En avant dada

Jedna istorija dadaizma

Richard Huelsenbeck

1920.

Sadraj
Prolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
En avant dada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bibliografska napomena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

3
4
21

Prolog
To ta je dada bila u poetku i kako je nastala, potpuno je nevano u poreenju sa znaenjem koje je poprimila u svesti Evrope. Dada je postigla svoje dejstvo, ali ne blagim
ubeivanjem ve kao udar groma, ne kao knjiki razvijen sistem, koji preko nadmonih
mozgova, posle mnogo godina vakanja i prevakavanja, postaje opte dobro, ve kao
parola koju pronose glasnici na konjima. Strahovito dejstvo dadaizma na velike mase
umetniki ravnodunog sveta poiva na besmislenom i kominom karakteru rei dada,
gde treba primetiti da sama mogunost takvog dejstva mora izvirati iz nekog dubokog
psiholokog razloga, povezanog s celom strukturom dananjeg oveanstva i postojee
drutvene organizacije. ()
Zaista je redak boji dar prisustvovati roenju neke religije ili bilo koje ideje koja e
kasnije osvojiti svet. Iako dada, bogu hvala (kaem to da bih odmah razuverio sve nemake gimnazijalce i akademske mazgove), nije neka ideja u smislu unapreivanja kulture,
koje se toliko uzdie u svim istorijskim prirunicima, ve ima sasvim efemerni karakter,
utoliko to nema elju da bude bilo ta drugo osim ogledala pored kojeg se brzo prolazi ili plakat najgrubljih boja, koji vam trenutno skree panju na neku mogunost da se
otarasite novca ili napunite stomak. Ako emo psiholoki!
Ako ste bili te lude sree da prisustvuje roenju jedne takve senzacije, poeleete da
shvatite kako se neki uplji zvuk, prvobitno zamiljen kao umetniko ime za jednu pevaicu, razvio, u najgrotesknijoj avanturi, u naziv jednog ugavog kabarea, zatim u apstraktnu umetnost, bebino brbljanje i stranku beba, i konano dobro, da sad ne priam nita
unapred. Upravo to je istorija dadaizma. Dada je dola preko dadaista, bez njihovog znanja; bilo je to bezgreno zaee, u ije sam duboko znaenje na ovaj nain bio upuen
(R. Hilzenbek, En avant dada, 1920)

En avant dada1
Dadu su osnovali gospoda Hugo Bal, Tristan Cara, Hans Arp, Marsel Janko i Rihard Hilzenbek, u
prolee 1916,2 u Cirihu, u jednoj maloj krmi, zvanoj Kabare Volter. U njoj su Hugo Bal i njegova devojka, Emi Henings, osnovali svoj minijaturni varijete, u kojem smo svi mi bili veoma aktivni. Rat nas
je sve oterao izvan granica naih domovina. Bal i ja smo doli iz Nemake, Cara i Janko iz Rumunije,
Hans Arp iz Francuske. Bili smo saglasni oko injenice da su rat izazvale vlade nekoliko zemlja, iz
najbednijih materijalistikih i politikantskih razloga; mi Nemci smo znali za knjigu Optuujem (mile
Zola, Jaccuse!, 1898), a ak i bez nje nismo verovali da Kajzer i njegovi generali mogu da se predstavljaju kao dobri momci. Bal, pacifista, i ja, uspeli smo da na jedvite jade umaknemo delatima, koji su
zarad takozvanih patriotskih ciljeva gomilali ljude po rovovima severne Francuske i tamo ih kljukali
granatama. Nikog od nas nije krasila ona vrsta hrabrosti koja ide uz to, da se bude ubijen zbog ideje o
naciji, koja je, u najboljem sluaju, sindikat trgovaca krznom i meetara koom, a u najgorem, kulturno udruenje psihopata, koji, kao u nemakoj otadbini, mariraju s tomovima Getea natovarenim
u raneve, da nabadaju Francuze i Ruse na bajonete. Arp je bio Alzaanin, koji je na poetku rata iskusio nacionalistiku groznicu u Parizu i doneo sa sobom neizmerno gaenje prema sitnom ikaniranju
i alosnoj promeni kroz koju su proli grad i narod na koje smo svi mi, pre rata, rasipali svoju ljubav. Politiari su svuda isti, tupavi i zli. Vojnici se svuda ponaaju sa istom nesputanom brutalnou,
smrtnim neprijateljem svakog intelektualnog impulsa.
Energija i ambicije lanova Kabarea Volter od poetka su bili isto umetniki. Hteli smo da od Kabarea Volter napravimo inu taku najnovije umetnosti, iako se nismo ustezali da, s vremena na
vreme, zadriglim i krajnje tupavim cirikim malograanima poruimo da su svinje i da je nemaki Kajzer glavni krivac za rat. Oko toga bi se uvek podigla velika larma, a studenti, koji su u vajcarskoj, kao
i svuda, najgluplji i najreakcionarniji ljam ako u uslovima obaveznog nacionalnog zaglupljivanja,
bilo koja grupa ljudi moe da polae pravo na superlativ u pogledu imbecilnosti i gluposti studenti
su, dakle, nagovestili grubost i bes publike koji su kasnije pratili dadu u njenom trijumfalnom pohodu
na svet.
Re dada smo sluajno pronali Hugo Bal i ja, u jednom nemako-francuskom reniku, dok smo
traili ime za madam le Rua (le Roy), pevaicu iz naeg Kabarea.3 Dada na francuskom znai drveni
konji. Ta re imponuje svojom jezgrovitou i sugestivnou. Dada je ubrzo postala oznaka za sve
umetnike stvari koje smo zapoeli u Kabareu Volter. Pod najnovijom umetnou tada smo uglavnom podrazumevali apstraktnu umetnost. Ideja o rei dada se od tada u mnogo emu promenila. Dok
dadaisti iz zemalja Antante, predvoeni Tristanom Carom, pod dadaizmom i dalje podrazumevaju
lart abstrait (apstraktnu umetnost) i malo ta drugo, dada je u Nemakoj, u kojoj su psiholoki uslovi za tu vrstu aktivnosti potpuno drugaiji nego u vajcarskoj, Francuskoj i Italiji, poprimila vrlo
izriit politiki karakter, koji emo u nastavku detaljno razmotriti.
Svi lanovi Kabarea Volter bili su umetnici, u smislu da su bili dobro upueni u najnoviji razvoj
umetnikih mogunosti. Bal i ja bili smo izuzetno aktivni u irenju ekspresionizma u Nemakoj; Bal
je bio blizak prijatelj Kandinskog, s kojim je pokuao da osnuje ekspresionistiko pozorite u Minhenu. Arp je u Parizu bio blizak s Pikasom i Brakom, voama kubistikog pravca, i bio duboko uveren u
potrebu za odbacivanjem naturalistike ideje, u svim njenim oblicima. Tristan Cara, romantini inter1

Fr., Napred dada! (izgovara se on avon dada).

Re dada je iskrsla negde u prolee 1916, tokom marta ili aprila, dok je Cabaret Voltaire otvoren usred zime, 5. II 1916.
3
U svom dnevniku, 7. II 1916, Bal spominje gicu Lekont (mademoiselle Leconte), koja je otpevala nekoliko francuskih
pesama. Verovatno ista osoba, koja kasnije, posle Hilzenbekovog dolaska u Kabare, vie nije nastupala. Videti i Dada Lives
(1 & 2), An interview between Richard Huelsenbeck (Dr. C. R. Hulbeck) and David Ossman, March-December, 1960, prvi
deo, 46:30.
2

nacionalista, ijem propagandistikom aru moemo da zahvalimo na ogromnom irenju dadaizma,

doneo je sa sobom iz Rumunije neogranieno knjievno umee. U to vreme, dok smo iz noi u no, u
Kabareu Volter, plesali, pevali i recitovali, apstraktna umetnost je za nas znaila apsolutnu iskrenost.
Naturalizam je znaio psiholoku podlonost motivima buroazije, u kojoj smo videli svog smrtnog
neprijatelja, a psiholoka podlonost, i pored sveg otpora, nosi sa sobom poistoveivanje s raznim pravilima buroaskog morala. Arhipenko, koga smo oboavali kao nenadmani uzor u oblasti vajarstva,
tvrdio je kako umetnost ne sme biti ni realistika, ni idealistika, ve istinita, to je pre svega znailo
da je svako oponaanje prirode, ma koliko skriveno, la. U tom smislu, na dadi je bilo da istini prui
novi zamah. Dada je trebalo da bude ina taka apstraktnih energija i neprekidna Fronda (pobuna)
glavnih internacionalnih umetnikih pravaca.
Preko Care smo bili povezani sa futuristikim pokretom i vodili prepisku sa Marinetijem. Booni je
do tada ve bio mrtav.4 Ali, svi smo znali za njegovu veliku teoretsku knjigu, Futuristiko slikarstvo i
skulptura (Umberto Boccioni, Pittura e scultura futuriste: dinamismo plastico, 1914). Marinetijevo stanovite smo smatrali realistikim i to nam se nije svialo, iako smo rado preuzeli pojam simultanosti,
koji je on toliko koristio. Cara je bio prvi koji je na sceni priredio simultano recitovanje poema i to
je bio veliki uspeh, iako su pome simultan u Francuskoj ve bile poznate preko Derema (Tristan
Derme) i drugih. Od Marinetija smo pozajmili i bruitizam ili muziku buke, le concert bruitiste (bruitistiki koncert), koji je ostao u blaenoj uspomeni zbog strane pometnje na prvom nastupu futurista
u Milanu, kada su izveli Buenje prestonice.5 O znaaju bruitizma govorio sam na nekoliko javnih
dadaistikih soarea.
Le bruit, buku, u njenoj imititativnoj formi, u umetnost je uveo Marineti (ovde se teko moe govoriti o pojedinanim umetnostima, muzici ili knjievnosti), koji je koristio hor pisaih maina, kotlia,
zveki i poklopaca za erpe da bi doarao buenje prestonice,6 to je u poetku verovatno trebalo da
bude samo podsetnik, pomalo nasilan, na arenilo ivota. Za razliku od kubista i naroito nemakih
ekspresionista, futuristi su sebe smatrali iskljuivo za ljude od akcije. Dok su se svi apstraktni umetnici drali stava da sto ne ine drvo i ekseri ve ideja o svim stolovima, zaboravljajui da bi neki sto
mogao da poslui da se na njega neto stavi, futuristi su hteli da zarone u angularnost stvari za njih
je sto bio sastavni deo svakodnevnog ivota, kao i sve ostalo. Pored stolova, tu su bili i kue, tiganji,
pisoari, ene, itd. Marineti i njegovi sledbenici su zato voleli rat, kao najvii izraz sukobljenosti stvari,
kao spontanu erupciju mogunosti, pokret, simultanu poemu, simfoniju krikova, vike, nareenja, u
emu su pokuali da pronau reenje za problem ivota u pokretu. Problem due je po svojoj prirodi
vulkanski. Svaki pokret prirodno prati zvuk. I dok su broj, a time i melodija, simboli, koji zahtevaju
sposobnost apstrahovanja, zvuk direktno ukazuje na akciju. Muzika, bilo koje vrste, jeste neto harmonino, umetniko, aktivnost razuma bruitizam je, meutim, sam ivot; o njemu se ne moe suditi
kao o nekoj knjizi, to je pre deo nae osobe, koji nas napada, proganja, razdire. Bruitizam je pogled na
ivot koji, ma koliko u prvi mah delovao udno, primorava oveka na konanu odluku. Postoje samo
bruitisti i ostali. Sve dok govorimo o muzici. Vagner je pokazao svo licemerstvo patetine sposobnosti
apstrahovanja dok kripa konica, s druge strane, moe makar da vam izazove zubobolju. Ista tenja
koja je u Americi od regtajma napravila nacionalnu muziku, u poznoj Evropi se razvila u sklonost ka
grevitosti buke.

