БОГОСЛОВИЈА СВЕТОГ САВЕ У БЕОГРАДУ

СКРИПТА ИЗ ИСТОРИЈЕ РЕЛИГИЈЕ ЗА V РАЗРЕД

БЕОГРАД, септембар, 2013.

1
 I ЗАРАТУСТРИНА РЕЛИГИЈА1

Опште напомене
Уобичајено је да се персијска или Заратустрина религија убраја у политеистичке
облике религије. То није сасвим погрешно, али није ни довољно оправдано. У овој религији
је свом снагом наглашен религиозни дуализам2 па зато њен монотеизам није онако строго
чист као у Библији и Корану.

Стара Иранска религија

О религији старог Ирана, пре Заратустрине реформе, зна се веома мало. Зна се да су
становници Ирана у старо доба била племена аријевског порекла, да су по свему, па и по
религиозним веровањима, били слични Индусима. 3 О томе сведоче и сами називи за разна
божанства. У Ирану ахура, у Индији асура, у Персији митра, и у Индији митра; у Персији
дева, и у Индији дева.
Стара иранска религија била
је политеистична. Па ипак њен
политеизам је било врло оскудан у
поређењу са богатим пантеоном
Индије и грчко-римског света. То је
била природна религија, као и код
осталих народа. На њој су се
одражавали утицаји животних
околности, па чак и климатских
прилика иранске висоравни.
Најстарије, и у почетку
можда једино, божанство је Ахура
(Господ), коме је доцније додат
Фаравахар - крилатп сунце симбпл Зпрпастризма надимак мазда, што значи
премудри, свезнајући. Тако је
постао назив Ахурамазда, или по грчком Ормузд, што значи Премудри Господ. Покрај њега
обожавали су и духове „деве―. А највише је био у поштовању Митра, бог небеске светлости.
Његово поштовање није успела да потисне чак ни Заратустрина реформа.
Номадски живот старих Иранаца оставио је трага и у њиховој религији. Крава и пас
били су предмети посебног религиозног поштовања. Нарочито су поштовали огањ, јер он по
њиховом веровању одгони ђаволске силе.
Стари Иранци нису имали ни идола ни храмова. По сведочанству Херодота, клањали
су се Богу на висинама планина у слободној природи. У стара времена нису имали чак ни

1
Заратустрина религија позната је још и под називима: Зороастризам, Парсизам и Маздеизам.
2
ДУАЛИЗАМ – (лат.) филозофско учење о двојству, дељење на двоје, учење о постојању двају
различитих, потпуно супротних стања, принципа, начина мишљења, погледа на свет.
3
Две велике сеобе индоевропских племена одиграле су се крајем II миленијума пре нове ере. Једна од
њих довела је аријска племена у Индију, где су се она брзо проширила и освојила готово читав
потконтинент. Њима су била врло сродна по језику племена која су продрла на запад и новоосвојену
територију назвала Иран – што значи „земља Аријаца―.
2
 посебних свештеника. Тек под утицајем из
Вавилоније и Халдеје, развија се и код њих магија и
посебни сталеж мага. Заратустрина реформа је управо
и ударила на тај магизам и политеизам коме је магија
утрла пут.

Личност Заратустре
Да ли је Заратустра заиста историјска личност,
о томе историчари религије нису сагласни. Огромна
већина признаје његову историчност. Но, ипак има и
знаменитих испитивача који то поричу.
Тешко је одредити време Заратустрине
реформе. Не зна се ни где се родио, ни кад је живео.
Време када је реформатор живео, негде у источно-
средишњем Ирану, различито се датира између 1200.
Прпрпк Заратустра и 500. године пре наше ере.
У познијим деловима Зенд-Авесте спомињу се разна чудеса у вези са Заратустрином
личношћу. Још док га је мајка Догда носила у утроби, она је сањала како се над њом надвио
страшан облак из кога изиђоше дивље звери и устремише се на њу да јој из утробе изваде
дете и поједу. Али, само дете из утробе је њу уверило да је с њим виша сила и да не треба да
се боји. Затим се на месту облака појави висока гора из које изађе младић светао као сјај
Месеца, с књигом у руци. При његовој појави звери ишчезоше, а он рече Догди, да њено дете
чува сам Цар неба, да ће оно бити велики пророк целог народа, и да ће се кроз њега
саопштити људима нови закон. И сна нестаде.
Кад се Заратустра родио, није плакао као остала деца, него се смејао. Једном
приликом су га анђели однели на небо и тамо му је Ахурамазда у разговору дао откривење.
Другом приликом, на њега ђаво шаље демона да га уништи, но Заратустра га одгони
молитвом и великим камењем. Своје небеско посланство Заратустра је доказао пред царем
тако, што је дозволио да му на прса лију растопљени метал, а он остаде неповређен. Тако о
њему говоре религиозне књиге.
Због своје умне величине Заратустра је био веома цењен и поштован, не само код
својих сународника него и ван Персије. Источни народи су му приписивали епитет „раџа―, тј.
мудраца. Грци, који нису баш радо признавали другима титулу мудраца, такође га називају
мудрацем. Чак и муслимани, без обзира на мржњу према његовој религији, називају га
мудрацем.

Свете књиге Заратустрине религије

Заратустрина религија изложена је у збирци светих књига које носе назив Авеста, што
значи знање. То знање је пророк Заратустра „стекао у разговору са Ахурамаздом или са
добрим духовима―. Значи, ово је откривена религија. Назив Зенд-Авеста значи
прокоментарисана Авеста. Дијалект којим је она писана зове се пехлеви.
3
 Европа се први пут упознала са рукописима Зенд-Авесте 1761. године преко
француског оријенталисте Анкетил ди Перона који је Авесту превео на француски.
То што ми данас поседујемо као Зенд-Авесту, то је само један врло мали део Авесте.
Зенд-Авеста је читава огромна староперсијска литература, која је садржавала, поред
религиозних, још и правна, политичка, астрономска и биолошка питања. Она је имала 21
књигу. Ту збирку књига није написао један човек, одједанпут, него је писана вековима од
многих писаца, а постала је завршени канон књига тек у доба персијског цара Сапора I (251-
272). Литература која је сачињавала Зенд-Авесту великим делом је уништена.
Зенд-Авеста се дели на три дела: Јасна (Жртве), Јашта (Химне божанствима) и
Вендидад (Статути чистоте). Јасна је богослужбена књига. Она садржи химне и молитве
приликом приношења жртава. Најстарији део тих химни назива се Гати.4 Јашта је збирка
литургичких песама, али знатно познијег порекла од Јасне. Вендидад, што значи борба,
садржи поуке о сталној борби против злих сила.
Покрај тога међу књиге од великог религиозног значаја долазе још један краћи
молитвеник који се зове Висперед, и једно опширно тумачење Зенд-Авесте звано Бундехеиш
(говори о постанку света, божанских бића и људи као и о њиховој природи) из IX или X века.
Спис Динкард из IX века садржи многобројна предања о животу Заратустре и његовим
проповедима. Минокерд, што значи Дух мудрости садржи одговоре тога духа на 62 питања,
између осталог и о загробној судбини душа. Арда-Вираф је спис у ком се описује рај и пакао
онако како их је видео мудрац Вираф у једној седамнаестодневној визији проузрокованој
наркозом.

Догматско учење Заратустрине религије

Догматско учење персијске религије није било у свим периодима истоветно. Могу се
запазити следеће фазе. Пре Заратустрине реформе персијске религије опажа се велика
тенденција персијске религије ка политеизму и магији. Заратустрина религија је тај
политеизам и магизам уништила н вратила персијску религију скоро чистом монотеизму.
Касније парсизам, не губећи монотеистичку основу, ипак под разним утицајима све више се
приближује политеизму. Најзад, савремени парсизам, вероватно под утицајем ислама,
изражава изразито монотеистичка схватања.
Учење о Богу. По учењу Заратустре постоји један. врховнн Господ који је створитељ
свих светова. То је Ахурамазда. Он је апсолутна светост, чистота и правда. Он је учптељ
људи којима је дао правилно схватање добра и зла. Ахурамазда је извор не само моралног,
него и физичког поретка у свету. Он је сведржитељ света који се стара о свету и за победу
над силама зла. Најзад, он ће и судити свету по законима које је дао. У неким стиховима Гата
Ахурамазда се назива Светим духом, јер је његова природа, светла, духовна, огњена.
Покрај Ахурамазде светом управљају још и седам духова, као помоћници Ахурамазде.
Они управљају разним областима света. То су Амеша Спента, бесмртни свети. Можда су то
персонификације појединих својстава Ахурамазде, о чему би се: могао извести закључак на
основу њихових имена.
Ариман. У свету не постоје само добре ствари, очигледно је да у њему има и зла.
Ахурамазда је творац свега што је добро. И пошто јс он сама светлост пошто од њега

4
Gathe (песме), пет химни који се разликују од осталог материјала у књизи по томе што су написане друкчијим,
архаичним дијалектом. За ове химне које одражавају изразито лично обраћање Богу, и савремена наука и
класична традиција сматрају да садрже најбоље очуване речи пророка Заратустре.
4
никакво зло не потиче, а зла у свету ипак има то онда постоји и извор сваког зла и таме који
се у Авести назива Ариман, зао дух, бог сваког зла. Овај дуализам је у парсизму наглашен до
највеће мере, тако да је он управо битна особина парсизма.
У најстаријим деловима Авесте ништа се не говори о Ариману. Заратустра зна за
Ахурамазду, а све друге богове, који се називају деве, прогласио је злим дусима. Ахурамазда
је јачи од Аримана. Пре свега, само је он свезнајући. Ариман то није. Осим тога, борба која
постоји између њих двојице завршиће се потпуно победом Ахурамазде.
Царство таме. Но при свем том царство таме је врло моћно Ариман, иако је слабији
од Ахурамазде, ипак има моћ стварања. Он је творац свих злих бића на овоме свету. Сва бића
у свету учествују у тој оштрој борби између добра и зла, једна на страни Ахурамазде
(Ормузда), друга на страни Аримана (Анграмањиу). Доцнији списи (на пример Бундехеиш)
умеју да нам кажу и детаље о почетку те борбе. То се десило овако:
Ахурамазда, који је одувек био моћнији и богатији својим знањем од Аримана, знао је
да у царству мрака постоји Ариман, док овај у дубинама свога мрака није ништа знао за
постојање Ахурамазде и царства светлости. Користећи се тим преимућством, а предвиђајући
борбу са Ариманом, - јер Ахурамазда зна сву прошлост, садашњост и будућност, док Ариман
не зна чак ни сву прошлост, - Ахурамазда је у току од 3.000 година створио безбројну војску
добрих духова, фраваша или фервера. То су чиста бића. То су његови помоћници. Кад је
Ариман, дошавши једном на границу свог мрачног царства видео царство светлости,
Ахурамазда му је показао своју божанску надмоћ и предочио му да коначно уништење чека
све што је зло. Зато му по својој благости предлаже мирно решење спора: нек се Ариман,
потчини вољи врховног добра, Ахурамазди. Овај за тај предлог не хтеде ни да чује, него се
реши да уништи царство светлости. У ту сврху ствара мноштво злих духова који му помажу
у рушењу царства светлости. То су деве, зли дуси, који се називају речју "друк", што значи
обмана, лаж. Они о добру говоре да је зло, а о злу да је добро. Касније су Персијанци своје
политичке непријатеље, околне народе, Арапе, Грке, Римљане и Турке називали ђаволима и
сматрали их помоћницима Аримана.
Спољашњи изглед демона се замишља у складу са њиховом делатношћу. По
Заратустрином учењу они су невидљиви. У познијим деловима Авесте њима се приписује
груби материјални изглед и одређује им се место боравка. То је север, страна са које долазе
хладноћа и мрак. Они живе у горама и пустињама, по гробљима и код свих других народа. За
њих је резервисан подземни свет, бездан. Смрт је такође производ Аримана.
Богови позније Авесте. Парсизам је као што се види, у основи монотеистичан. То
нарочито важи за Заратустрину теологију. Али касније тај се монотеизам, под разним

Ахура Мазда, Ариман, Митра и Амеща Спента - бесмртни свети 5

утицајима, извитоперио у неку врсту политеизма. Пре свега појављује се схватање
Ахурамазде више материјално него духовно, као што беше случај раније. Такође и они
духови Амеша Спента показују се сада све више као самостална божанства. К њима се додаје
још и Сраоша као чисти и победоносни покровитељ света. Он је бог јутарње зоре. Његов
символ је петао који људе позива на рад. Он штити људе од напасти демона који пред њим
беже у ад.
Најистакнутија фигура међу познијим божанствима јесте бог Митра. По неким
текстовима Авесте, Ахурамазда је Митру створио тако великим као што је и он сам. Митра је
бог верности, огња, светлости, Сунца. Он је судија над душама покојника, и неизмерно је
добар.
Покрај Митре помиње се и бог Веретрагна. Он се појављујуе у разним облицима: у
виду буре, бика, белог коња, камиле, вепра, јастреба, златног младића. Он је углавном бог
рата.
Но, сва та божанства су ипак бар колико-толико духовне природе. Али у каснијим
текстовима налази се култ и чисто материјалним стихијама као што су огањ, хаома (свето
небеско пиће), Сунце, Месец,
Сириус. Под страним семитским
утицајем указивало се
поштовање и божици Анагити
која је заправо божица Иштар
(Астарта).
Есхатологија. По
веровању Персијанаца смрт није
никакво уништење људског
бића, него растанак душе од
тела.
Пошто је смрт дело
Ариманово, то се одмах после
смрти појављује у виду муве дух
трулежи, Назу, кога шаље
Ариман, јер од момента смрти
Кула тищине труп спада под власт демона.
Труп је према томе нечиста ствар и сви се морају старати да се сачувају од додира са њим.
Због тога се приређују одговарајући обреди којима је циљ да и покојника и живе сроднике
сачувају од нечистоте.
Чим се примети приближење смрти, сродници самртника купају и облаче у чисто,
зову жреца који му чита опроштајне молитве, исповеда га и сипа му у уста и уво хаому,
божански напитак који ће га припремити за вечност. Кад најзад наступи смрт, труп се још
једном подвргава очишћењу, и од тада га се више нико, осим жреца који га сахрањује и
носача који га носе, не сме дотаћи. Да би зао дух Назу био свезан и демони отерани, уводи се
у дом "четверооко" псето. То је пас који на њушци има две пеге па изгледа као да има четири
ока. Дом се дезинфикује огњем и мирисним кадом. Крај суда са ватром седи жрец и чита
молитве, али мора бити најмање три корака удаљен од мртваца да би сачувао своју чистоту.
Уз њега седе још два човека који терају демоне. Носиоци су у белом и такође се чувају да се
не упрљају о мртваца, кога носе на гвозденим, нипошто на дрвеним или порозним,
носиљкама. Из истих разлога предострожности, сахрана се нипошто не сме обављати ноћу
или по киши. Мртваца носе у дакму. То је посебна кула сазидана тако да јој је кров косо
нагнут ка средишту где се налази отвор, па се леш оставља на тај кров да га птице разнесу,
6
или да га киша спере у унутрашњост куле. На тај начин се остале стихије чувају да се не
загаде. Спаљивање мртвих био би највећи грех против огња. Оно не долази у обзир.
Посебни суд. Одмах после смрти тела душа иде на посебни суд. Њу прати Сраоша и
фервери, али и Ариманови демони који се труде да је отму и одведу у ад, у своје царство
таме. Душа прелази преко неког моста који се зове Синват. Ту заседа суд: Митра, Сраоша и
Рашну-Разиста. Овај последњи је веома строг и неумитно праведан. Он подробно испитује
сва дела душе, не гледајући да ли је пред њим кнез или цар. Он веома лако пронађе лопова,
отимача, или кривоклетника коме неминовно следује казна од 700 удараца. Праведне душе
лако прелазе преко моста. Ако су и имали греха, исповест коју су чинили за живота и
молитве њихових сродника помажу им. Оне, пошто се претходно сасвим очисте огњем, иду у
царство светлости. Грешници одлазе у Ариманово царство таме. Мост Синват (или Чинват
„Мост оног који раздваја―) се шири када наиђе сен праведника, али се скупља и постаје узак
као оштрица бријача када наиђу зле душе које тако падају у паклени бездан. Душе оних
верника које нису биле ни добре ни зле одлазиле би у чистилиште које се звало Хаместаган.
Општи суд и васкрсење. По учењу Авесте историја света трајаће дванаест хиљада
година. Та историја је подељена у четири периода од по три хиљаде година. У току првог
периода од три хиљаде година, Ахурамазда је створио мноштво добрих духова, фервера или
фраваша. На крају тог периода Ариман је, видевши царство светлости наумио да га разруши,
па зато у другом периоду од три хиљаде година ствара своје "деве", зле духове. У
међувремену Ахурамазда је створио видљиви свет и људе у њему, почетком другог периода.
Стварање је било овим редом. Прво, је Ахурамазда створио праживотињу бика и прачовека
Гајомарта. Но оба та бића су страдала од Аримана. Тада из семена праживотиње изникоше
многе животиње, а из семена прачовека изниче први пар људи, Машја и Машјана. Од њих се
намножио цео људски род, који је три хиљаде година живео у пуном блаженству и изобиљу.
Историја садашњег људског рода почиње тек у трећем периоду са родоначелником
Јимом. Пошто су књиге Авесте великим делом уништене, не може тачно да се одреди однос
Машје и Јиме: да ли су то два имена за исту личност, или је Јима двојник Машје, или његов,
далеки потомак, као Ноје Адамов. Али, услед греха људи дошла је на свет смрт и зло. Људи
су се поделили између Аримана и Ахурамазде. До краја четвртог периода зло ће се све више
множити. У Четвртом периоду Ахурамазда ће послати три спаситеља, Саошијанта, или
Созиоша, као што је некада послао Заратустру. Имена тих спаситеља биће: Аушетар,
Аушетарма и Астветерето. Проречен је и начин њихова доласка на свет. У једном језеру
деведесетдевет хиљада фраваша чувају Заратустрино семе. У том језеру ће се, у размаку од
по хиљаду година, купати три девојке које ће од Заратустриног семена зачети и свака од њих
родиће по једног Саошијанта.
Време пред појаву Саошијанта биће страшно. "У оно време постаће сви људи
варалице, добри пријатељи ће се раздвојити разним партијама. Страхопоштовање и брига за
спас душе ишчезнуће из света; љубав оца према сину ишчезнуће, а исто тако и љубав брата
према брату и љубав матере према кћери биће непозната... Угинуће сва вегетација, дрвеће и
жбуње. Појавиће се многи знаци на Сунцу и Месецу. Биће многи земљотреси, ветар ће се
претворити у буру. У свету ће се умножити страх и мучење". Тада ће се појавити спаситељ
Аушетар. Он ће проповедати науку Божју и људи ће се тада опет постепено враћати
Ахурамазди. Други спаситељ, Аушетармах, постигнуће још већи успех. А трећи,
Астветерето, потпуно ће повратити оно првобитно блажено стање.
Борба између Ахурамазде и Аримана завршиће се догађајем који се у књигама Авесте
назива "фрашокрети", то јест стварање будућега. Оно ће се постићи васкрсењем мртвих.
Прво ће васкрснути Гајомарт, па Машја и Машјана, а за њима сви остали људи. Казна за
грешнике неће бити вечна. Муке грешника у паклу трајаће само три дана. Затим ће се сви
7
васкрсли људи окупати у реци од растопљеног метала. То купање ће бити страшно само за
грешнике, док ће праведницима бити пријатно као топло млеко. Све ће се душе очистити у
ватри од моралне нечистоте. Тада ће доћи ред на Аримана и његове слуге. Они ће бити
бачени у ватрену реку. Тако ће се свет потпуно очистити од сваког зла и сва створења ће
вечно славити Ахурамазду.

Култ у Заратустриној религији

Култ, то јест вршење обреда у Заратустриној религији, било је стављено у дужност
специјалном свештеничком сталежу "атравана". Они су се често називали и маги, иако је
Заратустра био велики противник магије. Право вршења обреда припадало је само њима. Ако
би неки човек ван сталежа атравана вршио обреде, био би кажњен врло строго: скидањем
главе, гуљењем коже, или набијањем на колац. Атравани су живели од жртава и прилога које
су верници доносили, а морали су се одликовати
високим моралним квалитетима.
Васпитавање и образовање персијских
жреца почињало је од детињства. Кад син жреца
напуни седам година обави се церемонија "нозуд",
којом приликом добије свештеничку врпцу, и од
тада изучава свештене књиге до четрнаесте године,
кад мора да полаже испите. После тога може у
својству капелана да обавља верске обреде. Кад
изучи Јасну и Вендидад, он постаје "мобед", а кад
добије намештење стиче титулу "дастур". Врховни
жрец је после цара био највише лице у царству, а
звао се Заратустротема.5
Централна тачка у персијском култу јесте
огањ, како беше пре Заратустрине реформе, тако и
после ње. Атравани и мобед носили су покретне
олтаре да би могли на сваком месту вршити свој
култ. А постојали су и храмови за вршење обреда.
Светиња над светињама у тим храмовима је соба у
којој се налази само огањ. Та соба, затворена са
свих страна, да не би у њу продирала светлост
споља, налази сс у средини храма. На камену у
Свети пгао Заратустрине религије облику квадрата, у металном суду пуном пепела
гори свештени огањ. Ничија људска рука не сме га додирнути, и ничије дисање оскрнавити.
Зато жреци носе наруквице и повез на устима, а огањ морају чарати машицама. Огањ се
одржава дрвима која су претходно очишћена по посебном ритуалу, а одликују се пријатним
мирисом. Одатле се раздавао огањ верницима да гори по њиховим кућама.
У ту просторију је могао ући само свештеник, а улазио је пет пута на дан за време
молитве да би поправио ватру која је морала стално горети ради очишћења света. Никакве

5
Само мушкарци могу бити свештеници. Њима је дозвољено да се жене и стварају породице, тако да је
свештенички позив често наследан. Приликом богослужења, сви свештеници су обучени у бело – боју која
симболично изражава идеју чистоте. Већину обреда ове религије обављају свештеници, и то без присуства
верника. Због тога се у зороастрејским храмовима ватре народ не окупља на заједничку молитву у одређено
време. Они су, заправо, светилишта отворена сваком световњаку да их посети онда када за тим осећа потребу.
Све молитве се увек изговарају на авестичком, а не на савременим говорним језицима.
8
 церемоније се нису
одржавале у тој соби.
Верски обреди
приношења жртава и
приправљања хаоме6
(свештено божанско
пиће), вршени су у
суседној соби на
једном малом олтару.
Сви обреди су
имали циљ, да
ритуално очисте свет
од нечистоте Аримана
и његових дева. За ту
сврху је најподеснија
хаома. Већ и сама
похвала која се
Свещтеник Заратустрине религије за време бпгпслужеоа указује хаоми кадра је
да одагна 10.000
ђавола. Чак и сама посуда у којој се налази хаома сматра се великом светињом и њој се
певају химне.
При церемонијама велику важност имају заклињање и исповедање. Заклињање се
вршило ради истеривања ђавола. Честа формула при заклињању и исповедању гласи: „Ја се
одричем ђавола и верујем у Мазду―.

Заратустрино морално учење

Заратустра је проповедао веома висок морал. То морално учење засновано је на
његовој догматици. Наиме, ако је читав живот само борба између зла и добра, оличених у
лицу Ахурамазде и Аримана, онда човек у тој борби треба да учествује на страни
Ахурамазде и да има следеће врлине: истинољубивост, правдољубивост, верност, вредноћу,
богатство и домаћинско достојанство. Такође је дужан да се стара за своју телесну чистоту
посебно за сексуалну чистоту. Исто тако Авеста захтева од поклоника Мазде мирољубивост,
смиреност и милосрђе.
Пошто Ариман преко својих дева загађује овај свет, то је морална дужност поклоннка
Мазде да ради на истребљењу сваког зла и нечистоте из овог света. Конкретно: борити се
против штетних животиња, и корова, раскрчити и обрадити какву њиву, наводњавањем се
борити против суше вршити очишћење загађених нечистих стихија, на пример, воде траве на
њиви које могу бити загађене лешом. Сваки загађен предмет подлеже очишћењу. Морална је
дужност вршити очишћење и сексуалне нечистоте.
Средства очишћења и борбе против злих духова јесу заклињања и прање говеђом
мокраћом, затим покајање и епитимија. Наиме, све повлачи за собом двоструку казну:
земаљску и небеску. Прва казна се искупљује разним очишћењима и епитимијама, а друга

6
ХАОМА (СОМА) – Дословно „исцеђен― сок. Биљка или њен сок, по свој прилици халуциногених својстава,
који су имали важно место у митологији и обредима ведског хиндуизма у древној Индији. Многи индијски
писци, а од XVIII века и европски, покушали су да идентификују оригиналну биљку. Највећи број хипотеза се
слаже да би то могла бити халуциногена гљива Amanita muscaria.
9
покајањем које се зове патет. Има греха који се могу искупити извођењем корисних радова,
неки се искупљују батињањем и то најмање 200 удараца. А има грехова који се ни на овом ни
на оном свету не могу опростити. То су: спаљивање лешева, једење цркотине и против
природни пороци. Такви грешници су постали својина Аримана, па их ни патет не може
спасти.

