Feuerstein, G. (2001). A Short History of Yoga. Chino Valley: Hohm Pr.

Kratka istorija joge

Džordž Fojerstajn

Istorija za jogine

U jogi, kao kod leve i desne moždane hemisfere, teorija i praksa takoreći idu ruku pod
ruku. Proučavanje (svâdhyâya) predstavlja važan aspekt mnogih grana i škola joge. To je
još jedan način na koji se predstavlja harmoničan pristup joge.

Ako hoćete da znate gde se nešto događa, dobro je da znate odakle dolazi. „Ne znati šta
se događalo pre nego što si se rodio”, istakao je Ciceron u svom Govorniku, „znači da ćeš
uvek ostati dete.” Istorija daje kontekst i značenje, i joga nije izuzetak od tog pravila. Ako
volite istoriju, uživaćete u onome što dolazi. Mnoge od činjenica i ideja koje su ovde
prezentovane još uvek se nisu našle u udžbenicima ili čak ni u većini knjiga o jogi. Ovde
vas povezujemo sa vodećom periferijom znanja u ovoj oblasti. Ako niste obožavalac
istorije, možda će vam ovo biti izazov da pokušate da obuzdate svoje preferencije na
nekoliko minuta i da ipak pročitate ovaj tekst.

Poreklo joge

I pored više od jednog veka istraživanja, još uvek ne znamo mnogo o najranijim
počecima joge. Ipak, znamo da je nastala u Indiji pre 5.000 ili više godina. Do nedavno
su mnogi zapadni naučnici verovali da je joga nastala mnogo kasnije, oko 500. godine pre
nove ere, u vreme Gautama Bude, slavnog osnivača budizma. Ali u ranim 20. godinama
20. veka, arheolozi su iznenadili svet otkićem takozvane civilazije Indusa – kulture za
koju sada znamo da se prostirala na površini od oko 300 000 kvadratnih kilometara (što
je veličina Teksasa i Ohaja zajedno). To je bila najveća civilizacija u ranoj antici. U
ruševinama velikih gradova Mohenđo Daro i Harapa, kopači su našli prikaze urezane u
pečate od krede koje jako liče na figure jogina. Mnogi drugi nalazi pokazuju neverovatan
kontinuitet između te civilizacije i kasnijeg Hindu društva i kulture.

U civilizaciji koja je danas poznata kao civilizacija doline Inda (Indus-Sarasvati

civilizacija), koja je nazvana po dve velike reke koje su nekada proticale severnom
Indijom, nije bilo ničega primitivnog; danas samo reka Ind protiče kroz Pakistan. Urbana
populacija te civilizacije imala je zgrade na kojima su bile uklesane mnoge priče, sistem
kanalizacije neuporediv sa bilo kojim drugim u antičko doba, sve do pojave Rimskog
carstva, ogromna javna kupatila čiji zidovi su bili napravljeni od bitumena tako da nisu
propuštali vodu, geometrijski postavljene puteve od cigle i standarde za pečenje cigle
pogodne za izgradnju. (Mi smo toliko navikli na ova tehnološka dostignuća da ponekad
zaboravimo da su ona morala da budu smišljena.) Narod civilizacije doline Inda su bili
velika pomorska nacija koja je izvozila vrlo raznovrsnu robu u Mesopotamiju i druge

1
delove Bliskog istoka i Afrike. Iako je samo nekoliko umetničkih dela iz ovog perioda
preživelo, neka od njih predstavljaju dela izuzetne izrade.

Naučnici su dugo mislili da su ovu veličanstvenu civilizaciju iznenada uništili osvajači sa

severozapada koji su sebe nazivali Arijevcima (ârya znači „plemenit” na sanskritu). Neki
su smatrali da su ovi nomadski ratnici izmislili jogu, drugi su ovo pripisivali narodu iz
doline Inda. Neki su ipak smatrali da je joga zajednička kreacija obe rase.

Danas istraživači sve više ističu potpuno drugačiju sliku drevne indijske istorije. Dolaze
do zaključka da nikada nije došlo da invazije Arijevaca i da je do propadanja gradova
civilizacije iz doline Inda došlo zbog dramatičnih promena klime. Do ovoga je opet došlo
zbog velikih tektonskih katastrofa koje su promenile rečne tokove. To je posebno dovelo
do isušivanja reke Sarasvati koja je nekada bila najveća indijska reka, duž čije oblae su se
izdizali brojni gradovi i sela (do sada je identifikovano oko 2500 mesta). Danas se suvo
rečno korito prostire širokom pustinjom Thar. Da nije bilo satelitskih fotografija, ne
bismo saznali za ta mnogobrojna naselja zakopana ispod peska.