Umberto Booni (Umberto Boccioni, 18821916), italijanski slikar i vajar, jedna od kljunih figura futurizma, umro je
17. VIII 1916, od povreda zadobijenih na vojnom poligonu, za vreme konjike obuke.
5
Luigi Russolo (18851947), Le Rveil de capitale (ili Rveil dune capitale), 19131914. Teatro dal Verme, Milano, 21.
april 1914.
6
Iako je re o zajednikoj ideji, za razvoj muzikog aspekta futurizma najzasluniji je ipak bio Luii Rusolo, autor
Buenja prestonice, a ne Marineti. Videti naroito, Luigi Russolo, Larte dei rumori (Umetnost buke), 1913.

Bruitizam je neka vrsta povratka prirodi. On se predstavlja kao muzika sfera samih atoma, tako da
smrt nije vie toliko bekstvo due iz zemaljske bede koliko povraanje, vritanje i guenje. Dadaisti iz
Kabarea Volter si preuzeli bruitizam, ne marei za njegovu filozofiju oni su, u osnovi, hteli suprotno:
smirivanje due, beskrajnu Vagalavaju,7 umetnost, apstraktnu umetnost. Dadaisti iz Kabarea Voltera
nisu u stvari ni znali ta hoe: reju dada povezali su krhotine moderne umetnosti, koje su se, nekada i negde, zaglavile u razliitim glavama. Tristana Caru je razdirala ambicija da u meunarodnim
umetnikim krugovima figurira kao jedan meu jednakima ili ak kao voa. Bio je suta ambicija i
nemir. Za svoj nemir je traio postolje, a za svoju ambiciju orden. I kakva se izuzetna, neponovljiva
prilika sada ukazala, da pronae neki umetniki pokret i igra ulogu veitog knjievnog pantomimiara! Strasti nekog estete potpuno su nepojmljive obinom oveku, koji za psa kae pas, a za kaiku
kaika. I kakvo zadovoljstvo samo donosi saznanje da u nekoliko kafea u Parizu, Berlinu i Rimu vaite za vickastu osobu! Istorija knjievnosti je groteskna imitacija svetskih zbivanja, a Napoleon meu
ljudima od pera najtragikominiji karakter koji se moe zamisliti. Tristan Cara je meu prvima shvatio sugestivnost rei dada. Od tada je neumorno radio na propagiranju same rei, koju je tek kasnije
trebalo ispuniti znaenjem. Pakovao je, lepio i adresirao, bombardovao Francuze i Italijane pismima; i
polako od sebe napravio sredite. Ne elimo da umanjimo slavu fondateur du Dadaisme (osnivaa
dadaizma), kao ni onu Oberdade (Glavnoga dade) Badera (Johannes Baader), vapskog pijetiste, koji
je pod stare dane otkrio dadaizam i tumarao okolo kao dadaistiki prorok, na veliko veselje svih budala, irom zemlje. U Kabareu Volter smo sada hteli da dokumentujemo objavili smo publikaciju
Cabaret Voltaire, vedski sto napravljen od najrazliitijih umetnikih pravaca, za koje smo u to vreme
mislili da ine dadu. Niko od nas nije slutio ta bi dada mogla da postane, zato to nikome od nas jo
nije bilo dovoljno jasno da se treba osloboditi konvencionalnih shvatanja i stvoriti ideju o umetnosti
kao moralnom i drutvenom fenomenu. Umetnost je prosto bila tu: postojali su umetnici i buruji.
Morali ste da volite jedno i mrzite drugo.
Uprkos svemu, umetnik, kako ga je Cara shvatao, ipak je neto drugaije od nemakog pesnika dichtera (pesnika, dihter). Gijom Apoliner je u ali priao kako je njegov otac bio vratar u Vatikanu; ja,
opet, mislim da je Apoliner roen u jednom galicijskom getu i da je postao Francuz zato to je Pariz
video kao najbolje mesto za pravljenje knjievnosti. Knjievni meetar nije najgori karakter koji je
izrodila Internacionala duha. Koliko je oslobaajueg potenja i pristojne nepristojnosti potrebno da
bi se na knjievnost gledalo kao na posao. I ljudi od pera imaju svoju lopovsku ast i tajna znamenja
u toj internacionalnoj trgovini, koja se odvija po okovima hotelskih lobija, u Mitropinim8 kolima
za ruavanje, maska duha brzo spada, nema se vremena za presvlaenje u neku ideologiju koja bi se
mogla dopasti drugim ljudima. Manolesku, veliki hotelski lopov, napisao je memoare, koji u pogledu
dikcije i esprita (duha), nadmauju sve to je donela nemaka ratna memoarska knjievnost.9 Elastinost je sve. Marineti pokazuje mnoge crte velikog knjievnog maga budunosti, koji igra golf, dok
aska o Malarmeu, ili, ako je potrebno, iznosi zapaanja o klasinoj filologiji, pri emu je u isto vreme
savreno svestan kojoj je od prisutnih dama najbezbednije prii.
Nemaki dichter je tipini seronja, koji u sebi gaji akademsko shvatanje duha, pie poeme o komunizmu, cionizmu, socijalizmu, sve po potrebi, i nikako ne moe da se naudi vetini koju mu je podarila
muza. Nemaki dichter je uzeo poeziju u zakup. Misli kako sve mora biti kako jeste. Ne shvata kakvu je
7

U originalu Wagalaweia: onomatopeja iz Vagnerove opere Rajnsko zlato (Richard Wagner, Das Rheingold, 1869, poetak prve scene), kada jedna od rajnskih keri (vodenih vila), Voglinda, peva neku drevnu, vilinsku pesmu: Weia! Waga!
Woge, du Welle! walle zur Wiege! Wagalaweia! Wallala weiala weia! (Priblino: Vaja! Vaga! Valjajte se, talasi, zaljuljajte
kolevku! Vagalavaja! Valala vajala vaja!)
8
Mitropa (prvobitno, Mitteleuropische Schlafwagen- und Speisewagen Aktiengesellschaft): nemaka kompanija za snabdevanje kola za spavanje i ruavanje, pri nemakim eleznicama, osnovana 1916.
9
Georges Manolescu (18711908), Ein Frst der Diebe (Princ lopova), 1905.

dinovsku podvalu ovaj svet napravio od duha, ni zato je to dobro. U njegovoj glavi postoji lestvica,
s neumetnikim ovekom, koji manje ili vie odgovara onom neobrazovanom, na dnu, i sa ovekom
od duha, Hazenkleverom,10 ilerovskom prirodom, koja udi za venou, na vrhu. Tako vam je to.
Samo posluajte ta kae stari openhauer, u svojoj Parergi,11 o tome koliko je Nemac zaluen svojim
obrazovanjem, i shvatiete, ako ste imalo psiholog, koliko je komian i krajnje beznadean poloaj
nemakog dichtera. Nemaki pesnik, koji misli na ljubiice ak i kada pria o psima goniima,12 malograanin nad malograanima, roeni apstrakcionista, ekspresionista to sigurno nije ono to je Cara
hteo, kada je od dadaizma napravio apstraktni pravac u umetnosti; ali, on u stvari nikada nije shvatio
ta znai praviti knjievnost s revolverom u ruci.
Praviti knjievnost s revolverom u ruci je ve neko vreme moj san. Biti neka vrsta barona-razbojnika
od pera, moderni Ulrih fon Huten13 to je moja slika dadaiste. Dadaista moe da gaji samo veliki
prezir prema onima koji od duha prave Tuskulum,14 utoite za vlastitu slabost. Filozof na tavanu
je odavno prevaziena stvar ali to je i profesionalni umetnik, pisac iz kafea, suptilni mislilac, koji
sipa dosetke u dobrom drutvu, uopte, ovek na bilo koji nain osetljiv na intelektualna dostignua,
koji u intelektualnim stvarima vidi dobrodolu liniju razgranienja, koja mu, u njegovim vlastitim
oima, pridaje posebnu vrednost u odnosu na druge ljude dadaista bi u svakom pogledu morao biti
suta suprotnost tome. Takvi sede po gradovima, slikaju svoje male slike, bruse svoje stihove i u celoj
svojoj ljudskoj grai su beznadeno deformisani, slabih miia, bez zanimanja za ivotne stvari, to
su neprijatelji reklama, neprijatelji ulice, prevara, velikih transakcija, koje svakodnevno ugroavaju
ivote hiljada ljudi. Neprijatelji samog ivota! Ali, dadaista voli ivot, zato to svakog dana moe da ga
odbaci: smrt je za njega dadaistika stvar. Dadaista se raduje novom danu, savreno svestan da bi mu
saksija mogla pasti na glavu, on je naivan, on voli buku metroa, voli da se muva oko Kukove turistike
agencije (Thomas Kook Reisebro) i poznata mu je praksa nelegalnih babica, koje iza debelih zavesa
sue fetuse na upijajuoj hartiji, da bi ih posle samlele i prodavale kao zamenu za kafu.
Svako moe da bude dadaista. Dada nije ograniena na bilo koju umetnost. anker iz bara Menhetn,
koji jednom rukom sipa kurasao (curaao), dok drugom brie svoju gonoreju, jeste dadaista. Gospodin
u kinom mantilu, koji kree na svoj sedmi put oko sveta, jeste dadaista. Dadaista bi morao biti ovek
kome je potpuno jasno da se pravo na ideje stie samo ako se ove odmah pretau u ivot potpuno
aktivan tip, koji ivi samo kroz in, zato to mu samo on prua mogunost spoznaje. Dadaista je ovek
koji iznajmljuje ceo sprat u Hotelu Bristol, a da pri tom nema ni za baki sobarici. Dadaista je ovek
sluaja, hitrog oka i mukog udarca. On vitla svojom individualnou kao lasom, sudi od sluaja do
sluaja i prihvata injenicu da se ovaj svet sastoji od muhamedanaca, cvinglijevaca, srednjokolaca,
anabaptista, pacifista, itd., itd. To arenilo sveta smatra dobrodolim, ali ono za njega nije izvor iznenaenja. Uvee, orkestar svira na obali jezera, a kurve, koje se klate na svojim visokim tiklama, smeju
vam se u lice. Usran je i lud ovaj svet. Lutate besciljno i smiljate neku filozofiju za veeru. Ali, dok
trepnete, potar donosi prvi telegram, u kojem pie da su vam svi prasii pocrkali od besnila. Frak
bacili sa Ajfelove kule, a kuepaziteljska zaradila kostobolju. Gledate zaueno u Mesec, to vam se
ini kao dobar potez, zato to vam isti potar donosi telegram u kojem pie da je sve pilie, u vaem
vlasnitvu, pokosila kokoja kuga, da vam je otac pao na vile i smrzao se na smrt, dok majka vene od
tuge na srebrnu svadbu (moda s tiganjem okaenim o uvo, ta ja znam). To je ivot, dragi gospodine.
Dani se smenjuju u ritmu vaih creva, a vi, koji ste toliko puta rizikovali da vam riblja kost zapne u
grlu, i dalje ste ivi. Navlaite ebe preko glave i zviduete Hoenfridberki mar (Der Hohenfried10

Walter Hasenclever (18901940), ekspresionistiki pesnik.

