MANGA

ISTORIJA MANGE:

Reč „manga“ (漫画) potiče iz kasnog 18. i ranog 19. veka, kada je korišćena za označavanje
zbirki skica i crteža koje su objavljivali poznati umetnici iz tog perioda, od kojih je najpoznatiji
Hokusai. Termin se može prevesti i kao „brzi crteži“. Danas se u Japanu koristi za bilo kakve
stripove, dok se van japana koristi za označavanje isključivo japanskih stripova. Za kineske
stripove koristi se sličan termin – manhua, a za korejske – manhva. Takođe se za japanske
stripove koristi i termin gekiga – „dramatične slike“.

Još sa pojavom moderne štampe u drugoj polovini 19. veka, počinje štampanje stripova u
serijskom broju, ali najveću popularnost dostižu posle Drugog svetskog rata. U početku su to bili
samo stripovi sa zapada, ali ubrzo se pojavljuju i prvi japanski stripovi. Bili su popularni zbog
velikog broja pismenog stanovništva, malog broja domova koji je imao televizor i visokih cena
karata za bioskop. Isprva su časopisi i novine objavljivali stripove koje bi kupili od umetnika-
amatera, ali su vremenom počeli da zapošljavaju svoje umetnike koji bi stvarali isključivo za
jedan časopis ili izdavačku kuću (Kodanša, Šueiša, Media Vorks). Vremenom je popularnost
stripova rasla i počeli su da se pojavljuju mesečni manga časopisi koji su mogli da se kupe na
svakom kiosku (Monthly Shōnen Jump, CoroCoro Comic...). Pojavili su se i nedeljni magazini,
kako bi se takmičili sa sve većom konkurencijom televizije (najpopularniji se prodavao u tiražu
od 5 miliona primeraka). Tokom recesije 90-ih godina prodaja mangi je opala. Pojava interneta je
takođe uticala na naglo smanjenje broja prodatih primeraka. Autori se sve češće bune protiv
čitanja magazina u prodavnicama (tahijomi), pozajmljivanja mangi prijateljima (mavašijomi) kao
i manga kafea, koji omogućavaju besplatno čitanje stripova. Ali i pored toga, prodaja mangi je
još ostala na visokom nivou.

Zašto je manga toliko popularna? Glavni razlog za ovo je veština izdavača i umetnička tehnika.
Izdavači selektivno biraju stripove za koje smatraju da će privući najviše pažnje, a one manje
popularne brzo povlače sa tržišta. Umetnici koriste tehniku prikazivanja radnje u brzim, filmskim
scenama, tako da je čitanje dinamičnije nego kod zapadnih stripova (japanski čitalac pređe 3
strane za nešto više od jedne sekunde), a većina ima dosta manje teksta po strani. Mangaka
(umetnik koji stvara mange) koji je prvi upotrebio ovu tehniku je Osamu Tezuka, čije
angažovanje u svetu mangi i animea je doprinelo popularnosti koju danas imaju.

Raspored manga umetnika je rigorozan. Nedeljno mora da završi 20 stranica tj. 80 mesečno. Rad
na jednoj stranici traje oko 4 sata, ne računajući vreme potrebno za pisanje teksta. Zbog ovoga se
neretko dešava da umetnik „sagori“ od posla, a nisu nepoznati ni slučajevi ludila kao rezultat
premora i nespavanja. Kako bi sebi olakšali posao, umetnici zapošljavaju pomoćnike koji
obavljaju razne rutinske poslove prilikom crtanja. Ovako se stvara odnos majstor-šegrt koji je
koristan obema stranama. Iako mnogi umetnici pišu stripove zbog njihove umetničke vrednosti,
njihov rad je većinom povezan i sa poslom tj. na taj način zarađuju.

