Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Katedra za orijentalistiku
Japanski jezik i književnost
Japanska modernizacija I

Seminarski rad:

Proces modernizacije Japana

Profesor: Student:
Prof. dr Ljiljana Marković Sonja Petrović 061197

Beograd, januar 2010.

1
Uvod

Meiđi restauracija (1867-1868) se smatra prelomnom tačkom japanske istorije. Svi

prelomni trenuci u istoriji imaju svoju ideju vodilju, a za Meiđi revoluciju to je
postavljanje osnove za izgradnju moderne države po uzoru na Zapad. Izgradnja takve
države je i sada cilj kome streme Japanci, ali je to izuzetno težak zadatak pa će se u
budućnosti suočavati sa mnogim teškoćama.
Izgradnju moderne države po uzoru na Zapad, Japanci tumače na materijalističko-
fizički, a ne duhovni način, pa se time, uprkos brzom eksternom i formalnom
„pozapadnjačenju“ nauke, tehnologije, obrazovanja, privrede, može objasniti
izostajanje takvih brzih promena u domenu vojske, političkog sistema i duhovnih
vrednosti. Izreka wakon yosai (japanski duh i zapadna sposobnost) otkriva
protivljenje zapadnim duhovnim vrednostima. Japanci su se vatreno opredelili za
očuvanje svoje kulture, načina života, specifičnih odnosa, između nadređenih i
podređenih, porodične strukture, ali su istovremeno želeli da stvore modernu državu
koja bi se po svojoj moći i snazi mogla porediti sa zapadnim zemljama. Čitav 19. vek
je obeežen ovakvim nastojanjima – sve do Meiđi revolucije, isti ciljevi su bili prisutni
za vreme rata sa Rusijom, krajem Meiđi perioda, tokom militarističkog perioda kada
je nacistička Nemačka smatrana za ideal, posle Drugog svetskog rata kada je zemlja
bila razrušena, a ti ciljevi prisutni su i danas, kada je Japan postao ekonomska sila.
Nastojanje da se stvori država koja će moći da se poredi sa Zapadom samo po sebi nije
loše, niti nužno podleže kritici nastojanja da se zemlja eksterno pozapadnjači, a
interno očuva svoj nezapadni duh.
Krajem Tokugava perioda vođene su velike diskusije oko toga da li treba nastaviti sa
politikom sakoku (zatvorenost i izolacionizam), ili bi Japan trebalo da se otvori prema
svetu- kaikoku. Izdvajaju se pristalice načela joi (proterati sve inostrane varvare) koji
se zalažu za ekstremni izolacionizam. Ovaj ultranacionalizam počeo je da gubi uticaj
posle Meiđi revolucije, mada je u potpunosti oživljen uoči Drugog svetskog rata kao
teologija
„ velike istočnoazijske zone zajedničkog prosperiteta“ koja je dokazivala da svi
narodi Istočne Azije treba zajednički da rade sa ciljem napretka pod rukovodstvom

2
Japanaca. Porazom u svetskom ratu, logičnim ishodom ovakve ideologije, Japan je
ponovo bio prisiljen da prihvati internacionalizam, što je rezultiralo činjenicom da je
Japan uz Zapad postao velika sila. Ne bi se moglo reći da je problem fanatičnog
ultranacionalizma u potpunosti rešen, jer mnogi Japanci i danas odobravaju ideju
wakon yosai-ja.

Upoznavanje zapadne tehnike

Kada je u 20.veku Japan morao da se suoči sa Zapadom, on je priznao tehnološki jaz