Кратак преглед Заратустрине религије

Под сасвим оправданом претпоставком да је Заратустра ипак историјска личност,
сигурно је сасвим да је он величином свога Духа реформисао стару иранску религију,
избацивши из ње утицај магизма и политеизма које се био почео све више разграњаватн.
Тако пречишћена иранска религија, Заратустрина религија, имала је моћан утицај у Персији
за време старе династије Ахеменида (688.-330. г. пре Христа). Када је Александар Велики
освојио Персију настале су нове, тешке околности за персијску религију, јер није имала
онако безрезервну и моћну подршку државних власти.
Доласком на власт последње персијске династије
Сасанида (226.-651. после Христа) појачава се углед и утицај
Заратустрине религије у Персији. За време царева Сапора I
(241.-271.) који је освојио од Римског царства Јерменију и Малу
Азију, као и за време Сапора II (309-381) који је тукао Јулијана
Апостату, Заратустрина религија постаје државна религија.
Цар је не само обновио Заратустрину религију уздигавши
је на степен државне религије, него су владари из династије
Сасанида градили храмове, од којих је био најчувенији храм у
њиховој престоници Истакару. За време царева сасанидске
династије Персија као држава заузима углавном негативан став
према хришћанству које долази у Персију из Римског царства.
Кад јаче, кад слабије, хришћанство је издржало тристагодишње
гоњење у сасанидском царству. Пошто је маздеизам био идејна
основа сасанидског царства, то је онда свака религија, па и
хришћанска, представљала макар и прећутно извесну опасност
за царски престо, па се на њу морало попреко и сумњичаво
Цар Саппр II (309-381) гледати. Било је и случајева када су персијски цареви као нпр.
Јездегар II (438-457) износили против хришћанства своје
философске и религијске критике. Он је замерао хришћанству што одбацује дуализам па је
принуђено да Богу приписује како добро тако и зло које постоји у свету. Затим, по његовом
мишљењу хришћанство проповеда распеће Бога, а то је бласфемија. Хришћанство својим
монашким идеалима устаје против брака, хвали сиромаштво и бездетност па тиме угрожава
опстанак света. Најзад, хришћани не праве разлику између чистих и нечистих предмета и
стихија у свету па тиме скрнаве и оно што је чисто.
Доцнији цареви сасанидске династије били су нешто блажи према хришћанима, јер су
персијски хришћани били несторијевци за разлику од православних Византинаца од чијег су
гоњења несторијевци и побегли из Византије с којом је Персија била често у ратном стању.
Такав маздеизам остаје у Персији државна религија све док Арапи нису оборили
царство Сасанида и завели у Персији ислам. Тада настају крајње тешке прилике за
маздеизам. Последњи владар сасанидске династије био је Јездерпед III (632-651). Персија је
врло брзо исламизирана силом власти, а само у појединим забаченим областима, као у Јазду
и Керману, остало је нешто мало становника верно старој вери. Неки су испред најезде
10
 ислама емигрирали у Индију (X век)
где живе углавном у градовима
Гуђарату и Бомбају, где их називају
Парсима.7 Баве се трговином и
индустријом. Верују у једнога Бога,
Заратустра је његов пророк. Морални
закон се мора испуњавати. Постоји
награда и казна у загробном животу.
Према хришћанству је модерни
маздеизам веома непријатељски
расположен. Резолутно и енергично
одбацује хришћанску догму о
искупљењу.
Присталице маздеизма
Парси храм у Гуђарату у Индији одржавају повремено своје конгресе.
Међу њима постоје извесна трвења
између конзервативнијих и либералнијих елемената који захтевају да се из обреда избаци
обичај умивања говеђом мокраћом, да се скрати број молитава и церемонија и да се побољша
социјални положај жене.

7
Према попису из 1976. године, укупно у свету има 130 000 Зороастрејаца, од којих 77 000 живи у Индији, 25
000 у Ирану, 5 000 у Пакистану и 23 000 у САД.
11
 II РЕЛИГИЈА СТАРИХ СЛОВЕНА

За изучавање теме која нас занима значајне су три основне категорије извора - писани,
етнографски и археолошки. Писани, као најважнији за реконструкцију веровања једног
народа, су крајње сиромашни. Најстарије вести о паганским веровањима Јужних Словена по-
тичу од византијског историчара Прокопија из половине VI века, а једва да је нешто боље
стање са писаним подацима код осталих словенских народа. Етимолошка тумачења
митолошких назива у доцнијим писаним споменицима и топонимији, којима су лингвисти
посветили велику пажњу, чинило је основу најранијих проучавања религије Старих Словена.
Узимање у обзир резултата етнографских и, нарочито, археолошких проучавања, до којих се
дошло захваљујући динамичном развитку ископавања, допринело је великом напретку у
проучавању живота уопште, и веровања посебно, свих словенских народа.
Током XIX и XX века, и поред малог броја извора, створена је велика научна
литература о овој теми. Тако је још Г. Крек започео са систематским испитивањем трагова
старог веровања у словенским језицима и обичајима. Проучавања у томе правцу наставили
су А. Брикнер, В. Јагић, М. Елијаде и Џ. Ловмјањски у којима су критички искоришћени
радови ранијих истраживача. Поред ових радова, о религији Старих Словена, добре текстове
налазимо још у књигама Ђ. Слијепчевића, Д. Кашића и Л. Милина.

Веровање у више богова – врховни бог

Наведени изворни подаци указују да је код Словена постојало веровање у много
богова, али да је у том многобоштву провејавала вера у једног, врховног бога. Словени су
знали за реч „бог―, која вероватно долази од санскритске речи bhaga (староиндијски: bhagas
- који дарује, поклања).
Јужни Словени долазе у додир са Византијом у VI веку. То сведочи и Прокопије:
„Верују наиме (Анти и Словени), да је један од богова, творац муње, једини господар
света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе
признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим
приближи, или их болест савлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну,
истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако су добро прошли, приносе жртву
коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и
нимфе (виле) и друга нека нижа божанства (Demonia) и по тим жртвама врачају.―
Стари Словени нису имали развијену митологију, као што је био случај код других
народа, али небо је било поштовано као и код многих других народа. Оно је било
персонификовано у личности бога Сварога8. Он је био бог неба, можда још боље бог Небо.
Он има два сина Дајбога (Чајкановић га назива Дабог, а називи Дадзибог, Дажбог, су пољска
и руска варијанта његовог имена). Он је бог Сунца, његово име етимолошки значи давалац
богатства. Други син бога Сварога био је Сварожић, бог огња, ватре. Најпотпунији опис
старих словенских богова дат је у Кијевском летопису, названом Несторов летопис, који
8
Сварог је врховни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа―. Он је праотац
земље и свакога „рода и плода―, дакле свега на земљи, али и творац целе васељене. Овога бога су сви Словени
сматрали „препуним славе и божанства― јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата.
Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање.
Он не може непосредно деловати на физичко, материјално окружење које сања, али зато може да утиче на вољу
осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света. Он је „отац богова―, коме су
потчињени сви остали богови. Алтернативна имена: Род и Усуд.
12
 потиче из XII века. У њему писац са згражавањем
говори о многобоштву руских племена за време
великог кнеза Владимира (978-1015) и наводи
имена седам богова: Перун9, Волос10, Хорс11,
Дажбог12, Стрибог13, Симаргл14 и богиња
Мокоша15, која је, вероватно, сматрана за богињу
плодности. Писац даље пише да им је народ
приносио жртве, па чак и своје синове и кћери.
Као врховни бог код Источних Словена
помиње се Перун. За њега су знала сва словенска
племена. Њега не помињу никакви историјски
споменици, али је сећање на њега сачувано у
народним предањима и топономастици. Име му је
индоевропског порекла (од корена per/perk што
значи ударати, распрснути) и значи бог грома и
муње (олује). Нека германска племена
поистовећивала су Перуна са Тором. Перуну је, као
и осталим боговима грома и олује, био посвећен
храст, а према византијском историчару Прокопију,
као жртве су му приношени петлови, а о већим
Перун – врхпвни бпг Истпшних Слпвена
9
Перун је познат свим Словенима као бог грома. Ово је бог који удара и крши, који кажњава неправду.
Замишљен је као зрео човек дуге браде, са огњеним каменом, стрелама и муњом у рукама. Перун је бог који се
највише одржао у фолклору и уметности. Словени су веровали да ће Перун згромити свакога ко прекрши
уговорени мир или лаже на суђењу, па је то један од разлога што су људи при свакој озбиљнијој заклетви
спомињали његово име, а чинили су то чак и владари приликом закључивања мира. Алтернативна имена: Пров,
Паром, Поренуције и Белобог.
10
Велес је бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота у најширем смислу.
Источни Словени називају га Волос. Словени су веровали да се овај бог најчешће појављује у виду медведа,
иако је способан да се претвара и у разне друге животиње чији је заштитник. Алтернативно име: Господар
шуме.
11
Хорс (стсл. Хърсъ) је источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени
идол налазио се на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокоши. Претпоставља
се да је лик тог божанства формиран под утицајима са југа. Понекад се појављује и под именом Сурија (постоји
и хиндуистичко божанство истог имена) односно Зорја.
12
Дајбог је у словенској митологији бог Сунца и ватре, и вероватно први од богова које је Сварог створио,
дакле његов „најстарији син―, па се зато често назива и Сварожић. У Русији се назива Дажбог и верује се да је
он родоначелник руског народа. У српском предању познат је као Дајбог или Дабог и претпоставља се да је то
племенски бог Срба, онај коме су они највише окренути, од кога потичу и од кога очекују заштиту.
Алтернативна имена: Дажбог, Припегало, Радгост, Хорз(с), Коледо.
13
Стрибог је у словенској митологији бог речних токова набујалих од кише, бог свих водених и ваздушних
струјања. Сви ветрови сматрају се Стрибоговим унуцима. Најчешће спомињан код Источних Словена, он је и
бог зиме, леда и мраза који доноси хладне ветрове, буре и невреме. Алтернативна имена: Подага, Погода,
Подзвижд.
14
Симаргл је божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је у питању једно
(Симаргл) или два божанства (Сим, Регл). Сматра се да је његова улога била да „смири― тј. да отера зиму.
Његово или њено време је крај марта и почетак априла, а цвет је висибаба. Сматра се да има два лица Бабу
Марту која одлази али воли да „претреса јастуке― (перје које пада са неба=снег) и друго лице, лице дечака који
својим стопалима топи снег и доноси пролеће. Поштован је и током целе зиме му је приношена жртва у виду
пернатих животиња или перја, „да се не разљути баба, што мора јастуке да претреса и не остане вечно―
15
Мокоша је словила као заштитница жена и женских послова, посебно предења. Била је управитељица
девојачких судбина и богиња плодности. Замишљали су је као жену велике главе и дугих руку која обилази
куће и надгледа преље, награђујући оне које су вредне и кажњавајући оне које нису. С друге стране,
распрострањено је било и веровање да је посреди зло божанство и њен кип изгледао је као страшна наказа
састављена од различитих животиња. Она, према овом тумачењу, означава муке и невоље, ружна је и гадна и
симболизује све људске страсти. Понегде је зову Мокош, Мокуша или Мокша.
13
празницима бикови, медведи и јарци.
Трагови Перуновог имена сачувани су и
у топономастици. Тако је биљка која се код
Срба назива перунга или перуника заједничка
реч и код Бугара и код Срба и код Хрвата, и
значи iris germanica. Од топонима може се наћи
село Перун (Perunja ves) у Словенији, Перуњи
врх, Перунова гора, планина Перун у Бугарској,
дубрава Перун код Пољица у Хрватској, затим
Пруновиј дуб код Руса, село Перушац код
Заовине (Бајина Башта). Стари Словени су
Перуну градили храмове по шумама. Ту су се
налазили храстови посвећени њему, који су
били ограђени, а до њих се долазило кроз двоја
врата. У светилиште су могли ући само
свештеници и оне особе којима је претила
смртна опасност. Те особе су ту имале право
азила. О постојању Перуновог култа код Јужних
Словена писао је Миленко Филиповић. Он
сматра да је свети Илија заменио Перуна кад су
Јужни Словени примили хришћанство, и да су
многи висови првобитно посвећени Перуну,

Светпвид - врхпвни бпг Балтишких Слпвена

доцније били посвећени светом Илији.
Световид (Свантевит, Световид - по Мирчи Елијаде), био је врховни бог код
Балтичких Словена. Он је био бог сунца и светлости, заштитник острва Риген (Рујен), а
главно светилиште му је било у Аркони, где се налазио његов кип висок осам метара.16 По
веровању Балтичких Словена, Световид држи у десној руци рог пун слатког пића. Он је
замишљан са четири главе, од којих свака гледа на једну страну света, тако да он све зна.
Његово име је, вероватно некад гласило Всјетовидъ (Вјеесто = вид), што значи да долази од
речи свето - вид, тј. онај који види свет, односно „све на свету―, или још боље „који зна све
на свету, познаје свет―.17 Заједно са Световидом на острву Риген поштовани су и Јаровит,
Рујевит и Поровит18.

16
Дански краљ Валдемар разорио је 1168. године Световидов храм и опљачкао луку Аркону, а освајачи
Световидов кип „свезаше конопом за врат, из храма извукоше, и раскомадана, наочиглед незнабожаца,
спалише―. Након уништења статуе, по речима хроничара, они који га разорише „изненада спазише једног злог
духа, како утече из храма у облику мрке животиње―.
Аркона је ускоро изгубила важност трговачког центра Севера, а на овим просторима брзо је
искорењена и стара словенска вера. Ово је означило и почетак краја Балтичких Словена.
17
Световидов велики свештеник био је практично раван краљу Рујана, а у неким питањима можда чак и
„старији― од њега, јер је тумачио пророчанства на основу понашања белог пастува, за кога се сматрало да је
коњ самога Световида. У овом пророчишту одлучивало се и о рату и миру јер се, пре предузимања било каквог
похода, очекивало „одобрење од бога―. Трећина злата и сребра, отетог од непријатеља као ратни плен, сливала
се у Световидову ризницу на Рујану, а сви који дођу у храм да им се прориче морали су приложити по нешто
скупоцено.
Острво у данашњој Немачкој познато као Риген свој стари назив добило је по словенском племену
Рујани.
18
Јаровид је бог срџбе, јарости и рата, познат и као Јаревид или Јаровит. У основи самог његовог имена је реч
јар, која означава ватру, жестину и гнев. Иако су скоро сви словенски богови истовремено и ратници, само је
Јаровид заправо бог рата, онај који управља његовим током. Познат је и под именима Жеровид (Геровит),
14
 Дајбог (Дабог по В. Чајкановићу), етимолошки значи „давалац божанства― (словенски
дати и бог „божанство―, али и „бог― извор богатства). Он је био врховни бог код Срба. По
Веселину Чајкановићу, он је „стајао на челу нашега Пантенона, и био, све до краја
паганизма, наш највећи бог, summus deus. Није случајно што су њега заменили свеци
највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола.―
Овај бог је био поистовећен са Сунцем. После примања хришћанства код Срба је сматран за
злог духа. Замишљано је да је хром, „хроми Даба―. Он се, ипак, најдуже од свих богова
одржао под хришћанством. Чајкановић то објашњава тиме што је Дабог био национални бог,
родоначелник целога народа и његов највећи пријатељ. Пре него што је антропоморфизован,
он је имао животињски облик, односно био је замишљан у облику вука, а вук је заштитник и
представник Срба и на овом и на оном свету. Зато је Дабог, поред много функција које је
имао (бог ситне стоке, бог рудника, бог који одређује судбину - усуд), био и бог вукова.

Остала божанства
Стари Словени су поштовали и друга божанства. Поред већ поменутих Јаровита,
Рујевита и Поровита, које
су поштовали Балтички
Словени, остала словенска
племена су поштовала
Волоса (Велеса), који је био
бог рогате стоке. Када су
Срби примили
хришћанство, улогу Волоса
преузима свети Василије,
који постаје заштитник
стоке.
Стрибог - бог ветра.
О њему се не зна много. По
неким тумачењима име
потиче из словенског
корена Srei, „боја―, или
иранског Srira, „леп―, што
је епитет и за ветар, али се Епискпп Абсалпн унищтава кип слпвенскпг бпга Светпвида у Аркпни
везује и за Сунце. По неким другим тумачењима, његово име се доводи у везу са глаголом,
стјерјети - укрутити се, очврснути, заледити се, што значи да је Стрибог био бог мраза.
Пошто су Словени живели у крајевима где су дували, струјали хладни ветрови, то онда значи
да је Стрибог био бог хладних ветрова.
Триглав19 је био највише поштован у градовима Поморја, Штетину и Волину, где су се
налазили храмови њему посвећени. О овоме сведочи Ебо, калуђер из Бамберга. Триглав је

Руђевид (Рујевит), Поревид и Јарило. Специфична је улога овог бога: он је важан само у време рата, док га у
мирним временима поштују једино оне насеобине чији је главни заштитник.
19
У Штетину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем налазио се храм посвећен Триглаву.
У њему је била постављена култна статуа бога са три главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се
да три главе симболишу власт бога над три посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко
очију показује да бог не жели да види грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ вранац, са
седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет нових
копаља, на размаку од једног лакта, а затим је зауздани и оседлани коњ три пута прелазио у оба смера. Ратни
поход би био предузиман само ако Триглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље.
15
 доста сличан са Световидом, тако да су их многи
изједначавали. То је долазило због тога што су сви богови
старих Словена имали заједничке црте.
У Несторовом летопису помиње се и бог Симаргл.
Мирча Елијаде сматра да је он иранског порекла. Неки су га
изједначавали са персијским Симбургом, божанским
грифоном. Словени су га, вероватно, позајмили од Сармата,
који га зову Симарг.
Несторов летопис помиње и бога Хорса, теоним
позајмљен од иранског Хурсида, персонификације Сунца, а
такође и богињу Мокошу, која је, вероватно, била богиња
плодности.
Додол је био бог кише. Код нас су биле познате
20
додоле , које су ишле по селима. Бог шуме је био замишљен и
представљен у фантастичном облику. Он воли да заведе и
збуни путника у шуми, тако да овај не може да нађе излаз из
шуме.
Поред већ поменуте Мокоше, стари Словени су
Велес - бпг щуме и стпке
поштовали и обожавали и друге богиње. Међу њима, свакако,
видно место заузимала је богиња Весна21. Она је била богиња пролећа, што уосталом
потврђује и етимологија њеног имена. Староиндијска реч вас значи бити јасан, светао,

Бискуп Отон Бамбершки који је живео у XI и XII веку порушио је светилиште у Штетину и три главе
одсечене са Триглавове култне статуе послао папи у Рим. Култне статуе Триглава које су се налазиле у осталим
местима биле су посребрене или позлаћене.
Такође врло је значајан топоним у Словенији Тригава, односно планина Триглав, која је ушла и у
Словеначки грб. Овакво поштовање може указати да се ради о некад врховном божанству на простору
Словеније.
20
Додолски ритуали су паганске ритуалне игре и песме чији магични елементи су имали за циљ да изазову
кишу. У игри су учествовале углавном младе девојке (5-12 година), јер су ритуална правила захтевала потпуну
невиност.
Девојке су звали Додоле и биле су обучене у стару одећу, углавном подерану, на глави су носиле венце
од трава, житарица и цвећа и букете цвећа у рукама. Главна додола је морала бити сироче (без оца и мајке) или
рођена после очеве смрти (посмрче), с тим да након њеног рођења није смело да се роди ниједно друго дете.
Ишле су селом и играла и певале испред сваке куће. Додоле су се окупљале током летњих суша. Носиле су са
собом гранчице храста, јер је храст је по старом индоевропском веровању дрво бога громовника Перуна.
Као необична и полунага појава, додола се креће слободно по селу заједно са девојкама које је хорски
прате. Када дође пред нечије домаћинство обред почиње, она пева стих по стих, а девојке у глас припев «ој
додо, ој додоле». У току певања она игра тако што се окреће у круг. Након што отпева песму додола бива
поливена водом од стране домаћице. По завршетку обреда бива награђена. Обреди се разликују од места до
места.
21 Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса
јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац.
Она је била богиња пролећа и поред Ладе сматра се богињом која је оличење ведрих годишњих доба.
Због ове особине, да је богиња радосног и светлог годишњег доба, она је била омиљена међу народом. О тој
чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име
верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Позната је по
именима Жива, Дива и Девана. Примањем хришћанства, Пресвета Богородица и Света Петка поделиле су
функције женског божанства плодности, лепоте и материнства које је некада представљала богиња Весна.
Веснина непријатељица је била Морана, богиња зиме. Њихов митски сукоб се понављао сваке године
на смени зиме и пролећа. Весна је односила победу убијањем Моране, враћајући је у подземни свет и
ослобађајући тиме земљу од зиме. Зима је била доба када су се многи смрзавали, гладовали и умирали. Долазак
пролећа је све то мењао. Зато се народ у обичајности приклањао Весни и дозивао је, док је Морана била
спаљивана и бацана у реку.
16
 светлост. Жива је била богиња здравља, плодности
и живота, Лада богиња љубави и лепоте, Дева
богиња берићета, Морана или Јежибаба богиња
зиме и смрти.

О дуализму у религији старих Словена

У религији старих Словена се може наћи
траг дуализма. Неоспорно је да су стари Словени
знали за Белог и Црног бога. Бели бог био је бог
горњег света. Црног бога су неки научници
сматрали за злог бога, ђавола. Међутим, то није
исправно мишљење. Он у старини није био бог зла,
већ је тако назван по области којом управља, а то
је доњи свет. Он је са Белим богом чинио, не
антитезу или антипод у заратустровском смислу,
већ нераздвојни култни пар.
Стари Словени су поштовали и веровали у
бића нижег ранга од богова: духове, вукодлаке22,
вампире23, вештице24. Поштовали су, такође,
рођенице или суђенице25, које одређују живот и
судбину новорођене деце (усуд код Срба), затим
виле26, које одговарају нимфама класичне

Старпслпвенска вила
митологије.

22
Вукодлак је митолошко биће, и представља човека који се у ноћи пуног месеца претвара у вука. Верује се да
има способност брзог зацељивања рана и да га могу убити једино сребрни меци.
23
Вампир је митолошко биће из словенске митологије, посебно на Балкану и у Украјини, које преживљава тако
што се храни животном енергијом (углавном у виду крви) живих бића, без обзира на то да ли је вампир
неупокојено или живо биће. Вампиром се сматрао дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво.
24
Вештица (или вештац) је особа која се бави вештичарењем. У митологији се вештице сматрају бићима које
поседује натприродне и магијске моћи и обично се замишљају како лете на метли. Чест пратилац вештице у
бајкама је црна мачка. У прошлости, многе особе су оптуживане да се баве вештичарењем и под таквим
оптужбама прогоњене и убијане. У већини случајева то су биле жене, а једна од најчувенијих и најсуровијих
казни била је спаљивање на ломачи.
25
Суђенице или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере која одређују судбину
новорођеног детета. Ова божанства судбине познају скоро сви Словени, премда под мало другачијим именима.
Три су суђаје и оне судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета. Верује се да се треће вече по
рођењу код новорођенчета окупе виле суђенице и тада му одређују судбину за цео живот. Што суђенице тада
реше, верује се да ће тако и бити и да од тога нико не може побећи или се спасти. Суђенице одређују не само
колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети.
Обичај је да се суђенице дочекају са уредном и чистом кућом. Мајка и дете се такође то вече обавезно
обуку у чисто. Поред детета се стави погача, вино, босиљак и новчић да би се суђенице послужиле после
напорног пута.
26
Виле – У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као
изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне
живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у
облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на
небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима.
17
 Словени су обожавали и поштовали кућна божанства - пенате (penates). Код Руса је то
дједушка домовој. Што се тиче Срба, било је покушаја да се докаже да је Крсна слава заме-
нила домаће богове. О овоме ће доцније бити више речи.

Храмови и идоли код старих Словена

Што се тиче храмова и других места где су Стари Словени приносили своје жртве,
потребно је истаћи да Хелмолд сведочи да су балкански Словени имали храмове у којима су
приносили жртве. Већ смо поменули да се у Аркони, на острву Риген (Рујен), налазило
главно светилиште посвећено Световиду, а зна се и за Кијевско светилиште и за Птујско у
Словенији. За остале Словене немамо податке да су градили храмове, али су се по шумама и
луговима могла наћи места где су били сабрани идоли. Та места називана су капишта27 и
кумиришта28. За означавање идола у словенским језицима има пет речи: кап, балван, истукан
или стукан, кумир и модла.

Жртве
Нема сумње да су
Словени приносили жртве,
али се поставља питање
каквог су карактера и смисла
биле. Из извора се може
видети да су претежно биле
биљне, животињске, а такође
и материјалне. Приношење
жртава називало се треба
(старослов. трјеба), а места
где су приношене жртве
требишта. Поставља се
питање да ли је било
људских жртава? Ако их је и
било, то није била
уобичајена појава. Главни
смисао приношења жртава
Стари Слпвени служе свпијим бпгпвима на пстрву Рујан био је да се богови умоле да
помогну у ратовима против
непријатеља, да дарују богатство и срећу, да помогну у разним пословима.

27
Капиште (црквенослов. капищє) је у словенској религији храм у коме су постављени кумири словенских
божанстава. Реч капиште је настала од основе кап што значи идол, кумир и наставка -иште, који у словенским
језицима означава место.
28
Кумир (рус. кумир) је кип рађен у дрвету или камену са ликом словенских божанстава. Постављани су или на
централна места храмова или на она брда у околини насељених места која су била повезивана са словенским
божанствима.
Кумире налазимо широм словенског света и они неретко омогућавају да се означе границе простирања
средњовековних словенских држава. Кумире божанствима тзв. кијевског пантеона словенске религије рађене од
дрвета са украсима од племенитих метала је 980. године подигао кнез Владимир на брду крај Кијева.
18
 Свештенички сталеж
Мало се зна о постојању свештеничког сталежа код Старих Словена. Код словенских
племена отац породице је приносио жртве за своју породицу, а старешина племена за цело
племе. Руси су за вршиоца верских обреда имали назив жрец (жьрьць). Поред овога, може се
наћи и израз волхв (старослов. и староруски влъхвъ) и руски волшебник у вези са волхв.
Према томе, влъхвъ је онај који чита тајанствене речи. Од њих је доцније и настао и развио
се свештенички сталеж. Он се прво помиње код Балтичких Словена у XI веку, вероватно под
утицајем германских племена. Врховни свештеник при Световидовом храму био је моћнији
чак и од самог владара.

Вера у загробни живот

Стари Словени су веровали у загробни живот, што потврђују стари текстови. По
њиховом веровању душа покојника одлази у Нав (рај), или Пкл (пакао), зависно од тога како
је заслужила. О томе где се други свет налази, постојала су различита веровања. По некима
он се налази преко мора, што потврђује и обичај сахрањивања умрлих код тих словенских
племена, која су своје покојнике полагала у чамац а затим га отискивала у море, или низ
реку. Други начин сахрањивања састојао се у сахрањивању умрлих у пољима, под кућним
прагом, или око огњишта.29 Огњиште је код старих Словена имало важну улогу, јер су они
живели у задругама, које су биле скуп већег броја крвних рођака. Око огњишта у кући
сакупљали су се чланови једне задруте, који су посебно поштовали кућно божанство, па су
неки научници на основу тога тврдили, да је Крсна слава код Срба остатак поштовања
кућних божанстава. Због свега тога, потребно је нешто више рећи да ли постоји или не
утицај старословенске религије на хришћанство код Словена, а посебно код Срба.

