Istanbul Veliki Diplomski Rad

Драгутин Јанковић Дипломски рад
УВОД
Истанбул је кроз своју два и по миленијума дугу историју био престоница

три велике империје: римске, византијске и отоманске (турске). За то време био је
увек у центру светских политичких, војних, али и културних збивања, а све то
захваљујући свом фантастичном положају на контакту два континента, Европе и
Азије, односно на путевима који ова два континента повезују. Данас је то прави
мегалополис од преко 10 милиона становника, раскрсница путева и најзначајнија
турска лука, модеран трговачки, индустријски и привредни центар од светског
значаја. Истанбул је и образовни, културни и туристички центар Републике Турске
(иако не и њен главни град). Истанбул све више поприма изглед једне модерне
светске метрополе, али шетајући његовим улицама, на сваком кораку наилазимо на
остатке његове дуге и бурне историје, од којих су неки стари и више од 2.000
година. Управо ова шармантна комбинација старог и новог чини га једном од
најинтересантнијих туристичких дестинација на свету.
Ово су само неки од разлога који су утицали да Истанбул буде тема
дипломског рада. Овај град има готово неисцрпне могућности у погледу туризма и
представља прави изазов како за једног туристичког радника, тако и за саме
туристe.
У писању дипломског рада коришћене су следеће методе: аналитичка
обрада истражене литературе и другог материјала, затим статистички,
картографски, графички метод, да би све то кроз дозу критичности, компаративни
и дескриптивни метод, те синтезу, на крају дало потребну композицију рада.
У оквиру овог рада упознаћемо се са положајем Истанбула, његовим
природним туристичким вредностима (рељеф, клима, хидрографија и флора и
фауна), затим друштвеним карактеристикама (историја, становништво, привреда и
физиономија и функција насеља) и најзначајнијим туристичким знаменитостима
града, којима ће бити посвећена највећа пажња. Такође, у раду ће бити обрађени и
различити аспекти туризма: материјална основа за његов развој и његова
организација, потом туристички промет и облици туризма који доминирају у
туристичкој понуди Истанбула, а биће и неколико предлога за упознавање града.
Туристичке знаменитости Истанбула 3

ТУРИСТИЧКО-ГЕОГРАФСКИ
ПОЛОЖАЈ
Истанбул има одличан туристичко-географски положај. Налази се на око 40°

58′ северне географске ширине и 28° 50′ источне географске дужине, у оквиру
истоимене провинције (чији је и главни град), која се граничи са провинцијама
Текирдаг и Кочели. Истанбул представља природна врата између два континента,
Европе и Азије. Ова карактеристика је била пресудна приликом његовог
насељавања и веома брзог развоја као грчке трговачке колоније. Такође је значајно
што се град налази на мореузу Босфор, који повезује Мраморно (преко њега је
повезан са Средоземним морем) и Црно море, тако да је још од давнина био једна
од најзначајнијих лука света (залив Златни рог, на европској страни Истанбула,
имао је идеалне природне услове за лоцирање луке). Тај стратешки повољан
положај је често представљао и опасност за истанбулске зидине јер су многи
освајачи током дуге историје града покушавали да га освоје
(www.geography.about.com).
Као највећи турски град Истанбул је и ракрсница копнених путева који

повезују исток и запад, односно Европу и Азију, и овуда су још у време пре Христа
пролазили значајни путеви за караване. Данас је саобраћајни значај Истанбула још
већи, нарочито
када се има у виду
компликована геополитичка ситуација на Блиском Истоку (политичка стабилност у
Турској најбоља је препорука за путнике и транзит робе).
Истанбулски аеродром Ататурк код Јешилкоја је ваздушним путем повезан
са свим светским метрополама и главним градовима већине држава. Из свих делова
Европе постоје железничке везе са главном истанбулском железничком станицом
Сиркеџи у европском делу града, док са железничке станице Хајдерпаша полазе
возови ка Блиском Истоку и Азији. Европски пут Е-80 улази у Турску код
граничног пункта Капикуле, а поморски путеви повезују највећи турски град са
свим медитеранским и црноморским лукама. Од Северног мора, кроз европски
систем канала и рекама Рајном и Дунавом, могуће је јахтом стићи до црноморских
лука, а оданде Босфором до неке од истанбулских марина (Жељко, 1998).
Туристички значај положаја Истанбула је је веома велики и многостран.

Локација на
контакту
Европе и Азије условила је вековно мешање различитих култура, па је дошло до
стварања интересантног етничког склопа, који је изузетно атрактиван за туристе.
Такође, главна туристичка тржишта су релативно близу (земље Западне Европе) и
добро саобраћајно повезана. Истанбул се налази у медитеранској, односно у
суптропској области, тако да поседује и климатске услове који погодују
туристичким кретањима и омогућавају дугу сезону. Близина Црног и Мраморног
мора са бројним изузетно атрактивним туристичким местима за опуштање, одмор и

спортско-рекреативне активности (Килиос, Полонезкој, Шиле, Бајрамоглу-Дариџа,

Ески Хисар, Силиври итд.), затим Принчевским острвима (група острва у
југоисточном делу Мраморног мора, удаљена око 20 km од Истанбула), као и
позиција на Босфору (богато риболовно подручје, али и важан пејсажни и
амбијентални елемент), додатно употпуњују туристичку понуду града.
Из претходног се види да Истанбул има повољан положај у односу на

туристичке регије Црног и Мраморног мора, што представља значајан фактор у
остваривању туристичког промета. Исти је случај и са туристичким регијама
турског Средоземља. Најквалитетније саобраћајнице, које представљају и једину
копнену везу са Европом, воде од Истанбула до Анталије и осталих значајнијих
средоземних туристиких регија и туристичких места: Измир (Чешме, Ефес), Ајдин
(Кушадаси), Мугла (Бодрум, Мармарис).

ПРИРОДНЕ ТУРИСТИЧКЕ
ВРЕДНОСТИ
Главни атрактивни атрибути Истанбула као туристичког места су свакако

бројни музеји, архитектонски споменици разних култура, који сведоче о дугој и
бурној историји, етничке карактеристике становништва, гастрономски
специјалитети, манифестације и друге вредности антропогеног карактера. Ипак
Истанбул не би био један од најзначајнијих туристичких центара у светским
оквирима, да не поседује и одговарајуће природне туристичке вредности. То се пре
свега односи на климу која погодује туристичким кретањима и омогућава дугу
сезону, затим хидрографске карактеристике (мореуз Босфор и залив Златни рог),
као и биогеографске туристичке вредности које граду дају карактеристичан изглед
и шарм.
РЕЉЕФ КАО ТУРИСТИЧКА

ВРЕДНОСТ
Пошто град Истанбул, као тема овог рада, представља микро регију
(нарочито са аспекта рељефа), фокус рада прошириће се на ближу околину града,
односно Источну Тракију (запад) и обалне делове Црног мора (исток).
Европска Турска или Источна Тракија (23.721 km2) је у целини средоземна
регија и релативно је ниска (200 до 300 m). Њена површина махом је састављена од
шкриљаца и диорита палеозојске старости, који су ту и тамо пробијени вулканским
стенама. Река Ергене изградила је свој слив у оваквим стенама и уз помоћ
денудационих процеса она је преобратила терен у ниску површ. Најмаркантније
узвишење у Источној Тракији је планина Странџа, која се паралелно пружа са
обалом Црног мора, релативно је ниска (највиши врх 1.031 m) и не представља
баријеру која има значајнији утицај на климатску ситуацију у Истанбулу. Дуж
западне обале Мраморног мора пружа се релативно ниска планина Ганос, висине
945 m (Васовић, Јовичић, 1982).
Понтске планине пружају се паралелно са Црним морем и са севера
окружују Анатолску висораван, изграђене су од еруптивних кристаластих и
седиментних стена и све су веће висине како се иде на исток (Качкар 3.937 m,
Алахуегбер 3.125 m). Овде је терцијарно набирање захватило не само млађе
наслаге, него и старије херцинске масиве. Западни огранци Понтских планина
потопљени су у Мраморно море, из којег се уздижу поједини врхови као острва
(Мармара и Имрали). Палеозојско језгро Понтских планина прелази као валовити
равњак преко Босфора у Европу и завршава се са планином Странџа.

Босфор представља вијугави теснац усечен 120-200 m у зараван од

палеозојских и еруптивних стена. Сличан је речној долини потопљеној дизањем
морског нивоа. Главни залив Златни рог у јужном делу теснаца, па Бејкоз и
Бујукдере, те многобројне драге и увале на обалама теснаца, такође изгледају као
потопљени делови речних долина. Ипак, најновија истраживања турских научника
показују да Босфор нема никакве везе са потопљеном речном долином. Дно
теснаца је формирано јаком југозападном струјом у време отапања ледника и
високог нивоа Црног мора, односно североисточном струјом за време ниског нивоа
Црног мора (Група аутора, 1960).
Сам град Истанбул, односно његов стари град, простире се на седам
брежуљака. Шест од тих седам брежуљака су врхови дугог гребена који се пружа
изнад залива Златни рог, док седми представља усамљено узвишење у
југозападном делу старог града. На азијској страни, источно од Ускудара, налази се
брдо Чамлиџа (229 m), познати туристички видиковац са кога се пружа изванредан
поглед на Босфор и стари град. Источно од Босфора, град окружује ланац брда од
којих је највеће Ајдос (572 m), у близини Картала (Жељко, 1998).
КЛИМА КАО ТУРИСТИЧКА

ВРЕДНОСТ
Истанбул има доста благу и пријатну климу. То је медиранска клима са

нешто измењеним карактеристикама, посебно због утицаја околног копна, те Црног
и Мраморног мора. Лета су дуга, топла и сунчана, а може се рећи да лепо време
траје од маја до краја новембра. Јесен, за коју се каже да је најлепше годишње доба
у Истанбулу, траје по некад и до краја децембра. Овакве временске прилике утичу
да највише туриста има између априла и октобра (иако утицај сезоне није превише
изражен јер се ради о граду, центру екскурзионог и културно-манифестационог
туризма).
Зиме су углавном прилично благе и кишовите и хладни таласи не трају дуго.
Снег и температуре испод нуле задржавају се ретко дуже од седам дана годишње.
Ово хладно време и снег смењују јужни ветрови који подижу температуру и топе
снег, што често представља проблем за градске службе. Ипак, мора се напоменути
да је Истанбул на истој географској ширини са Напуљем а има 3C нижу средњу
јануарску температуру, што је последица хладнијих ваздушних маса које долазе са
севера, нарочито зими (www.istanbullife.org; Васовић, Јовичић, 1982).
Табела 1. Средње месечне и годишња температура ваздуха (°C) у Истанбулу

у периоду од 1951. до 1990. године
I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

5,6 5,7 7,0 11,4 16,0 20,7 23,3 23,4 20,0 15,6 11,6 8,2 14,1
Извор: www.worldclimate.com

Као што се види из табеле 1, у Истанбулу нема великих температурних

разлика између лета и зиме (просечна летња температура је око 22,5 °C, а зимска
око 6,5 °C). Температурне разлике између дана и ноћи такође нису велике.
25
Температура ( о С)
20
15 Ваздух
10 Море
0
I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII
Месец
Графикон 1. Средње месечне температуре (C)

ваздуха и воде у Истанбулу
Најзначајнији ветрови у Истанбулу су: североисточни ветар Појраз, који

долази са Црног мора и доноси хладан и чист ваздух у град; затим ледени ветар
Карајел (црни вео), који дува зими из истог правца као и Појраз и који може да
заледи залив Златни рог или чак и сам Босфор; и Лодос, топли и спаран југозападни
ветар који топи снег и често изазива олује на Мраморном мору. Поред ових ветрова
који прочишћавају ваздух велеграда, значајну санитарну функцију имају и морске
струје Босфора (о њима ће више бити речи у наставку овог рада), нарочито кад се
има у виду да град дневно ствара 7.000 тона чврстих и око милион кубних метара
течних отпадака (www.istanbullife.org).
Просечна годишња релативна влажност ваздуха у граду износи 74,9%, док је
просечан годишњи ваздушни притисак око 1011,2 mbara.
Истанбул има само 61 облачан дан годишње, што је врло значајно за
туристичка кретања јер повећана облачност дестимулативно делује на туристе.
Највише облачних дана има у касну јесен и зиму (нобембар, децембар и јануар),
док у периоду од априла до септембра има смо два облачна дана. Просечна
годишња облачност изражена у десетинама износи свега 4,2 (www.die.gov.tr).
Табела 2. Средња месечна и годишња облачност (у десетинама) и

средњи месечни и годишњи број облачних дана
Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Десетине 7,2 4,7 4,8 3,6 3,0 2,2 2,5 2,1 3,3 4,7 5,6 6,9 4,2
Дани 15 7 8 1 - - 1 - - 5 10 14 61
Извор: www.die.gov.tr

18
16
14
Број дана 12
10 Облачни дани
8 Сунчани дани
6
4
2
0
Месец
Графикон 2. Средњи месечни број сунчаних и

облачних дана у Истанбулу
Број сунчаних сати у Истанбулу је у складу са Медитеранским просеком и

износи око 1.984 сата. Просечан број сунчаних дана годишње је 126 и највише их је
наравно у летњим месецима, али, како се види из табеле 3, инсолација погодује
туристичким кретањима и у пролеће (април и мај) и јесен (септембар).
Табела 3. Средња месечна и годишња инсолација (број сунчаних сати и дана)

у Истанбулу
Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Дани 2 10 10 12 12 17 17 16 13 8 6 3 126
Сати 64 110 154 225 280 310 313 282 236 152 98 39 185
Падавине се већином излучују у облику кише (снег пада до седам дана

годишње) и то у зиму и пролеће. Лета су прилично сува. Иако у основи има
медитеранску климу, Истанбул има нешто мање падавина него што је то
уобичајено у Медитерану (у просеку око 624,1 mm годишње). Киша у Истанбулу се
разликује од честих провала облака медитеранске области, али је врло непријатна и
депресивна (www.die.gov.tr; www.worldclimate.com).
Табела 4. Средња месечна и годишња количина падавина (mm) у Истанбулу


94,8 71,1 57,7 43,5 29,7 23,3 18,7 15,6 28,8 52,6 90,0 101,7 624,1
Извор: www.worldclimate.com

120
Количина падавина (mm)

100
80
60
40
20
0
Месец
Графикон 3. Средња месечна количина падавина (mm)

у Истанбулу
ХИДРОГРАФСКЕ ТУРИСТИЧКЕ
ВРЕДНОСТИ
Највећа река у околини Истанбула је Рива и улива се у Црно море. Две реке
теку у Босфор, Истиније Дереси и Бујук Дереси. На крајњем северном делу залива
Златни рог уливају се речице Алибеј и Кагитане. У околини града, на европској
страни, налазе се и три мања језера. То су: Теркос, удаљено четрдесетак
километара северно од Истанбула (користи се за снабдевање града водом), затим
две слане лагуне богате рибом, Бујук Чекмеџе и Кучук Чекмеџе, на обалама
Мраморног мора. Ове лагуне се налазе на око сат времена вожње од града,
међусобно су повезане, и представљају омиљено породично излетиште становника
Истанбула (Жељко, 1998).
У ближој и даљој околини Истанбула налазе се бројни извори. Нарочито су
познати извори у Београдској шуми, великом шумском комплексу који се налази на
европској страни, северно од града, између обале Црног мора и планине Странџа.
Још су Римљани користили ове изворе, а систем аквадукта су дограђивали и
Византинци и Турци. Најпознатији извори су Хинкар, Кестане и Чирчир. По
изворима је позната и Бејкоз шума, мала шумска област на азијској страни (Жељко,
1998; www.istanbullife.com).
Босфор (на турском Богазици) је мореуз сличан реци, дуг 32 km (ваздушном
линијом 28,5 km), приближно правца север-југ. Пред Црним морем је широк 4,5
km, близу Истанбула 2,5 km, а на једном месту само 660 m. У северном, ширем
делу, просечна дубина износи 70 са максималном дубином од 94 m, а у јужном и
плићем око 30 m. Зависно од преовлађујућих ветрова, односно разлика у
салинитету, карактеристична су јака струјања мора. Површински обично тече до 10

km на сат струја мање слане воде од севера према југу, а у дубљим деловима, као
компензациона струја, теку у обрнутом смеру знатно сланије воде ка северу. На
месту где је Босфор најужи (код Румели Хисара) струја из Црног мора најбрже
тече. Турци су то место назвали “Шејтан Акентизи” (ђавоља река), свакако због
тога што га је тешко било савладати бродовима који су пловили уз струју, ка
Црном мору. Да је то било место са неповољним условима за пловидбу, може се
схватити ако направимо једно поређење: Дунав код Беча тече просечном брзином
од 6-7 km/h, што значи бар за 1/3 спорије од босфорске струје. Али босфорске
струје имају и својих добрих страна: на месту где се јаче мешају њихове воде
скупљају се велика јата риба, нарочито туна. То је нарочито изражено у Златном
рогу, заливу правца северозапад-југоисток, који се одваја од Босфора скоро пред
самим Мраморним морем на европској страни. Уосталом, дуж читавог Босфора има
доста рибе. Такође, треба напоменути и санитарно дејство ових струја које односе
отпадне воде из града (Васовић, Јовичић, 1982).
Ево и неколико података о околним морима. Мраморно море је добило име

по истоименом острву на коме се налазе велике количине квалитетног мермера (у
античко време називало се Пропонтис). Море се у целини налази у оквиру граница
Турске и има површину од 11.350 km2 (дужина у правцу исток-запад, на потезу
Гелиболу-Измит, износи 280 km, а у правцу север-југ 80 km). Преко Босфора је
повезано са Црним морем, а преко Дарданела (дугачак 71 km, широк у просеку 4-5
km, а у најужем делу 1.350 m) са Егејским, односно Средоземним. Дужина обале
износи око 1.000 km, а у мору се налазе 23 острва. Салинитет је око 26‰ (Група
аутора, 1960).
Турска обала Црног мора дугачка је 1.595 km, умерено је висока и слабо
разуђена, са једним припадајућим острвом. Салинитет је релативно мали (око
19‰), због великог броја река које се уливају у море. За разлику од Мраморног
мора, Црно море се не одликује великом разноликошћу и богатством рибљег света
(155 рибљих врста), али има солидан туристички потенцијал и велики број лепо
уређених пешчаних плажа, излетишта и марина (www.turkishodissey.com).
Табела 5. Средње месечне и годишња температуре (C°) воде код Истанбула

9 7 8 11 15 20 23 23 21 17 14 11 14,9
Извор: Жељко, 1998
Хидрографски фактори имају велики значај за развој туризма у Истанбулу.

Ту се, пре свега, мисли на могућност упражњавања најразличитијих спортско-
рекреативних активности (купање, риболов, роњење, једрење и други водени
спортови) на води, односно на одмор и разоноду у неким од бројних туристичких
пунктова на Босфору, Црном и Мраморном мору. Због јаких струја и великог
загађења воде Босфорског мореуза, као и услед густог бродског саобраћаја купање
се не препоручује (иако су температуре воде одговарајуће, што се види из табеле).
Насупрот томе, постоји читав низ пунктова у непосредној околини Истанбула, на

Црном и Мраморном мору (Принчевска острва, Килиос, Полонезкој, Шиле,

Бајрамоглу, Ески Хисар, Силиври), који пружају идеалне услове за спортско-
рекреативне активности. Не треба заборавити да хидрографске вредности
Истанбула представљају и значајне пејсажне и амбијенталне мотиве.
БИОГЕОГРАФСКЕ ТУРИСТИЧКЕ
ВРЕДНОСТИ
Европска Турска има прилично оскудну вегетацију. Источна Тракија је

степа, скоро без дрвећа, зелена с пролећа, а жута и спржена преко лета. Само уз
обалу Мраморног мора, Дарданела и Босфора има макије (ловор, мирта итд.) и
шумарака чемпреса, а око већих насеља и вештачких шумских комплекса.
У црноморском приморју расту шуме због обиља падавина, на мањим
апсолутним висинама листопадне (буква, ловор), а на већим четинари (јела,
оморика). У долинама расту маслине (Васовић, Јовичић, 1982).
У самом Истанбулу реазвила се карактеристична вегетација, првенствено
услед утицаја климе (зими умерене и влажне, а лети жарке) и рада човека. Град је
још од давнина имао мале групе дрвећа које су биле украс и зелене оазе. Најчешће
дрвеће су платани и чемпреси. Многи чемпреси су посечени (Кадикеј), а град је
изгубио и доста платана, од којих су многи били стари и више стотина година.
Ипак, већина ових величанствених споменика природе и даље стоји, као платани на
врху Алемдар брда и на пијаци половних књига у Бајазиту (www.istanbullife.org).
Некада је Истанбул био окружен воћњацима и повртњацима, али они полако
нестају услед незадрживог раста градске територије и популације. Данас се град
снабдева свежим воћем и поврћем из стакленика који се налазе ван провинције.
У самом Истанбулу и његовој ближој околини има велики број паркова и
излетишта, од којих ће неки (у наставку рада) бити укратко приказани.
Београдска шума налази се северно од града, паралелно са обалом, у
подножју планине Странџа. То је највећа шумска област у Истанбулу и његовој
околини. Позната је по обиљу воде и бројним изворима који су коришћени још у
римско време. Београдска шума је популарно излетиште и место за одмор
становника Истанбула, а има стазу за џогинг и шетњу.
Бејкоз шума је мала шумска област на азијској страни Босфора позната по
бројним изворима и пространим вртовима чаја.
Емирган шума налази се на брдима наспрам Босфора изнад Емиргана. То је
пространи парк са киосцима, подигнутим као поклон султану од стране породице
гувернера Египта, у којима су данас ресторани и кафеи. Киосци су окружени
великим и добро одржаваним вртовима, рибњацима и вештачким језерима. Сваке
године у пролеће (од 1. маја до 1. јуна) овде се одржава изложба тулипана (лала).
Гилхане парк налази се на падинама испод палате Топкапи и протеже се до
морске обале. Парк је омиљено место за пикник становника Истанбула, а овде се
често одржавају и концерти на отвореном, фолклорне приредбе и слично. У оквиру
парка налазе се и зоолошки врт, музеји, кафане и шеталишта.

Паркорман (Парк шума) налази се у Маслак четврти Истанбула. Парк

основала Државна диркција за шумарство, а данас га води приватник. У парку се
организују спортске активности и викенд екскурзије.
Јилдиз парк се налази на падинама испод истоимене палате. Парк је ограђен
зидом и некада је био резервисан искључиво за становнике палате.
Језера Чекмеџе су две слане лагуне на обалама Мраморног мора (Бујук
Чекмеџе и Кучук Чекмеџе), богате су рибом и удаљене на око сат времена вожње
од Истанбула (www.istanbullife.org).
Тема овог рада је град Истанбул, па се тако не може говорити о фауни, тј.
животињском свету, јер он у граду (ако изузмемо кућне љубимце и слично) и не
постоји. Може се једино рећи да, због чињенице да се Истанбул налази на два мора,
односно на каналу који та мора повезује, постоји велика разноликост морског
света. Мешање топле и хладне воде услед морских струја је изузетно погодно за
многе рибље врсте па су ове воде изузетно богате рибом. Овде се нарочито мисли
на крупну плаву рибу (паламида и туњ), затим малу плаву рибу (инћун, скуша,
шњур, сардина) и морске сисаре (делфини). Најзначајнија врста (барем што се тиче
риболова) је паламида, која се у септембру појављује у Босфору, а 3-4 недеље
касније у Мраморном мору и код Дарданела, а велики је и значај туња (тежина
примерака прелази 100 kg, а јављају се примерци тежи од 500 kg) који се лови од
маја до јула и од почетка децембра до краја јануара, када прелази из Мраморног у
Црно море, и обрнуто. Најраспрострањеније врсте мале плаве рибе су: инћуни,
скуше (велика јата појављују се у Босфору из Црног мора од новембра до марта),
шњури (постоје две врсте: већи, до 45 cm, који живи у Црном мору и добра је
сировина за производњу рибљег брашна и уља; и мањи, до 20 cm, чије је станиште
Босфор). Главна ловишта делфина су у Црном мору (Група аутора, 1960).

ДРУШТВЕНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
У оквиру поглавља “Друштвене карактеристике” биће речи о историји

Истанбула, основним карактеристикама становништва и привреде града, као и
његовој физиономији. Нешто већи простор биће посвећен дугој и комплексној
историји града, јер је она пресудно утицала на формирање његовог данашњег
изгледа и физиономије, па тако и туристички значај који град данас има.
ИСТОРИЈА ГРАДА
Оснивање Византиона. Не може се са сигурношћу рећи када су настала

прва насеља на територији Истанбула. Ова територија била је насељена још у
периоду праисторије, о чему сведоче остаци пронађени у пећини Јаримбургаз на
обалама Кучук Чекмеџе језера. Такође, у Кадикеју су пронађени људски костури и
оруђа, који датирају из 3000. године пре нове ере, па се закључује да је у то време
азијска обала Босфора била већ насељена.
Једна од најстаријих легенди, која говори о најранијем насељавању
територије данашњег Истанбула каже да је Делфско пророчиште наложило краљу
Визасу из Мегаре да оснује град “преко пута земље слепих”. Саслушавши ово, као
и увек загонетно и нејасно пророчанство, поморци из Мегаре су се трагом својих
славних предходника Аргонаута упутили на дугу пловидбу у потрази за “земљом
слепих”. Прошли су Дарданеле и Троју, запловили Босфором и коначно се
зауставили на рту Сераљо (Сарајбурну). Преко пута прелепог залива кога су
назвали Хрисокерото (Златни рог на грчком) угледали су Феничанску колонију
Халкедон (Кадикеј) и одмах је прогласили за “земљу слепих”, пошто њени
становници очито нису успели да уоче предности залива на европској обали. Грци
оснивају град на овом месту и називају га Византион, по имену свога вође Визаса.
Сматра се да првобитно насеље почиње да поприма обрисе значајног града
за време хеленске колонизације око 660. године пре нове ере. Ова грчка колонија
брзо напредује и израста у важан трговачки и економски центар, захваљујући
одличном положају (град је било лако бранити јер је окружен морем са три стране)
на раскрсници трговачких путева, обиљу рибе у Босфору и плодној земљи у
околини града.
Најранији описи града говоре да је Византион био окружен моћним
зидинама са 27 кула, које су се протезале од данашњег Сиркеџија до Ахиркапије.
Од ових зидова, нажалост, нема видљивих трагова. После опсаде Филипа II
Македонског 340. године пре нове ере, зидови су обновљени и појачани. Изграђена
су и три пристаништа од којих су два била у данашњем Сиркеџију. Ове луке су
биле омеђене каменим кејовима и заштићене одбрамбеним кулама, а преко залива
су били пребачени велики ланци. Други зид је одвајао град од најсветлијег дела,
Акропоља, који се налазио негде у близини данашње Аја Софије. До Акропоља је

водило широко степениште, а у близини се налазила и Агора, позната као

Тетрастион. Највећа градска купатила Акилеос била су изграђена поред данашње
Трачке капије. Вода за пиће је чувана у пространим цистернама. Градска некропола
је била смештена изван зидова и налазила се негде на простору измећу данашњег
Чемберлиташа и Бајазита.
Византион као део Римске империје. Већ у I веку пре нове ере Римљани су
окупирали балканске просторе и крајем II века коначно загосподарили и
Византионом. У сукобу између Песценија Нигера и Септимија Севера (192-211)
Византион се сврстао на страну првог. Када је 194. године Нигер био поражен и
убијен, император Север је отпочео опсаду Византиона, која је трајала пуне две
године. Када га је коначно заузео, цар је град сурово казнио. Византиону је одузет
статус града, зидине су порушене, а сви војници и званичници су погубљени.
Септимије Север је ипак, увидевши изузетан положај Византиона, решио да град
обнови, прошири и развије.
Оснивање Константинопоља – Константин I Велики. Римско царство
заузимало је огромну територију, од Атлантског океана на западу, до Тигра и
Еуфрата на истоку. Толику територију је било веома тешко контролисати из Рима,
тако да се почетком IV века све више развија идеја о стварању друге престонице
која би контролисала источне провинције царства.
Константин Велики (312-337) је, увидевши стратешке предности положаја
Византиона, преместио престоницу у град на Босфору 11. маја 330. године, уз
велику помпу и церемоније, назвавши га по себи Константинопољ. Град постаје
средиште једне нове цивилизације изграђене спајањем хришћанства и
хеленистичке културе са римским државним устројством. Победа хришћанства и
коначно премештање државне престонице на хеленизовани исток означавају
почетак византијске ере. Ипак, Константинопољ који је био много више грчки него
римски, почиње после V века све више да се помиње као Неа Рома (Нови Рим), а
његови грађани који су себе сматрали Ромејима, односно Римљнима, нису ни
познавали термин Византија. Византијски цареви су себе сматрали јединим
легитимним наследницима римских императора и настављачима Римског царства.
Константин Велики је по премештању престонице отпочео да проширује и
повећава свој град. Многе римске породице позване су да се овде населе и помогну
развој престонице. У почетку је градом владао проконзул, а касније префект. Као и
Рим, Константинопољ је био подељен на 14 административних округа, од којих су
12 били унутар градских зидова. Изван зидова била је данашња Галата, а
најудаљенија од градског центра била је Влахерна, на простору данашње Едирне
капије и Ајвансараја.
Престоница Источног римског царства. После смрти Теодосија Великог
дошло је 395. године до коначне поделе Римске империје на источну и западну
половину. Константинопољ постаје престоница Источног римског царства (касније
Византије), које се одржало више од 1000 година, док је западни део пропао за
релативно кратко време (476. године). Распад јединствене империје довео је до
тоталног слома на Западу, док га Исток није ни осетио. Градови су и даље цветали,
земља се обрађивала, а трговина разгранала.
Цар Теодосије II је поправио зидове и продужио их 1,5 km према западу.
Изграђен је и део између Мраморног мора и данашњег Тефкур сараја, који је

преживео до данашњег дана. Док су главне градске артерије биле оивичене

стубовима, остали путеви и улице су били углавном мрачни и уски пролази. У
погледу изградње приватних кућа појавиле су се зато многе рестрикције. Камене
куће морале су да се зидају терасасто да омогуће поглед суседним насељима као и
одговарајућу вентилацију. Различите улице и квартови били су одређени за
занатлије разних профила, уметнике и иностране трговце. Овај најхришћанскији
град у историји красиле су многобројне цркве и манастири.
Златно доба Византије – Јустинијан I Велики. Царство, а са њим његова
престоница на Босфору, доживели су свој највећи процват и сјај у време
Јустинијана I (527-565), последњег од великих римских царева. Овај цар, рођен у
околини данашњег Скопља, ступио је на престо Византије 527. године када се ова
налазила у више него озбиљним тешкоћама, али упркос томе, Јустинијан је себи
поставио велике циљеве: истерати варваре и поново успоставити Римску империју
у њеној некадашњој величини. Био је частољубив човек, верник, прожет римским
духом са великим организаторским способностима, а уз то је имао и срећу да себи
нађе супругу једнаку, или можда још већих амбиција, царицу Теодору. Његови
генерали Велизарије и Нарсет су успели да од Вандала преотму северну Африку, а
од Гота Италију. Јустинијан је под царску власт вратио и јужну Шпанију, те је
Средоземље опет постало “Mare Nostrum”, али Римско царство није још ни
издалека било обновљено.
У Цариграду је Јустинијан успео да преживи велику побуну Ника (грч.-
победи) 532. године. Ова социјална, религиозна и политичка побуна, у коју су била
уплетена и два ривалска навијачка клана са хиподрома, “Плави” и “Зелени”, трајала
је више месеци али је на крају угушена у крви (побијено је 30.000 људи). Цариград
је упркос свему поново преживео. Године 537. завршена градња највеће и
најсјајније хришћанске грађевине на свету тога времена, Свете Софије. “Соломоне,
ја сам те надмашио!”, усхићено је узвикнуо цар под њеном пространом куполом.
Последље Јустинијанове године биле су у знаку усамљености и тешкоћа. У
међувремену се појавила велика епидемија куге, а ни земљотреси нису обишли
царску престоницу. Године 548. је умрла и његова одлучна и способна супруга
Теодора. Цар, окужен економским тешкоћама и војним неуспесима, био је
присиљен да посматра како се руши његов сан. После његове изненадне смрти 565.
године, империја је спласнула као мехнур од сапунице. Снага и величина царства
почели су незадрживо да опадају. Био је то последњи лет римског орла.
IV крсташки рат и оснивање Латинског краљевства. Од свих крсташких
ратова за визатнијску престоницу је најтрагичнији био четврти. Поред папе
Иноћентија III, духовног покретача овог рата, главна фигура која је стајала у
средишту акције био је моћни млетачки дужд Енрико Дандоло. Његов прави циљ је
био да окрене крсташку силу против Византије. Овај хладни и прорачунати
политичар видео је у уништењу Византијског царства предуслов за трајно
господарство Млетачке Републике на истоку. Тако се, уместо да крене ка
Јерусалиму и Светом гробу, главна сила крсташа 23. јуна 1203. године искрцала на
обалу данашњег Јешилкеја и после тешких борби, на јуриш заузела царску
престоницу 17. јула. На престо Византије су довели слепог Исака II и његовог сина
Алексија IV. Јануара следеће године је у Цариграду избила буна незадовољног
народа у којој је убијен Алексије IV, штићеник крсташа. На престо долази Алексије

V Дука Мурзуфи, који води антилатинску политику што је изазвало нападе

Млечана и крсташа на Цариград, али овог пута не да би довели на власт новог цара,
већ да град униште и да на његовим рушевинама створе своју државу. Догодило се
оно што се морало догодити. После општег јуриша на град, 13. априла 1204.
године, надмоћније снаге Латина су заузеле град. Отпочела је пљачка и насиље које
град на Босфору није видео у својој бурној историји. Латини нису оставили ни
камен на камену. Свете књиге су уништене, цркве опљачкане, злато и сребро
растопљено и претворено у полуге.
Када је Цариград заузео Михајло VIII Палеолог (1261-1282), готово
половина града је била спаљена и уништена. Ово освајање престонице је пре био
сплет срећних околности него права војна победа. Цар, чија је резиденција била у
Никеји, изричито је наредио свом команданту у Тракији Алексију Стратигопулосу
да нипошто не напада Латине. Овај је међутим сазнао да је престоница готово без
одбране јер се венецијански Подестат у то време са главнином своје флоте и
посадом, налазио у походу на Црном мору. Кроз стари канал су се у току ноћи
увукла петнаесторица војника, побили латинске стражаре и отворили капије
византијској војсци, која је у град победоносно ушла 25. јула 1261. године. Михајло
VIII је 15. августа ушао у престоницу, где га је у цркви Свете Софије, у септембру
исте године, патријарх крунисао старом византијском круном. Тако је отпочела
владавина династије Палеолога (1261-1453).
Турци на границама Византије. Појава Турака Селџука, односно њихово
заузимање Јерменије, представљало је за Византију до сада најозбиљнију опасност.
Заузимањем Јерменије Селџуци су срушили брану која је до тада пуна четири века
задржавала навале мухамеданаца у том правцу. Под вођством Алп Арслана, Турци
су поразили византијску војску у жестокој бици код Манзикерта 1071. године.
Храбар и ваљан војсковођа, цар Роман Диоген IV (1068-1071) је покушао да им се
супротстави са разноликом и недисциплинованом најамничком војском, али је у
бици и сам заробљен.
Турци Селџуци су убрзо заузели целу Анадолију. Већ око 1080. године брат
од стрица султана Алп Арслана, Сулејман, је постао господар целе Мале Азије од
Киликије до Хелеспонта. Овде, на старом византијском тлу, он је основао султанат
Рум. Није потрајало дуго и Селџуци су загосподарили и самом Никејом, тврђавом
која се налазила преко пута Цариграда.
Коначан пад Византијског царства најављује појава Турака Османлија на
Дарданелима. Претходно су они заузели Анадолију и потиснули своје селџучке
рођаке срушивши њихово царство Рум. Њихов однос према Византији, која је
полако умирала, током неколико векова карактерисала је нека врста толерантног
непријатељства. Турци су се навелико уплитали у династичке сукобе и расправе у
византијској престоници, везивали се чак крвним сродством са појединим
владарским породицама, давали своје одреде за одбрану Цариграда и узимали од
византијских царева одреде за властите ратне походе, али Босфор нису нападали.
Док су Византинци губили и последње остатке морала и достојанства, Турци су се
брзо учили сплеткама и преварама.
После битке на Косову и доласка на престо Јилдерим Бајазита, Византија је
спала само на Цариград. Град је осиромашио, опустео и спао на педесетак хиљада
становника. Када је цар Манојло II одбио захтев султана Бајазита да у граду

сагради џамију, оснује турски трибунал и обећа да неће излазити изван градских
зидова, уследила је опсада. Сва грчка села око града су заузета, а Цариград се
нашао под најдужом опсадом у својој историји. Манојлови позиви Западу за помоћ,
коначно су уродили плодом и у сусрет Турцима се упутила крсташка војска, али је
султан Бајазит ову хришћанску коалицију жестоко поразио 25. септембра 1396.
године код Никопоља у Бугарској. По повратку са овог похода, Бајазит је наредио
да се на азијској обали Босфора сагради тврђава Анадолу Хисар, чиме је била
завршена прва етапа у опкољавању Цариграда и успостављању контроле пловидбе
Босфорским мореузом. Ипак, Цариград је поново спасен, јер је султан Бајазит
морао због Монгола да прекине своју опсаду. Две године касније највећи
монголски владар после Џингис Кана, Тамерлан, је страховито потукао Бајазита у
бици код Ангоре (Анкаре) 1402. године. У бици је заробљен и сам султан, који је и
умро у монголском заробљеништву.
Грађански ратови, који су после турског пораза код Ангоре избили око
престола између Бајазитових синова, неочекивано су продужили агонију
Византијског царства још пуне 53 године.
Пад Цариграда под Турке – Мехмед II Освајач. Шест дана после смрти
свога оца, на престо је дошао млади, двадесетједногодишњи султан Мехмед II.
Осигуравши своју власт (уклонио је свог брата Ахмеда, а његову мајку дао за жену
једном робу) посветио се планирању освајања Цариграда. Подробно је проучио
његову одбрану, као и путеве којим би у град под опсадом могла да стигне помоћ.
Наредио је да се на на европској обали Босфора започне изградња тврђаве Румели
Хисар, како би успоставио контролу пловидбе мореузом. Ово утврђење султан је
назвао “Богазкесен” (Пресечено грло).
У јесен 1452. године, под цариградским зидинама, по први пут се појавио
млади султан Мехмед II на челу војске од 50.000 људи. Остао је ту само три дана,
проучивши ситуацију и стање у коме су одбранбени зидови, да би се 6. септембра
вратио у Једрене, где је провео зиму у припремама за напад. За то време је цар
Константин XI (1449-1453) ојачавао и поправљао бедеме у нади да ће, као и безброј
пута до тада, изджати опсаду.
Када су кренуле из Једрена, турске снаге су бројале 100.000 људи. Поред
румелијских и анадолских коњаника, пешадије и снажне артиљерије, у овој
шареноликој војсци су се могле видети и масе дервиша, добровољаца, као и
плаћеника из европских земаља. Султан се појавио пред зидинама Цариграда 6.
априла. Велики топ, највећи који је свет икада видео, који је по специјалној
султановој поруџби излио Мађар Урбан, био је постављен пред капију Светог
Романа (која је касније прозвана Топкапи, по овом оријашком топу). За транспорт
овог топа из Једрена била су потребна два месеца, а да би се топ напунио била су
потрбна два сата. Поред моћне артиљерије, Турци су саградили и 4 покретне куле
(на точковима), као и једну велику опсадну машину. Са ових кула су се спуштали
мостови да би се преко њих прешло на градске зидове. Такође, ангажовани су и
српски рудари за поткопавање лагума. Отоманска флота је бројала 420 бродова и
била је 20 пута јача од флоте опсађених.
Пуцњи оријашког топа 16. априла означили су почетак напада, а 18. априла
је почео јуриш на његове бедеме. Два дана касније почео је сукоб и на мору. Једна
царска и пет ђеновљанских галија, које су читаве зиме биле заустављене код острва

Хиос, кренуле су у пробој. Иако малобројна, флота хришћана је успела да се

пробије до града и тешко порази 150 турских мањих лађа. Султан је био толико
бесан да је хтео свог адмирала Балтаоглуа да набије на колац. Тада је Мехмед II
добио идеју како да се савлада ланац разапет на улазу у Златни рог. Он је решио да
бродове пренесе преко копна. Удаљеност није била већа од два сата хода, али по
неравном и брежуљкастом терену. Султан је наредио да се направи стаза од дасака,
које су биле намазане волујском машћу. Била је потребна само једна ноћ да се 67
бродова пренесе преко брежуљака у воде Златног рога. Византијска одбрана је сада
била скоро сасвим окренута обали, те су Турци ово искористили и концентрисали
своје снаге на прилазима капији Св. Романа. Султан је незванично понудио
Византинцима мирну капитулацију, што је храбри цар Константин XI одбио.
Примивши овакав одлучан одговор последњег византијског цара, Мехмед је својој
војсци огласио да ће им по заузећу града дозволити пљачку. Турски табор је
захватило опште одушевљење. Главни турски удар био је на капији Св. Романа, али
је она била храбро и одлучно брањена. Турци су продрли у град кроз капију
Ксилокерка и међу браниоцима је завладао ужас. Цар Константин, увидевши да је
сваки отпор узалудан, бацио се у најжешћу битку и храбро погинуо. У граду је
почело крвопролиће, пљачка и јурњава за робовима. Султан Мехмед II ујахао је у
град око поднева 29. маја 1453. године, после опсаде која је трајала 54 дана, и
упутио се у цркву Свете Софије где је почео да клања. Отпочела је нова ера у
светској историји.
Време процвата – Сулејман I Величанствени. За време владавине
Сулејмана I Величанственог (1520-1556) Отоманска царевина, а са њом и њена
престоница биле су на врхунцу своје моћи. Освојен је Београд, већи део Мађарске,
острва на Јонском и Егејском мору, део Грузије, Месопотамије, Јемен, Триполи,
Тунис и Алжир и предузимани су походи на Беч. Отоманска флота је под командом
чувеног гусара Хајрудина Барбаросе претворила Средоземно море у отомански
посед. За време владавине овог султана, кога западни историчари називају
“Величанственим”, а турски скромније “Законодавцем”, организовано је судство и
бројним канунима (законима) регулисано казнено право, а уређена су и питања
поседа и зависности сељака од феудалаца. Политичка и економска моћ државе
условила је успоне на свим пољима духовне делатности, а Истанбул је постао
интелектуални центар ислама. Највећи архитекта Отоманске царевине Мимар
Синан је по престоници градио своја ремекдела, оставивши тако свој лични печат
архитектури свога доба. Међу његовим делима истичу се велелепне џамије
Сулејманија и Шехзада.
Јаничарске побуне - убиство Османа II. До првог убиства једног
отоманског суверена, младог султана Османа II, дошло је 1622. године. После
неуспеха у рату са Пољском и пораза под Хоћимом, Осман II је јавно показивао
незадовољство војском, нарочито јаничарима, што је код ових изазвало гнев.
Пребацивали су му да је шкрт јер је снизио уобичајену цену за једну донесену
непријатељску главу (један дукат). Замерали су му што је противно кануну хтео да
се ожени кћерком једног паше. Канун је иначе прописивао да се султани смеју
женити само робињама и странкињама, а никако великашким кћеркама.
Незадовољство је доживело врхунац када је Осман најавио хаџилук у Меку, у јеку
државних послова и привођења крају мировних преговора са Пољском. Дошло је

до јаничарске побуне и на престо је доведен луди Мустафа, Османов стриц.

Снажног осамнаестогодишњег Османа једва су успели да удаве уларом четворица
џелата, у тврђави Једикуле.
Отоманска империја је на овај начин ушла у период војних побуна и
преврата и моћна држава је почела полако да слаби. Од 1618. године па до краја
отоманске империје, владала су још 22 султана, 13 од њих је било збачено 14 пута
(душевно оболели Мустафа је два пута довођен на престо и два пута збациван), а
тројица су убијени (Осман II, његов брат Ибрахим I и Селим III).
Страховлада Мурата IV и “харемска владавина” Ибрахима I. Отоманско
царство лагано је пропадало. Наступио је период честих побуна и немира по
провинцијама. Томе су нарочито доприносили неспособни али претерано сурови
владари и застарели бирократски систем, као и сплетке које су се плеле по
сарајима, нарочито у харемима. Права потврда ове тезе је страховлада суровог
Мурата IV (за последњих 7 година владавине по његовом наређењу погубљено је
50.000 људи), као и тзв.”харемска владавина” неспособног, али не мање суровог
Ибрахима I.
Реформе и модернизација државе. Султан Селим III (1761-1808) је
покушао да ојача централну власт и да спроведе административне и војне реформе.
Склопио је мир са Аустријом, Русијом и Француском, а уз помоћ ове последње
почео је да модернизује војску (створио је потпуно нову формацију Низам-и-Џедид
која је била организована, увежбана и обучена на европски начин, са европском
тактиком и оружјем). Ипак, спољна ситуација није баш ишла на руку његовим
реформама (у Србији је 1804. године букнуо устанак, а са Русијом је избио нови
сукоб у који се укључила и Енглеска). Такође, реформе су вођене без рационалне
финансијске политике, тако да је народ за свој тежак положај окривио Селима, који
је убијен у побуни 28. јула 1808. године.
Махмут II (1785-1839), блиски Селимов рођак, показао се знатно
успешнијим реформатором од Селима III. Увидео је Селимове грешке, схватио да
реформе морају да обухвате све установе царства и цело друштво. Његова
владавина није донела само свест и интересовање за запад, већ и сазнање да се
традиционални путеви морају напустити ако царство жели опстати.
Султан Абдулмеџит дошао је на престо у својо шеснаестој години и одмах
се сукобио са нагомиланим проблемима у царевини. Покушао је да изврши
реформе на пољу администрације и правног система (чувени Танзимат или
повољно преуређење). Ипак, његове реформе нису успеле да зауставе незадрживо
пропадање царства и све чешће таласе политичких и војних криза.
Оснивање Републике – Кемал Ататурк. Стање “болесника на Босфору” се
и даље погоршавало. Распадање феудалног система, стална финансијска криза и
узимање нових зајмова да би се вратиле камате старих, све је то указивало на
непходност коренитих промена. Са циљем да уведе конституционално-
парламентарни вид владавине, основано је 1865. године тајно удружење “Нове
Османлије”. Они су 1876. године превратом свргли султана Абдулазиза, а на
његово место је постављен његов син Мурат V, који је владао само три месеца. На
престо се попео Абдулхамит II, који је био присталица апсолутистичке монархије,
те је укинуо први турски устав и парламент.

