Veliki prasak novog univerzuma

Kita Mahnita, što je gotovo bukvalan prevod originalnog francuskog naslova Le

bandard fou, prvi je strip-album koji je Žan Žiro objavio pod pseudonimom Mebijus.
Konzervativniji istoričari umetnosti se verovatno ne bi ni osvrnuli na delo koje sebi već u
naslovu dozvoljava tako provokativnu sintagmu, a unutar korica obiluje razuzdanim scenama
eksplicitnog sadržaja. U tom smislu Kita Mahnita bi mogla biti paradigma celokupnog
tretmana stripa u pojedinim godinama ili čak decenijama XX veka. Iako su mnoga dela devete
umetnosti još veoma rano prepoznata i priznata (koliko se samo Pikaso divio Vinzoru
Mekeju!), za mnoge je strip dugo ostao štivo za najmlađe ili, u najboljem slučaju, puki
eskapizam. No to ne treba da nas iznenađuje, jer svaki novi način umetničkog izražavanja koji
ima dovoljnu izražajnu snagu da penetrira krute tradicionalističke norme isprva biva dočekan
s rezignacijom, oštrom osudom ili neretko besom (setite se koliko su i na koji način
osporavani impresionisti, tek neku deceniju pre pojave stripa u onoj formi u kojoj ga danas
najčešće definišemo). Strip i film, dve potpuno nove umetnosti koje je porodio pozni XIX
vek, ali koje nesumnjivo pripadaju XX veku, dva veličanstvena dometa savremene ljudske
kulture, nastali su u verovatno najturbulentnijem stoleću ljudske istorije. U veku brutalnih
ratova, istrebljenja i smrti, veku u kom je čovek prvi put došao do načina na koji može da
uništi i sebe i planetu... Poslednja činjenica bi mogla da se tumači i sa optimističnijeg
stanovišta, u smislu sticanja potpune odgovornosti za sopstvenu budućnost, dakle i gotovo
apsolutne slobode izbora. U takvom istorijskom trenutku strip i film, kao mlade umetnosti,
sporadično su bivali izloženi uticajima vladajućih ideologija i periodima manje ili veće
cenzure. Ali sila reakcije je uvek bila još snažnija. Nakon svakog pritiska na strip, u njemu bi
dolazilo do pomaka, bilo da je reč o otkrivanju novih izražajnih tehnika (što je stvar
unutrašnje analize stripa kao umetnosti), bilo da je reč o slobodi izbora tema, slobodi govora,
mišljenja... Laganim korakom strip je zauzimao mesto koje mu danas pripada, a autori koji su
se njime bavili sticali su sve veće poštovanje kod kritike (ono kod publike nikad nije ni bilo
dovođeno u pitanje). Za to osvajanje slobode najzaslužniji su veliki umetnici koji su
najpogodnije tlo za svoj izraz pronašli upravo u stripu. Jedan od najznačajnijih je Žan Žiro.
Pogotovo u onom delu svog opusa u kom je stripove potpisivao pseudonimom Mebijus.
Razvoj stripa po etapama u velikoj meri može se određivati pojavom Mebijusa, te prilikom
pručavanja devete umetnosti treba kao orijentacionu tačku uzeti i to da li se nešto dogodilo
pre pojave Mebijusa ili nakon toga. Tolikom uraganskom silinom je on promenio strip u
poslednjoj trećini XX veka. Baš u tom smislu o Kiti Mahnitoj možemo govoriti kao o
paradigmi tretmana stripa kao umetnosti. Pred nama je delo koje se na površni,
nezainteresovani pogled može činiti kao trivijalno ili čak vulgarno i bez dublje analize i
saznanja o potonjem značaju, ovaj album bi mogao biti dočekan s negativnim predznakom,
kao da je, u najboljem slučaju, reč o palp literaturi. Međutim, Kita Mahnita je batina s dva
kraja. To je knjiga koja govori potpuno novim jezikom, ali koji svi već razumemo, ili smo ga
bar čuli. Knjiga koja kao sjajna kometa najavljuje dolazak Arzaka, Fatalnog Majora
(Hermetičke garaže), Svetova Edene... nekih od najvećih dela devete, ali i celokupne
umetnosti XX veka. Knjiga koja nas uvodi u period kad su autori koji se bave stripom počeli
da bivaju tretirani kao zvezde pop-kulture ili duboki stvaraoci koji slede cajtgajst. Mebijus je
bio i jedno i drugo.

