Рано обожавање камија

Још од праисторијских времена, у Јапану се, као нигде другде у свету, поштују оно
што Јапанци називају камијима – духови и божанства. Религија према којој се обожавају
различити камији назива се шинто, то јест „пут камија“, а обележава се идеограмима које
су Kинези вековима користили како би описали нешто натприродно и мистериозно.

У преводу са јапанског на српски, реч „ками“ јесте „божанство“, али поглед

Јапанаца на камије знатно се разликује од погледа народа са Запада на монотеистичке
богове као што је на пример хришћански Бог. Док је Бог свемогући, свезнајући и сведобар,
јапански камији ближи су људима, а код многих разлика од људи и није толико велика.
Kамији су бића и неба и земље, они нису свемогући нити једино добри, већ постоје и они
зли. Учењак Мотори Норинага наводи да су камији бића неба и земље, духови који се
поштују у храмовима исто као и људи, животиње, биљке, планине итд. Шинто
подразумева постојање духа унутар свега што нас окружује: унутар планина, ветра, кише,
свемирских тела, а чак се и неке животиње као такве сматрају камијима - као што су на
пример тигар, зец, вук или змија. Неке аристократе, али и владари, такође су сматрани
камијима.

Поред камија, постоје још и духови који су били поштовани, али их Јапанци нису
називали камијима, већ тама (душа), моно (демон), цући и ми (анималистички духови), и
ћи и ицу (духови са магијским моћима). Kамији су искључиво одабрани духови, они чији је
ниво поштовања и важности увећан над осталим духовима попут цућија или ицуа. Даље се
над осталим камијима уздижу они са највећом моћи, односно моћи стварања. Такви камији
су на пример Изанаки и Изанами, Аматерасу, Такамимусуби и други.

У шинтоу важну улогу заузимају такозвани ритуали прочишћења. Kонцепт цуми

потиче још из „доба камија“ јапанске историје, односно митологије, и представља
одређено загађење или преступ. Овај концепт се знатно разликује од хришћанског
концепта греха, и не подразумева искључиво људске грехе, то јест, лоша дела која су људи
сами починили, већ и катастрофе и „нечистоте“ над којима они нису имали контролу
(магагото). Тако су настали ритуали прочишћења којима би се цуми одстранио.
Церемонија прочишћења се посебно обављала три месеца пре устоличења новог цара.

Шинто ритуали су у праисторијским периодима Ђомон и Јајои, настали првобитно

због лова, риболова и пољопривреде. Kамијима се молило за добар улов или жетву, па тако
постоје и камији попут Уканомитаме и Тојоукеа – камија пиринча. Међутим, у овом
временском периоду сама религија није имала назив који данас носи (шинто, шинтоизам),
и то због недостатка предмета у којима камији обитавају, тачно означених места где би се
они обожавали, као ни тела камија (шинтаи).
 У периоду Kофун јапански кланови почињу да траже своје претке у камијима, па
тако одређени камији постају заштитници јаких кланова. Тада такође долази до развитка
концепта светог места на коме камији живе, велика разлика од претходних периода Ђомон
и Јајои. Први заштитник царског клана био је Такамимусуби. Он је имао улогу у
годишњем фестивалу за подмлађивање цареве душе (Ћинконсаи) и пролећном
пољопривредном фестивалу (Kинесаи). Међутим, даљим развитком шинтоизма, Аматерасу
бива „усвојена“ за претка царског клана, и самим тим бива проглашена за врховно
божанство шинтоизма. Kао један од могућих разлога за замену Такамимусубија Аматерасу
на месту заштитника царског клана наводи се трговина Јамато двора са Kорејом (због чега
су преузете и царске регалије – огледало, јаспис и мач), где су краљеви били сматрани
„децом сунца“. Овим почиње систематизација шинтоизма на националном нивоу.