Све суровија тирнија “крвавог султана”, како су називали Абдулхамита II,

изазвала је све веће негодовање у свим спорама друштва. Побуна је била
неминовна и почела је под воћством младих армијских официра организованих у
тајно друштво под називом Ватан (Отаџбина). Један од њих био је и Кемал Ататурк
који је управо завршио војну академију. Они су ускоро преузели власт и приморали
султана да донесе устав и сазове парламент. Искористивши разједињеност
противника, султан је уз помоћ Друштва за исламско јединство покушао да поново
успостави апсолутистичку власт 13. априла 1909. године. Разјарена руља је продрла
у парламент и убила неколико посланика. Тада је војска поново преузела власт у
име устава и демократије и парламент се поново састао три дана касније.
Абдулхамит је свргнут у корист свог брата Мехмеда V Решата, прихватио је пораз
као вољу Божију и наставио да живи мирно у Солуну све до 1912. године када је
позван натраг у Истанбул, да не би пао Грцима у руке за време балканских ратова.
Балкански ратови додатно су ослабили царство, а пораз у I светском рату и
безусловна предаја у Мондросу 27. октобра 1918. године довели су до искрцавања
савезника 13. новембра у Истанбулу. Град је формално окупиран.
Британско повлачење из Истанбула извршено је 2. октобра 1923. године.
Дивизије турске националне војске умарширале су 6. октобра у град, а 13. октобра
велика национална скупштина донела је закон по коме је Анкара постала турска
престоница. Нови устав је донесен 29. октобра, Турска је проглашена народном
републиком, а Кемал Ататурк изабран је за првог председника.
Од Ататурка до данас. После смрти “оца турске модерне државе” Кемал-
паше Ататурка 10. новембра 1938. године, за новог председника изабран је Исмет
Инени, близак Ататурков сарадник. У свету су се заоштравали односи најављујући
II светски рат, а Турска је имала велике економске проблеме. Вештом
дипломатијом Турска је успевала да балансира између Немачке, са једне стране,
односно сила савезника, са друге стране, и на тај начин очува своју неутралност све
до самог краја рата када се прикључује победницима.
После II светског рата Турска наставља да се развија као модерна
република, са сталним настојањима ка даљој демократизацији. Од 1947. године
почиње да прима америчку војну али и економску помоћ и постаје један од главних
савезника САД у региону. У следећим годинама уследило је заоштравање односа са
Грчком око Кипра, али су ови проблеми највећим делом решавани дипломатским
путем. Данас су односи између Турске и Грчке много бољи и ова криза, која је у
једном тренутку претила да прерасте у ратни сукоб, постала је ствар прошлости.
Треба напоменути, да се Турска сукобљава и са растућим проблемом курдског
сепаратизма (Курди представљају најбројнију националну мањину у Турској), који
се често третира неадекватно.
Истанбул више није престоница Турске (премештена у Анкару), али је
свакако највећи и најважнији градски центар у земљи и генератор даљег
економског развоја. Сам град се изузетно брзо развија (енормно повећање
популације) и мења, полако губећи свој оријентални изглед, и прераста у модерну
светску метрополу са свим позитивним и негативним (седамдесетих и осамдесетих
година XX века предузети су опширни радови како би се на бољи начин
организовао саобраћај) аспектима прогреса (Жељко, 1998).

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАНОВНИШТВА
Први попис после проглашења републике одржан је 1927. године, други

1935, а потом сваких 5 година до пописа 1990. године (по коме је Турска имала
близу 57 милиона становника) када је одлучено да се пописи одржавају сваких 10
година. По последњем попису 2000. године Турска је имала 67.803.927 становника.
Табела 6. Кретање броја становника у Турској (у хиљадама)

Година 1960. 1965. 1970. 1975. 1980. 1985. 1990. 2000.

Број ст. 27.751,8 31.391,4 35.605,2 40.347,7 44.737,0 50.664,5 56.473,0 67.803,9
Извор: www.geography.about.com; www.library.uu.nl
80
Број становника у
милионима
60
40
20
0
1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 2000
Година
Графикон 4. Кретање броја становника у Турској

Густина насељености и положај насеља зависи од топографских услова,

квалитета земљишта, климатских карактеристика и других фактора. Насеља су
највише концентрисана у Европској Турској, као и плодним долинама и низијама
уз обале Мраморног, Црног и Егејског мора (ова област заузима 25 територије а
насељена је скоро половином становништва). Просечна густина насељености у
Турској је 73 ст/km2. Око 23 становништва живи у три највећа града, што значи
да је у њима далеко већа густина насељености. Највећа густина насељености је у
Истанбулу и износи 1.280 ст/km2 (www.turkishodissey.com; www.library.uu.nl).
Табела 7. Број становника и густина насељености

у највећим градовима Турске
Град: ст/km2 Број становника:

Истанбул 1.280 8.803.468
Измир 194 2.232.265
Анкара 108 3.203.362
Извор: www.turkishodyssey.com; www.turkey.urbanpopulation.com

Истанбул је највећи град Турске и приближно сваки шести Турчин живи у

њему. Подаци са последњег пописа 2000. године показују да истанбулски вилајет
(провинција) има 10.018.735 становника, док уже градско подручије има 8.803.468
становника, али популација расте изузетно брзо (око 4,5 годишње) због
миграција из унутрашњости. Такође, велики број људи живи у Истанбулу без
пријаве сталног боравака, па незваничне процене кажу да је број становника око 12
милиона. Урбана популација је нарочито почела да се повећава педесетих година
XX века и ове миграције из унутрашњости трају до данас, што се јасно види из
податка да је 1927. године 84 становништва живело у руралним областима, док у
њима данас живи 54 становништва. Зато само 40 популације Истанбула и 60
популације Анкаре чине људи који су у овим градовима рођени
(www.turkishodyssey.com; www.turkey.urbanpopulation.com).
Табела 8. Кретање броја становника у Истанбулу и Истанбулској провинцији

у периоду од 1960. до 2000. године (у хиљадама)
Година 1960. 1965. 1970. 1975. 1980. 1985. 1990. 2000.

Град 1.409,5 1.743,0 2.132,4 2.547,4 2.853,3 5.473,9 6.629,4 8.803,5
Пров. 1.031,9 2.293,8 2.995,0 3.864,5 4.870,7 5.843,0 7.195,8 10.018,7
Извор: www.geography.about.com; www.library.uu.nl
Истанбул
12
Број становника у
10
милионима
8
Град
6
Провинција
4
2
0
1960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 2000
Година
Графикон 5. Кретање броја становника у Истанбулу и

Истанбулској провинцији у периоду од 1960. до 2000. године
Већину популације Истанбула чине млади људи. Око 41% становништва

чине људи млађи од 20 година, док је чак 77,1% становништва млађе од 40 година.
Само око 6,5% становништва старије је од 60 година. Оваква старосна структура
становништва Истанбула је последица миграција из унутрашњости, у којима
већином учествују млади људи у потрази за бољим економским условима живота,
као и великог наталитета који је уобичајен за муслимане - жене рађају у просеку по
троје деце (www.die.gov.tr).

Табела 9. Старосна и полна структура становништва Истанбула
Старосне групе Становници (%) Мушкарци (%) Жене (%)

0-9 19,1 51,24 48,76
10-19 21,9 54,52 45,48
20-29 20,2 51,98 48,02
30-39 15,9 52,72 47,28
40-49 9,8 52,69 47,31
50-59 6,6 50,44 49,56
60-69 4,2 46,01 53,99
70-79 1,6 42,07 57,93
80+ 0,7 34,72 65,28
Укупно 100,0 51,97 48,03
Око 99,8 становника Турске су Муслимани, од којих су већина сунити. По

уставу, Турска је секуларна држава која гарантује једнака права свим грађанима
(право слободе живота, религиозних уверења и одржавања религиозних
церемонија, слободе кретања, коришћења материњег језика на суду и слично). У
Истанбулу структура по вероисповести изгледа нешто другачије: 97% чине
Муслимани, док око 3% чине Хришћани и Јевреји.
Поред Турака (који су далеко најбројнији и чине око 92% становништва)
има још око 50 етничких група у Турској: Курди (има их 5-10 милиона, најбројнија
су мањина и у сталном сукобу са турском државом због сепаратистичких
претензија), Черкези, Лази, Арапи, Грузијци, Босански муслимани, Албанци,
Јермени, Јевреји, Грци. Већина ових народа изгубила је свој етнички идентитет и
стопила се са већинским Турцима, али неки од њих су успели да сачувају своју
традицију и језик. То је нарочито случај у Истанбулу где се и даље осећа његов
некадашњи космополитски дух. Око 90% становника Истанбула су Турци, око 4%
чине Курди, док осталих 6% чине Грци, Јермени, Јевреји и остале мањине.
Најбројније, али истовремено и са туристичког аспекта најинтересантније
националне мањине у граду су: Јермени, Јевреји и Грци.
Јермени живе у Истанбулу од 1197. године. Њихов број се повећава после
турског освајања града. После 1896. године почињу да емигрирају широм света,
али се многи и враћају после проглашења републике. Ипак њихов број је опао са
240.000 педесетих година XIX века на 150.000 почетком XX века. Данас их има око
55.000 у Турској, већина их живи у Истанбулу и то у околини Једикуле. Јермени су
задржали своју традицију и национални идентитет и што је нарочито интересантно
и даље негују старе занате по којима су вековима били познати (штампање, обрада
бакра, јувелирски занат).
Јевреји се помињу у Анатолији још у IV веку пре Христа Турци су били
прилично толерантни, па се Јевреји насељавају на њиховим територијама нарочито
после 1492. године када беже од инквизиције у Шпанији. Они нису само нашли
религијско уточиште, већ постају важни чинилац у разним аспектима друштвеног
живота. Данас има око 26.000 Јевреја у Турској, од којих већина живи у Истанбулу

у квартовима на Златном рогу (то су потомци сефардских Јевреја избеглих из

Шпаније).
Грци воде порекло из Византије (себе су називали Ромејима, а Турци су их
звали Руми) и седамдесетих година XX века су чинили највећу немуслиманску
мањину у земљи. Ипак, њихов број се смањује и према последњим проценама има
их мање од 25.000, већином правосланих хришћана. Готово сви живе у Истанбулу,
већином у кварту Фенер (www.turkishodissey.com).
Више од 90% становника Турске говори турским језиком. У његовој
историји могу се издвојити три развојне фазе: староосманлијска (XIII-XV век),
средњеосманлијска (до 1850. године) и новоосманлијска (1850-1918). У последњим
деценијама, услед Ататуркових правописних реформи, службени и књижевни (а и
говорни) језик доживели су знатне промене. Реформа језика службено спроведена
1928. године, била је у првом реду усмерена на замену великог броја арапских и
персијских позајмица турским речима, а истом реформом уведена је као службено
писмо фонетска латиница, уместо некадашњег арапског писма (www.turizm.gov.tr).
Иако Истанбул има велики број образовних установа (основне и средње
школе) и чак шест универзитета, образовна структура дата у графикону 6 (обухвата
становништво старије од 6 година) показује да је близу 10% становништва града
неписмено, а да високу стручну спрему има само 5,3% становника. Оваква
образовна структура последица је миграција већином слабо образованог
становништва из унутрашњости, које у Истанбул долази мотививисано економским
разлозима. Такође, највећи број становника Истанбула има завршену само основну
школу, чак 48,4%, али се у будућности може очекивати позитиван тренд у
образовању због младости популације (www.die.gov.tr).
Неписмени
Без дипломе
10% Средња школа I степен

14%
49% Средња школа II степен
11% Средња стручна школа II

степен
5% 9%
Високо образовање
2%
Основна школа
Графикон 6. Образовна структура становника Истанбула

за 1990. годину (Извор: www.die.gov.tr)

ПРИВРЕДНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Истанбул је највећи град и најважнији привредни центар Републике Турске.

То је пословни, банкарски и трговачки центар, главна увозна и извозна лука,
индустријско и саобраћајно средиште и свакако најважније туристичко место
Турске, нарочито кад је у питању екскурзиони и културно-манифестациони
туризам.
Значај Истанбула као привредног центра нарочито се види из податка да он
даје 27,5% националног производа Турске и да се у њему налази чак 160.000
пословних фирми. Такође, око 40% прихода од пореза који се годишње прикупи у
земљи, остварује се у Истанбулу (21,6% турских пореских обвезника). Годишња
зарада Истанбула толико је велика да се може упоредити са националним
производом појединих држава.
Финансијско и банкарско пословање има дугу традицију. У граду се налази
преко 1200 пословница турских и светских банака и оне контролишу проток новца
унутар Турске, али и између Европе и Азије. У Истанбулу су такође и централе
највећих осигуравајућих друштава, фирми за берзанско пословање и адвертајзинг,
као и свих медијских кућа (40 радио станица и скоро све телевизијске станице,
новине и часописи).
Истанбул је саобраћајно чвориште (има близу 1,5 милиона моторних возила,
што чини око 19,4% од укупног броја турских моторних возила; сваки дан се у
саобраћај укључи још 300 возила; на аеродром Ататурк годишње слети 150.000
авиона) и најважнија лука Републике Турске, а самим тим и раскрсница трговачких
путева. Трговина је овде од давнина једна од главних делатности, па није ни чудо
што 1/5 турског увоза и 1/3 извоза пролази преко Истанбула. Има око 40.000
извозних и 30.000 увозних компанија у граду, односно око 55% турских трговачких
фирми. Истанбул је нарочито познат по трговини текстилом, дуваном, кожом и
стаклом (www.istanbul.com.tr).
Истанбул има и изузетно развијену индустрију. Ова метропола има преко
7.400 фабрика, што представља око 38% турских индустријских предузећа. Град
даје око 55% турске производње текстила (фабрике памука и вуне у Бакиркеју) и
око 55% производње хемијске индустрије. Такође, град је познат по производњи
цемента (Картал код Ускудара), коже и обуће (Бејкоз), дувана, шибица и највећим
бродоградилиштима у Турској, као и по производњи гуме, стакла, папира,
прехрамбеној, машинској, металској и електронској индустрији. У Истанбулу има и
неколико фабрика за састављане аутомобила и камиона (www.istanbul.com.tr;
www.olympist.com).
У околини Истанбула, односно на територији коју обухвата Истанбулски
вилајет (провинција), развијена је и пољопривреда. Најважнији производи су:
памук, воће, маслиново уље, свила, дуван (некада су истанбулска предграђа била
позната и по повртарству, али ова делатност се лагано повлачи због изузетно брзог
раста градске територије).
Туризам је делатност која у Турској последњих година бележи највећи
развој и Истанбул је свакако носилац тог развоја, јер представља један од
најзначајнијих центара екскурзионог и културно-манифестационог, конгресног и

спотрско-рекреативног туризма на свету, о чему говоре и подаци да град има близу

1.000 хотела и да га годишење посети око 2,5 милиона туриста. Детаљнијом
анализом туристичких фактора позабавићемо се у наставку рада
(www.istanbul.com.tr).
Нагла експанзија индустрије у Истанбулу негативно делује на развој
туризма, због загађења ваздуха (индустрија коже и обуће је једна од најважнијих
привредних грана у Истанбулу и представља озбиљног загађивача због
карактеристика производног процеса). Исто важи и за густ бродски саобраћај који
се одвија у водама Босфора (загађење воде). Такође, неконтролосани раст
популације града и пренасељеност, услед развоја привреде који мотивише
миграције, као и саобраћајни проблеми који произилазе из ових тенденција лоше
утичу на туристичка кретања. Ипак, мора се напоменути да привредни развој
Истанбула има и позитиван утицај на туризам, јер град посећује велики број
пословних људи који овде долазе на различите пословне конгресе и састанке.
ФИЗИОНОМИЈА И ФУНКЦИЈА НАСЕЉА
Истанбул се налази на седам брежуљака, шире градско подручије има

површину од 5.712 km2 (уже подручје града има површину од 1.991 km2) и
простире се 100 km у правцу исток-запад и 38 km у правцу север-југ. Град је
организован у 54 општине и може се поделити на три веће целине: стари Истанбул,
који лежи на јужним обалама 7 km дугог залива Златни рог, Галату са Бејоглуом и
осталим модерним четвртима на његовој северној обали и Ускудар са Кадикејом на
азијској обали Босфора. У састав града улази и група острва у Мраморном мору,
позната као Принчевска острва (Жељко, 1998; www.bs-ca.org).
Стари Истанбул се простире од рта Сераљо (Сарајбурну) до Теодосијевих
зидова и делимично је сачувао свој традиционални изглед са уским улицама и
многобројним базарима и наравно највећим бројем споменика, нарочито на
Султанахмету (Плава џамија, Света Софија), док су подземне цистерне, царска
палата Топкапи и Археолошки музеј на малој удаљености која се савлађује пешке.
До старог дела Истанбула стиже се преко моста Галата који се завршава на тргу
Еминени, на коме се уздиже Нова џамија, док је десно Сулејманија (џамија
Сулејмана Величанственог). Уз трг је и железничка станица Сиркеџи. Централни
део старог града смештен је на трећем од седам истанбулских брежуљака и до њега
води широк, прав пут Диван Јолу, од трга Султанахмет до Бајазитовог трга. Ово је
у доба старе Византије била главна улица царске престонице, а данас је важна
саобраћајница овог дела града. Квартови изван центра старог града су Фенер
(седиште Цариградске патријаршије), Балат (већином насељен Јеврејима) и
Ајвансарај, и у њима се још могу видети дрвене кућице са простртим вешом и
некалдрмисане и неасвалтиране уличице и стазе, што је печат који дају бројне
досељене породице из Анадолије. Треба спомнути и кварт Ејуп који је некада био
град летњиковаца, цвећа и воде (о чему сведочи понека сачувана фонтана),а данас
је то суморан крај са бетонским зградама, фабрикама и станбеним блоковима.

Модерни део Истанбула простире се уз брда северно од докова Златног

рога. Ово је пословни део са највећим бројем хотела, булевара, тргова, трговачких
квартова и луксузних радњи. Уз обале залива налази се стара Галата, четврт коју су
још у XI веку основали одметнути поморци и сумњиве луталице из скоро свих
азијских и европских лука. Брежуљке изнад пристаништа населили су ђеновљански
трговци, претворивши Галату у важан трговачки пункт са космополитским духом.
Половином XIX века на делу северно од Златног рога, уз обале Босфора, подижу се
царске палате Долмебахче, Јилдиз и Чираган, а уз њих су убрзо никле палате
разних паша и осталих високих службеника. По проглашењу Републике овај део
града почиње да поприма сасвим нови лик. Нови део око трга Таксим почиње
убрзано да се шири. Никли су широки булевари са дрворедима, попут Булевара
Џумхуријет (Булевар Републике), улице Валиконаги, улице Румели и других.
Изграђени су вишеспратни апартмански блокови квартова Османбеј, Шишли,
Мачка, Бејоглу, Харибје, Нишанташ, Елмагад. Улица Румели Џадеси постала је
симбол последње моде са својим луксузним трговинама, а исто важи и за улицу
Абди Ипекчи. Ту су и многи гламурозни ресторани.
Азијска обала Босфора је повезана са европским делом фериботима, који
саобраћају по устаљеном итинереру, и босфорским мостом Кемал Ататурк,
дугачким 1.074 m и високим 64 m. Мост је завршен и отворен за саобраћај 1973.
године на педесетогодишњицу оснивања Турске Републике. Европа и Азија су
1988. године повезани и мостом Мехмед II Освајач. Овде се налази четврт Ускудар
(Европљани га називају Скутари), који је успео да задржи нешто од некадашњег
оријенталног амбијента, са својим уским уличицама, дрвеним кућама, хановима,
купатилима (хамамима), медресама, џамијама и шедрванима. У Ускудару се налази
и старо муслиманско гробље Караахмет, једно од највећих на свету. У близини је и
железничка станица Хајдерпаша, као и Кадикеј, некадашњи антички Халкедон, са
обалом Мраморног мора дугом 15 km, познатом по својим плажама од којих треба
истаћи Саудију на крају Багдадског булевара.
Принчевска острва представљју групу острва у Мраморном мору и до њих
се стиже редовним бродским линијама. Од Истанбула су удаљена двадесетак
километара и подељена су у две групе, 9 мањих и 4 већа, од којих су 5 насељена.
Први низ чине острва: Кинали ада, Бургаз ада, Хејбели ада, Кашик ада, Бујук ада и
Седеф ада; а други низ чине острва: Сиври ада, Јаши ада и Тавсан ада. Принчевска
острва су добила име по томе што су овде византијски цареви слали у изгнанство
непослушне принчеве (често претходно ослепљене), неподобне црквене
великодостојнике и остале политичке противнике. За посету и краћи одмор
потребан је бар један дан, али се због гужве не препоручују дани викенда. На
острвима нема аутомобилског саобраћаја, те се превоз обавља фијакерима што
посети даје посебну драж. Борове шуме, стеновите обале и плаже пружају
изванредне погодности за одмор од буке и вреве оближњег вишемилионског града
Најпознатија и туристички најатрактивнија острва су: Кинали ада (острво је

Карта 4. План Истанбула (Извор: www.istanbultravelguide.net)
површине 1,3 km2, најближе је Истанбулу и добило је име по ланцу црвенкастих

гребена који се протежу уз обалу), Бургаз ада (површине 1,5 km2 и нуди посетиоцу
пријатне шетње између старих обновљених павиљона и новоизграђених вила),
Хејбели ада (2,3 km2, познато по боровим шумама и великом броју хотела и
ресторана) и Велико острво или Бујук ада, које је највеће (5,4 km2) и најпознатије
острво у овој групи (Жељко, 1998).

НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ТУРИСТИЧКЕ
ЗНАМЕНИТОСТИ
Истанбул је препун туристичких знаменитости. То су, пре свега, бројне

грађевине сакралног карактера (157 хришћанских цркви, 17 синагога, 10 манастира
и око 2.000 џамија), од којих многе имају изванредан историјски и уметнички
значај, затим пространи и лепо уређени тргови, разне фонтане, аквадукти и
цистерне, покривени базари и тврђаве, палате и музеји (www.istanbul.com.tr).
Физиономија Истанбула намеће поделу града на стари, нови и азијски део.
Респектујући ову поделу, најважније туристичке знаменитости биће приказане у
оквиру одговарајућих градских целина.
СТАРИ ГРАД
Хиподром
Пространи трг Султанахмет, познат и као Ат Мејдани, данас пружа само

бледу слику оног што је некада био величанствени Хиподром, центар градским
збивања у римско доба. Инспирисан Циркусом Максимусом у Риму, Хиподром је
пројектован за трке двоколица и четворопрега и за друге јавне активности. Градња
је започета 203. године у време владавине императора Септимија Севера, а
завршена у време Константина Великог 325. године. На овом месту је пет година
касније и званично проглашена нова престоница римске империје,
Константинопољ. У то време је Хиподром имао облик потковице и заузимао
замашну површину од 400 х 120 m. Рачуна се да је могао да прими више десетина
хиљада гледалаца смештених у 40 редова. Био је затворен високим зидовима и
имао је трибине са три стране, са царском ложом на четвртој, источној. У центру
тркачке стазе се налазио издигнут тротоар, познат као “спина”, централна линија
која је служила да се саобраћај за време трка одвија у правој линији. Од бројних
статуа и стубова који су некад украшавали “спину”, данас је преостало само три.
Овде су се, између осталих, налазиле и статуе Лисиповог Херкула, умирућег бика,
орла у борби са змијом, као и статуе императора Грацијана, Валентијана и
Теодосија. Бронзане коњаничке статуе, које су некада украшавале императорову
ложу однесене су за време латинске окупације у XIII веку и поставњене на трг
Светог Марка у Венецији, где се ово чувено Лисипово дело и данас налази.
Учесници трка били су подељени у тимове, познате као “црвени”, “зелени”,
“плави” и “бели”. Тимови су били велике организације са својим шталама и
фармама пастува, поседовали су клубове и организовано чланстово. “Зелени” су
персонификовали земљу, “плави” море, “црвени” ватру, а “бели” атмосферу. На
дан пре почетка игара био би постављен бели императоров шатор. Царска ложа је
иначе имала салу за пријем и просторије за ручавање и одмор и била је директно

повезана са палатом. Веза са палатом је била додатна мера сигурности за случај

немира или побуна, које су често избијале баш на Хиподрому. Поред царске
трибине смештено је и одељење за војнике царске гарде и музику. Становништво
би ноћ пред почетак игара стајало у редовима чекајући да се капије Хиподрома
отворе и трке почну. Клубови су били толико популарни, да су временом
попримили и политичке одреднице, што је најдрастичније резултирало у великој
побуни Ника 532. године. Да би се избегле сличне побуне цареви су почели да
смањују број игара да би их на крају сасвим забранили. Хиподром је постао место
званичних церемонија, парада и смотри. По заузимању Константинопоља 1204.
године, крсташи су буквално оголели Хиподром све до његових мермерних
седишта, покупивши све металне делове да би их употребили за ковање новца.
Када су освојили Цариград, Турци су 1459. године реновирали Хиподром, да би се
на њему, као у римско доба одржавале церемоније и забаве. Три оригинална
античка споменика још увек стоје на месту некадашње “Спине”:
Египатски стуб (Теодосијев обелиск) је монолитни стуб од црвеног
гранита из Асуана, подигнут 1547. године п.н.е. у славу египатског фараона
Тутмеса III, оригинално је стајао испред храма у Карнаку. У Константинопољ је
донесен 390. године, у време цара Теодосија и постављен на вишеугаоно камено
постоље високо 6 m. Сам обелиск је висок 25 m а натпис са хијероглифима говори
о војним успесима овог фараона. На врху стуба је приказан фараон како приноси
жртве богу Амону, док рељефи на постољу из византијског периода приказују
подизање споменика, императора Теодосија са породицом како посматра игре,
Пана са фрулом и групом музичара и цара како побеђује непријатеље.
Константинов стуб је стуб од пешчара, висок 32 m, није прецизно
датиран, али се смешта у VI век. Познато је да је био прекривен позлаћеним
плочама које су крсташи за време латинске инвазије поскидали, истопили и од њих
исковали новац. Ископавања која су извршена око базе стуба откривају да су са све
четири стране стуба биле лепе фонтане.
Змијски стуб је један од најстаријих споменика у Истанбулу. После велике
победе Грка над Персијанцима код Саламине и Платеје 479. године пре нове ере
споменик је прво постављен у Аполоновом храму у Делфима, пошто је претходно
био изложен у тридесетак грчких градова. Верује се да га је у град донео
Константин Велики. Споменик се састоји од три спирално увијене змије, на чијим
је главама стајала златна ваза. Две од змијских глава су сачуване, једна у
истанбулском Археолошком музеју, а друга у Британском музеју у Лондону.
Садашњи стуб је висок 5,5 m док је оригинал био висок 8 m. Стуб се срушио 1700.
године, змијске главе су се поломиле, а постоље и ваза су нестали (Жељко, 1998).
Плава џамија
Велелепну џамију за султана Ахмета I подигао је између 1609. и 1616.

године архитекта Седефкар Мехмет-ага. Ово је јединствена џамија са шест
минарета. Оивичена је са три стране зидовима и двориштима у које се улази кроз
пет портала. Џамију окружује портико са 26 гранитних стубова са капителима од
мермерних сталактита, који придржавају 30 купола. У центру главног дворишта

налази се шестоугаона фонтана за прање пре молитве. Три портала воде у

унутрашњост џамије, од којих се данас користи највећи, којим се улази из главног
дворишта. Џамија је подигнута на скоро квадратној основи 51,65 х 53,40 m.
Централна купола је на висини од 43 m и почива на 4 поломљена лука и 4
пандатифа. Куполу на све четири стране окружују полукуполе и кубета на
угловима. Изузетна величина куполе омогућила је 260 прозора што је обезбедило
ентеријер топлим осветљењем. Унутршњост Плаве џамије украшавају 21.043
плочице од фајанса. Султанова галерија (махфул) налази се у левом углу џамије, а
михраб (централна ниша) је декорисан мозаиком и финим зеленим плочицама.
Врата су украшена седефом, позлаћеним фајансом, филигранским рељефима и
изрезбареним мермерним балустрадама, што говори о истанчаном укусу
градитеља. Нарочито је лепа галерија. Плавозелене плочице од фајанса су у
изванредном складу са каменим украсима купола у сличним тоновима. На куполи
се налазе натписи имена калифа. Мимбер џамије (проповедаоница) је од белог
мермера, украшен драгим каменом и делом стене Ћабе из Меке.
Са степеница мимбера џамије Махмут II је 16. јуна 1826. године објавио
укидање јаничарског реда, после једне побуне. Маузолеј Ахмета I, у чије је име и
славу подигнуто ово прелепо знање, окренут је према североистоку, заједно са
маузолејима Османа II и Мурата IV. Све до XIX века џамија султана Ахмета била
је традиционално место поласка на ходочашће у Меку (Жељко, 1998).
Света Софија
Црква Свете Софије налази се преко пута Плаве џамије. Прву цркву на овом
месту почео је да гради 325. године Константин Велики, а завршио његов син
Констанције 360. године. Као највећа богомоља у граду добила је име Мегали
Еклисиа (грч.-Велика црква). Име Хагија Софија (грч.-Света божанска мудрост)
усвојено је у V веку и по том имену ће бити позната током током византијске
епохе, све до доласка Турака, који ће је назвати Аја Софија. Следећа црква на овом
месту је саграђена као базилика камених зидова са дрвеним кровом и била свечано
предата на богослужење верницима 15. октобра 415. године. Ни ова друга није,
нажалост, била дугог века. Њу је такође уништио пожар у време велике побуне
Ника 532. године. Трагови ове грађевине могу се видети изван западног зида
садашње цркве. Они су откривени у време откопавања 1935. године на дубини од
два метра. Црква је била широка 60 m, али се њена дужина не може са тачношћу
установити, јер би даља ископавања подрила темеље данашње грађевине.
Јустинијан I Велики је одлучио да на истом месту сагради и трећу цркву, којој неће
бити премца и која ће бити најсјајније здање у његовом престоном граду. За
грандиозни подухват одредио је двојицу најчувенијих архитеката тога доба,
Антемиоса из Тралеса и Исидора из Милета. Само 39 дана после пожара у коме је
страдала претходна базилика Јустинијан је 29. фебруара 532. године положио
камен темељац за нову грађевину. На изградњи Свете Софије било је ангажовано
100 квалификованих зидара и 10.000 радника. Због лошег искуства, за грађевински
материјал није употребљавано дрво већ мермер који је за ову прилику био
добављан из свих делова пространог Римског царства. Прво је преко Рима, из

Хелиополиса у Египту, донесено 8 стубова од порфира, а касније су почели да

пристижу и остали стубови из храмова у Балбеку, Ефесу и Делфима. Осим мермера
у Цариград су доношене сребрне и златне плоче, слоновача и остали драгоцени
материјали за ову величанствену грађевину. Беле мермерне плоче стизале су са
острва Мраморног мора, зелени мермер из Еубеје, црвени из Афиона, а жути из
Африке. Нова црква је отворена за богослужење 27. децембра 537. године свечаном
церемонијом коју је предводио сам цар. Њега је пред улазом у цркву дочекао
патријарх Константинопоља Менас, и они су заједно ушли руку под руку, следећи
традицију. Кажу да је Јустинијан прилазећи апсиди прво захвалио Богу што му је
омогућио да изгради величанствено здање, а затим усхићено узвикнуо:”Соломоне,
ја сам те надмашио.”
Данас, после поновљених рестаурација и додатака, црква је значајно
измењена. Неколико земљотреса је оштетило структуру, а 558. године купола се
делимично срушила. После поправки, када је купола подигнута за 6,25 m, црква је
поново отворена за вернике 562. године. Ни касније поправке нису, нажалост,
успеле да грађевини сасвим обезбеде неопходну стабилност. Земљотрес, јануара
869. године када је купола претила да се сруши, и онај из 986. године када је ризик
рушења куполе био још већи, условили су затварање цркве и поправке у трајању од
десетак година. За време четвртог крсташког рата и латинског заузимања
Константинопоља 1204. године, црква је оштећена и опљачкана, као да се радило о
паганском храму, а не хришћанској богомољи. Крсташи су опљачкали све
уметничке предмете који су им били доступни. Позлаћени сребрни панели који су
окружавали царски портал, златни и сребрни крстови и остале драгоцености
постале су ратни плен острашћених војника. Када су град заузели Палеолози 1261.
године, цар Михајло VIII је наредио да се рестаурира, а поправке је извео монах
архитекта Рушас. Потпорни зидови западне фасаде датирају из овог периода.
Пирамидални подупирачи су додати северном и западном зиду 1317. године да
понесу терет куполе која је претила да размакне зидове. Овај додатак је из периода
владавине Андроника II.
Када је отомански султан Мехмед II Освајач 1453. године заузео

Константинопољ, црква Свете Софије је била у стању распадања. Млади султан је
29. маја 1453. године одржао прву молитву а затим наредио да се грађевина
претвори у џамију. Зграда је одмах добила михраб у источној апсиди у линији
Гибле, окренут према Меки, а један дрвени минарет је подигнут над западним
кубетом. Главна структура и мозаици у ентеријеру су остали нетакнути. Циглом
озидани минарети на југоисточном делу и потпорни зид на источној фасади су из
периода владавине Мехмеда II, а тањи минарет на североисточном боку је дограђен
у време Бајазита II. У време владавине Сулејмана I Величанственог прозори су
премазани кречом, а два солидније урађена минарета на западној страни, изграђена
су у време његовог сина Селима II, под надзором Синана. Мујезинова галерија,
израђена у фином мермерном рељефу додата је џамији у време Мурата III, а две
мермерне амфоре, које датирају из хеленистичког периода, донесене су из античког
Пергама и постављене са обе стране портала у унутрашњости џамије за прање пре
молитве. Два велика канделабра су из Будима, из времена похода Сулејмана I на
Угарску, а мермерни михраб је додатак Мурата IV. Библиотека уз џамију,

декорисана је плочицама из Изника и бројала је око 30.000 књига, изграђена је у

време Махмута I. Фонтана у дворишту, заједно са школом и опсерваторијом, из
истог је периода. У источном углу баште налазе се четири султанска маузолеја.
Најважнија и најобимнија рестаурација Аја Софије предузета је у време владавине
Абдулмеџита I, 1847. године. Под руководством италијанског архитекте Гаспара
Фосатија, купола је ојачана гвозденом арматуром, а мозаици премазани танким
слојем креча, што је задржало светилиште у оквиру норми прецизираних
муслиманском религијом. Фосати је такође учврстио и стубове. Један потрес 1895.
године проузроковао је на грађевини мање штете, које су оправљене 1897. године.
По наређењу оснивача Турске Републике Кемал-паше Ататурка, 24. октобра 1935.
године, Аја Софије је проглашена за национални споменик и претворена у музеј.
У време кад је подигнута црква Свете Софије је била највећа хришћанска
грађевина на свету. Са својом површином од 7.570 m2 она је данас четврта по реду,
иза цркве Светог Павла у Лондону, Светог Петра у Риму и миланског Дуома. Ипак,
не сме се заборавити да су све ове цркве саграђене знатно касније.
Изнад портала на улазу у главни брод цркве је мозаик из IX века који
представља Христа на престолу. Фигура Спаситеља благосиља десном руком док
лева почива на књизи смештеној на колену. Лево и десно од Христа су Богородица
и анђео Гаврило, док се испред Христовог трона види фигура цара Лава VI.
Унутрашношћу цркве доминира купола висока 55,6 m, која није апсолутни круг и
њене су размере 30,8 х 31,88 m. У тамбуру куполе је 40 прозора. Мозаик
Богородице на престолу, која у наручју држи дете Христа, је пример идеализоване
лепоте. Дуж северног зида се у слепим нишама нижу портрети у мозаику три
узвишена припадника црквене хијерархије: патријарха Константинопоља
Хризостомоса Јоанеса, архиепископа Анталије Игнација и Св. Игнација Теофороса.
У северном броду цркве налази се “стуб који плаче” од порозног мермера који
апсорбује подземну воду и влага се може осетити када се у отвор стави прст. Отвор
је просечен у стубу и урамљен у бронзи. Хришћанска легенда каже да је то отисак
прста Св. Гргура, а муслиманска да је ово место на коме је један свети човек
ислама покушао да окрене целу грађевину према Меки. На јужном делу централног
брода цркве налазе се изузетно лепи мермерни мозаици. Верује се да су ту
крунисани византијски цареви. Црква са три стране има галерије, осим изнад
апсиде. Галерије имају лепо декорисане плафоне који садрже неке од изузетно
вредних мозаика. Мозаик из XII века на јужној галерији делимично је рестаурисан
и на њему се може видети префињен рад са изузетно малим коцкицама који
приказује Христа између Богородице и Јована Крститеља. На супротном зиду је
надгробни камен венецијанског дужда Енрика Дандола, покретача крсташког
похода на Цариград 1204. године. Даље уз галерију, у делу резервисаном за царске
портете, налазе се још два значајна мозаика. Леви, из XI века, приказује Христа
између царице Зое и њеног трећег мужа цара Константина IX. Десно, мозаик из XII
века представља Богородицу са Христом између цара Јована Комнена II и царице
Ирене. Њихов син Алексије је представљен на уском панелу десно. Његово бледило
и изгубљен поглед реалистично приказују младића који је умро у својим
двадесетим. Са овог места се изванредно до у детаљ може видети мозаик
Богородице у апсиди. Силазећи са галерије царском рампом излази се из цркве кроз
јужни портал нартекса. Ова врата из хеленистичког периода донесена су у

Цариград из храма у Тарсу. Мозаик изнад портала приказује Богородицу која стоји
са Христом у наручју. Десно од ње види се фигура Константина Великог који јој
нуди на дар модел града, док је лево Јустинијан са моделом цркве у рукама.
Позлаћене коцкице, употребљене у мозаицима Свете Софије, израђене су
превлачењем златних листића преко стаклених коцкица, потом је све завршено
премазом стаклене пасте која је спречавала да се позлата уништи (Жељко, 1998).
Подземне цистерне
Један од главних проблема античких градова био је како осигурати

снабдевање водом у време опсада. Цариград је у ту сврху имао неколико великих
цистерни, од којих су неке биле отворене, а неке покривене. Једна од највећих
покривених цистерни налази се у близини дворишта Аја Софије. Изграђена је у
време оснивача града Константина Великог у IV веку, а обновљена у време
владавине Јустинијана у VI веку. Дуга је 141, а широка 73 m. Кров са луковима и
волтама од цигала носи 336 стубова, подељених у 12 редова висине 8 m. Стубови
су камени и имају капителе у коринском стилу. Овај огромни резервоар познат по
хладноћи и свежини воде осигуравао је дистрибуцију воде за град, његову околину
и оближње шуме. Сличну улогу у снабдевању водом је имао и Валенсов аквадукт
за источне обале Мраморног мора, као и Београдски аквадукт за регион Београдске
шуме. За време отоманског периода резервоар је играо активну улогу у снабдевању
водом баште сараја од маја до октобра (Жељко, 1998).
Фонтана Ахмета III
Монументална четвороугаона фонтана налази се у средини трга испред

главног улаза у палату Топкапи и подигнута је у време Ахмета III, 1728. године.
Рестаурирана је 1936. године. Фонтану красе простран кров и пет купола, фасаде су
изванредно декорисане дуборезом у мермеру. На сваком углу налази се по један
“себил” или чесма са бесплатном водом за пиће. Фонтана је једна од најлепших у
Турској, а изградио ју је архитекта Мехмет-ага, по наређењу великог везира
Невешехирли Ибрахим-паше (Жељко, 1998).
Црква свете Ирене
Црква свете Ирене се сматра првим хришћанским светилиштем подигнутим

у Истамбулу. Данас се налази у оквирима палате Топкапи и не видимо је у
оригиналном облику. Пре него што је постала хришћанска црква, светилиште је
било део храма посвећеног богињи Афродити. Цркву је проширио и повећао
Константин Велики, а после изградње Свете Софије ове две цркве су се сјединиле и
формирале Велику цркву (Мегали Еклисија). За време побуне Ника обе су страдале
у пожару 532. године, да би Света Ирена затим била рестаурирана од стране
Јустинијана I Великог. Када су Турци освојили Цариград 1453. године Црква свете

Ирене није била претворена у џамију. Све до краја XIX века је коришћена као депо
за складиштење оружја, када ју је генерал Ахмет-паша претворио у први
археолошки музеј, поставивши овде неке античке остатке. После проглашења
републике 1923. године простор је коришћен као Војни музеј до 1946. године када
је грађевина подвргнута темељнијој рестаурацији.
Црква свете Ирене је саграђена у форми тробродне базилике уписаног крста,
са западним краком нешто дужим и елипсоидног облика. Ред стубова и лукова који
подупиру галерије је придодат у турском периоду. Данас се овде повремено
одржавају концерти и изложбе (Жељко, 1998).
Палата Топкапи
После заузимања града на Босфору, млади султан Мехмед II је изабрао

Форум Таури (данас Бајазитов трг) да ту изгради своју прву царску палату. Стара
палата био је озидан комплекс од кога данас није остало ни трага. Сматра се да
зидови који данас окружују зграду истанбулског Универзитета следе правац
некадашњих оригиналних зидова старе палате. После изградње палате Топкапи,
стара палата је постала боравиште чланица султановог харема које су изгубиле
наклоност. Нову палату је Мехмед II Освајач почео да гради на рту Сераљо, првом
од седам истанбулских брежуљака. Стари византијски зидови према Мраморном
мору и Златном рогу били су повезани са копненим зидинама које су затварале
палату, ојачаним са 28 кула. Изградња палате, у оквиру ових зидина, започела је
1472. године и трајала је до 1478. године. Даља градња и додаци су се протезали
све до XIX века. Комплекс царске палате Топкапи укључује бројне лође, павиљоне,
државне канцеларије, спаваонице, касарне, приватне одаје, џамије, библиотеку и
огромну кухињу. Последњи павиљон, који је овде подигнут, био је киоск Меџедије.
Он је данас отворен за посетиоце као ресторан. Неколико павиљона и вила палате
су изгорели у пожару 1863. године и њихови остаци су нестали у изградњи
железнице у Сиркеџију. Палата Топкапи је постала музеј 1924. године и на њој су
рађене бројне рестаурације.
У првом дворишту до кога се долази по проласку кроз капију Баб-и-Хумајун

на десној страни налази се канцеларија Министарства финансија, а на левој
некадашња црква Св. Ирене. Пут даље води ка другој капији, између ове две
грађевине. Друга капија, Баб-ус-Селам, датира из времена Мехмеда Освајача, али
су њене куле претрпеле промене у доба Сулејмана I Величанственог, када су после
победе над Угарском добиле изглед фортификације европског стила. За време
владавине Мустафе II широк засвођен испуст је додат унутрашњој страни портала.
Друго двориште представља стварни улаз на тло Нове палате. Десно од дворишта
су бараке чувара, остава и кухиња, а лево се пут спушта ка царским шталама,
ризници ливреја и џамији Бешир аге. Низ двориште, на левој страни, види се
грађевина са дуплим куполама у којој је некада био смештен савет везира
Отоманске царевине и из кога се управљало огромним територијама империје од
времена Слејмана I Величанственог. Правоугаона Сахат кула, из доба султана
Абдулмеџита наслања се и надвисује ову зграду. У Харем, који представља одвојен

комплекс, улази се кроз “Капију кочија”, а десно је улаз у царску писарску

канцаларију. Приступ трећем дворишту омогућава “Капија белих евнуха”
саграђена у време Селима III, под чијим широким сводом у време дворских
церемонија био постављен царски престо и развијен барјак. Са обе стране капије
налазиле су се просторије белих евнуха. У трећем дворишту налазила се престона
дворана из периода Мехмеда II Освајача, а врата и декорације припадају XIX веку.
Ова зграда се углавном користила за царске аудијенције и пријеме страних
посланика и везира. Иза престоне одаје била је највећа и најлепша библиотека
палате, из времена Ахмета III. На десној страни дворишта виде се остаци купатила
из времена Селима II, школа, музички и уметнички атељеи и ризница, а лево је
одељење реликвијама. Напред лево налази се Акагалар џамија, која је рестаурирана
и у којој је сада смештена библиотека Топкапи музеја. Султанова приватна кухиња
је мала зграда иза џамија, наслоњена на други улаз у Харем. Четврто двориште
палате је пространи терасасти врт, познат као “врт лала”. На ивици терасе која
гледа на ниже делове врта уздиће се кула, некада апотека царске палате, а мало
даље је павиљон Мустафа-паше, познат као Софа, грађен у најбољој старотурској
традицији и изванредно декорисан. Лево од врта кратко степениште води до
поплочане терасе са базеном. На крају терасе, с десна, се пружа величанствен
поглед на Босфор и залив Златни рог. Ту је смештен Багдадски павиљон, подигнут
1638. године у време Мурата IV. Ово је по свом ентеријеру најлепши павиљон
Топкапија, саграђен по плановима архитекте Хасан-аге, да прослави победу и
заузимање Багдада. Зидови Павиљона прекривени су декоративним керамичким
плочицама а унутрашњост куполе јеленском кожом и златом. Прозорски капци и
вратнице су богато декорисани ручним радом у седефу и слоновачи и код сваког
прозора налази се по један диван за одмор. Овде су, после молитве,
великодостојници љубили скуте султану сматрајући то највећом милошћу. На
ивици терасе налази се позлаћени бронзани балдахин чију куполу носе 4 елегантна
стуба. Запис на фризу говори да је овај балдахин подигао султан Ибрахим II, као
место за бдење. Лево од терасе, насупрот просторијама које чувају свете реликвије,
саграђена је 1641. године, такође у доба Ибрахима II, просторија за сунећење.
Декоративни прозорски панели садрже мале фонтане, а на фасади је записана дуга
поема. У четвртом дворишту су Чадир павиљон и Меџедије павиљон, оба из
периода владавине Абдулмеџита I. Последњи је зграда у европском стилу и уједно,
последња грађевина подигнута у комплексу палате Топкапи. Из павиљона
Меџедије води кроз капију стаза у спољне вртове палате, познате као Гулхане парк.
Овде су некада вртове рта Сераљо красили бројни царски летњиковци и павиљони,
али су, нажалост, изгорели у пожару 1863. године. Њихови остаци нестали су
приликом изградње железнице у Сиркеџију.
Харем је одвојени комплекс у оквиру палате Топкапи. Главни улаз је из
другог дворишта кроз “Капију кочија”, али се у Харем може ући и из трећег
дворишта кроз “Кушхане капију” и “Сал капију”. Са обе стране “Капије кочије”
налазе се касарне султанове телесне гарде, саграђене у XIV веку. За 400 година
постојања на овом месту, харем је био презиђиван и рестауриран више пута. Ова
значајна институција Отоманске царевине садржи 250 соба, бројна купатила и
неколико унутрашњих дворишта. Реч харем значи “свети” или “одвојени”. Султан,
његова мајка и жене (по шеријату му је дозвољено 4) и велики број конкубина, сви

они су живели у овој полумрачној мрежи степеништа, коридора, спаваоница и

купатила, у свету амбиције и интрига. Главна преокупација жена је била да роде
мушко дете и да онда обезбеде његов приступ престолу. Овај клаустрофобичан,
неприродан свет љубоморе, злочина и несреће, све то се може осетити у тегобној
атмосфери. Сем султана, једини одрасли мушкарци којима је био дозвољен
приступ у харем, били су црни евнуси који су га чували. Штапови на зиду њихових
одаја су коришћени да се по табанима батинају кривци, али и невини, јер је ово
била казна која се редовно примењивала на новајлијама.
Приватне одаје султана у оквиру Харема, представљају комплекс за себе.

