Филолошки факултет Универзитета у Београду

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ ЈАПАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

ТЕМА: ШОГУНАТ ТОКУГАВА

Теодора Лазић 2019/0252

Елеонора Ема Живковић 2019/0449
Мина Јовановић 2019/0645
Габриела Гајинов 2019/0065 Проф. Драгана Величковић
Садржај

1. Успостављање шогуната и системи власти

2. Санкин котаи
3. Сакоку
4. Економија у периоду шогуната
5. Ши-но-ко-шо
6. Образовање
7. Култура
 1. Успостављање шогуната и системи власти

Након инвазија на Кореју 1592. и 1597. године, Јапан се поново дели на два супарничка
табора. Сукоб достиже врхунац у бици код Секигахаре 1600. године и као резултат
Токугава Иејасу је проглашен за шогуна. Ова титула се наставила следећа два и по века.
Центар владе постао је Едо тј. данашњи Токио. Да би створио политичку стабилност,
шогунат уводи класни систем и брани улазак странцима што доводи до затварања
државе. Друштво је било базирано стриктно на хијерархији Тојотоми Хидејошија, где су
даимјо владари били на врху па после њих самураји. У неким деловима Јапана даимјо и
самураји су били скоро једнаки. После њих били су фармери, трговци итд. Због високог
пореза који је био фиксиран, често је долазило до побуна обичног народа. По
истраживању из 2017. године те побуне довеле су до бољег стања Јапана током Токугава
шогуната, као и до смањивања пореза. Политички систем за време шогуната био је
бакухан таисеи. Баку од бакуфу што означава војни штаб, који је имао војну,
административну и судску власт, тј. шогунат и реч хан што означава посед над којим је
даимјо имао независну власт у замену за лојалност шогуну. Шогун је бринуо о
националној безбедности. Даимјо владари су имали своју хијерархију. Шинпан, тј.
„сродне куће“, била је класа најближа Токугава шогунату. Они су поседовали просторе на
границама земље и имало их је двадесет троје. Фудаи, тј. „кућа даимјоа“, била је друга
класа из ове хијерархије и они су имали поседе у близини поседа шогуната и добијали су
те поседе због лојалности шогунату. Тозама су чинили трећу класу даимјоа, они су били
искључени из централне владе али имали су власт над двадесет седам хана. Били су
спољашњи вазали и добили су позицију даимјо када су постали савезници шогуната.

2. САНКИН – КОТАИ
 Због режима Токугаве који је затворио Јапан, странци су на њега гледали као земљу
која назадује. Додуше, постоји и друго гледиште које каже да су институције које су
створене у то време допринеле развоју и модернизацији Јапана. Један од тих система је
Санкин Котаи (алтернативни боравак), који је регулисао, контролисао и донекле
осиромашио локални даимјо. Гледајући друштвено-политичке и економске снаге које је
произвео, помоћи ће нам да се илуструје како је овај систем постао користан за улазак у
модерно доба.

Директним превођењем на енглески можемо добити слику о томе какав је систем

Санкин Котаи био. Санкин преведено значи ,, извештавање публике'', док се котаи
односи на ,, ротирање у смени“. У тринаестом веку, за време Камакура шогуната, је први
пут забележен овај систем. Касније у Токугава ери углавном су даимјо били ти који су
наизменично присуствовали и извештавали царску команду о дешавањима. 

Санкин Котаи је био централизован систем у ком је шогун имао контролу над даимјоом
који је имао много утицаја на Јапан. Предност овог система била је та што је осигуран мир
држањем даимјоа у потчињености и што су имали сталне посете Еду, где би размењивали
информације и културне идеје. Та размена је држала централну владу свесном шта се
дешава и омогућило је осећај културног и националног јединства које је помогло за
подстицање модернизације.

3. САКОКУ
Од 17. до 19. века политика Јапана је била таква да је он као земља био излован од
спољашњег света. Овај дуг период националне изолације се звао сакоку. За време ове
изолације нико није могао да изађе, а веома мало страних држављана имало је приступ
земљи ради трговине. Сакоку у буквалном преводу значи ,,земља у ланцима''.

Сакоку је политика која је уведена за време Токугава шогуната донета од стране

Токугава Иемицуа кроз неколико едикта од 1633. до 1639. остала је на снази до отварања
Јапана. Циљ ове политике био је да се уклони било какав облик религије и колонијалног
утицаја, највише из Португалије и Шпаније, који су били претња шогунату. Јапан је трговао
само са пет земаља искључиво са пет улаза са четири луке. Трговина на тим местима се
поделила на две групе: Групу А коју су чинили холанђани и кинези који су пали под
јурисдикцију и групу Б коју су чинили Кореја и Рјукју острва.  