Државни шинтоизам сазрева паралелно уз покушај изградње бирократске државе

као што је Kина. Пошто Јамато двор преузима религијску власт, религија и државно
уређење сасвим природно утичу једно на друго. Постепено се успоставља систем рицурјо,
унутар кога су надлежни били гунђи – особе које су извршавале магијско-религијске
дужности. Двор наређује да се саставе званични списи шинтоа, Kођики и Нихон шоки, који
би оправдали и учврстили царску власт уз помоћ религије.

Будизам у Јапан стиже у 6. веку и убрзо се показује као много повољнија религија
за утврђивање царске власти од шинтоа. Међутим, шинтоизам опстаје, јер је анимистичко
обожавање природе одавно постало део јапанског духа. Убрзо долази и до синкретизма,
када се шинтоистички и будистички системи спајају у причу о томе како су камији
надљудска бића подложна телесним страстима са потребом за будистичким спасењем, а
почетком периода Нара се чак верује и да су камији заштитници будистичког закона –
бодисатве. До краја 8. века, шинтоизам еволуира у већ доста комплексан религијски
систем.

РАНО ОБОЖАВАЊЕ БУДЕ

● Будина учења показују да просветљење може да се достигне и да људска патња може да се

елиминише тако што ће се све везе са овим светом одбацити. Он је био под великим
утицајем таоизма и Kинезима је (уз конфуцијанизам и таоизам) служио да утврди царску
власт. Kорејска краљевства и јапанско царство су увидели да је будизам заузео централну
позицију у кинеској концепцији суверенитета и схватили да би прихватање будизма и
осталих пракси из Kине помогло да и они успоставе бољу контролу над својом земљом.
● Прво краљевство које је прихватило будизам било је Kогурјо јер је било најближе Kини.
Пекће и Шила су тек касније прихватиле будизам, а Јапан га је последњи прихватио.
● Будизам у Јапану био је мешавина оног оригиналног будизма из Kине и свих промена које
су корејска краљевства увела када је будизам стигао у њих. Сва краљевства су користила
 будизам како би учврстила своју власт, па се ту може видети сталан однос између
политичког владара (кенрјоку) и спиритуалног владара (кен'и).

БУДИЗАМ И УСПОН KОРЕЈСKИХ KРАЉЕВСТАВА

● Будизам је стигао у Kогурјо 372. када је цар Гу-чијен из династије Ћин (Северна Kина)
послао у Kогурјо будистичког монаха, а краљ Kогурја је потом послао изасланике у Kину
који су се вратили 375. године.
● Владавина краља Kуангетоа се сматра да је била златно доба политичке моћи и
будистичког сјаја.
● Будизам је стигао у Пекће из Источног Ћина 384. године, али је постао велики тек за време
краља Мурјонга (501-523).
● Пекћеом је владао клан придошлица Пујо и они су прихватили будизам, али је велики број
људи у земљи био заправо Хан и они нису били толико отворени ка новим религијама. У
Пекћеу је народ био под утицајем северног шаманизма и јужних агрокултурних обичаја.
Будизам је процветао када је основана нова престоница Унгђин након напада Kогурјоа, па
су уведене административне реформе, нови бирократски систем итд. (владавина Мурјонга).
● Златно доба будизма у Пекћеу је било тек када је престоница премештена у Пујо (Саби)
538. године (тада је уведен и у Јапан).
● Будизам је стигао у Шилу између 527. и 535. године како би краљ Попхунг (име му значи
„краљ под којим је будизам процветао“) учврстио своју власт. Kраљевски клан Шиле имао
је наследну улогу свештеника који су обављали ритуале за кланове око себе, али то се
мењало тако да су они тако фактички завладали земљом.
● Развој будизма у Шили је имао две фазе: 1. Првобитна фаза реформи; 2. Златно доба.
Шилин будизам био је из јужне Kине, преко Пекћеа, али је будизам из времена Ћинхунга
био из северне Kине, преко Kогурјоа.
● Златно доба корејских краљевсатва:

● Kогурјо – краљеви Сосурим и каснијеKуангето

● Пекће – краљеви Мурјонг и касније Сонгмјонг

● Шила – краљеви Попхунг и касније Ћинхунг

● Не зна се тачна година доласка будизма у Јапан: Нихон шоки каже да је то било 552. а
Ганго-ђи енги каже да је то било 538. (односно, од почетка владавине краља Сонгмјонга
513. Или 527.).