Султанова дворана је луксузно опремљена, са три лепе мермерне фонтане и
престолом са балдахином, одакле је падишах уживао у оријенталном плесу, музици
и скечевима или луткарском позоришту. Султанова мајка (валида) и званичне жене
седеле су на узвишеној платформи док су музички талентоване робиње свирале са
балкона. Луксузно опремљене одаје валиде несумњиво указују на огромну моћ коју
су ове жене имале над харемом, султанима и често целокупним царством. Спаваћа
соба садржи постељу са позлаћеним балдахином, а поред је мала одаја за молитву
декорисана сценама из светих градова ислама, Меке и Медине. Апартманске
просторије, као на пример киоск Мурата IV, занимљиве су по својим изванредно
украшеним подовима, цветним плочицама из Изника, мермерним фонтанама и
каминима. “Соба са воћем” из XVIII века саграђена је за Ахмета III и осликана у
рококо стилу са цвећем и воћем. Овај султан је сваке године дочекивао пролеће уз
фестивал лала у просторијама ове палате. Богатство и разноликост декорација у
фајaнсу из различитих периода је најзначајнији одраз лепоте харема. Музејска
колекција се састоји од уметничких дела скупљених из разних делова палате
Топкапи изложених у разним одељењима харема. Секције укључују одељења са
кинеским и европским порцуланом, оружјем, оклопима, одеждама и кочијама.
Ризница је препуна злата. Овде се може видети чувени златни престо, са
смарагдима, на коме су отомански султани седели за време бајрамских празника,
сребрнозлатна колевка украшена бисерима у којој су рођени принчеви и принцезе
представљане султану, златни свећњаци украшени дијамантима и много других
драгоцености. Звезда колекције је несумњиво чувени бодеж. Дршка овог бодежа
садржи три велика смарагда који севају зеленом ватром, са четвртим на врху који
служи као поклопац за сат који је на балчаку. Златне корице су посуте
дијамантима. Богатство палате Топкапи употпуњује и значајна колекција
уметничких слика.
На крају треба подсетити да је ова сјајна палата 400 година била званична
резиденција 25 отоманских султана и центар невиђене моћи и из које се управљало
огромном империјом. 11 султана је умрло овде природном смрћу, а њих тројица,
две султаније и око стотину шехзада (принчева) је убијено или отровано. Указом
оснивача модерне Турске, Кемал-паше Ататурка, палата је претворена у музеј 1924.
године и представља данас најбогатију ризницу која чува успомену на шест векова
Отоманске царевине (Жељко, 1998).
Покривени базар (Капали чаршија)

Велики или Покривени базар је прави мали град са својим авенијама,

улицама, пролазима, капијама и раскрсницама. Основао га је освајач града Мехмед
II Фатих 1461. године, да би омогућио трговцима безбедно место на коме у миру
могу да обављају своје делатности. Базар је проширен за време владавине
Сулејмана I Величанственог. Базар је више пута страдао у пожарима и
земљотресима што је условило бројне поправке и рестаурације. Овде су данас, као
и некада, занатлије и трговци свих профила: златари, јувелири, кројачи, крзнари,
кожари, бојаџије, тапетари, произвођачи каишева и торби, продавци фесова и
марама, сукнари, јорганџије, асурџије, гравери и др. У овај мали град из 1001 ноћи
улази се кроз 18 капија од којих је 8 великих, док су остале мањи пролази. Базар,
површине 30.702 m2, просеца 65 улица и има своју џамију, 21 хан, 2 бедестана (где
се вредности и роба складиште и продају), 7 фонтана, 1 бунар, себил, шедрван и
преко 4.000 радњи. Капије базара затварају се у 7 поподне и просечно 50 чувара
патролира кроз ову пијацу у ноћним часовима (Жељко, 1998).
Египатска пијаца (Мисир чаршија)
Ово је друга покривена пијаца у Истамбулу и налази се десно од Нове

џамије. Изграђена је 1660. године по налогу султаније Турхан, мајке Мехмета IV,
на месту старе венецијанске пијаце. Градњу је започео архитекта Касим-ага, а
завршена је када и нова џамија. Радове је окончао архитекта Мустафа-ага. План
пијаце је у облику латиничног слова л. Пијаца је последњи пут рестаурирана 1943.
године када су дрвене тезге старих радњи уклоњене и замењене модерним
излозима. Само неколико радњи које продају зачине задржале су свој оригинални
изглед. Структура је грађена од камена, а понегде је употребљавана цигла, што
фасади даје атрактиван изглед. Пијаца има 6 улаза и стотинак трговина. Носи назив
и Пијаца зачина, јер су се овде вековима продавале лековите траве и зачини.
Ваздух су овде некада испуњавали мириси ђумбира, шафрана, бибера, еукалиптуса,
јасмина, цимета, ружине водице и свеже кафе. У прошлости су, на простиркама,
седели продавци прекрштених ногу нудећи своју робу и лечили све од лумбага до
љубавних јада. И данас се овде могу купити лековито биље и разне траве, мада
нема, као некада, ретких састојака као змајева крв или корњачина јаја. Ово је
популарни шопинг центар на коме се купује практично све, од рибе и цвећа до
половне одеће и пластичних кофа и лавора (Жељко, 1998).
Сулејманија
Изванредно лоцирана изнад залива Златни рог, хармонична и у класичним

пропорцијама, џамија Сулејманије представља споменик двојици генијалних људи,
Сулејману I Величанственом, султану који је довео царство до свог зенита и
Синану његовом архитекти. По повратку из једног од својих победоносних похода
у Угарској Сулејман I је одлучио да подигне ово велелепно здање. За тај подухват
је одредио генијалног Мимар Синана, градитеља великог броја џамија, ханова,

мостова, аквадуката и путева. Једном приликом је овај архитекта о својим радовима

самокритично изјавио:”Џамија Шехзаде је рад шегрта, Сулејманије – зидара, а
Селимије у Једрену – великог мајстора”.
Градња џамије и комплекса Сулејманије је трајала 7 година (1550-1557).

Поред џамије изграђено је и 6 медреса, табхане (смештај за сиротињу), имарет
(кухиње за супу), каравансарај, болница за ментално оболеле, неколико хамама,
радње, као и маузолеј Сулејмана I и султаније Хурем (Рокселане). Џамија има 4
минарета, два од њих носе по два балкона (шерефе), а друга два по три, укупно 10,
што симболично потврђује да је Сулејман I био десети султан Османове династије.
Размере ове џамије су 57 х 60 m. Купола пречника 26,50 m је уздигнута на висину
од 53 m. 138 прозора куполе дају угодно осветљење ентеријеру повшине 4.500 m 2
(израчунато је да је капацитет џамије 27.000 верника). Купола лежи на 4 велика
стуба од порфира, два из Истамбула, један из Балбека и један из Александрије.
Куполу са истока и запада окружују две полукуполе, а два помоћна брода са
галеријама покривена су са 5 купола различите величине. Михраб и мимбер џамије,
оба од белог мермера су изузетно атрактивни као и врата украшена седефом и
слоновачом. Целокупна декорација је фино избалансирана и уздржана, без имало
претеривања. Двориште окружује аркада од 24 мермерна и гранитна стуба са
античког Хиподрома који придржавају 28 купола. У центру унутрашњег дворишта
смештена је правоугаона фонтана, а источно од џамије налази се маузолеј
Сулејмана I и његове жене Рокселане. Ова осмоугаона грађевина са куполом коју
носе 8 порфирних стубова такође и рад архитекте Синана. Гроб је изванредно
декорисан вишебојним фајансом и бојеним стаклом. У близини џамије налази се и
омањи гроб великог Синана. По речима једног турског писца овај скромни гроб у
многоме подсећа на потпис аутора у углу прелепе уљане слике (Жељко, 1998).
Теодосијеви зидови
У V веку, у време владавине Теодосија I, саграђене су чврсте зидине у

дужини од 17 km. Протезале су се од Мраморног мора до Златног рога и бранило
их је 400 утврђених кула. Многе од ових кула и унутрашњих зидова још увек стоје
пркосећи зубу времена. Од некадашњих 50 капија остало је само 7. Око древних
рушевина могу се видети черге истанбулских Цигана. Они су ту, са прекидима,
чергарили још од XIII века када им је цар Андроник Комнен дозволио да оснују
свој весели градић, данас познат као Сулукуле. На крају Теодосијевих зидова, код
Мраморног мора, налази се тврђава позната као Седам кула (Једикуле).
Тврђава Једикуле је за Истанбул исто што и Бастија за Париз или Тауер за
Лондон. Њена главна капија је дочекивала борце који су се тријумфално враћали из
похода. Сматра се да је ову грађевину подигао Теодосије I, 380. године. Капија је
названа “Порта ауреа” (Златна капија) и у VIII веку је срушена у земљотресу.
Тврђава је страдала за време латинске инвазије 1204. године, а пет нових кула је
саграђено 1355. године. По паду града под Турке, саграђене су још две куле те је
тако тврђава добила садашње име, Седам кула (Једикуле). Првобитно ризница,
касније је коришћена као затвор (Жељко, 1998).

Нова џамија
Џамија Валиде (султанове мајке) или Нова џамија доминира тргом Еминени
својим витким и грациозним минаретима. Она је последњи од великих класичних
комплекса џамија подигнутих у Истамбулу. Термин “нова” користио се у сваком
временском периоду за последњу саграђену џамију у граду. Изградњу је започео
Давут-ага, за султанову удовицу Сафију, мајку Мехмета III. По смрти архитекте и
султана, валида је пала у немилост и била послата у Стару палату, а градња џамије
прекинута. Приликом посете овом кварту 1660. године султанија удовица Турхан је
одлучила да доврши џамију и задатак је поверила архитекти Мустафа-аги. Рад је
завршен између 1661. и 1663. године, а уз џамију је саграђена и пијаца зачина, лепа
фонтана и маузолеј султаније Турхан, као и још неколико грађевина које су у
каснијем периоду уништене. Џамија је постављена на уздигнутим темељима, па се
до улаза у објекат долази степеништем. Има два минарета, сваки са по три балкона
(шерефе). План ове џамије је сличан плану Плаве џамије, са централном куполом
висине 36 m и четири поткуполе. Иако класична у стилу, купола ове џамије је
нешто шиљастија од купола осталих истамбулских џамија. Декорације у фајансу су
изузетно лепе, а царска ложа која гледа на Босфор и Златни рог јединствен је
пример отоманске класичне архитектуре. Ложа је повезана са султановом
галеријом за молитву. Иако су из ње украдене неке вредне плочице успела је да
задржи своје архитектонско и орнаментално јединство. Изградњом два важна пута,
испред и иза џамије, двориште је практично уништено (Жељко, 1998).
Музеј турске и исламске уметности
Музеј је смештен на западној страни хиподрома и основан је 1914. године.

То је био први турски музеј који је поседовао значајну колекцију турских и
исламских уметничких предмета. Музеј је од оснивања био смештен у оквиру
комплекса џамије Сулејманије све до 1983. године, када је премештен у палату
Ибрахим-паше. Палата, која је специјално реновирана за ову прилику представља
један од најлепших примерака отоманске цивилне архитектуре XVI века. За
разлику од многих палата тог периода, ова је изгрђена од камена а не од дрвета,
што је омогућило њену презервацију све до данас. Рестаурирана је према
минијатурама, цртежима и гравурама западњачких уметника XVI века. Данас
садржи колекцију од 40.000 експоната. Одељење са теписима приказује изузетно
лепе и вредне примерке из периода од VII до XIX века. Овде се могу видету
ћилими из Ушака, Бурсе, Коње и Јорука, као и бројни персијски теписи. Значајна је
и колекција разних манускрипата. У витринама се налазе и оригинални омајадски
корани исписани на пергаменту. Ове свете књиге великих димензија су уједно и
најстарији корани, који се датирају у време између 650. и 700. године. На коранима
из каснијих периода се може запазити напредак муслиманске заједнице од
номадских племена до организоване државе са све израженијом потрагом за лепим.

Сада се свете књиге позлаћују и боје. Овде се могу наћи изванредно илуминирани
абасидски корани из X века, ајубидски из XIII, андалузијски из XV, као и бројни
корани из отоманског периода. Један од њих досеже висину од 1 m. На зидовима се
могу видети исписани пергаменти и неки од најлепших примерака муслиманске
калиграфије, међу њима се истичу компас и карта Анадолије. Посебне витрине
обилују бројним алаткама и предметима који су уметнику омогућили да ствара
уметничка дела. То су разни ножићи, пера, маказе са дршком од јеленског рога или
седефа, бројни печати или писаљке. У музеју се налази и значајна колекција турске
керамике из Коње, Дијабакира и Измита, примерци керамике из мамелучког
периода са краја XV века, као и једна селџучка сфинга. Новоосновано етнографско
одељење музеја приказује експонате везане зе живот и народне обичаје Турака.
Овде се, поред осталог, посетиоци могу упознати са техникама ткања и бојења
вуне, разбојима за ћилиме, све то је смештено у контекст турског народног
амбијента. На доњем спрату код улаза у музеј, бројне трговине употпуњују слику
типичног турског базара, где се могу купити различити сувенири и слике. Музеј
поседује и конференцијску салу, а у дворишту и турски кафе у коме се уз чај, кафу,
салеп или шербет могу лепо средити утисци (Жељко, 1998).
Музеј мозаика
Место на коме је данас смештен овај музеј био је простор некадашње

“арасте”, пијаце трговаца који су продавали исте артикле. Пијаца је саграђена
заједно са Плавом џамијом у XVII веку, да би џамији осигурала извор прихода.
Изгорела је у пожару 1908. године. Дуго су на том месту остале рушевине. У
периоду између 1935. и 1938. године професор Џон Бакстер је приликом
ископавања открио један перистил украшен са 42 стуба, део развалине велике
царске палате чију је градњу започео још Констнтин Велики у IV веку. Грађевина
се протезала од хиподрома до мора. Ова палата је постепено напуштана од XI века
и у време турског освајања је већ била у рушевинама. После II светског рата између
1951. и 1954. године предузета су нова истраживања, под руководством професора
Талбота Рајса, а 1963. године откривени мозаици отворени су за јавност. Један део
ових мозаика, који су прокривали перистил, конзервирани су и остављени на
оригиналном месту, док су други изложени у бутицима старе пијаце. Боље
конзервирани мозаици велике палате, радови из IV и V века су главни експонати
музеја. Састављени су уз помоћ малих природних каменчића, сличних шљунку.
Основа на којој су рађени мотиви мозаика су од малих белих призми распоређених
у облику рибље кости. Фигуре и облици компоновани су од црвених, црних,
зелених, браон, плавих и жутих призми, а уметник се својски потрудио да
фигурама да реалистични аспект, а бојама природност. Мозаици подсећају на
уљане слике, изузетно су рафинирани у изразу иако су теме световне са нагласком
на пасторалним и жанр сценама (ловац у борби са тигром, лав прождире гуштера,
жена доји дете, дете храни магарца, жена носи амфору и слично). Неки од мозаика
из аркада старе пијаце откривени су у Истамбулу и његовој околини и датирају из
V и VI века. Овим експонатима придружили су се касније и мозаици пронађени за

време копања темеља за Палату правде, као и неки мозаици који су украшавали под
једне старе цркве у Јакадику. Ови последњи су из IX и XI века (Жељко, 1998).
Археолошки музеј
Сакупљање уметничких дела је традиција која у Отоманској царевини

почиње у доба Мехмеда II Освајача. Када су Турци освојили Константинопољ,
пронађени су бројни антички уметнички предмети, укључујући и царске
византијске саркофаге откривене приликом копања темеља за Фатихову џамију.
Тада су преостали стубови и капители са Хиподрома, као и постоље чувеног
Порфиријевог “возача двоколица” донесени у двориште палате Топкапи. То је на
неки начин представљало језгро музејске колекције града Истанбула. Касније је
велики број античких уметничких дела пронађен широм пространог царства,
сакупљен и складиштен у некадашњој цркви Св. Ирене у оквиру Топкапија. Овој
колекцији се ускоро придружила и гардероба разних султана. Године 1875.
декретом је основан први музеј и смештен у павиљону Чинили Кошк, ловачкој
кући Мехмеда II, данас такође музеју са вредном колекцијом грнчарије и фајанса.
За даљи развој музејске колекције везано је име Османа Хамди-беја, професора и
сликара, једног од пионира ликовне уметности у овој земљи. По његовом
наименовању за директора музеја 1881. године започета су значајна ископавања у
Саиди (антички Сидон) која су открила бројне краљевске гробнице и саркофаге.
Како је растао број уметничких предмета сакупљених приликом разних
ископавања, појавила се потреба за изградњом новог, већег музеја. Данашња зграда
Археолопког музеја у Истанбулу саграђена је између 1891. и 1898. године, по
плановима архитекте Валурија. Фасада је инспирисана чувеним саркофазима
Александра Великог и “жене која оплакује” из Сидона. Приземље музеја има 20
великих изложбених холова, а први спрат 16. Галерије у приземљу посвећене су
делима грчке, римске и византијске скулптуре и архитектуре, а први спрат
бронзаном и стакленом посуђу и мањим уметничким предметима. Нумизматичка
колекција броји око 600.000 комада кованог новца, медаља и медаљона, а секција
са стелама огроман број табли са клинастим писмом. Ризница на првом спрату
приказује око 1.600 комада накита и драгоцених уметничких предмета, и за посету
овој секцији музеја потребна је посебна дозвола. Значајна је и колекција од око
45.000 књига и манускрипата музејске библиотеке. Највећу вредност ипак
представљају саркофази из краљевских гробница откривених приликом
ископавања која је 1887. године северно од Сидона предузео оснивач музеја Осман
Хамди-беј. Ово откриће се сматра једним од највећих успеха археологије XIX века
и био је, на неки начин, разлог оснивања музеја. У две одвојене пећине, северно од
Сидона, откривени су саркофази из разних периода прехришћанске ере. Један од
најлепших је саркофаг “жене која оплакује” који приказује у рељефу 18 фигура
жена у стојећем и седећем положају, које на различит начин изражавају бол. Сам
саркофаг по изгледу доста подсећа на грчки храм. Сматра се да је израђен за неког
достојанственика из Сидона 350. године пре нове ере. Треба споменути и саркофаг
украшен рељефима на све четири странице назван “Александров гроб”. На једној
страни су представљени грчко-персијски ратови и Александар Велики на коњу са

лављом кожом на глави, док остале сцене приказују људске фигуре и животиње у
борби. И ови рељефи су били у боји, али су сви тарагови боје нестали, јер је гроб, у
коме је саркофаг пронађен, био под водом. На сркофагу познатом као “Ликијски
гроб” одмах се уочава типични шиљасти, залучени поклопац. Сцене на рељефима
приказују лов на лава, кочије са два младића које вуче четворопрег, сцене лова на
вепра, два кентаура у борби са јеленом и две крилате сфинге. Поклопац саркофага
“Табнит” је у форми мумије са египатским цртама лица. На доњем делу саркофага
запажа се натпис у хијероглифима, који говори да је ово гроб Пенептаха,
египатског генерала. Испод је други натпис у коме краљ Сидона, Табнит, куне
сваког ко се усуди да додирне овај гроб. Саркофаг датира из VI века пре нове ере.
Мумифицирано тело Табнита је изложено у стакленој витрини близу саркофага. И
остали саркофази у холу су из исте некрополе у Сидону, а предмети пронађени у
њима заједно са телима, изложени су у витринама дуж зидова (Жељко, 1998).
Музеј античких и оријенталних цивилизација
Музеј античког оријента садржи једну од највећих светских збирки

антиквитета са Блиског истока. Највећи део вредних експоната припада
месопотамској, староегипатској, анадолској и преисламској култури Арабијског
полуострва и приликом ископавања предузетих од краја XIX века до почетка I
светског рата. У почетку су експонати били део поставке истанбулског
Археолошког музеја, колекција се издвојила у посебну 1917. године, а 1974. године
је отворен модерни музеј.
Највећи део колекције из Месопотамије састоји се од предмета пронађених
приликом ископавања пре I светског рата у простора између Тигра и Еуфрата. Они
богато илуструју културу ове области, једну од најзначајнијих у историји људске
цивилизације, између V миленијума пре нове ере и III века нове ере. Поред бројних
предмета из Ниниве, Немруда, Нипура, Абу Хаба, Асура и Вавилона, посебну
пажњу привлачи најстарији део ове колекције, бојена грнчарија из епохе Тел
Халата из V миленијума пре нове ере.
Преисламски примерци уметности Арабијског полуострва нису откривени
ископавањима, већ их је сакупио по различитим местима Арабије, гувернер Јемена
Исмаил-паша и вице гувернер Таифа Џамил-паша. Двојица високих функционера
су колекцију послали у Истанбул 1880. године и у њој су најзаступљенији натписи,
рељефи, стеле, статуете и надгробни споменици. Бисер колекције су две
монументалне скулптуре без главе од црвенкасте глине откривене испред храма
код Ел Ула, које датирају из III века пре нове ере.
Египатска збирка је плод ископавања и донација из приватних колекција и
састоји се од експоната који углавном датирају из разних египатских династија и
доба Птоломеида. Бројне стеле, сфинге, саркофази и предмети пронађени у
гробницама сведоче о великим достигнућима цивилизације из долине Нила.
Најзанимљивији део из анадолске колекције представљају предмети из
раног бронзаног доба откривени приликом ископавања пре I светског рата на
локацијама у Алишару, Алаџахујуку, Култепеу, Троји, Тарсу и Јумуктепеу.
Краљевске гробнице у Алџахујуку посебно омогућују да се сагледа богатство

анадолских градова у бронзаном добу и техничко умеће у обради метала који

украшава ове гробнице. Посебно су вредни и занимљиви експонати из доба асирске
колонизације Анадолије и периода хетитског царства (Жељко, 1998).
Комплекс Фатихове џамије
Џамија Мехмеда II Освајача је први велики архитектонски комплекс