Kad se analizira Mebijusov opus, Kita Mahnita nije monolit od presudnog značaja za
tumačenje autorovog lika i dela. Priče u Mebijusovom maniru Žiro je objavio nešto ranije u
magazinu Pilot (pod pravim imenom), a pseudonim Mebijus već je koristio deceniju ranije u
nekolicini kratkih priča objavljenih u neobičnom, andergraund magazinu Hara-Kiri. Ovo je
pak prvo albumsko, „dugometražno” izdanje koje je potpisano pseudonimom Mebijus, a
istovremeno izvedeno u autorskom stilu koji će se kasnije nerazdvojno stopiti s njim. Album
Kita Mahnita je 1974. godine objavla francuska izdavačka kuća Edision di formaž (Éditions
du Fromage) koju su osnovali bivši članovi magazina Pilot. Po sličnom principu će nešto
kasnije biti osnovana izdavačka kuća Imanoid asosije (Les Humanoïdes Associés), što će biti
jedan od najvažnijih trenutaka i odluka u karijerama Mebijusa i njegovih kolega i saradnika –
Filipa Drijea i Žan-Pjera Dionea. Mebijus nikad nije krio da je za ovaj, prvi album, kao i za
prethodne minijature iz pomenutog Hara-Kirija, inicijalnu inspiraciju za ekspresivnost crteža
i britkost jezika pronalazio u američkom andergraund magazinu MAD Harvija Kurcmana i
njegovih saradnika. Takođe i u radovima Roberta Kramba. U potonjim decenijama Mebijusov
uticaj će čak i prevazići značaj pomenutih autora i oblikovaće generacije umetnika i u Evropi i
u Americi. Okean između tih kontinenata bio je plitak potok za cunami koji je pokrenut.

U albumu koji je pred nama (ne ulazeći u frojdovsku analizu da li je Mebijus imao u
podsvesti koncepciju šireg plana, te je baš zbog toga inicijacijskom albumu nadenuo takav
naziv) posejano je seme čitavog jednog „mahnitog” kosmosa, koji će se razviti u narednim
Mebijusovim radovima. Pa iako neki od ovih albuma nisu međusobno povezani i moguće ih
je skoro sve čitati kao apsolutno autonomne celine, oni gotovo uvek sadrže reference koje
upućuju na neki drugi album, bez obzira na to da li taj prethodi ili tek sledi. U Kiti Mahnitoj
se tako mogu pronaći nagoveštaji onoga što će uslediti. Rajski asteroid Cvet ćemo ponovo
sresti u Fatalnom majoru (tj. Hermetičkoj garaži, kako su Amerikanci preveli tvaj album, a to
ime se širom sveta ustalilo i postalo ravnopravno sa originalnim). Takođe ćemo imati priliku
da doznamo još ponešto o gospi Kovalski, u istom tom albumu. Kad se to uzme u obzir, onda
postaje izlišna svaka sumnja da li je Mebijus težio tome da stvori jedinstven univerzum. Ili je
bolje reći više paralelnih koji koegzistiraju...

Za veći užitak u ovom strip-albumu valjalo bi čitaocima skrenuti pažnju na to da u

njemu možemo pronaći jedan neskriven omaž Šarlijeu (s kojim je Žiro stvorio Bluberija) i
Ibinonu i njihovom Riđobradom. Ali vrlo je elegantno to što je taj omaž izveden kroz
istovremenu posvetu Gosinijevoj i Udercovoj parodiji istog stripa u Asteriksu. Reč je,
naravno, o gusarskoj posadi (sačinjenoj od karikatura likova iz serijala Riđobradi) koja uvek
pretrpi potpunu katastrofu kad naiđe na nepobedive Gale, što dovede do toga da se kod
posade razvije fobija od svega što iz daljine podseća na galski brod. Svojevrsna parodija je
napravljena i sa oblikom kape/šlema s diznijevskim, mišjim ušima koju nosi Kita Mahnita u
pokušaju da se sakrije od policije. Gde se završava omaž, a gde počinje parodija, negde je
lakše, a negde teže utvrditi. Mebijus u potezanju referenci ipak nikad ne prelazi granicu ni
potrebnog ni ukusnog.