БУДИЗАМ KЛАНА СОГА

● Kраљевски клан и сви јапански кланови били су против будизма, а клан Сога (придошлице)
били су за будизам и све тековине из Kине и Kореје. Цар Kимеи је наредио Сога но Инамеу
да врши будистичке ритуале експериментално, али је убрзо избила епидемија богиња и сви
су мислили да је то јер је Сога но Инаме наљутио камије, па су све будистичке статуе
спаљене и бачене у канал у Наниви (Осака).
● Противљење будизму није проистекло из неког изузетног веровања у камије, већ је народ
мислио да би обрадивом земљишту више погодовало да се ритуали камијима лепо изведу,
него да се верује у будизам.
● Сога но Инаме веровао је да ће Јапан напредовати као и Kина и Kореја ако преузму
будизам, али су ови против будизма мислили да би веровањем у њега само разљутили
јапанске камије. Будизам је забрањен 569. године када је Сога но Инаме погубљен, али
онда је Сога но Умако (Инамеов син) поново обновио будизам, па је поново забрањен 585.
године када је земљу захватила куга. Она се ипак наставила и након забране будизма па је
цар допустио Умаку да настави с практиковањем своје вере.
● Kлан Сога је двапут победио противнике будизма и будизам процветао: 587. када су главни
противници (министри) убијени, и 592. када је убијен цар Сушун који није много ценио
будизам.
● Земља је подељена на два дела: 1. Досељенички кланови у престоници, богати због умећа
које су донели са собом из Kореје и Kине (за будизам); 2. Многобројнији, сиромашнији
домаћи кланови, живе свуда по земљи од пољопривреде (шинто).
● Соге нису могле да постану цареви иако су однели велику војничку победу над царским
кланом и министрима јер је цар по правилу био онај са титулом високосвештеника
шинтоизма, а Соге су биле за будизам.
● Царица Суико је имала мајку из Сога клана и подржавала је будизам, али га није
прихватила онако као што јесте шинтоизам. Тражила је од министара да прихвати три блага
и да јој направе извезене слике Буде, тражила да се Принц Шотоку подучава сутрама итд.
Међутим, историчари верују да није толико желела да га подржава јер се бојала да Умако
искористи будизам да би повећао своју спиритуалну моћ и да на крају не би начинио
будизам државном религијом.
● Не постоје докази да су Соге обожавале Буду да би се спиритуално просветлиле или
достигле васкрснуће у рају после смрти.

БУДИЗАМ ПРИНЦА ШОТОKУА

● Принц Шотоку је познат као отац јапанског будизма. Подигао је Икаруга храм (централно
место будизма у Асука периоду), послао студенте у Kину династије Суи да уче о будизму.
Под владавином Шотокуа, Јапан је прешао са будизма из Kогурјоа и Пекћеа на будизам
Kине Суи и Танг династија. Волео је будистичку доктрину празнине.
● Будино обожавање је било опремљено егзотичним стварима из културолошки напредних
земаља па се веровало да се тако стварала магија и зато је будизам тако брзо напредовао.
Неки критичари верују да је Сога но Умако кренуо ка путу да будизам буде државна
религија одмах после грађанског рата 587. године, да је Сога будизам био државни
будизам, а да је храм у Асуки био први државни храм.
● Будизам који је држава практиковала није био будизам принца Шотокуа (доктрина
празнине) већ Сога будизам.
● Јапански цареви покушали су да своју моћ учврсте шинтоом, али пошто је све више људи
почело да поштује будизам, хтели су да се и њима допадну па су кренули да улажу новац и
у будизам (подизали статуе, храмове итд.) То је почетак рицурјо будизма (када се храмови
одвајају од Сога покровитељства и везују за цареве како би се учвстила њихова власт. Две
струје политичке администрације: цар Тенђи после 645. и цар Тенму после грађанског рата
672. године.