Mange se i danas prodaju u debelim nedeljnim (oko 400 strana) i mesečnim (oko 1000 strana)
magazinima koji imaju oko 40 različitih priča koje stvaraju različiti autori. Štampaju se za
određenu starosnu ili polnu grupu, ali obično imaju neku zajedničku temu. Nakon što izađe
dovoljno brojeva određene priče u nedeljnom ili mesečnom magazinu, izlazi manja zbirka koja
sadrži samo delove te priče i ona ima oko 180 stranica.

ČETIRI CILJNE GRUPE:

ŠONEN

Kada je u pitanju manga, možemo reći da je ona dosta ravnomernije podeljena po polu čitalaca
nego američki stripovi, ali šonen (dečak) manga dominira tržištem. Najpre je orijentisana ka
akciji, te je namenjena dečacima koji idu u osnovnu i srednju školu. Najpopularniji japanski
manga časopis je „Shonen Jump“, čiji sadržaj diktiraju čitaoci putem glasanja, a pored njega
imamo „Weekly Shonen Magazine“ i „Weekly Shonen Sunday“.
Moderna šonen manga pokriva širok spektar tema, od komedije, preko sporta, romanse, hobija,
detektivskih priča, borilačkih veština, pa sve do fantazije i naučne fantastike. Heroji spolja mogu
delovati vatreno ili suzdržano, otvoreno ili cinično, smotano ili nepogrešivo, ali su najčešće
kombinacija svega, na primer heroji koji samo naizgled deluju kao šeprtlje. Obično priče imaju
tešku temu, ali bez obzira na to koliko mračna priča bila, optimizam je uvek prisutan, što je i
autor Nobuhiro Vacuki opravdao izjavom:„ Osnova šonen mangi su osmesi i srećni završeci.“

ŠOĐO

Izuzen uspeh koji su imale mange za žene pokazuje osnovnu razliku između zapadne i japanske
kulture stripa. U početku su se u manga magazinima pojavljivali kraći stripovi crtani za žene, no
velika promena u žanru desila se kada su žene počele iste i da crtaju.
Šođo manga doživela je ekspanziju 70-ih godina XX veka. U početku su mange za žene bile
veoma konzervativne i obrađivale su teme kao što su majčinstvo, tragične priče iz svakodnevnog
života, uz povremene izlete u svet fantazije. Međutim, kasnije one počinju da traže svoje mesto u
svim žanrovima, koji su u početku smatrani muškim.
Dana je šođo manga usmerena ka mnogo široj publici. Najprodavanije šođo mange pišu se za
devojčice i devojke u osnovnoj i srednjoj školi. Junakinje tih mangi imaju veliki osmeh i još veće
oči. Priča obično pravi vezu sa postojećim animama i video-igrama. Tema ovih mangi jesu život
u školi, romansa, moda, a često se unutar stripa reklamiraju proizvodi namenjeni ženama, kao što
su šminka, nakit i odeća. Ženske mange govore i o ljubavi između dečaka – šonen ai – tako da
možemo reći da je jaoi žanr, čak, podžanr šođo mangi. Takođe, detektivske priče i misterije česta
su tema kojom se šođo mange bave. Na kraju, ovu podelu na ženske i muške mange ipak ne treba
gledati previše striktno. Publika šođo mangi često uključuje i muške čitaoce.

