Japan i svet 2

Nacionalne manjine u Japanu Ainu i Rjukju

Kandidati Nataa Stankovi 951/2011 Branka Jovi 956/2011 Maja Milovanovi 1295/2011 Mina Popovi 081038

AINU
Ainu narod predstavlja autohtono stanovnitvo Hokaida, Sahalina i Kurilskih ostrva. Arheoloka istraivanja na Hokaidu pokazuju da su njihove zajednice postojale jo pre 20000 30000 godina. Specifina su rasa, njihovo poreklo nije utvreno, ali se po svojim karakteristikama dosta razlikuju od Japanca. Pre otprilike 4 veka, Japanci su znaajno poeli da ugnjetavaju ovaj narod. Do Meii restauracije oni su smatrani ne japancima, varvarskom periferijom i na svaki nain se nastojalo da se sprei bilo kakav njihov uticaj na Japance. Odnos prema Ainuima bio je podreen potrebama japanske drave. Nakon Meii perioda, trebalo je odrediti celokupnu teritoriju Japana, i utvrditi tane granice. U tom trenutku moralo se potvrditi da su Ainui u stvari Japanci kako bi moglo da se polae pravo na ostrvo Hokaido kao japansku teritoriju. Ainu narodu je dato japansko dravljanstvo i postali su predmet asimilacije koja im je zabranjivala da koriste svoj jezik, ili da primenjuju svoje obiaje; deca su mogla da budu obrazovana samo na japanskom jeziku, to je bilo odreeno pravnim dokumentom iz 20. veka Odlukom o zatiti starosedelaca na Hokaidu. Ovo je pretilo da potpuno razori svaki trag Ainu kulture. Zato Ainu aktivisti poinju pobunu protiv ovakvog reima, prvo su tri lana Ainu asocijacije Hokaida delovala pred Meunarodnom radnom organizacijom, a potom su jo dvojica pripadnika Ainu naroda (jedan od njih bio je prvi pripadnik Ainu naroda izabran u Skuptini Kajano igeru) pokrenula sudski proces zbog izgradnje brane Nibutani na zemlji njihovih predaka. Okruni sud u Saporu doneo je presudu 1997. godine da Ainu odgovaraju meunarodnoj definiciji starosedelakog naroda, a potom je doneta odluka o kulturnoj promociji Ainu koja se esto naziva novim Zakonom o Ainu narodu koja je zamenila spornu Odluku o zatiti i oformljena je fondacija za istraivanje i promociju Ainu kulture. etiri osnovna cilja Fondacije bila su: oivljavanje Ainu jezika i kulture, irenje kulture i obrazovanje o Ainu tradiciji. Centar za promociju Ainu kulture nalazi se u Saporu (Sapporo Pirka Kotan), u njemu su modeli tradicionalnih Ainu kua, kao i muzeji sa postavkom radova, oruja, odee i predmeta iz svakodnevne upotrebe u duhu Ainu kulture. Tamo se takoe dre razna predavanja o ovom narodu, a moe se i uiti njihov jezik. Danas Ainu narod broji oko 25000 stanovnika, od kojih svega 200-400 istokrvnih pripadnika. Od njih, velika veina ivi tradicionalnim nainom ivota, koji Japanci tee da iskorene, dok vrlo mali broj njih, uglavnom je u pitanju omladina, tei ka modernizaciji njihove kulture i potpunoj asimilaciji sa japanskim narodom.