Сакоку период је сад део јапанске историје, али Хирадо холандска тговачка кућа која је
основана још 1609. је подсетник на време кад је Јапан затворио своја врата западу. 

4. Економија у периоду шогуната

За време шогуната у Јапану је дошло до процвата економије и великог економског

развоја. Дошло је до урбанизације и извоза добара у иностране државе као и до развоја
трговинске индустрије, а поред тога добро се развијала и пољопривреда. Појављује се
учена властела и моћници који су добро водили Јапан који је имао добар финансијски
систем.

На друштво у овом периоду највећи утицај имао је развој градова, сам Едо имао је око
милион становника, а и други градови су расли и развијали се. Са друге стране могло се
запазити и стагнирање раста становништва, а узрок томе је била глад иако постоје и друге
теорије историчара. У овом периоду Осака и Кјото су постали трговински центри, а Едо
центар изворишта хране.

Пиринач је био база економије. Скупљани су порези који су били веома високи, и до 40
процената сваке жетве.

У овом периоду Јапанци су развили и систем сече шума иза кога је уследило прављење
бродова. Ово је у другу руку изазвало пустош шума и пожаре, поплаве и ерозије.

Године 1666. објављен је проглас о смањењу сече шума који је налагао да само шогун и
даимјо имају право да одлучују о томе.
 5. Ши-Но-Ко-Шо

Шинокошо или 4 аспекта друштва означава начин на који су Јапанци у време шогуната
делили друштво и њихове односе. Ши је означавало ратнике, Но је означавало
земљораднике, Ко је означавало занатлије и Шо је означавало трговце.

Ова подела није била заснована по богатству и статусу већ по Конфучијанским

стандардима и моралним одредбама. Овде нису обједињени Шинто и будистички
свештеници као ни група Ета, Буракумин и Хинин.

Ове групе су створене како би се заједничким добрима и радом створило стабилно

друштво периода шогуната.

Иако су били мањина, самураји су себи приписали моћ и власт и сматрали себе као
моделе на које треба да се угледају они нижег статуса од њих. Фармери су били одмах
испод њих јер су они производили храну, затим занатлије који су стварали новац и
материјална добра,а након тога трговци који су та материјална добра продавали.

6. ОБРАЗОВАЊЕ

Током овог периода, Јапан је проучавао западне науке и технике зване rangaku
односно „холандске студије“. Рангаку је знањe које је Јапан развио кроз своје контакте са
холанђанима у граду Дејима, која је омогућила Јапану да буде у току са западним
технологијама и медицини у периоду када је земља била затворена за странце, 1641–
1853, због политике националне изолације Токугава шогуната (сакоку). Главна подручја
која су проучавана обухватала су географију, медицину, природне науке, астрономију,
уметност, језике, физичке науке попут проучавања електричних појава и механичке науке,
на пример, развој јапанских часовника –  вадокеи -- инспирисаних западним техникама.

Процват неоконфуцијанизма био је главни интелектуални развој периода Токугаве.

Конфуцијанске студије су у Јапану дуго држали активни будистички свештеници, али
током периода Токугаве конфуцијанизам је изашао из будистичке верске контроле. Овај
систем мишљења повећао је пажњу секуларног погледа на човека и друштво.
Неоконфуцијанске доктрине допале су се службеној класи. До средине 17. века,
неоконфуцијанизам је био доминантна правна филозофија Јапана и директно је допринео
развоју школе размишљања кокугаку (националног учења).

Кокугаку био је академски покрет, школа јапанске филологије и филозофије.

Кокугаку учењаци радили су на томе да преусмере јапанско учење даље од тада
доминантног проучавања кинеских, конфуцијанских и будистичких текстова у корист
истраживања раних јапанских класика. Ослањало се на древну јапанску поезију, која је
претходила успону средњовековних јапанских феудалних поретка средином дванаестог
века и другим културним достигнућима да би приказали емоцију Јапана. Једна позната
емоција која се допала кокугакуша је „моно но аваре“.

