Bambus

U svetu postoji preko 200 crsta bambusa, i najrairenija vrsta bambusa u Japanu raste i do deset metara. Raste irom arhipelaga osim na samom severu Hokadia. Bambus raste neverovatnom brzinom, u prolede mladice rastu i do jednog metra dnevno. Mladice bambusa se irom Dalekog istoka smatraju delikatesom. U Kini, bambus se koristio u drugaije svrhe: Osobe osuene na smrt su stavljane na njegove izdanke koji su mu rastudi buili telo. Bez obzira na starost bambusovog drveta, u bambusovoj umi svo drvece cveta istovremeno to je prilicno retko, jednom u osamdeset ili sto godina. Zbog toga vedina biljaka umre pre nego to procveta. Nakon cvetanja nadzemni deo bambusa se sui i odumire pa se zato smatralo da cvetanje bambusa nagovetava nesredu, ali korenje ostaje ivo i daje nove mladice. Odrasli bambus se sadi na renim obalama i planinskim padinama, to je naroito aktuelno u trusnom Japanu, zato to njegovo korenje dobro uvrduje zemlju. Bambus je savitljiv ali se teko lom i. Zbog vrstine u izdravanju naleta vetra smatra se simbolom nepopustljivosti. Od davnina je okruen legendama poput ,,Pria o sekau bambusa , koji je jedno od prvih dela japanske umetnike knjievnosti. Uopte, bambus asocira na lepotu, raa je. Smatra se da bambusova uma ima veze sa plodnodu. U njoj uvek vlada polumrak, i stabla rastu uzasno gusto poput priljubljenih ljubavnika. Meutim postoji i drugaije gledanje na bambusovu plodnost, zasnovano na tome to sam bambus ne daje nikakve plodove. Bambus je dobar po tome to je lagan, vrst, to ne upija vlagu, te predmeti od nainjeni od njega ne trule u vlanoj japanskoj klimi. Bambus se nairoko koristio u graditeljstvu i za pravljanje mnogih stvari poput korpi, vaza, tapova za pecanje Bambus je sveta biljka. U Japanu postoje intoistika svetilita u kojima se potuje upravo bambus. U vreme praznika, svoje molitve boanstvima potrebno je pisati na uskim trakama hartije i vezivati ih za grane bambusa.

Maka
Maka je jedan od simbola koji pomae u razumevanju Japanaca i osobenosti njihove kulture. Japanske make su zaista osobene, a to se vidi i iz toga da japanske make ne govore mjau -mjau ved nyan-nyan. Makama je dodeljena uloga uvara svetosti. U vreme aristokratije u Japanu makama kao i mnogim zivotinjama bila je dodeljivana klasa, to je izmeu ostaalog predstavljalo i aristokratski kapric, ali je ta praksa dodele klasa ivotinjama zaista bila rasprostranjena u Japanu. To je proisticalo iz tenje japanaca ka ureenju ak i u najmanjim stvarima. Takoe, Japanci su nali primenu i za tanko maije krzno, ono je u svojstvu rezonatora navlaeno na drveni kalup amisena.