Ainu kultura
Iako se Ainu kultura razvijala uporedo sa japanskom, ove dve kulture se dosta razlikuju. Njihova religija bila je zasnovana na verovanju da u svemu u prirodi postoji boanstvo kamui. Centralna boginja bila je kamui vatre, Baka, pa je tako svaki dom obavezno imao ognjite, u kom se verovalo da ova boginja obitava. Takoe izraen je kult medveda smatralo se da je on poslat od kamuija planine od kog dobijaju hranu, krzno i sklonite (peine). Najvei festival koji su oni prireivali bio je Ijomante festival rtvovanja medveda u ast kamuija. Trei po hijerarhiji bili su kamui mora. Razlog razvoja ovakve religije potie od toga to su oni iveli od lova i ribolova. U lovu su koristili tradicionalno oruje, noeve tanpakuopu, ikupasui i irimakiri, za ribolov su koristili kanue iz kojih su lovili. Poljoprivreda je bila zastupljena u manjoj meri. Ainu narod je koristio i zaseban jezik, izolat, tj. jezik koji nema poznatu strukturnu ili istorijsku vezu sa bilo kojim drugim jezikom. Sasvim je drugaiji od japanskog, ali za njega nije postojala pisana forma (sada koriste katakanu), pa zato i nema mnogo istorijskih podataka o tome kako se razvijao jezik pa i sam narod. Re ainu u prevodu znai ovek oni za sebe kao narod nemaju odreeni naziv, ve ovom recju karakteriu sebe kao pripadnike rase ljudi, pa je taj termin uzet kao ime naroda. Tradicionalno, deca su se obrazovala u svojoj kui. Babe i dede su im recitovale pesme i prie, a roditelji su ih poduavali praktinim vetinama i zanatima. Do tree godine ivota nosili su privremena imena, koja su sluila da ih tite od zlih duhova, tj. nedaa i bolesti, od tree godine dobijali su prava imena, a od petnaeste godine smatrali su se odraslima. Tada bi mukarci poeli da putaju bradu i brkove, a devokama se tetovirao predeo oko usta (koji bi nalikovao brkovima), ime se oznaavalo da su zrele osobe, i spremne za udaju. Dakle brada i brkovi imali su za njih veoma velik estetski znaaj. Tradicionalna Ainu nonja je pravljena od runo tkanog platna. Specifinog je oblika, a motivi kojim je proarana su raznobojni tribali, stoga se potpuno razlikuje od tradicionalne japanske nonje, pri emu je jedina slinost korienje pojasa, mada se i njegov dizajn razlikuje od japanskog. Svoju kulturu prenosili su usmeno na razliite naine. Jukar su bile duge poeme koje govore o herojima, precima Ainua. Oina su bile kree poeme, koje su
3

govorile o kamuima. Sake su bile pesme za rad, ihumke uspavanke, a upopo pesme izvoene na festivalima. Tusu je neka vrsta amanistikog pevanja. Rimse je bio grupni ples za mukarce i ene, a tapkar ples koji izvode samo mukarci. Tradicionalni muziki instrumenti Ainu kulture ili su: baka-kukutu/i rekte kutar pitaljke kosa bue rog kaco bubanj *tonkori neto poput citre *mukuri harfa koja se napinje uspomo vilice Iako zvanino priznati kao jednaki, pripadnici Ainu manjine i dalje podleu diskriminaciji. Jedino to im moe pomoi da se priblie Japanu i svetu je da nastave ouvanje i promovisanje svoje kulturne tradicije. U te svrhe, za sve one koji nisu u mogunosti da posete Centar za promociju u Saporu, danas postoje razni sajtovi za uenje nekih osnova njihovog jezika, upoznavanje njihovih obeleja, a neki od pripadnika ovog naroda, kao na primer muziar Oki (sa svojom grupom Oki dub Ainu), i individualno se trude da priblie svima svoju kulturu, i sauvaju je od propadanja.

RJUKJU
Rjukju narod ivi na teritoriji Okinave i Amami ostrva. Sada su u posedu Japana, ali nekada je ovaj arhipelag inio zasebnu dravu, poznatu kao kraljevina Rjukju, sa centrom na Okinavi. Iako je Rjukju narod imao svoj jezik, kulturu, umetnost, na njih je, isto kao i na Japance i Koreance veliki uticaj vrila Kina. Ovo malo kraljevstvo svojevremeno je bilo vazal velike Kine, i sa njom je ostvarilo jake trgovake veze. 1590. godine ogun Tojotomi Hidejoi krenuo je u pohod na Koreju, i pozvao kralja Rjukjua da mu prui pomo. Njegovo odbijanje kasnije je upotrebljeno kao izgovor, pa je 1609. godine daimjo oblasti Sacuma poslat od strane Tokugava ogunata u pohod na Rjukju. Ovaj pohod je uspeo, i tako je ovaj narod postao dvostruki vazal, Kine i Japana, sve do Meii ere kada Japan jaa, a Kina slabi usled smene dinastije. Tada Japanci ovu teritoriju proglaavaju svojom, a kako bi stekli pravo na nju oni moraju priznati Rjukju narod kao
4