Isušivanje reke Sarasvati, koje se završilo oko 1900. godine pre nove ere, imalo je
dalekosežne posledice. Zamislite samo da se voda reke Misisipi isuši umesto što
konstantno poplavljuje. Kakvu bi pustoš to izazvalo! Smrt reke Sarasvati je prisilila
stanovništvo da migrira u plodnije delove zemlje, posebno na istok, prema reci Gang, i na
jug, u centralnu Indiju i Tamilnadu.

Možete se pitati zašto je ovo važno za istoriju joge. Reka Sarasvati je najslavljenija reka u
Rig-Vedama, koje su najstariji poznati tekst na bilo kom indo-evropskom jeziku. Pisana
je u arhaičnoj (i komplikovanoj) formi sanskrita i prenošena je usmenim putem mnogim
generacijama. Sanskrit je jezik na kojem je pisana većina spisa o jogi. Povezan je sa
jezicima kao što su grčki, latinski, francuski, nemački, španski i engleski. Ovu porodičnu
vezu možete da vidite u samoj reči joga koja odgovara rečima zugos, iugum, joug, Joch,
yugo and yoke u ovim jezicima. Sankrit je stariji brat drugim indo-evropskim jezicima.

Ako je reka Sarasvati presušila 1900. godine pre nove ere, Rig-Vede su morale da nastanu
ranije od te referentne tačke. Ako je tako, onda su pisci ove zbirke himni morali biti
savremenici ljudi iz civilazije doline Inda, koja je postojala između 3000. i 1900. godine
pre nove ere. Astronomske reference u Rig-Vedama pokazuju da su bar neke od njenih
1028 himni napisane u trećem ili čak četvrtom milenijumu pre nove ere.

Prema tome, Arijevci koji su govorili sanskrit i koji su napisali Rig-Vede, nisu došli izvan
Indije da bi uništili civilizaciju iz doline Inda. Oni su sve vreme bili tamo. Kakva je,
onda, bila njihova veza sa civiizacijom iz doline Inda? Ovde se mišljenja još uvek
razlikuju, ali postoji sve veće slaganje u tome da su Arijevci i narod iz doline Inda bili isti
narod. U Rig-Vedama nema ničega što bi upućivalo na drugačije mišljenje.

U stvari, Rig-Vede i drugi arhaični sanskritski tekstovi su „literatura koja nedostaje” iz

civilizacije Indusa. Suprotno tome, arheološke rukotvorine iz doline Inda i susednih

2
oblasti daju nam „materijal koji nedostaje”, koji čini osnovu sanskritske literature –
elegantno rešenje problema koji je dugo uznemiravao naučnike.

Joga i civilizacija doline Inda

To znači da je joga proizvod jedne zrele civilizacije koja nije mogla da se uporedi ni sa
jednom drugom u antičkom svetu. Razmislite o tome! Kao praktičar joge, vi ste deo
starog i uvaženog toka tradicije što vas čini potomkom te civilizacije, bar na nivou srca.
Mnogi izumi koji se pripisuju Sumerima, u stvari, pripadaju civilizaciji koja je danas
poznata kao civilizacija doline Inda koja je nastala iz kulturne tradicije za koju se sa
sigurnošću može smatrati da je nastala u sedmom milenijumu pre nove ere. Ona je donela
veliku religijsku i kulturnu tradiciju hinduizma, ali indirektno i budizma i đainizma.

Indijska civilizacija se može smatrati najstarijom postojećom civilizacijom na svetu.

Njeni današnji problemi ne treba da nam zatvore oči pred njenom slavnom prošlosti i
pred lekcijama koje iz toga možemo da naučimo. Praktičari joge posebno mogu da imaju
koristi od indijskog dugotrajnog eksperimentisanja sa životom, posebno istraživanja
misterija uma. Indijska civilizacija je izrodila velike filozofske i duhovne genije koji su
dali sve uverljive odgovore na velika pitanja, koji su i danas relevantni isto kao što su bili
pre više hiljada godina.