Утицај старословенске религије на хришћанство код Срба

Када је реч о религији и о религиозном животу у нашем народу, потребно је истаћи да
су се наши етнолози више интересовали за проучавање наше прехришћанске, многобожачке
вере, а у хришћанском периоду су се више задржавали па траговима које је у духовном жи-
воту већ христијанизованог народа оставило старо, прехришћанско, паганско веровање.
Отуда се и појавила тврдња да су хришћански светитељи само заменили стара 6ожанства,
божанске силе и функције, па би се могло закључити да они независно од паганског
веровања не би ни имали никаквог угледа, поштовања и култа у народу. Етнолози, су се
приликом проучавања прехришћанског веровања наших предака служили компаративном
методом науке о религијама, јер су оскудевали у изворима. То потврђује наш познати

29
Тела покојника су спаљивана на ломачи, над којом је подизана могила. Са мужем сахрањивана је и једна од
жена (живели су у полигамији). Тај је обичај утврђен код западних Словена у VIII-X веку. У Русији и на
Балкану нема о томе помена. Заједно са спаљивањем приређивана је страва тј. „даћа―. Од заоставштине
покојникове приређивала се велика гозба, а на њој су се одржавала такмичења у песничању, мачевању, коњске
трке, итд. Победници су добијали дарове од заоставштине покојника, а наследници су се трудили да они,
уколико је могуће, буду што богатији, да се покојник не би жалио на њихов тврдичлук. Са мртвацем спаљивани
су и његов коњ, хрт и најбоље оружје (а доцније само мале имитације).
У одређено време, у пролеће и јесен, душе покојника излазе из подземног мрака и студени и долазе на
земљу у посету својима, и траже од њих: јело, пиће, огрев, купање. Само име нав значи онај други свет; по
чешким изворима „пошао је у нав― значи: умро је. Пуни чежње и жудње за животом и завидећи срећи живих,
духови умрлих тражили су да се и њима нешто удели и претили су осветом, неродицом у пољу и затирањем
породице, кад би их живи заборавили и занемарили своје дужности према њима.
19
етнолог и историчар религија Веселин Чајкановић речима: „О старим српским боговима
немамо ми као што је познато, никаквих непосредних докумената - ни домаћих ни страних,
ни савремених ни доцнијих; немамо, другим речима, у рукама ништа.― Утврдивши
посредним путем да су Срби, пре примања хришћанства, веровали у богове, да су имали култ
и верске легенде, а имајући у виду да је примањем хришћанства настала нова ситуација,
Чајкановић се пита: „Шта се, међутим, десило са свим тим онда кад су Срби напустили
паганизам и приступили хришћанству?― И закључује: „Ми, опет из науке о религији,
довољно знамо да овакве ствари не ишчезавају лако, и да су међу њима нарочито отпорни
култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, све је ово наставило да
живи и даље, само је добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности
из хришћанског круга.―
Из овога произлази да Чајкановић сматра да су се примањем хришћанства на сцени
духовног живота српског народа променили само глумци и донекле костими.
Разрађујући своју тезу, Чајкановић велике хришћанске празнике и обичаје везане за
њих, своди на пагански култ мртвих. При томе он у већој мери има у виду Божић и Крсну
славу, а у мањој мери Васкрс и Педесетницу (Духове). За Бадњи дан, који претходи Божићу,
он каже да је био празник првобитно намењен душама предака. Да би ово поткрепио,
поменути аутор каже да се полаженик (полажајник) посипа пшеницом, јер представља
„олицетвореног претка―, да се мед на Бадње вече приноси прецима, а да су ораси, који се
бацају у четири угла, храна демонима. Нама се међутим, ово мишљење не чини при-
хватљивим.
Божић је веома омиљен празник у нашем народу. За њега су везани обичаји који имају
чисто хришћански карактер и смисао: уношење бадњака и сламе у кућу, чесница (божићни
колач), полаженик (полажајник) и мирбожење. „Обичај сечења бадњака како каже Милан
Вуковић, потиче отуда, што су витлејемски пастири, на знак звезде да се родио Исус Христос
Избавитељ, насекли у шуми грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Исуса и
Његову мајку.― Слама која се уноси у кућу, подсећа све нас да се Спаситељ родио у штали на
слами, што потврђује јеванђелист Лука следећим речима: „И роди сина својега првенца, и
пови га, и положи га у јасле― (Лк. 2: 7). Чесница или Божићни колач, изображава Тело
Христово и има литургијско обележје, јер нас подсећа на речи из Канона евхаристије: „Твоје
(дарове) од Твојих (дарова) Теби приносимо због свега и за све.― Полаженик (полажајник) се
може довести у везу са мудрацима са Истока, који су вођени чудесном звездом, дошли да се
поклоне новорођеном младенцу. Мирбожење на Божић је обичај који се састоји у томе да се
тог дана људи поздрављају са: Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! То је због
тога што је Божић празник мира и љубави, јер се родио Христос - Цар мира и љубави, Тог
дана су анђели певали: „Слава Богу на висини, а на Земљи мир, међу људима добра воља!―
Крсна слава је најкарактеристичнији празник код Срба. Од свих православних народа
само Срби имају Крсну славу. Поједини истраживачи старе словенске религије сматрају да је
слава остатак паганског обичаја слављења кућног бога, који је у хришћанству добио нови
облик. Они тврде да су Срби приликом покрштавања, преласка из многобоштва у
хришћанство, узимали за славу светитеља који је празнован тог дана.
Осим ове тврдње, било је и мишљења да се празновање Славе везивало и за култ
предака. Ми се не можемо сложити са овом његовом тврдњом. Поставља се питање зашто су
само Срби узели хришћанске свеце као замену за паганске кућне богове, кад су и други
народи, као Грци, Римљани, Германи, Руси, имали кућне богове заштитнике? Да би
одговорили на ово питање, поједини истраживачи су тврдили да су се Срби врло тешко
прилагођавали хришћанству, да су остали верни својим паганским веровањима и да Слава

20
представља компромис хришћанства и српског паганства. И ова тврдња је сумњива, јер Срби
нису међу последњим примили хришћанство.
Према казивању Константина Порфирогенита, прво масовније покрштавање Срба
било је за време византијског цара Ираклија (610- 641), али се о успешном покрштавању
Срба може говорити тек у време Василија I (867-886). Овај процес је, дакле трајао дуго, око
двеста година. Хришћанство је чврсто пустило корена у српском народу и његовој души тек
за време Светог Саве, који га је коначно очистио и ослободио од паганских обичаја. Радослав
Грујић истиче да „и главни обреди у кући, а нарочито ломљење или резање колача и
благосиљање или дизање колача у славу, носе јасна обележја црквеног порекла―. Хлеб,
пшеница, вино, уље, свећа и тамјан, који су саставни елементи славског обреда, употребља-
вају се приликом богослужења на бденију и на литургији, уочи и на дан празника и храмовне
славе. Све нас то упућује на закључак да „радње у обреду и прослављању Крсне славе имају
свој хришћански смисао: славски колач представља жртву благодарности Богу; унакрсно
пресецање колача приказује страдање Христово на крсту; преливање пресеченог колача
вином означава да су Христовом крвљу опрани људски греси. Славска свећа од пчелињег
воска представља чисту и невину жртву за спас и чистоту слављеникове душе. Свећа својом
светлошћу уноси у слављеникову кућу светлост Еванђеља Христовог. Славском пшеницом
слављеник исказује своју веру у васкрсење―.
Свети Сава има највећу заслугу што су из слављења Крсне славе истиснути остаци
паганства и што је она добила нови, чисто хришћански смисао. Слава је један вид
мисионарске делатности
светосавске цркве, један облик
њене борбе против паганизма, за
потпуну евангелизацију
средњевековне Србије.

Словенски
неопаганизам
Изглед прве плпшице Велеспве коиге У другој половини XX века
у свету се почео рађати
неопаганизам, који је захватио и веру Старих Словена. Неопаганске организације своја
веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих
Словена, махом научно спорне Велесове књиге30. Иако углавном пропагирају повратак
природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају
агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла.
Једна од варијанти словенског неопаганизма се назива родноверје или родна вера,
чији следбеници поштују богове старих Словена и духове предака. Према православним
изворима, на територији Русије постоји 13 родноверских општина. Родноверне општине
постоје у готово свим словенским државама, а нарочито су активне у Русији, Пољској,
Чешкој, Словачкој и Хрватској.

30
Велесова књига је књига која наводно говори о древној словенској религији и историји. Поједини
истраживачи сматрају ову књигу најстаријим словенским текстом, док други сматрају да књига није аутентична
и да представља фалсификат. Књига садржи религијске пасаже и историјске записе, испресецане са
наравоученијима. Према неким мишљењима, догађаји који се помињу у књизи могу бити датирани од седмог
века пре Христа, до деветог века наше ере. Без обзира на сумњиву аутентичност ове књиге, неопагани је
користе као свој свети текст.
21
 Како стара вера
у великој мери није
сачувана, ни у
записима, ни у живој
традицији, вође и
идеолози родне вере су
приступили обнови
вере Старих Словена
попуњавањем
празнина, путем
компилирања
паганских елемената
народних култура са
спорним
реконструкцијама
Велесове књиге Јурија
Мирољубова и
Слпвенски неппагански пбред у Русији

његових следбеника.
Постоји неколико праваца у родној вери, који се у мањој или већој мери разликују и
који се у мањој или већој мери придржавају научних чињеница или спорних реконструкција
(Велесова књига, Звездана књига Коледа...). Такође почев од Александра Асова, руског
научника, који је избачен са Петроградског универзитета, настао је словенски ведизам.
Словенски ведизам је правац родне вере који поред Велесове књиге и других спорних
материјала признаје и Индијске веде, као део Индо-европске традиције Словена. Такође у
ведизму се јављају и нека индијска божанства попут Кришне и Вишне, само са
пословенченим именима, те зе називају Кришњи и Вишњи.

22
 III НОВОЈУДЕЈСТВО (ЈУДАИЗАМ)

Опште напомене
Новојудејство31 је, као и хришћанство, изникло из старозаветног монотеизма и сматра
себе легитимним наследником истога, само на други начин и у друкчијем облику него
хришћанство. Хришћанство је поникло у јеврејској средини као вест о „доласку царства
Божјег‖ (Мт. 3, 2; 4, 23). Један мањи део јеврејског народа пристао је уз хришћанство и
признао Исуса из Назарета за обећаног Христа о коме су прорицали старозаветни пророци.
Мећутим већина јеврејског народа одбацила је Исуса и прогласила га за лажног месију.
Хришћански мисионари се онда обраћају осталим народима, многобошцима, а она већина
јеврејског народа која није примила хришћанство, остала је при Старом завету, чак и при
свим старозаветним обичајима и прописима све до разорења Јерусалимског храма и расејања
Јевреја по целом Римском царству, а касније и по целом свету.
Стојећи упорно на томе гледишту да Исус Назарећанин није обећани Месија, они
онда не признају никакав Нови завет, па према томе и та хришћанска подела библијске
историје и Светог писма на Стари и Нови завет, код Јевреја не постоји. Они признају само
оне књиге Светог писма које хришћани називају „Старим заветом‖. То је за њих целокупна
Библија32. И да су у своме религиозном животу остали само на томе, не додајући тим
књигама ништа, њихова религија била би буквално истоветна са Старозаветном, па се не би
могло говорити о новојудејству. Мећутим, као што хришћани Старозаветном Светом писму
додају Новозаветно Свето писмо, тако и Јевреји Старозаветној Библији додају Талмуд који је
понекад био цењен чак више од Библије.
После расејања Јевреја по целом Римском царству, настају за њих нове околности у
којима се под утицајем Талмуда и осталих књига: Кабала33, Зохар34 и Шулхан Арух35, ствара

31
Реч Јевреј, вероватно потиче од речи habiru, или apiru, што значи луталица. Осим тога, отац Јевреја био је
Авраам, луталица који је своју стоку водио од места до места на испашу, и који је као прву заповест од Бога
добио: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати―.
32
Јеврејска Библија има 24 књиге које су подељене у три групе: Закон (Tora); Пророци (N’viim) и Списи
(K’tuvim). Уколико узмете прво слово из три јеврејске речи које представљају назив за ове три групе књига, и
између њих додате самогласник а, добићете реч коју Јевреји користе да би описали Библију – Танак. Три дела
Танака садрже свете списе о Јеврејима:
Књига Закон (Tora) се састоји од пет књига: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони.
Књига Закон се такође назива и Пентатеух или петокњижје.
Књига Пророци (N’viim) се састоји из осам књига подељених на:
а) Ране пророке, четири књиге: Исус Навин; Судије; Самуило (I и II); и Цареви (I и II); и
б) Касније пророке, четири књиге: Исаија; Јеремија; Језекиљ и дванаест малих пророка (књига која садржи
учења дванаест мање важних пророка: Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софронија,
Агеја, Захарије и Малахије.
Списи (K’tuvim) се састоје од једанаест књига: Псалми; Јов; Приче Соломонове, Књига
Проповедникова, Рута, Песме над песмама, Плач Јеремијин, Језекиљ, Данило, Јездра-Немија и књиге Дневника.
33
Кабала – (јев. дословно „предање―, „традиција― кбл-примити) Традиционални израз за многе облике
јеврејског мистицизма. Прва езотеричка учења и екстатичке технике у јеврејству настале су у Палестини у
грчко-римском раздобљу. Јеврејство се развијало као религија народа који живи с хроничном траумом
дијаспоре, а кабала представља један од њених одговора, можда најдубљих, на тешкоће и кризама испуњено
искуство изгнанства.
Појмовне компоненте ове традиције происходе из три извора: рабинског јеврејства, јеврејског
гностицизма и јеврејске неоплатонске, неоаристотеловске филозофије.
Користећи читав низ различитих аскетских или контемплативних техника како би изменио уобичајене
начине опажања, јеврејски мистик тврди да је у стању да продре у стварност и на тај начин стекне увид у
суштински јединствен и хармоничан извор свег постојања. Кабала је такође прожета магијском праксом и
теургијом. Двоструки циљ појединачног мистика јесте да спозна то унутрашње деловање Божјег живота и
реципрочно, да утиче на њега.
23
новојудејство на темељима старозаветног библијског монотеизма. Овде ћемо се у
најглавнијим потезима упознати са историјом и садржином религиозних књига
новојудејства.

Религиозне књиге новојудејства

Талмуд. Осим Библије највећу важност и углед у новојудејству има Талмуд36. „Талмуд
је — веле јеврејски, а и нејеврејски, научници — једини извор из кога је потекло Јудејство,
једини темељ на коме Јудејство почива, и он је животна душа која развија и одржава
Јудејство‖. „Талмуд је — кажу они даље — извршио историјско чудо, да је расуто Јудејство
посред непријатељскот света испуњавао увек новом непресушивом животном снагом и дао
му (Јудејству) јединствени карактер који је оно сачувало све до данас и покрај свих разор-
них утицаја‖. Тако је Талмуд по важности стављен уз Библију, а „било је време када је
стављан и изнад Библије‖. „Талмуд припада најизразитијим и највећим споменицима
људског ума. Он се не може поредити ни са једним литерарним делом‖ — веле талмудисти.
„Талмуд је изоштрио јеврејски ум‖ и „постао васпитач јеврејског народа‖.
Додуше, постојала је мећу Јеврејима и опозиција против Талмуда. Једна јеврејска
секта још из VIII века хришћанске ере, звана караити37, одбацивала је Талмуд, а држала се
само Библије. Но, они су увек били у врло незнатној мањини. Огромна већина Јевреја држала
се Талмуда, веровала у њега и мислила о њему као што је напред изложено. Он је за њих био
„друга Тора‖, иако данашњи јеврејски теолози за Талмуд кажу отворено да је то израз
људске мудрости, а не Божје, и да он садржи легенде и приче. Па чак и раније су, под
утицајем хришћанске критике, рабини понекад порицали религијски ауторитет једном делу

34
Зохар – јев. дословно „сјај―.
35
Шулхан Арух – јев. дословно „постављен сто―. Правни кодекс који је у XVI веку саставио Јосеф Каро и који
се у јеврејском рабинском праву сматра најауторитативнијим текстом. Састоји се од четири главна тома:
Orah hajim, који се бави свакодневним животом, Шабатом и циклусом празника;
Jore Dea, који се бави прописима о исхрани, ритуалној чистоћи и оплакивању;
Even haezer, који се бави породичним правом; и
Hošen mišapat, који се бави грађанским правом и судским поступком.
Језик којим је написан јесте рабински хебрејски.
36
Талмуд – јев. дословно „учење―, „изучавање―, „поучавање―. Талмуд је збирка закона и тумачења најстаријих
писмознанаца Мојсијевога закона. Талмуд се састоји од Мишне (јев. mišna: понављање ) и Гемаре (јев. gemara:
допуна, додатак). Ова верска упуства зову се још и halaka (јевр. hlk: ходати, ићи). Мишна се дели у шест делова,
односно sedarim (zeraim, семење; moed, светковине; našim, жене; nezikim, штете; kodašim, светиње; teharoth,
чишћења). Будући да је Мишна била на многим местима нејасна, било је потребно протумачити нејасноће и
донети нова упуства. То ново дело назвали су Гемара, односно додатак. У Гемари су рабинска тумачења и
причања разноликог садржаја.
У једном и у другом делу Талмуда има још и тајне науке, коју је Мојсију дао сам Бог на брду Синају.
Ти делови Талмуда зову се kabbalah, односно тајна наука. Кабала се много служи алегоријом. Она тумачи
Библију у алегоријском смислу.
Мишни и Гемари касније су додани још и Tosefta (од јевр. asaf: додати) збирка додатака Мишни и
тумачења Мишне, која прати њен редослед и Barajta (јевр. barajta: изван, спољашње предање) изреке неког од
танаита.
Око 400. године по Христу Мишна, Гемара, Тосефта и Барајта спојене су у једну литерарну целину, те
је тако настало дело које је познато под именом Палестински, односно Јерусалимски Талмуд. Но будући да
Јевреји у Вавилонији нису били тим издањем Талмуда задовољни, они су га око 550. године по Христу
редиговали и издали свој Вавилонски Талмуд, који је знатно опсежнији и бољи од Палестинског Талмуда. Први
штампани Талмуд издао је Кристијан Данијел Бамберг у Венецији (1520-23).
37
Караити – јев. karaim „присталице Штива (Библије)― Јеврејска секта која се појавила у Вавилону у другој
половини VIII века хришћанске ере и која је током неколико наредних векова извршила велики утицај.
Сматрајући да су рабини погрешно тумачили Библију, они су одбацили Талмуд и поучавали да сваки Јеврејин
треба сам за себе да чита и тумачи Библију.
24
 Талмуда, Xагади38, али то нису
чинили сви и не увек. Под
утицајем рационализма
либерални Јевреји одбацују
Талмуд као неки религијски
извор, али не поричу вредност
његове мудрости. Но при свем
том велика већина Јевреја још
увек високо цени не само
талмудску мудрост, него и
религиозни значај Талмуда.
Постанак Талмуда
обухвата веома дугачак период
времена. На томе огромном делу
радило је у току неких осам
Тпра стотина година око две хиљаде
учитеља Закона. Почетак
стварања Талмуда сеже на 200 година пре хришћанске ере, а завршетак и коначно његово
формирање пада у VI век после Христа. То је такозвани Вавилонски Талмуд за разлику од
мање важног Јерусалимског (Палестинског) Талмуда који је завршен већ у III веку.
По јеврејској традицији Бог је Мојсију дао два закона, писани и усмени. Писани закон
(Тора) изложен је у Библији, а усмени закон се преносио предањем. То усмено предање звало
се Мишна, што значи учење. У почетку се веровало да се то усмено предање не сме
записивати. Постојала је чак и забрана да се то записује. Поједини учитељи усменог закона,
или Мишне, звани танаити39, знали су напамет читаву збирку закона, и то су знање
предавањем преносили на ученике. Али прилике су захтевале да се Мишна ипак запише, јер
је постојала опасност да се она заборави ако остане само као усмено предање. Тога посла
латио се Јехуда Ханаси у II веку. Његови ученици, и доцнији рабини, продужили су тај
посао записивања Мишне. Тако се Мишна није више предавала усмено, него су записану
Мишну тумачили учитељи, звани амореји40. Од тог тумачења Мишне настала је Гемара
(надопуна). Она садржи најразличитије теме: разне дискусије свих врста, теме из догматике,
разне рабинске коментаре, теме из морала, казуистике, 41 политике, права, медицине,
астрономије, историје, магије итд.
Садржина Талмуда била је спорна још у средњем веку. Још тада су поједини
покрштени Јевреји устајали против Талмуда тврдећи да у њему има врло негативних учења.

38
Хагада – јев. дословно „прича―. Књига у којој је записан текст породичног обреда за Седер вече (Седер је
вечера за прву или прве две ноћи празника Песах), заснована на библијској причи о изласку Јевреја из Египта.
Она садржи одговарајуће стихове из Библије и доста мидраша (јев. испитивање, истраживање; метод
разумевања светих списа; изучавање Торе неизбежно поставља проблеме недостатка јасноће, изосталих
информација и онога што на први поглед изгледа као унутрашња недоследност. Даршан (онај ко упражњава
мидраш) додаје објашњења и покушава да разреши недоследности) о њима, као и благослове за храну, псламе,
химне, традиционалне молитве и упутства за спровођење самог обреда.
39
Танаим – Палестински учењаци и учитељи Мишне или Барајте почевши од Хилела и Шимаја (око 10 н.е.) па
до генерације Јехуде Ханасија (око 220 н.е.). Казивачи навода из Мишне у каснијим училиштима талмудског
периода такође су називани танаим.
40
Амораим – Мудраци и учитељи гемаре, који су тумачили Мишну и друга учења танаита, од времена када је
сакупљена Мишна (око 200 н.е.) до завршавања Јерусалимског и Вавилонског Талмуда (око 450. и 500 н.е.).
41
Казуистика – учење о сукобима између разних дужности, нарочито између различитих тенденција, интереса
и слично; мудро и умешно сналажење у тешким правним питањима; вештина проналажења помирљивог
средњег пута.
25
Рабини су на јавним дискусијама то оспоравали, али шпански и француски краљеви су после
тих дискусија ипак издавали наредбе да се покупе сви примерци Талмуда и да се спале.
Браниоци Талмуда тврде да у њему „нема ништа за што би се могло рећи да је против
некога‖, већ напротив Талмуд захтева „верну приврженост држави и живо учешће у сваком
делу љубави и хуманости‖.
Нема сумње, такви прописи о љубави и хуманости свакако постоје, нарочито кад је у
питању љубав према ближњем, то јест према Јеврејину, али не и према гоју42. Према њему је
прописан друкчији однос већ и у старозаветној Библији (2. Мојс.2, 11—14; 5. Мојс. 7, 2—3;
5. Мојс. 15, 2—3), а још изразитије и оштрије у Талмуду где се, на пример, налазе и овакве
речи: „Ако неки многобожац, или пастир, или сточар падне (у какав бунар), остави га тамо,
али га немој у њега бацити; остави у њему и „минима‖ и отпадника и издајника, чак их баци
у њега‖. Такође има у Талмуду увредљивих назива за Христа кога назива грешником,
јеретиком, мађионичарем.
Талмуд и Еванђеље, као
новојудејски и хришћански додатак
старозаветној Библији, полазе од истог
старозаветног монотеизма, али иду у два
различита правца.
Кабала и Зохар. Јеврејски велики
философ Моше Мајмонидес (1136—1204)
својим огромним философским утицајем и
радом дао је подстрека рационалистичком
схватању Библије и Талмуда. Он је између
осталог писао и коментар Мишне и за
сваки трактат посебне уводе. У трактату
„Санхедрин‖ Мајмонидес износи 13 начела
вере, што веома живо подсећа на
хришћански символ вере од дванаест
чланова, тако да се може узети као његова
паралела. Ово су та „начела вере‖: 1) Бог
постоји. 2) Бог је један. 3) Бог је дух. 4) Бог
је вечан. 5) Само Богу приличи
достојанство поштовања. 6) Откривење је
дато преко пророка. 7) Највише откривење
Мпще Мајмпнидес 1136-1204 је дато преко Мојсија. 8) Тора је божанског
порекла. 9) Тора је непроменљива. 10) Бог
промишља о свету. 11) Бог награћује и кажњава. 12) На свршетку света појавиће се Мојсије.
13) Васкрсење мртвих.
Као шго се види у ових тринаест начела изложена је цела догматика новојудејства,
онако како то схвата Моше Мајмонидес. Првих пет чланова говоре о Богу, друга четири
говоре о Божјем откривењу, а последња четири говоре о Божјем односу према свету и о
есхатологији, то јест о Божјем управљању светом и о последњим догађајима у свету.
У тих тринаест чланова Мајмонидес је начинио једну дискретну, али одлучну и веома
вешту ограду од хришћанске догматике. Оштро теолошко око може у њима одмах прочитати
да онај који верује у тих тринаест чланова, не може веровати да је Бог Св. Тројица, нити да

42
За означавање појма народ у Старом Завету се користе речи am и goy. Првим је означаван богоизабрани
народ израиљски, а другим, у множини goyim незнабожачки народи.
26
треба поштовати светитеље, нити је икакво откривење дато преко Исуеа Назарећанина, нити
ће Исус Назарећанин имати икаква удела у последњем Божјем суду. Пред тај догађај
појавиће се Мојсије, а не Христос.
Имао је Мајмонидес и један нарочити спис, „Море невухим” (Вођ залуталих) у коме
доказује да се Богу као највишем Бићу не могу приписивати људске особине. Зато оне силне
антропоморфизме у Библији, и још више у Талмуду, не треба схватити буквално, него у
једном дубљем, преносном значењу. Због тога списа он је навукао на себе гњев званичних
представника новојудејске религије. Рабини су сматрали да његова схватања нису у складу
са Библијом и са Талмудом, па су га прогласили за јеретика. Борба између завађених табора
била је толико оштра, да су Мајмонидесови противници замолили инквизициони суд у
Монпељеу да спали и Мајмонидесове књиге, кад буде спаљивао књиге других јеретика, што
је и учињено.
Као реакција на Мајмонидесов рационализам јавља се међу Јеврејима мистички
правац који је изражен у Кабали и Зохару.
Присталице Кабале уче да је Кабала предање старих праоткривења које се тајно
преносило. Кабалистички мистицизам има своје корене још из ранијих векова. Већ крајем
VIII или пoчетком IX века појавило се једно дело окултне науке, „Књига створења”
(„Сефер јецира”). То је дело врло кратко, али врло мрачно и нејасно. Не може се разумети
без објашњења и коментара. Инспирисана, вероватно, питагорејском теоријом бројева,
„Сефер јецира‖ износи нарочито односе који постоје између стварања света и првих десет
бројева. Тих првих десет бројева и 22 броја јеврејске азбуке означени су као основне силе
које све стварају и условљавају. Ко је писац овог дела, није познато. Приписује се рабину
Акиби, па чак и патријарху Авраму.
У XIII веку Кабала је стекла многе ггристалице. Од пропагатора Кабале нарочито су
истакнути Аврам Абулафија из Сарагосе, који је покушао чак и папу Мартина IV да обрати у
јеврејство (1280), и који се касније прогласио за месију. Такође је велики кабалист био и
његов млађи савременик Моше бен Шемтов де Леон (1305) који је, одушевљен Кабалом,
написао једну окултну књигу звану Зохар (Светлост). О Богу учи да је неизмеран, бескрајан,
али да се може познати помоћу десет својих еманација,43 или стваралачких снага
(„Сефирот‖).
Кабала, чија је садржина намењена само уском кругу посвећених људи, па према томе
непозната широј јавности, имала је силан утицај на јеврејске масе, а исто тако и на јеврејске
философе, на пример на Спинозу у чијем се пантеистичком систему осећа утицај Кабале,
затим на разне личности које су се представљале јеврејским масама као месије, па чак и на
хришћане у Шпанији, Немачкој и на Оријенту. Пико де Мирандоле и Јохан Рајхлин су први
који су хришћане упознали са Кабалом.
Кабала је много допринела да хришћанске масе гледају на Јевреје као на мајсторе
окултних знања. Рабини су правили магијске амулете 44 чији су знаци и текстови били
инспирисани Кабалом.
Шулхан Арух је такође света књига новојудаизма. Он је заправо скраћени Талмуд.
Пошто је Талмуд био веома опширан и претрпан разним многобројним прописима, а
животни услови Јевреја су се променили од оног доба кад је Талмуд писан, па је било тешко

43
Еманација – излажење, извирање, истицање; излазак једног мање савршеног бића из неког вишег и
савршенијег принципа.
44
Амулет (л. amuletum), амајлија, предмет који тобоже има чаробну моћ да штити од болести и сваке друге
несреће, због чега га сујеверни људи носе стално са собом, обично о врату.
27
 и чак немогуће
испуњавати све
прописе Талмуда, то се
у току историје више
пута појавила потреба
за једним скраћеним,
сажетим талмудским
закоником. Последњи
такав покушај учинио је
Јосиф бен Ефраим Каро
(1488— 1575), одличан
познавалац Талмуда
још од своје четрнаесте
године. Он је из
Талмуда извадио
збирку најнужнијих
закона којих се ваљало
држати у свакој
прилици, и тој збирци
Унутращопст синагпге дао је назив „Шулхан
Арух‖ што значи
„Постављен сто‖. Као што на постављеном столу може свако наћи шта му је потребно за
јело, тако и у Шулхан Аруху може сваки Јеврејин наћи правила и законе којих се мора
придржавати.
Пошто је Јосиф Каро припадао сефардској групи Јевреја и одлично познавао
сефардске обреде, то су Сефарди одмах прихватили његов Шулхан Арух. Међутим,
Ашкенази, чији су се обреди нешто разликовали од сефардских, прихватили су Шулхан Арух
тек попгго је рабин Моше Исерлес из Кракова прегледао и унео своје примедбе где год се
ашкенаски обреди разликују од сефардских. С том допуном Шулхан Арух је постао законик
целог јеврејства.