koji ga je delio od Zapada, mada je istovremeno bio opsednut doktrinom wakon yosai.
Što se tiče tehnološkog jaza između Japana i Zapada potrebno je imati u vidu činjenicu
da su Japanci bili svesni njegovog postojanja i pre Meiđi revolucije. Za moćni Zapad
znali su mnogo ranije, već 1543. Japanci su došli do topa sa portugalskog trgovačkog
broda. Japan je u to vreme bio zahvaćen ratom; kontrola Bakufu tj. feudalne vojne
vlade, slabila je od strane Ašikaga porodice, a gospodari mnogih provincija su
međusobno ratovali. Da bi se pobedilo u tom ratnom periodu bilo je neophodno imati
moćnu armiju. Mnogi od ovih gospodara bili su upoznati sa tehnikom Zapada, a da bi
do ovih proizvoda došli čisto ekonomskim putem npr. uvozom, morali su da se suoče
sa teškoćama koje su nekad bile nepremostive. Hrišćanski misionari su bili jedan od
pouzdanih puteva kojim se dolazilo do ovih proizvoda. Tako je zapadna tehnika vrlo
rano bila poznata Japancima i neraskidivo vezana za zapadni duh (hrišćanstvo).
Mnogi gospodari su zato postali hrišćani, a konačnu pobedu je odneo Oda Nobunaga
(1533-1582) koji je pokorio čitavu zemlju i iako nije bio hrišćanin, bio je naklonjen
hrišćanstvu i vešto se koristio zapadnom naukom, tehnologijom i oružjem. Koristio
se ratnim brodovima naoružanim topovima koji su blokirali zaliv Osaka i tako grad
odsekli od mora. Da je vladao duže, japanska istorija bi se odvijala na drugačiji način.
Ipak, ubio ga je jedan od vazala, Akeči Micušide. Njega je potom, ubio jedan drugi vazal,
Tojotomi Hidejoši koji se sasvim neočekivano, dočepao kontrole nad čitavom
zemljom. Pošto je ponovo ujedinio zemlju posle Nobunagine smrti, krenuo je u napad
na Koreju i istovremeno doneo čitav niz mera koje su zaustavile razvoj kreativnog i
pionirskog duha Japanaca. Kada je postao prvi ministar, doneo je „Edikt lova na

3
sablje“, kojim je od seljaka i građana oduzeto svo oružje. Zabranio je mešanje klasa,
pa su ratnici postali vladajuća klasa koja je jedina imala monopol na oružje. Zaslužnim
posednicima Hidejoši je dodeljivao titulu daimyo (feudalni gospodar) i postavljao ih
u novoosvojenim provincijama. Bio je to početak dominacije novog feudalnog prava
utemeljenog na odnosu gospodar-vazal. Hidejoši je neprekidno vodio politiku prema
Kini, Koreji i Tajvanu, mada istovremeno nije odobravao uspostavljanje veza sa
Zapadom. To ne znači da je potcenjivao zapadnu tehnologiju i civilizaciju. Naprotiv,
baš je njegovo poštovanje zapadne civilizacije uslovilo veliku uznemirenost,
opasnošću da se zapadni prodor na Orijent proširi i na Japan. Zato je zabranio
propovedanje hrišćanske vere 1587. godine, a 1594. u Nagasakiju je hrišćane razapeo
na krst. Ovo nasilje nije bilo izazvano verskim već političkim potrebama. Hrišćanstvo
je u to vreme bio neodvojiv deo zapadne tehnologije, pa je to uslovilo zabranu vere,
kako bi se izbegle sve opasnosti koje je donosilo širenje zapadne tehnologije.

Tokugava Japan

Posle Hidejošija, na vlast je došao Tokugava Iejasu (1542-1616), koji je počeo da vlada
1603.godine. Od svih japanskih vladara porodica Tokugava je bila naopreznija i
najpovučenija. Prvo, Tokugava Bakufu je namerno postavio fudaji daimyo-a među
redovima daimjoa, kako bi ih kontrolisao. Drugo, za Tokugave, koji su već ujedinili
zemlju, zapadna nauka i tehnologija bile su veoma rizične. Oni su smatrali da bi
održavanje veza sa Zapadom omogućilo feudalnim gospodarima u provincijama da
dođu do ubojitih zapadnih oružja kojima bi mogle da ugroze vlast Tokugava porodice.
Zato je bilo neminovno da oni zadrže kontrolu nad uvozom oružja kako bi očuvali
svoju vlast. Tokugave su smatrale za potrebno da prekinu sve veze sa zapadnim
zemljama. Oni su se plašili mogućeg uticaja zapadne doktrine na daimjoe i njihovog
osamostaljivanja u odnosu na Bakufu. Sve više su potiskivali hrišćanstvo, ograničavali
trgovinu, i konačno 1639. godine zabranili boravak svim ljudima sa Zapada, i tako
otpočeli politiku izolacije i zatvaranja (sakoku). Izolacija je trajala 220 godina sve do
1859.godine kada je Tokugava Bakufu odlučio da otvori tri luke- Kanagava, Nagasaki
i Hakodate za trgovinu sa Rusijom, Francuskom, Holandijom i Amerikom. Za vreme