Velika pitanja

Tradicionalna joga teži da dâ moguće odgovore na duboka pitanja kao što su „Ko sam
ja?”, „Odakle dolazim?”, „Gde idem?” i „Šta moram da uradim?”. Ovo su pitanja koja
svi, pre ili kasnije, postavimo sebi. Ili bar svi imamo svoje implicitne odgovore na njih
iako ih možda nismo svesno formulisali. Duboko u sebi, mi smo svi filozofi jer svi
moramo da damo smisao svom životu. Neki od nas odlažu razmišljanje o ovim pitanjima,
ali ona nikada ne nestaju. To brzo shvatimo kad izgubimo nekog dragog ili kad se
suočimo sa ozbiljnim zdravstvenim problemima.

Prema tome, ovim pitanjima možemo da se pozabavimo i kad se osećamo dobro.

Nemojte da mislite da morate da budete loše volje da biste se njima bavili. Joga ne
favorizuje mračna raspoloženja, ali ona svakako podstiče sve oblike svesnosti,
uključujući i svesnost o sebi. Ako razumemo sve ono što je deo nas, mnogo bolje ćemo
funkcionisati u svetu. U najmanju ruku, naše poznavanje sebe će nam omogućiti da
pravimo svesne i bolje izbore.

Istorija joge

Ovde mogu da dam samo najkraći mogući pregled, a ako želite da se više informišete o
dugoj istoriji joge, preporučujem da proučite moju knjigu „Tradicija joge”. To je
najsveobuhvatniji dostupan istorijski pregled. Ali budite spremni na izazove čitanja i
prilično debelu knjigu.

Istorija joge može da se podeli na sledeće četiri velike kategorije:

3
Vedska joga
Preklasična joga
Klasična joga
Postklasična joga

Ove kategorije su kao statični snimci nečega što je u stvarnosti u neprekidnom pokretu –
„marš istorije”.

Vedska joga

Sada ulazimo na više tehinčku teritoriju gde ću morati da koristim i objasnim veliki broj
sanskritskih termina.

Jogijsko učenje koje je nađemo u pomenutim Rig-Vedama i još tri antičke zbirke himni
poznato je kao vedska joga. Sanskirtska reč veda znači ”znanje”, a sanskritska reč rig (od
ric) znači ”hvaliti, slaviti” Zato je sveta Rig-Veda zbirka himni koje slave višu moć. Ova
zbirka predstavlja izvor hinduizma koji danas ima oko milijardu sledbenika. Može se reći
da su Rig-Vede za hinduizam ono što je Knjiga postanja za hrišćanstvo.

Preostale tri vedske zbirke himni su Jađur-veda (”Znanje o žrtvovanju”), Sama-veda

(”Znanje o pevanju”) i Atarva-veda (”Znanje o Atarvanu”). Prva zbirka sadrži svete
formule koje su koristili vedski sveštenici. Drugi tekst sadrži pesme koje su se pevale uz
žrtvovanja. Treća zbirka himni sadrži magijska bajanja za sve prilike, ali u njoj se nalazi i
veliki broj vrlo moćnih filozofkih himni. Povezana je sa Atarvanom, poznatim
sveštenikom vatre koji je zapamćen kao majstor magijskih rituala. Ove zbirke himni
mogu da se uporede sa različitim knjigama Starog zaveta.

Iz ovoga što je do sada rečeno, jasno je da je vedska joga – koja se može nazvati i
arhaična joga – bila blisko povezana sa ritualnim životom antičkih Indijaca. Ona se
okretala oko ideje žrtvovanja kao sredstva povezivanja materijalnog sveta sa neveidljivim
svetom duha. Da bi dati rituali uspešno izveli, oni koji izvode žrtvovanje morali su da
budu u stanju da fokusiraju um tokom dužeg perioda. Takvo unutrašnje fokusiranje sa
ciljem prevazilaženja granica običnog uma predstavlja koren joge.

Kada je imao uspeha, vedski jogin je bio balgosloven ”vizijom” ili iskustvom
transcendentalne stvarnosti. Veliki učitelj vedske joge nazivan je ”prorok, vidovnjak” ili
”riši” na sanskritu. Vedski proroci su bili u stanju da vide postulate postojanja, a njihove
himne govore o njihovim veličanstvenim intuicijama, koje i danas mogu da nas inspirišu.