Култ у новојудејству
Богослужење у новојудејству је врло једноставно. Без старозаветних жртава, без
новозаветних хришћанских тајни, оно се састоји само из молитава, читања Торе и певања.
Певање је понекад праћено оргуљама, бар код Ашкеназа. Синагоге45, зграде у којима се врши
богослужење, нису храмови у оном смислу какав је био Јерусалимски храм. То су само
домови за молитвене скупове. Често су грађене у врло раскошном стилу, богато украшене
орнаментиком, али без слика и кипова, пошто се у јудејству сматра да је то забрањено
другом заповешћу Божјом.

Кратка историја Новојудејства

Историја јеврејског народа после Христа била је веома бурна, управо драматична.
Они су били расејани по целом свету, често гоњени веома окрутно, и у тим претешким
околностима старали су се да сачувају три своје вредности: нациналну свест и
индивидуалност, своју веру и своју културу, свој начин живота.

45
У току дана постоје три службе у синагоги, уз посебне службе за Шабат, празнике и постове.
28
 Разорење храма. За време намесника Гесија Флора
64—66 године, дошло је у Кесарији (Цезареја) до устанка
Јевреја против римске власти. Повод је био захтев Јевреја да
се у правима изједначе са многобошцима. Нерон је тај захтев
после дужег колебања одбио. Многобошци су тим поводом
ликовали и изазивали Јевреје. Због тога је букнуо устанак
који је коштао силних жртава и Јевреје и Римљане. Римске
чете водио је Веспазијан. Но кад је он изабран за цара,
дужност војсковође је преузео његов син Тит. Он није имао
намеру да раз- руши храм. Али, Јевреји који су давали
Римљанима херојски отпор, ипак пред јачом силом бише
сатерани у двориште храма. Један римски војник је бацио
буктињу у дрвару храма. Пожар се брзо пренео и на сам
храм. Иако су у гашењу пожара учествовали и Јевреји и
Римљани, храм се није могао спасти. Истог датума (9. ава)46
кад је био разореи Соломонов храм, изгорео је и овај други
Шимпн бар Кпхба храм. Мноштво Јевреја било је поубијано и одведено у
ропство. Трагедија је била неописива. За време дугих борби
— још пре него што су Римљани продрли у Јерусалим — била је око града читава шума
крстова са распетим Јеврејима који су покушали да се пробију и да побегну из опкољеног
града.
Расељење Јевреја. Старозаветна Библија је пуна месијанских пророчанстава и
обећања. То је стално одржавало наду Јевреја на долазак Месије, загревало њихов живот и
разведравало тмурне хоризонте њихове историје.
Исуса из Назарета ниеу хтели да признају за месију, јер није одговарао њиховим
схватањима месије и њиховим националним прижељкивањима. Али су више пута полазили
за разним другим христосима који су им се чинили убедљивији и који су више одговарали
њиховим националним идеалима и очекивањима месије као политичког вође, као цара. Један
од таквих месија био је и Шимон бар Кохба, под чијим су вођством Јевреји поново дигли
устанак против Римљана јер су били огорчени на цара Адријана што је повукао већ дату
дозволу да се поново подигне Јерусалим и јерусалимски храм. Борбе су биле веома жестоке.
Јевреји су се борили храбро и неустрашиво, али римска сила била је јача. Истог оног дана
кад је пре 65 година разорен Јерусалимоки храм, дакле 9. ава, 135 године, Римљани су
поново сасвим разорили Јерусалим, многе Јевреје побили, а остатак расејали по целом
Римском царству. На месту где је био Јерусалим, подигнут је нови град, назван Елија
Капитолина, у који је Јеврејима био забрањен приступ.
Живот Јевреја у новим условима ван отаџбине био је ван сваке сумње неупоредиво
тежи него пре расељења. Но, не треба схватити да су они били стално гоњени. Напротив, код
појединих римских царева они су ипак имали потребне грађанске слободе, па каткад чак и
велики утицај. У појединим провинцијама Римског царства, као на пример у Шпанији и
Галији, имали су подуже периоде мирног развоја, па су касније и код муслиманских и код
хришћанских владара уживали велика права. Многи од њих су успевали да заузму врло
високе положаје у појединим средњовековним државама.

46
Јеврејски месеци су: Нисан (Март-Април), Ијар (Април-Мај), Сиван (Мај-Јуни), Тамуз (Јуни-Јули), Ав (Јули-
Август), Елул (Август-Септембар), Тишри (Септембар-Октобар), Хешван (Октобар-Новембар), Кислев
(Новембар-Децембар), Тевеет (Децембар-Јануар), Шеват (Јануар-Фебруар), Адар (Фебруар-Март), Адар II
(Март-Април). У преступним годинама први адар има 30 дана, а веадар 29. Месеци се почињу бројати од
нисана, овим редом који је наведен , а година се броји од тишрија. Јеврејски календар има 12 месеци са
353,354,355 дана у обичним годинама , а 383,384,385 дана у преступним годинама. Месеци имају 30 и 29 дана.
29
 Гоњење Јевреја. При свој својој умешности да заузму кључне положаје држава у
којима су живели, Јевреји су ипак имали често да издрже страшна гоњења. Без обзира да ли
су та гоњења била оправдана или не, разлози су били вишеструки, макар и неоправдани,
фиктивни. Јевреји и хришћани, живећи по прописима својих вера били су два различита
света, запојена узајамном нетрпељивошћу и мржњом. Хришћани су за Јевреје били
необрезани, нечисти гоји, а Јевреји за хришћане убице Сина Божјег. Сама та чињеница
разуме се, још не сме и не може бити разлог за гоњење, али је стварала психолошки терен
маса за непријатељски став.
Јачи разлог нерасположења народннх маса према Јеврејима била је та чињеница што
су они били закупници пореза, а порезник није никад омиљена личност, чак ни кад купи по-
рез сасвим правилно, а поготово што је он увек изложен сумњичењу да је поступио
неправилно и да се на туђ рачун обогатио. Осим тога, Јевреји су економски скоро увек добро
стојали, а бавили су се и давањем новца на камате, што је у средњем веку хришћанима Црква
забрањивала као нешто неморално. А каматарство такође не рађа симпатије према
зајмодавцу.
Јевреји су често били сумњичени да шурују са националним и државним
непријатељима. Године 614. цар Ираклије је био гњеван на Јевреје што су — тако се
веровало — помогли Персијанцима да освоје Јерусалим и Јудеју. Године 694. помажу
Арапима да освоје Шпанију. Исто тако 711. они су у савезу са Арапима против Шпаније.
Године 852. предају Арапима Барселону, 845. предају Норманима град Бордо. Када су
муслимани заузели Јерусалим, неко је окривио Јевреје да су подстрекавали муслимане да
разруше гроб Христов.
Било је појединих владара који си гонили Јевреје просто зато да се домогну њиховог
богатства. Нађу какав било повод и изговор, па кад им пограбе богтство, онда им дозволе да
се врате из прогонства, као што је учинио на пример француски краљ Август 1180. године и
Филип IV Лепи 1306. године.
Еманципација Јевреја. Од XVIII века, управо од доба просветитељства и француске
револуције, настају за јеврејство све ведрији дани. Истина, било је прогона Јевреја и у XIX и
XX веку, али ново доба донело је Јеврејима пуну еманципацију и пуне слободе: верске,
националне и економске, па и политичку. Свака европска револуција доносила је Јеврејима
ослобођење од разних законских ограничења у претходним режимима. На Берлинском
конгресу 1878. године признање независности Србије, Румуније, Црне Горе и Бугарске
условљено је тиме да те државе изједначе своје Јевреје у грађанским правима са својим
становништвом.
До данас најстрашније и најмасовније гоњење Јевреја извела је
националсоцијалистичка власт Хитлерова у Немачкој и у земљама под њеним утицајем и
окупацијом. Но крајем Другог светског рата, падом Хитлерове власти, Јевреји су у целом
свету добили пуну слободу, велики утицај на ток историјских догађаја, и остварење своје
вековне тежње: своју државу Израел.

Месијанска идеја у Новојудејству

Старе наде Израиљаца у долазак Месије нису се никад прекидале. Уместо Исуса из
Назарета кога су одбацили, Јевреји су полазили за разним другим месијама чији се
месијански покрет увек завршавао дефинитивним крахом. Ево неколико таквих месија у чије
месијанство су они веровали.

30
 Дела апостолска помињу
неког Тевду и Јуду Галилејца
(Дел. ап. 5, 36—37) који су се
приказивали као месије, и
пропали. Шимон Бар Кохба,
такође је сматран за месију.
Аврам Абулафија, једна
сањалица и пустолов из XIII
века, покушао је чак и папу
Мартина IV да обрати у
јеврејство.У XVI веку појављује
се неки Хајим Витал, пореклом
из Италије. У XVII веку под
утицајем Кабале и Зохара
Хасиди проглашује се за Месију Моше
Хајим Лукато. Средином XVII
века највише иристалица међу Јеврејима, чак и међу хришћанима, прикупио је Сабатај Цеви,
који је због политичких изјава на штету турског царства био ухваћен 1666. године у
Цариграду и осуђен на смрт, Но, да би спасао главу, он је прешао у ислам. Крајем XVII века
појављује се нови месија, Нехемија Хајом, родом из Сарајева.У XVIII веку јавља се опет
нови месија у Пољској. То је „свети господин‖ Јаков Франк Лајбович (1720—91) под чијим
се утицајем појављује једна јеврејска секта хасиди, које су њихови противници „митнагедим‖
оптуживали код пољских власти као опасне и издејствовали да су их пољске власти гониле.
Данашње јудејство, иако јединствено у политичким схватањима и идеалима, ипак има
још увек извесних разних струја. Ту су пре свега, они такозвани ортодоксни Јевреји који се у
свему држе Талмуда, затим модерни Јевреји који су се у многоме еманциповали од старог
јеврејског начина живота. А још увек постоји и секта хасида47, мистична секта, чији је
најистакнутији учитељ био Израел Ваал-шем-том. Такође постоје и малобројне присталице
Сабатаја Цеви, то је секта звана „мааминим‖. Многи од њих су врло блиски исламу, скоро
помуслимањени Јевреји, као што је био и њихов месија Сабатај Цеви који је после преласка у
ислам постао Мехмед-Ефенди. Они су управо криптојевреји, као што су били некад марани48
у Шпанији и Португалији који су под претњом власти били формално примили хришћанство,
а у души остали Јевреји. Мааминими су живо учествовали у политичким догађајима у
Турској, нарочито од 1908. године. Такозвани младотурски покрет је израстао из њихове
средине.

47
Хасидизам – јев. hasid „побожан―. Два друштвено религијска покрета у средњовековној и савременој
јеврејској историји, које одликује мистична идеологија.
Немачки хасидизам. Овај покрет је настао у Рајнској долини након масакра над Јеврејима у време
крсташких ратова. Инспирисани страховитим примером масовног мучеништва у време крсташких ратова,
немачки су хасиди држали да је уобичајена побожност и свакодневна религиозност недовољна да изрази
људски потенцијал за херојска дела у испуњавању Божје воље.
Источноевропски хасидизам. У XVIII веку, дошло је до појаве другог пијетистичког популарног
покрета у источној Европи, где су услови били зрели за један нови стил јеврејске егзистенције.
Хасидизам је одбацио аскетизам, као и месијанизам који је захтевао промену историјских услова, и
поучавао је да се истинско искупљење налази у унутрашњем религиозном духу сваког појединца. Хасидизам је,
попут других мистицизмом прожетих религија, заснован на принципу да се стварност, онаква какву је наше очи
сагледавају, не може променити, па, према томе, треба променити очи које стварност гледају.
48
Марани – Они Јевреји који су, пошто су их почевши од 1391, у Шпанији прогањале римокатоличке власти,
споља прихватили хришћанство, док су потајно упражњавали јеврејску веру. Њихове наводне активности на
ширењу јеврејства довеле су до стварања шпанске инквизиције, док је утицај непокрштених Јевреја на маране
био званични разлог за протеривање Јевреја из Шпаније 1492. И данас постоје мале, изоловане заједнице
марана.
31
 IV ИСЛАМ

Опште напомене
Ислам у свету. У VII веку хришћанске ере
јавља се нови облик монотеизма, ислам49. Као што
хришћанство и талмудско јудејство сматрају себе
природним продужењем и легитимним
наследником старозаветног монотеизма, тако и
ислам себе сматра продужењем, или тачније
обновљењем, старозаветне Аврамове религије коју
су хришћани и Јевреји, по тврдњи ислама,
искварили.
По Мухамеду, праотац Аврам (Ибрахим
пејгамбер) „не бијаше ни Чивутин ни хришћанин,
он бијаше побожан и покоран вољи Божјој‖ (сура 2,
ајет 60). Другим речима, он беше прави муслиман и
претеча Мухамедов.
Иако је ислам никао на строго националном
арапском терену, и у почетку био религија арапских Мухамед за време прпппведи
племена која су се под његовим утицајем ујединила,
ипак је он доцније постао светска религија која данас броји између 900 милиона и 1,8
милијарди верника50. Пошто је после I светског рата и распадања турске империје ислам био
једно време у опадању, он се већ тридесетих година овога века почео придизати и
опорављати од ударца, тако да данас представља у свету једну велику снагу, не само
религијску, него и културну и политичку. После II светског рата постоји у Уједињеним
нацијама преко тридесет муслиманских држава у којима је ислам или изричито законски, или
прећутно али фактички, државна религија.

49
ИСЛАМ – реч арапског порекла и значи подчињеност, покорност Алаху.
50
По подацима из 2007. године, муслиманска заједница броји између 900 милиона и 1,8 милијарде верника. У
неких 30-40 земаља света ислам је већинска религија, а арапске земље чине око 20 % од укупног броја
муслиманских земаља на свету. Јужна и Југоисточна Азија имају највише муслиманских земаља, са
Индонезијом, Пакистаном, Бангладешом и Индијом, које свака понаособ, имају више од 100 милиона верника.
Према подацима владе САД, 2006. године је било 20 милиона муслимана и више од 40.000 исламских
светилишта у Кини.
На Блиском истоку, не-арапске земље Турска и Иран имају најбројније муслиманске заједнице, док у
Африци, Египат и Нигерија су на првом месту. У многим европским земљама, ислам је друга религија по
заступљености после хришћанства, као на пример, у Француској.
У Србији има око 240.000 муслимана (не рачунајући Косово и Метохију, где је њихов број тренутно
непознат) или 3,2% популације они углавном припадају Бошњачкој, Албанској или Српској етничкој скупини.
У Србији постоји преко 190 џамија од којих око 120 у Санџаку, 60 у јужној Србији, по једна у Београду, Нишу,
Малом Зворнику и Суботици. Постоје и две медресе - једна у Новом Пазару као и исламски факултет, и једна у
Београду.
32
 Арапска религија пре
Мухамеда
О арапској
религији пре Мухамеда
немамо много
података. Ипак, знамо
да је била
многобожачка са
извесним траговима
монотеизма, али и
фетишизма51. Та
мешавина долази због
укрштања разних
утицаја. Арапи су били
под утицајем
неоплатонизма, затим
под утицајем разних
култова: Валу, Митри,
Деметри. Осим тога
осећао се и утицај
Каба у Меки централнп је светилищте ислама - грађевина у пблику кпцке дугашке пкп Јудеја и хришћана.
11 м и виспке пкп 17 м.
Хришћана52 је
нарочито било доста у Јемену којим је пре Мухамедова рођења владала једна хришћанска
династија из Абисиније, коју су у време рођења Мухамедова протерали Персијанци. Јевреја53
је било највише у Јатрибу, који се прозвао Медина, што значи „Пророков град‖.
У томе шаренилу разних религијских утицаја нарочито се истиче врховни Бог Алах.
Он је највише Биће. Он је створитељ неба и земље и призиван је у опасностима, невољама и
заклетвама. Био је називан и „Господ Кабе‖. Њему су приношене првине. За његово име
знали су Арапи још и пре појаве ислама, о чему сведочи постојање код Арапа имена као на
пример Абдулах (Абд Аллах т.ј. слуга Божји). Све су то јасни трагови прадавнашњег
арапског монотеизма.
Али Алах је покаткад замењиван са Хубалом54. Име Хубал није арапског порекла па је
очигледно да је то религијски утицај са стране; можда из Месопотамије, а можда од Моа-

51
У муслиманским текстовима период пре појаве Мухамеда представљен је негативно, означен је као џахилија
тј. као „време незнања―, „неукости―, „варварства―. О том периоду пише се са презиром.
52
Хришћанско учење продрло је на Арабљанско полуострво већ у првим вековима после Христа, упркос томе
што је ова земља својим великим пешчаним пустињама прилично изолована од остатка света. У северној
Арабији рано су се развиле хришћанске заједнице. Ориген (185-254) је, када је посетио ову област, срео многе
хришћанске епископе.
Многи византијски свештеници интересовали су се за ширење Еванђеља међу Арабљанима, али су на
њих нарочито утицали монаси из Сирије, Палестине и Месопотамије. Учвршћивање хришћанства на овим
просторима највише је спречавао општи неред који је владао у хришћанском свету услед дуге борбе против
јереси.
Догматске расправе и сукоби у недрима византијске цркве у то доба буктале су пуним жаром, а
противници власти кажњавани су изгнанством. Многи прогнани бежали су преко византијских граница
тражећи прибежиште на Арабљанском полуострву. Те области су зато постале место на коме су се састајали
јеретици који су долазили из различитих праваца. Изузетну мисионарску делатност међу Арабљанима развили
су монофизити и несторијанци.
53
Прве групе Јевреја упутиле су се према Арабији већ у V и VI веку п.н.е. после пада Самарије (721 п.н.е.) и
пропасти Јерусалима (587 п.н.е.). У сваком случају, сматра се да се највећа сеоба Јевреја у Арабију одиграла
пошто су Римљани два пута (70. и 135. н.е.) разорили Јерусалим. О активностима Јудејаца на Арабљанском
полуострву постоје многа сведочанства из древних времена.
54
Хубал је био бог заштитник Меке.
33
 Ћаба у Меки за време хачилука

ваца. У Баби, у Меки, покрај дрвеног кипа бога Хубала било је не мање од 360 кипова
разних идола које је Мухамед све уништио.
Покрај ових јасних трагова монотеизма, опажају се у старој арапској религији исто
тако јасни, чак и јаснији, трагови фетишизма и сабеизма. Обожавано је камење које је
чувано у посебној огради у којој се није смело убити ни једно живо биће, чак ни биљка
посећи. Обично је постојао и извор покрај ограде са обожаваним камењем. У одређена
годишња доба ишло се на хаџилук и приносиле на жртву домаће животиње чијом је крвљу
прскан камен који је целиван, а затим се хватало у круг око камена и играло. То је свакако
остатак магичне игре.
Тих фетиша-камена било је много. Најпознатији и најпоштованији био је црни камен
у Меки. Он је по веровању народа пао с неба. Сва је вероватноћа да је то неки метеор који је
заиста „пао с неба‖. Годишњи хаџилук и свечаности код тог камена биле су веће него код
осталих каменова којих је било на разним местима. Свака од тих светиња имала је своје чу-
варе. Чувар Ћабе у Меки било је племе Кореишита из кога се родио Мухамед.
У старој арапској религији постојала је и вера у „џинове‖55. То су бића отприлике као
демони. Они могу човека да упуте у чаробњачке формуле. Од њих се може заштитити
противчаробњачким формулама од којих је једна записана и у 113 сури Корана, што се види
из приложеног текста.
„У име Бога благога и милосрднога‖
Реци: Ја тражим уточиште код Господара свитања дана,
Од пакости његовијех створења,

55
По веровању Арабљана, између натприроднога света богова и земаљскога света делују различити духови,
названи џини (jinn). Верује се да ови духови запоседају људе и говоре кроз њих. Мухамедови противници
позивали су се на чињеницу да га је запосео џин, па отуда његова пророчанства. Мухамед није порицао своје
општење са оностраним, али је уверавао да је дух који га је водио био свети, да је припадао анђеоском свету.
34
 Од зла мрачне ноћи када нас затече, Од пакости онијех које дувају на узле (т.ј. које
бацају чини),
Од зла завидљивца који нам завиди‖.
Џинови утичу на човека да постане „видилац‖, то јест „видиоци‖ у екстази добијају
посебна сазнања од џинова.

Мухамед оснивач Ислама

Из претходног одељка смо видели, у главним потезима, какво је било религиозно
стање Арапа пред појаву Мухамеда. У једној таквој мешавини многобоштва, фетишизма,
сабеизма, неоплатонизма, јудејства и хришћанства појава једног религиозног реформатора
била је за Арапе неопходна потреба. Тај посао религиозне реформе, религиозног, па на
основу тога и политичког, уједињења Арапа извршио је Мухамед.
0 Мухамедовом животу имамо обавештења из Корана и исламске традиције, Осим
тога постоје и муслимански биографи Мухамедови: Ибн Исак (767.) и Ибн Санд (765.—846).
Треба рећи да научна критика не узима извештаје поменутих извора баш без икакве резерве.
Осим ових извора постоје о Мухамедовом животу, учењу и раду многобројне научне
студије.
Мухамед се родио 570. (по некима 571.) године хришћанске ере56. Његово лично име
било је Абул Касем Ибн Абдала, а касније је сам себе назвао именом Мухамед, што значи
„Хваљени‖. Други историчари сматрају да му је име Мухамед баш право лично име, а не
накнадни назив. Рођен је у племену Кореишита. Врло рано је остао без оца, а у шестој
години и без мајке. Отац му се звао Абдалах а мајка Амина. После материне смрти о детету
се старао деда по оцу Абдул-Мутталиб, а после дедине смрти бригу о детету је преузео стриц
му Ебу-Талиб. Извесни биографи саопштавају да је Мухамед као дете имао дадиљу Халиму
која се уплашила кад је у његовој четвртој години приметила да дете има извесне нервне
наступе. Такође биографи кажу да је, кад је порастао, чувао у пустињи стада свога стрица.
Једном приликом, кад је Мухамеду било 12 година, стриц га је повео у Дамаск, куд је ишао
трговачким послом. Ту у Дамаску срете једног калуђера, Бехиру, који је прорекао да ће
Мухамед бити велики човек, да ће се преко њега испунити велики догађај на свету.
Многи критичари сматрају сва та три детаља за украшавање пророкове биографије.
Мухамед је био сироче и сиромах, па је једва могуће веровати да је имао дадиљу. Друго,
племе Кореишита се бавило трговином. За њега је чување стада било крајње понижење. Они
су своја стада давали на чување суседима. Зато је невероватно да се Мухамед, макар био и
сироче, бавио чувањем стада. Сусрет Мухамеда и његова стрица са калуђером Бехиром у
Дамаску подсећа критичаре на сусрет дванаестогодишњег Исуса са књижевницима у храму
Јерусалимском, па зато мисле да је тај мотив позајмљен из Еванђеља и мало прерађен, и
додат као украс пророковој биографији.
Кад је Мухамед одрастао, ступио је у службу код богате удовице (можда
распуштенице) Катиџе, за чији је рачун путовао трговачким пословима све до Сирије, где се,

56
Мухамед је рођен 12. дана месеца раби ал-авала (Rabi al-Awwal). Исламски календар је лунарни календар јер
се наноси на месечеве мене. Календар почиње да броји време од 16. јула 622. године када се Мухамед преселио
из Меке у Медину (хиџра).
Година има 12 месеци или 354 дана. Сваки месец траје 29 или 30 дана. Тако су године краће него у
обичном, сунчевом календару, на којег се ослањају јулијански и грегоријански календар. Први дан седмице код
муслимана је недеља. Месеци у исламском календару су: 1. Мухарам (Muharram ul Haram), 2. Сафар (Safar), 3.
Рабија I (Rabi`-ul-Awwal), 4. Рабија II (Rabi`-ul-Akhir или Rabi` al-THaany), 5. Јумада I (Jumaada-ul-Awwal), 6.
Јумада II (Jumaada-ul-Akhir или Jumaada al-THaany), 7. Раџаб (Rajab), 8. Шабан (Sha'aban), 9. Рамазан
(Ramadhan), 10. Шавал (Shawwal), 11. Дулкада (Dhul Qadah или Thw al-Qi`dah), 12. Дулхиџа (Dhul Hijja или
Thw al-Hijjah). Дулхиџа је месец ходочашћа у Меку.
35
 изгледа, упознао са хришћанством, по свој
прилици из несторијевских, а можда и
монофизитских извора. У својој двадесет петој
години оженио се Катиџом, иако је ова имала
тада већ четрдесет година57. Брак је био врло
складан и срећан. Имали су шесторо деце, од
којих је најмлађа била кћи Фатима. За цело
време док је Катиџа била жива, Мухамед се није
хтео, или није смео, оженити и још којом
другом женом. Својим браком са Катиџом
Мухамед је поправио свој материјални положај.
Он је сада био угледан човек и призиван је од
својих земљака да суди у споровима.
Око тридесетих година Мухамеда је
спопала религиозна криза. Религија његових
отаца није га више задовољавала. Он се често
повлачи на брдо Хиру у самоћу. Понеки
критичари и овом извештају оспоравају
Пећина на брду Хира у кпју се Мухамед ппвлашип у стварност јер, веле, зна се да Мухамед по својој
сампћу.
природи није волео ни самоћу ни аскезу.
Ипак, без обзира на Мухамедов став према усамљености и аскези, сви се извори
слажу да је Мухамед у својој четрдесетој години (610. године) имао један снажан доживљај
који га је до дна душе потресао и одредио даљи ток и правац његовог живота и рада. Осетио
је, док је био на молитви, да га хвата лаки сан, а потом неко гушење. Према извештају Ибн-
Исака, појавио му се анђео Гаврил са платном и рекао му: „Читај"! На његов одговор да не
зна читати, ангел га је притиснуо тако јако, да је Мухамед помислио да му се већ приближује
смртни час. Тада га пусти и опет заповеди да чита. То се поновило још двапут. Тада
Мухамед чу речи које су касније записане у 96. сури Корана:
„Читај у име твојега Господа који је све створио,
Који је створио човека од усирене крви.
Читај, јер је твој Господ најплеменитији.
Он је научио човјека да се служи пером.
Он је човјека научио оном што човјек још не знадијаше‖. (1-5).
После тога Мухамед се пробуди из сна. Кад је изишао из пећине у којој му се то
десило, чуо је глас: „О Мухамеде, ти си Алахов посланик, а ја сам Гаврил‖. Истовремено он
виде ангела где стоји на небеском своду.