изграђен после заузимања града од стране Турака. На месту џамије се у доба
Византије налазила црква Светих Апостола. Изградња џамије трајала је 7 година и
завршена је 1470. године по плановима архитекте Атик Синана (Синана старог).
Првобитна грађевина имала је два минарета са по једним балконом (шерефом). Цео
простор око џамије покривале су социјалне установе и образовни центри. Николас
де Николај, географ на француском двору, који је 1540. године пролазио кроз
Истанбул, писао је:
“Највећа и најбогатија џамија Освајача, која има годишњи приход од 60.000
дуката. Око џамије налазе се зграде за имама и улеме. Ту је још и 200 кућа са
куполама прекривеним оловом, за посетиоце из свих земаља и свих религија.
Посетиоци који пролазе кроз град могу становати у овим кућама без икакве
надокнаде. Изван зидова џамије налази се 150 зграда за смештај градске сиротиње.
Несрећним избеглицама се у овим просторијама сваког дана дели једна акча,
довољна за хлеб. Али како многи сиромаси не воле овакав начин живота, један део
ових кућа остаје празан, а новац који се на овај начин уштеди дели се болницама у
граду. У једној од зграда дају се бесплатни лекови, а једна кућа је специјално
резервисана за ментално оболеле.”
Поред овог социјалног центра, по Мехмедовом наређењу је основано 8
школа под именом “Медрис-и-Семаније” и још 8 мањих званих “тетиме”. Као
помоћ овом образовном центру подигнуте су библиотека и болница на западној
страни џамије. У свакој од 8 школа предавани су: географија, граматика, алгебра и
теологија. Мање школе “тетиме” давале су само основно образовање, а по
завршетку образовање се настављало на вишим. На челу целог образовног система
био је Мехмед II, велики интелектуалац и поета, који је течно говорио арапски и
персијски, читао грчке класике као и сва значајнија дела епохе у којој је живео.
Када је завршен рад на Фатиховој џамији (фатих на турском значи освајач),

целокупни комплекс је заузимао површину од 10 km2, што га је чинило највећим
урбаним комплексом уграду. Велики део овог комплекса уништен је у земљотресу
1766. године. Султан Мустафа III је прво порушио све остатке старе грађевине, а
затим сазидао нову. Као узор послужила је Плава џамија, а архитекта је био
Мехмед Тахир. Нова џамија је отворена за вернике 15. априла 1772. године. Прво
двориште је задржано као у време Фатиха, као и панели са фајансом изнад прозора.
Двориште је окружено аркадом од 18 гранитних стубова који носе 22 куполе.
Главну куполу окружују 4 поткуполе и још 4 куполе које их фланкирају. Мимбер је
од обојеног мермера, а зидни орнаменти и украс куполе су из XIX века. Данашњи
минарети имају по три балкона, а њихови врхови од дрвета су били прекривени

оловом, по класичном методу, све до земљотреса 1894. године када су изграђени

нови од тесаника.
Гробови Мехмеда II и султаније Гулбахар налазе се иза зида михраба, а у
врту џамије и библиотека Ахмета III. Гроб Мехмеда II је нарочито занимљив, а по
димензијама куполе подсећа на неку велику печурку.
Ова џамија је поред своје религиозне активности била често и поприште
многих социјалних покрета и револта. У побуни 1662. године која се завршила
убиством младог султана Османа II, у џамији су три дана биле затворене хоџе које
су се супротставиле јаничарима и већина их је била побијена (Жељко, 1998).
Манастир Свети Спаситељ у Хори
Ова манастирска црква је саграђена изван градских зидина у IV веку, за

време Константина I. Значење имена “Хора” било је предмет разних хипотеза.
Преовладавају оне по којима је име “Хора” дошло од грчког значења ове речи
(село), јер је манастир изграђен ван зидова града.
Црква се нашла у оквиру нових зидина подигнутих за време Теодосија II.
Доста оштећена од серије земљотреса, обновљена је у време Јустинијана Великог у
VI веку. Неки историчари доводе ово у сумњу, ослањајући се на Прокопија, аутора
књиге која пописује сва Јустинијанова дела, у којој се црква уопште не спомиње.
Хора се спомиње у IX веку за време периода иконоклазме, а у XI веку је била скоро
претворена у рушевине. Манастир је комплетно обновљен по наређењу таште цара
Алексија Комнена, Марије Дуканије, а Алексијев син, Исак Комнен је изградио
овде нову грађевину око 1120. године, и посветио је Христу Спаситељу. И ова
црква је страдала од крсташа 1204. године. Када је Михајло VII Палеолог поново
заузео град, отпочеле су поправке на манастиру Хори. Светилиште је достигло свој
пуни сјај захваљујући Теодору Метохиту, државнику и писцу. Велики ризничар,
филозоф и један од најумнијих људи свога доба, Метохит је темељно рестаурирао
цркву, уложивши у подухват своје целокупно знање и имовину. Придодао је цркви
ексонартекс и параклис, који су декорисани најфинијим мозаицима и фрескама,
израђеним измезу 1305. и 1320. године. Када је после грађанског рата између
његовог таста Андроника II Палаеолога и младог Андроника III, победио царев
унук, Метохит је пао у немилост, имовина му је заплењена, а он послат у егзил. По
повратку у Цариград из Димотике повукао се у мир свог манастира, где је и умро
1329. године, као понизни слуга божији. Сахрањен је испред улаза у нартекс цркве.
Црква у Хори претворена је и џамију 1511. године по наређењу Хамди Али-паше,
великог везира Бајазита II.
Данас је Хора споменик и њени мозаици су рестаурирани стручним радом
експерата Америчког византолошког института. Фреске и мозаици су оно што је
донело светску славу овој цркви. Стојећа фигура Христа Спаситеља са левог зида
брода код апсиде упућује нам вечну поруку: “Дођите код мене сви ви који сте
измучени патњом.” Десно је Богородица која држи дете Христа у наручју, а изнад
портала, који води од наоса ка нартексу, дивни мозаик приказује смрт Богородице
окружене апостолима. У центру мозаика је фигура Христа спремног да прими њену
душу, приказану као новорођену бебу, и понесе је на наебо. На мозаику изнад
портала који води у наос, Теодор Метохит предаје модел цркве Христу. На
зидовима нартекса нижу се сцене из живота Богородице. Највећи мозаик у цркви,

сцена Деизис, урађен је на зиду десно од нартекса. Христ је приказан са

Богородицом на десној страни и, што је необично, на левој нема Јована Крститеља.
На левој страни панела види се Богородица која испружених руку моли за људски
род, док крај њених ногу клечи Исак Комнен I. Чувени мозаик Христа
Пантократора је изнад портала који води од ексонартекса ка нартексу. Спаситељ
држи у левој руци књигу, док десном благосиља вернике који долазе на молитву.
Фигури је дато име “Хора тон зонтон”. На своду нартекса виде се сцене Христових
чуда и Крштење. Параклис цркве или погребна капела дуга је 16 m и висока 5 m. У
куполи је фреска Богородице са Христом, коју окружују анђели чувари. У апсиди
параклиса је представа Христа који диже из гробова Адама и Еву, док под његовим
ногама лежи Сатана окован ланцима. Главни свод цркве осликан је сценом
страшног суда у којој је, по први пут, у једној цркви из XIV века насликана група
нагих људских фигура. На зидовима параклиса представљене су и озбиљне фигуре
светих ратника (Жељко, 1998).
НОВИ ДЕО ИСТАНБУЛА
Мост Галата
Мост Галата спаја стари део града са новим и њиме се дању одвија жив
саобраћај у оба правца. Дуг је 468 m и широк 26 m. Централни део се у раним
јутарњим часовима отвара да би пропустио бродове у залив. Поред моста на
Галати, преко Златног рога су изграђена још два. Не зна се тачно када је залив по
први пут премошћен. За време опсаде 1453. године Турци су у заливу саградили
неку врсту понтона од свог бродовља и тако омогућили пешадији јуриш на град.
Године 1502. позван је Леонардо да Винчи, а неколико година касније и
Микеланђело, да овде саграде мост. Први мост од дрвета саграђен је 1845. године
по наређењу султаније Безми Алем, мајке Абдулмеџита I. Данашњу плутајућу
конструкцију изградила је немачка фирма Ман 1912. године (Жељко, 1998).
Кула Галата
Историја и порекло Галата куле су прилично нејасни. Мисли се да је прву

кулу светионик на овом месту, подигао цар Анастазије (491-518). Изгледа ипак
вероватније да су је саградили Ђеновљани 1216. године да би се одбранили од
могућег напада са друге стране залива. Поморске силе су користиле Галату као
луку и трговачки пункт, па су у сврху заштите подигле око ње и чврсте зидине
1341. године, са кулом на окуци фортификације. После пада Цариграда под Турке,
кулу је први пут темељно рестаурирао Селим I у XVI веку. За време Сулејмана I
Величанственог служила је као затвор, а у време владавине Мурата III као
опсерваторија и пожарна осматрачница. Дрвени врх куле је 1794. године прекривен

оловом, а на четири угла су саграђене мале застакљене куле, што је забележено у

гравирама савременика. Кула је изгорела 1835. године, али је у време Махмута II
почетком XIX века поново рестаурирана. Приликом наредних преправки нестао је
њен дрвени врх, а 1967. године обновљена је на сасвим нов начин. Данас је
покривена бетонском капом и до њеног ресторана на врху води лифт и 151
степеник. Са врха куле пружа се фантастичан поглед на Златни рог, Босфор, као и
на Топхане и џамију Али-паше (Жељко, 1998).
Палата Долмабахче
Кварт око палате Долмабахче налази се на европској страни Босфора на

улазу у Мраморно море, између Бешикташа и Кабадаша. Овде се некад у великом
заливу сакупљала отоманска флота пред полазак у ратне походе. Павиљони и
краљевске лође подизани су уз обалу још од XV века на овамо. Залив је, у
међувремену, запунио муљ. Првобитна палата је саграђена у време Ахмета I на
земљишту које је још раније било нивелисано. Име је добила по царским вртовима
које је султан изабрао за место градње. За владавине Ахмета III нове царске лође и
павиљони су укључивани у зидине које је овај султан поправио.
Данашња палата изграђена је у време Абдудмеџита I, пошто су претходно
порушене неке старе грађевине да би се добило простора за нову градњу. На тај
начин је створен велики простор за све додатне грађевине, са палатом у центру.
Сама палата је изграђена између 1842. и 1856. године. Први део и највећи салон
Мабејн завршен је 1847. године, а последњи датум градње који је записан изнад
капије Валиде је 1855. година. Цео комплекс палате је завршен по дневном листу
“Џериде и Хавадис” 11. јуна 1856. године, а султан Абдулмеџит I се уселио у своју
нову резиденцију 7. јуна исте године. Тако је после Топкапија, палата Долмабахче
постала званична резиденција отоманских султана. Свечани пријем у част
француског адмирала Пелисијеа и завршетка кримског рата искоришћен је и за
инаугурацију нове резиденције. Вечера је трајала 3 сата и послужено је 37 јела.
Адмирал је био одликован Отоманским орденом украшеним драгим камењем, а
други орден је преко енглеског амбасадора био уручен и генералу сер Вилијему
Кодрингтону. Бриљантна промоција нове царске палате била је на неки начин,
сигнал за увођење нове моде и стила у живот престонице. У архитектури је почео
да преовлађује нови дух, одбачене су лаке и привремене конструкције, наслеђе
номадске прошлости, и отпочела је градња импозантних палата и здања од трајног
материјала. Уопште, период владавине Абдулмеџита I представља важну етапу у
историји Отоманске царевине и њено постепено кретање ка Западу.
Долмабахче је саграђена по плановима архитекте Бајлана, а током градње су
били ангажовани и бројни локални и европски уметници и занатлије. Укупна
површина коју палата покрива је 14.595 m2 и садржи 334 собе, 25 салона, 6
купатила и 6 тераса. Стил је мешавина барока, рококоа и империјалног турског
стила. Ентеријер и намештај палате је извео Сешан, декоратер париске опере.
Намештај је углавнон европског порекла, наручен из најчувенијих европских
радионица, док су неки комади поклон западних и оријенталних држава, па су
често у једној просторији различити стилови намештаја. Завесе, тапети и теписи су

највећим делом домаћег порекла, из царске фабрике у Херекеу. Утисак невиђене

раскоши појачавају дивни паркети, кристални лустери, од којих је један тежак 4,5
тоне, канделабри, огледала, балустраде, као и султаново купатило од алабастера.
Ово је права кристална палата из бајке, 36 лустера висе са њених плафона, чак и
степениште има кристални гелендер. Столице прекривене дамастом, гоблени и
свилени теписи, порфир, порцулан, сребро, две велике медвеђе коже, поклон
руског цара, само неки су од садржаја ове зграде. Палата поседује запажену
колекцију од око 600 уметничких слика, 19 је насликао Зонаро, дворски уметник, а
28 чувени руски сликар Ајвазовски. Здање је било сведок и неких важних догађаја
турске историје. Овде је заседао први турски парламент 1877. године, а по
проглашењу Републике и први турски историјски конгрес 1932. године, под
директивом Кемал-паше. Оснивач Турске Републике Кемал-паша Ататурк је овде и
преминуо 10. новембра 1938. године у соби број 71, у 9.05 часова, када су
заустављени сви сатови палате (Жељко, 1998).
Палата Јилдиз
Палата Јилдиз је четврта резиденција отоманских султана, после старе

палате, Топкапија и Долмабахчеа. Смештена је у пријатном гају који гледа на
Босфор, а име је добила по Јилдиз киоску Махмута II. Постоји легенда да је овде
живела у вили окруженој дивним вртом, миљеница султана Абдулмеџита I, дама по
имену Јилдиз (Георгина). Ако не због лепе Георгине, а оно сигурно због имена ове
палате, овде се сваке јесени одржава изложба овог лепог цвећа. Султан
Абдулхамит I је поучен двема детонажама у палати Долмабахче, изабрао ову
палату окружену високим зидовима за своју званичну резиденцију из које је владао
30 година. Палати су додата и три павиљона: Шале, Малта и Чадир. Цео комплекс
укључује још и библиотеку, фабрику порцулана и радионицу намештаја. Једна од
најзанимљивијих грађевина овог комплекса је павиљон Шале, назван тако по
“шалеима” у Француској и Швајцарској, јер својим изгледом подсећа на њих.
Пројектовао га је архитекта дАронцо и познат је још и као Церемонијални
павиљон. Састоји се из две грађевине обе подигнуте за посете немачког цара
Виљема II, 1889. и 1898. године. Три спрата грађевине повезују прекрасно и
деликатно изрезбарене степенице, а укупно 50 соба павиљона декорисано је
мешавином барока, рококоа и оријенталних стилова. По зидовима Церемонијалног
салона висе тешка луксузна огледала, а плафони су украшени позлаћеним
панелима. Седефли ода, је тако названа по својим седефом украшеним вратницама,
а Сари ода (жута соба) плени својим прекрасно осликаним плафоном. Павиљон
Шале је неко време био коришћен и у протоколарне сврхе. У његове значајне госте
се убрајају и Шах Реза Пахлави, јордански краљ Хусеин, индонежански председник
Сукарно, цар Хаиле Селасије, Де Гол и многи други. Од 1985. године овај павиљон
је отворен за публику и проглашен спомеником (Жељко, 1998).
Тврђава Румели Хисар

Снажну тврђаву Румели Хисар на европској страни Босфора подигао је

Мехмед II Освајач, да би успоставио контролу над мореузом и одсекао
Константинопољ од могућих извора помоћи. Тврђава је на најужем делу Босфора
преко пута 60 година раније изграђеног Анадолу Хисара (подигао га је деда
Мехмеда II, Јилдерим Бајазит). Млади султан је лично надгледао радове и
комплекс је завршен за четири месеца 1452. године, заједно са џамијом, цистерном,
складиштима и дрвеним баракама за гарнизон. На зидове је поставио стотинак
топова, чију је снагу прва осетила једна венецијанска галија под командом
Антонија Пизе, која је упркос упозорењима запловила Босфором и била одмах
потопљена. По освајању Константинопоља 1453. године обе тврђаве, Анадолу и
Румели Хисар изгубиле су свој стратешки значај, а ова последља постала је затвор.
Идеју да се северна кула искористи као тамница дало је хапшење Гедик Ахмет-
паше, значајног везира, који се супротставио султану у вези једног похода у
Албанији. Тврђава је постала затвор и стратиште побуњених јаничара и њихова
погубљења су објављивана пуцањем топова. Овде су били затварани и држављани
европских земаља који су се затекли у Истанбулу у време када су њихове државе
биле у рату са Отоманским царством. Познати турски путописац и историчар
Евлија Челебија наводи да је гарнизон Румели Хисар бројао 300 јаничара и 105
артиљеријских оруђа. Пуцањем топова су означавани верски и државни празници.
Румели Хисар је подигнут на падини која се спушта ка западу. Три велике куле су
постављене на угловима и одвојене са 14 мањих, које спајају зидови дуги 3,5 km.
Замак површине 30.000 m2 има 5 улаза. Рестауриран неколико пута, Румели Хисар
је коначно постао рушевина после владавине Махмута II. Обновљен је 1953. године
у част 500 година победе и данас је музеј на отвореном (Жељко, 1998).
АЗИЈСКИ ДЕО ИСТАНБУЛА
Палата Бејлербеј
Првобитну дрвену палату, која је саграђена у време султана Махмута II је

уништио пожар. У време владавине Абдулазиза, изграђена је нова измезу 1861. и
1865. године. Палата је у неокласичном стилу, а фасаде су јој изведене у мермеру и
пешчару. Њене алеје и стазе су посуте шљунком и песком, а окружују их
магнолије, борови, сунцокрети и бокори ружа. Палата је подељена у две секције,
које заједно имају 24 собе и 6 салона. Одаја са базеном на доњем спрату и Плава
соба на првом, са просторијама које их окружују, представљју мушке одаје, док је
харем нешто мањи. Пошто је била летња резиденција, палата не поседује систем
грејања. Декорације и луксузно израђен намештај су типични за отомански
империјални стил XIX века. Стубови Плаве собе су прекривени штукатуром и
обојени тако да подсећају на мермер, у кобалтноплавој боји. Плафони су
декорисани геометријским формама, измешаним са флоралним мотивима, и
букетима у медаљонима. Између њих су постављени панели са наутичким сценама,
ратним бродовима и осталим пловилима. Изгледа да је султан Абдулазиз, патрон
турске морнарице, лично израдио неке од цртежа за декорације, пошто се бавио и

сликарством. Зидови салона и соба палате су декорисани и записима из корана, а

један запис на зиду Плаве собе хвали праведност овог султана у вођењу државних
послова. Највећи део намештаја је европског порекла, као и гоблени. Вишебојни
кристални лустери висе са таваница многих соба прекрасне палате, а свуда се могу
видети вазе кинеског и јапанског порекла, али и од саксонског порцелана из Севра,
као и Јилдиз порцелан из фабрике основане у доба Абдулхамита. Плата Бејлербеј је
препуна сатова, највише оних француске производње, од којих је стони сребрни сат
у Плавој соби тежак 60 kg. У палати се налазе и три купатила, једно из периода
градње палате и два дограђена у време Абдулхамита II. Ову блиставу палату на
обалама Босфора посетио је велики број државника и знаменитих људи.
Најдуже је у овој палати живео султан Абдулхамит II, после свог повратка
из егзила у Солуну 1912. године. Збачени султан је овде и умро 1918. године.
Његове одаје, спаваћа соба у рококо стилу, радни сто, фотеља и библиотека се
данас могу видети у палати, која је претворена у музеј (Жељко, 1998).
Девојачка кула
Кула је саграђена на стеновитом острвцу на улазу у Босфор из Мраморног

мора, 180 m удаљена од обале Ускудара. Постоје легенде и казивања о пореклу и
историји куле. По једној од њих византијски цар је овде послао своју кћер да би је
спасао од пророчанства које је предсказало да ће лепа принцеза умрети од уједа
змије. Ни чврсти зидови куле нису успели да измене судбину цареве кћери коју је,
ипак, ујела змија сакривена у котарици са грожђем. По овој тужној легенди кула је
и добила име – Девојачка кула. Постоји и друга прича, која се базира на легенди о
Хери и Леандеру. Леандер се заљубио у прелепу свештеницу Херу. Пошто им је
било забрањено да се узму, Леандер ју је тајно посећивао свако вече, пливајући
преко мореуза. Да би Леандер могао да се снађе, Хера је носила бакљу на највишу
кулу и чекала га да дође. Али једне олујне ноћи киша је угасила бакљу у Хериној
руци, а Леандер се удавио јер није могао да нађе пут. У зору Хера је видела
Леандрову исцепану кошуљу како плута и бацила се у воду. Тако су се љубавници
коначно сјединили у смрти.
За кулу се поуздано зна да ју је саградио византијски цар Манојло I Комнен
у XII веку, да би се искористио чврст темељ за ланац којим би, по потреби,
затварао пловидбу Босфором. Кула је тада ограђена утврђеним зидом, чији се
темељи још увек виде под водом. Око 1545. године Турци су цео замак
реконструисали у камену и поставили топове на зидове. 1721. године изгорела је
дрвена кула, а нова, 18 m висока, је поново подигнута 1763. године. Данас је ова
кула светионик (Жељко, 1998).
Тврђава Анадолу Хисар
Тврђаву Анадолу Хисар саградио је 1395. године султан Јилдерим Бајазит,

58 година пре пада Цариграда у турске руке, као први корак ка успостављању
контроле над пловидбом мореузом. Над замком се уздижу две куле: једна окренута
према мору, и друга унутрашња, са одбрамбеним зидовима који је окружују. У
XVII веку је придодат месџид-џамија капела и отворени простор за молитву-

намазгах. По заузимању Цариграда од стране Турака, Анадолу Хисар је коришћен

као затвор све до XIX века (Жељко, 1998).

НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ТУРИСТИЧКЕ
МАНИФЕСТАЦИЈЕ
У оквиру комплексне туристичке понуде Истанбула, која се првенствено

базира на великом броју културно-историјских споменика из разних епоха, али и
бројним пунктовима спортско-рекреативног карактера, треба истаћи и значај
туристичких манифестација, које код неких туриста представљају и најважнији
мотив за посету овом велелепном граду. Истанбул је најважније културно
средиште Републике Турске (али његов значај у погледу културе прераста границе
Турске), због чега је домаћин многих међународних (и националних) приредби
фестивалског карактера, затим разних приредби које упознају туристе са турским
националним плесом и фолклором и других манифестација најразличитијег
карактера. Ево само неких од фестивала који се у Истанбулу одржавају сваке
године:
 Међународни џез фестивал (7-18. јул)

 Истанбулско бијенале (17. септембар – 8. новембар)
 Међународни филмски фестивал (17. април – 2. мај)
 Међународни позоришни фестивал (19. мај – 3. јун)
 Међународни музички фестивал (9. јун – 4. јул)
 Турски састанци савремене литературе (1-31. јануар)
 Кирим дани музике и плеса (1-28. фебруар)
 Турски фестивал театра (1-31. март)
 Дечији фестивал (17-23. април)
 Међународни дечији фестивал (20-24. април)
 Фатих прослава (1-31. мај)
 Турски фестивал луткарског театра (1-31. мај)
 Међународни фестивал младих (12-20. мај)
 Међународни Богазици фестивал (15-30. јун)
 Шиле Бези фестивал културе и уметности (1-31. јун)
 Картал међународни фестивал културе и уметности (25-27. август)
 Турски дани филма (1-30. октобар)
 Међународни фестивал клавира (1-31. децембар)
Као што се види из претходног, Истанбул има толико фестивала (и других

културних манифестација) да они покривају читаву календарску годину за туристе
изузетно занимљивим садржајима, тако да посета једном од њих може употпунити
и на прави начин заокружити боравак у Истанбулу. Догађања везана за класичну
музику већином се одржавају у дворани Џемал Решит Беј Хол, док се позоришне
представе, када су у питању фестивали театра, одржавају у културном центру
Ататурк (налази се на тргу Таксим и има концертну дворану, уметничку галерију и

два позоришта). Филмски фестивали одржавају се у биоскопима, којих у Истанбулу

има преко 70 (www.istanbul.com; www.turizm.gov.tr; Жељко, 1998).
Поред манифестација фестивалског карактера, треба споменути и приредбе
које се редовно (обично више пута недељно) изводе за туристе упознавајући их са
турским фолклором, традицијом и религијом, али и историјом Отоманског царства.
Ту се пре свега мисли на плесове који се изводе у традиционалним ношњама,
чувену игру дервиша (једна форма медитације коју изводе припадници овог
исламског монашког реда), концерте које у тврђави Румели Хисар или палати
Топкапи изводи традиционални турски војни оркестар, односно на “трбушни плес”
у неком од ноћних клубова, кога не треба пропустити приликом посете Истанбулу.
Спортске манифестације имају такође велики туристички значај. Трке

једрилица Босфором, које се одржавају једном годишње привлаче велику пажњу
туриста, али су ипак, најзначајнија спортска догађања везана за фудбал. Истанбул
има три стадиона (Фенербахче, Митат-паша и Спорт ве Верги сарај) и само онај ко
је био на утакмици, односно градском дербију између Галатасараја и Фенербахчеа
може да схвати колико је фудбал значајан за просечног становника Истанбула
(Група аутора, 1995; Жељко, 1998).
На крају, навешћемо и турске државне празнике, који су обично пропраћени
различитим културним, уметничким и забавним дешавањима:
 Нова година (1. јануар)

 Курбан Бајрам (23. фебруар)
 Дан независности и Дечији дан (23. април)
 Дан комеморације Кемала Ататурка и Дан младсти и спорта (19. мај)
 Дан победе (30. август)
 Дан Републике (29. октобар)
 Рамазан (6. новембар)
 Рамазански бајрам (6. децембар) (www.turizm.gov.tr)
МАТЕРИЈАЛНА БАЗА ЗА
РАЗВОЈ ТУРИЗМА
САОБРАЋАЈ
Истанбул има одличну саобраћајну повезаност са унутрашњошћу Турске и

светом, што је првенствено последица његовог одличног положаја, али и великог
политичког и културног значаја кроз историју.
Главна и истовремено најбржа веза Истанбула са светом је Међународни
аеродром Ататурк, који се налази 23 km западно од центра Истанбула у Јешилкеју.
То је највећи турски аеродром и 2001. године је његове услуге користио 12.601.431
путник. Аеродром је често пребукиран, иако је његов годишњи капацитет чак 22
милиона путника, а недавно је завршен и потпуно нови међународни терминал са
капацитетом од 14 милиона путника годишње, па се процењује да ће до 2005.
године опслуживати 27 милиона путника годишње. Аеродром Ататурк поседује све

потребне пратеће капацитете: две клинике, карантин, апотеке, биро за изгубљене

ствари, банке, пошту, сервис за пртљаг, продавнице, ресторане и барове,
мењачнице, рент-а-кар сервис и друге пратеће сервисе, као и неколико дворана за
одржавање пословних и других састанака.
Да би се растеретио аеродром Ататурк, почетком 2001. године отворен је
Међународни аеродром Сабиха Гоксен у Пендику, 20 km источно од центра
Истанбула. Има два терминала и већином служи за прихват теретних и војних
авиона (тенутно нема путничке линије).
Две највеће Истанбулске луке, Еминени и Каракој, су на супротним
странама Златног рога, али су повезане мостом Галата. У Каракоју пристају
луксузни туристички бродови који крстаре Егејским и Средоземним морем, као и
мањи бродови и јахте, док код Еминенија полазе редовне линије трајекта. Град је
познат и по одличним маринама за прихват јахти, од којих су најпознатије Атакој
марина, на Европској страни, и Каламиш марина на азијској.
Истанбул има и одличне железничке везе. Возови за Софију, Београд,
Букурешт и Будимпешту, а одатле за Беч и Минхен, полазе са станице Сиркеџи на
европској страни, док линије за унутрашњост Турске и Азију полазе са станице
Хајдерпаша, на азијској страни. Постоје и експресни возови за све веће турске
градове, али су линије ка унутрашњости често јако споре (али врло јефтине).
Главне линије су: Богазици експрес, Башкен експрес, Фатих експрес, Анатолија
експрес, Анкара експрес.
Турска има доста густу путну мрежу (већином путеви са две траке, али и
солидан број ауто-путева са три траке), али се она лоше одржава и путовање може
бити врло опасно, барем по европским стандардима (Турска има 14 пута више
саобраћајних несрећа него Велика Британија и по овој статистици је међу првим
земљама Европе). Ипак, уведена је строжија законска регулатива и први резултати
су евидентни, али и даље постоји проблем преоптерећености путева (велики број
аутобуса и камиона који су често претоварени). Најважнији путеви који воде из
Европе за Истанбул су: Е-80, Е-90 и Трансевропски аутопут (ТЕМ). Највећи значај
има свакако ауто-пут Е-80, који улази у Турску код граничног пункта Капикуле,
затим пролази кроз Истанбул и иде за Анкару и даље ка унутрашњости Турске. Од
значајнијих саобраћајница треба споменути још и Д-100, затим пут за Анталију
који прво прати Е-80 до Измита, а онда наставља на југ преко Д-650.
Истанбул има и неколико аутобуских терминала од којих је највећи
Међународни аутобуски терминал у Есенлеру (са линијама за Европу, Азију и
скоро сва места у Турској), на око 10 km од центра града, а поред њега постоје и
терминали Камил Коч, Памукале, Улусеј и други (www.cityguides.travelguides.com).
Градски саобраћај је релативно добро уређен, нарочито ако се има у виду
величина града. Најјефтинији, али и најспорији и врло неудобан (превелика гужва)
начин превоза је градски аутобус. Главне градске линије у европском делу полазе
са трга Таксим, Бешикташа и Аксараја, а у азијском делу из Ускудара, Кадикеја и
Бостанџија. Саобраћај се одвија само до поноћи. “Долмуш” (минибус) је практичан
и релативно јефтин начин превоза, ако га упоредимо са ценом таксија. Цене
одређује градска општина. Главне станице “долмуша” су Таксим, Сиркеџи,
Бешикташ и Аксарај у европском делу, и Кадикеј и Бостанџи у азијском. Између
Тунела и Таксима, дуж улице Истикал, везу одржава старомодни трамвај, док

Карта 5. Саобраћајна карта Турске (Извор: www.oldistanbul.com)
најстарији метро у Европи одвози своју кратку трасу од Тунела до Каракеја. Брзи
трамваји повезују Икители, Аксарај и Сиркеџи, а савремени метро оперише између
Аксараја, Багжилара и Есенлера, као и између интер-сити аутобуског терминала и
Бакиркоја. Истанбулски такси је лако препознатљив по својој жутој боји и ознаци,
а такси станице се могу видети на сваком кораку. Сви поседују таксиметре
(мостарина не улази у цену вожње, већ је плаћају путници). Треба споменути и
фериботе: редеровне линије полазе код Еминенија и иду ка Босфору и Златном
рогу, Ускудару, Кадикеју, железничкој станици Хајдерпаша, Принчевским
острвима и Јалови. Из Катабаша крећу и бројни туристички бродови у правцу
Принчевских острва и Босфора, а организован је и редовни аутобуско-поморски
сервис између Европе и Азије. На европској страни са станице Сиркеџи локални
возови повезују центар са предграђима, док на азијској обали овај сервис обавља
железничка станица Хајдерпаша (Жељко, 1998).
СМЕШТАЈНО-УГОСТИТЕЉСКИ
КАПАЦИТЕТИ
Смештајно-угоститељски капацитети представљају изузетно значајан

фактор туристичке понуде, па им као таквим, треба посветити одговарајућу пажњу.
Туристички радници у Турској свесни су колики је значај ових капацитета, па се у
последњих двадесетак година јако пуно инвестира у њихову изградњу. Овај процес
потпомогнут је и од стране турске државе кроз прилагођавање законске регулативе
и увођење различитих субвенција, како би се привукао страни капитал и охрабрили
домаћи инвеститори. Треба ипак напоменути да већину капацитета у Турској (па и
у Истанбулу) контролише страни капитал (нарочито амерички).
Једину статистику која се односи на број јединица хотела и других облика
смештаја, њихову категоризацију и број кревета води Министарство за туризам
Републике Турске, тако да су обрађени једино подаци за капацитете који послују са
дозволом Министарства. Дозвола Министарства за туризам подразумева одређени
квалитет смештаја и услуга, затим ограничење цена, али и помоћ у промоцији
(маркетиншки наступ турских туристичких радника преко Министарства за
туризам изузетно је агресиван на тржишту). Из истог разлога у овом раду биће
приказани само подаци о броју објеката, кревета и одобрених инвестиција са
дозволом Министарства за туризама. Под појмом “одобрене инвестиције”
подразумевају се сви они (туристички) објекти регистровани код Министарства,
који се налазе између фазе пројекта и оперативне фазе (почетак рада). Треба
напоменути да број хотела и других облика смештаја у Турској далеко већи од
броја регистрованих смештајних капацитета код Министарства за туризам и ови
подаци (табеле 10, 11 и 12) не дају потпуну слику.
Табела 10. Смештајни капацитети са дозволом Министарства за туризам и одобрене

инвестиције у Турској у пероду од 1997. до 2001. године

Капацитети са дозволом Одобрене инвестиције

Година:
Број објеката: Број кревета: Број објеката: Број кревета:
236.632
1997. 1.933 313.298 1.402
1998. 1.954 314.215 1.365 249.125
1999. 1.907 319.313 1.311 245.543
2000. 1.824 325.168 1.300 243.794
2001. 1.998 368.819 1.237 229.047
Извор: www.tursab.org.tr (Министарство за туризам Републике Турске)
Истанбул је у 2001. години имао 265 хотела, што је представљало око 13,3%
смештајних капацитета у Турској (ради се о објектима регистрованим код
Министарства за туризам). Истанбул има око 1000 хотела, па се мора имати у виду
да објекти регистровани у Министарству представљају само мањи део смештајног
капацитета овог града (www.tursab.org.tr).
Табела 11. Број смештајних капацитета и одобрених

инвестиција по регијама 2001. године
Капацитети са дозволом Одобрене инвестиције

Регија:
Број објеката: Број кревета: Број објеката: Број кревета:
Анталија 475 133.752 307 68.262
Истанбул 265 48.265 76 24.307
Мугла 315 56.668 325 56.852
Измир 142 24.189 55 12.380
Ајдин 102 20.495 53 9.805
Остали 699 85.450 421 57.441
Укупно 1.998 368.819 1.237 229.047
Извор: www.tursab.org.tr ( Министарство за туризам Републике Турске)
Као што се види у табели 12 (узети су у обзир само смештајни капацитети

регистровани код министарства за туризам), 1998. године Истанбул је имао 271
јединица смештаја, са 42.779 кревета, односно 20.977 соба. Од врста капацитета
заступљени су хотели, мотели, туристичка села, пансиони, хостели, приватан
смештај и апартмани.
Табела 12. Структура смештајних капацитета у Истанбулу 1998. године

по категоријама и класама
Врста Категорије Број Број Број соба

капацитета Класе капацитета кревета
***** 19 13.033 5.953
**** 36 8.207 4.149
Хотели *** 52 7.407 3.875
** 104 8.633 4.542
* 24 1.683 823
Мотели I класа 1 52 29

II класа 2 164 79
Тур. село I класа 1 514 238
Пансиони - 8 217 118
Хостели - 1 76 40
Прив. смешт. - 22 2.755 1.121
Апартмани - 1 38 10
Укупно - 271 42.779 20.977
Извор: Хотелски водич, 1998
Већину смештајних капацитета у Истанбулу (подаци из 1998. године) чине

хотели, око 86,7%, од којих су најбројнији хотели са две звездице (104 јединице),
али су најквалитетнији хотели са пет звездица имали чак 13.033 кревета, што је око
30,5% од укупног броја кревета у Истанбулу. Одатле се може закључити да су
смештајни капацитети у Истанбулу високог квалитета и самим тим намењени
туристичкој клијентели са “дубљим џепом”. Од осталих капацитета најбројније су
јединице приватног смештаја, које имају 2.755 кревета, што чини око 6,5% од
укупног броја кревета (Хотелски водич, 1998).
У наставку рада биће детаљније приказане најзаступљеније врсте
смештајних капацитета у Истанбулу, кроз опис основних карактеристика
појединих хотела различитих категорија.
Ајасофија пансиони налазе се на тргу Султанахмет, директно иза Аја
Софије, у живописној улици са светло обојеним старим дрвеним кућама. Хотел је у
једној од таквих кућа која је у потпуности рестаурирана и опремљена оригиналним
намештајем (57 соба, 4 апартмана). У оквиру пансиона налазе се и ресторани,
кафеи, барови, турско купатило и остали пратећи садржаји. Ајасофија пансиони
спадају у тзв. “специјалне хотеле” (капацитети лоцирани у неким зградама од
историјског значаја, обично детаљно рестаурираним), који су врло популарни па
место у њима треба резервисати месецима унапред.
Ибрахим-паша хотел такође спада у “специјалне хотеле”. Лоциран је у
старој детаљно рестаурираној згради у самом центру старог града на тргу
Султанахмет, недалеко од Плаве џамије. Хотел поседује 19 соба, кафе бар и терасу
са фантастичним погледом на Мраморно море.
Таксим апартмани представљају стилски уређен апартмански комплекс,
који се налази на тргу Таксим. Апартмани су намењени пословним људима, па су
опремљени адекватним садржајима (факс машине, телефонске секретарице итд).
Цејлан интер-континентал је луксузан хотел (са 5 звездица) на тргу
Таксим, са предивним погледом на Босфор и град. Хотел поседује 390 соба и
апартмана, укључујући и 4 апартмана опремљена за хендикепиране, неколико
ресторана (турски, француски, калифорнијски) и барова, луксузне сале за банкете и
различите састанке, затим објекте спортско-рекреативне намене, добро опремљене
радње и друге садржаје.
Цинар хотел (4 звездице) лоциран је у резиденцијалном делу Истанбула
(Јешилкеј) близу аеродрома и на око 20 km од центра града. Хотел поседује 213
соба (укључујући и 8 луксузних апартмана), 3 ресторана, затворени и отворени
базен са морском водом, одлично опремљен фитнес центар.

Пијер Лоти хотел налази се у старом граду недалеко од Аја софије, Плаве
џамије и покривеног базара. То је мали и лепо уређен хотел са три звездице, који
има 36 соба, свe са уведеним еркондишном и грејањем, телевизором и телефоном
(www.theguideturkey.com).

ОРГАНИЗАЦИЈА ТУРИЗМА
ИСТОРИЈАТ РАЗВОЈА ТУРИЗМА
У ТУРСКОЈ
Турска је ушла у еру планског развоја са уставом из 1961. године. Тада је

основана Државна организација за планирање, као владино тело одговорно за
припрему развојних планова. Развојни план је документ развојне политике, који
садржи стратегије, средства и инвестиционе програме на макро нивоу. План је,
такође и законски документ који представља императив у државном сектору, док
се у приватном сектору ограничава на давање смерница, помоћи и стимулисање
инвестиција кроз различите мере.
Први развојни планови (60-их година) посматрали су туризам као део
услужног сектора и садржали су прогнозе, педвиђени број инвестиција у
инфраструктуру, односно укупан број кревета који треба остварити. Ипак,
долазило је до стварања јаза између израде ових планова и њихове имплементације,
односно њихове практичне примене. Проблеми су се јављали због лимитираности
финансијских извора за капиталне инвестиције, тренутног стања на туристичком
тржишту, као и због расутости туристичких ресурса. Овакво стање је указивало на
неопходност избора приоритетних области. Раних 70-их година су за приоритетне
области проглашени обални делови од Баликешира до Анталије (укључујући
Измир, Кушадаси, Бодрум и Мармарис) и у њих су концентрисане државне и
приватне инвестиције. У овом периоду Турска се окренула развоју тзв. масовног
туризма, чему је погодовала и клима на туристичком тржишту. Министарство за
туризам је иницирало различите развојне пројекте (нпр. Развојни пројекат Јужна
Анталија, који је подржан од Међународне банке за обнову и развој). Ипак, упркос
овим успесима, постојала је велика флуктуација у броју туриста, што је било
последица нестабилне политичке ситуације у Турској, недовољног улагања у
промоцију (само 2-5% средстава која су улагале друге медитеранске земље) и
других екстерних и интерних фактора.
Средином 80-их донесен је Закон за подстицање туризма бр. 2634, који је
тебао да подстакне приватне инвестиције кроз дугоророчне, средњорочне и
краткорочне кредите, различите пореске олакшице и друге стимулансе. Он је
такође давао већа овлашћења Министарству за туризам у планирању и дефинисању
развојних области. Поред улагања у инфраструктуру и објекте, долази и до великих
улагања у комуникациону мрежу и увођења најновијих технологија, као и развоја
авио-саобраћаја. Истовремено, велики светски тур-оператори су били у потрази за
новим туристичким дестинацијама и Турска почиње да се појављује на њиховим
итинерерима, што доводи до вртоглавог повећања броја туриста.
Велики развој туризма у кратком временском периоду довео је до појаве
читавог низа проблема. Ипак, турски стручњаци су били свесни које опасности
могу изазвати претерана тражња и притисак на природне и уопште туристичке
ресурсе. Супротно неким земљама које су имале неправилан туристички развој
који је угрожавао животну средину, али и очување културно-историјских

споменика, Турска је покушала да успостави равнотежу између развоја и жеље за

профитом и очувања природних ресурса. Оваква политика постаје један од
приоритета 90-их година. Да би се смањио притисак на обалне области, туристички
радници откривају нове дестинације широм турске територије, што доводи до
избалансираног економског развоја (сви делови земље осећају позитивне социо-
економске ефекте туризма).
Данас Турска спада у најзначајније туристичке дестинације и налази се међу
20 држава по броју туриста (на 14. месту у свету по оствареним приходима од
туризма). Око 2,5 милиона грађана Турске директно или индиректно везује своју
егзистенцију за туризам, док је код Министарства за туризам лицецирано преко
7.000 туристичких водича и чак 4.200 туристичких агеција. Овакав успех,
постигнут за релативно кратко време, није изненађујућ када се имају у виду
огромни туристички потенцијали Турске. Тога су свесни и туристички радници ове
земље, који врло амбициозно планирају даљи развој (www.tursab.org.tr).
ИНСТИТУЦИОНАЛНА СТРУКТУРА
У Турској постоји читав низ како владиних, тако и приватних институција и

организација које се кроз међусобну кооперацију баве функционисањем, развојем
и унапређењем туризма. Најзначајнија међу њима је свакако Министарство за
туризам Републике Турске.
Министарство за туризам је владино тело одговорно за туризам основано
1963. године (доношењем закона број 265). Главна улога министарства је
координација, решавање проблема сектора, истраживање и планирање развоја
приоритетних области, разни облици стимулације приватног сектора, инспекције
туристичких објеката. Министарство за туризам такође врши обуку особља и
туристичких водича, издаје дозволе за рад путничким агенцијама и бави се
промоцијом Турске као туристичке дестинације.
Поред министарства, као владиног тела, постоје и неке секторске
организације:
 Асоцијација путничких агенција Турске (TURSAB),
 Хотелска асоцијација Турске (TUROB),
 Асоцијација туристичких инвеститора Турске (TTYD),
 Асоцијација приватних авио-превозника Турске (TOSHID).
Треба напоменути да и све остале бранше туристичке индустрије такође

имају своје независне организације, као на пример Организација туристичких
водича или Асоцијација аутобуских оператора, које штите интересе својих чланова,
врше обуку кадрова и координацију са другим секторским организацијама
(www.tursab.org.tr).

ЗАКОНСКА РЕГУЛАТИВА
У ОБЛАСТИ ТУРИЗМА
Законска регулатива у Турској у области туризма до детаља је разрађена и

покрива све аспекте туристичког пословања. Постоји велики број закона и прописа
који се директно односе на различите аспекте туризма. Најзначајнији од њих су
свакако петогодишњи развојни планови које саставља Државна организација за
планирање и који ступају на снагу када их одобри Парламент Турске. Поред ових
планова треба споменути и: Декретски закон о организацији и дужностима
Министарства за туризам бр. 355 (ступио на снагу 3. марта 1989. године), Закон о
путничким агенцијама и њиховим унијама бр. 1618 (ступио на снагу 29. септембра
1972. године), Закон о подстицању туризма бр. 2634 (ступио на снагу 12. марта
1982. године); као и читав низ других закона који регулишу пословање
професионалних туристичких водича, обуку туристичког особља, инспекције и
друге видове контроле, начине инвестирања итд.
Поред ових закона који се директно односе на делатности туризма, постоје и
бројни прописи који се индиректно баве туризмом: Закон о животној средини,
Закон о шумарству, Турски трговачки закон, Закон о страним инвестицијама, разни
порески закони итд. (www.tursab.org.tr).

ТУРИСТИЧКИ ПРОМЕТ
Туризам има велики значај за турску економију. Последњих година у

туризам се јако пуно улаже (капиталне инвестиције, усавршавање кадрова,
прилагођавање законске регулативе, државне субвенције итд.) што је довело до
великог пораста туристичког промета и прихода од туризма. Такође, у туризму је
1997. године било директно запослено 891.000 људи, а индиректно запослених
било је 1.300.000 (укупна запосленост у туризму око 2.200.000). У следеђој табели
види се (уз мање флуктуације) готово константан раст прихода од туризма и
његовог удела у националном производу Републике Турске.
Табела 13. Удео прихода од туризма у националном производу Турске

(у милијардама $)
Година: Национални производ (1) Приходи од туризма (2) % (2/1)

1991. 150 2,7 1,8
1992. 158 3,6 2,3
1993. 179 4,0 2,2
1994. 132 4,3 3,3
1995. 170 5,0 2,9
1996. 184 5,6 3,0
1997. 192 7,0 3,6
1998. 207 7,2 3,5
1999. 185 5,2 2,8
2000. 201 7,6 3,8
2001. 148 8,1 5,5
Извор: www.tursab.org.tr (Министарство за туризам Републике Турске)
Поред константног раста прихода од туризма, повећава се и број страних

туриста који посећују Турску. Турска данас спада у најатрактивније туристичке
дестинације на свету и налази се међу 20 земаља по броју страних туриста
(www.tursab.org.tr).
Табела 14. Број страних туриста и остварена зарада од туризма

у Турској (у милионима $)
Година: Број туриста: Зарада у милионима $:

1997. 9.869.004 7.002
1998. 9.753.697 7.177
1999. 7.487.285 5.203
2000. 10.428.153 7.636
2001. 11.618.969 8.090

Истанбул је најзначајније туристичко место Турске, како по броју туриста

тако и по приходима који се остварују од туризма. Године 2001. град је посетило
преко 2,5 милиона страних туриста, што представља 21,7% на нивоу Турске.
Такође, евидентан је и пораст долазака страних туриста из године у годину.
Интересантно је да су овакви успеси на пољу туризма постигнути уз минимална
улагања, јер Истанбул већ поседује смештајне капацитете и саобраћајну
инфраструктуру, а туристички мотиви града имају изузетне атрактивне атрибуте,
који захтевају минималне инвестиције (већином за одржавање и промоцију).
Табела 15. Број страних туриста у Турској по регијама
1999. 2000. 2001.