Meutim, meu obinim Japancima make su cesto smatrane za neobina stvorenja jer se nikako ne mogu zadrazi kod kude, to je izrodilo mnoga verovanja vezana za make: navodno, postoje ostrva na kojima ive iskljuivo make, da su make u stanju da opte sa onostarim silama, da make umeju da predskau nevreme, itd. Maneki Neko Najrasprostranjeniji ukras u izlozima japanskih prodavnica, restorana i mnogih poslovnih objekata, poznata jo i kao maka koja poziva. To je najede keramika statua japanke kratkorepe make u trenutku umivanja (za ta Rusi smatraju da najavlju je goste, a japanski trgovci da im stiu klijenti). Najstariji pisani dokazi o postojanju Maneki Neko potiu iz Me ii perioda (oko 1870-ih godina) i ved poetkom slededeg veka su postale izuzetno popularne. Postiji vie legendi vezanih za nastanak Maneki Neko, a jedna od napoznatijih je o samuraju u doba srednjevekovnih razmirica, koji je bezao od opasnosti, traedi bezbednost u uluicama Eda. Tada je ugledao maku koja koja se inilo da ga poziva apom. Poavi za njom se sklonio od opasnosti i spasao od sigurne smrti, a u znak zahvalnosti je na tom mestu kasnije podigao hram posveden makama, pored kog postoji i groblje za make. Iako je naede od gline, postoje neke varijacije u spravljanju ovih statua. Na primer jeftine varijante se spravljaju od gline, drveta i slino, a one najskuplje mogu biti ak i od ada ili zlata. Takoe i gest apom varira, moe biti podignuta leva ili desna apa, a nekada i obe, jer je najede verovanje da podignuta leva apa donodi muterije, a desna sredu i bogatstvo. Osim toga, to se tie izgleda, prikazana je u klasinim bojama japanske make (belo -utocrno),a oko vrata se nalazi crvena ogrlica sa zvoncetom , ili portikla, i predstavljaju najede ukrase koje su make nosile u bogatim domadinstvima Edo perioda. Ponekad su prikazane kako dre i novid, to se opet vezuje za verovanje da donose novac i bogatstvo. Danas se mogu nadi i u formi privezaka, il kao ekvivalent evropskih kasica-prasica (pa ak i u bankama), zatim sa apama koje se pokredu na s truju ili baterije. Postoje i pogrena verovanja zapadnjaka kao na primer da,zvog svoje velike rasprostranjenosti u tom podruju,potie iz Kine, ili da donosi generalno sredu, pa s toga i nemali broj ljudi tetovira ovaj japanski simbol.

Lepeza
Prvobitna lepeza uiva bila je nesklopiva, a inio ju je komad hartije ili svile u zaobljenom ramu od bambusa. Potie iz Kine gde se koristi prethodnih 2000 godina. Prvobitna svrha nije bila samo ventilacija, ved i pruanje zatite od sunca, komaraca, skrivanje enskog lica od pogleda (japanska varijanta ferede). U srednjem veku se pokazivanje enskog lica, kao i otkrivanje imena smatralo nepristojnim, kao i opasnim jer su ene tako bile nezatidene pred mukarcima, kao i zlim dusima.Takoe jedno od obeleja prave lepotice, koja nikad nije radila na njivi, bio je beo ten, to je trebalo da pravi razliku izmeu ena aristokratije i obinih ena, seljanki preplanulih na suncu. U Jpaanu se pojavila najkasnije u 8. veku. Tada je lepeza sa metalnom drkom i okvirom dobila jo jednu upotrebu-koritile su je samurajske vojskovoe, prilikom rukovoenja bitkama. Danas slinu ulogu ima u sumo borbama, sudija udivom ukazuje na pobednika. U japanskim priama lepezi se pridaje znaaj maginog tapida. Pripoveda se kako je vojni zapovednik Taira Kijomori, zateen mrakom

na putu, zamahom lepeze uspeo da natera sunce da se ponovo podigne na horizont, a uveni vojskovoa Takedi ingen se zamahom lepeze odbranio od neprijatelja. Lepeza je takoe neizostavni atribut demona tengu-a, meavine psa i ptice, dugonosog koji ivi na vrhu drveta, i koji je pomodu svoje lepeze imao mod da produuje ili skraduje ljudske noseve. U Japanu za vreme perioda Hejan nastaje i lepeza na sklapanje ogi ili sensu, odakle se dalje iri u Kinu, to je za stari i srednji vek bila retka pojava, i naporedo sa japanskim maevima su inile izvoznu robu u Kinu. Ukraavala se slikama i stihovima, a daice zlatnim i srebrnim lakom i slino. Koristile su se u ceremonijalne svrhe. Razmena poklona je iroko zastupljena u Japanu a jedan od najpopularnijih poklona bile su ba sensu lepeze. Za njih se smatralo da donose stredu i napredak. U doba Edo perioda Japanci su se rado zabavljali igrom sa lepezama. Pravila pristojnosti su nalagala podreenom, u susretu sa ovekom koji je na viem poliaju od njega, zabranu upotrebe lepeze u njenoj osnovnoj nameni i da njegovo lice mora uvek biti otkriveno. isto tako lepeza je obavezan glumaki rekvizit, a njen izgled varira u zavisnosti od toga koga predstavlja. Tako de, na primer, na lepezama staraca pripovedaa se nadi simboli dugovenosti-dral, kornjaa i bor, a ratnika pobednika de predtavljati lepeza sa slikom sunca na fonu borove grane, i tako za svaku linost. U ritualima ima dvostruku svrhu: pokretima od sebe koristi se da otera zle duhove,a sa druge strane pokretima ka sebi namenjena je pozivanju boanstava. Glavni je atribut intoistikih svetenika pri izvoenju ritualnih plesova u intoistikim svetilitima. Iz aristokratske kulture lepeza je prela u kulturu gradjana u Edo periodu, od kada se pretvaraju u veoma popularnu robu i polako gube na svom znaaju.