Na kraju, kao neku vrstu zaključka u osvrtu na Mebijusov prvi album, zgodno je
parafrazirati predgovor američkog izdavača, koji, usput rečeno, nije imao hrabrosti da naslov
prevede dosledno originalu, već se odlučio za „mekši” naslov Horny Goof – recimo nešto kao
Uspaljena Budala. Mi smo smatrali da je Mebijusov univerzum u toj meri originalan da
nemamo pravo da se mešamo u njegovu autentičnost i na bilo koji način narušimo skrivene
potkontekste. Posebno ne zbog političke korektnosti ili povlađivanja puritanskom mnjenju.
Fluidnost prevoda je nesumnjivo moguće postići i bez grubih intervencija na originalnom
tekstu. Kako bilo, u pomenutom američkom izdanju (izdavač Dark hors) stoji jedno tako
tačno zapažanje da je šteta ne pomenuti ga – ono kaže da je prasak koji je prvo izdanje Kite
Mahnite proizvelo u Francuskoj zapravo Veliki prasak u kom je rođen Mebijusov univerzum!
_____________________
 Od Žana Žiroa do Mebijusa

Žan Anri Gaston Žiro rođen je 8. 5. 1938. u Nožanu na Marni, u predgrađu Pariza. Bio
je jedino dete roditelja koji su se brzo razveli, kad je Žiro imao tek tri godine, pa je detinjstvo
proveo uglavnom kod bake i deke. Da li je i u kojoj meri to uticalo na njegov potonji životni
put, ostavićemo psiholozima da procenjuju. Uprkos takvom razvoju događaja, i otac i majka
će imati određeni značaj u njegovom životu. Otac je bio misteriozna figura, kako je sam Žiro
kasnije govorio, koja se bavila poslovima o kojima se nije pričalo, a upravo to je dečaku bilo
fascinantno i zadivljujuće. Takođe, otac je bio taj koji ga je usmerio da čita naučnu fantastiku.
Koliki je značaj te činjenice videćemo čitajući Mebijusove stripove. Majka je bila
prodavačica, vedrog duha, pomalo naivna i avanturističke naravi. Jedno vreme je živela s
profesionalnim igračem pokera, ali vrlo brzo je otišla da živi u Meksiko, gde se ponovo udala.
Kasniji povremeni odlasci kod majke u egzotični Meksiko za mladog crtača će imati gotovo
istu moć oblikovanja kao i čitanje naučnofantastične literature. Nakon završene osnovne škole
mladi Žiro je napravio dvogodišnju pauzu u školovanju, da bi zatim, 1955. godine, u svojoj
šesnaestoj, upisao Institut primenjenih umetnosti. U istoj klasi s njim našao se još jedan
potonji velikan francuskog stripa – Žan-Klod Mezijer. Između njih se rodilo čvrsto
prijateljstvo, koje će trajati sve do Mebijusove smrti. Nakon dve godine je napustio studije i
odlučio da ode u Meksiko kod majke. Iako je kasnije pričao kako je imao potrebu za
očinskom figurom, tamo je nije pronašao, jer se majka u međuvremenu razvela i od drugog
muža. Ipak, tvrdio je da je vreme koje je proveo u Meksiku za njega bilo izuzetno iskustvo,
značajnije nego što bi to bila treća godina studija. Govorio je da je tamo upoznao bibap
muziku, marihuanu i seks, stvari koje su ga izmenile i fizički i mentalno. U Meksiku je proveo
osam meseci i potom se vratio u Francusku, gde ga je sačekala obavezna vojna služba od
dvadeset sedam meseci. Šesnaest meseci je služio u Nemačkoj, a ostatak u Alžiru. Bilo je
vreme mira i vojnik Žiro je svaku priliku koja bi mu se ukazala koristio da se zavuče u neki