57
Приликом прве женидбе посланик Мухамед имао је 25, а Хатиџа 40 година. Током брака рођено је више
мушке и женске деце, али су преживеле само кћери Зејнеба, Рукаја, Умма Кулсум и Фатима. Најстарију кћер
Зејнебу удао је за сина очеве сестре, а Рукају за Османа ибн Афнана другог калифу. После смрти Рукаје за
Османа је удата и Умма Кулсум. Муж најмлађе кћери Фатиме постао је Мухамедов братанац и посинак четврти
калиф Али Ебу Талиб. Непосредно после смрти Катиџе Мухамед је оженио удовицу Севду. Наредна супруга
била је Ајша кћи Ебу Бекра коју је оженио када је имала шест година, с тим да је брачна заједница заснована са
напуњених девет година. Када је остала удовица Мухамед је оженио и Хафсу кћерку другог калифе Омера Ел-
Хатаба. Удовица ратника палог у бици на Ухуду Зејнеба постала је наредна супруга. Затим је оженио удовицу
Умму Селму и Зејнебу, која је била кћер Мухамедове тетке, односно очеве сестре. Ослободивши је из ропства
оженио је Џувејрију, кћерку поглавара једног пораженог племена. Ума Хабиба постала је супруга пошто је њен
дотадашњи муж примио хришћанство. Јеврејку Сафијју је ослободио из ропства и оженио. Последња законита
супруга била је Мејрема, коју је оженио седме године по Хиџри. Девета жена надживела је Мухамеда, док су
пре њега умрле Хатиџа и Зејнеба. Поред 11 законитих супруга посланик је живео и са две робиње хришћанком
Маријом, која му је родила рано умрлог сина Ибрахима и заробљеницом Рејаном из јеврејског племена Бену
Курејза.
36
 Ова „откривења‖ која
су била нека врста „чувења‖
и „визија‖, понављала су се и
касније и била су праћена
обилним знојењем и врло
шумним кркљањем. При том
је Мухамед падао на тле као
опијен и страшно рикао.
После првог таквог
доживљаја он је био врло
депримиран, па је догађај
испричао Катиџи, изразивши
бојазан да га то, можда,
прогоне зли дуси. На то
Катиџа, уверена у његову
честитост, убеди га да је он
под заштитом Божјом, и тако
Мухамед прима пткривеое пд архангела Гаврила му разби тај страх. Доцније
је она прва поверовала да је
он Божји посланик.
Мухамед је своју проповед нове религије почео у Меки, али је наишао на слаб одзив,
чак на противљење својих суграђана.58 Као први следбеници, „асхаби‖, уз њега су пристали:
Катиџа, синовац Алија, посинак Зеид који беше ослобођени Мухамедов роб и од кога ће он
касније „по нарећењу Алаховом‖ узети у свој харем његову жену Ајшу, и омиљени
Мухамедов друг Ебу Бекир. Дабоме, било је и осим њих још нешто Мухамедових
присталица у Меки. Али та прва генерација муслимана града Меке била је сасвим незнатна
мањина спрам огромне већине грађана који нису хтели поћи за новом вером. Многобошци су
чак почели гонити те прве муслимане, те се они иселише у Абисинију, а неки побегоше у
Јатриб или Медину, заједно са Мухамедом. То бекство Мухамеда и асхаба, тј. првих
муслимана, из Меке у Медину десило се 22. септембра 622. године. Прелазак, назван хиџра
(hijra) касније је послужио као основ за почетак рачунања времена и установљење
муслиманске ере. Они од тада броје године.
У Медини Мухамед проповеда нову веру и постиже знатно више успеха него што је у
Меки.59 Ту сада долазе до изражаја и његове политичке способности. О томе сведочи Ибн-
Исак. Мухамед је најпре средио односе са домаћим многобошцима и Јеврејима, послуживши
се демократском паролом о пуној једнакости свију. Паролом, коју у почетку проповедају
многи док не учврсте власт.
Религијским дужностима он сада даје одређенију форму. Док је био у Меки, молитву
је само препоручивао. Овде је проглашава за обавезу, и то по одређеним правилима.
Милостиња сада више није намењена само сиротињи, као некад, него се претвара у обавезни
допринос за војну касу. Пост такође постаје обавезан, и то не као у почетку само један дан,

58
Прве три године Мухамед је само неколицини пријатеља говорио о догађају на брду Хира. Званични почетак
његовог деловања збио се 613. године на брду Сафа (Safa) у центру Меке. Његова проповед, којом позива људе
да га следе на путу ислама, тј. у послушању Алаху, изазвала је подсмех у високим круговима Меке, с обзиром
на то да су они знали његову прошлост. Мухамедове идеје о животу после смрти и коначном суду опасно су
узбуркале мирне религијске воде у тадашњем државном уређењу, а проповед о једном Богу подривала је
интересе многих.
59
Медина се налази 320 километара северно од Меке.
37
по угледу на јеврејски празник Јом Кипур60, него читав месец дана, по угледу на хришћански
часни пост. То је месец рамазан61. Јела су, као и код Јевреја, подељена на чиста и нечиста.
Вино је забрањено употребљавати.
Из Меке се ислам почео ширити по целој Арабији. Али, ни непријатељи његови нису
седели скрштених руку. Многобошци из Меке, као и многа друга арапска племена, нападали
су муслимане, па је до рата морало доћи. И то тим пре, што се ни муслимани нису ни мало
либили ратовања које им је у Корану не само одобрено, него чак и заповеђено.
Са јасним и строгим наређењем Корана, сваки муслиман је не само могао, него баш и
морао, ратовати против немуслимана, ако хоће да буде прави и доследан муслиман 62. А на то
су их и прилике наводиле. Муслиманеке избеглице из Меке нису могле у Медини остати
вечито на терету своје муслиманске браће. Морали су се латити неког посла да би се могли
издржавати. Ако би опљачкали
многобожачке караване, то би био посао
двоструко користан. Прво, материјално је
уносан, а друго, исто тако важно,
испуниће Алахову наредбу да ратују
против неверника који су отерали
њиховог пророка, све „док не буде другог
богослужења осим богослужења Богу
јединоме‖. И Абдулах опљачка један
сиријски караван, и то баш последње ноћи
светог месеца Раџаба (Реџепа). Мухамед
је тај поступак најпре осудио. Али
касније, кад је зрело размислио, увидео је
да се тај поступак ипак може оправдати.
Јер, „борити се за време светог месеца то
је зло. Али противити се правој религији,
то је још горе‖! (А питање пљачке као
такве, за њега изгледа није ни био никакав
проблем, јер је у питању пљачка
неверника. Ако је Абдулах уопште
учинио икакав грех, то је што се борио за
време месеца Раџаба, а не што је
опљачкао караван!). Ускоро долази до
битке код Бадра, 2. године муслиманске
ере (624. године), у којој још како активно
учествује и Мухамед. Битка се завршила у
корист муслимана.
Скршивши многобошце у боју код

Бадра, Муслимани се сад окрећу против

Мухамед са свпјим присталицама креће на Меку
Јевреја који су живели у Медини.
Мухамед је једну групу Јевреја натерао да се исели у Сирију. Другу групу из Бану-Надира
протерао је у Каибар. Најгоре је прошла трећа група из Бану-Кураиза. Сви мушкарци —

60
Јом Кипур – Дан помирења, је један од најважнијх јеврејских празника. Празнује се 10. дана 7. месеца
(Тишри), а потиче вероватно из периода пре ропства. Дан помирења се данас обележава најстрожијим постом и
обавезним учешћем у синагогалном богослужењу.
61
То је за исламске вернике свети месец јер је у њему почела објава Корана. Једна од десет последњих ноћи
рамазана (муслимански учењаци сматрају 27.) назива се laylat-al Qadr, то је ноћ када је Мухамед примио прве
стихове Корана.
62
Муслиман значи „онај који се покорава― (Богу).
38
 беше их око седам
стотина — били су
масакрирани, а жене и
деца продати у робље.
Разлог за овако строг
поступак била је
оптужба против Јевреја
да су били у вези са
Пророковим
непријатељима. Нешто
касније нападнути су и
они Јевреји који се
иселише у Каибар, и који
су живели у другим
местима. Тада су неке
богате јеврејске удовице
биле одведене у
Мухамедов харем. Свој
Мухамедпв грпб у Al-Masjid al-Nabawi чамији у Медини гњев против Јевреја
Мухамед је изразио на
још један начин. Наредио је муслиманима да се приликом молитве више не окрећу према
Јерусалиму, него према Меки63.
Битка код Бадра била је од врло великог значаја за ислам. Само шест година после тог
догађаја, дакле осме године муслиманске ере (630. године), Мухамед са муслиманима из
Медине победоносно осваја Меку, која је тек тада драговољно, како кажу исламски
историчари, примила ислам. Мухамед је по тврдњи истих историчара опростио свима својим
бившим противницима који су примили ислам.64
Десете године муслиманске ере, (марта 632. године) Мухамед је још једном — овом
приликом последњи пут — ишао у Меку на хаџилук. Овај догађај у историји запамћен је као
„Ходочашће ислама― или „Опроштајно ходочашће―. Могао је бити задовољан, видевши да су
арапска племена уједињена у вери коју је он проповедао. Вративши се у Медину, поживео је
још неколико месеци. Једне ноћи, у врло касно доба, оде на мединско гробље звано Беки, и
молио се за оне који су ту били сахрањени. Сутрадан се разболи и после четрнаест дана
умре, у недељу увече 12. раби ал авала (8. јуна) 632. године хришћанске ере (по некима 633.).
Умро је на рукама своје младе жене Ајше коју је узео од посинка Зеида и коју је од свих
својих жена највише волео. Она се о њему у болести старала.65

Извори муслиманског верског учења

Као што хришћанство има своје Свето писмо и Свето предање, тако и ислам има
Коран и Суну67 као извор свога учења и веровања. Од свих књига Коран је најважнији. Та
66

63
Правац Меке у коме се муслимани морају молити назива се кибла. У богомољама је обележена минбаром
или молитвеном нишом.
64
Мухамед је ушао у Меку 11. јануара 630. године у пратњи 10 000 људи.
65
Његов блиски сарадник Абу Бакр касније његов наследник у владавини муслиманском верско-политичком
заједницом, објавио је његову смрт следећим речима: „Нека сазна, који обожава Мухамеда, да је Мухамед умро.
Али ко обожава Бога, нека сазна да Бог живи и да никада не умире―.
66
Коран (qur’an) значи проповед, објава.
39
књига се код муслимана највише поштује, као
књига која је људима послата с неба преко пророка
Мухамеда. Коран садржи Мухамедове говоре
онако како су му они, по његовој тврдњи,
откривени с неба. По веровању муслимана, Коран
садржи у себи сва техничка открића свих народа и
свих времена, разуме се, само у клици. Сва остала
литература је само развитак коранског откривења
за разлику од Библије и Талмуда, који су дела
разних писаца из временски различитих периода,
Коран је дело једног аутора. Написан је у врло
кратком временском размаку између Мухамедовог
почетка проповедања (613.) и Мухамедове смрти
(632.). Сам Мухамед је диктирао своме писару
Заиду откривења онако како их је доживљавао,
допуњујући ранија откривења доцнијим. После
Мухамедове смрти, најкасније двадесет, а по Куран из XIII века
некима и двадесет осам година, један
најпоузданији сведок, наиме Заид коме је Мухамед некад диктирао Коран, још једном је
прегледао ову збирку списа и прерадио је у данашњем поретку.
У данашњем свом облику Коран је подељен на 114 сура, а суре су подељене на ајете68.
При том суре нису више поређане оним хронолошким редом како их је Мухамед износио,
него су дуже суре стављене напред, а краће позади. Свака сура почиње свечаним насловом
„У име Бога благога и милосрднога‖. Прва сура Корана почиње свечаним славословљем и
она је за муслимане отприлике оно што је Оче наш за хришћане.69 Њен текст гласи:
„Слава Богу господару свега свијета,
Благому, милосрдному,
Владару судњег дана.
Тебе ми обожавамо, од тебе ми помоћи просимо.
Упути нас на праву стазу,
На стазу онијех које си ти обасуо доброчинством,
Не онијех који су на себе навукли твој гњев, нити онијех који блуде‖.
Над сваком суром стоји наслов у вези са предметом о коме се у тој сури говори. На
пример: „Крава‖, „Имранова породица‖, „Жене‖, „Трпеза‖ и тд. Оне предње, дугачке, суре су
углавном из мединског Мухамедовог периода, док су оне краће, задње, из периода док је
Пророк боравио у Меки, дакле пре бекства. У онима дугачким, предњим, сурама налазе се
углавном закони, литургичке наредбе и упутства, полемика са иноверцима и прокламације
ратног карактера. А суре из периода пре Мухамедова бекства у Медину, дакле из меканског
периода, говоре о Божјем суду, о васкрсењу, против идолопоклонства и против социјалне
неправде.70

67
Појам суна (sunna) има два основна значења: прво је историјска чињеница о начину понашања у одређеном
случају, а други је давање томе улоге нормативног правила за следећу генерацију. Суна је позната и под
називима хадис (hadith) или Пророкови обичаји. Реч хадис значи: објава (говор), прича, предање.
68
Коран има 6 236 стихова (ајета), 77 934 речи и 323 621 слова. Најдужа сура има 286 ајета (сура 2), најкраћа
само 3 (сура 108). Првобитни текст Корана био је у Мухамедово време записан на палмином лишћу, камењу и
костима лопатице камиле.
69
Прва сура назива се фатиха (El-Fatiha), Отварање. Њу верници понављају најмање два пута у свакој молитви.
70
Текст у Курану је често нејасан, непотпун и садржи многе опречности, због чега је његово читање јако
напорно. Због тога у исламу постоји обимна ерминевтичка литература позната под именом тафсир (што значи
објаснити, коментарисати) која је дубоко утицала на исламску религиозност.
40
 Предање.71 Ислам је законско-казуистичка религија. Пророку су често постављали
разна питања. Он је обичавао да одговори или својим поступцима који су за вернике важили
као правило, или поступцима својих познаника, које је мирно посматрао па тиме стављао
свима до знања да такви поступци нису забрањени, или директним одговором и упуствима за
поједине прилике. Убрзо се појавило у виду прича и анегдота много таквих одговора везаних
за поједине прилике и за Мухамедово име. Те приче и анегдоте сачињавају предање.
Муслимански теолози су ту традицију употребљавали врло опрезно. Јер, постоје извештаји
да је један скупљач тих предања од 500 000 примера прогласио веродостојним само 4 800,
док је други један скупљач од 40 000 примера прогласио веродостојним само 2 000.

Догматско учење Ислама

Срж типично муслиманског догматског учења изражена је у исповедању које је
обавезно за сваког муслимана, па чак и довољно да неко већ само на основу тога исповедања
буде сматран муслиманом: „Нема Бога осим Алаха, а Мухамед је његов Пророк‖.
Међутим, ако би се попут хришћанског Символа вере набројале основне муслиманске
догме, онда се тај — да га тако назовемо — муслимански „Символ вере‖, може изложити у
свега неколико основних догми (или шарт).
„1) Верујем у Бога, 2) Божје анђеле, 3) Божје књиге, 4) Божје посланике, 5) Судњи
дан, 6) Божје одређење: добро и неугодно од Бога је, 7) Проживљење након смрти истина
је”.
О Богу. Као и свака монотеистичка догматика, и теистичка философија, тако и Коран,
а на основу њега и муслиманска догматика, учи да је Бог један. Муслимански теолози
уважавају доказе о постојању Божјем узете из посматрања природе, али још више из саме
чињенице да постоји натприродно Божје откривење које је, по њиховом веровању,
најсавршеније и најпотпуније дато људима преко Мухамеда, а изложено је у Корану и
Хадису (предању).
Јединство Божје муслиманска догматика схвата истоветно као јеврејска, то јест, Бог је
један једини како по суштини, тако и по лицима. Хришћанску догму о Светој Тројици ислам
најенергичније одбацује као грех многобоштва. Веровање у Свету Тројицу не само да је
философски и теолошки погрешно, него је оно највећи грех.72
У Корану се више пута понавља да Бог не може имати никакво сродство, што је
директна алузија на догму о Светој Тројици. „Бог не може имати дјеце. Далеко од његове
славе такво хуљење‖ (с. 39., а. 36) — вели Коран. А већ на самом почетку овог излагања
наведен је цитат из Корана, који говори изричито против вере да је Христос Син Божји,
називајући такво веровање лажју и неверништвом (с. 9., а. 30).
О Божјим својствима. Муслиманска догматика приписује Богу иста она својства која
му приписује и свака монотеистичка религија и теистичка философија. Међутим, постоји
извесна разлика између муслиманског и хришћанског схватања Божјих својстава. Наиме, обе
догматике се слажу у томе да је Бог благ и милосрдан. Но хришћанска догматика иде у томе
један велики корак даље. По хришћанској догматици Бог је не само благ и милосрдан, него је
он љубав. Он је управо Отац наш небески. За исламску догматику и Коран, такав израз „Бог
је љубав‖ и „Отац‖ небески је нешто нечувено. Муслиман нема ниједну молитву у којој би

Алах је Мухамеду открио Коран на Арапском језику. Грчки превод Корана настао је у IX веку од
стране Никите Византинца, а латински 1143. године од стране Робер Ретина (Robert Retines).
71
Један класичан хадис (предање) састоји се из два дела: први део обухвата низ имена личности преко којих је
овај хадис дошао до сакупљача и зове се иснад (isnad – основа, потпора); други део садржи приповест и зове се
матн (matn – текст, извештај). За побожног муслимана хадис представља „Реч Мухамедову― као додатак
Корану – „Речи Алаховој―.
72
Неверовање у једнога Бога исламска теологија сматра за један од највећих грехова – „ширк―. Ради се о
„неопростивом греху―, који ни Алах својом вољом не може у одсудном тренутку поништити.
41
Алаха назвао Оцем.73
Бог као створитељ. И по муслиманској догматици свет није вечан него је створен.
Алах је створитељ света. У Корану су нам дата два различита приказа стварања света. На
једном месту у Корану Бог говори овако: „Ми смо створили небеса и земљу и сав простор
који их раздваја, за шест дана. Умор нас није стигао‖ (с. 50, а. 37). На другом пак месту у
Корану Алах заповеда Мухамеду: „Реци им: Зар ви нећете вјеровати у онога који је створио
земљу за два дана? Зар ћете му налазити равнијех? Он је господар свега свијета. Он је
поставио брда на њезиној површини, он је благословио, он је по њој подијелио за четири
дана, у извјесним размјерима, храну коју она пружа подједнако свијем онијем који је ишту.
За тијем се настанио на небу које тада бијаше гомила дима, и довикнуо је небу и земљи:
Ходите к мени с драге воље или преко воље. Ми ти долазимо сасвијем послушно,
одговорише небо и земља. Тада он распореди небо на седам небеса за два дана: он свакому
небу објави службу његову. Ми зубљама окитисмо небо најближе земљи, и снабдјесмо га
чуварима‖ (с. 41. а. 8—11).
Стварање човека. По Корану човека је створио Алах из усирене крви (а. 96. с. 2) —
не каже се чије крви. Име му је дато Адем (Адам). Адем је по наговору ђавола окусио од
забрањеног дрвета па је зато са женом истеран из раја, у коме је боравио пре тога греха. У
муслиманској догматици не постоји одељак о прародитељском греху и искупљењу онако
како то опширно излаже хришћанска догматика74.
Анђелски свет75. Други шарт муслиманске догматике, као што смо напред навели,
гласи да муслиман верује у анђеле („мелекје‖) Божје. Дакле, као и по хришћанској
догматици, Бог ствара не само видљиви материјални свет, него и невидљиви, анђелски.
Анђели су добри и послушни Алаху. Они су посредници између Бога и људи. Они се моле за
људе, а понеки међу њима имају и посебне дужности. Гаврило доноси пророцима откривења,
Исрафил ће последњег дана затрубити у трубу за вечни суд и васкрсење. Сваки човек има
два анђела пратиоца (Кирамена и Катибина), са сваке стране по једног, и они записују сва
његова дела. Они ће учествовати и на суду Божјем. Кад је Бог створио првог човека тада је
довео пред њега све своје анђеле и заповедио им да му се поклоне. То учинише сви анђели
осим Иблиса (или Еблиса), који се успротивио Божјој наредби. Он је зато осуђен на пакао (с.
2, а. 33—37; с. 7. а. 18—25; с. 20, а. 114—124).
Старо арапско веровање у џине или ђеније — ушло је у ислам и добило у Корану
отворену потврду као Богом откривена истина76. Дела сура 72. носи наслов „Ђенији‖, јер се
скоро у целој сури говори о њима. То су бића по природи између анђела и људи. Неки од
њих, кад су чули читање Корана, примише ислам, а неки остадоше и после тога неверни па
их има и добрих и злих (с. 72. а. 1—11). Они се у својој радозналости и несташлуку залећу

73
У исламској теологији нарочито се наглашава постојање, јединственост и неприступачност Бога. Не постоји
нико Њему сличан, нико се с Њим не може поредити; он нема сина ни кћери. Апсолутно нико не дели с Њим
престо. Између Алаха и сваке друге врсте постојања налази се непремостив јаз. Он је створио свет за шест дана
и дао дах човеку. Он влада космосом.
74
Муслимани не верују у Цркву и опроштење грехова у хришћанском смислу. Као нека замена за цркву може
се узети муслиманска ума (umma – заједница верника, исламска заједница). Што се тиче опроштења грехова,
ова идеја се провлачи кроз учења Корана. Непрестано се истиче да је Бог милосрдан, милостив, милодаран и
спреман да опрости грехе људи када Му се врате, међутим, опроштење се не поима као очишћење или
обнављање, јер по муслиманском учењу не постоји прародитељски грех нити грех утиче на природу човека.
75
У складу са Кораном анђели, бића створена из светлости, трајно се налазе под управом Божијом, они су
извршиоци Његових заповести и посредују између Њега и људи. Међу анђелима посебно место заузимају
Михаило и Гаврило. Гаврило је по заповести Божијој пренео с неба Куран и објавио га Мухамеду; донео је
Дјеви Мерјем поруку да ће бесемено родити Исуса. Он се често назива „духом Божијим―.
Осим вере у постојање добрих анђела, у исламу постоји и снажно уверење у деловање Сатане, шејтана
(Shaitan), који доноси искушења у људски живот. По Корану он је збачен с неба јер је одбио да служи Адаму –
који се сматра првим пророком – и тако је постао најгори непријатељ човеков.
76
Џини су створени из ватре и многи од њих верују у Куран и добри су. С друге стране, постоје и рђави џини
који су украли тајне неба, па су бачени у амбис.
42
чак до небеса, не би ли штогод сазнали од небеских тајни. Но анђели их оданде терају
пламеним џилитима77 (с. 72. а. 8—10). Народна машта је томе додала веровање да су звезде
падалице (метеори) управо ти пламени џилити којима небески стражари терају џине од
небеских просторија. Па ипак, они каткад успеју да надмудре и преваре небеске стражаре —
анђеле, те сазнају понешто од небеских тајни (гајб ствари) и то саопштавају чаробњацима.
Тиме се објашњава да чаробњаци имају понека знања до којих се иначе не би могло доћи
природним начином сазнања.
Божје књиге. Трећи муслимански шарт обавезује муслимана да верује у „Божје
књиге‖ (кјитабе). То су књиге које Бог шаље људима ради откривања истина које су за њих
спасоносне, а до којих човечанство не би самим својим умом могло доћи. Све те књиге и
истине садрже вечну реч Божју која је непосредно од Алаха, или преко мелекја (анђела) дата
Божјим пророцима. Дакако, најсавршенија Божја реч дата је Божјем посланику Мухамеду.
Она се садржи у Корану.
Али, било је небеских кјитаба и пре Корана. Муси-Пејгамберу (Мојсију) објављен је
Теврат (Тора). Давуд-Пејгамберу (Давиду), Зебур (Псалтир), Иса-Пејгамберу (Исусу), Инџил
(Еванђеље). Осим ова четири велика пејгамбера било је, по веровању муслимана, и других
мањих пејгамбера, по тврдњи Мухамедовој, стотина. Њихове књиге зову се заједничким
именом сухуфи, али им садржине не знамо.
Божји посланици. Из досадашњег излагања смо видели да исламска догматика није
нипошто деистичка. И она о себи говори као о откривеној религији. То се већ до сада видело
из шарта који обавезује муслимане да верују у Божје књиге, а још више се та вера допуњује
шартом да постоје и Божји посланици преко којих Алах објављује људима своју вољу.
Старање Алахово за грешно човечанство управо се и своди само на то да Алах пошаље
људима своје посланике који ће их поучити како да живе и како да верују78. У томе се
састоји читава муслиманска догма о спасењу. Нема ни говора о некаквом Богооваплоћењу,
страдању и васкрсењу због искупљења и спасења грешног човечанства, као што то учи
хришћанска догматика. Хришћанска догма о крсном страдању и васкрсењу и
богооваплоћењу представља за муслимане право богохулство, то јест исто онако тежак грех
као и догма о Светој Тројици, па зато најенергичније одбацују знак крста. Кад неки
хришћански архитект у каквој муслиманској земљи, градећи кућу за муслимана, учини какав
орнамент у виду крста, то је довољно да изгуби своје место. Кад је било примећено да је
једна врста поштанских марака у Судану имала као знак малтешки крст, морала је цела
серија да буде поништена. Муслиманске земље нису хтеле да прихвате чак ни амблем
Црвеног крста, иако он нема никакво религиозно значење, него је узет сасвим случајно, па су
то замениле Црвеним полумесецом.