4
izolacije Bakufu je ponovo osnažio klasni sistem i osigurao centralizovanu feudalnu
strukturu. Da bi osigurao svoju vlast nad feudalnim gospodarima u provincijama,
uveo je sankin kotai sistem (sistem promenljivog boravka) po kome su gospodari
morali da imaju svoje rezidencije u glavnom gradu i da u njemu žive po nekoliko
meseci svake godine, s tim da je dužina boravka zavisila od udaljenosti poseda od
grada Edo.
Posle Meiđi revolucije, Japan je bio u prilici da stvori jedinstvenu, savremenu
nacionalnu državu, jer su unutrašnje komunikacije i trgovina tokom izolacije
doprineli razvoju one osnove koja je mogla da posluži za ujedinjenje Japana. Za vreme
izolacije u mnogim provincijama su utvrđeni gradovi, osnivaju se tržišta i poštanske
stanice i izolacija je doprinela zaštiti domaće industrije od strane konkurencije,
prednosti u rudarstvu i poljoporivredi itd. Tokugava su podsticali proučavanje Kine,
posebno konfučijanizma, kako bi potisla širenje zapadnih ideja. Ovakva politika
prosvećivanja imala je barem tri pozitivne posledice: prvo, hrišćanstvo se u većoj
meri u Japanu nije sukobljavalo sa šintoizmom i budizmom. Drugo, Japancima je
odgovaralo to što je konučijanizam bio intelektualni i racionalistički pogled na svet.
Treće, konfučijanski pogled na svet je osposobljavao ratnike da budu efikasne
birokrate. Bez tih dobro obučenih ljudi, Japan ne bi mogao da stvori savremenu vladu
niti da sprovede politiku „bogata zemlja, snažna armija“, u vrlo kratkom periodu posle
Meiđi revolucije. Klasa ratnika nije više bila spremna da se bori. Oni su postajali
birokrate. Zapadni ratni brodovi koji su se približavali japanskoj obali prisilili su
Japan da se suoči sa tehnološkim jazom koji je u to vreme postojao.

5
Bogata zemlja, snažna armija

Zahvaljujući dugotrajnoj izolacijim Japan je bio potpuno odvojen od svetskog tržišta,

a zahvaljujući dugotrajnoj stabilnosti i ujedinjenju zemlje, unutrašnje tržište se stalno
razvijalo i širilo. Sa razvojem novčane privrede , sve veći deo kapitala koristi se za
iznajmljivanje po kamatnim stopama, pa se i klasa trgovaca deli na manjinu bogatih i
većinu siromašnih trgovaca. Tokugava buržoazija, za razliku od zapadne, nije bila ni
militantna, ni revolucionarna. Apsolutna kontrola nad uvozom proizvoda bila je
izuzetno značajna za održavanje režima. Vladajuće klase su shvatile da
izolacionistička politika, ne odgovara spoljnim odnosima i da može dovesti do
razaranja. Najveći jaz u domenu tehnologije između Zapada i Japana krajem Tokugava
perioda, postojao je u brodogradnji. Veruje se da je u vreme Meiđi revolucije Britanija
imala oko 400 parobroda, vozova na paru, i drugih vozila. U Londonu je izgrađena
podzemna železnica, a ispod Atlantskog okeana je pušten u rad podvodni telegrafski
kabl. Trgovački ugovori zaključeni 1858.godine između bakufua i zapadnih sila bili su
vrlo neprivlačni. Ali, tek 39 godina posle otpočinjanja pregovora, Japan je potpuno
obnovio svoju poresku autonomiju. Čitavo to vreme Japanci su osećali bedu
siromašne zemlje. Takvo stanje je prethodilo nastojanju Meiđi lade da ostvari svoj
plan „bogata zemlja, snažna armija“. Jedino rešenje za postojeći tehnološki jaz između
Japana i Zapada nije bio u brobi protiv Zapada, već u pobedi nad bakufuom i
uspostavljanju moćne, jedinstvene, moderne nacionalne države.
Osnovna obeležja Meiđi revolucije objašnjava činjenica da je započela na zapadnom
delu Honšua, jugoistočnoj obali Kjušua i južnoj oblasti Šikokua, u oblastima koje su
prirodno imale najveće mogućnosti kontakata sa Zapadom, a okončana na
severoistoku Japana gde su te veze bile najmanje razvijene. Meiđi vlada je usvojila
moderni vojni sistem sa univerzalnim regrutovanjem, a izjavila da se Meiđi struktura
ne zasniva na stranoj vladajućoj klasi, pa je postalo očigledno da se ideologija Meiđi
vlade u potpunosti razlikuje od ideologije Tokugava perioda.