ćošak i crta. Po isteku te obaveze, 1961. godine, počeo je da sarađuje sa slavnim autorom
stripova, Belgijancem Žozefom Žilenom, poznatijim po pseudonimu Žiže (1914–1980). Žiže
je već imao ogromno iskustvo, bio je autor veoma cenjenog vestern serijala Džeri Spring i
jedan od ključnih autora u belgijskom nedeljniku Spiru. Saradnja sa Žižeom je Žirou donela
dugo traženu očinsku figuru i mentora u svetu stripa. Svom učitelju je pomagao kao asistent, a
u jedanaestom albumu Džerija Springa, Put za Koronado (kod nas objavljeno u Gigantu br.
5), dobio je priliku da tušira Žižeove crteže u olovci. Razvijao se brzo i već 1962. godine
dobio je drugi posao. Magazin Pilot, nedeljnik izdavačke kuće Dargo, pokrenuo je 31. 10.
1963. jedan od najpoznatijih vesetern serijala i sa epizodom Fort Navaho započeta je saga o
poručniku Majku Stivu Bluberiju. Scenario je pisao doajen francusko-belgijskog stripa i autor
Baka Denija, Riđobradog, Tangija i Laverdira Žan-Mišel Šarlije (1924–1989), dok je crtež,
po Žižeovoj preporuci, poveren mladom i perspektivnom Žirou. Bluberi i Žiro će od tada biti
nerazdvojni više od četiri decenije. Kad bismo analizirali samo onaj deo njegove bibliografije
koji je potpisao imenom i prezimenom, Bluberi je nesumnjivo njegov magnum opus. Do
2005. godine, kao crtač i povremeno scenarista, ostavio je za sobom 28 albuma Poručnika
Bluberija i još po tri albuma Maršala Bluberija i Bluberijeve mladosti. Rad na zahtevnom i,
pre svega, komercijalnom serijalu iziskivao je zanatsku preciznost i povinovanje normama
žanra, kao i zadatim rokovima. Sve to će Žiro kasnije tumačiti kao blagoslov koji ga je naučio
disciplini. Takođe, kad god bi poželeo da se „prizemlji” iz mebijusovskih visina, uvek je
mogao da nađe pribežište u ovom serijalu, koji je pružao neophodnu sigurnost. Koliko je bilo
veličanstveno Žiroovo umeće, najbolje govori tretman koji je Bluberi imao kod publike i
kritike Ono što je Žiro smatrao povratkom u normalne, konvencionalne tokove, na mnogim
planovima (kadriranje, filmska dinamika, neverovatna crtačka virtuoznost koja nimalo ne
remeti naraciju...) bilo je jedinstveno, inovativno i nedostižno većini autora.

Deset godina nakon svog prvog odlaska, Žan Žiro 1965. godine ponovo putuje u
Meksiko. Ovog puta će doživeti potpuno drugačija iskustva. Pričao je kasnije o suočavanju sa
samoćom, teskobom, o eksperimentisanju s halucinogenim gljivama. Mnogi teoretičari
smatraju da su upravo odlasci u Meksiko u Žirou počeli da bude Mebijusa. Po povratku s tog,
drugog putovanja, Žiro je celu deceniju proveo u magnovenju. Radio je na Bluberiju i
neprekidno razvijao svoju crtačku tehniku. Povremeno je radio kao ilustrator knjiga naučne
fantastike i dizajnirao plakate, ali kreativna transformacija u Mebijusa se još nije nazirala.
Istini za volju, prve radove pod pseudonimom Mebijus objavio je još u satiričnom magazinu
Hara-Kiri 1963. i 1964. godine – dvadesetak kratkih naučnofantastičnih stripova. Ali posle
1964. Mebijus je „nestao”. Tek deset godina kasnije, 1973. i 1974, ponovo koristi taj
pseudonim i pod njim objavljuje nekoliko kratkih stripova u Pilotu. U nekim od tih priča
danas možemo primetiti nagoveštaj erupcije koja će uslediti.