Arthur Schopenhauer, Parerga und Paralipomena, 1851.
12
U originalu, Bluthund: pas svetog Huberta, krvoslednik.
13
Ulrich von Hutten (14881523), nemaki pesnik, mislilac i ratnik, s poetka reformacije.
14
Tusculum, drevni grad, juno od Rima, iz kojeg potiu mnoge konzulske porodice i u kojem je Ciceron imao vilu.
11

berger). I ko zna, da ne likujemo unapred, moda ete sutradan zatei sebe za stolom, naotrenog pera,
nagnutog nad svojim novim romanom, ljam? Ko zna! To je ist dadaizam, dame i gospodo.
Da je Cara makar naslutio smisao te famozne egzistencije, koju vodimo negde izmeu majmuna i
buba, shvatio bi da treba praviti dadaizam, a ne apstraktnu umetnost. Uvideo bi prevaru svake umetnosti i svih umetnikih pravaca i postao bi dadaista. Gde je sva ta gospoda, koja toliko udi da ostavi
traga u istoriji knjievnosti, zaboravila svoju ironiju? Gde je oko koje plae i smeje se nad ovom dinovskom guzicom i karnevalom od sveta? Skriveni iza knjiga, izgubili su svoju nezavisnost; ambicija,
to to jo nisu slavni kao Rable ili Flober, liila ih je hrabrosti za smeh ima jo toliko toga to se
mora proi, napisati, iveti. Rembo se bacio u okean i zaplivao ka Svetoj Jeleni, Rembo je bio sila od
oveka, sede oni tako po kafeima i meditiraju kako da na najbri nain postanu silni momci. Njihovo
shvatanje ivota je akademsko svi ljudi od pera su Nemci; zato nikada nee dopreti do ivota. Da,
Rembo je dobro shvatio da su knjievnost i umetnost vrlo sumnjive stvari koliko je, s druge strane,
lepi ivot nekog pae ili vlasnika bordela, iji rasklimatani kreveti pevue pesmicu o rastu profita.
U Carinim rukama dadaizam je postigao velike uspehe. Dadaisti piu knjige koje se prodaju irom
Evrope; prireuju veeri koje privlae hiljade ljudi. Svetska tampa se ukljuila u dadaistiki umetniki
pokret. Nova senzacija, dame i gospodo. U rukama ljudi koji nisu dadaisti, dada je postala ogromna
senzacija za Evropu; dotakla je duu svakog pravog Evropljanina, koji se izmeu klipova i kotlova
maina osea kao kod kue, koji jedva podie glavu s Dejli njuza, kada ga sretnete na stanici ering
Kros, koga vidite u elegantnom putnikom odelu, na palubi parobroda kompanije Crvena Zvezda (Red
Star Line), s lulom koja mu nonalantno visi izmeu zlatnih plombi.
Dada je znala kako da pokrene velike tamparske maine, o njoj se raspravljalo na Kole de Frans
(Collge de France) i u knjigama o psihoanalizi; u Madridu su pokuali da je shvate, u ileu su se
zbog nje upali za kose, a ak se i u ikagu, iju je berzu ita proslavio Frenk Noris,15 iznad papice
za studente iz Darama, za trenutak pojavio veliki, sablasni transparent: DADA. Nema te rei, te ideje, filozofije, parole neke partije ili sekte, koja je u Evropi, u poslednjih nekoliko decenija, pogodila
imaginaciju civilizovanog drutva s takvom ruilakom snagom. Ne gubimo iz vida dubok psiholoki
znaaj te injenice. U glavama svih tih ljudi iz kafea, pozorita, hipodroma, bordela, koji su se za dadaizam zainteresovali kao za smean proizvod modernog umetnikog ludila, dada je odavno prestala
da bude umetniki pravac. ovek bi morao biti profesor filozofije, sa kateterom16 na Berlinskom univerzitetu, da ne bi video kako se 99 posto ljudi zanima za umetnost, njene pravce, pojedinane tehnike
ili perspektivu, isto koliko i legendarna krava za Uskrnju nedelju. Njih ne zanima, niti uopte znaju
za injenicu da dada, koja je na njih ostavila utisak, ma koliko nemerljiv, ima neke veze sa umetnou i da potie iz umetnosti. Re koja tako snano pogaa mase mora da u sebi nosi neku ideju koja
dotie najvitalnije potrebe tih masa, posramljujui ih, zastraujui i ohrabrujui u dubini due. Stoga
je toliko neshvatljivo kako je pomenuti Tristan Cara, koji se iz infantilne ambicije predstavlja kao
pronalaza dade, mogao da dadu vee za apstraktnu umetnost; to ograniavanje ukazuje na totalno
nerazumevanje, u uem i irem smislu, zato to ne uvia mogunost roenja, ivota i smrti jedne ideje, kao ni znaaj koji jedan ens spirituale (duhovni entitet), fluidum (izraen nekom reju, konceptom
ili idejom), moe poprimiti u malom krugu umetnikih meetara ili pred celim jednim kontinentom,
koji u udu podie pogled s njegovog dela. To ta je dada bila u poetku i kako je nastala, potpuno je
nevano u poreenju sa znaenjem koje je poprimila u svesti Evrope. Dada je postigla svoje dejstvo,
ali ne blagim ubeivanjem ve kao udar groma, ne kao knjiki razvijen sistem, koji preko nadmonih mozgova, posle mnogo godina vakanja i prevakavanja, postaje opte dobro, ve kao parola koju
pronose glasnici na konjima. Strahovito dejstvo dadaizma na velike mase umetniki ravnodunog sve15
16

Frank Norris (18701902), The Pit: A Story of Chicago, roman, 1903.

Hilzenbek se igra reima Katheter i Katheder (katedra).

ta poiva na besmislenom i kominom karakteru rei dada, gde treba primetiti da sama mogunost
takvog dejstva mora izvirati iz nekog dubokog psiholokog razloga, povezanog s celom strukturom
dananjeg oveanstva i postojee drutvene organizacije. Obini ljudi, gospoda Smit, ulce, Dipen,
ti slavni proizvodi iz fabrike prirode, koji unapred razoruavaju svaki intelektualni sud, ali s ime ipak
zapoinje svaki psiholoki uvid, uli su da je dada deije brbljanje, da ima ljudi koji su to brbljanje
istakli kao zastavu koji su oigledno toliko ludi da od kmeanja bebe hoe da naprave stranku.
Umiru od smeha, videli su oni svata, ali ovo, ta ovek na to da kae (ta, zaista?), osim ne, ne, nee
Gospodu ulca, Smita i Dipena dada je snano podsetila na njihove flaice s mlekom i asno unereene
pelene, ve celu generaciju iza njih, i na krik koji e sada doneti sreu celom svetu. Dada, dada, dada.
To je ono to podrazumevam pod sugestivnou rei dada, pod njenom sposobnou da obine
umove hipnotiki navede na ideje i stvari na koje nijedan od autora nije ni pomiljao. U stvari, izbor
rei dada, u Kabareu Volter, bio je selektivno metafiziki, unapred odreen svim idejama-energijama s
kojima sada deluje na svet ali, tada niko nije mislio da je dada deije brbljanje. Zaista je redak boji
dar prisustvovati roenju neke religije ili bilo koje ideje koja e kasnije osvojiti svet. Iako dada, bogu
hvala (kaem to da bih odmah razuverio sve nemake gimnazijalce i akademske mazgove), nije neka
ideja u smislu unapreivanja kulture, koje se toliko uzdie u svim istorijskim prirunicima, ve ima
sasvim efemerni karakter, utoliko to nema elju da bude bilo ta drugo osim ogledala pored kojeg
se brzo prolazi ili plakat najgrubljih boja, koji vam trenutno skree panju na neku mogunost da se
otarasite novca ili napunite stomak. Ako emo psiholoki! Ako ste bili te lude sree da prisustvuje
roenju jedne takve senzacije, poeleete da shvatite kako se neki uplji zvuk, prvobitno zamiljen
kao umetniko ime za jednu pevaicu, razvio, u najgrotesknijoj avanturi, u naziv jednog ugavog
kabarea, zatim u apstraktnu umetnost, bebino brbljanje i stranku beba, i konano dobro, da sad
ne priam nita unapred. Upravo to je istorija dadaizma. Dada je dola preko dadaista, bez njihovog
znanja; bilo je to bezgreno zaee, u ije sam duboko znaenje na ovaj nain bio upuen.
Istorija dadaizma je zaista jedan od najzanimljivijih psiholokih dogaaja u poslednjih dvadeset
pet godina; treba samo imati uho i oko za te stvari. U rukama gospode iz Ciriha, dada je izrasla u
stvorenje koje je nadvisilo sve oko sebe, a njeni ivotni uslovi ubrzo se vie nisu mogli urediti tako
precizno, kao to je nalagao nastavak dadaistike umetnike tendencije u preduzetnikom stilu. I pored velikih napora, jo nije utvreno ta je u stvari dadaizam. Cara i Bal su otvorili galeriju, u kojoj
su izlagali dadaistiku, to jest, modernu umetnost, to je za Caru znailo nepredmetno, apstraktno
slikarstvo. Ali, kao to sam rekao, apstraktna umetnost je ve bila stara stvar. Pikaso je godinama ranije odbacio perspektivu, kao izraz intelektualnog i akademskog poimanja sveta, u korist arhaizujueg,
matematikog predstavljanja prostora, koji je, zajedno s Brakom, oznaio kao kubizam. Bilo je neeg
u vazduhu ostarele Evrope, to je, uz poslednji napor volje, koja je svoj elan crpela iz svesti o nasleu
svih kultura i umetnikih tehnika, nalagalo povratak na stare, intuitivne mogunosti, iz kojih su, kao
to znamo, stotinama godina unazad izvirali najrazliitiji stilovi. Nije sluajno to to su romanski narodi u svoj program ukljuili mistiku euklidske geometrije, konine preseke i matematike mere, sve
dok su bili simboli opipljivih tela, dok su oni germanski razvili akademski koncept intuicije, u obliku ekspresionizma, i postavili ga kao reklamu iznad svoje umetnike berbernice. Romanski karakter
je, poslednjim snagama, usmerio svoju apstrakciju ka neemu univerzalnom, ka neemu odreenom,
usred neodreenosti, to je podrazumevalo personalnost koja je transcendentnom prilazila s uroenim taktom i skromnou, dok su Nemci svojom ekspresijom prizivali nekontrolisanu eternalizaciju
subjektivne individue, a time i slobodnu igru kolosalnog i grotesknog, to je svoj izraz pronalo u
proizvoljnim izoblienjima anatomskih proporcija.
Galerija dada je, s genijalnom proizvoljnou, izlagala kubistike, ekspresionistike i futuristike
slike; bavila se svojim umetnikim posliem na knjievnim ajankama, predavanjima i recitalima, dok
je re dada osvajala svet. To je zaista bio dirljiv prizor. Iz dana u dan, mala grupa se sastajala u svom
9

omiljenom kafeu i itala kritike osvrte koji su pristizali iz svih moguih zemalja i koji su svojim
zgaenim tonom pokazivali da je dada nekoga pogodila pravo u srce. Bili smo zapanjeni, bez rei, i
radovali se svojoj slavi. Tristan Cara nije znao da smisli nita bolje nego da napie gomilu manifesta
o art nouveau (novoj umetnosti), koja nije ni futurizam, ni kubizam ve dada. Ali, ta je dada?
Dada, reeno je, ne signifie rien (ne znai nita). Psiholoki veto, dadaisti su govorili o energiji
i volji i uveravali svet kako imaju zadivljujue namere. Ali, o kakvim je namerama bila re, nije se
moglo ni naslutiti. Dada i njene perspektive, dada i njene namere. Nesamerljive vrednosti poee da
osvajaju svet. Dovoljno je da neko baci neku re u gomilu, praenu velikim gestovima, i ona e od
toga napraviti religiju. Credo, quia absurdum (verujem, jer je apsurdno). Samo kao re, dada je osvojila
dobar deo sveta, a da ak i nije bila vezana za neku linost. Bio je to skoro udesan dogaaj. Pravo
znaenje dadaizma prepoznali su tek kasnije, u Nemakoj, neki ljudi koji su ga sa arom propagirali
i koji su onda, poto su osetili sugestivnu snagu i propagandistiki potencijal same rei, poeli da se
predstavljaju kao dadaisti. U Berlinu su osnovali Klub Dada, na koji emo se kasnije osvrnuti.
Gospodi iz Galerije Dada je bilo jasno da njihove zasluge nisu u skladu sa uspehom dadaizma. Stvari
su otile dotle da su pozajmljivali slike od berlinskog trgovca umetninama, Hevarta Valdena17 (koji
je od teorija o apstraktnoj umetnosti odavno napravio posao) i predstavljali ih vajcarskim tikvanima
kao neto izuzetno. U knjievnosti su sledili primitivne tendencije. itali su srednjovekovnu prozu,
a najbolje to su imali bila je stara Bodentedtova ala,18 koju je izveo Cara, kada je svoje crnake stihove predstavio kao sluajno otkrivene ostatke neke Bantu ili Vinetu kulture, opet na veliko
zaprepaenje vajcaraca. Bio je to zaista alostan skup dadaista.
Kada se osvrnem na sve to, vidim da je iznad Galerije Dada uvek lebdeo taj timung umetnosti
radi umetnosti bio je to pedikirski salon likovnih umetnosti, s ajankama za stare dame, koje su
pokuavale da svoju oslabljenu seksualnost rasplamsaju uz pomo neeg ludakog. Galerija Dada
bila je predvorje ambicije, u kojem su se poetnici u umetnikom meetarenju navikavali da netremice
gledaju u voe, kao u pesmama Franca Verfela, u kojima se peva o Bogu, prirodi i duhu. Galerija dada
je bila mala kuhinja knjievnih konvencija, u kojoj niko nije iskusio ni najmanju neprijatnost, sve dok
je mogao da se potpie kao autor. Ta gospoda su bili internacionalisti, lanovi one Lige duha koja je, u
prelomnom trenutku, bila tako pogubna za Evropu, dvodimenzionalna, planimetrijska stvorenja, koja
nisu oseala hitnu potrebu za neim to bi nadomestilo umetniku aktivnost u ogranienom smislu.
Moda je ta situacija mogla da se spase. Nisu uradili nita, a postigli su uspeh. Napravili su neto, ta
god to bilo, i videli da je svet spreman da to debelo plati. Bila je to bogom dana situacija za hohtaplere
u umetnosti i stvarima duha. Ali, niko od te gospode, koja je u Galeriji Dada prodavala apstraktnu
umetnost, to nije shvatio ili eleo da shvati. Cara nije hteo da se odrekne svoje uloge umetnika u
okviru apstraktnog mita, sada kada mu je prieljkivano mesto voe bilo na dohvat ruke, dok je Bal,
osniva Kabarea Volter (i uzgred, dalekovid momak), bio suvie astan, suvie katolik, suvie ne znam
17

Herwarth Walden (Georg Lewin, 18791941): nemaki umetnik i poznavalac umetnosti; od 19011911. mu pesnikinje
Elze Lasker-iler (Else Lasker-Schler, 18691945), koja mu je i nadenula novo ime. Osniva asopisa i galerije Der Sturm
(1910). Otkrio i promovisao mnoge ekspresionistike slikare i pesnike. Posle dolaska nacista na vlast, kao komunista, prebegao u Sovjetski Savez, gde je neko vreme radio kao uitelj i izdava. Godine 1941. je uhapen, poto je ve due vreme
izazivao podozrenje svojim upornim zalaganjem za avangardnu umetnost i protivio se njenom izjednaavanju s nacizmom.
Iste godine je i umro, u zatvoru, u ruskom gradu Saratovu. Hilzenbekov ton je ovde vie izazivaki, ni sam nije video Valdena
samo kao oportunistu, zajedno s Balom je i saraivao s njim (nekoliko ekspresionistikih, antiratnih veeri, usred rata,
u Berlinu, tokom 1915), ali raskid s celokupnim etosom i patosom ekspresionizma, kao pravca koji je u oima nemakog
malograanina bio vrhunac avangarde i duhovne smelosti, bio je od velikog znaaja za berlinske dadaiste.
18
Aluzija na Fridriha fon Bodentedta (Friedrich Martin von Bodenstedt, 18191892) i njegovu zbirku pesama Die Lieder
des Mirza Schaffy (Pesme Mirze afija, 1851), koja je stekla ogromnu popularnost, iako je autor kasnije tvrdio da je namerno svoje stihove predstavio kao delo azerbejdanskog pesnika, da bi privukao panju. Neki, opet, tvrde da je zaista re o
prevodima afijeve poezije (Mirza afi Vazeh, 17961852), s kojim se Bodentedt i upoznao, za vreme svog slubovanja u
carskoj Rusiji.

10

ni ja ta. Obojici su nedostajali bolji uvid u mogunosti dadaizma i psiholoko umee. Dadaista kao
hohtapler, kao Manolesku: to je aspekt koji je sada izbio na povrinu.
Nezadovoljstvo je dovelo do obrauna izmeu Care i Bala, do prave tauromahije (borbe s bikovima)
meu dadaistima, koja se, kao i obino, vodila uz pomo svake vrste bezobrazluka, licemerstva i zakona toljage. Bal se onda prisetio svoje unutranjosti i konano napustio dadu i svaku drugu umetnost,
da bi postao demokrata u Bernu, to mu je, koliko sam video, ilo od ruke.19 Cara i njegovi sledbenici
su na neko vreme zanemeli, da bi se onda (poto je dada nastavila da se veselo iri svetom ak i bez
njih) s novim arom bacili na lart nouveau, lart abstrait. Cara je poeo da objavljuje asopis Dada,
koji je pronaao svoj put do svih evropskih zemalja i dobro se prodavao. Videli smo ga i u Nemakoj
i imali neodoljiv utisak da je re o proizvodu primenjene umetnosti. Pored cirikih dadaista, meu
saradnicima su bila poznata imena najmodernije, internacionalne knjievne scene. Meu mnogima,
spomenuu Fransisa Pikabiju, koga duboko potujem, koji je do tada ve saraivao s uvenim asopisom Gijoma Apolinera Les Soires de Paris (Pariske veeri), i za koga se prialo da je za tu reviju,
koja je neko vreme imala vodeu ulogu, isto to i bogata za istaa klozeta. Apoliner, Mari Loransen
(Marie Laurencin) dobri Anri Ruso (Henri Rousseau), koji je do smrti svirao kod kue Marseljezu:
stari Pariz se vraao u ivot; i onda konano odapeo. Sada tamo haraju gospoda Fo i Mileran (maral Ferdinand Foch; premijer Alexandre Millerand), Apolinera je odneo grip, Pikabija je u Njujorku
starom Parizu je doao kraj. Ali, nedavno se tamo pojavila dada, glavom i bradom. Poto je u Cirihu
iscrpeo sve dadaistike mogunosti i pokuao da osvei svoje ideje, tako to je u svoj krug primio i
dr Zernera (Walter Serner) (i posle jo mnogo senzacionalnih nastupa i dadaistikih parada), Cara je
doao u grad u kojem je Napoleon navodno rekao da mu knjievnost znai manje nego kravlja balega.
Napoleon je stajao u podnoju piramida, a Cara je odmah uspeo da asopis Littrature pretvori u dadaistiki organ; organizovao je veliku promociju, na kojoj su bruitistiki koncerti i simultane poeme
ostavili strahovit utisak; samog sebe je postavio na presto, miropomazao i proglasio za papu svetskog
dadaistikog pokreta. Dada je trijumfovala.
Gospoda Pikaso i Marineti mora da su se oseali pomalo udno, kada su uli kakav su uspeh postigle
njihove ideje, pod nazivom dada. Plaim se da nisu bili dovoljno dadaisti, da bi shvatili dadu. Ali,
Pikabija, koji je iz godinu u godinu posmatrao celu tu prevaru oko sebe, nije bio iznenaen. Bio je
dadaista pre nego to mu je Cara otkrio neto od tajne mudrosti dadaizma; njegovo veliko bogatstvo
(otac mu je bio guverner u ileu, na Martiniku ili Kubi) omoguilo mu je da ima linog lekara, koji ga je
stalno jurio s napunjenim pricom. Fransis Pikabija je oenio Gabrijelu Bife (Gabrielle Buffet-Picabia),
kerku jednog pariskog poslanika, a od svog prijatelja Hansa Arpa (koga, uzgred, izuzimam od svih
svojih napada na cirike dadaiste i ija dela, kao izraz njegovog divnog karaktera, veoma cenim) uo
sam da voli ljubiaste prsluke, da pui ileanske cigare i ponekad popije au sarasaparile,20 za svoj
umiljeni ili nasledni sifilis.
Cara je u Parizu, Pikabija se vratio u Njujork. U zemljama Antante, ukljuujui i Ameriku, dada
je odnela pobedu. Pre nego to je ostavimo na miru i konano se oprostimo od g. Care, da bismo se
okrenuli ka Nemakoj, hteo bih da kaem nekoliko rei o simultanosti, s kojom e se oni zainteresovani
za dadu sresti u svim dadaistikim manifestacijama i publikacijama.
Simultanost (koju je prvi upotrebio Marineti, u knjievnom smislu) jeste koncept koji se odnosi
na istovremeno odvijanje razliitih dogaaja. Pretpostavlja naglaenu osetljivost na prolazak stvari
19

Period 19171920, Balova saradnja sa levo-liberalnim dnevnim listom Die Freie Zeitung, meu ijim je redovnim saradnicima bio i Ernst Bloh. Bio je to poslednji svetovni pokuaj Huga Bala, pre konanog okretanja religiji. Hilzenbek je ostao
privren Balu do samog kraja, uprkos ovim napadima. Uz Arpa, bio je jedini dadaista koji je s Balom ostao u kontaktu, i
jedini koji ga je nekoliko puta obiao dok je leao na samrtnoj postelji, tokom leta 1927.
20
Sarsaparilla, kod Hilzenbeka, Sassaparille: bezalkoholno pie koje se pojavilo u SAD, polovinom XIX veka, i koje
se reklamiralo kao lek za bolesti koe i krvi.

11

u vremenu, preokree niz a=b=c=d u a-b-c-d i tei da problem uha (auditivnog) prenese na lice (u
vizuelno). Simultanost je protiv onoga to je ve nastalo i za ono to nastaje. Na primer, ako sukcesivno
postanem svestan da sam jue odalamio neku babu i oprao ruke pre sat vremena, kripanja tramvajske
konice i lomljenja cigle koja pada sa susednog krova, moje ui i oi (spoljanje i unutranje) podii
e se da bi u simultanosti tih dogaaja uhvatili brzi smisao ivota. Od svakodnevnih dogaaja koji
me istovremeno okruuju grada, cirkusa dade, kloparanja, vike, parnih sirena, fasada, mirisa peene
teletine dobijam impuls koji me nagoni na direktnu akciju, na postajanje, na veliko X to je ono
to me podbada. Stiem neposrednu svest o tome da sam iv, oseam prisustvo sile koja svemu daje
oblik, od uurbanih slubenika Drezdenske banke do prostodune ukoenosti pozornika.
Simultanost je direktan podsetnik na ivot i veoma je tesno povezana s pitanjem bruitizma. Kao
to fizika pravi razliku izmeu zvuka (koji se moe izraziti matematikom formulom) i buke, pred
kojom simbolina i apstraktna umetnost stoje nemone, kao pred opredmeenjem mrane ivotne sile,
tako postoji i razlika izmeu smenjivanja i simultanosti, koja se opire formulacijama i predstavlja
direktan poziv na in, na akciju. Zato, u krajnjoj liniji, simultana poema ne znai nita drugo nego
iveo ivot! Ta pitanja imaju dalekosene posledice. Simultanost me, a da pri tom nemam oseaj
da sam napravo veliki skok, dovodi do novog materijala u slikarstvu, koji su dadaisti pod Carom
oduevljeno proglasili za non plus ultra (vrhunac) najmodernije likovne umetnosti.
Uvoenje novog materijala ima odreenu metafiziku vrednost; to je, u neku ruku, transcendentna
odbojnost prema praznom prostoru, posledica straha prisutnog u psiholokoj osnovi svake umetnosti,
koji se, u ovom posebnom sluaju, moe smatrati za neku vrstu horror vacui.21 Koncept stvarnosti je
vrlo promenljiva vrednost i potpuno zavisi od stanja mozga koji se njome bavi. Kada je Pikaso odbacio
perspektivu, uradio je to sa oseanjem da je re o mrei pravila proizvoljno prebaenoj preko prirode; paralele koje presecaju horizont su bedna obmana iza njih lei beskonanost prostora, koja se
nikada ne moe premeriti. Shodno tome, ograniio je svoje slikarstvo na prednji plan, izbacio dubinu,
oslobodio se lanog morala plastinog (trodimenzionalnog) shvatanja ivota, prepoznao uslovljenost
optikih zakona, koji upravljaju njegovim okom, u datoj zemlji, u datom trenutku, i teio novoj, neposrednoj stvarnosti postao je, najgrublje reeno, nepredmetan. Nije vie hteo da slika mukarce, ene,
magarce i gimnazijalce, poto su svi oni uestvovali u celom tom sistemu obmane, tom teatru i lakrdiji
postojanja u isto vreme je uvideo da je slikanje uljanim bojama vrlo odreen simbol vrlo odreene
kulture i jo izriitijeg morala. Uveo je nove materijale. Poeo je da na svoje slike lepi pesak, kosu,
potanske marke, iseke iz novina, da bi im pridao vrednost neposredne stvarnosti, udaljavajui se od
svega tradicionalnog. Dobro je shvatio idealizovani, uglaeni, harmonini kvalitet svojstven perspektivi i uljanim slikama; znao je da prepozna ilerovsku kadencu, koja je progovarala iz svakog portreta,
kao i licemerstvo pejzaa, koje je proizvodila sentimentalnost uljanog slikarstva. Perspektiva i boja, odvojeni od svog prirodnog dejstva, koji se mogu istisnuti iz tube, jesu sredstva za oponaanje
prirode; ona kaskaju za stvarima i odustaju od prave borbe sa ivotom; to su sauesnici kukavikog
i samozadovoljnog pogleda na ivot, svojstvenog buroaziji. S druge strane, novi materijal ukazuje
na neto apsolutno oigledno, to nam lei na dohvat ruke, na prirodno i naivno, na akciju. Uvoenje
novog materijala je direktno povezano sa simultanou i bruitizmom. S novim materijalom, slika, koja
sama po sebi uvek ostaje simbol nedostine stvarnosti, doslovno iskorauje, to jest, pravi ogroman,
odluujui korak od horizonta ka prvom planu i tako se ukljuuje u sam ivot. Pesak, komad drveta,
kosa, zalepljeni na sliku, daju joj isti onaj realan kvalitet koji ima i idol Moloha, u ije se plamtee
ruke polae rtvovano eljade. Novi materijal je put koji polazi od udnje za stvarnou malih stvari,
po prirodi apstraktan. Apstrakcija je funkcija kretanja, a ne cilj (to je ono to Cara i kompanija uporno
21

Lat., strah od praznog prostora ili povrine. Misli se na stilove, od antike i arapske umetnosti na ovamo, u kojima su
umetnici detaljno ispunjavali svaki deli neke slike.

12

odbijaju da vide). Najzad, par pantalona je mnogo vaniji od onog sveanog oseanja koje smetamo
u vie slojeve neke gotske katedrale, kada nas ova obujmi.
Dadino usvajanje ta tri principa, simultanosti, bruitizma i, u slikarstvu, novih materijala, bilo je,
naravno, sluajnost, koja nas dovodi do psiholokih faktora kojima pravi dadaistiki pokret duguje
svoje postojanje. Kao to sam rekao, smatram da u dadaizmu Care i njegovih prijatelja, koji su od
apstraktne umetnosti napravili kljunu taku svoje nove mudrosti, nema nijedne nove ideje za koju bi
se vredelo energino zalagati. Ostali su zaglavljeni nasred apstraktnog puta, koji, u krajnjoj liniji, vodi
od obojene povrine ka stvarnosti potanske marke. im su se malo udaljili od starog, sentimentalnog
stanovita, odmah su poeli da se osvru za njim, iako ih je ambicija i dalje gomila napred. Ni tu, ni
tamo. Dadaizam je u Nemakoj postao politika stvar, izvukao je krajnje zakljuke i potpuno odbacio
umetnost.
Ipak, ne bi bilo lepo da se oprostimo od Care, a da mu prethodno ne odamo priznanje. U rukama
drim Dadafon,22 publikaciju koju su nedavno objavili pariski dadaisti. U njoj se nalaze fotografije
predsednika dadaistike Antante:23 Andrea Bretona, Luja Aragona, Fransisa Pikabije, Selin Arno, Pola Elijara, . Ribmon-Desenja, Filipa Supoa, Pola Dermea, Tristana Care. Sve redom vrlo fina gospoda,
nedunog izgleda, s cvikerima, naoarima s kotanim okvirom, monoklima, al-kravatama, dobroudnog pogleda i znaajnih gestova, za koje se iz daleka vidi da pripadaju svetu knjievnosti. Najavljena
je monstruozna dadaistika manifestacija, u ijem se programu nalaze Kanibalistiki manifest u tami
(Manifeste cannibale dans lobscurit) Fransisa Pikabije i Dadafon Tristana Care. Sve to je vrlo veselo. Pikabija se obraa publici: Que faites-vous ici, parqus comme des hutres srieuses car vous
tes srieux nest-ce pas ? Le cul, le cul reprsente la vie comme les pommes frites, et vous tous qui
tes srieux, vous sentirez plus mauvais que la merde de vache. Dada, lui, ne sent rien, il nest rien,
rien, rien. Sifflez, criez, cassez-moi la gueule et puis, et puis? je vous dirai encore que vous tes tous
des poires.24 To je bilo neto to pariskoj buroaziji, u trenutku nacionalistikog zanosa, nije trebalo
dvaput ponavljati. tampa je pobesnela. Veliki dnevni listovi su se opirno bavili time. U Le Temps,
od 30. marta 1920, itam: La dcadence intellectuelle est lun des effets de la guerre. La guerre a fortifi les forts; elle a pu pervertir les pervers et abtir les sots. Mais les vaincus eux-mmes se protgent
contre ces souffles malsains. Il est singulier de voir quen France des jeunes gens (proche-orientaux)
les respirent avec satisfaction et quil se rencontre des gens moins jeunes pour les encourager dans cette tentative dempoisonnement.25 Dadafon najavljuje dadaistiku izlobu, dadaistiki bal, veliki broj
dadaistikih asopisa, od kojih je veina verovatno samo pusta elja urednika Dadafona; ukratko, na
inicijativu Tristana Care, razvio se ceo jedan vie dadaque extraordinaire (izuzetan dadaistiki ivot).
U januaru 1917. vratio sam se u Nemaku, ija je fizionomija u meuvremenu prola kroz fantastinu promenu. Imao sam oseaj da sam iz neke teke idile baen pravo na ulicu punu elektrinih
znakova, bunih trgovaca i automobilskih sirena. U Cirihu su internacionalni meetari, debelih novanika i rumenih obraza, sedeli po restoranima, oblizivali svoje noeve i pucketali ustima, uz veselo
ura za dobro zemalja koje su jedne drugima razbijale lobanje. Berlin je bio grad zategnutih kaieva,
22

asopis Dada br. 7 ili Dadaphone, Pariz, mart 1920.

U prethodnom broju asopisa Dada, br. 6, iz februara 1920, prvom pariskom izdanju te publikacije (prvih pet brojeva
izalo je u Cirihu, 19171919), Cara je objavio prilog, Nekoliko predsednika i predsednica (dade), u kojem je naveo preko
sedamdeset imena (Quelques Prsidents et Prsidentes, str. 2).
24
ta uopte radite ovde, zalepljeni za te svoje guzice, kao neke ozbiljne ostrige jer vi ste ozbiljni, zar ne? A dupe,
dupe predstavlja ivot, kao to i pomfrit predstavlja ivot, a svi vi koji ste tako ozbiljni, zaudarate gore od kravlje balege.
Dada, meutim, ne smrdi ni na ta, ona je nita, nita, nita Zvidite, urlajte, razbijte mi njuku i ta onda, ta onda? Ja i
dalje tvrdim da ste samo gomila idiota
25
Intelektualna dekadencija je jedna od posledica rata. Rat je osnaio snane; takoe, izopaio je izopaene i zaglupeo
glupe. Ali, ak se i poraeni brane od tih kunih isparenja. udno je videti da u Francuskoj ima mladih ljudi (bliskoistonjaka) koji ih sa uivanjem udiu, kao i nekih ne tako mladih osoba, koje ih ohrabruju u tom pokuaju trovanja.
23

13

sve bunije grmljavine gladi, u kojem se potisnuti bes pretvarao u neobuzdanu pohlepu, a misli ljudi
sve vie okretale golom preivljavanju. Tu smo morali da nastavimo na potpuno drugaiji nain, da
bismo ljudima neto rekli. Morali smo da odbacimo svoje eskarpine26 i okaimo al-kravate o klin.
Dok su u Cirihu ljudi iveli kao u nekoj vazdunoj banji, jurili dame i eljno iekivali vee, s barkama, lampionima i Verdijem, u Berlinu nikada niste znali da li ete sutra imati neto za jelo. Strah se
uvukao ljudima u kosti, svako je imao oseaj da e se veliki posao koji su vodili Hindenburg i kompanija zavriti veoma loe. Ljudi su gajili uzvienu i romantinu predstavu o umetnosti i svim kulturnim
vrednostima. Fenomen poznat iz nemake istorije, opet je dolazio do izraaja: Nemaka je postajala
zemlja pesnika i mislilaca svaki put kada bi nagrabusila kao zemlja sudija i delata.
Godine 1917. Nemci su poeli da obraaju veliku panju na svoje due. Bila je to prirodna odbrambena reakcija jednog iznurenog i isceenog drutva, dovedenog do ivice sloma. Bilo je to i vreme kada
je ekspresionizam poeo da ulazi u modu, budui da je celim svojim stavom savreno odgovarao uzmicanju i iscrpljenosti nemakog duha. Nemci su, prirodno, izgubili entuzijazam za stvarnost, kojoj
su pre rata pevali himne, kroz usta bezbrojnih akademskih tikvana, i ija je cena sada premaivala
milion mrtvih, dok je blokada davila njihovu decu i unuke. Nemaku je obuzimala atmosfera koja je
uvek prethodila takozvanom idealistikom preporodu, ekscesi u maniru Turnfater-Jana, novi enkendorfov period.27 A onda dolaze ekspresionisti, kao oni famozni iscelitelji, koji obeavaju da e sve
na kraju biti dobro i oiju uprtih u nebesa, kao nene Muze, otkrivaju nam bogatstvo nae velike
knjievnosti, dok blago cimaju ljude za rukav i vode ih u polutamu gotskih katedrala, u kojoj ulina
vreva zamire i postaje udaljeno brujanje, u skladu sa starom mudrou da ako su u mraku sve make
crne, onda i svi ljudi moraju biti dobri. Da, ovek je u stvari dobar. I tako je ekspresionizam, koji je
Nemcima doneo toliko dobrodolih istina, postao nacionalno dostignue. U umetnosti se zalagao
za odbacivanje figuracije i okretanje ka unutranjosti i apstrakciji. Kada se spomene ekspresionizam,
prva tri imena na koja pomislim su Dojbler (Theodor Dubler), Edmid (Kasimir Edschmid) i Hiler
(Kurt Hiller). Dojbler je giganotosaur ekspresionistike lirske poezije, Edmid je prozni pisac i prototip ekspresionistikog oveka, dok je Kurt Hiler, sa svojim namernim ili nenamernim meliorizmom,
teoretiar ekspresionistike epohe.
Na osnovu svih tih saznanja i psiholokog uvida da okretanje od objektivne stvarnosti povlai za
sobom ceo kompleks oseanja iscrpljenosti i kukaviluka, koji samo ide na ruku truloj buroaziji, u
Nemakoj smo, u ime akcije, kojoj smo teili na osnovu svog zalaganja za principe simultanosti,
bruitizma i uvoenje novih materijala, odmah krenuli u estok napad na ekspresionizam. U prvom
dadaistikom manifestu koji sam napisao u Nemakoj, stajalo je sledee:
U svojim postupcima i usmerenju, umetnost zavisi od vremena u kojem ivi, a umetnici su stvorenja svojih epoha. Najzvienija umetnost bie ona koja e svojim mentalnim
sadrajem predstavljati hiljadostruki problem naeg doba, umetnost vidljivo uzdrmana
prolonedeljnim eksplozijama, koja veito pokuava da sastavi svoje udove posle jueranjeg udesa. Najbolji i najizuzetniji umetnici bie oni koji iz asa u as upaju ostatke
svojih tela iz grozniave katarakte ivota, i koji se, dok krvare iz ruku i srca, vrsto dre
duha svog vremena.
Da li je ekspresionizam ispunio naa oekivanja o umetnosti koja bi potvrdila nae najvitalnije preokupacije?
26

Nekada i muke cipele (XVIII vek), za sveane prilike.