Регија:
Туристи % Туристи % Туристи %
Анталија 1.824.406 24,4 3.300.959 31,7 4.211.930 36,3
Истанбул 1.737.187 23,2 2.420.541 23,2 2.517.139 21,7
Мугла 982.330 13,1 1.351.745 13,0 1.327.128 11,4
Измир 376.476 5,0 481.617 4,6 621.589 5,4
Ајдин 285.271 3,8 422.741 4,1 448.599 3,9
Остало 2.281.615 30,5 2.450.550 23,5 2.402.584 21,4
Укупно 7.487.285 100,0 10.428.153 100,0 11.618.969 100,0
Највећи број туриста који посећују Истанбул долази из земаља које

представљају најзначајнија туристичка тржишта (земље Западне Европе и САД),
али и из Руске Федерације. Највише туриста (подаци из 2001. године) долази из
Немачке (306.694 туриста), на другом месту је Руска Федерација (250.023), а затим
следе САД (204.381), Италија (151.897), Француска (140.135) и Велика Британија
(139.294). Као значајна туристичка тржита треба споменути и Украјину, Шпанију,
Јапан и Холандију. Истанбул је 2001. године посетило и 12.958 грађана СР
Југославије, односно 41.497 туриста из држава бивше Југославије (www.turiz.gov.tr).
Немачка
12% 6% Француска
Британија
48% 6%
Италија
САД
6%
Русија
8% Украјна
4% 10%
Остали
Графикон 7. Структура страних туриста по државама

у Истанбулу 2001. године

У табели 16 дата је структура страних туриста по врсти превоза. Из табеле

се види да је авион најзаступљеније превозно средство страних туриста, односно
колики је саобраћајни значај највећег турског аеродрома Ататурк (о овоме ће бити
више речи у поглављу “Материјална база за развој туризма”). Треба напоменути да
туристи чија крајња дестинација није Истанбул (или ако су на крстарењу) остварују
део своје потрошње управо у овом граду, било да је у питању шопинг, посета неком
ресторану или неком од бројних културно-историјских споменика. Што се тиче
туриста који долазе у Истанбул (овде су укључени и туристи који посећују град у
оквиру туристичких крстарења, обично на један дан), највише користе авион као
средство транспорта. Тако је 2001. године 2.307.137 туриста посетило Истанбул
авионом (www.turizm.gov.tr).
Табела 16. Страни туристи по врсти превозног средства
Превозно 2000. 2001.

средство Турска % Истанбул Турска % Истанбул
Авион 7.274.062 69,8 2.183.547 8.459.592 72,8 2.307.178
Аутомоб. 1.969.579 18,9 - 1.965.698 16,9 -
Воз 39.667 0,4 - 55.814 0,5 -
Брод 1.144.845 11,0 236.994 1.113.785 9,8 209.961
Укупно 10.428.153 100,0 2.420.541 11.618.969 100,0 2.517.139

ОБЛИЦИ ТУРИЗМА
Истанбул је метропола богате историје са бројним културно-историјским

споменицима, карактеристична по комбинацији западњачког и оријенталног,
модерног и традиционалног начина живота. Зато је сасвим логично да је у овом
велеграду најзначајнији извор туристичког промета културно-манифестациони
туризам. Највећи број туриста који посећује Истанбул, долази да види остатке
грчке, римске, византијске и турско-османлијске културе, у оквиру различитих
екскурзија или тзв. “културних тура” (задржавају се у просеку нешто краће него
поклоници спортско-рекреативног туризма, али утицај сезоне скоро да не постоји).
Ово потврђује и чињеница да је 1997. године Топкапи палату посетило 870.000, а
Аја Софију 650.000 туриста.
Туристички радници Истанбула су свесни који су главни атрактивни
елементи Истанбула као туристичке дестинације, али покушавају да кроз развој
различитих спортско-рекреативних могућности прошире и употпуне понуду града.
Тако, у самом граду, али нарочито у његовој околини постоје бројни спортско-
рекреативни пунктови, места за опуштање и одмор, где се туристи могу бавити
риболовом, роњењем, голфом, јахањем, једрењем и другим воденим спортовима,
или само уживати у купању и сунчању на једној од плажа у непосредној близини
Истанбула. Главни центри спортско-рекреативног туризма у Истанбулу и његовој
околини су: Килиос (место на 25 km од града на европској обали Црног мора са
предивним пешчаним плажама), Београдска шума (омиљено излетиште становника
Истанбула), Полонезкој (25 km од града на азијској страни), Шиле (пешчане плаже
на Црном мору удаљене 70 km), Бајрамоглу-Дариџа (ботанички парк са великим
бројем биљних и птичијих врста, на око 38 km од града), Ески Хисар (градић
југоистично од Истанбула са изванредном јахтинг марином), Силиври (излетиште
са најразличитијим рекреативним капацитетима). Треба споменути и голф клубове
(по један у Београдској шуми и Силвирију и један у самом граду), јахтинг луке и
Принчевска острва, која имају одличне плаже (Бујук ада, мада се купање не
препоручује због загађености воде), као и капацитете за одмор и разоноду (Жељко,
1998).
Поред већ поменутих облика туризма, у комплексној понуди Истанбула
велики значај има и конгресни туризам, што и није чудно када се има у виду
привредни значај града у међународним оквирима. Значај овог облика туризма је
велики јер пословни људи спадају у најбоље потрошаче, са великим уделом
ванпансионске потрошње. Такође треба споменути и верски туризам, јер неки
споменици Истанбула представљају места ходочашћа (нпр. Ејупова џамија у
истоименом кварту Истанбула), а неки експонати истанбулских музеја су
реликвије, које привлаче велики број верника (www.istanbullife.com).
Истанбул је са својим безбројним модерним шопинг центрима и луксузним
продавницама, али и прастарим затвореним базарима са дугом традицијом
трговине и чувеним “ценкањем” продаваца, познат и као центар шопинга. Оваква
активност се не може директно сврстати у туристичка кретања, али је свакако све
значајнија као мотивациони фактор туриста који посећују Истанбул.

ПРЕДЛОЗИ ЗА УПОЗНАВАЊЕ
ГРАДА И ОКОЛИНЕ
ЕКСКУРЗИЈА БОСФОРОМ
Боравак у Истанбулу не може бити комплетан без незаборавне екскурзије

бродом дуж Босфора. Дуж обала овог мореуза, који дели Европу и Азију, налази се
фасцинантна мешавина прошлости и садашњости, неописивог богатства и
једноставне лепоте.
Крстарење Босфором почиње на тргу Еминени. Путници се овде могу
укрцати на један од туристичких бродова који редовно саобраћају између европске
и азијске обале. Бродови наизменично пристају час на једну, час на другу обалу, а
туристи се при сваком пристајању могу искрцати, прекинути екскурзију и
релативно брзо вратити на почетну тачку, јер су саобраћајне везе одличне
(нарочито на европској страни). Кружна вожња траје око шест сати, а цена карте је
врло приступачна.
Као један од оријентира за почетак екскурзије може се узети Килич-пашина

џамија код Топхане, иза које се види фабрика топова из XIX века. Ту је, затим, и
Мола Челеби џамија из средине XVI века, која у многоме подсећа на неки камени
брод који се управо спрема да зарони у воде Босфора. Палата Долмабахче скоро да
се ослања на остатке палате Чираган, уништене у пожару 1910. године, од које су
остали само скелети зидова. Иза Ибрахим пашине џамије на Ортакеју,
рестауриране у рококо стилу у време Абдулмеџита I, пролази се испод лукова
грандиозног босфорског моста, а на другој страни се види палата Бејлербеј, сведок
последњих деценија отоманске царевине. На азијској страни се затим указује
Кучуксу, некада омиљено одмаралиште, са својом троспратном палатом из 1857.
године, саграђеном у доба Абдулмеџита I, по плановима Бајлана. Мало даље је
тврћава Анадолу Хисар и неке од преосталих јалија, дрвених кућа уз саму воду,
данас оронулих. Овакве летње куће биле су дизајниране за уживање у двема
стварима: погледу на дрвеће и цвеће и шуму воде и таласа. Румели Хисар на
Слика 31. Поглед са Босфора на стари град

(Извор: www.turizm.gov.tr)
европској и Анадолу Хисар на азијској обали су на најужем делу мореуза. Брод
даље наставља поред Тарабије, познате по својим плажама, рибљим ресторанима и
космополитској атмосфери. Из Бејазкоза на азијској страни на располагању је такси
до плаже Шиле на Црном мору. За сличну екскурзију ка пешчаним плажама
Килиоса силази се код Саријера, на европској обали. На крају занимљиве пловидбе
налазе се Румели Каваги и Анадолу Каваги, два интересантна села са одличним
рибљим ресторанима (www.dominet.com.tr; Жељко, 1998).

ЈЕНОДНЕВНИ ОБИЛАЗАК
СТАРОГ ГРАДА
Упознавање старог града најбоље је започети на тргу Султанахмет,

некадашњем Хиподрому, јер је на њему и око њега концентрисано највише
споменика. На самом тргу налазе се Египатски обелиск, Константинов стуб и
Змијски стуб. Око трга, једна преко пута друге, налазе се две, вероватно
најимпозантније грађевине у Истанбулу: Плава (Султанахметова) џамија и Аја
Софија (данас музеј отворен за туристе сваког дана осим понедељком). У
непосредној близини трга је улица Согук Чешме, са одлично рестаурираним кућама
из XVIII века, које су управо намењене за посету туриста и у њима се налази
фасцинантна библиотека књига о Истанбулу. На западној страни Султанахметовог
трга налази се Музеј турске и исламске уметности. У наставку ове туре
препоручује се кратка пауза за одмор, која се може провести у традиционалном
турском кафеу у дворишту музеја, у коме се уз чај, кафу, салеп или шербет могу
средити утисци.
После кратке паузе и одмора, обилазак старог града се може наставити
посетом подземним цистернама (Јерабатан сарај), које се налазе у близини
дворишта Аја Софије, или Рокселаниним куптилима, која су између Аја Софије и
Плаве џамије.
Ниједан обилазак Истанбула не би био комплетан без посете Топкапи
палати, која се налази у близини трга Султанахмет и до ње се може доћи пешке.
Ова палата садржи невероватна богатства и за обилазак је потребно доста времена,
па туристи могу направити паузу за ручак у ресторану (служи већином турске
специјалитете) који се налази у оквиру Меџедије павиљона.
После ручка, туристи се “долмушем” могу одвести путем Диван Jолу до трга
Еминени, који представља душу и саобраћајни чвор Истанбула . Трг је на око 200
метара од железничке станице Сиркеџи и на њему се налази Нова џамија и улаз у
Египатску пијацу, на којој се може купити све од рибе и цвећа до половне одеће и
пластичних лавора. Десно од Египатске пијаце је Рустем-пашина џамија, један од
радова чувеног Синана, коју незаобилазно треба посетити.
Обилазак старог града обично се завшава посетом Покривеном базару
(Капали чаршија), који представља прави мали град из 1.001 ноћи. Посета Капали
чаршији је прилика да туристи провере своју умешност у погађању и ценкању са
услужним и љубазним, али пре свега пословним домаћинима (Жељко, 1998).
УПОЗНАВАЊЕ НОВОГ И АЗИЈСКОГ

ДЕЛА ГРАДА

Обилазак новог и азијског дела Истанбула може се започети на тргу Таксим,

на коме се укршта осам великих булевара и почиње улица Истиклал (Булевар
Независности), једна од главних артерија модерног дела града. На самом тргу
налази се споменик Турској Републици подигнут 1928. године, а у непосредној
близини је и Културни центар Ататурк, где се лети за време интернационалних
фестивала одржавају бројни концерти и представе. Од трга Таксим туристи могу
кренути улицом Истиклал, познатом по саобраћајним гужвама али и по мноштву
бутика, луксузним трговинама, баровима, позориштима и биоскопима, а ту и тамо
може се видети и по нека старинска посластичарница. Највећа туристичка
атракција ове улице је најстарија подземна железница у Европи (а данас вероватно
и најкраћа).
Обилазак се може наставити посетом палате Долмабахче, која се налази на
европској обали Босфора, на улазу у Мраморно море. Данашња палата изграђена је
у време Абдулмеџита и покрива површину од 14.595 m2 и садржи 334 собе, 25
салона, 6 купатила и 6 тераса. Стил је мешавина барока, рококоа и империјалног
турског стила. После посете палати Долмабахче туристи могу обићи и палату
Јилдиз, смештену у прелепом врту који гледа на Босфор. То је четврта резиденција
отоманских султана, која је данас већим делом отворена за посету туриста, а
позната је и по фестивалу георгина (врста цвећа), који се одржава сваке јесени.
После овако садржајне туре препоручује се одлазак до куле Галата, која на
свом деветом спрату има ресторан у коме туристи могу ручати, мало се одморити и
средити утиске. Са врха куле пружа се фантастичан поглед на Босфорски мореуз.
До Ускудара на азијској обали Босфора може се стићи редовним линијама
ферибота или мостом Ататурк, дугачким 1.074 m. Директно испред моста је
видиковац и парк Чамлиџа, одакле се пружа фантастичан поглед на Босфор,
Принчевска острва и сам град. У близини је Караахмет, једно од највећих
муслиманских гробаља на свету. Јужније лежи Ускудар (Скутари), који је успео да
задржи нешто од некадашњег оријенталног амбијента, са својим уским уличицама,
дрвеним кућама, хановима, купатилима (хамамима), медресама, џамијама и
шедрванима. На азијској страни Босфора налази се и палата Бејлербеј, мање
величанствена од Долмабахчеа, али свакако вредна посете. Одатле туристи могу
кренути путем који прати Босфор ка северу све до тврђаве Анадолу Хисар (Жељко,
1998).
ЗАКЉУЧАК
Ако игде постоји град који је захваљујући свом положају постигао вечни
живот и славу онда је то, без сумње, величанствени царски град на Босфору. Ова
природна врата између два континента, Европе и Азије, први су открили и
населили у VII веку пре нове ере Дорци из Мегаре у Грчкој. Пловећи трагом својих
чувених претходника, Јасонових аргонаута, прошли су поред Хомерове Троје и на
обали Босфорског мореуза основали своју колонију Византион. Ова грчка
насеобина расла је и развијала се у сталној борби да очува своју независност.
Положај града, његова лепота и богатство изазивали су бројне варварске хорде, а
многи су се јуриши сламали о његове чврсте зидине. Још у време пре Христа,

владајуће силе у региону покушавале су да потчине ову грчку колонију, па је

Византион током неколико векова био под влашћу Персијанаца, Спартанаца и
Атињана, док коначно није постао независни савезник Атине, а затим и Рима. Све
ове опсаде и подјармљивања били су само неизбежна фаза у развоју града, увод у
његов успон ка моћи и величини. Византион је морао да постане римски, да би
владао Римом и читавим светом.
Када је 330. године Константин Велики претворио опустелу грчку
варошицу, уз велику помпу и церемоније, у нови центар Римске империје, град на
Босфору је неповратно ушао у светску историју на велика врата. Од настанка Рима
није на земљи основан град који је толико утицао на кретање светске историје.
Хиљаду година Константинопољ је био интелектуални, политички и културни
центар цивилизованог света.
Четири велике цивилизације уобличиле су овај сјајни град на Босфору:
грчка, римска, византијска и отоманска. Кроз векове је град поносно носио имена:
Византион, Нова Рома, Константинопољ и, на крају, Истанбул (Словени су га
одувек звали Цариград). Када се 1453. године под ударцима Турака Османлија
срушила хиљаду година стара Византија, град је добио нови лик. Његови нови
господари су донели ислам, украсили град минаретима, али и порушили многе
хришћанске грађевине, поставили фонтане на пијачним трговима, подигли ханове,
базаре и караван сараје и изградили џамију Сулејмана Величанственог, “да пркоси”
Светој Софији, највећој грађевини хришћанства, подигнутој хиљаду година раније.
Данас Истанбул има преко 10 милиона становника и представља најважнији
(иако не и главни) турски град. То је највећа лука и трговачки центар, најјаче
економско и културно средиште Републике Турске, важан интернационални
саобраћајни чвор и јак туристички центар. То је модерна метропола са бројним
универзитетима (шест), високим и средњим школама, болницама, библиотекама,
позориштима, биоскопима, музејима и другим културним установама.
Истамбул се све више мења и модеран дух све више побеђује традицију и
прастаро наслеђе. Баште и вртови царског града на Босфору замењују се
облакодерима и новим здањима, сокаци старих квартова претварају се у
канцеларијске блокове, дрвене куће и јалије (дрвени летњиковци на обалама
Босфора) су све ређе, као и стари летњиковци који су некада красили обале
мореуза. Шетајући поред изванредно опремљених и осветљених излога модерних
квартова и уживајући у неком од ексклузивних ресторана на обалама Мраморног
мора или Тарабје, примећујемо да Истанбул постаје део Запада. Истовремено,
гужва и врева на тргу Еминени и мосту Галата, продавци краставаца и парадајза са
својим покретним тезгама, мириси шафрана са Египатске пијаце, мир и спокој у
авлијама великих џамија, мушкарци који уз наргилу медитирају посматрајући жив
саобраћај у заливу Златни рог, продавци воде са својим скромним лименим
посуђем или Циганин са медведом који игра уз звуке фруле, јасно показују да овде
почиње бескрајни и мистични Оријент. Ово је место где се буквално сусрећу Исток
и Запад, прошлост и садашњост.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Васовић, М., Јовичић, Ж.., 1982, Важније туристичко-географске регије Европе,

Рад, Београд
Група аутора,1960, Поморска енциклопедија, Лесикографски завод ФНРЈ, Загреб
Група аутора, 1972, Војна енциклопедија, Издање војне енциклопедије, Београд
Група аутора, 1995, The New Encyclopaedia Britannica, Encyclopaedia Britannica inc.,
Chicago
Група аутора, 1974, Атлас свијета, Југословенски лексикографски завод, Загреб
Група аутора, 2000, Turkey Almanac 2000, InterMedia Uluslararasi Iletisim as, Istanbul
Група аутора, 1969, Touristic Istanbul, Keskin Color Ltd. Co., Istanbul
Жељко, Драгољуб, 1998, Цариград и егејско приморје Мале Азије, Београд
Туристички водич, 2002, Turkey, Rehber Basim Yayin Dagitim, Istanbul
Туристички водич, 2001, Istanbul and The Marmara Region, Ministry of Tourism,
Ankara
Хотелски водич, 1998, Hotel guide, Ministry of Tourism, Ankara
www.bs-ca.org
www.die.gov.tr
www.encarta.msn.com
www.istanbullife.org
www.istanbul.com.tr
www.istanbultravelguide.net
www.library.uu.nl
www.meteor.gov.tr
www.metropolis.org
www.oldistanbul.com
www.olympist.org
www.theguideturkey.com
www.turizm.gov.tr
www.tursab.org.tr
www.ttyd.org.tr
www.turkishguides.org
www.turkishodyssey.com
www.tourismturkey.org
www.turkishembassy.org
www.worldclimate.com
www.weather.com
www.worldclimate.com
www.worldtravelguide.net
www.worldpress.org

Istanbul Veliki Diplomski Rad

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Istanbul Veliki Diplomski Rad

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Драгутин Јанковић Дипломски рад

Истанбул је кроз своју два и по миленијума дугу историју био престоница

Туристичке знаменитости Истанбула 3

Истанбул има одличан туристичко-географски положај. Налази се на око 40°

Као највећи турски град Истанбул је и ракрсница копнених путева који

Туристички значај положаја Истанбула је је веома велики и многостран.

Туристичке знаменитости Истанбула 4

спортско-рекреативне активности (Килиос, Полонезкој, Шиле, Бајрамоглу-Дариџа,

Из претходног се види да Истанбул има повољан положај у односу на

Туристичке знаменитости Истанбула 5

Главни атрактивни атрибути Истанбула као туристичког места су свакако

РЕЉЕФ КАО ТУРИСТИЧКА

Туристичке знаменитости Истанбула 6

Босфор представља вијугави теснац усечен 120-200 m у зараван од

КЛИМА КАО ТУРИСТИЧКА

Истанбул има доста благу и пријатну климу. То је медиранска клима са

Табела 1. Средње месечне и годишња температура ваздуха (°C) у Истанбулу

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Туристичке знаменитости Истанбула 7

Као што се види из табеле 1, у Истанбулу нема великих температурних

Графикон 1. Средње месечне температуре (C)

Најзначајнији ветрови у Истанбулу су: североисточни ветар Појраз, који

Табела 2. Средња месечна и годишња облачност (у десетинама) и

Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Туристичке знаменитости Истанбула 8

Графикон 2. Средњи месечни број сунчаних и

Број сунчаних сати у Истанбулу је у складу са Медитеранским просеком и

Табела 3. Средња месечна и годишња инсолација (број сунчаних сати и дана)

Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Падавине се већином излучују у облику кише (снег пада до седам дана

Табела 4. Средња месечна и годишња количина падавина (mm) у Истанбулу

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Туристичке знаменитости Истанбула 9

Количина падавина (mm)

Графикон 3. Средња месечна количина падавина (mm)

Туристичке знаменитости Истанбула 10

Ево и неколико података о околним морима. Мраморно море је добило име

Табела 5. Средње месечне и годишња температуре (C°) воде код Истанбула

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII Год.

Хидрографски фактори имају велики значај за развој туризма у Истанбулу.

Туристичке знаменитости Истанбула 11

Црном и Мраморном мору (Принчевска острва, Килиос, Полонезкој, Шиле,

Европска Турска има прилично оскудну вегетацију. Источна Тракија је

Туристичке знаменитости Истанбула 12

Паркорман (Парк шума) налази се у Маслак четврти Истанбула. Парк

Туристичке знаменитости Истанбула 13

У оквиру поглавља “Друштвене карактеристике” биће речи о историји

Оснивање Византиона. Не може се са сигурношћу рећи када су настала

Туристичке знаменитости Истанбула 14

водило широко степениште, а у близини се налазила и Агора, позната као

Туристичке знаменитости Истанбула 15

преживео до данашњег дана. Док су главне градске артерије биле оивичене

Туристичке знаменитости Истанбула 16

V Дука Мурзуфи, који води антилатинску политику што је изазвало нападе

Туристичке знаменитости Истанбула 17

Туристичке знаменитости Истанбула 18

Хиос, кренуле су у пробој. Иако малобројна, флота хришћана је успела да се

Туристичке знаменитости Истанбула 19

до јаничарске побуне и на престо је доведен луди Мустафа, Османов стриц.

Туристичке знаменитости Истанбула 20

Све суровија тирнија “крвавог султана”, како су називали Абдулхамита II,

Туристичке знаменитости Истанбула 21

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАНОВНИШТВА