno starijih ljudi), da se obzirno ponaša prema svojim i tuđim
slugama, da u situacijama gde je pitanje života i smrti sa najvećom pažnjom smisli rešenje, da
ne dela naglo i iz besa.

U delu postoji i interesantan opis različitih razreda ratnika nižeg ranga. Prvi je vakato
– niži oficir. To su bili mladi samuraji i sa njima se lako izlazilo na kraj. Kada bi komandant
otišao na jahanje, pešaka su morali da ga prate oni nižeg ranga – ćugen ili zošiki. Ipak, noću
su ih pratili mladi samuraji, jer ćugen nisu smeli da nose mač. Veliki značaj se pridavao
starijima, pa je tako postojao i „Savet staraca“.

Akcenat nije bio na dužnostima prema feudalnom gospodaru, jer su sama uputstva
bila namenjena visokom vođi. Međutim, jeste opisano propisno ponašanje pri odnosu sa
nadređenima. Dat je primer dobijanja konja na poklon. Treba ukazati poštovanje i najpre sam
preuzeti uzde, a zatim ih predati slugi. Ključna stvar kod ovih saveta je da ratnik uvek mora
osećati moralnu dužnost – giri. Oslikan je karakter jednog vodećeg člana feudalne elite.

Za razliku od evropskih vazala, u Japanu su skoro svi bili i samuraji. U Evropi je veza
između gospodara i kmeta bila obavezujuća, dok je japanski samuraj osećao bezuslovnu
dužnost prema gospodaru. Ipak, ta dužnost ne potiče kao ideja feudalnog Japana. Postojala je
i ranije, a o njoj Fuđivara Jorinaga daje savet svojim sinovima – Taiki 1153.Ona prema
gospodaru je iznad dužnosti prema porodici, crkvi, pa čak i prema tronu. Ovo je bio ideal
ratničkog koda ponašanja. Na neki način je sličan viteškom, ali je u Japanu viši stepen
obavezanosti istim. Ipak, moralni principi ratnika nisu se odnosili na žene.

Prema idealnima ratničke klase, čovek nikada ne treba da se preda, već da umre
boreći se. Međutim, postojale su situacije u kojima hrabri ljudi nisu mogli da oduzmu sebi
život, pre nego što ih neko zarobi. U 12. i 13. veku nije se pokazivala milost prema
zatvorenicima.

U Azuma Kagami spominje se napad Joritomoa na porodicu Satake 1180. godine.

Pred njega je dovedena nekolicina zarobljenika i on je bio odlučan da ih ubije, ali oni su bili
pripadnici njegovog klana i samo su pratili naređenja. Možda bi bili voljni da se bore protiv
Taira. Poštedeo ih je, ali anegdota pokazuje da ne bi bilo moralno pogrešno ni ubiti ih. U
Japanu nije postojao otkup, ali su ratnici koji bi uhvatili neprijatelja visokog ranga bili
nagrađivani.