SEINEN

Seinen manga fokusira se na mladiće od ranog tinejdžerskog doba pa sve do kasnih

adolescentskih godina. Japanske mange za odraslu publiku sa snažnim društvenim temama
počele su da se pojavljuju u kasnim 50-im godinama XX veka, kada je prva generacija manga
čitalaca došla u te godine. Izdavači su potražili gekiga umetnike i ponudili im novi posao, pošto
je njihov žanr počeo da izumire, te je kao rezultat spoja komercijalnog i umetničkog nastao novi
žanr - nasilan, seksualan i popularan. Magazin „Futabasha’s Manga Action“ bio je prvi magazin
sa seinen mangama. Uskoro su one krenule da se granaju po žanrovima, te su iz njih nastale
naučnofantastične i erotske mange.
Magazini, a time i mange koje oni objavljuju, dele se grubo u tri grupe: magazini za muškarce,
obično namenjeni sredovečnoj publici, te su i teme kojima se bave takve - hrana, sport, komedija,
različiti poslovi i hobiji (planinari, hirurzi, policajci, bankari, političari); jang magazini, koji su
usmereni kasnom srednjoškolskom i fakultetskom uzrastu, od kojih su neki u suštini erotski
magazini, dok se mange ove grupe bave sportom, kriminalom, sirovim humorom i nervoznim
štreberima koji upadaju u smešne situacije; i otaku magazini, koji se bave horor, fantastičnim i
akcionim pričama, a mange ovog tipa imaju umetnički stil sličniji animama, te su devojke u
njima često prikazane kao slatke devojčice krupnih očiju.

ĐOSEI

Mange koje se pišu za odrasle žene potpadaju pod đosei ciljnu grupu čitalaca. Ovaj tip mange
pojavio se kasnih 70-ih godina XX veka, u vreme kada je prva generacija šođo mangi odrasla, i
grupu koju su ciljali bile su zaposlene žene u svojim 20-im ili 30-im godinama. Kako su autori
eksperimentisali sa onime što je bilo zabranjeno u šođo mangama, ovde možemo primetiti obilje
seksa, tabua i erotičnih fantazija, i bile su koncipirane tako da ne izlaze u nastavcima, već da je
svaki svezak zasebna priča.
Đosei priče su obično realistične: priče o poslu, porodici, vezama i životinjama. Nekada su
postavljene u određeni istorijski period, a fantastični elementi su retki i suptilni. Treba i
napomenuti da ove mange nisu toliko popularne na Zapadu u odnosu na šonen, šođo i seinen
mange.

ŽANROVI:

ANDERGRAUND I EKIGA

U Japanu je, kao i na Zapadu, andergraund manga bila svesni pokušaj da se stvori manga za
odrasle na tržištu kojim su dominirale mange za decu. Joširo Tacumi stvorio je termin gekiga
(dramatične slike), nasuprot terminu manga (zabavne slike), i on se bazira na realizmu, nasuprot
umetničkom preterivanju u mangama. Sa druge strane, ovaj stil prikazuje ozbiljnu fikciju za
odrasle koja često govori o životu radničke klase i teškim društvenim temama. Dok su američki
andergraund stripovi govorili o seksu, drogama i nasilju, japanski su imali manje tabua koje je
trebalo srušiti. Najbitnije teme bile su japanski militarizam u toku Drugog svetskog rata i
obožavanje cara Hirohita. Ipak, zlatno doba gekige je prošlo sa stišavanjem socijalnog bunta u
Japanu 60-ih godina XX veka.

BORILAČKE VEŠTINE

U početku, mange sa karateom, boksom, kikboksom i slično bile su samo podžanr sportske
mange. Do vremena kada se pojavio prvi veliki Kađivarin manga hit „Karate Baka Ićidai“ (1971),
koji su ilustrovali Điro Cunoda i Đoji Hagemaru, ovaj žanr manga bio je u velikom usponu. Ova
manga bejaše toliko popularna da je popularizovala karate i mnogo mladi ljudi počeše da
treniraju isti, a tome su doprinele i svetske zvezde, Brus Li i Soni Ćiba, koji su u to doba bili
veoma relevantni.
Iako realistične priče i dalje imaju svoju publiku, od 80-ih godina XX veka borilačke mange
prelaze većinom u sferu fantazije. Kineski koncept či ili ki energije, unutrašnje životne energije u
čoveku, postao je u velikom broju mangi povezan sa idejama energetskog udara i specijalnim
efektima u igranim filmovima, te imamo serijal „Fist of the North Star“ (1983) koji nam donosi
tehniku sličnu akupunkturi, pomoću koje heroj ubija protivnika dodirivanjem prave tačne na
njegovom telu. Uskoro borci u mangama prerastaju u superheroje, čega je predstavnik manga
„Dragon Ball“ („Zmajeva kugla“, 1984) u kojoj moći heroja postaju sve veće što se manga duže
nastavlja. Kasnije imamo novi uzlet ovih mangi zahvaljujući razvoju igrica, naročito veoma
popularne „Street Fighter“. No, problem koji je nastao jeste baš taj konstantan porast moći
glavnog junaka - „inflacija snage“ - što je dodatno otežavalo piscima mange da produžavaju
serijal unedogled.