Duvan
Japan se sa duvanom upoznao dolaskom portugalskih i panskih misionara u 16 -om veku. Dokumentovano je da je portugalski misionar doneo bududem ogunu, Tokugavi Ijeasuu, mnotvo poklona, meu kojima su bili i listovi duvana i njegovo seme. Ved u narednoj deceniji se pojavio znatan broj Japanaca koji u puili duvan, slededi verovanje Evrope da puenje produava zivot i poboljava zdravlje, lei od bolesti. Japanci, veoma nadahnuti injenicom da duvanski dim rasteruje komarce, poeli su da veruju kako tera i zmije i razne neprijatne duhove. Ovde se ispoljila japanska navika ka paljenju miomirisa u budistikim hramovima, to je takoe smatrano odlini m sredstvom borbi protiv ivotnih neprijatnosti. Veoma brzo, shvativi da duvan nema nikakve veze sa leenjem bolesti, meu kojima je bio i sifilis koji je kao i duvan bio uvoz iz Amerike, Tokugava ogunat je 1612 -te godine zabranio puenje duvana. Argumenti za to, pored toga to nije imao lekovito dejstvo kakvo su smatrali da ima, bili su i esti poari, velika nevolja drveno-papirnog Japana i briga vlade o materijalnom stanju podanika, da novac treba troiti na neto hranljivije po organizam. Meutim ova pogubna navika dovela je do cvetanja ilegalne trgovine duvanom. 30-ih i 40-ih godina 17-og veka irom zemlje su se pojavili seljaci koji su uzgajali duvan. Pojedini Japanci su nabijali duvan u kolenice bambusa ili trske, a zatim se medju plemstvom a zatim i niim slojevima pojavila metalna lula. Cigarete evropskog tipa su u Japan stiglle tek drugom polovinom 19-og veka, sa njegovim ponovnim pridruivanjem svetskoj civilizaciji. U japanu puenje i pijenje vina su doputeni tek od punih 20 godina, meutim cigarete kao i mnoga druga roba, ukljuchujudi i alkohol, se mogu kupiti u bezbrojnim automatima koji ne pitaju za godine. Pod pritiskom pobornika zdravog naina ivota razraeni su automati, iako ne jo postavljeni, koji de proveravati lina dokumenta. Na paklicama cigareta u Japanu, meutim, nema pretedih natpisa o

tetnosti, ved samo sitnim slovima ispisano Zarad dobrobtiti sopstvenog zdravlja ne preterujte sa puenjem.

Zastava
Japanska zastava, hi no maru (sunani krug), se, slino kao to je sluaj sa japanskom himnom, pojavila kao rezultat oponaanja koji je zapljusnuo zemlju u drugoj polovini 19. veka. Nunost voenja diplomatskih pregovora sa Evropskim dravama na dostojnom nivou dovela je do pojave japanske zastave, ije se prihvatanje odigralo 1870 godine. Zastava, kao to je ved poznato predstavlja sunev krug na belom polju. Njen prototip se pojavio jo u periodu Heian, ali se u poetku nije upotrebljavao na zas tavama nego na lepezama vojnih stareina, pomodu kojih su izdavane naredbe. Prvog japanskog cara, Djinmua pratio je vojni uspeh kad god se borio leima okrenut suncu, pa su se i srednjevekovne vojne stareine trudile da slede ovo pravilo: imajudi u rukama lepezu ili pak zastavu sa prikazom sunca iza lea, oni su na taj nain oslepljivali protivnika, jer pobeuje uvek onaj koji na svojoj strani ima sunce. Prihvatanje hi no marua u svojstvu zvaninog simbola zemlje bilo je pre svega uslovljeno srodstvom cara sa suncem. Potpuno tradicionalnim se pokazala i kombinacija crvenog i belog. Crvena boja u intoizmu simbolie proidujudu energiju vatre i sunca pomodu koje se isteruju zli duhovi. Crveno je jo i krv, odnosno ivot. Sa druge strane bela simbolizuje istotu, i kombinacija ove dve boje predstavlja sredan i neokaljan ivot koji obezbeuju intoistika boanstva. U izboru zastave takoe se odrazio i poloaj zemlje stari kinezi, koji nisu bili ba najbolji moreplovci, smatrali su da se Japan nalazi na najistonijem kraju vaseljene. Sunce je, po toj logici, dolazilo upravo iz Japana. U svim ratnim vremenima, dravna simbolika se koristi za jaanje nacionalistike strasti, te ovu sudbinu nije izbegla ni hi no maru. Podizanje japanskih zastava u svim ustanovama u zemljama koje je Japan osvojio, dovelo je do toga da zastava mnoge japance asocira iskljuivo na japanske ratne zloine, pa zbog toga obian japanac nikada nede istadi japansku zastavu na svojoj kudi.