Turnvater-Jahn, Otac gimnastike, Ludwig Jahn (17781852), osniva prvih gimnastikih drutava u Nemakoj, koji
se istakao u borbi protiv Napoleonove vladavine. Max von Schenkendorf (17831817), nemaki patriotski pesnik, koji se
takoe proslavio za vreme Rata za osloboenje (protiv Napoleona), 18121814.
27

14

Ne! Ne! Ne!

Da li je ekspresionizam ispunio naa oekivanja o umetnosti koja bi araem utisnula
sutinu ivota u naa tela?
Ne! Ne! Ne!
Pod izgovorom okretanja unutranjosti, knjievni i likovni ekspresionisti su od sebe napravili generaciju koja sada eljno oekuje umetniko i istorijsko priznanje i koja se preporuuje za najvie graanske poasti. Pod izgovorom da propagiraju duu, oni su se u svojoj
borbi s naturalizmom samo vratili na apstraktne, patetine gestove, koji podrazumevaju
lagodan ivot, lien sadraja i sukoba. Pozornice su pune kraljeva, pesnika i faustovskih
karaktera svih fela; teorija meliorizma (stalnog unapreivanja), iji je stil detinjaste, psiholoke naivnosti izuzetno vaan za kritiko razumevanje ekspresionizma, proganja glave
onih koji ne ine nita. Mrnja prema tampi, prema oglasima, mrnja prema senzacijama,
tipini su za ljude koji radije ostaju zavaljeni u svoje fotelje nego da se prepuste ulinoj
vrevi i koji ak prave vrlinu od toga to svaki sitni prevarant moe da ih nasamari kako
hoe. Taj sentimentalni otpor prema vremenu, koje nije ni bolje, niti gore, ni reakcionarnije, niti revolucionarnije od nekog drugog vremena, mlitavi otpor, koji oijuka s molitvom
i tamjanom, osim kada rei da svoj kartonski top napuni uladima od antikih jambova
to su karakteristike mladih koji nikada nisu shvatili kako da budu mladi. Ekspresionizam,
nastao u tuini, koji je u Nemakoj, u skladu sa popularnim stilom, postao zadrigla idila i
iekivanje dobre penzije, nema vie nita zajedniko s borbama aktivnih ljudi. Potpisnici
ovog manifesta okupili su se oko bojnog poklia
DADA!
da bi propagirali umetnost od koje oekuju ostvarenje novih ideala.28
I tako dalje. Ovde se jasno vidi razlika izmeu naeg i Carinog pristupa. Dok je Cara i dalje govorio
kako Dada ne signifie rien (ne znai nita), u Nemakoj je dada ve na samom poetku odbacila
karakter umetnosti radi umentosti. Umesto da i dalje pravi umetnost, dada je, potpuno suprotno
apstraktnoj umetnosti, izala napolje i potraila svoje neprijatelje. Naglasak je bio na kretanju, na
borbi. Ali, i dalje nam je bio potreban neki akcioni program, u kojem bismo rekli ta dada u stvari
hoe. Taj program smo skicirali Raul Hausman i ja. U njemu smo, u isti mah, svesno usvojili politiku
poziciju:
TA JE DADAIZAM I KOJI SU NJEGOVI CILJEVI U NEMAKOJ?
I
Dadaizam zahteva:
1. Meunarodno, revolucionarno ujedinjenje svih ljudi, stvaralaca i intelektualaca, iz celog sveta, na osnovama radikalnog komunizma.
28

Richard Huelsenbeck, Dadaistisches Manifest, letak iz 1918, ponovo objavljen u Richard Huelsenbeck, Dada Almanach, Berlin 1920, str. 3641. Kompletan tekst se nalazi u Porodinoj i Anarhistikoj biblioteci.

15

2. Uvoenje progresivne nezaposlenosti, pomou sve vee mehanizacije, u svim delatnostima. Samo kroz nezaposlenost pojedinac moe da stekne pouzdan uvid u ivotne injenice i da se konano prilagodi samom iskustvu.
3. Da se smesta ukine privatno vlasnitvo (socijalizacija) i uvede komunalna ishrana za
sve; pored toga, podizanje gradova svetlosti i vrtova koji bi pripadali drutvu kao celini i
pripremali ljude za stanje slobode.
II
Centralno vee zahteva:
a. Besplatne, svakodnevne obroke, za sve stvaraoce i intelektualce, na trgu Potsdam (Berlin).
b. Obavezno pristupanje celokupnog svetenstva i svih uitelja dadaistikoj veroispovesti.
c. Najbrutalniju borbu protiv svih tendencija samozvanih duhovnih pregalaca (Hiler,
Adler),29 protiv njihovog zakamufliranog burujstva, protiv ekspresionizma i postklasinog obrazovanja, koje velia grupa Sturm.30
d. Da se odmah pone sa izgradnjom dravnog Centra za umetnost, da se ukine oseaj
vlasnitva u novoj umetnosti (ekspresionizam), budui da je duh posedovanja potpuno
iskljuen iz nadindividualnog dadaistikog pokreta, koji oslobaa svekoliko oveanstvo.
e. Uvoenje simultane poezije kao molitve komunistike drave.
f. Rekviziciju crkava za izvoenje bruitistike, simultane i dadaistike poezije.
g. Uspostavljanje Dadaistikog vea za redizajniranje ivota, u svakom gradu sa vie od
50.000 stanovnika.
h. Da se smesta i u velikim razmerama pokrene dadaistika propagandna kampanja, sa
150 cirkusa, radi edukacije proletarijata.
i. Da se svi zakoni i propisi podnose na odobravanje Centralnom dadaistikom veu. j
(k). Da se smesta reguliu svi seksualni odnosi, u skladu sa stavovima meunarodnog
dadaizma, kroz osnivanje Dadaistikog seksualnog centra.
Revolucionarno dadaistiko Centralno vee
Nemaka grupa: Hausman, Hilzenbek, Goliev.
Kancelarija: arlotenburg, Kanttrase 118.
Prijave za lanstvo se primaju u kancelariji.31
Taj program je znaajan zato to se s njim dada odluno okrenula od svih spekulativnih tendencija i
donekle izgubila svoju metafiziku, da bi sebe shvatila kao fenomen koji izraava ovo vreme, koje svoj
karakter duguje pre svega mehanikoj civilizaciji. Ona eli da bude samo izraz vremena, da u sebe
upije sva njegova znanja, njegov zadihani tempo, skepticizam, ali i njegovu iscrpljenost i oajanje
nad smislom i istinom. U jednom lanku o ekspresionizmu, Kornfeld pravi razliku izmeu etikog
i psiholokog oveka.32 Etiki ovek ima detinjastu poslunost i veru, zbog kojih moe da klei pred
29

Alfred Adler (18701937), osniva individualne psihologije.

Der Sturm, najuticajnija i najdugotrajnija ekspresionistika publikacija (19101932).
31
Tanije, izmeu duevnog i psiholokog oveka: Paul Kornfeld (18891942), Der beseelte und der psychologische Mensch (O duevnom i psiholokom oveku), 1918.
32
Tanije, izmeu duevnog i psiholokog oveka: Paul Kornfeld (18891942), Der beseelte und der psychologische Mensch (O duevnom i psiholokom oveku), 1918.
30

16

nekim oltarom i prihvati bilo kog boga koji ima mo da ljude spasi bede i odvede ih u raj. Psiholoki
ovek je uzalud obiao beskraj, prepoznao je granice svojih duhovnih mogunosti i zna da je svaki
sistem zavodljiva varka, sa svim posledicama iskuenja, a svaki bog samo prilika za finansijere.
Dadaista, kao psiholoki ovek, okree pogled od daljine i smatra da je vano imati cipele koje pau
i besprekorno odelo. Dadaista je instinktivni ateista. On vie nije metafiziar, u smislu potrage za
pravilima ponaanja na osnovu nekog iskljuivog epistemolokog principa, jer za njega zapovesti
vie ne vae; mutikla i kiobran za njega imaju isti neprolaznu vrednost kao i stvar po sebi (Ding
an sich, Kant). I pisoar je stvar po sebi. Zato, za dadaistu dobro nije bolje od loeg postoji samo
simultanost, to vai i za vrednosti. Simultanost primenjena na ekonomiju injenica jeste komunizam,
ali komunizam koji je odbacio princip poboljavanja stvari i za svoj glavni cilj postavio unitavanje
onoga to je postalo buroasko. Dada se, prema tome, suprotstavlja ideji o raju, u bilo kom obliku,
i nijedna misao joj nije tako strana kao ona po kojoj je duh suma svih sredstava za poboljavanje
ljudske egzistencije. Re poboljanje, u bilo kojoj varijanti, nerazumljiva je za dadaistu, zato to iza
nje vidi pokuaj zanatskog bavljenja ivotom, koji, ma koliko bio besmislen, uzaludan i lo, predstavlja
izrazito duhovni fenomen, koji ne zahteva nikakvo poboljanje, u metafizikom smislu. Spomenuti
duh i poboljanje u istom dahu, za dadaistu je bogohuljenje. Zlo ima duboko znaenje, polarnost
zbivanja u njemu pronalazi granicu, i ako neki pravi politiki mislilac (kao to je izgleda Lenjin) uspe
da neto pokrene u svetu, to jest, da rastvori individualnosti uz pomo teorije, on ipak ne menja nita.
Ma koliko to paradoksalno zvualo, to i jeste smisao komunistikog pokreta.
Dadaista istrauje mogunosti koje lee u njegovoj sposobnosti da oslobodi svoju individualnost,
kao to se baca laso ili kao to puta da mu mantil lepra na vetru. Danas nije isti kao to e biti sutra,
prekosutra moda nee biti nita, a zatim moda sve. On je potpuno posveen kretanju ivota, boravi
izmeu uglova ali, nikada se ne odrie distance prema pojavama, zato to u isti mah zadrava svoju
kreativnu ravnodunost, kako je to izrazio dr Fridlander Minona.33 Teko je poverovati da neko moe
biti u isti mah aktivan i smiren, povodljiv i iskljuiv; ali, to je ono iz ega se sastoji sam ivot, onaj
naivni, oigledni ivot, ravnoduan prema srei i smrti, radosti i bedi. Dadaista je naivan. Ono emu
tei je oigledni, sirovi, neintelektualni ivot. Sto za njega nije miolovka, a kiobran neto ime se
akaju zubi. U takvom ivotu, umetnost je, ni manje ni vie, nego psiholoki problem. U odnosu na
mase, to je problem javnog morala.
Dadaista smatra da mora biti protiv umetnosti, zato to u njoj vidi prevaru, u obliku moralnog sigurnosnog ventila. Moda je taj borbeni stav poslednji gest nesraunatog potenja, moda je dadaisti
to samo zabavno, moda ne znai nita. U svakom sluaju, umetnost (ukljuujui kulturu, duh, gimnastike klubove), posmatrana ozbiljno, jeste velika prevara. Kao to sam ve objasnio, to naroito
vai u Nemakoj, gde se najapsurdnija idolatrija, puna svakojakih boanstava, utuvljuje deci u glave,
da bi kao odrasle osobe i poreski obveznici odmah pali na kolena, kada im se, u interesu drave ili
neke male razbojnike klike, naredi da oboavaju neki veliki duh. Opet ponavljam: ceo taj posao
sa duhom je najplia utilitaristika prevara. U ovom ratu, Nemaka je (naroito u Saksoniji, glavnom
uporitu najgorih licemera) nastojala da se, iznutra i spolja, opravda uz pomo Getea i ilera. Kulturu
bismo, onako sveano i krajnje naivno, mogli definisati kao otelotvorenje duha nekog naroda, ali i
kao kompenzacioni fenomen, klanjanje pred nekim nevidljivim tribunalom, kao lek za uspavljivanje
savesti.34 Nemci su majstori u prikrivanju, oni su pravi iluzionisti (u varijetetskom smislu) meu na33