Христос и Мухамед по Корану

Од свих пејгамбера које је Алах слао као претече своме последњем и највећем
пророку Мухамеду, највећи је Иса Пејгамбер, син Маријин. Њему Коран и исламска
догматика не признају Божанску природу. Он није Богочовек, него само човек. Али, он је
човек који је, према Корану, рођен на чудесан начин, који је чинио чудеса, и кога је Алах
узнео у небо.

77
Џилит – кратко копље од еластичног палмовог дрвета, којим арапски коњаници вично рукују и кад су им
коњи у највећем трку.
78
Коран наводи имена 26 пророка; већина њих је преузета из Светог писма, остала проистичу из арабљанског
народног предања тог времена. Између осталих ту су и Енох, Ноје, Исмаил, Исак, Јаков, Давид, Соломон,
Захарије, Јован Крститељ чак и Александар Велики. Каснија муслиманска предања увећавају број пророка на
124 000. Из те групе долазе и петорица великих „апостола― (посланика): Ноје (Nuh), који је након катаклизме
склопио први савез с Богом; Авраам (Ibrahim) „пријатељ Божији―, архетип вере у једнога Бога; Мојсије (Musa)
који је говорио с Вишњим; Исус (Isa) „Месих-Иса, син Мерјемин, само је Божји Посланик, и Његова ријеч― и на
крају Мухамед „Алахов посланик и завршетак вјеровјесника―.
43
 Коран о Исусу каже: „Анђели рекоше Марији: Бог те је одабрао, он те је ослободио
сваке нечистоће, он те је изабрао између свијех жена свега свијета‖ (с. 3. а. 37). „Једнога дана
анђели рекоше Марији: Бог ти навјештава своје слово. Оно ће се звати Месија, син Маријин,
славан на овоме свијету и на другом, и један од домаћих Божјих. Јер ће он људима говорити
и као дијете у колијевци, и као одрастао човјек, и он ће бити из броја праведнијех. Господе,
одговори Марија, како ћу ја имати сина? Никакав ме човјек није додирнуо. — Тако Бог,
додаде анђео, ствара што он хоће. Он рече: Буди, и буде‖ (с. 3. а. 40—42).
Коран када говори о Христу и Богородици није оптерећен мржњом и
непријатељством као што је нпр. Талмуд.

Коран о Мухамеду
О Мухамеду Коран учи сасвим друкчије него о Исусу. Иако је по веровању
муслимана Мухамед већи пророк од Исуса, ипак је он по тврдњи Корана потпуно природан
човек. Коран не спомиње ни једно чудо Мухамедово. Напротив, по речима Корана Мухамед
нити је чинио чуда, нити се хвалио да их може чинити. Он, по речима Корана, није чак ни
покровитељ нити заштитник људи пред Богом, нити неки посредник између Бога и људи. Он
себе назива само послаником Божјим који треба да упућује људе на пут Божје истине. Иначе,
он је у свему обичан, па — по тврдњи Корана — чак и грешан човек. Чак и најстарије
муслиманско предање уме да припише Мухамеду чисто човечанске црте, не изузимајући ни
грех.
По Корану и ортодоксном исламском учењу, веровати у Мухамеда, то значи веровати
у њега као људског носиоца Божјег откривења, поштовати га као Божјег сведока, али никада
се не молити њему као да би он био неко божанско биће или бар наш заступник пред Богом.

Даљи развој учења о Мухамеду

Данас, међутим, у исламском свету то више није тако. Исламска догматика, а
поготово мистика, умеју још много шта да нам кажу о Мухамеду. У току историјског
развитка Мухамед је, ваљда паралелно Христу, постао у очима муслимана „наш молитвеник
и посредник пред Богом‖.
Први корак ка таквом схватању Пророкове личности чине вести о његовим чудесима,
које се појављују после његове смрти. Он је, на пример, учинио да се осуши рука
непријатеља који је хтео да се на њега баци каменом.
Касније се причало о Мухамеду да је он болесне лечио, мртве васкрсавао, облаке
наводио, бесплодна дрвета претварао у плодна, а један штап је претворио у сабљу. Најзад се
појавило ништа мање него три хиљаде чудеса која је Мухамед учинио. Чак је и његово
рођење било пропраћено чудесним знацима. Наиме, његова мајка је приликом његовог
рођења видела неку натприродну светлост и чула глас неког Јеврејина који је својим
једноверницима довикивао: „Ноћас је изишла звезда под којом се родио Мухамед‖. А истом
приликом су земљотрес и силна поплава разорили палату персијског цара Хозроја.
Ни о једном од тих чудеса у Корану нема ни помена.

Мухамед по учењу исламске мистике

Исламски мистичари су у Корану пронашли речи које су употребили као доказ да је
Мухамед она светлосна супстанција коју је Бог створио у почетку. Светлост осталих пророка
излазила је из Мухамедове светлости коју је Бог створио из своје светлости и формирао
својом руком. Мухамед је чак и преегзистирао, јер га је Гаврил видео још пре „70.000 пута
44
72.000 година‖.
Ово учење о Мухамедовој светлости нарочито је развијено код персијских шиита. По
њиховом веровању сваки имам је испуњен Мухамедовом светлошћу, па је зато безгрешан и
непогрешив као и Мухамед. А основ за такво учење налазе мистичари у овим речима
Корана: „Бог је свјетлост небеса и земље... Бог води ка свјетлости онога којег он хоће, и
људима предлаже приповијести; јер он зна све‖ (с. 24. а. 35).
Најзад, није Мухамед у мистици проглашен за неку само пасивну светлост. Он је
постао наш молитвеник и заштитник пред Богом. Приликом свеопштег васкрсења он ће
судити свету, и многи ће се спасти његовим посредништвом. У свести и вери муслимана он
је постао „Наш Господ Мухамед‖. Њему се ваља молити.

Есхатологија Ислама
Муслиманска есхатологија има велике сличности са хришћанском и јудејском. У
главним потезима речено, и муслимани верују у три основне есхатолошке догме: загробни
живот, васкрсење мртвих и суд Божји. То је изражено у два основна муслиманска шарта (5.
и 7.) који гласе: Верујем у судњи дан; проживљење након смрти истина је‖.
По муслиманској догматици, смрт је само прелаз душе из једнога стања у друго. То
нас уче ријечи Божје. У светим књигама пише: „Не мислите да су они, који падоше на путу
Божјем, мртви, они су живи, код њихова Бога даривани и радосни‖ (Али-Имран, 169).
На томе посебном суду, непосредно после смрти, учествују и анђели — баш као и по
православном веровању — јер Израил је анђео смрти, он одваја душу од тела, а Мункар и
Накир су анђели иследници. Они испитују људске душе после смрти.
Но најважнији есхатолошки догађај је свеопште проживљење мртвих и суд Божји над
целим светом. Највећи број људи спасиће се шефа’атом (молитвама, посредништвом) Божјег
Посланика, многи ће се спасти и заговором других добрих људи, а многи и по којем добром
дјелу од којега се можда није надао толикој срећи. Који умиру у вјери у Бога и Пејгамбера
доћи ће у џеннет, макар и након казне за гријехе који им не би били опроштени. У вјечним
мукама џехеннемским остају који умиру у невјерству или многобоштву, а други грјешници
спасавају се након претрпљене казне и постају до вијека блажени у џеннету.‖
Као што се види, исламска догматика, као и римокатоличка, верује у рај (џеннет),
пакао (џехеннем) и чистилиште (ел араф). Разлика између тих двеју догматика је у томе,
што се по римокатоличкој догматици иде у чистилиште пре свеопштег суда, а по
муслиманској после свеопштег суда.
Какав изгледа џеннет? Џеннет се описује онако како га је замишљао бедуин у VII
веку, као идеално место са изворима воде, плодоносним дрвећем, лепим црнооким женама
које се налазе на располагању свим становницима раја, вином (којег су се муслимани
одрекли у свом овоземаљском животу) итд. „Изнад свих ових добара свемогући Бог
одликоваће блаженике у џеннету и највећом чашћу која ће бити круна сваке њихове радости.
Они ће јасно видјети величанство Божје, као што каза Божји посланик: Заиста ћете гледати
вашега Бога, као што видите пуни мјесец.
У Корану не пише ништа о томе каквим се радостима у загробном животу могу
надати праведне муслиманке, јер из описа раја види се очигледно да су та уживања
намењена само мушкарцима.
„Божје одређење, добро и неугодно од Бога је.” На основу овога исламског шарта
одомаћило се у широким слојевима уверење да ислам пориче слободу воље и Божји
промисао, јер да проповеда веру у безусловно Божје предодређење или „фатум‖, судбину.
Чак се наводе и извесни стихови из Корана да би се на основу њих доказала теза да ислам
проповеда веру у безусловно Божје предодређење (с. 3, а. 139; с. 8. а. 17; с. 13. а. 30; с. 14. а.
4.).
45
 Међутим из тих речи Корана ни мало не следи закључак да Коран проповеда веру у
безусловно предодређење свега што ће се десити. Оне се пре могу схватити у смислу
оказионализма. Исто тако ни муслимански догматичари, објашњавајући напред цитирани
шарт, не тумаче га у томе смислу као да постоји некакво безусловно Божје предодрећење и
да због тога човек треба да занемари све своје дужности и преда се лености и нераду. Они
изричито признају слободу људске воље, а питање такозваног „предодређења‖ своде на
Божје свезнање. Међутим далеко од тога да би Божје свезнање било исто што и Божје
предодређење. Ако код муслимана постоји вера у фатум, то може бити само какво
популарно схватање народних маса, а не званичне догматике.

Морално учење Ислама

Муслиманска етика је у извесним потезима слична хришћанској, а у извесним је
слична старозаветној јеврејској. И муслимански уџбеници етике говоре о дужностима према
Богу, према себи и према другим људима, као и уџбеници хришћанске етике.
Дужности према Богу јесу да правоверни муслиман треба у Бога да верује, да се Бога
боји, и да се у Бога узда. Ту се исламска етика потпуно изједначује са старозаветном, за
разлику од хришћанске етике по којој су најважније врлине: вера, нада и љубав која је
највећа међу њима. У исламу љубав према Богу замењена је страхом од Бога.
Дужности према себи јесу морална чистота и смерност. А дужности према ближњем
јесу благост, правичност и трпељивост.
Моралне дужности човека не цитирају се онако како су изражене у Библији у десет
Божјих заповести, али се садржина прве, друге, треће, пете, осме и девете садржи у
појединим изрекама Корана, или у основним верским дужностима муслимана, које су
изражене у такозваних пет стубова ислама. Оне гласе:
1) Исповедање вере - шехада (shahada).79
2) Молитва – салат (salat), намаз (namaz).80
3) Пост – саум (sawm).81

79
Макар једном у животу искрено рећи: La ilaha illa’llah Muhammadu rasulu ’llah – Нема другог бога до Алаха,
Мухамед (је) посланик Божији.
80
Основна богослужбена радња муслимана јесте молитва. Салат представља обред слављења и послушања
Богу. Муслимани се често моле у току дана: ујутру између зоре и изласка сунца, у подне, у три часа по подне,
након заласка сунца и увече када већ влада мрак (пет пута). Побожнији се моле осам пута у току дана и ноћи.
Пре салата обавезно је ритуално прање лица, руку до лаката и ногу до колена. У недостатку воде
верник може користити и ситан песак. Молитва се врши на чистом месту и на специјалном ћилиму.
У одређеним сатима проповедач – мујезин пење се на врх џамије (или стоји на неком узвишењу пред
народом) и мелодичним гласом позива вернике да приступе молитви:
„Бог је велики! Алаху акбар (четири пута).
Исповедам да не постоји други бог осим Бога (два пута).
Исповедам да је Мухамед Посланик Божији (два пута).
Приступите молитви (два пута).
Приступите спасењу (два пута).
Нема другог бога до Алаха―.
Приликом јутарњег позива додаје се: „Молитва је боља од сна―.
Верници, боси, пошто се умију и припреме, окрећу се у правцу Меке. У току групне молитве вођа стоји
испред скупа који се окупља иза њега. Верници понављају изразе и одговарајуће покрете вође. Салат почиње
мујезиновом објавом речи позивања. Подневна молитва петком обавља се заједнички у џамији.
81
Коран намеће пост 29 до 30 дана дана у години, свим верницима – мушкарцима и женама преко 14 година –
телесно и духовно здравима. Болесници, труднице и путници изузимају се али су обавезни, међутим, да посте
исти број дана касније, када се не буду више налазили у ванредној ситуацији. Овај пост врши се у месецу
рамазану и повезује се с догађајем откривења Курана Мухамеду. Почиње и завршава се појавом младог месеца.
46
 4) Обавезно давање милостиње – зекат
(zakat), доброчинство - садака (sadaqa)82.
5) Хаџ,- свето ходочашће (hajj)83.
6) Понекад се истиче и учешће у светом
рату (џихад) као дужност84.
Да је у Корану заповеђен свети рат
против неверника, то је чињеница. (с. 9. а. 39;
41, 20, 13, 14; с. 8. а. 40).
Што се тиче односа муслимана према
другим људима и према људском иметку, ту је
Кораном наређена благост и праведност. Али
постоји велика разлика у односу муслимана
према муслиману и према каурину, невернику,
немуслиману (с. 9. а. 11). Према
немуслиманима муслиман се мора односити
друкчије него према муслиманима.
Неверницима Коран прети ратом до
истребљења. Тај рат је свети и о обавезности
тога рата се често говори у Корану.
Захваљујући оваквом учењу Корана,
муслимански народи су били одлични и
Муслиманке у хичабу (левп) и никабу (деснп) фанатични ратници, јер је рат света, Божја,
ствар. То је заповест Алаха, пропраћена веома
привлачним обећањима неисказаних уживања и награда и на земљи и у џеннету, и
снабдевена ужасним претњама за њено неизвршење.
Жена у исламу. Карактеристично је учење Корана о женском свету. Нигде се, додуше,
не каже да је жена неко ниже биће од човека. Али, са изузетком дужног поштовања према
мајци, што је Пророк посебно нагласио у разговору са асхабима, о жени се у Корану скоро и
не говори као о бићу које је равно мушкарцу макар пред Богом, ако не и пред људима. У
онако живим и детаљним описима рајских уживања не види се да је икоје место резервисано
и за жене. Рајска уживања су тако замишљена и описана, као да се уопште не претпоставља
да и нека жена може евентуално доћи у рај.

Поменути пост препоручује потпуно суздржавање од хране, пића и телесних односа, од зоре до заласка сунца.
У току ноћи престају сва ограничења.
82
Коран често препоручује милосрђе, па чак и инсистира на томе. Милосрђе се сматра дужношћу сваког
одраслог муслимана и даје се у новцу или стварима на основу детаљних одредби исламског законодавства. Уз
утврђени зекат уобичава се давање хране по истеку рамазана онима којима је потребна, као и друга произвољна
давања, доброчинства – садака.
83
У току дванаестог месеца муслиманске године одржава се свето ходочашће у Меку. Онај муслиман који има
економских могућности обавезан је да ово оствари барем једном у свом животу. У раније време ходочасницима
су осим других тешкоћа на путовању претиле болести, звери и пљачкаши; ради њиховог оснаживања у
муслиманском свету ширило се уверење о томе да је онај који умре током вршења светог ходочашћа био
„мученик― (shahid).
84
Муслимански учењаци наводе да постоји пет облика борбе за Божију ствар:
1) џихад срца и душе, којим се означава унутрашња борба против зла у себи, слеђењем концепата као
што је товхид (монотеизам).
2) џихад језика, који представља борбу против зла у говору и писању, изражен кроз, нпр. даву (ширење
ислама) и хутбе (молитве).
3) џихад пера и знања, којим се означава борба против зла кроз учење ислама.
4) џихад руке, који представља борбу против зла сопственим делима или богатством, као што је нпр.
одлазак на хаџ (ходочашће).
5) џихад мача, који представља оружану борбу на путу Алаха или „свети рат―.
47
 Али, што је у исламу за жене још теже, то је муслиманскн брак. 85 Додуше, садашњи
муслимани, нарочито европски, било под утицајем хришћансгва, било под утицајем
модерног државног законодавства, живе у моногамијском браку. Међутим по схватању
чистога оригиналног и ортодоксног ислама, многоженство, па чак и харем, потпуно су
нормална и Богом благословена ствар.

Једна озбиљна Алахова интервенција

О жени и мушкарцу у браку Куран доноси неколико Алахових порука и поука и каже:
„О вјерни! ... Немојте се никада женити женама са којима је он (т.ј. Божји посланик) имао
сношаја; то би била озбиљна ствар у Божјим очима‖ (с. 33. а. 53).
Правоверни муслиман, с дозволом Корана, има право на више жена. О том питању
Коран каже: „Ако се ви бојите да нећете бити справедљиви немојте узети за жене, између
жена које вам се свиде, више него двије, три или четири‖ (с. 4. а. 3). Тиме је многоженство
одобрено и озакоњено. По прописима Корана жена мора носити покривало.
Ове одредбе Корана о
женама строго су примењиване
код муслимана у току
дуговековне историје ислама.
Хареми имућних муслимана, као
и Пророков харем, томе су
сведочанство. Ако данас
европски муслимани и немају
више од једне жене, и ако су
жене скинуле зар и фереџу, то је
само последица било директног
хришћанског утицаја, било
модерног грађанског
законодавства.

Још неколико прописа

Клањање и молитва су
једна од пет основних верских
дужности сваког муслимана.
Верници тпкпм мплитве, чамија у Дамаску
Осим ових
специфичности муслиманске
етике, треба споменути још и неколико прописа и забрана које Пророк прописује
правоверним муслиманима, и које могу да се уврсте и у етички систем ислама, а исто тако и

85
Света књига ислама не само да дозвољава већ и освештава полигамију мушкарца. Треба напоменути да
Мухамед није био тај који је увео полигамију, већ је само усвојио важећи режим у арапској заједници и чак
ограничио број жена.
Постоје извесна ограничења при склапању брака; на пример, није дозвољено склапање бракова између
блиских рођака. Такође је забрањено муслиману да се ожени удатом женом која није добила развод. Ако је
међутим, у питању супруга неког „неверника―, брак се може склопити без претходног развода. Муслиман има
право да се ожени хришћанком или Јеврејком, а да она не напусти своју веру. Муслиманка међутим, нема право
да постане супруга хришћанина или Јеврејина.
У исламу мираз даје супруг невести. Ако би се супруга усудила да затражи развод муслиман има право
да је пребије. Само уз заједничку сагласност и исплатом надокнаде супругу, обично враћањем мираза, могућ је
развод брака на иницијативу жене. Прибегавање судовима обично није повољно по нежнији пол. Процедура
развода је врло једноставна; довољно је да супруг званично објави: „Од сада те отпуштам― и брак се поништава.
48
 Al-Masjid al-Nabawi чамија у Медини

у култске обавезе. То је телесна чистоћа. Та је обавеза неодвојиво везана за исламски обред

узимања абдеста пред почетак клањања. Исто тако постоји и деоба јела на чиста и нечиста,
као и у старозаветној Библији. Забрањено је јести свињетину, јегуљу, крв итд. Најзад, од
свпх светских религија ислам је једина која човеку забрањује икакву употребу алкохола и
хазардних игара. Посебно је строго забрањено употребљавати вино, иако је Пророк у
почетку свога проповедања похвалио вино као дар Божји (с. 16. а. 69).

Култ (богослужење) у Исламу

Муслиман се може молити Богу на сваком чистом месту, али заједничко богослужење
је везано за џамију. Ту се муслимани искупљају на заједничко клањање Алаху. То је намаз.
Пред почетак намаза, мујезин са минарета „учи језан‖, то јест, певајући отегнутом
мелодијом, у источњачком музичком стилу одређене стихове молитве, он тиме позива верне
на молитву. Молитва је пропраћена разним строго прописаним телесним покретима, као
нека врста гимнастике. Чест узвик за време језана и намаза гласи: „Алах егбер‖ (Алах је
највећи). На намазу се чита прва сура из Корана. Намаз се клања пет пута на дан, и при томе
се верници морају окренути у правцу Меке.
Пост је такође верско-морална дужност муслимана. Време поста је месец рамазан, као
припрема за највећи празник Бајрам. И код муслимана постоји седмични систем рачунања
дана. Петак је најистакнутији дан у седмици, иако он није празник у оном смислу у коме је
недеља код хришћана или субота код Јевреја86. Наиме, петак је код муслимана ипак радни
дан, али тога дана је богослужење у џамији нешто свечаније јер се у Корану (с. 62. а. 9)
наређује да се петком сакупе сви муслимани тога места на подневно клањање.
Понекад има и пригодних јавних молитава, у случају навале непријатеља, земљотреса
и других невоља. Такође постоје и молитве за покојнике (џеназа).
Иако у муслиманском свету има врло лепих, величанствених, џамија украшених
разним орнаментима, кандилима и светиљкама, ипак муслиманско богослужење нема ни
близу онако свечан изглед као православно или римокатоличко. Но најдубљи психолошки
ефекат оставља на посматрача својим савршеним редом и тишином. То је управо једини
начин на који оно оставља утисак извесне мистике, иако је ислам у суштини чисти
рационализам, као и протестантизам. У његовом богослужењу нема нити приношења разних
жртава, нити икаквих светих тајни, нити неког посебног благодатног свештенства.
Једноставно: то су заједнички молитвени скупови и ништа више.
Из старе арапске религије задржало се и у исламу поштовање, па чак и љубљење,
црног камена у Ћаби у Меки, који је по веровању муслимана пао с неба.
„Ћаба је камена коцка 10 метара висока са једним улазом до кога се прилази
степеницама. Унутрашњост се састоји само од једне просторије. Осим хаџерул есведа (т.ј.
86
По муслиманском предању „петак је установљен као свети дан и за Јудеје и за хришћане, али они су радили
супротно заповести. Јудеји су одредили суботу а хришћани су одредили недељу―. По другом предању петак је
био дан „када је Адам уведен у рај, дан када је прогнан, дан када се покајао и када је умро. Биће такође дан
Васкрсења―. Проповед у џамији петком у подне коју обично држи истакнута верска фигура назива се кутба.
49
црног камена), у самој Ћаби нема ништа особитог што би подсјећало на мистику мјеста. Сва
је раскошност и мистичност у њеном духовном изворишту‖.
Кабу (Ћабу) је подигао Ибрахим пејгамбер са својим сином Исмаилом. Према неким
предајама, овде је реч о обнављању најстаријег храма на свету, који је подигао Адем
пејгамбер.
У верзијама које детаљније описују начин подизања Кабе каже се да је Ибрахим
пејгамбер, примивши Божије посланство, ишао у Бабилон и Египат да проповеда веру.
Вративши се, довео је са собом робињу Хаџеру (Агару), која му је родила сина Исмаила.
Због љубоморе његове старе жене Саре остави Хаџеру и Исмаила у пустињи, управо на
месту, на коме је касније израстао град Мека.
Обилазећи чешће Хаџеру и сина Исмаила, Ибрахим добије од Бога заповест да обнови
Адем-Пејгамберов храм. Кад је Ибрахим отпочео са градњом, појави се Џибрил-Емин
(Архангел Гаврило) и донесе му бели камен као темељац светости и Ибрахим га постави у
источни ћошак Кабе. (По научној верзији тај камен је обични метеорит).
Кад је Каба саграђена, Арапи почињу да јој долазе на ходочашће и да љубе камен
њене светости. Од љубљења грешним уснама, поцрни, па се прозва „хаџерул-есвед‖ (црни
камен).

Организација верске заједнице

Ислам је по својој природи већ од свог постанка исто толико извесна врста политике
колико је и религија. Он је теократија; „црквена држава‖, којој је душа „државна црква‖ —
да се изразимо хришћанском терминологијом. Муслиманска држава и муслиманска верска
заједница су бар у теорији идентичне. Отуда су историјски догађаји XIX и XX века, који су
оборили црквене државе и државне цркве, оставили знатног трага и на исламски свет.
Заправо, нема више такве државе какву је Мухамед био створио, ујединивши Арапе. Једва се
може рећи да је Коран основни државни закон и у многим од оних држава са чисто
муслиманским становништвом, а тим мање се то може рећи за земље у којима муслимани
представљају мањину.
Мухамед је засновао једну апсолутну, тоталну теократију, сличну Мојсијевој
теократији. У њој нема никакве секуларизације. И не само што нема одвајања цркве од
државе, него нема чак ни идејног разграничења међу њима. Код Мухамеда су црква и држава
једно те исто. То значи, политичко-религиозна творевина коју је он основао била је уједно и
црква и држава; она је такорећи, једно биће. Ни просвета, ни култура, ни уметност ни
економија, ни трговина, ни војска, ни политика, просто ништа од свега тога не може се
одвојити од религије. Све је то најдубље прожето религијом.
На челу верске заједнице стоји калиф87. Он је апсолутни господар како у верском тако
и у политичком смислу и плану. Он је просто наследник и представник Пророков у свему.
Према ортодоксном муслиманском схватању Калиф мора бити мушкарац (никако жена) из
племена Кореишита, пунолетан, доброг карактера, без телесних и душевних недостатака,
познавалац шеријатског права и закона, и способан да води заједницу и у рату и у миру.
Дужности калифа су двојаке природе. Он је религиозни вођа заједнице а истовремено
и световни поглавар. Као верски поглавица он има дужност да чува религију, да доноси
решења у законским теолошким споровима, да води свети рат (џихад) против
немуслиманских земаља, а као световни поглавар он управља свим државним пословима.
Непослушност према калифу, чак ако је он и грешник, и неправедан, исто је што и

87
Калифа (halifa) значи следбеник, наследник. Привремени наследник пророка Мухамеда, који макар
теоретски, наслеђује сву његову власт и ауторитет, сем пророчког ауторитета. Назив халифа се ограничава на
сунитску грану ислама и међу шиитима постоји концепт следбеника, наследника, али се углавном везује за
појам Имама.
50
непослушност према Алаху.
Идеална муслиманска теократија није никада баш стопроцентно била остварена. Па
ипак најближе својој идеалној слици она је била у доба прва четири калифа, док је
муслимански свет још био неподељен и заиста сав под једним јединим калифом. То су били
Абу Бекр Ес-Сиддик (632-634), као непосредни наследник Пророков, затим Омар Ибнул-
Хатаб (634-644), Осман Ибн Аффан (644-656) и Алија Ибн Ебу Талиб (656-661). После смрти
Алијине настаје већ деоба међу муслиманима, тако да ни један калиф није више имао под
собом целокупан муслимански свет, него само известан део муслиманских земаља.
Године 1517. турски султан Селим I (1512-1520) уништио је каирски калифат, па је он
тада постао једини носилац права калифа у исламском свету, иако је у Индији још увек
постојало моћно царство Великих Могула које је трајало све до XVIII века.
Пошто су турски султани носили двојаку титулу, и султан и калиф, то се појавило
мишљење да је султан његова световна титула, а калиф титула његове духовне власти. Такво
мишљење се нарочито утврдило после рата између Русије и Турске од 1768—1774. кад је
царица Катарина II Велика (1762-1796) тражила за себе право протектората над
православним хришћанима у Турској. Тада је Турска тражила да њен султан, као калиф, буде
заштитник муслиманских Татара у Русији. У току XIX века још више се искристалисало
схватање да је у личности турског султана спојена двојака власт: султанска или световна, и
калифска или духовна.
Међутим такво схватање не одговара суштини ислама који не зна за деобу власти
нити за секуларизацију, он је једна потпуна теоктратија, и реч калиф означава апсолутног
владара и у верском и у политичком смислу. На томе питању калифата ислам се и поделио
на две главне гране, сунити и шиити.
Калифе су, дакле, врховни представници. Али пошто је у верском животу потребно да
неко врши верске дужности, да обавља акте правног карактера, да руководи верским
животом, а у исламу не постоји света тајна свештенства као код хришћана, те дужности
обављају познаваоци шеријатског права, кадије88, и познаваоци муслиманске теологије,
имами89. Врховну управу над муслиманима у појединим земљама (сада кад нема калифе)
имају посебна управна тела којима је на челу — као на пример код нас — Реис-ул-улема.