Preklasična joga

Ova kategorija obuhvata širok period od oko 2000 godina do 2. veka nove ere.
Preklasična joga se pojavljuje u različitim oblicima. Najranije manifestacije su još uvek
asocirane sa Vedskom kulturom žrtvovanja, kako je to prikazano u Brahmama
(Brâhmana) i Aranjakama (Âranyaka). Brahme su sanskritski tekstovi koji objašnjavaju

4
Vedske himne i rituale na koje se one odnose. Aranjake su ritualni tekstovi koji su
namenjeni onima koji izaberu da žive u izolaciji, u šumskoj pećini.

Joga je došla do izražaja sa pojavom Upanišada, gnostičkih tekstova koji tumače skrivena
znanja o konačnom jedinstvu svih stvari. Postoji preko 200 ovih spisa, iako je samo
šačica njih pisana u periodu pre Gautama Bude (5. vek pre nove ere). Ovi radovi mogu da
se uporede sa Novim zavetom, koji se oslanja na Stari zavet, ali ga istovremeno i
prevazilazi.

Jedan od najznačajnijih spisa joge jeste Bhagavad Gita („Božanska pesma”) o kojem je
veliki socijalni reformator Mahatma Gandi govorio ovako:

Kada me razočarenje udari u lice, kada ostanem sam i ne vidim zrak svetlosti, vratim se
Bhagavad Giti. Pročitam poneki stih i odmah počnem da se osmehujem u sred
preplavljujućih tragedija – a moj život je bio pun spoljašnjih tragedija – i ako one nisu
ostavile vidljiv, neizbrisiv trag na meni, to dugujem učenjima Bhagavd Gite (Mlada
Indija, 1925, str. 1078-79).

Njen značaj je toliki da tih 700 stihova hindusima predstavlja možda isto ono što Isusova
Beseda na gori predstavlja hrišćanima. Međutim, njena poruka nije da okrenemo i drugi
obraz, nego da se aktivno suprotstavimo zlu u svetu. U svom sadašnjem obliku,
Bhagavad Gita (ili kraće Gita) je pisana 500. godine pre nove ere i od tada je
svakodnevna inspiracija milionima hindusa. Smisao njenog centralnog učenja jeste
sledeći: biti živ znači biti aktivan i ako želimo da izbegnemo teškoće u svom životu i u
životu drugih, naši postupci moraju da budu blagi i vođeni dobrotom i da prevazilaze
pritisak ega. Stvarno jednostavno, ali kako to ostavriti u svakodnevici!

Preklasična joga obuhvata mnogo škola čija učenja mogu da se nađu u dva velika indijska
nacionalna epa, Ramajani i Mahabharati (u koju je Bhagavad Gita ugrađena i koja je
sedam puta veća od Ilijade i Odiseje zajedno). Ove različite preklasične škole su razvile
sve vrste tehnika za postizanje duboke meditacije kroz koju jogini i jogine mogu da
prevaziđu telo i um i da otkriju svoju pravu prirodu.

Klasična joga

Ovaj naziv se odnosi na osmostepeni put joga – koja je poznata i kao Radža joga – koju
je podučavao Patanjđali u svojim Joga sutrama. Ovaj sanskritski tekst se sastoji od samo
200 aforizama koji su kroz vekove mnogo puta komentarisani. Pre ili kasnije, svi ozbiljni
učenici joge otkriju ovo delo i hvataju se u koštac sa ovim kratkim izrekama. Reč sutra
(koja je povezana sa latinskom reči suture) bukvalno znači „nit”. Ona se ovde odnosi na
nit pamćenja, pomoć u pamćenju studentima koji žele da usvoje Patanjđalijevo znje i
mudrost.

Joga sutre su verovatno pisane u nekom periodu tokom 2. veka nove ere. Najraniji
dostupni komentari na sanskritu su Yoga-Bhashya („Govor o jogi”) koji se pripisuje

5
Vjasi. Pisani su u 5. veku nove ere i daju osnovna objašnjenja Patanđalijevih često
nejasnih, tajnovitih izreka.

Osim nekoliko legendi, o Patanjđaliju i Vjasi se ništa ne zna. Ovo je problem sa većinom
antičkih poznavalaca joge, pa i sa još većim brojem skorijih poznavalaca. Često je sve što
imamo samo njihovo učenje, što je naravno važnije nego bilo koja istorijska informacija
o njihovom privatnom životu koju možemo da iskopamo.

Patanjđali, koji se često pogrešno naziva „ocem joge”, je verovao da je svaka osoba
napravljena od materije (prakriti) i duha (purusha). On je smatrao da proces joge dovodi
do njihovog razdvajanja, tako da duh može da ostvari svoju apsolutnu čistoću. Njegova
formulacija je okarakterisana kao filozofski dualizam. Ovo je važno, jer većina indijskih
filozofskh sistema favorizuje jedan od nedualističkih pristupa: nebrojeni aspekti ili oblici
empirijskog sveta su u poslednjoj analizi „ista stvar” – čisto, neuobličeno, ali svesno
postojanje.

Postklasična joga

Ovo je opet vrlo sveobuhvatna kategorija koja se odnosi na sve one mnogobrojne vrste i
škole joge koje su se pojavile u periodu posle Patanjđalijevih Joga sutri i koje su
nezavisne od ovog plodnog teksta. Za razliku od klasične joge, postklasična joga afirmiše
krajnje jedinstvo svega. Ovo je ključno učenje Vedante, filozofskog sistema koji se bazira
na učenjima Upanišada.

Na neki način, dualizam klasične joge može da se posmatra kao kratak, ali moćan predah
u struji nedualističkih učenja koja potiču iz antičkih Vedskih vremena. Prema ovim
učenjima, vi, mi i sve drugo jeste aspekt ili izraz jedne iste realnosti. Na sanskritu se ta
jedina realnost zove brahman (što znači „onaj koji se prostire”) ili atman
(transcendentalno Ja koje je suprotstavljeno ograničenom ego-Ja).

Nekoliko vekova posle Patanjđalija, evolucija joge je dobila interesantan smer. Neki
veliki poznavaoci su počeli da isprobavaju skrivene mogućnosti tela. Prethodne
generacije jogina nisu obraćale mnogo pažnje na telo. Više su se interesovali za
kontemplaciju do tačke kada su mogli svesno da izađu iz tela. Njihov cilj je bio da ostave
svet za sobom i da se spoje sa realnošću bez forme, sa duhom.

Pod uticajem alhemije – duhovnog prethodnika hemije – nova generacija učitelja joge je
kreirala sistem prakse koji je dizajniran tako da podmladi telo i produži njegov život. Oni
su telo videli kao hram besmrtnog duha, a ne kao kontejner koji treba da se odbaci prvom
prilikom. Čak su putem naprednih tehnika joge istraživali mogućnost energizovanja tela
do tog stepena da se njegova biohemija menja i da se njegova bazična materija
reorganizuje tako da mu omogući besmrtnost.

Ova njihova preokupacija je vodila kreiranju Hata joge, čija amaterska verzija se danas
praktikuje u celom svetu. Ovo je dovelo i do pojave različitih škola Tantra joge, u kojima
je Hata joga samo jedan od pristupa.

6
Moderna joga

Smatra se da je istorija moderne joge započela sa Parlamentom religija koji je održan

1893. godine u Čikagu. Na tom kongresu je Svami Vivekananda – svami znači „učitelj” –
ostavio veliki i trajan utisak na američku publiku. Po nalogu svog učitelja, svetog
Ramakrišne, našao je put do SAD gde nije znao nikoga. Zahvaljujući nekim
dobronamernim ljudima koji su u njemu prepoznali unutrašnju veličinu poznavaoca
Džnana joge (joga pronicljivosti), bio je pozvan u Parlament i završio kao njegov
najpopularniji diplomata. Tokom sledećih godina je putovao i privlačio mnoge učenike
joge i Vedante. Njegove knjige o jogi su još uvek korisne i uživanje je čitati ih.

Pre Svami Vivekanande još nekoliko učitelja joge je preško okean i posetilo Evropu, ali
njihov uticaj je ostao na lokalnom nivou i bio je kratkotrajan. Vivekanandin ogroman
uspeh otvorio je branu za druge poznavaoce iz Indije, i bujica istočnih gurua se nije
zaustavila.