Припадници класе самураја придржавали су се традиције bushi са поновним

интересовањем за јапанску историју. Појавио се и други посебан начин живота - ћōниндō.
Ћōниндō („начин грађана“) био је посебна култура која је настала у градовима попут
Осаке, Кjотa и Едa. То је подстакло тежњу ка бушидо квалитетама - марљивости,
искрености, части, оданости и штедљивости - истовремено мешајући шинтоистичка,
неоконфуцијанска и будистичка веровања. Такође су подстицани изучавање математике,
астрономије, картографије, инжењерства и медицине. Акценат је стављен на квалитет
израде, нарочито у уметности.

Напредне студије и неоконфуцијанизам допринеле су промени друштвеног и

политичког поретка из феудалних норми у класно организовано друштво. Свака особа
имала је различито место у друштву. Влада је била свемоћна, али одговорна и хумана.

7. КУЛТУРА

По први пут је градско становништво имало средстава и слободног времена да

подржи нову масовну културу. Њихова потрага за уживањем постала је позната као укијо
(плутајући свет) - идеални свет моде, популарне забаве и откривање естетских квалитета у
свакодневном животу. Ово све веће интересовање за бављење рекреативним
активностима помогло је развоју низа нових индустрија, од којих су многе могле да се
нађу у подручју познатој као Јошивара. Ово место задовољства и луксуза постало је
дестинација за елитне и богате трговце који су желели да се хвале својим богатством.

Јошивара је била дом углавном жена које су се, због несрећних околности, почеле
са радом у овом скривеном окружењу. Комбиновањем станарине, вредности њиховог
уговора о раду, трошкова одеће, шминкања и других трошкова довели су до тога да ће
многе жене провести цео живот радећи како би отплатиле своје дугове. Од ових жена се
очекивало да изводе плесове, певају, свирају инструменте, оговарају или обезбеде
друштво како би њихови гости поново дошли. Као резултат тога, регион је развио
сопствену културу која је, заузврат, одређивала шта ће бити популарно у остатку земље.
То се посебно односило на моду, јер је женски идентитет одређивала њена одећа;
конкретно, показивало је која је њена професија и статус у тој области. Квалитет одеће
омогућио радницама је да се истакну од остатка конкуренције. То је било једино средство
за успостављање репутације. Међутим, Јошивара је такође поседовала злогласну страну.
Велики део посла који је овде спроведен обухватао је проституцију као средство за
отплаћивање трошкова живота жена. Као резултат, откако је оснивање региона 1589.
године први одобрио Тојотоми Хидејоши, ово је подручје постало је познато као red-light
district. Овакву репутацију подручје је имало око 250 година.

Професионалне забављачице - гејше, музика, популарне приче, кабуки и бунраку

позориште, поезија, укијо-е, богата литература и уметност били су део цветања културе.
Мацумура Кеибун један је од најзначајнијих сликара овог периода. Његова дела су
обично укључивала реалистичне приказе птица, цвећа и животиња.

Укијо-е је жанр сликарства који се развио крајем 17. века, испрва приказујући
забаве округа задовољства Еда. Харунобу је произвео прве отиске нишики-е у боји 1765.
године, облик који је постао синоним за већину укијо-е. Жанр је достигао врхунац у
техници крајем века. Како се ближиo крај раздобља Едо-а, појавила се разноврсност
жанрова – сликани су ратници, природа, фолклор и пејзажи Хокусаи-а и Хирошиге.
Популарност жанра је опадала током остатка века, због модернизације која је укијо-е
сматрала старомодним и тешким за производњу у поређењу са западним технологијама.
Укијо-е је био примарни део таласа јапонизма који је захватио западну уметност крајем
19. века.

Будизам и шинто су још увек били важни у Токугава Јапану. Будизам је заједно са
неоконфуцијанизмом пружао стандарде друштвеног понашања. Иако будизам није био
толико политички моћан као некада, и даље је био присутан у вишим класама. Прописи
против хришћанства користиле су будизму 1640. године када је бакуфу наредио да се сви
региструју у храму. Шинто је пружио духовну подршку политичком поретку и био је важна
веза између појединца и заједнице. Шинто је такође помогао да се сачува осећај
националног идентитета.

Шинто је на крају попримио интелектуални облик обликован неоконфуцијанским

рационализмом и материјализмом. Покрет кокугаку настаје из интеракција ова два
система веровања. Кокугаку је допринео национализму модерног Јапана и оживљавању
шинтоа као националног веровања у 18. и 19. веку. Кођики, Нихон-шоки и Ман’јошу су
изучавани изнова у потрази за јапанским духом. 
 Литература:

Марковић, Љ., Јотов, М., Раденковић, С. И Бацковић, Н. 2016. Јапан у прескозорје

модернизације. Београд: Филолошки факултет.