Секте у Исламу
Муслимани су се у току своје историје поделили на две главне групе, сунити и
шиити90. Говорећи језиком хришћанске теологије, сунити представљају муслиманску
ортодоксију (муслиманско православље), а шиити су дисиденти од којих су се касније
развиле разне секте. Постанак шиита је везан за име четвртог калифе Алије.
Алија је био Мухамедов синовац и зет, муж Пророкове мезимице Фатиме, а и један од
најранијих Мухамедових сарадника. Он је учествовао у свим ратним окршајима и биткама
које је Пророк водио, и био је посебни миљеник Мухамедов.
Но, при свем том, Алија је једва успео да постане калиф, и то тек четврти по реду. Па
и тада је наишао на веома жилав отпор међу муслиманима, што их је и поделило на те две
гране. Наиме, против Алије се побуни гувернер Сирије Моавија, уз кога стаде Пророкова
удовица Ајша. Раздор је настао на питању законитости калифата. Алијине присталице су

88
Кадија је судија у муслиманском свету, који суди према шеријату, исламском верском закону. Обзиром да
ислам не прави разлику између духовног живота и материјалне стварности, кадије се могу бавити свим правним
проблемима муслимана.
89
Имам је арапска реч за вођу. Имам може бити и вођа неког подручја. Нарочито је значајан код Шиита. На
почетку ислама, Имам је означавао Калифа код Шиита. Оно што је код Сунита калиф, код Шиита је имам.
90
Шиити – од арапског Shi’a што значи Алијева странка.
51
сматрале да калиф мора да буде баш Пророков потомак (по крви, а не само по пореклу од
племена Кореишита), а то је, дабоме Алија, и као синовац и као зет. Међутим, противници су
тврдили да не мора калиф бити баш Пророков непосредни потомак. Довољно је да калиф
буде само из племена Кореишита. Дошло је до крвавих обрачуна. Фанатични Алијини
противници, Кариџити, убију Алију91. Његов наследник и син Хасан буде у Меки отрован, а
млађи син и други наследник, Хусејин, буде савладан и са једном групом верника буде
масакриран у Кеберлаху (данашња Кербала у Ираку).
Ови трагични догађаји, којима је претходио спор о легалности калифа, унели су у
шиитску догматику нове елементе који су сасвим туђи Мухамеду и Корану92. Пре свега
шиит сматра својом моралном дужношћу да плаче за Алијом, Хасаном и Хусејином. За
једног шииту немогуће је да не плаче. Касније се са туговања и плача прешло на веровање
да је Хусејинова смрт спасоносна за вернике. Исто тако се појавила вера да је љубав према
Алији и његовој „светој породици‖ спасоносна. Фатима, Алијина жена Мухамедова кћи,
проглашена је за „отеловљење свега божанског у женској природи, најузвишенији идеал који
је људска снага постигла; она је Царица раја‖.
Код шиита се развија још и извесна врста месијанизма, то јест учење о месијанској
улози имама-махди.
Наиме, пошто шиити
све остале калифе,
осим прва четири
сматрају
незаконитим, то се
код њих изобичајио
назив калиф и
замењен називом
имам, но не у смислу
имама код сунита,
као верског
службеника који
руководи
молитвеним
скуповима, него је он
заменик Пророков и
— као и калиф код
сунита — највиши
Баб кућа у Ширазу, Иран ауторитет у светским
и духовним стварима.
Имам је по веровању шиита непогрешив, и чак безгрешан. Он је, по екстремном шиитском
веровању, инкарнација божанске супстанције, нека врста Божјег стана у изабраном човеку. У
њему борави божанска светлосна супстанција која је постојала још у Мухамеду, па са њега
прелази на све његове и Алијине наследнике. Мухамед је Алији открио тајна знања која
сваки имам наслеђује.
Дванаести имам после Алије, Мухамед ибн ал-Хасан, рођен 870. године, нестао је под
мистериозним околностима још као дете. Његове присталице не хтедоше поверовати да је

91
Алијин гроб се данас налази у Наџафу (Ирак), и најсветије је место Шиита после Меке и Медине.
92
Шиитска заједница није толико сложена, али ни једнообразна колико је то заједница сунита. Највећу грану
представљају они који признају дванаест великих имама, који се називају имамити или дванаесторица. Друга
грана прихвата само њих седам, који су обично познати као исмаилити, по имену, по њима последњег имама; а
трећу грану чине они који прихватају пет имама, а познати су као зејдити (Zaidi). Сматра се да друзи у Сирији и
Либану са својим нарочитим, мистичним прославама представљају крајњу фракцију гране исмаилита, док по
некима они чак и не припадају исламу. Постоје и друге мање групације.
52
мртав, него да се налази скривен у некој пећини, док не дође његов час да се појави као
махди у последње време. Махди је нека врста месије који ће завладати светом и донети
општу срећу и благостање. На основу тога веровања појавило се у историји ислама (код обе
гране) више варалица са улогом махдија. Најпознатији је у светској историји Мухамед
Ахмед Махди који је 1883. године подигао устанак у тадашњем Египатском Судану.
Шиита има највише у Персији и Ираку, а има их и у Азербејџану, Авганистану,
Индији, Либану, Јемену и Сирији. Ирански (персијски) шах Исмаил још у XVI веку усвојио
је шиитизам као званичну државну религију, и она је то у Ирану још и данас93.
Остале секте се јављају у крилу шиитизма углавном на основи мистике. Њих ћемо
само кратко сноменути. То су пре свега исмаелити који су се издвојили из шиитског стабла
верујући да ће се последњи имам-махди звати Исмаило, по чему су и добили назив. Њихово
веома сложено учење је мешавина Библије, Корана, грчке философије и гностичких система.
Они су били организоваии у тајна друштва. Покушавали су да у својим круговима остваре
комунизам, чак и свеопшту заједницу жена. Они су имали велику моћ у Египту од 910-1171.
године хришћанске ере, јер им је припадала тадашња династија Фатимида, а у XV веку су
имали толику моћ да су претили и Багдадском калифату. Међу исмаелићанима постоје разне
секте: Кармати, Асаси, Друзи, Нозаири и Јазиди. За ове последње се тврди да обожавају
ђавола.
Бабисти су једна од најновијих муслиманских секти пониклих на терену шиитизма.
Оснивач му је Мирза Али Мохамед, рођен у Ширазу 1819. Он је себе прозао „Баб‖, што
значи „врата‖. То јест, он је врата која воде ка истини. Своју проповед је почео 1844. године.
Он је по властитој тврдњи манифестација божанске суштине у свету. Његови следбеници су
били жестоко гоњени, а он стрељан и бачен псима. Персијски шах и турски султан су у
другој половини прошлог века имали неприлика са фанатичним следбеницима Баба,
бабистима.
Његово учење у најкраћим потезима се састоји у томе, да Бог има два атрибута: вољу
и истину. Воља се показује кроз акт стварања, а истина се манифестује, тачније речено
инкарнира, у пророцима имамима. Један од њих је и он, Мирза Али Мохамед, названи Баб.
Савремени бабистички писци заступају еклектизам разних религија, а у политици су
носиоци идеја које се зову прогресистичке, напредне.

Философски и теолошки правци у Исламу

Иако исламски народи у погледу материјалне и техничке културе стоје данас далеко
иза хришћанских народа, ипак се мора признати да је ислам учинио велики допринос
култури човечанства. Арапи су били одлични математичари, астрономи. Читав један део
математике, алгебра, потиче од Арапа. И само име јој је арапско. Исто тако многи
астрономски термини, као зенит, надир, азимут су арапског порекла. Осим тога, у средњем
веку кад се на западу развија схоластика, и код муслимана се такође развија философија
(фалсафа) и теологија (келам), њихова схоластика.
Од муслиманских великих философа у средњем веку познати су: Ел Кинди (873.) по
народности Арапин, Фараби (950) турског порекла, Авицена (1036) персијског порекла и
Авероес (1198). Ови су философи били под утицајем старих грчких философа Платона и
Аристотела. Доказивали су постојање Нужног бића и постојање душе. Намера им је била да
остваре синтезу између философије и религијских догми. Дакле, као и западни схоластичари.
Муслимански теолози су се често односили непријатељски према таквим
философским покушајима сматрајући их недовољним за доказивање религијских истина.

93
Процене броја шиита међу муслиманима крећу се од 10 до 15%, зависно до статистике; статистички подаци
за шиите се не сматрају сасвим поузданим због политичке и верске дискриминације.
53
 Оспоравали су корисност рационалног
метода доказивања за религију, баш
као што ће доцније то чинити и многи
протестантски теолози.
Најистакнутији критичар Фарабија и
Авицене био је Ел Газали,
најистакнутији муслимански теолог
средњег века рођен 1058. године у
Тузу, у Персији. Био је професор
чувене високе школе у Багдаду. Међу
философима-теолозима постојала су
два правца: мотазелити и
мотекалими. Они први су
рационалисти, а ови други су бранили
муслиманску ортодоксију.

Исламска мистика и народна

побожност
Мистика је туђа оригиналном
исламу. Онакав ислам какав је
Мухамед проповедао и како је
изложен у Корану, далеко је од
Дервищки плес калуђерства и мистике. Пророк, и
асхаби, први муслимани, били су људи
од овог света, трговци и војници, далеко од сваког аскетизма и подвижништва. Па ипак у
исламској историји, и то сразмерно врло рано, јавља се мистика: философска заснована на
неоплатонизму, и теолошка, или суфизам94, која очигледно представља јасну паралелу, ако
не и имитацију, хришћанског монаштва. Чак јој је и порекло у истим земљама, Сирији и
Египту, као и хришћанском монаштву.
Но, иако постоји упадљива сличност између суфизма и монаштва, ипак би била
претерана тврдња да је суфизам постао баш само као имитација монаштва. Сасвим је
природно претпоставити да је и међу муслиманима било побожних душа којима је
рационализам Корана био хладан, које се нису могле задовољити овоземаљским духом
Корана, и које су због тога по својој унутрашњој природи, својственој мистичарима, тражили
ближи и тешњи додир са Богом. Тако се јавља суфизам, не као нека нова муслиманска
догматика, него као начин живота и као метод за духовно усавршавање.
Кандидат који жели да постане суфи, или дервиш, мора претходно да издржи извесну
врсту искушеништва. Приликом посвећења у ред дервиша, он даје завет апсолутне
послушности своме духовном вођи. Дервиши живе каткад усамљено, а каткад у заједничким
општежићима. Имају строге духовне вежбе до изнемоглости и несвести. То је њихов пут и
начин мистичног сједињења са Богом. Приликом тих вежби, они безброј пута понављају, у
такту све бржем и бржем, извесне узвике, као: „Нема Бога осим Алаха‖, или „Алах живи‖.

94
Почетком VIII века односно у првом исламском столећу, у Сирији су се појавили први муслимански аскети.
За њих се истинска побожност не налази у формалној примени правила о служењу Богу. Срце побожности лежи
у вољном приближавању Богу.
Духовна аскеза суфија представљала је покушај надилажења властите личности и поништење ега. Она
је имала за циљ потпуно предавање Алаху, буђење осећаја присуства Вољеног, стално бивствовање у Богу.
Стих из Корана „А сјећање на Бога је највећа побожност― одређује њихов идеал. Сједињење са Богом
представља основно духовно искуство којем суфи тежи, а истовремено то је и циљ према којем је усмерен.
54
Као што и римокатолички калуђери имају разне редове, тако су и дервиши организовани по
редовима којих има много. Најпознатији су ученици Џелал-Ед-Дин-Руми-а, дервиши који
играју, и ученици Ахмед Рефаи-а, дервиши који ричу.
Дервиши су имали велики утицај на побожноет народних маса. Оне их сматрају за
свеце и поштују их, иако је то противно директној забрани Корана.
Најпознатији муслимански мистичари су били већ споменути Ал Газали (1058—
1111), Сухраверди (1234) и Мохји Ед-Дин Араби.
Суфизам, као и друга новачења у области исламске догматике и побожности изазвала
су отпор појединих ултра ортодоксних муслимана и из тога отпора се појавио муслимански
реформистички покрет, нарочито у сунитској грани ислама.

Кратак историјски преглед ширења Ислама

Већ за живота Мухамедова ислам се почео нагло ширити по Арабији, најпре
мисионарењем, а затим још више путем рата. Исламски историчари радо наглашавају да се
ислам никад није
ширио насилно,
него мирним путем.
Такву тврдњу
историја демантује.
Тачно је да је било
и мирних периода и
начина ширења
ислама, путем
посебних мисија
које су углавном
вршили
муслимански
трговци у Африци,
и Индонезијн. Но
ипак, далеко већи
део територија у
којима влада ислам,
Шиити верују да се Алијин грпб налази у чамији у Начафу освојен је мачем.
Бар нама
балканским хришћанима то не треба доказивати, а исто тако ни Персијанцима, Индусима и
народима северне Африке. Уосталом рат за ширење ислама је дужност муслимана Кораном
заповеђена.
Хришћанство и ислам су се срели на тлу Азије, Европе и Африке као две моћне
духовне силе чије су се противности одражавале и на политичким догађајима и на бојним
пољима. Ма колико да је рат туђ духу Еванђеља, животна стварност је таква да је он каткад
неизбежан, као што беше баш при сусрету муслимана и хришћана. И тада се и са једне и са
друге стране ратовало херојски. Поједини народи, као на пример ми Срби, имају читаву
епопеју о тим тешким многовековним борбама.
Убрзо после смрти Мухамедове ислам је освојио целу Арабију, па се шири чак и ван
њених граница. Под првим калифом, Абу Бекиром, ислам је већ куцнуо на врата Сирије, јуж-
не Вавилоније и Персије. Под другим калифом Омаром, ето ислама већ у Египту, где је у
Александрији спаљена чувена библиотека као излишна покрај Корана. Трећи калифа Осман
пренео је зелени Пророков барјак даље на запад у Триполис, и на север до Кипра и Родоса.
Ширење ислама по датумима текло је овим редом: Египат пада под муслиманску
55
власт 640. године, Триполис 647. Картагина 675. Северна Африка и њене цркве у цвету свога
развоја падају под муслиманску власт 697. Гибралтар и краљевина Западних Гота у Шпанији
падају 711. године 732. постиже ислам крајњу тачку свога продирања у западну Европу, где
су код места Тур и Поатје у јужној Француској заустављени.
Други правац ширења ислама бно је усмерен према северозападу, управо према Риму,
срцу западног хришћанства. Кипар пада 649. Родос 653. Крит 823. Палермо 831. Упад
Сарацена у Рим и пљачкање Рима било је 846. А око 900. Сардинија и Корзика су под
влашћу Сарацена.
У правцу југоисточне Европе ислам је спорије напредовао, јер је имао пред собом
Византију, још увек довољно снажну за успешан отпор. Али, кад је касније Византија
оронула, које због сталних ратова са муслиманским народима на истоку, које због навале
крсташа који основаше Латинско царство (1204-1261), које због унутрашње слабости, а кад
је на страну ислама стала једна млада нација Турака Османлија, пропаст балканских пра-
вославних држава уследила је врло брзо. Турци прелазе у Европу 1354. Србија 1389. добија
на Косову тако тежак ударац од кога се више није могла опоравити, иако су српске земље и
онако разједињене још дуго давале отпора турском освајању, скоро још читав век и после
косовског боја. Од балканских земаља прва је пала Бугарска 1394. Влашка 1395. Византија
1453. Српска деспотовина 1459. Босна 1463. Херцеговина 1482. Црна Гора (Зета) 1499.
Угарска 1525. А године 1683. муслиманска експанзија бележи своју крајњу тачку у Европи,
турском опсадом Беча. Међутим, ту су Турци потучени и потиснути далеко на југ, чак до
Скопља. Од тог пораза Турска се у Европи никад више није опоравила, и стално је све више
потискивана из Европе.
У XVIII и XIX веку Турска је у Европи трпела само пораз за поразом, и од Аустрије и
од Русије, која би је тада сигурно сасвим сломила, да дипломатска игра тадашњих великих
сила, нарочито Енглеске и Француске, па и Аустрије, није штитила Турску као противтежу
руској ексианзији. Најзад су православне балканске државе Србија, Црна Гора, Бугарска и
Грчка 1912. године скочиле на Турску и распарчале је, оставивши јој у Европи само један
мали предео око Једрена и Цариграда.
Трећи правац ширења ислама беше азијски исток. То је ширење било такође
пропраћено многим биткама, но ипак изгледа мање драматично него у Европи и северној
Африци. Године 636. битком код Кадезије на Еуфрату стиже ислам у Месопотамију. Персија
је покорена 641. године и тамошња домаћа Заратустрина религија скоро сасвим уништена.
Арапи 714. стижу до реке Инда у Индији. Око 1294. ислам је завладао у Авганистану. Око
1305. стиже ислам на источне обале јужне Индије. Око 1350. ислам осваја острво Јаву, 1478.
појављује се на Борнеу, а 1605. чак на Новој Гвинеји.
Четврти правац ширења ислама је афричка област јужно од оних северноафричких
земаља које су биле насељене хришћанима. Из Египта се ислам ширио преко мисионара и
трговаца у правцу југа, кроз долину Нила према језеру Чад. Из северне Африке преко Сахаре
доспео је на југ у области насељене црначким становништвом. Најзад се ислам проширио по
источној обали Африке дуж Занзибара све до Мозамбика. Око 1100. године у пределу језера
Чад постојала је једна муслиманска држава. А Сахара је 1200. године под влашћу му-
слимана. Данас се ислам шири у Африци преко мисионара и трговаца, користећи разуме се,
и новонасталу политичку ситуацију приликом ослобађања појединих афричких земаља
испод туторства ранијих колонијалних сила. Ту се он сусреће са мисијама римокатолика и
протестаната и успешно им конкурише.
Од средине XVIII века па све до свршетка I светског рата, ислам је био у назадовању.
Парче по парче исламских земаља падале су под власт хришћанских европских великих
колонијалних сила. Афричке и азијске муслиманске земље поделиле су Енглеска,
Француска, Италија и Русија, а Индонезија је била под влашћу Холандије. Тако је после I
светског рата ислам пао у политички тешку ситуацију. Могло је изгледати да почиње да га

56
нестаје. Међутим, он се сразмерно брзо опоравио од удара који је претрпео поразом и
нестанком муслиманске турске империје. Муслиманске земље једна по једна већ су збациле
власт колонијалних сила, па је ислам данас у свету једна моћна духовна сила која не
стагнира, него видно и снажно напредује, супротстављајући се са успехом и хришћанству и
атеизму.

57
 V РЕЛИГИЈСКА СЛИКА ДАНАС У СВЕТУ

Мапа религија света

Данас у свету има око 7 милијарди становника. Тренутна религијска слика света
изгледа овако:
Хришћанство (око 2,1 милијарди верника)
Ислам (око 1,5 милијарди верника)
Хиндуизам (око 900 милиона верника)
Кинеска традиционална религија (око 394 милиона верника)
Будизам (око 376 милиона верника)
Народне (етничке, традиционалне) религије (око 300 милиона верника)
Афричке традиционалне религије (око 100 милиона верника)
Сикизам (око 20 милиона верника)95
Спиритизам (око 15 милиона верника)
Јудаизам (око 14 милиона верника)
Бахаи (око 7 милиона верника)96

95
Сикизам (или сикхизам) је религија настала у Индији у контексту сукоба хиндуизма и ислама. Оснивач ове
религије је гуру Нанак у XV веку. Припадници ове вере се зову сики (или сикхи). Реч сикх на пунџаби језику
значи „ученик―. Основа у сикизму је веровање у једног Бога и базира се пре свега на учењу десет гуруа која су
сакупљена у свету књигу сика по називу Гуру Грантх Сахиб. У сикизму се примећује комбинација
монотеистичких елемената из ислама са хиндуским традицијама.
Око 19 милиона сика живи у Индији, пре свега у северној провинцији Пунџаб. Иако Пунџаб захвата и
један део Пакистана, велика већина сика се након раздвајања Индије и Пакистана 1947. године преселила у
Индију. У Уједињеном Краљевству, САД-у и Канади постоје многобројне сикске заједнице.
96
Baha’i (Бахаи вера или бахаизам) је синкретичка и мисионарска религија настала у Ирану (1863. године), која
преузима елементе других религија и тежи ка стварању једне универзалне аполитичке светске заједнице. Као и
остале откривене религије, бахаизам трага за Богом, откривењем у вери и моралом у људском друштву. Бахаије
58
 Џаинизам (око 4,2 милиона верника)
Цао Даи (око 4 милиона верника)97
Шинто (око 3 милиона верника)
Тенрикјо (око 2 милиона верника)98
Неопаганизам (око милион верника)
Универзализам (око 800,000 верника)99
Растафаријанизам (око 600,000 верника)100

Хришћана у свету има око 2,1 милијарда или 33 % целокупног човечанства, од чега је
1,16 милијарди католика, 300 милиона православаца, 700 милиона протестаната и око 70
милиона монофизита и несторијанаца.
У оквиру ових 1,16 милијарди католика њих:
135,211,325 или 12.57% живи у Африци,
524,162,233 или 48.75% живи у Северној и Јужној Америци,
120,860,699 или 11.24% живи у Азији,
285,916,457 или 26.37% живи у Европи,
2,990,573 или 0.27% живи на Блиском Истоку и
7,747,654 или 0.72% живи у Океанији.

су монотеисти и верују у све Божије посланике, почев од Аврама и Мојсија, па преко Мухамеда и Буде, све до
својих посланика Баба и Бахаулаха. Сматрају да су све светске вере потекле од истог Бога и да су у међусобној
хармонији. Већина бахајаца живи у Азији (3,6 милиона), Африци (1,8 милиона) и Латинској Америци (900
000). Највећа бахајска заједница у свету је у Индији (2,2 милиона), затим следе Иран (350 000) и САД (150 000).
Не постоји ниједна земља са већинским бахајским становништвом, док је земља са највећим процентом
бахајаца Гијана са 7%.
Први храм бахаја је изграђен 1902-1908. у Ашхабаду (Туркменистан). Тренутно у свету постоји само
седам храмова ове религије; по један на сваком континенту.
97
Cao Đai (Цао Даи) је нови религијски покрет који је основан у Вијетнаму. Настао је у граду Tây Ninh у
јужном Вијетнаму 1926. године. Он је мешавина неколико религија: Будизма, Хришћанства, Таоизма,
Конфучијанизма и Ислама.
98
Tenri-kyo (јап. учење о небеској мудрости) је религиозни покрет који има неке карактеристике шинтоизма и
настао је у Јапану средином XIX века, као исцелитељски култ. Оснивач овог покрета је жена Накајама Мики
(1798-1887).
99
Универзализам је учење да се милост Божија простире на цео људски род.
100
Растафаријанство је монотеистички религиозни покрет, настао 1930-их на Јамајци. Његови припадници
верују да је Хајле Селасије божја инкарнација, и познати су као растафаријанци или расте. Овај покрет, између
осталог, укључује употребу канабиса у духовне сврхе, и одбацивање западног друштва, које поистовећује са
библијским Вавилоном. Растафаријанци Африку сматрају колевком човечанства, и прихватају разне друге
афроцентричке социјалне и политичке ставове, нарочито учења и мишљења црначког националисте Маркуса
Гарвија, којег сматрају пророком. Растафаријанство није високо организована религија. Многе расте сматрају
да није уопште религија, већ „начин живота―.
До данас је овај покрет присутан у већем делу света, великим делом захваљујући утицају реге музике.
Боб Марли је до данас најпознатији растафаријанац. 1997. у свету је било око милион растафаријанаца.
59
 У оквиру ових 700 милиона протестаната њих:
160,051,482 или 26.99% живи у Африци,
62,385,639 или 10.52% живи у Азији,
117,868,043 или 19.90% живи у Европи,
239,139,124 или 40.32% живи у Северној и Јужној Америци и
13,474,012 или 2.27% живи у Океанији.

Мапа распрпстраоенпсти Хрищћанства

Муслимана у свету има око 1,5 милијарди или 23 % целокупног човечанства. У

оквиру овог броја муслимана њих:
421,938,820 или 40.84% живи у Африци
1,1 милијарди живи у Азији. Они чине 25 % целокупне популације Азије, (У Азији се
налазе четири највеће муслиманске земље Индонезија, Пакистан, Индија и Бангладеш)
44 милиона или 6 % живи у Европи (искључујући Турску)
Око 2,8 милиона живи их у Северној и Јужној Америци и
498,395 их живи у Океанији.
Хиндуизам је трећа највећа светска религија и њој припада 14 % светског
човечанства. Ова религија је доминантна у Индији, Непалу и Шри Ланци. У оквиру овог
броја хиндуиста њих:
2,013,705 или 0.213% живи у Африци
1,014,348,412 или 99.266% живи у Азији ( 26,01 % целокупне популације Азије)
2,030,904 или 0.214% живи у Европи
6,481,937 или 0.263% живи у Северној и Јужној Америци
60
 411,907 или 0.044% живи у Океанији.

Мапа распрпстраоенпсти Ислама; државе зелене бпје сунитски Ислам - државе бпрдп бпје щиитски Ислам

Кинеска традиционална религија (шенизам) је израз који се користи за опис

етничких традиција које су укорењене у Кини и око народа Хан. Шенизам пореди кинеску
митологију и подразумева поштовање шена (神, shén; „божанства―, „духова―), а ово могу
бити природна божанства, Таизу или клановска божанства, градска или национална
божанства, културни јунаци и полубогови, змајеви и претци.
Са око 400 милиона следбеника или око 6,6 % светског становништва, кинеска
народна религија је једна од највећих религиозних традиција у свету. Више од 30 % кинеског
становништва припада шенизму.
Будизам је међу пет највећих религија света. Сматра се да у свету има око 350
милиона будиста. Ова религија најзаступљенија је у Кини са 269,917,168 верника. Затим
следе: Тајланд са 62,726,752, Јапан са 45,811,107, Бурма са 44,133,864, Шри Ланка са
15,172,954, Камбоџа са 14,141,151 итд.
У Русији има милион будиста, а у Француској 791,419.