Himna
Japanska himna se, kao i zastava javila pod Evropskim uticajem, i osmislili su himnu koja pre toga nije ni postojala. Oko izbora pesme za himnu Japanci su postupili potpuno ne trivijalno, poto nisu napisali nita novo. Kimigayo, sadanja himna, uzeta je iz antologije pesama Kokinshu (zbirka starih i novih pesama), napisana poetkom 10 veka. Takoe uzeta je i pesma nepoznatog autora. Tekst japanske himne je stoga najstariji tekst himne ikada, iako se himna pojavila relativno skoro. U jednoj od srednjevekovnih pria himna je stekla i autora, i to samog budu Jakuija, kome su se japanci obradali da ih spase od bolesti, poto je buda Jakui najpoznatiji po svojimisceliteljskim sposobnostima.

Japanska himna bila je prvi put javno izvedena 3. decembra 1880. god. A godine 1888 vojno pomorsko ministarstvo poslalo je tekst i muziku himne ambasadama drava sa kojima je Japan imao zvanine diplomatske odnose. 1893 godine, himna je bila uvedena u program obuke svih japanskih osnovnih skola. Nakon poetka demokratskog perioda 1945 godine, postojale su mnoge deba te oko toga treba li da se izvodi japanska himna na javnim dogaanjima. Doivevi istu sudbinu kao i hi no maru, i postavi simbol nacionalizma, imperijalizma debatovalo se da li ova himna odgovara Japanskoj demokratiji, i da li su uopte Carevina Japan i Drava Japan jedna te ista drava. Gospodara vek, Hiljade milione leta, Neka traje! Dok Kamiak stenane postane, Mahovinom obraste sedom!

Car
Poreklo japanskog carskog doma obavijeno je razliitim legendama, neobinostima i predrasudama. Jedna od zapanjujudih injenica je ta da se vladajuda dinastija nije menjala tokom najmanje 1500 godina i za razliku od evropskih monarha i ostalih japanskih porodica, klanova itd. carski dom nema prezime. Jednostavno je poloaj vladajudeg doma bilo toliko vrst i po seban, da mu nije bilo potrebno nikakvo prezime. Figura japanskog cara- tenno- bila je sveta i u njoj se nalazila neka neprikosnovenost. Kao i intoistika boanstva, koja se po pravilu nikad ne prikazuju , tako i car nikad nije bio predmet slikarskog ili slovesnog prikazivanja, ili je to bila u najmanjoj meri. Stoga postoji vrlo malo ivih svedoanstava koja nam pomau u portetisanju japanskih vladara. Jo od davnina vladar Jamato drave se imenovao jednostavno velikim gospodinom ili ookimi, meutim u skladu irenja teritorije rastao je i autoritet vladajudeg roda, to je sve vie trailo opravdanje takvog poloaja. Krajem 7-og veka postepeno je poeo da se koristi termin tjenhuan (jap. tenno), koji je oznaavao Nebeskog cara. Prema taoistikim verovanjima tjenhuan je vrhovno boanstvo taoistikog panteona, pa se taj nebeski poredak projektovao i na Zemlju, i japanski dvor onoga vremena predstavljao je vrhovno boanstvo u linosti vladara i svih mudraca oko njega. Japanski vladari iz drevnih vremena imali su barem po tri imena-deije, odraslo i posmrtno. Sa ideoloke take gledita najbitnije je bilo posmrtno ime jer je pokazivalo ta je pokuala da sugerie vladajuda elita. Atribute carske vlasti u Japanu predstavljaju ma, ogledalo i peat od jaspisa. Gvozdeni maevi i bronzana ogledala se masovno nalaze pri iskopavanjima starih kofuna, jer se jo tada smatralo da poseduju sakralnu snagu, dok peat predstavlja atribut odreenih zapovednikih ovladenja. Pre poetka sveobuhvatnog kineskog uticaja ulogu peata je imala ploa od poludragog kamena