Posle Svami Vivekanande, najpopularniji učitelj ranih godina pokreta joge na zapadu bio
je Paramahansa Jogananda koji je stigao u Boston 1920. godine. Pet godina kasnije
osnovao je Udruženje za samo-realizaciju koje i danas ima sedište u Los Anđelesu. Iako
je napustio svoje telo (kako jogini to nazivaju) 1952. godine kada je imao 59 godina, on i
dalje ima sledbenike u celom svetu. Njegova Autobiografija jogina je izuzetno čitana, ali
budite spremni da se uzdržite od bilo kojih materijalističkih redrasuda koje imate! Kao
što je slučaj i sa nekim drugim joginima i hrišćanskim ili muslimanskim svecima,
Joganandino telo posle njegove smrti nije pokazivalo znakove propadanja tokom 20 dana.

Nešto manji uticaj je imao Svami Rama Tirtha, bivši nastavnik matematike koji je više
voleo duhovni život od akademskog i koji je u SAD došao 1902. godine i osnova centar
za povlačenje na planini Šasta u Kaliforniji. Ostao je samo dve godine i utopio se u reci
Gangi 1906. godine kada je imao 33 godine. Neki njegovi inspirativni govori su
prikupljeni u zbirku od pet tomova pod nazivom „U šumi bogospoznaje”, koja je i danas
vredna proučavanja.

Godine 1919, Jogendra Mastamani je stigao na Long Ajlend i skoro tri godine
zadivljenim Amerikancima demonstrirao moć i elegnaciju Hata joge. Pre nego što se
vratio u Indiju, osnovao je američki ogranak Kaivaljadame, Indijske organizacije koju je
osnovao Svami Kuvalajananda, koji je dao veliki doprinos naučnom proučavanju joge.

Vrlo popularna figura tokom nekoliko decenija posle dvadesetih godina 20. veka bio je
Ramačaraka čije knjige i danas mogu da se nađu u antikvarnicama. Međutim, ono što
mali broj čitala zna jeste da ovaj Ramačaraka nije bio stvarna osoba. Ovo ime je
pseudonim koji su koristile dve osobe – Vilijam Voker Etkinson, koji je napustio svoju
advokatsku praksu u Čikagu da bi praktikovao jogu, i njegov učitelj, Baba Bharata.

Pol Branton, bivši novinar i urednik, na sceni joge se pojavio 1934. godine sa svojom
knjigom „Potraga u tajnoj Indiji“, kojom je zapadnim tragaocima predstavio velikog

7
mudraca, Ramanu Maharšija. Još mnoga dela su nastala iz njegovo pera tokom sledećih
18 godina, sve do objavljivanja „Duhovne krize čoveka“. Tokom osamdesetih godina 20.
veka njegove knjige su objavljivane posthumno u 6 tomova – koje predstavljaju otkriće
blaga za ozbiljne učenike joge.

Od ranih tridesetih godina 20. veka, pa do njegove smrti 1986. godine, Đidu Krišnamurti
je oduševljavao ili zbunjivao hiljade filozofski orijentisanih zapadnjaka svojim
elokventnim govorima. Teozofsko društvo ga je negovalo kao novog svetskog vođu, ali
on je odbio ovu misiju koja predstavlja preveliki teret za jednu osobu, koliko god da je
velika. On je demonstrirao mudrost Džnana joge (joge rasuđivanja) i privukao veliki broj
slušalaca i čitalaca. U bliskom grupu njegovih prijatelja bili su ljudi kao što je Oldouz
Haksli, Kristofer Ajšervud, Čarli Čaplin i Greta Garbo. Bernard Šo je opisao
Krišnamurtija kao najlepše ljudsko biće koje je ikada video.

Joga, u formi Hata joge, je ušla u glavne tokom Amerike kada je ruska jogina Indra Devi,
koja je nazivana „prvom damom joge“, otvorila svoj joga studio u holivudu, 1947.
godine. Podučavala je zvezde kao što su Glorija Svenson, Dženifer Džouns i Robert
Rajan, i obučila je stotine instruktora. Sada kada je u 90-tim godinama i živi u Buenos
Airesu, i dalje predstavlja uticajan glas u oblasti joge.

Pedestih godina 20. veka, najpoznatiji učitelj joge je bio Selvarađan Jesudijan čija je
knjiga „Sport i joga“ prevedena na 14 jezika iprodata je u više od 500 000 primeraka.
Danas, kao što smo već pomenuli, mnogi sportisti su uvrstili vežbe iz joge u svoj
program treninga jer... one deluju. Među njima su Čikago Buls. Samo zamislite ove
šampione košarke kako se istežu na dugačkim prostirkama za jogu pod budnim okom
instruktorke joge Pole Kout! Ranih pedestih godina Šri Jogendra iz Instituta za jogu
Santa Kruz u Indiji posetio je SAD. On je bio pionir medicinskih istraživanja u jogi od
1918. godine, a njegov sin Đajadev Jogendra nastavlja njegov rad koji demonstrira
efikasnost joge kao terapijskog sredstva.