Salomo Friedlaender Mynona (18711946, Mynona Anonym), nemaki filozof i pisac, blizak nemakoj avangardi
iz prve treine XX veka, kao i nekim berlinskim dadaistima. Saraivao u tirnerovskom asopisu Der Einzige (19191925,
kourednik Anselm Ruest, s kojim je napisao i jedan lanak o individualistikom anarhizmu), u kojem je Raoul Hausmann
objavio svoj tekst Pamphlet gegen die Weimarische Lebensauffassung (Pamflet protiv vajmarovskog pogleda na svet, april
1919).
34
U originalu, Veronal, vrsta barbiturata.

17

rodima, u svakom trenutku mogu da izbajaju neku kulturu, duh, uzvienost, koje dre kao tit ispred
svojih osetljivih trbuina. To je ono to je Francuzima oduvek bilo udno i neshvatljivo i u emu su
videli znak dijaboline pokvarenosti (licemerja). Nemac je nenaivan, dvolian i ima duplo dno.
To ne znai da drimo stranu bilo kojoj naciji. Francuzi su poslednji koji imaju pravo na titulu grande nation (velike nacije), zato to su ovinizam ovog vremena doveli do vrhunca. Nemci, opet, imaju
sve prednosti i mane idealista. Na to se moe gledati sa oba kraja. Od idealizma moete da napravite
sistem za izobliavanje stvari i njihovo stavljanje u slubu nekog apsoluta (slepa poslunost!),35 kao
to su vegetarijanska ishrana, ljudska prava ili monarhija, da ga posmatrate kao deformaciju ili oblik
patologije, a moete ga i ekstatino proglasiti za most ka venosti, ivotni cilj ili neku slinu banalnost. To je ono u emu su ekspresionisti prilino odmakli. Dadaista se instinktivno suprotstavlja
svemu tome. On je ovek stvarnosti, on voli vino, ene i reklame, njegova kultura je pre svega telesna. On instiktivno osea da je njegova misija da kulturnoj ideologiji Nemaca nalupa amare. Nemam
nameru da ovde opravdavam dadaistu. On postupa instinktivno, kao to se za nekog kae da je iz
strasti ili po prirodi razbojnik ili filatelista. Ideal se preokrenuo, od apstraktnog umetnika (ako ba
insistira, dragi itaoe) dobili smo najgoreg materijalistu, mutnog karaktera, koji smatra da su briga
za stomak i trgovina hartijama od vrednosti mnogo asniji od filozofije. Ali, to nije nita novo, viu
oni koji nikada nee raskrstiti sa starim. Ali, to jeste neto sasvim novo, zato to su po prvi put
iz pitanja ta je nemaka kultura? (odgovor: sranje) izvuene konsekvence i to se ta kultura sada
napada svim sredstvima ironije, podvale i, konano, nasilja. I to u velikoj, zajednikoj akciji.
Dada je nemaki boljevizam. Buruje treba liiti mogunosti da i dalje kupuju umetnost za svoje
opravdanje. Umetnost je, u svakom sluaju, zasluila dobre batine i dada se za to zalae sa arom
koji dobro ide uz njen ogranien karakter. Tehniki aspekt dadaistike kampanje protiv nemake kulture bio je opirno razmatran. Kao najbolje sredstvo pokazale su se velike manifestacije, na kojima
je, uz ulaznice po pristupanoj ceni, sve to je imalo veze s duhom, kulturom i unutranjim ivotom
bilo simboliki masakrirano. Smeno je i znak natprosene pandurske gluposti, rei kako dada (ija
se stvarna dostignua i ogroman uspeh ne mogu sporiti) ima samo negativnu vrednost. Danas ni
ake prvake vie ne moete da zamajavate s tom priom o pozitivnom i negativnom. Gospoda koja zahtevaju izgradnju, najsumnjiviji su predstavnici jedne davno bankrotirane kaste. Do sada je
ve postalo jasno da su zakon, poredak, izgradnja i razumevanje organskog razvoja samo simboli,
paravani i izgovori za podlost, lopovluk i vulgarnost. Ako je dadaistiki pokret nihilistiki, onda je
nihilizam sastavni deo ivota, to je istina koju moe da potvrdi svaki profesor zoologije. Relativizam,
dadaizam, nihilizam. Akcija, revolucija, gramofon. Moe vam pozliti, kada sve to ujete u istom dahu,
zato to sve te stvari (ako poprime oblik neke teorije) izgledaju tako zastarelo i glupo. Dada nema
nijedno dogmatsko stanovite. Ako bi profesor Knake36 dokazao kako dada postoji odavno, to ne bi
znailo nita. I drvo postoji odavno, a ljudi i dalje ruaju u podne, iz dana u dan, a da zbog toga ne
oseaju nikakvo naroito gaenje. Ceo taj psiholoki stav prema svetu, koji ide dotle da, kao i veliki
filolog Nie, smatra kako kultura zavisi od suve ili orbaste hrane, treba, naravno, uzeti cum grano
salis (sa zrncem soli). To je istinito i apsurdno isto koliko i njegova suprotnost. Ali, mi smo, najzad,
samo ljudska bia i zauzimamo stranu samim tim to danas pijemo kafu, a sutra aj. Dada ve vidi
svoj kraj i smeje se zbog toga. Smrt je duboko dadaistika stvar, utoliko to ne dokazuje nita. Dada
ima pravo da ukine samu sebe i iskoristie ga kad kucne as. Sa objektivnim izrazom na licu, svee
izbrijana, u dobro ispeglanim pantalonama, otii e u grob, poto je na vreme napravila aranman s
pogrebnim preduzeem Tanatos. Taj as nije daleko. Imamo veoma fine prste i grlo od sjajnog papira.
35

Hilzenbek ovde koristi malo jai izraz, Kadavergehorsam, zombijevska poslunost.

Lik nemakog profesora i kvazierudite, iz satirinog dela ana-aka Valca, profrancuskog alzakog pisca. Jean-Jacques
Waltz (Hansi ili Oncle-ujka Hansi, 18731951), Professeur Knatschke. Oeuvres choisies du grand savant allemand et de sa
fille Elsa (Profesor Knake. Izabrana dela velikog nemakog naunika i njegove kerke Elze), Paris, Henri Floury, 1912.
36

18

Mediokriteti i gospoda koja traga za neim ludim poinju da preuzimaju dadu. U svakom kutku nae
drage nemake otadbine, knjievne klike, s dadom kao pokriem, upinju se da zauzmu herojsku pozu.
Stvarno treba biti talentovan da bi se od tog sunovrata napravilo neto zanimljivo i prijatno. Ali, u
krajnjoj liniji, svejedno je da li e Nemci nastaviti ili nee nastaviti sa svojom kulturnom obmanom.
Pustimo ih neka tako steknu besmrtnost. A ako dada umre ovog asa, jednog dana pojavie se opet,
na nekoj drugoj planeti, sa zvekama i timpanima, s poklopcima za erpe i simultanim poemama, i
podsetiti starog Boga da jo uvek ima ljudi koji su dobro shvatili kompletni idiotizam sveta.
Dada je u Nemakoj doivela najvei uspeh. Mi dadaisti ubrzo smo osnovali grupu, koja je postala strah i trepet populacije, i koju su, pred mene, inili gospoda Raul Hausman, Georg Gros, Don
Hartfild, Viland Hercfelde, Valter Mering i izvesni Bader.37 Godine 1919. organizovali smo nekoliko
velikih priredbi; poetkom decembra, bez sopstvene krivice, odrali smo dva nedeljna matinea, u institutu za socijalistiku hipokriziju, Tribina (Tribne), koja su napravila lep pazar na blagajni i naila
na melanholino-mrzovoljno priznanje u Berlinskim novinama (Berliner Tageblatt), u lanku Alfreda
Kera (Alfred Kerr), kritiara koji je pre sto godina bio veoma poznat i uvaen, ali koji je sada ve
prilino obogaljen i arteriosklerotian.
S dadazofom Hausmanom (Dadasophe), s kojim sam bio veoma blizak, zbog njegove nesebine
mudrosti, i ve nekoliko puta pomenutim Baderom, u februaru 1920. poao sam na dada-turneju, koja
je poela 24. II u Lajpcigu, predstavom u Centralnom pozoritu (Zentraltheater; Das Centraltheater),
pred nekih 2.000 ljudi, s jednim beskonanim praskom (bruit), koji je dobro prodrmao na stari, truli globus. Poli smo od Lajpciga, na osnovu ispravne pretpostavke da su svi Nemci u stvari Saksonci,
to, po meni, dovoljno govori samo po sebi. Onda smo otili u Bohemiju i 26. II se pojavili u Teplicama (Teplitz-Schnau), pred publikom sastavljenom od budala i radoznalaca. Iste veeri napili smo
se do besvesti, poto smo, u poslednjim trenucima trezvenosti, proglasili dr Huga Duksa (Hugo Dux),
najinteligentnijeg itelja Teplica, za poglavara svih dadaista u ehoslovakoj. Bader, koji ima skoro
pedeset godina i koji je, koliko znam, ve postao deda, zatim se uputio u bordel kod Bumbara, gde
je zadovoljio svoju glad za piem, dranjem i enama, i razvio pakleni plan koji je, kako je raunao,
trebalo da Hausmana i mene kota ivota, na naem nastupu u Pragu, 1. marta.
Za taj 1. mart planirali smo predstavu na prakoj Robnoj brezi, koja moe da primi skoro 2.500 ljudi.
Situacija u Pragu je bila prilino udna. Pretili su nam sa svih strana. esi su hteli da nas prebiju zato
to smo, naalost, Nemci; Nemci su uvrteli u glave da smo boljevici, a socijalisti su nam pretili smru
i unitenjem, zato to smo za njih bili reakcionarne mizle. Nedeljama pre naeg dolaska, novine
su povele udovinu kampanju o dadi, tako da oekivanja nisu mogla biti vea. Ljudi su oigledno
verovali da e ive krave poeti da padaju s nebesa na ulici se iza nas formirao kordon, koji je
ritmino uzvikivao dada, a iz jedne redakcije su nam ljubazno mahali revolverom, s kojim bi, ako
bude takva stvar, mogli da 1. marta pripucaju na nas. Sve to je ostavilo moan utisak na Baderov
mozak. Siroti pijetista je potpuno drugaije zamiljao nau dada-turneju. Nadao se da e se vratiti
eni i deci s depovima punim para, da e od dade izvui pristojan prihod i onda se, posle obavljanja
branih dunosti, povui da na miru puka svoju lulu sa Germanijinom zamenom za duvan i sanjari
o svojim herojskim delima.
Ali, sada je trebalo da izgubi svoju dragocenu glavu, da okona svoju pesniku karijeru, u nekoj
prakoj mrtvanici. U tom strahu bio je spremna da obea bilo ta, da podnese svaku sramotu, samo
37

Raoul Hausmann (18861971), George Grosz (Georg Ehrenfried Gross, 18931959; imenu je dodao jedno e, da bi
izgledalo kao englesko Dord), John Heartfield (Helmut Herzfeld, 18911968, promenio ime iz istih razloga kao i Gros),
Wieland Herzfelde (Herzfeld, 18961988, Donov brat, produio prezime za jedno e, zato to ga je tako jednom izgovorila
Elze-Lasker iler, koju je oboavao), Walter Mehring (18961981), Johannes Baader (18751955). Hilzenbek, neobjanjivo,
izostavlja Hanu Heh (Hannah Hch, 18891978) i Franca Junga (Franz Jung, 18881963), koji su takoe inili jezgro berlinske
grupe.