(magatama) uraena u obliku zapeta. Ove tri regalije su se prenosile sa kolena na koleno pri stupanju novog cara na presto. Grb carskog doma redstavlja hrizantema sa 16 latica koja se pokazuje u svojstvu savremene dravne simbolike (pasoi). Hrizantema je u japanskoj (kao i kineskoj) kulturi smatrana znakom dugovenosti (to je vezano za njenu otpornost na hladnodu ili kineku legendu da su ljudi pili vodu u kju se slivala rosa sa latica hrizantema,to im je prualo zdravlje i dugovenost). ak i u dananje vreme lanovi carske porodice uivaju posmatrajudi cvetove hrizanteme i piju sake iz aice u kojoj pliva njen svet. Ovde se vidi koliki je uticaj kineska kultura imala na simboliku povezanu s japanskim carem, iako se poloaj kineskih i japanskih careva korenito razlikovao. Dominirajudi poloaj carskog roda prvobitno nije bio uslovljen nikakvim posebnim vrlinama predstavnika ovog roda, ved krvnim srodstvom s boanstvom Sunca, pa je krvno srodstvo obezbeivalo caru i njegovim potomcima presto. Sve do Meii obnove nain nasleivanja nije bio tano odreen, dok se danas presto predaje samo po direktnoj mukoj liniji. Uloge cara: Za razliku od svojih evropskih i ruskih monarhisikih kolega retko j e posedovao celovita organizatorska ovladenja. Ne naputa okvire prestonice, ne putuje zemljom, niti u inostranstvo, poto je njegova glavna uloga boravak u sakralnom centru (dvorcu). Uestvuje u intoistikim ritualima kao prosvetenik, klanjaju mu se kao ivom boanstvu i obavezan je da uva ritualnu istotu pa ne dolazi u dodir sa svetovnim poslovima. Druga najvanija funkcija bila je govorna, bududi da su u njegovo ime objavljivani ukazi. Jo jedna careva uloga bila je upravljanje vremenom-ime su se u starim drutvima bavili obino paganski svetenici. U Japanu se korenila kineska ideja o tome da svaki car za svoju vladavinu prihvati ime koje ima magino svojstvo (nebeski mir ,veni procvat itd). Na kraju godine bi se sastavljali kalendari u carevo ime i irili se po ustanovama i provincijama pa je tako car predstavljao gospodara bududeg vremena i regulisao njegov tok. Struktura japanske vlasti je tokom prethodnih 1500 godina (najmanje) bila takva da stvarna organizatorska ovladenja gotovo nikada nije posedovao sam car, ved drugi ovek/ustanova (glaveina roda u starim vremenima; vojni upravitelji u srednjem veku; u novije vreme parlament i vlada) to je cara inilo nedodirljivim za bilo kakvu kritiku koja bi mu mogla biti upudena. Dannji statu s cara, odreen Ustavom donetim posle II svetskog rata, odreen je kao simbol jedinstva nacije, u potpunosti se uklapajudi u istorijske realije. Sva socioloka ispitivanja pokazuju da je broj ljudi koji se zalau za ukidanje tenno-a relativno mali.