DEČIJA I PORODIČNA MANGA

Neke od najdužih serija pisane su za decu i porodice (kazoku manga). Očevi u ovim mangama
često su predstavljeni kao misteriozni heroji ili smetenjaci, dok su majke centralna ličnost.
Neke od danas najpoznatijih mangi za decu nastale su serijalizovanjem u magazinima koji su
imali odeljak za stripove. Najpoznatije mange ovog žanra su: Astro-dečak, Bejblejd, Doraemon,
Pokemon avanture, Sejlormun i druge.

FANTASTIKA

Magija, čudni svetovi, čudovišta i natprirodne moći su glavne odlike ovih mangi, i često se
pojavljuju u mangama za sve ciljne grupe. Neretko su mange zasnovane na šintoizmu i
legendama o čudovištima (jokai), demonima (oni), bogovima. S druge strane i kineska mitologija
predstavlja nepresušni izvor inspiracije, npr.drevni kineski roman „Put na Zapad“. Napoznatije:
Inujaša, Taktika, Čelični alhemičar, Mladi mađioničar.

HOROR

Veoma popularne u Japanu, poznatije kao kaiki (šokantna) ili kjofu (užasavajuća) manga.Veliki
izdavači se obično klone ove tematike, tako da horor mange objavljuju specijalizovani, manji
izdavači. Najpoznatije: Helsing, Spirala (Uzumaki), Muzej terora, Prsten, ĐoĐova bizarna
avantura, Berserk i druge.

KRIMINAL I JAKUZA

Priče o kriminalu, jakuzama i misterijama spadaju u najranije manga žanrove. S jedne strane
imamo borce protiv kriminala, junake policajce, i veoma popularan podžanr policijske komedije
(Uhapšen si!). S druge strane, tu su priče gde su protagonisti upravo kriminalci, mange o
bandama i njihovim vođama.Jedan od problema 90-ih koji je i prikazan u mangama tog doba
jeste tinejdžerska prostitucija, uzrokovana ekonomskom krizom 1995. godine (Ikebukuro zapadni
park, Devojke, Voajeri). Jakuze u mangama predstavljaju prototip japanskog mačo muškarca.

MISTERIJA
Detektivske priče nastale su kao inspiracija zapadom. Pošto su bile zabranjene tokom Drugog
svetskog rata, posle njega doživljavaju procvat. Najpoznatije su Detektiv Konan, Beležnica smrti,
Lupin III..

MAGIČNE DEVOJKE

Maho šođo je žanr koji se pojavio 60-ih godina i ne izlazi iz mode. Glavni likovi su magične
devojke koje se bore protiv zla. Jedna od najprepoznatljivijih karakteristika je sposobnost
transformacije – predivni kostimi, tajni identiteti. Obično nakon transformacije devojka postaje
starija. Neke od ovih mangi su Sejlormun, Tokijo mjau mjau, Svadbena breskvica..

ROBOTI

Jedan od najpopularnijih stereotipa japanske pop kulture jesu ogromni roboti koji se bore protiv
zla. Ovaj žanr obično se naziva mek (mech), od reči mechanism. Koreni ovog žanra nalaze se u
mangama Astro boy i Gigantor od Osamu Tezuke. Neke od najpoznatijih su Gundam, Ghost in
the shell, Eden, Naušika iz Doline vetrova.