61
Мапа распрпстраоенпсти Хиндуизма

Мапа распрпстраоенпсти Будизма

62
 ИСЛАМ И МОДЕРНИ СВЕТ

До XVIII века исламска заједница се осетно изменила у односу на прве године

постојања, када се група муслимана придружила Мухамеду у стварању прве исламске
насеобине у Медини. Број њених чланова изражава се сада у милионима, а простире се од
атлантске обале Марока до многобројних индонежанских острва. Ислам је заиста постао
светска религија.
Током 1200 година свога постојања муслимани су се суочавали са многим изазовима,
од непријатељства Меканаца у раном VII веку до инвазије Монгола средином XIII века. У
XVIII веку исламска заједница се нашла на почетку новог, можда још тежег периода своје
историје. Током најмање 200 година, три су царства Османско, Сафавидско и Могулско
контролисала већину исламског света. Централистичким управљањем и моћним армијама
донеле су стабилност земљама под својом влашћу. Она је омогућила развој трговине и тиме
још већи провцат свакога од њих. Али са слабљењм њихове политичке и економске моћи,
овај напредак је заустављен. Сафавидска династија је уклоњена са власти у XVIII веку, а
Могулска у XIX веку. Османлије су остале до раног XX века (до 1919. године), али веома
ослабљене.
Падом ових империја исламски свет се суочио са неизвесном будућношћу. У многим
областима локалне групе су се бориле за политичку власт. Опадање моћи и богатства код
многих је изазвало дубоки песимизам. Имали су утисак да је ислам изгубио ону виталност и
снагу које су им некада омогућиле стварање светске империје и да се сада налази на ивици
пропасти.
Током XVIII века појављивали су се појединци и групе чврсто решени да поврате
јединство и снагу исламске заједнице. Сматрали су да слабљење исламског света може бити
заустављено. Све што је потребно, говорили су, јесте да се муслимани поново окрену
принципима и обичајима ислама садржаним у шеријату. Тврдили су да превише муслимана
упражњава нешто што има врло мало везе са истинском религијом. Тиме наносе штету
исламу и зато се овакве праксе морају искоренити. Реформатори су се нарочито
супростављали култу светаца и сумњивим ритуалима бројних суфитских редова. Тврдили су
да веровање у магичне моћи светаца представља повреду најосновнијег исламског веровања
– апсолутног јединства Бога.

Нови ислам
Нови реформатори су тврдили да је дошло време враћања ислама и исламске
заједнице на прави пут. То је значило очистити их од неисламских обичаја, стриктније се
придржавати обавеза и правила шеријата и креативно решавати нове проблеме друштва.
Реформаторски покрети су се током XVIII и XIX века јавили у многим деловима исламског
света. Један од најранијих је био Вахаби покрет, поникао у северној Арабији средином
XVIII века. Мухамед ибн Абдел Вахаб, конзервативни проповедник који је студирао права и
теологију у Меки и Дамаску, ширио је своје идеје у Арабији. Проповедао је да се исламско
друштво искварило због продора неисламских идеја и обичаја. Нарочито се супростављао
суфизму и култу светаца, истичући да су за муслимана једини прави извори сазнања Куран и
хадит. Племенски вођа Мухамед ибн Сауд прихватио је Вахаби покрет. Оснажен његовом
војском покрет је освојио велики део Арапског полуострва, укључујући и Меку, 1803.
године. Основана је мала држава названа по ибн Сауду. Чланови овог покрета су у Меки и

63
Медини уништили гробове светаца и суфитске центре. Срамно је, говорили су, ове гробове
посећивати тражећи чуда, таква пракса за ислам није прихватљива.
Почетком XIX века после инвазије Египта, уништена је држава Вахабија. Скоро цело
столеће породице су живеле у региону централне Арабије, да би је поново освојили. То је
био зачетак Саудијске Арабије.
Међу реформаторима XVIII века био је и Осман Дон Фодио (умро 1817. године)
учењак из западне Африке, данашње Нигерије. По стицању правног и теолошког образовања,
путовао је од града до града и ширио своје идеје о обнови. Критички се односио према
локалним властодршцима због занемаривања исламских закона и религије. Дон Фодио је
критиковао и оне муслимане који су мешали исламске обичаје и веровања са својом
локалном религијом. Широм Африке је било оних који су паралелно практиковали исламску
и неисламску религију, па чак и оних који су их спајали у једном ритуалу.
Абдел Вахаб, Дон Фодио и остали попут њих, износили су још једно важно убеђење:
обнављање ислама ће можда од муслимана захтевати да поведу џихад, рат у име ислама. То
је подразумевало личну борбу сваког појединца за обнављање верности исламу, али и
оружану борбу за одбрану ислама уколико би то било неопходно. Дух реформаторства и
џихада прожимао је исламски свет током целог XVIII а и у XIX веку.

Претња Европе
Богаћењем европских земаља и јачањем њихове политичке и војне моћи, њихови
политички лидери и трговци полакомили су се на подручја Средњег истока, Азије и Африке.
Европски моћници су освајали територије у Азији и Африци током неколико векова.
Француска, Енглеска, Холандија и Русија водиле су у процесу колонијализма акцију за
успостављање контроле над овим областима. До почетка XIX века огромне области
исламског света пале су у руке европских држава. Многи муслимани су ово доживели као
напад на сам ислам.
Тако се почетком XX века већина исламских земаља налазила у власти европских
колонијалних сила. Муслиманско становништво ових области имало је веома ограничени
утицај на политички и економски живот. Узнемиравајућа питања о будућности окренула су
их ка самопосматрању и самоиспитивању. Што је утицај Европљана био јачи, тиме је
нужност одговора била све већа, те је убрзо било јасно да се морају прихватити драстичне
промене друштва.
Конзервативне улеме и њихове присталице позивали су на одбацивање европских
идеја и институција. Осећали су да је за муслимане важније да се потпуније посвете
принципима ислама. То је неопходно уколико се жели да исламска заједница поврати своје
јединство и буде у стању да се такмичи са европским земљама.

Идеја национализма
Националистичке идеје су ширили муслимански студенти образовани у европским
школама, било онима на муслиманским подручјима било на универзитетима у Европи. По
завршетку њихових студија идеја национализма захватила је цео исламски свет.
Она је утицала на стварање бројних политичких покрета чији је заједнички захтев био
укидање европског колонијализма. Њихово залагање за независност окупљало је све више
64
људи широм Азије и Африке. За разлику од реформатора претходног периода који су били
посвећени исламу и обнови исламског закона и образовања, ови млади националисти нису
показали нарочито занимање за религију.
Дубоко религиозни муслимани, а нарочито улеме били су скептични према овим
идејама. Оно што их је највише ражестило било је очигледно занемаривање националиста
посвећености исламу. Већина њих је промовисала изразито секуларне идеје, тврдећи да би
религију требало у потпуности избацити из политике. Нису обавезно били и против верских
обреда и веровања, али су сматрали да за њих нема места у борби за независност и да
политички лидери не треба њима да се баве.
Током XX века европска владавина над исламским светом уступила је место
независним државама. Године 1923. Турска, једна од малобројних исламских земаља која
никада није потпала под европску власт, прогласила је независну републику. Вођа турског
националног покрета, Мустафа Кемал Ататурк (умро 1938. године) одмах је предузео мере за
њену потпуну секуларизацију. Шеријат је замењен европским правним системом 101.
Независност су једна за другом добијале и остале исламске земље: Ирак 1932, Сирија 1947,
Египат 1952, Индонезија 1950, Мароко, Тунис и Судан 1956, Малезија 1957, Нигерија 1960. и
после дуготрајне револуције, Алжир 1962. године.
У већини ових нових независних држава политичку власт је имала световна влада. У
многима су контролу имали официри, мало или нимало заинтересовани за спајање религије и
политике. Тиме су створени услови за сукоб секуларних националних лидера и разних група
које су заступале исламски облик владавине. Дошло је време враћања исламским
принципима, а нарочито начелима шеријата. Први пут су ову идеју почетком XX века
промовисале две групе – једна у Египту, друга у Индији.
Друштво муслиманске браће, познатије под именом Муслиманско братство, основао
је 1928. године побожни египатски муслиман и активиста Хасан ел Бана, ученик Рашида
Риде. Његове идеје су привукле бројне присталице у Египту. До 1940. године Братство је
постало јака политичка снага Египта. Затегнути односи са владом резултирали су сукобима и
најзад убиством ел Бане 1949. године. Египатска влада је током шездесетих и седамдесетих
година спроводила против Братства снажне репресивне мере. Данас, Муслиманско Братство
је водећа политичка опција у Египту.
Други покрет, Џамаат и Ислами основао је Мавлана Мавдуди у Индији 1941. године.
Мавдуди, попут ел Бана, није припадао улемама, мада је стекао традиционално исламско
образовање. И он је био посвећени активиста и надарени вођа. Али, за разлику од ел Бана, ни
он ни његове присталице, нису тежили стварању мас покрета, већ пре одабране елите
образованих муслимана који би радили на стварању истинског исламског друштва. И овај
покрет се суочио са непријатељством државног вођства, те су и Мавдуди и његови
следбеници извесно време провели у затвору.
Представници оба покрета су сматрали да исламско друштво не угрожавају само
европске колонијалне силе већ и секуларни национални покрети. Оштро су их критиковали
због усвајања западњачких идеја и институција и напуштања ислама. Ништа их није могло
више разбеснети од настојања да се одвоје религија и политика. За њих је то представљало
скрнављење основних исламских принципа. У списима и говорима су истицали да ислам
обједињује све аспекте живота, па самим тим и политику и религију.

101
Мустафа Кемал Ататурк укинуо је халифат 1924. године.
65
 Нова обавеза према исламу
Догађај који за многе на Средњем истоку симболизовао опадање исламског друштва
био је рат 1967. године између Израела и арапских држава Египта, Сирије и Јордана. У јуну
месецу те године, после периода напетости у том региону, избио је рат. За само неколико
дана потучене су три арапске војске. Тада је и Јерусалим, трећи свети град ислама, пао под
израелску власт. Губитак овог града био је шок за арапски свет.
Критиковане су владе држава Средњег истока и осталих исламских региона јер су
радиле против учења ислама. Оптуживане су да су се уместо шеријату окренуле идејама и
владиним институцијама по угледу на западне. Будући да оне нису у складу са потребема
исламског друштва, слабост ових влада не зачуђује.
По многим критичарима, за друштвене проблеме није била крива само влада.
Одговорност је била и на оним муслиманима који су напустили ислам. Током XX века
бројни чланови исламских заједница широм света усвојили су обичаје запада и световни
начин живота, а престали да извршавају обреде своје вере. Ово је за бројне улеме,
религиозне вође и многе обичне муслимане било подједнако узнемиравајуће као и
злоупотребе њихових влада.
За многе од ових муслимана поновно обавезивање на ислам представљало је више од
скромног облачења и молитве. По њима је био и позив на политичку акцију. Дуж исламског
света, од Марока до Индонезије, млади муслимани су се придруживали политичким
покретима или их сами организовали. Оно што је било заједничко за све јесте порука да је
дошло време да шеријат буде основа исламског друштва. Многи су захтевали укидање
световних влада по угледу на западне и враћање исламском учењу. Већина ових покрета је
била умерена у својим политичким настојањима, а њихове присталице су осећале да се за
њих могу изборити и у оквиру већ успостављеног политичког система. Они радикалнији и
милитантнији су у мањини.

САВРЕМЕНИ ЈУДАИЗАМ

Рад рабина у периоду од 70-640. године наше ере, прилагодио је библијску веру, која
је била усредсређена на Храм и Јерусалим, потребама Јевреја у новој ситуацији, ван
Јерусалима, након уништења Храма. Рабини су живели на начин који је одсликавао њихову
верност Богу. Учили су да сви Јевреји треба да живе на тај начин.
Јеврејска породица и њен живот постали су центар пажње, иако је увек постојала
тенденција припајања осталим породицама, ради стварања шире заједнице. Шира јеврејска
заједница окупљала се око неколико институција: синагога, као места за молитву;
библиотека, као места за проучавање Торе и рабинских судова као заштитника духовне
добробити заједнице.

66
 Сефардски јудаизам102
Сефарди су Јевреји из Шпаније или Северне Африке, који се разликују од Јевреја из
источне или Средње Европе, ашкеназа. У Библији (Авд. 1, 20), Сефарад се односи на Малу
Азију, али је у средњем веку доведен у везу са Шпанијом. Тај је израз у популарној употреби
почео да означава и Јевреје из исламског света.
Сефард је првенствено једно културно или лингвистичко одређење, које се односи на
посебну религијску праксу и закон. Шулхан арух, законски кодекс који је саставио Јосеф
Каро и који је обавезујући за сефарде, често је либералнији од одговарајућих ашкенаских
кодекса и одражава разлике у ритуалу и правилима исхране. Такође постоји и јединствен
народни језик, ладино. У сефардске јунаке спадају дивови јеврејске философије, нпр. Моше
бен Мајмон, Бен Јосеф Саадја и Јхуда Халеви. Сефарди су доживели „златно доба― у
Шпанији (око 950-1150), када је култура цветала у свим областима стваралаштва.
Отвореност световним утицајима одликовала је сефарде, који су то сматрали
предношћу, али како је то било супротно ашкенаском сензибилитету, дошло је до озбиљног
расцепа и жучних расправа. Заиста је могуће да је секуларизам природно водио скептичкој
неспремности да се у религији пронађе било шта надземаљско. Сходно томе, суочивши се с
прогањањем, већина сефарда радије је одабрала прелазак у хришћанство него смрт, водећи
након тога марански103 или скривени јеврејски живот.
Протеривање у време инквизиције и нови облици економских активности довели су
до исељавања у Холандију, Османско царство, а касније и у Нови свет. Сефардске заједнице
развиле су посебне установе нпр. установу главног рабина или haham bašija, који је
председавао Јеврејима у Османском царству који су сачињавали једну аутономну мањину
под османском влашћу. И у Британији су сефарди очували своје посебно религијско вођство
и haham је био назависан од ашкенаског главног рабина и раван њему.
Сефарди су у западној Европи просперирали. За разлику од ашкеназа, они
еманципацију нису сматрали нужном, јер су већ остварили друштвену и економску
интеграцију. Но сиромаштво им није било непознато. Главари су били имућни, али је било
много сефарда који су једва успевали да зараде за живот бавећи се ситним пословима.
Сефарди су опстојавали као све мање значајна, али добростојећа и уочљива мањина
међу Јеврејима на Западу. Они из арапских земаља, међутим, трпели су због културног и
економског заостајања свог окружења, а након 1948. и због све израженијег арапског
непријатељства према израелској држави. Не очекујући светлу будућност у муслиманском
свету, масе ових Јевреја иселиле су се у Израел. Већина њих је апсорбована, мада су
настојања да се они интегришу довела до напетости које је тешко ублажити због опсадног
стања које влада у Израелу. У последње време, постигнут је известан успех, но разлике
између западних и оријенталних Јевреја остају и даље један од највећих израелских
проблема.

102
Сефарди – (јевр.) дословно „Шпанци―
103
Марани – Они Јевреји који су, пошто су их почевши од 1391., у Шпанији прогањале римокатоличке власти,
споља прихватили хришћанство, док су потајно упражњавали јеврејску веру. Њихове наводне активности на
ширењу јеврејства довеле су до стварања шпанске инквизиције, док је утицај непокрштених Јевреја на маране
био званични разлог за протеривање Јевреја из Шпаније 1492. И данас постоје мале, изоловане заједнице
марана.
67
 Ашкенаски јудаизам104
Ашкенази су Јевреји чији преци потичу из северне, средње или источне Европе. У
Библији реч „Ашкеназа― (Ashanas) односи се на Арменију (Пост. 10,3), али је у
средњовековној рабинској књижевности почела да се примењује на Немачку.
Научници се разилазе по питању порекла ашкеназа. Према преовлађујућој теорији,
Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је
дошло до сталног досељавања. Ови Јевреји су се постепено померали на исток прелазећи у
Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До
1600, Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. Сједињене Државе су у
XIX и XX веку захваљујући исељавању у њих, постале ашкенаски центар, без обзира на већ
постојеће заједнице шпанских Јевреја.
Особеност ашкеназа пре је културна него географска. Средњовековни ашкенази били
су у мањој мери секуларни од сефарда, сматрајући изучавање Талмуда вреднијим од
филозофске спекулације. Њихове најзначајније интелектуалне фигуре били су талмудисти
оскудног световног образовања105; њихов мистицизам није поседовао апстрактност
сефардског кабализма, већ је наглашавао магијска бајања и формуле. Ашкенаске заједнице
поносиле су се својом спремношћу на мучеништво, поготово за време крсташких ратова,
критикујући оне који су више волели да буду крштени него да умру за веру.
У литургијском погледу, ашкенаски ритуал се разликује од сефардског по тексту и
редоследу, мада је основни закон остао исти. Што се тиче језика, ашкенази су прихватили
јидиш. Из ових се разлика у култури, језику и обичајима често рађало ривалство, које
понекад онемогућавало сарадњу у другим областима. Данас се та нетрпељивост може видети
у Израелу, где ашкенази представљају политичко и економско руководство, док је већина
становништва сефардског порекла.
Европски Јевреји обично су били изоловани у физичким и друштвеним гетима, али су
те ограде почеле да нестају у XVII и XVIII веку, када је повећана економска размена довела
до веће друштвене и културне покретљивости. Европске владе су овај процес унапредиле
дајући Јеврејима грађанска и политичка права у XIX веку. Изражен антисемитизам у Европи
у XIX веку подстакао је исељавање у Сједињене Америчке Државе и рађање ционизма.
Холокауст је практично уништио јеврејске заједнице у Европи; преживели данас живе
углавном у Северној Америци, Израелу и Русији. Мањих заједница има у Јужној Америци,
Британији, Скандинавији, Аустралији и Јужној Африци.

Реформски јудаизам
После просветитељства, јудаизам је ушао у нови свет када је доживео еманципацију
захваљујући државама којима је доминирала религија. Јевреји су позвани да постану свесни
своје човечности, а не свога јеврејства. Овај апел просветитељства био је позив за
усклађивање јеврејског богослужења са људском културом окружења и универзалним
карактеристикама које су биле заједничке за све религије. У тим земљама, Јевреји су сада
могли да имају исти грађански статус као и људи који су припадали другим религијама, или

104
Ашкенази – (јевр.) дословно „Немци―.
105
Ашкенаски Јевреји су били људи традиционалних религијских убеђења. Следили су захтеве Торе (Закона) и
Мицвот (Заповести). Један од ашкенаских вођа, Јосеф Каро (1488-1575), охрабривао их је да стриктно поштују
ритуале, како би остали јединствени. То стриктно поштовање је називао Шулхан Арух (добро постављен сто).
Уз додатке и прилагођавања (који се називају Столњак) које је увео млади следбеник Моше Исерлес (1530-
1572), Шулхан Арух је постао и остао код традиционалног ашкенаског јеврејства.
68
уопште нису били религиозни. Да ли су наде о доласку Месије, поновној изграњи Храма, или
повратку у отаџбину чији ће главни град бити Јерусалим, могле опстати међу Јеврејима који
су имали држављанство модерних земаља у којима су били у дијаспори? Абрахам Геигер
(1810-1874), оснивач реформског јудаизма, понудио је филозофску перспективу модерним
Јеврејима.
Геигер је сматрао да би традиционална уверења могла спремније бити прихваћена у
модерном западном друштву уколико се јудаизму да ново значење. Сугерисао је да Јевреји,
уместо Месије, очекују месијанско доба које би карактерисала једнакост, слобода и људско
братство. Ово тумачење јудаизма не само да би Јеврејима пружило идеале на које би могли
бити поносни, већ би јудаизам трансформисало у религију којој би се нејевреји сигурно
могли дивити. За Геигера, у томе је срж генијалности Јевреја: увек су практиковали етичку
или моралну и праведну религију; увек су своја етичка начела преносили остатку
човечанства. Према Геигеру, храм који треба обновити није зграда у Јерусалиму; он
представља идеалну духовну структуру вредности, правде и слободе. Штавише, Јерусалим
не представља физичко место, већ место етичких вредности које су дубоко укорењене у
јеврејска срца широм света.
У Европи је реформски јудаизам утро пут јеврејској интеграцији у друштво.
Поштовање које су реформски Јевреји гајили према људском достојанству и њихова озбиљна
етичка брига за правду и једнакост учинила их је добрим грађанима колико и религиозним
Јеврејима. Први реформистички храм основан је у Хамбургу 1818. Године 1881, у Америку је
почео да пристиже велики број ашкенаских Јевреја. Као резултат тога, до 1915. године
реформски Јевреји су постали мањина. У складу са напорима да онемогући повратак
јудаизма у Сједињеним Државама традиционалнијим и страним елементима ашкенаских
Јевреја, покрет реформског јудаизма почео је да себе представља као покрет посвећен
реформи и промени.

Реформски јудаизам данас

Реформски јудаизам истиче разумност јудаизма. Он представља јудаизам као
прогресивну религију која се бори за хармонију са разумом. Реформски Јевреји одбацују оно
што сматрају застарелим и античким идејама библијског језика и мисли, укључујући и кошер
законе. Њихов религиозни поглед је, до недавно, одбацивао и ционизам. Сматрали су да
ционистички захтев за успостављањем јеврејске нације може поделити јеврејски народ у
земљама у којима живе. Реформски јудаизам није толико посвећен веровањима, колико
афирмацији етичког карактера јудаизма: његовој посвећености правди и слободи106.

Промене које је донео реформски јудаизам

Уопште узев, ова модернизирајућа форма јудаизма наглашавала је пригодно
понашање током богослужења. Реформски Јевреји сматрали су да се службе на јеврејском
језику непогодне, јер су верници који ништа не разумеју често стајали у кругу и причали на
начин који је увредљиво неприкладан. Религијске службе реформских Јевреја често су
следиле модел савремених хришћанских протестантских конгрегација. Реформски Јевреји су
прихватили нове промене старих форми богослужења, попут заједничког седења мушкараца
и жена у оквиру породице, док је раније правило било да се мушкарци и жене одвајају.
Такође су увели оргуље и хор и одбацили традиционална обележја мушке побожности попут

106
Реформистичко јеврејство данас је сконцентрисано углавном, али не и искључиво у Северној Америци.
69
јармулке (капица) и талит-а (молитвени огртач). Матерњи језик постао је језик богослужења.
Нове проповеди држане су на локалном или обичном језику, а не на јеврејском. Чак се и
улога рабина променила од улоге особе која проучава Тору и Талмуд, на улогу
проповедника, саветника и службеника.

Ортодоксни јудаизам
Као одговор на развој реформског јудаизма у Европи, Моше Софер (1762-1839),
рабин из Братиславе, позвао је све традиционалне Јевреје да не праве компромис са
модернизацијом. Позвао их је да се одвоје од заједница које су реформски оријентисане,
уколико желе да сачувају свој јеврејски идентитет. Његов апел спремно су дочекали и
промовисали многи традиционални рабини попут Самсона Рафаела Хирша (1808-1888) из
Олденбурга у Немачкој. Хирш је, иако традиционалних веровања, био особа која се није
плашила модерних метода саопштавања традиционалних порука.
Ортодоксни јудаизам учи да је традиционални јеврејски закон, какав је Јахве дао
Мојсију у форми Торе, врховни религиозни ауторитет који важи за све Јевреје. Модерна
тумачења Библије, по којима се света јеврејска дела сматрају митом или измишљеном
историјом, одбацују се као неважна.
Осим поштовања Торе и Талмуда, ортодоксни Јевреји веома озбиљно следе и kašrut
(правила исхране). Они конзумирају само košer (ритуално чисту) храну која је побројана у
књизи Левитска. Нека важна правила гласе да су свињетина и љускари tref-a (неподобни за
јело); риба мора имати и крљушт и пераја; месо и млечни продукти не смеју се мешати;
кошер кухиња треба да има два сета посуђа – једно за млечне производе и друго за месо. Чак
и животиње које су подобне за јело морају бити заклане на посебан начин, који подразумева
да крв директно истиче из мозга107.
Ортодоксни Јевреји се моле свакодневно, али срж јеврејског богослужења представља
слављење Шабата једном недељно. На Шабат се престаје са било каквим послом. Оброци се
припремају пре тога тако да цео дан, од заласка сунца у петак до заласка сунца у суботу,
може бити посвећен одмору и богослужењу.
Конзервативни јудаизам
Конзервативни јудаизам инспирисао је Захарије Франкел (1810-1875). Франкел је био
врховни рабин Дрездена и интелектуалац који је добро познавао јеврејску историју. Његове
идеје су значајно утицале на Соломона Шехтера (1850-1915) који је дао смернице
конзервативном јудаизму. Према Франкелу, Шехтеру и њиховим следбеницима, морају се
следити закони дати у Тори и Талмуду. Они, међутим, морају да се следе у контексту
традиције живљења. Другим речима, тренутна генерација Јевреја требало би да помогне да
се обликује карактер јеврејског живота у складу са Тором и Талмудом, али не и да он буде
ограничен њима.
Формално, конзервативни јудаизам је настао 1913. године приликом оснивања
Уједињене синагоге у Америци. Требало је да он буде мост између ортодоксног и
реформског јудаизма. Конзервативни Јевреји су трагали за средишњим путем између
екстремног традиционализма и екстремног либерализма. Амерички конзервативни Јевреји

107
Кошер (чиста) храна која се може јести: крава (говеда), јагњетина, патка, гуска, фазан, ћурка, пилетина,
гргеч, бакалар,туњевина...; треф (нечиста) храна која се не сме јести: свињетина, јегуља, ајкула, шкољке,
ракови, јастог, шкампи, лигње...
70
покушали су да споје богату јеврејску традицију и захтеве модерног света у коме живе
јеврејске заједнице.
Конзервативни јудаизам је данас највећи од три главне групације у америчком
јеврејству и има своје огранке у Израелу и Латинској Америци. Центар покрета је Јеврејски
теолошки семинар у Њујорку, где се обучавају рабини и где су постављени његови
интелектуални темељи. Удружење рабина, названо Рабинска скупштина, броји више од
хиљаду чланова.
Службу овог покрета одликују породичне ложе у синагоги, осавремењена литургија
која обухвата и енглески и укључивање жена у ритуални живот конгрегације.

Реконструкционистички јудаизам
Иако, реформски, ортодоксни и конзервативни јудаизам представљају три основне
гране, у Америци су настале и друге врсте јудаизма. Реконструкционизам, нпр. представља
покрет који јудаизам сагледава као заједницу људи, а не као религију коју је Бог открио
Свом народу. Оригинално предвођен Мордекајем Капланом (1881-1983), он представља
веома модерну и америчку форму јудаизма која је јеврејском свету понудила бројне новине.
Једна од новина реконструкционизма је и то да дете јеврејског оца и нејеврејске мајке треба
сматрати Јеврејем, ако је дете одгајано у духу јеврејске вере и прошло јеврејско образовање.
Друге новина представља успостављање једнакости жене у свим процедурама развода. Трећа
је заређивање жена рабина.

71