Sakura
Re sakura esto se prevodi kao trenja i u njoj ima neeg mistinog, to tvrde i Japanci u svojim pesmama i drugim, kako umetnikim, tako i naunim delaima. Stepan divljenja sakuri, koja je izuzetno lepa, ali koja je isto tako i samo neplodna i nejestiva podvrsta trenje, izaziva potovanje. Re sakura proirila se i na druge jezike, a kad bi se u starom Japanu reklo cvede, mislilo se upravo na sakuru. Aleje sakurinog cveda saene su ispred hramova. Dovoljno je da sakura pone da cvet a, krajem marta ili poetkom aprila, da gomile ozbiljnih ljudi pohitaju i prepuste se naizgled vulgarnom pijanstvu

pod procvalim drvetom, to se zove uivanje u sakuri.Pijenje je prilagoeno vremenu cvetanja sakure, to jest u savremenim uslovima u periodu mart-april ne treba piti tek tako, ved u ast sakure i s pogledom na nju. Sakura je nekada bila sveto drvo, i iako je to sada ved nepoznato vedini onih koji sede ispod nje i piju, ta injenica nije nestala bez traga, a ono to je nekada bilo sveto ima o sobinu da prelazi u red lepog. Mnogo pesama je bilo napisano o njoj, a piu se i dan danas. Sakura je bila znaajna za Japance i zbog toga to su seljaci smatrali da raskono cvetanje sakure, koje prethodi klasanju pirina i ostalog, obedava isto tako bogatu letinu. Izuzev toga, cvetovi sakure su smatrani mestom prebivanja dua predaka, pa je uivanje u cvetanju imalo za cilj da ih umiri i obezbedi procvat ivima. To jest, gledanje u cvetove oznaava gledanje u pretke, to znai da ih se sdamo i da ih pam timo, i samim tim da moemo da oekujemo nihovu pomod. Da bi se to postiglo trebalo je maksimalno mnogo jesti i piti. to ovek vie pojede i popije, to vie napuni svoj stomak i bude pijaniji, tim de bududa letina biti bogatija a sreda potpunija. Ranije je bio obiaj da se ispod procvale trenje piu pesme. Poto je sakura boansko drvo i deo boanske aure koja se iri iz njenih latica, smatralo se da de predi na stvaraoca i njegovu poeziju. Za aristokratiju (koja nije naroito brinula o svojoj hrani) sakura je bila vana zbog neega drugog zbog toga to ne ceta dugo, ved svega desetak dana, a onda opada. U glavama i osedanjma aristokratije ovo cvetanje predstavljalo simbol brzog prolaska ivora i s toga su u tome nali estetsko zadovoljstvo. Ovaj osedaj kratkotrajnosti postojanja ima i mitoliki osnov. Kada su bogu Niningiju bile ponuene dve kderi boga palnina, on je izabrao mlau sestru po imenu Rascvetana, a stariju, Visoku Stenu, vratio je ocu jer je smatrao runom. Tada mu je njihov otac otkrio svoju prvobitnu zamisao: da je Niningi odabrao Visoku Stenu, ivot njihovih potomaka bio bi vean i vrst, nalik planinama i kamenju. Ali je Niningi nainio greku, jer de ivot njegovih potomaka, to jest svih Japanaca, od cara do najobinijih ljudi, biti uzbudljiv i krasan, ali kratkotrajan kao proledno cvetanje.Nije bitno da li verujemo u ovaj mit ili ne, ipak vrsto znamo da ovekov zemaljski put ima svoj kraj. I bez obzira to je prosean ivotni vek Japanaca najdui u svetu, milioni njih hitaju pod sakuru u vreme njenog cvetanja.

Cvrci i svici
Ljudi smatraju da svi insekti koji proizvode nekakve zvuje pevaju. Za Japance svaki od ovih insekata izdaje svoj neponovljivi zvuk, koji se odraava i u ljudskom govoru. Za svaku postojedu vrstu cvtka, tj. zvuk koji isputa postoji posebna onomatopeja, a svaki od njih detaljno pie u kolskim udbenicima i za svakog od njih de u u svakom naunom reniku obavezno pisati dati insekt poseduje veoma lep glas, to je naravno kod nas nezamslivo. Na periferiji Kjota postoji prekrasan hram Suzumushi-dera-Cvrkov hram, poznat po tome to svrci tamo pevaju itave godine, a ne samo u pozno leto ili jesen, kako je uobiajeno. Ovi cvri se radi ovakvog neprekidnog pevanja dre po odreenom temperaturom u per akvarijuma od poliglasa -u Sali za propovedi, gde ljudi dolaze da sluaju propovednikov glas praden neumornim pevanjem cvraka i pri tom uivaju gledajudi ih. Japanski pesnici su esto cvrke i sline isekte umetali u pesme. Pesme o njima uvek su tune, zato to cvrkovo pevanje oznaava zavretak leta i poetak jeseni.

