Јаков Игњатовић

Јаков Игњатовић

Јаков Игњатовић, српски романописац

Датум рођења 8. децембар 1822.

Место рођења Сентандреја
   Аустријско царство

Датум смрти 5. јул 1889. (66 год.)

Место смрти Нови Сад

   Аустроугарска

Најважнија дела Милан Наранџић

Чудан свет
Васа Решпект
Вечити младожења

Званични веб-сајт

Јаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23.

јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.
Биографија[уреди]
Игњатовић[1] се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију
у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима
напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права
у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска
револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после
мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар
до 1850., а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској
колонијалној војсци у Алжиру.[2] Појављује се после три године и отада видно учествује у
јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854
—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник
постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[3] и Змај као
подбележнику варошки у Новом Саду. У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је
радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке.
Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена
које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у
Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом
Саду.
Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са
Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран
за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној
већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског
споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског
друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му
се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-
1881. године[4]
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је
такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[5] Умро је у
Новом Саду 1889. године, где је сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас
живе и раде у Пироту.

Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом Саду

Књижевни радови
На књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору
је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну
делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром
Јакшићем спада у ред најстакнутијих романтичара у српској књижевности.[6] Као писац
Игњатовић је пролазио изесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са
романтизмом, да би завршио као реалиста.[7] Он је тако написао више патриотско-
историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који
према критичарима немају праве књижевне вредности.[тражи се извор] Такви су историјски
романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[8] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић;
приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на
социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су
му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и
последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама
Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред
реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито
у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен(недовршен, у
„Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).
Библиографија
 Ђурађ Бранковић, Сремски Карловци 1858;
 Милан Наранџић, I—II, Нови Сад 1860—63, (II изд. Београд 1900);
 Чудан свет, Нови Сад 1869;
 Дела Јакова Игњатовића, I, Нови Сад 1874, и II Темишвар 1878;
 Увео листак, Нови Сад 1878;
 Адам и берберин први људи, Нови Сад 1881;
 Стари и нови мајстори, Нови Сад 1883;
 Патница, I—III, Нови Сад 1888, (II изд. Београд 1936);
 Вечити младожења, Београд 1910;
 Васа Решпект, Београд 1913;
 Дела, I—II, Београд 1932—35);
 Одабрана дела, I—VIII, Нови Сад 1948—53);
 Одабрана дела, I—II, Нови Сад и Београд 1959 и 1969;
 Мемоари, Београд 1966:
 Одабрана дела, I—XIV, Нови Сад 1985.

 Задужбина Јакова Игњатовића (мађ. Jakov Ignjatović Alapítvány) основана је на

иницијативу најугледнијег српског књижевника у Мађарској Стојана Д. Вујичића 5.
јула 1988. године (на дан стоте годишњице смрти Јакова Игњатовића)
у Будимпешти. Оснивачи ове Задужбине били су српски интелектуалци који живе у
мађарској престоници: Стојан Д. Вујичић, Радомир Ластић, Предраг
Степановић, Петар Милошевић и Олга Обреновић. Циљ Задужбине Јакова
Игњатовића је неговање вишевековне културне и духовне традиције Срба у
Мађарској.
 Сваке године се 8. децембра на дан рођења Јакова Игњатовића додељује повеља
Задужбине са медаљом (рад академског вајара Небојше Митрића).
 Први председник Задужбине био је Стојан Д. Вујичић. После Вујичићеве смрти,
од 2002. године на челу Задужбине Јакова Игњатовића налази се Радомир Ластић.
У периоду између 2002-2004 председник кураторијума био је Милан Степанов, а од
2004. године ову функцију обавља Драгомир Дујмов.
 Почев од децембра 2003. године Задужбина потпомаже излажење листа Невен,
прилога Српских недељних новина, недељника који на српском језику у
Будимпешти.