6
Meritokratija i uticaj konfučijanizma

Za razliku od kineskog konfučijanizma gde je najviša vrlina čovekoljublje, japanski

konfučijanizam je najveći značaj pridavao odanosti i harmoniji. U vreme Meiđi carstva
istican je naročiti značaj odanosti i porodičnih osećanja. U Japanu, odanost se tumači
kao iskrenost čiji je cilj potpuno potčinjavanje gospodaru, čak i žrtvovanje.
Koncepcija odanosti, uz vernost porodici i pokoravanje starijem, čini trojstvo
vrlina koje su u društvu regulisale hijerarhijske odnose zasnovane na vlasti, krvnom
srodstvu i starosti. Sve vreme carska porodica je bila vladajuća u Japanu. Vlast je često
bila u rukama regenata, glavnih savetodavaca, starih careva, vojnih upravljača, a
imperator je bio samo figura. Kako se obrazovanje širilo u vreme Meiđi vladavine,
tako se i klasa samuraja koji su podržavali konfučijanizam razvijala, pa je
konfučijanizam postao nacionalna ideologija a ne samo ideologija vladajuće elite.
Meiđi vlada je bila uspešna u ukidanju kastinskog sistema. Prvo je uspostavljen
obrazovni sistem a zatim su školovani kadrovi zaposleni u vladi nezavisno od svog
porekla. Moderni Japan je doživeo izuzetnu vojnu i ekonomsku ekspanziju pod
rukovodstvom efikasne ustavno-monarhističke birokratske vlade. Posle Drugog
svetskog rata, Japan je podvrgnut američkom obliku vladavine ali je ideologija ostala
ista- konfučijanizam. U Japanu nije bilo religiozne revolucije. Japanci su obogaćivali
svoj život tako što su u prvi plan isticali svoje različite religije ili etičke doktrine.
Fleksibilna kombinacija tri etička sistema, a ne jedna religija, doprinela je
ekonomskom i kulturnom razvoju Japana. Zahvaljujući uticaju šintoizma i
konfučijanizma, japanski narod je veliki značaj pridavao vrlinama drevnog ratovanja,
žrtvovanju za gospodara i savezništvu s drugim ljudima.

Meiđi država

Meiđi država u mnogima aspektima je bila kopija Engleske, Sjedinjenih Država,

Francuske i Nemačke. U Japanu su oživljene državotvorne nemačke ideje, koncepcija
„bogata zemlja, snažna armija“, francuski pravni sistem, kao i organizacija poslovanja
zasnovana na engleskim i američkim načelima. Japan je postao prostor u kome se

7
osećao kulturni uticaj razvijenih zemalja. Meiđi revoluciju nije izvela buržoazija već
samuraji niskog roda i inteligencija u cilju izgradnje moderne države. Ukinuti su
posedi i uspostavljenje prefekture, ukinut je kastinski sistem. Tako je Japan svoj
razvoj otpočeo u duhu kapitalizma. Japan je za kratko vreme uspeo da stvori
monopolski sektor i sektor zaibatsu-a koji su bili nukleus njegove privrede. Cilj
čitavog niza vlada, bio je pretvaranje Japana u snažnu zemlju sa moćnom vojskom i
industrijom.