Godine 1961. Ričard Hitleman je omogućio da se joga pojavi na američkoj televiziji, a

njegova knjiga „Plan joge za 28 dana“ je prodata u milionima primeraka. Sredinom
šezdesetih godina, zapadni pokret joge je dobio snažan podsticaj reko Mahariši Maheš
Jogija, najviše zbog njegove kratke veze sa Bitlsima. Popularizovao je joga meditaciju u
formi Transcendentalne meditacije (TM) koja i dalje ima desetine hiljada praktičara u
celom svetu. Praktičari TM-a su uveli meditaciju i jogu u svet biznisa. Pored toga, ona je
podstakla i medicinska istraživanja joga na mnogim američkim univerzitetima.

Godine 1965. tada 69-godišnji Šrila Prabupada je stigao u Nujork sa torbom punom
knjiga i sa 8 dolara u džepu. Šest godina kasnije je osnovao Međunarodno društvo za
svesnost Krišne (ISKCON) i do njegove smrti, 1977. godine, napravio je svetski duhovni
pokret koji se bazirao na Bakti jogi (joga posvećenosti).

Takođe, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, mnogi učitelji koje je obučio učitelj sa
Himalaja, Svami Šivananda, bivši lekar koji je postao doktor za dušu, otvorili su svoje
škole u Evropi i u Južnoj i Severnoj Americi. Većina njih je i danas aktivna, a među njima

8
su Svami Višnudevananda (autor vrlo čitane „Ilustrovane knjige o jogi“), Svami
Satćitananda (koji je dobro poznat učesnicima Vudstoka), Svami Šivananda Rada (žena
svamini koja je bio pionirka u povezivanju duhovnosti joge i psihologije), Svami
Satjananda (o kojem ćemo uskoro govoriti) i Svami Ćidananda (sveta osoba koja je
vodila Šivananda ašram u Rišikešu, u Indiji). Najpoznatija američka učenica poslednjeg
pomenutog Učitelja bila je nežna Lilias Folan, koja je postala poznata putem serijalan
PBS televizije pod nazivom „Lilias, joga i vi“, koja se prikazivala između 1970. i 1979.
godine.

Godine 1969. Jogi Bađan je izazvao buku u tradicionalnoj zajednici Sika (ogranak
hinduizma) kada je prekinuo tradiciju i počeo da podučava Kundalini jogu svojim
zapadnim učenicima. Danas njegova organizacija „Zdrav, srećan, svet“ (Healthy, Happy,
Holy Organiyation) – koja je poznatija kao 3HO – ima više od 200 centara u svetu.

Kontroverzniji, ali vrlo poznat Učitelj tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bio je
Bagavan Rađniš (koji je danas poznat kao Ošo), čiji učenici su konstantno punili novine
seksualnim orgijama i drugim ispadima. Rađniš, nekadašnji profesor filozofije, je
zasnivao svoje učenje na autentičnim izvorima joge, u kombinaciji sa svojim ličnim
iskustvima. Njegove brojne knjige pune police mnogih antikvarnih prodavnica knjiga.
Rađniš je dozvolio svojim učenicima da odžive svoje potisnute fantazije, naročito one
seksualne prirode, u nadi da će ih to osloboditi za dublje procese joge. Međutim, mnogi
od njih su se zaglavili u mistično obojenom hedonizmu što dokazuje pravilo zdravog
razuma da previše dobrog može biti loše za osobu. Iako su mnogi njegovi učenici osećali
da ih je razočarao, a tužni događaji u njegovoj organizaciji su prethodili njegovoj smrti
1990. godine, i dalje ga mnogi smatraju velikim Učiteljem joge. Njegov život pokazuje
da se poznavaoci joge pojavljuju u svim oblicima i veličinama i da, da upotrebimo frazu,
Učitelj jedne osobe može da ne predstavlja ništa za drugu osobu. (Sanskritska reč „guru“
označava „prazan prostor, ništa“.) Još jedna izreka koja ovde može da se primeni jeste
upozorenje kupcima, „kupci, budite oprezni“.