Mebijusova traka je geometrijsko telo – površina sa samo jednom stranom. Odlikuje je

svojstvo takozvane neorijentabilnosti. U prirodi ju je veoma jednostavno napraviti. Dovoljno
je uzeti prostu traku, jedan njen kraj zarotirati za pola kruga i potom krajeve spojiti. Rezultat
je geometrijsko telo s neobičnim svojstvima. Po traci je moguće vući liniju olovkom bez
prekidanja i tako je iscrtati sa obe strane. Traka je nazvana po jednom od dvojice
matematičara koji su je otkrili 1858. godine – Augustu Ferdinandu Mebijusu. Jasno je da je
Žan Žiro imao na umu upravo svojstva tog tela kad je sebi izabrao pseudonim pod kojim će
kreirati neka od najvećih dela savremene umetnosti. Imati dva lica i jednu liniju, dva izraza a
jednu ruku koju nije potrebno dići s papira, dva uma i jedno telo... biti istovremeno i Žan Žiro
i Mebijus! Nomen est omen. U narednim decenijama umetnik će se hirovito seliti iz jednog
izraza u drugi i s naizgled neverovatnom prirodnom lakoćom rasipati likovne bisere,
otkrivajući u stripu kao mediju do tada neotkrivena prostranstva.

Godine 1974. Žiro je za izdavačku kuću Edision di fromaž objavio prvi album pod
pseudonimom Mebijus. Kita Mahnita je prvi albumski naslov koji je objavila ta nezavisna
izdavačka kuća. Strip se toliko brzo rasprodao da je novooformljena izdavačka kuća Imanoid
asosije (Les Humanoïdes Associés) već 1975. godine donela novo izdanje. Dakle, tu i tada
počinje prava priča o Mebijusu, nestvarnom stvaraocu i jednom od najveličanstvenijih
umetnika koje je strip promovisao. Njegova karijera bila je veoma bogata. Ne računajući
stripove koje je u narednim decenijama objavio kao Žan Žiro, Mebijus je stvorio bogatu
bibliografiju, koju čini dvadesetak albuma. Njegov doprinos drugim umetnostima (u oblasti
filma najpre) teško je meriti, jer je jednako uspešan bio i kao dizajner i kao scenograf, a
njegov uticaj, koji se rasuo po svim sferama kulture, zahteva podrobnu analizu. Do svoje
smrti, u Parizu, 10. 3. 2012, Mebijus je zapečatio svoj neizbrisiv trag i ostavio nasleđe koje će
generacije proučavati. O svemu tome pisaćemo u narednim knjigama s Mebijusovim
stripovima.

Tačno četiri decenije od pojavljivanja prvog Mebijusovog albuma izdavačke kuće

Darkwood i Čarobna knjiga započinju veliki projekat objavljivanja Mebijusovih dela na
srpskom jeziku. Mebijusovi stripovi su (osim svega nekoliko kratkih priča u magazinima)
dosad bili neobjašnjivo preskočeni u inače bogatom domaćem izdavaštvu. Žiroov Bluberi je
objavljen u celini, Inkal je takođe doživeo dva izdanja na srpskom jeziku, ali najveći deo
Mebijusovog opusa zbog različitih okolnosti nije dospeo do domaće čitalačke publike. Došlo
je vreme da se to konačno ispravi i da dela jednog od najvećih autora savremene umetnosti
postanu dostupna ljubiteljima stripa u formatu i opremi kakve po svojoj prirodi zahtevaju, uz
prateće materijale kojima ćemo pokušati da što dublje i preciznije proniknemo u Mebijusovo
stvaralaštvo i u kontekst vremena u kom su pojedinačni albumi nastajali.

Radujmo se neizvesnom i pribojavajmo ga se. I budimo oprezni, kao ekspedicija koja

je zakoračila na nepoznatu zemlju. Pred nama je putovanje kroz Mebijusove univerzume!

Milan Jovanović