Wakon yosai

Vlada je osamdesetih godina 20.veka podsticala prihvatanje zapadnih običaja u

oblasti potrošnje i kulture uopšte, a kada je shvatila da bi prihvatanje ovakvog
zapadnog načina života mogao da ugrozi duh japanskog naroda, počinje da menja
politiku i da podstiče tradicionalni japanski način života. Japanci tako počinju da vode
dvostruki život, prihvatajući zapadnjačko oblačenje, ishranu i piće, ali istvoremeno
nastavljujući tradiciju. Zapadni modus simbolizovao je progresivnost, a japanski je
bio potvrda svesti o kontinuitetu. Ovaj dualizam u načinu življenja može da objasni
dualizam u industriji. Pošto Japanci nisu razvili tehnike za veliku serijsku proizvodnju
potrošnih dobara tipičnih za japanski način života, te robe su proizvodila mala
preduzeća pa je i produktivnost bila niska. Dualitet u sferi potrošnje pojačavao je
dualitet u sferi proizvodnje.

Saradnja javnog i privatnog sektora

Donošenjem Zakona o obrazovanju Gakusei 1872.godine, vlada je otpočela izgradnju

modernog školskog sistema. U svakom okrugu je postojala osnovna škola, a
obrazovanje je postalo obavezno. Ove škole su standardizovane bez obzira na stepen,
status i pol. Godine 1873. je 28 odsto stanovništva školskog uzrasta pohađalo
osnovnu školu, 1882. godine 50 odsto, 1885. godine 67 odsto, a 1904. čak 98 odsto.
Ovi podaci ukazuju na izuzetno brzi razvoj osnovnog obrazovanja i pokazuju da je

8
narod podržavao vladine planove za izgradnju moderne države. Sve do sredine Meiđi
perioda, privatna preduzeća su na tradicionalan način regrutovala radnu snagu.
Obavezno obrazovanje je duh konfučijanizma proširilo na čitav narod, tako da se on
više nije ograničavao na samuraje. Duh odanosti još uvek nije bio razvijen pa su
preduzeća morala posebno da stimulišu i nagrađuju. Beli okovratnici u preduzećima
su postali novi samuraji. Ukoliko bi neko i bez potpune saglasnosti poslodavca
napustio preduzeće, smatralo se da odlazi u okolnostima koje nisu harmonične i
smatran je izdajnikom. Oni nisu imali drugog rešenja nego da potraže zaposlenje u
manjim i srednjim preduzećima. Elita japanskog industrijskog sveta, nameštenici u
velikim preduzećima, nisu imali slobodu prilikom zapošljavanja. Kao što su njihovi
očevi radili na posedima daimjoa, i oni su čitav život posvećivali novom gospodaru-
preduzeću. Da bi se eliminisale slabe raspodele prema radnom stažu, preduzeća su u
sve većoj meri počela da sama školuju radnike na radno mestu, što je uslovilo rast
kvalifikacija i sposobnosti sa godinama radnog staža. Vrlo je retko dolazilo do sukoba,
a u preduzećima je vladala atmosfera porodičnih, paternalističkih, drugarskih odnosa.
Neka velika preduzeća su osnovala svoje škole u kojima se isključivo obučavala
njihova radna snaga.
Među nameštenicima, između nameštenika i uprave preduzeća vladali su odnosi koji
bi se mogli označiti kao rođačka solidarnost, kompanija je u stvari bila jedna velika
porodica. Samuraji vaspitani u Tokugava periodu, sve do rata, smatrali su da društvo
nije arena za nadmetanje pojedinaca, već mesto na kome se jedan tim takmiči protiv
drugog. Ekonomska konkurencija unutar japanskih preduzeća zato nikad nije bila
žestoka. Ipak, oštra konkurencija je postojala u onim slučajevima kada je neko time
želeo da dokaže svoju odanost. Japanske kompanije održavaju visoku produktivnost
ne kroz konkurenciju svojih radnika, već kroz njihovu uzajamnu saradnju, pomoć i
podsticaj na rad.

Japanska lojalnost

U konfučijanskom kapitalističkom društvu odana služba je najveća vrlina i u etičkom

i materijalističkom smislu reči. Sloboda pojedinca se shvata kao izdaja ili izazov

9
društvu. Tokom Tokugava perioda postojale su 4 klase: ratnici, seljaci, zanatlije,
trgovci. Moral klase samuraja i te kako se razlikovao od morala seljaka, zanatlija,
trgovaca. To je opredeljivalo njihovo viđenje odanog služenja, koje se samo zahtevalo
od radnik, ali ne i drugih klasa. Radnici su uživali poseban status i nisu mogli da rade
za sopstveno zadovoljstvo. Zanatlije, trgovci i seljaci su se nalazili nisko na društvenoj
lestvici, ali im je zauzvrat omogućeno da rade i zarađuju. U Tokugava periodu
pripadnost odgovarajućoj klasi bila je određena rođenjem, a u vreme Meiđi revolucije
presudan je ishod ispita za prijem u preduzeće koji je bio životna šansa za svakog
posle završene škole ili fakulteta. Tako je post-Meiđi Japan postao društvo u kome su
pojedinci jedni drugima konkurisali, a ti konkursi su bili i jedina prilika za to.

Reforme obrazovanja

Stanovništvo Japana je tokom istorije do Meiđi perioda razvilo izuzetno originalnu

kulturu, ali i sposobnost preuzimanja najboljih tekovina iz svetske kulturne baštine,
kroz ograničene kontakte sa susednim azijskim zemljama i državama Zapadne
Evrope i Amerike.
Primenjeni model obrazovanja u Japanu, nakon okončavanje 200-godišnje izolacije
Japana i nakon konsekventnog otvaranja prema svetu, u drugoj polovini 19. veka,
specifičan je primer da je moguće sprovesti reforme u ekonomskom, političkom i
socijalnom sistemu jedne zemlje. Nova znanja koja je Japan ugradio u svoju kulturu,
pre svega iz oblasti tehničkih nauka i metoda poslovnog upravljanja, i danas su
značajna odlika Japana i dokaz vešte selektivnosti i fleksibilnosti japanske kulture u
tom periodu.
Ipak, zanimljivo je uočiti da su obrazovne institucije u Tokugava periodu bile već
toliko razvijene da su mogle da posluže kao preteča osnovnim školama, koje se uvode
u obrazovni sistem Japana početkom 70ih godina 19.veka. Još u drugoj polovini
18.veka u Japanu, feudalni lordovi organizovali su originalni obrazovni sistem za
svoje podanike. Pod uticajem konfučijanstva i bushido samurajskog moralnog
kodeksa, studenti samuraji bili su raspoređeni u lokalne han škole ili privatne
akademije i učili su kaligrafiju, aritmetiku, pisanje i čitanje poezije, zapadnu medicinu,

10
zapadne vojne nauke, ukratko, kombinaciju japanskog i rangaku učenja- holandskih
nauka. Holandski trgovci su dobili ekskluzivan status i dozvolu boravka u Japanu,
nakon što je šogun proterao njihove trgovačke rivale iz zemlje. Vremenom je vlada
Tokugava shvatila da primena znanja zapadne nauke može da usavrši domaću
poljoprivredu, kalendar, medicinu i druge nauke, tako da je i cenzura stranih
udžbenika i rečnika donekle slabila i studenti su sve više dobijali priliku da uče
medicinu, geografiju, navigaciju, hirurgiju, politiku, hemiju, lepe umetnosti i ostale
vrednosti zapadne civilizacije. Većina predavanja održavana je u takozvanim školama
hramovima- terakoya. U njima su učitelji iz redova lokalnih lekara, budista, šintoista
i samuraja podučavali studente iz udžbenika sa japanskim i kineskim tekstovima.
Kada je uspostavljen nov sistem regija, odnosno prefektura, neke od tih škola su
potpuno premeštane u urbana naselja i nastavile su da postoje kao osnovne i srednje
škole.
Nakon što je Japan 50ih godina potpisao ugovore o prijateljstvu i trgovini sa
Sjedinjenim Američkim Državama, Engleskom, Holandijom, Rusijom, Francuskom,
počinje izgradnja prvih naselja stranaca u glavnim lukama Japana. Sa strancima u
zemlji, počinju da pristižu strani udžbenici, knjige i rečnici. Upotreba engleskog jezika
zamenjuje dotadašnju upotrebu holandskog. U tom periodu osniva se prvi institut za
proučavanje zapadne civilizacije- Yogakisho. Fukuzava Jukići, jedan od vodećih
prozapadnih intelektualaca u Japanu, osniva 1858. godine prvu privatnu školu, koja
će kasnije prerasti u čuveni Kejo univerzitet u Tokiju.
Najbitnija zaostavština Meiđi vlade budućim generacijama u Japanu, postignuta
reformama, bila je ukidanje društvenih razlika između klase aristokrata
(shibun) i običnog naroda (heimin). Pored homogenizacije nacije na socijalnom
planu, došlo je i do mobilnosti dela stanovništva u ruralnim krajevima, ukidanjem
klasnog sistema po genealogiji, strogih zakona o nošenju određene odeće za
društvene slojeve i dr. Dolazi do masovnih migracija mladih i ambicioznih ljudi iz
provincija u velike gradove, radi obrazovanja. Time su slojevi seljaka, samuraja,
umetnika, trgovaca postali znatno bliži jedni drugima. Nova Meiđi vlada finansirala je
mlade ambiciozne studente i nudila im izbor obrazovanja u oblasti raznih nauka. Svi
studenti su imali jak motiv da doprinesu razvoju svog društva i svoje kulture, te da

11
obezbede odgovarajuće mesto u novom sistemu za sebe i svoje porodice.
Najtalentovaniji među njima bili su članovi Ivakura misija, koji su 1860, 1871, 1873.
godine posetili SAD i Zapadnu Evropu. Cilj misija bio je da se na licu mesta izuče
zapadni pravni i školski sistemi, industrijske organizacije, komercijalna ulaganja,
poljoprivreda, vojne sile, tehnologije i ostala dostignuća ove civilizacije. Novi sistem
poslovnog upravljanja zamenio je tradicionalni model, a uspeh u ekonomiji zasnivao
se na homogenom i strpljivom timskom radu u kompanijama. Vlada je direktno
podržavala razvoj trgovine i industrije, naročito razvoj velikih i jakih porodičnih
poslovnih koncerna- zaibatsu. Od 1877. godine osniva se Tokijski univerzitet, a 1886.
godine donosi se Zakon o Carskom univerzitetu i ozvaničavaju stavke u Zakonu o
školstvu. Odlučeno je da se školstvo reformiše po uzoru na francuski i nemački model
obrazovanja. Jedan od značajnih elemenata u reformi obrazovanja bilo je izdavaštvo,
koje je intenzivirano u 70im godinama 19.veka.
Krajem 19.veka, menja se pristup reformi obrazovanja i on se usmerava u pravcu
uvažavanja konfučijanstva i izvorne japanske šinto religije.
Japan je unajmio oko 3000 stranih stručnjaka , uglavnom iz oblasti tehnologije- strane
inženjere, tehničare, vojne, finansijske i pravne stručnjake, čiji je zadatak bio
prvenstveno usmeren na uspešan razvoj industrijalizacije Japana. To su bili oyatoi
gaikokujin. Kada bi japanski studenti stekli neophodna znanja, strani stručnjaci su
zamenjivani domaćim. Krajem19. veka u Japanu su bili razvijeni obrazovni sistem,
izdavaštvo i izgradnja gradske infrastrukture po standardima zapadnih zemalja.
Istovremeno, uz to je bila sačuvana i tradicionalna kultura. Najveći uspeh Meiđi vlade
bio je u tome što je dala ljudima san o boljoj budućnosti, nacionalni duh je bio sačuvan,
a društvena kohezija, ojačana obrazovnim i pravnim merama, pomogla je uspešnom
razvoju ekonomije. Svemu ovome su znatno doprinela opredeljenja cara Mucuhitoa
(1842-1912), koji je imao javnu moć i bio na čelu vojske, da nikad ne nastupa
samoinicijativno u javnosti, a da pre toga ne konsultuje najbliže saradnike, članove
Meiđi vlade.
Tako je Japan zahvaljujući reformama u obrazovanju, postao velika država koja je
uspešno izdržala najizazovniji period u svojoj dotadašnjoj istoriji, štiteći

12
tradicionalnu kulturu u procesu ubrzane modernizacije i napravivši društveni sistem
sa dobrim izgledima za kontinuirani razvoj društva.

13