19

ako bi ga njegov roak, stari jevrejski bog, s kojim se tako esto bratimio, po poslednji put spasao
od raspadanja njegove individualnosti kao umiljenog barda. Dum vita superest, bene est (lat., sve dok
je ivota, dobro je). Predstava na Robnoj berzi trebalo je da pone u osam sati. U pola osam, pitao
sam Hausmana gde je Bader. Ostavio mi je poruku da je morao do pote. I tako nas je ostavio u
poslednji as, u uverenju da bi svakog asa mogao da se pojavi. To je uradio da ne bismo promenili
program, tako da jo sigurnije budemo izloeni besu publike. Ceo grad je bio na nogama. Hiljade njih
tiskalo se na ulazu u Robnu berzu. Nekoliko desetina je ve visilo na prozorima i sedelo na klavirima,
urlajui iz sve snage. Hausman i ja smo, veoma uzbueni, sedeli u jednoj pomonoj prostoriji, ureenoj
kao garderoba za glumce, dok su prozori ve poinjali da se tresu. Osam i dvadeset. Od Badera ni
traga. Tek tada smo shvatili ta se deava. Hausman se setio da je video neko pismo za Hausmana i
Hilzenbeka, zadenuto meu njegov donji ve. Shvatili smo da nas je Bader napustio i da emo morati
sami da izvedemo svoj hokus-pokus, kako znamo i umemo. Na poloaj nije mogao biti gori do
podijuma (improvizovane strukture od dasaka) moglo se doi samo kroz gusto zbijenu gomilu. Bader
je sa sobom odneo i polovinu scenarija. ta je, tu je. Hic Rhodus! Potovani itaoci, uz pomo Boga
i nae rutine, dada je tog 1. marta u Pragu odnela veliku pobedu. Ve 2. marta Hausman i ja smo
nastupili u Mocarteumu (Mozarteum, koncertna sala u Pragu), pred manjom publikom, opet s velikim
uspehom. Petog marta smo bili u Karlsbadu (Karlove Vari), gde smo s velikim zadovoljstvom mogli da
se uverimo da je dada vena i da joj sueno da stekne neprolaznu slavu.
1920.

20

Bibliografska napomena
Nekoliko rei o kasnijoj sudbini ovog teksta, u njegovom engleskom izdanju, ne samo zbog prevage
koju je taj jezik odneo u knjievnoj produkciji.
En avant dada se na engleskom jeziku prvi put pojavila 1951, u uvenoj antologiji Roberta Madervela, The Dada Painters and Poets. Ta knjiga je u poetku trebalo da gravitira oko eseja ora Injea, Duh
dade u slikarstvu (Georges Hugnet, Lesprit dada dans la peinture, 19321934). Madervel, koji je tesno
saraivao s francuskim nadrealistima, po njihovom dolasku u Ameriku, tokom Drugog svetskog rata
(Breton, Ernst, Mata, Tangi, Mason i drugi, sa Dianom koji je tamo bio od ranije), uglavnom je baratao
francuskim izvorima; onda je saznao za Hilzenbekov tekst. Bio je toliko oduevljen da se odmah dao u
potragu za njim uo je da je ovaj u Americi, gde je radio kao psihijatar, pod imenom arls R. Hulbek
(Charles R. Hulbeck). U njemu je pronaao i glavnog saradnika u radu na antologiji, koji ga je snabdeo
brojnim prilozima i informacijama iz prve ruke. (Druga dobra vila bio je Dian, uz Arpa, Caru, Ernsta
i Rihtera, koji su takoe dobili na uvid nacrt knjige; to je ono to tu knjigu ini jedinstvenom: nijedna
druga antologija nije oko sebe okupila toliko neposrednih protagonista.) Iako su u antologiji prevagu
na kraju opet odneli francuski izvori, opta slika sada je ipak bila ira i razuenija.
Madervel je u predgovoru napisao i sledee: ova antologija je poela s namerom da se prosto
objavi kompletan prevod eseja Duh dade u slikarstvu, ora Injea uz dodatak nekoliko povezanih
tekstova. Ali, u radu na knjizi sve vie sam postajao uveren da bez adekvatnog uvida u vrednosne
sudove dade, zabeleene u knjievnosti, slika o dadi koja se dobija samo na osnovu razmatranja njenih
likovnih dela mora biti iskrivljena i nepotpuna. Onda je pala odluka da se ukljue najvanije istorije
dade s knjievnog stanovita: Istorija dade, ora Ribmona-Desenja (Georges Ribemont-Dessaignes,
Histoire de Dada, Nouvelle Revue franaise, n. 213, 1931), kao francusko vienje, i En avant dada:
Jedna istorija dadaizma, Riharda Hilzenbeka, kao nemako vienje. Verujem da je ovo drugo delo
jedan od najizuzetnijih izraza, ne samo dade, ve avangardnog duha, u najstroem i najuem smislu
A onda, u jednom predavanju iz 1959, na kojem je uestvovao zajedno za Hilzenbekom: En avant
dada je jedno od nespornih remek dela literature o modernoj umetnosti, divljaki i urnebesni napad,
izmeu ostalog, i na umetnost kao profesiju (Robert Motherwell, Lecture with Charles R. Hulbeck,
1959, The Collected Writings of Robert Motherwel, 1999, str. 121.)
Kao to smo videli, u tom izmeu ostalog, nalo se sve ostalo: celo zdanje jedne propale kulture,
i svi njeni repovi, koje je Hilzenbek opaao kod prijatelja, neprijatelja, verovatno i kod samog sebe, i
pokuavao da ode dalje od toga. Izmeu ostalog, nijedan drugi tekst iz tog vremena nije na jednom
mestu, na tako provokativan i vratoloman nain, predstavio ideje i tenje oko kojih su se lomila koplja
(ne uvek simbolino) u toj generaciji evropske avangarde. U svemu tome, Hilzenbek oigledno nije
pokazao naroit oseaj za fer-plej, kao ni za pravila istoriografskog anra, niti je uopte pokuavao da
se predstavi kao nepristrasan svedok. En avant dada je bila njegov manifest, a ne istorija za udbenike.
Za bolje sagledavanje nekih linosti, dogaaja i aspekata dade, na koje se Hilzenbek ovde osvre, kao
i onih koje blaeno ignorie, svakako treba pogledati druge izvore. Ali, En avant dada se i danas dobro
dri, uprkos svemu tome, i s pravom navodi kao jedan od nezaobilaznih dokumenata dade.
Jo nekoliko naslova od znaaja za berlinsku dadu:
Richard Huelsenbeck, Dada Almanach, Berlin: Erich Reiss Verlag, 1920; Dada Almanac,
Atlas Press, London, 1993. Prva antologija dade, kao meunarodnog pokreta. Nuno nepotpuna i ne tako nuno pristrasna i udljiva Hilzenbek, kao i u En avant dada, neobjanjivo ignorie neke linosti i teme, poevi od najblieg okruenja (Hana Heh, Kurt
viters, Raul Hausman sveden na mali satirini prilog, skoro potpuno ignorisanje poli-

21

tikog aspekta berlinske dade, itd.) ali opet urnebesno tivo, prvorazredan dadaistiki
dokument.
Richard Huelsenbeck, Mit Witz, Licht und Grtze (1957). Autobiografija, s jo nekoliko
tekstova, koja se na engleskom pojavila kao Memoirs of a Dada Drummer, Viking Press,
Documents of 20th Century Art, 1974; Berkeley, University of California Press, 1991.
Raoul Hausmann, Courrier dada, Terrain vague, Paris, 1958 (Allia, Paris, 1992, 2004); Am
Anfang war Dada, Steinbach, Anabas-Verlag Kmpf, 1972; dve knjige u kojima je sam Hausman sabrao svoje najvanije tekstove iz vremena dade i kasnije osvrte. Kljuna linost
berlinske dade, koja je van nemakog i francuskog govornog podruja ostala praktino
nepoznata.
Raoul Hausmann i Guy Debord, Prepiska o dadi i neodadaizmu, 19631966; videti Porodinu ili Anarhistiku biblioteku.
Hana Heh (Hannah Hch), Berlinska dada 19171925, Razgovor sa Eduardom Roditijem
(Edouard Roditi), 1959; videti Porodinu ili Anarhistiku biblioteku.
Hans Richter, Dada Kunst und Antikunst, 1964; Dada: Art and Anti-Art, 1965; poglavlje o
berlinskoj dadi. Englesko izdanje se moe nai na internetu.
Karl Riha, Dada Berlin: Texte, Manifeste, Aktionen, Reclam, Stuttgart, 1986 (2013). Malo,
jeftino izdanje, u sitnom slogu, ali nabijeno dobrim izborom glavnih tekstova berlinske
dadaistike grupe.
Michael White, Generation Dada: The Berlin Avant-Garde and the First World War, Yale
University Press, 2013.
Jed Rasula, Destruction Was My Beatrice: Dada and the Unmaking of the Twentieth Century, Basic Books, 2015; naroito poglavlje 4, Dada Hurts. Nova knjiga, opti pregled,
dostupna preko interneta.
Seth Taylor, Left-Wing Nietzscheans: The Politics of German Expressionism, 19101920, de
Gruyter 1990; specijalistika studija, ali koja se ne bavi samo ekspresionizmom; celo poglavlje VII (The End of Individualism: Nietzsche and Dada) posveeno je dadi, naroito
Hugu Balu i berlinskim dadaistima, i bavi se njihovim politikim idejama i aktivnostima, koji se u umetnikim osvrtima obino ne razmatraju tako detaljno. Dostupno preko
interneta.

22

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Richard Huelsenbeck
En avant dada
Jedna istorija dadaizma
1920.
Richard Huelsenbeck, En Avant dada: Eine Geschichte des Dadaismus, Hannover, Leipzig, Wien,
Zrich, Paul Steegemann Verlag, 1920. En Avant Dada: A History of Dadaism, translated by Ralph
Manheim, The Dada Painters and Poets: An Anthology, ed. Robert Motherwell, George Wittenborn
Inc., 1951 (1967), Harvard University Press, 1981, str. 2148.
Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2016. Ovaj prevod se delimino oslanja na englesko izdanje
(inae odlino, osim na par mesta i s jednom isputenom reenicom), ali je u celini oblikovan prema
nemakom originalu. http://anarhija-blok45.net1zen.com
anarhisticka-biblioteka.net