Drugi poznati moderni poznavaoci joge iz Indije su Šri Aurobindo (otac integralne joge),
Ramana Maharši (nenadmašni Učitelj Džnana joge), Papa Ramdas (koji je živeo i disao
Mantra jogu, jogu transformacije zvukom), Svami Nitjananda (Učitelj Sida joge koji je
činio čuda) i njegov učenik Svami Muktananda (moćni jogin koji je postavio Sida jogu,
koja je Tantricka joga, na mapu zapadnih tragalaca). Svi ovi Učitelji više nisu među
nama.

Velikan Hata joge modernih vremena bio je Šri Krišnamačarja koji je umro 1989. godine
kada je imao 101 godinu. Praktikovao je i podučavao sistem Hata joge pod nazivom
Vinijoga do svojih poslednjih dana. Njegov sin T. K. V. Desikahar nastavlja učenje svog
svetog oca i podučavao je, između ostalih, i slavnog Đidu Krišnamurtija. Drugi poznati
učenik Šri Krišnamačarje, i sam veliki Učitelj, jeste Desikaharov stric, B. K. S. Ajengar,
koji je podučavao desetine hiljada učenika, među kojima je bio i svetski poznati violinista
Jehudi Menjuhin.

9
Moramo da pomenemo i Patabi Đois i Indru Devi, koje su učile od Krišnamačarje u
svojim ranim godinama i od tada inspirisale hiljade zapadnjaka.

Od živih Učitelja joga iz Indije, mogu da pomenem Šri Činmoja i Svmi Satjanandu
(Učitelja Tantre koji je osnovao poznatu Biharsku školu joge, napisao mnoge knjige i ima
učenike u celom svetu). Naravno, postoje i mnogi drugi velliki poznavaoci joge, koji su
dobro poznati i skriveni, koji predstavljaju jogu u jednoj ili drugoj formi, ali vama
ostavljam da ih otkrijete.

Do modernih vremena, većina praktičara joge su bili muškarci, jogini. Ali uvek je bilo i
velikih žena poznavalaca, jogina. Srećom, tokom poslednjih godina, nekoliko žena
svetaca – koje predtsvljaju Bakti jogu (Joga posvećenosti) – došle su na zapad i donele
pesmu ljubavi tragaocima otvorenog srca. Joga ima toliko različitih pristupa da svako u
njoj može da nađe svoj dom.

Izuzetna Učiteljica iz Indije koja je odgovara nijednom stereotipu o jogi jeste Meera Ma
(„Majka Mira“). Ona ne podučava rečima nego komunicira u tišini, kroz svoje
jednostavno prisustvo. Od svih mesta, ona je sebi napravila dom u staromodnom
nemačkom selu u Crnoj šumi i svake godine okuplja hiljade ljudi iz celog sveta.

S obzrom da se joga ne ograničava na hinduizam, ovde možemo da pomenemo i Dalaj

Lamu, šampiona nenasilja i dobitnika Nobelove nagrade za mir. On je bez sumnje jedan
od velikih jogina modernog Tibeta koji, iznad svega, pokazuje da pirncipi joge mogu da
donesu plodove kada se uvedu u svakodnevni život, ali i u političku arenu. Danas je
tibetanski budizam (koji predstavlja oblik Tantra joge) izuzetno popularan među
zapadnjacima i ima mnogo lama (duhovnih Učitelja) koji će rado podeliti tajne svoje do
sada dobro čuvane tradicije sa iskrenim tragaocima.

Ako ste zainteresovani za zapadne Učitelje u modernom pokretu joge (shvaćenom u

najširem smislu), možda ćete želeti da kosultujete enciklopedijski rad „Knjigu
prosvetljenih Učitelja“ Endrjua Ravlinsona. Njegova knjiga obuhvata i autentične
Učitelje (kao što je bugarski Učitelj Omraam Mikhael Aivanhov o kojem sam napisao
knjigu – „Misterija svetla“) i birano društvo budućih Učitelja.

Za sveobuhvatnu istoriju joge, pročitajte moju knjigu „Joga tradicija“, koju je objavio
Hohm Press. Ova dimenzija joge je obuhvaćena i mojim kursom daljinskog učenja od
800 sati.

10