Japance, ime i ovde, kao i na Hokaidu poinje potpuna asimilacija naroda, tenja da se potpuno preobrate u duhu japanske kulture. Za razliku od Ainua, Rjukju manjina je pruala vei otpor asimilaciji, i vie se zalagala za ouvanje svoje tradicije. Rjukju kultura Kultura ovog naroda je posebna, jer se kroz sve njene aspekte provlai ideja meanja ampuru. Dakle, to je kultura koja je primila razne uticaje, i njihovim meanjem formirala se kao nova i zasebna, bliska, ali i razliita od ostalih. Religija Rjukju naroda skoncentrisana je oko kulta duha predaka, to je veoma slino japanskoj tradiciji potovanja predaka. Jedna od odlika najstarijeg verovanja je onarigami, tj. duhovna nadmo ena, to je doelo do razvoja kulta svetenica - noro, i ena medijuma - juta. Utaki je njihov naziv za sveta mesta u kojima obitavaju boanstva. Najpoznatije sveto mesto je Seifa-utaki. Najsvetija taka u utakiju je ibi, i samo je svetenicama (noro) dozvoljen pristup ibiju. Oni takoe veruju i u negativne (zle) duhove, za koje se smatra da ih iritira i ljuti prisustvo oveka, pa se ljudima zabranjuje pristup teritorijama za koje se smatra da su njihove, a ako zao duh zaposedne neiju teritoriju (dom, batu), svetenice su zaduene da ga odatle isteraju. Takoe, oni veruju i u magina bia poput kiimune (bungaje), koji je predstavljen kao crvenokosi deak koji zbija ale sa ljudima, ali osim oga im moe biti od velike pomoi, i ise bie sa glavom lava i telom psa, koji predstavlja zatitnika od zla. isa je veoma slian kineskom zmaju; kao i u Kini, u ast ovog magijskog bia prireuju se festivali. Zajedno sa religijskim uticajima, na Okinavu je iz Kine stigla i filozofija borbe. Razne kineske borilake vetine Rjukjuani su izuavali i uobliili u vetinu samoodbrane, danas irom sveta poznatu karate. Osim ove borilake vetine koja se zasniva na borbi u kojoj se koriste samo ruke (karatedo u bukvalnom prevodu znai put prazne ruke), razvili su i metod borbe sa orujem kobudo. Jezik kojim govori Rjukju narod je Uina Gui; to je zaseban jezik koji ima odreenih slinosti sa japanskim, ali sa njim nema nikakve veze, i drugog je porekla. Poto su tokom Meii ere bili primorani da ue knjievni japanski jezik, Okinavljani su, u meuvremenu, meanjem karakteristika ova dva jezika stvorili novi dijalekat, okinavski, koji japanci samo delimino mogu razumeti.

Tradicionalna odea naroda Rjukju je takozvana Rjukju Kasuri nonja, koja takoe objedinjuje elemente razliitih nonji. Dobija se runim tkanjem i aranjem na tradicionalan nain. Ona predstavlja bitan element za promovisanje ovog naroda svetu. Veoma vana ivotinja u Rjukju kulturi je bizon. Poznate su borbe bizona koje se odravaju na Okinavi, ali i veoma zanimljiva turistika atrakcija gde bizoni prevoze putnike sa jednog ostrva na drugo, gde je dubina mora izuzetno mala, pa oni preko vode vuku kola sa putnicima. U ove ture esto su ukljueni i drugi vidovi razonode, poput izvoenja muzike na tradicionalnim instrumentima. Najpoznatiji instrument iz ove kulture je sanin za koji se smatra da je pretea amisena. Okinavljani su istaknuti kao majstori obrade stakla. Prvobitno su obraivali staklo kako bi od njega pravili predmete za svakodnevnu upotrebu, a kasnije su poeli da prave i umetnike predmete, ukrase raznih boja i oblika koji izgledaju oaravajue. Zanimljivo je da je u Drugom svetskom ratu unitena sva infrastruktura industrije za obradu stakla od sirovih materijala, pa su svoju delatnost nastavili tek kada su gotov materijal dobili iz Amerike u vidu Koka-kola boce koja je isplivala iz okeana. Ovo im je dalo ideju da ponu da koriste flae i druge staklene otpatke, koje bi jednostavno lomili, topili, i oblikovali u predivne predmete. Kada se pomene proizvodnja stakla, i staklenih boca, zanimljivo je pomenuti i jo neto vezano za njih alkohol spravljan na tradicionalan nain. Poznato je pivo, orion i sake, avamori. Ono to strancima privlai izuzetnu panju je posebna vrsta sakea habu avamori, u ijoj se boci nalazi otrovna zmija habu, authtona vrsta Rjukju arhipelaga. Verovalo se da ovo pie prenosi veliku snagu. Za razliku od Ainu naroda, Rjukjuani su se tokom istorije vie trudili da prikau svoju kulturu u svetu, i bili otvoreni da prihvate vie iz sveta. Tako su svoje obiaje promovisali kroz festivale, razvoj turizma, otvaranje zanatskih radnji stakla ili tkanica po svetu, i njihovim izlaganjem, kao i muzikom kako tradicionalnom (gde se istiu izvoai: Sadao China, Rinsh Kadekaru, Misako Koja, Nns, Seijin Noborikawa), tako i savremenom (gde su poznati: Begin, The Boom poznati po pesmi Shima Uta, Cocco, High and Mighty Color, HY, Shoukichi Kina & Champloose, Rimi Natsukawa, Orange Range, Rinken Band, Ryukyu Underground - duo koi kombinuje tradicionalne elemente muzike sa elektronskom muzikom poput Dub-a, zatim DA PUMP, Gackt, Fuzzy Control, RYUU-unit, Fujiko Shuri...)!