Jedna od tradicionalnih zabava u starom Japanu bio je lov n a svice. U julu, kada poinje njihov let, odrasli i deca su se okupljali pored reka i lovili ih mreama. Japanski svici nisu ni nalik svojim bledunjavim roacima iz srednjeg pojasa. Njihovo rojenje je nalik na prazninu iluminaciju -blistave iskre koje paraju nodnu pomrinu. itati pri svicima i bljesku snega kineski je izraz koji se ukorenio u Japanu, a ukazuje na siromanog studenta ili naunika istrajnog u elji za sticanjem znanja. Rojenje dvitaca i njihovo haotino premetanje podsedalo je srednjevekovne Japance na bitke. Osim toga, smatralo se da blistavo sijanje ovih insekata prodire do samog srca i obasjava ljubavne patnje. U Prii o Geniju scena udvaranja pribnca Hjobukjoa dami Tamakazuri odvija se pri svetlosti svitaca koje je on preipremio radi romantine atmosfere. U mnogim stihovima se veran i zaljubljen ovek izjednaavao sa svicem, a neki vetropir s nekim od insekata koji pevaju, recimo sa zrikavcem ili cvrkom.

Ogledalo
U japanskoj antikvarnici se moe nadi svata, ali ogledalo - nikad, iz jednostavnog razloga to u njemu ostaje vlasnikova dua i novi vlasnok moe joj naudi. U njemu je koncentrisano mnotvo verovanja, obiaja i predrasuda, pa ogledalo predstavlja omiljeni predmet japanskih pisaca, pomodu koga pokredu svoje siee. Prva ogledala, livena od bronze, dospela su u Japan jo u 2. veku pre nove ere iz Kine i s Korejskog poluostrva. Najvedi broj ogledala naen je u grobnicama, to je vezano za verovanje da ogledalo osvetljava put kroz zemlju mrtvih. Na pojedinim starim ogledalima postoje i natpisi koji nipoto ne ukazuju na to da je pismenost bila rairena u Japanu u to vreme, ved nepravilno ispisivanje nekih ideograma ukazuje na to da Japancii nisu shvatali njihovo znaenje ved su ih samo kopirali sa originala kao vid dekora. Ti natpisi su po pravilu sadrali neku brojalicu iji sadraj ima taoistiko poreklo, a poto ogledalo predstavlja model sunca, mnoga ogledala su ukraavali natpisi koji slave sunce.

Ogledalo je u Japanu smatrano predmetom u koji se useljava boanstvo,priz vano onamo pomdu ritualnih radnji (mit o bogovima koji su Amaterasu mamili iz pedine; mit o tome kako Amaterasu alje svog unuka Niningija da pokori zemlju-daje mu upravo ogledalo, kao vid zatite i simbola vlasti koja od sada treba da pripada njenim potomcima. Prvobitni okrugao oblik ogledala ( a u vedini kultura krug je obino predstavljao simbol venosti) doveo je do toga da se tradicionalna novogodinja hrana, okrugle leponjice od pirinanog brana, zove lepinice-ogledalo. Ogledalo se tokom vremena, ne gubedi svoje magijske funkcije, pretvaralo u predmet za svakodnevnu upotrebu. Razdoblje Edo je kao i po mnogo emu drugom, poznato po irenju ogledala u seoskoj zabiti. Osim toga, pojavljuje se i ogledalo sa rukom, kao i na postolju koja su bila spojena u garnituru-ene da bi sreivale kosu na zatiljku koristile su oba ogledala. Ovakva ogledala smatrana su neophodnim atributomprilikom pripreme neveste za ceremoniju, i jednim od najvanijih delova miraza.

Obino ih je ukraavao porodini grb koji je nevestu podsedao ko je ona zapravo.

Poto je uglavnom sluio kao predmet za ensku uptrebu, poelo se smatrati da se u njega useljavaju boanstva koja su pokrovitelj ena, a budude majke stavljale su ga na stomak u nadi da de njegovo magino dejstvo da im obezbedi sredan poroaj. Kvarenje ogledala, poto je ono bilo vezano za mnotvo religioznih predstava, znailo je nesredu, pa je ono u kudi bilo okrueno aurom potovanja. Staklena ogledala su pristigla u 16. veku zajedno sa Evropljanima i njihov obod i nalije bili su sainjeni od dugovenijeg materijala-metala. Ovome je doprinelo i verovanje da metal tera zla stvorenja. U Japanu su dugo vremena ova ogledala bila skupa zbog nedostatka tehnologije za izradu. Domadi proizvoa istisnuo je stranog 70-ih godina 19. veka, a glavni potroa bile su frizerske radnje, a ne fizika lica.

aran
aran je u Japanu imao status posebne ribe. Kada se govorilo o ribi u Aziji, mislilo se upravo na ovog slatkovodnog arana. Po svome ukusu, a to je najvanije u vezi sa nacional nim obredima i posebnom odnosu prema carevoj linosti, aran je zauzimao izuzetan poloaj. aran i dan danas predstavlja ukras otmene praznine trpeze. Pri tome, re ukras se treba uzeti bukvalno, jer se aran servira na ovalnom tanjiru tek izvaenog droba i savreno ivog izgleda. S vremena na vreme mu se sipa malo sakea u usta od ega on poinje da mrda ustima. Japancima se re aran dopala i fonetski. Re Koi ne znai samo aran ved i romantika. aran se na dalekom istoku ne smatra samo odlinim obrokom on je i olienje vrstine i hrabrosti. Zato su ga ljubitelji tetovaa esto prikazivali na svom telu. Japanci su verovali da aran moe lako da pliva i uzvodno, ak i da prelazi preko slapova, a popevi se do samog izvora planinske reke, on se na tom mestu pretvara u zmaja. Ovo simbolizuje prelaenje prepreka u ivotu i pronalaenje svog puta kroz probleme. Takoe su uoili da on, za razliku od ostalih riba, naavi se na stolu za obradu, potpuno ravnoduno oekuje sudbinu koja ga je snala. Ovaj stoicizam je jako potovan u Japanu, stoga je postao simbol Praznika deaka, petog maja, odnosno prelazak deaka u doba mukarca. U Japanu se u nae vreme gotovo u svakom od ribnjaka kraj nekog hrama mogu videti raznobojni arani. Pored ribnjaka se obino prodaje i hrana, to posetioci hramova uveliko koriste, tako da su Japanski arani ne samo lepi, ved i izuzetno uhranjeni.

Zmaj
Na Dalekom Istoku, zmaj predstavlja etiri elementa - zemlju, vetar, vatru i vodu - i etiri take kompasa - Istok, Zapad, Sever i Jug. Zmajevi su istovremeno simboli za vodu, zemlju, podzemlje i nebo. Japanski zmajevi, za razliku od kineskih imaju tri kande, dok kineski imaju pet. Japanci su smatrali da zmajevi koji naputaju Japan dobijaju nove kande, dok su Kinezi smatrali obrnut o. Japanski zmajevi najede ive u rekama i jezerima

Pre pojave budizma, zmaj se pojavio u kineskom i japanskom verovanju, i u taoizmu. U IX veku, kineski zmaj se pojavio i u budistickim konceptima i umetosti, gde je imao ulogu zatite Bude i predstavljao sveti zakon budizma. Mogao se nadi iznad vrata hrama i na nadgrobnim ploama, kao zatita od zlih duhova. Najpoznatija slika zmaja je ona koju je u IX veku nacrtao Tang. Bio je u pokretu, prekriven krljutima, s kandama na stopalima, roidima, sa velikim oima pod gustim obrvama i otrim zubima, bez krila i u blizini duge. U Kini, ova bida simobliziraju i nadnaravno i carsku vlast, nastanjena su u nebesima. esto se nalaze u blizini grmljavine, stvaraju kie i pljuskove kako im odgovara. Postali su tolik o zastupljeni u kineskim mitovima i legendama kineske kulture da se esto kae da je zmaj predak kineskog naraoda. U Japanu, slinu tvrdnju je rekao i jedan car koji je proglasio da je izravni potomak snanog i besmrtnog zmaja. Onda nas ne iznenauje da se zmaj pojavio na haljini cara, kao zatitna i svetovna mod cara. I japanska i kineska predanja puna su pria o stvorenjima, koji su na kraju svojih putovanja bili pretvoreni u zmajeve. U Japanu su to prie Capr-a i Koi-a koji su svojom upornodu, putovanjima i borbom na kraju pretvoreni u zmajeve. Zmaj predstavlja hrabrost, dunost, ast i velike zahteve.