ROMANSA I LJUBAVNA KOMEDIJA

Mange koje se bave romantičnim temama nazivaju se renai mange i popularne su kod oba pola i
svih uzrasta, dok su one ozbiljnijeg tipa namenjene devojkama, a one komičnog karaktera obično
dečacima. U šođo mangama romasa je dominantan žanr. Šonen romanse neretko imaju tematiku
harema – u centru priče su jedan dečak i više devojaka koje se bore za njegovo srce. Neke od
poznatih su Lovely Complex, Skip Beat, Nana, Ema i dr.

SPORT

Haikyuu, Slam Dunk, Hajime no Ippo, Kuroko no basket, Prince of Tennis, Suzuka, Ballroom e
youkoso, Yowamushi Pedal..

JAOI

Mange koje prikazuju vezu između dve osobe muškog pola nazivaju se jaoi, šonen ai ili
popularnim engleskim nazivom – boys love (skraćeno BL). Ove mange su veoma popularne i
kompleksan su žanr koji se kreće od eksplicitnog seksa do platonske ljubavi. Istorijski, Japanci su
bili tolerantni prema homoseksualcima, što se menja dolaskom zapadnog uticaja za vreme Meiđi
restauracije. Japanski stripovi namenjeni gej populaciji nazivaju se bara, po magazinu Barazoku,
a bara (ruža) postaje simbol za homoseksualce. Ženske fanovi ponekad se nazivaju fuđoši, a
muški fundaši. Prvom jaoi mangom može se smartrati Kaze to Ki no Uta, „Pesma vetra i drveća“,
koja je 1979. nagrađena prestižnom Shogakukan manga nagradom.

JURI

Manje popularna od jaoija, juri (ljiljan) kao termin za žensku mangu pojavljuje se u muškom gej
magazinu Barazoku 1971. To su obično bile teške tragične priče koje su se završavale
samoubistvima, ali u narednim godinama odnos prema lezbejskoj populaciji se polako menja.
Neke od njih su Strawberry Panic, Mom dragom bratu, Poslednja uniforma.

OTAKU

Ovaj naziv izmislio je esejista Akio Nakamori nakon posmatranja nesocijalizovanih fanova koji
na izuzetno formalan način oslovljavaju svoj dom- otaku. Klasičan otaku ima slabo razvijenu
društvenu inteligenciju, opsesivno sakuplja sve što ima veze sa fokusom njegovog interesovanja,
poseduje ogromno znanje o tome, voli mange, anime, naučnu fantastiku i/ili fantastiku. Otaku
mogu biti autori dođinšija, kompjuterskih igara, mogu učestvovati na kosplej takmičenjima gde
sami šiju i oblače kostime svojih omiljenih likova. Ono što ovom nazivu daje pogrdnost jeste
često vezivanje za pornografiju. Šale o nastranosti i perverznosti otakua su česte. Incident 1989.
godine sa Ćutomu Mijazakijem još više je pogoršao situaciju. U kasnim 90-im godinama
pojavljuje se još ekstremniji trend – hikikomori (akutno društveno povlačenje) koje se u Japanu
smatra psihičkim oboljenjem.

DOĐINŠI

Dođinši su manga publikacije koje finansiraju sami autori, koji su često amateri. One najčešće
preuzimaju likove i teme iz popularnih manga serijala, a nekad ih i parodiraju. Popularizacija
dođinšija nastala je 80-ih godina širenjem jaoi dođinši mange – ovaj žanr i parodije na popularne
mange privukle su veliki broj fanova – procenjuje se da je njihov broj oko 500 000.
Dođinši obrađuju sve moguće teme, a mnoge imaju i seksualne sadržaje. Iako podležu autorskim
pravima, veliki izdavači ih često tolerišu jer ne žele da odbiju fanove. Mnoge profesionalne
mangake takođe prave dođinšije, a poznati umetnički tim Clamp počeo je upravo kao dođinši
klub.

Predrag Pešić
Ana Vidrić
Aleksa Stamenić