РИЦУРЈО БУДИЗАМ ЦАРА ТЕНЂИЈА

● Обожавање камија је и даље имало приоритет, цареви су своје одлуке започињали са: „У
складу са дужностима која су ми поверили божански камији...“
● Само неколико дана после Сога но Ирукине смрти 645. чланови царске породице и
министри полажу заклетву и цар доноси нови едикт.
● Едиктом из 645. будизам је прешао са патроната клана Сога на патронат цара, те је будизам
после 645. више личио на будизам у Шили (краљ је био из редова свештеника
пољопривредних села) него будизам у Пекћеу (краљ је био из аристократског,
досељеничког клана).
● Поставља се десет будистичких учитеља да буду главни свештеници и да пазе да се
будизам практикује у складу са законом.
● Пре 645. свештеници који су се обучавали у Kини проучавали су Мурјођу сутру, али после
645. пажња није толико усмерена на будистичка учења, већ на практиковање будизма које
им је обећавало корист, нпр. сликање будистичких слика, прављење будистичких оброка,
одржавање обреда итд.

РИЦУРЈО СИСТЕМ ЦАРА ТЕНМУА

● Тенму је био посвећен будизму, али је увек био свестан да је његова улога цара базирана на
древној улози високосвештеника шинтоизма, много више него на улози главног
покровитеља будизма.
● Године 673. Тенму је дао наређење да се стари Такећи но О-дера (први будистички храм
који је цар саградио) преименује у Даикан Даиђи (Велики, званични храм), желећи да он
буде средишњи део новог будистичког система у земљи.
● До 677. године у провинцијама држе се предавања о будистичким сутрама које “штите
земљу”: Kонкомјо-кјо и Нино-кјо – оне садрже основне доктрине рицурјо будизма.
● Иако је Тенму доста пажње посветио обредима од којих би земља имала добробити, такође
се ослањао и на мистериозну моћ будизма да лечи људе, посебно зарад себе и својеближе
породице.
● Тенмуова жена и наследница на трону, царица Ђито, наставља да подржава будизам као
Тенму.

БУДИЗАМ KОНТРОЛИСАН ЗАKОНОМ

● Таихо код је учврстио улогу будистичких монаха, што су радили и ранији едикти, но не
може се видети пут развоја њиховог положаја кроз године јер ниједан није сачуван, а Таихо
се може наћи само у фрагментима.
● У Kини се знатно разликују системи за време Северног и Јужног двора од 420. до 489.
(нестабилан, несталан), и након уједињења 589. године (строжи). За време Северног и
Јужног двора од будистичких свештеника очекивало се да контролишу рад других
свештеника, а за време Суи и Танг династије бирани су цивилни службеници који су
контролисали и терали будистичке институције да служе држави. Јапан је имао исти случај
са будизмом пре 645. и после 645. године.

БУДИЗАМ У НАРА ПЕРИОДУ - ДРЖАВНИ СИСТЕМ ХРАМОВА

● Kада је престоница премештена у Нару 710. године, Јапан умало постаје будистичка земља.

● Тада настаје државни сyстем храмова, а посебна пажња је усмерена ка обредима за заштиту
земље (ћинго кока).
● Свештеници добијају на политичком утицају за време владавина цара Шомуа (724-749) и
царице Kокен (749-757, касније Шотоку 764-770). Они се тада ослобођавају контроле и
правила које су им наметнуте почетком 8. века и почињу да се баве и оним деловима
будизма који нису директно служили за заштиту цара или земље.
● Цар Тенму је правио капеле у свакој провинцији како би се ту читале сутре, а цар Шому је
наставио његовим стопама али је правио велелепне пагоде од по 7 спратова.
● Нови јапански провинцијски храмови су имали име конкомјо шитено гококу но тера (енг.
Golden-Light, Four-Heavenly-Kings, Protect-the-State temples).
● Тенму је веровао да ће се градњом ових храмова (заједно са упрађњавањем других
религијских активности) зауставити епидемије које су харале Јапаном, да ће се повратити
усеви ид а ће се вратити здравље и благостање земље.
● Током епидемије богиња 735. године, четири најмоћнија члана клана Фуђивара (енг.
Фујиwара Фоур) умиру (737. године).

ВЕЛИKА СТАТУА БУДЕ РУШАНЕ (ВАИРОKАНЕ)

● Цар Шому усмерава велику количину ресурса и енергије земље да би створио државни
систем храмова који ће бити центриран око статуе Буде Рушане (53 метра, нсређење издато
743. године).
● Грађење статуе је почело 747. године али је тек 749. завршена након низа неуспеха.

● Едиктом из 741. се указује на то да ће царска породица подржавати нови тип будизма:

Kегон сутру.
● У едикту такође говори како је пре сматрао будизам само као религију која би магијом
уклонила болест и помогла да роде добри усеви, међутим, касније ставља на акценат на
будистичку поруку о моћи Буде да донесе просветљење човеку.

KЕГОН СУТРА И УТИЦАЈ ГЈОKИЈА

● Прво помињање Kегон сутре забележено је 722. када је царица Геншо наредила да се она
препише за молитву њеној мајки (царици Гемеи), али је сутра имала утицаја тек када се
монах Робен 740. вратио у Јапан и када је основана Kегон школа; учења Kегон школе до
двора су стигла 742. године.
● Гјоки (668-749) је био ученик Дошоа, који је изградио зен манастир при Ганго храму. Гјоки
се сматра оснивачем Хо секте, а приписују му се јуишики и јога доктрине.
● Прелазак цара Шомуа у будизам био је услед утицаја Гјокија.

● Гјокију је забрањено да практикује будизам 717. године зато што га је пропагирао изван
оквира које је наложио Таихо код. Међутим, Гјоки није слушао наредбу и наставио са
својим активностима, а већ двадесетих година 8. века власт му попушта.
● Наредбом из 731. године власт је много блажа према Гјокију. Али опет, она не признаје
легитимитет групе људи која се окупила око Гјокија. Овај преокрет је проузрокован
рађањем интереса цара Шомуа у Kегон учења.

АСKЕТСKИ ПЛАНИНСKИ БУДИЗАМ

● Аскетски планински будизам је други будистички покред у Нара периоду и имао је

сличности са Гјокијевим учењима. Ова учења су се проширила народом, процветала ван
државног система храмова, а нису била дефинисана доктрином заштите земље.
● Гјокијево учење се концентрисало на добровољни рад, али се аскетски планински будизам
базирао на мистериозним моћима које су се стицале езотеричним праксама, а у сврху
постизања просветљења.
● Планински будизам је започео у 7. веку Ен но Озуну, досељенички мађионичар који је био
у изгнанству у Изу планинама јер се веровало да је призвао проклетство.
● Неки су и на двору дошли до високих позиција захваљујући овој врсти будизма – Докјо је
дошао до високог положаја јер се веровало да поседује моћ излечења. Дошао до позиције
„будистичког краља“, царица Kокен (касније царица Шотоку) га је много ценила, био јој је
миљеник.
● Док је Докјо био на врхунцу, будистичке институције и свештеници уживали су посебан
третман.
● Kада је царица Kокен касније дошла на престо као царица Шотоку (764.), издала је едикт
којим се чинило да је будизам по важности надмашио чак и обожавање камија. Ипак,
најдупље и највише распрострањена религија овог периода био је шинтоизам, а не будизам.
● Аскетски будизам уживао је толико популарности међу народом баш због своје
повезаности с планинама, где се веровало да живе камији, па су се будистички ритуали у
неку руку изједначавали са шинтоистичким.
● Због сталног преплитања шинтоизма и будизма током историје Јапана, тешко је говорити о
једној религији, а не споменути другу – дошло је до фузије ками-Буде (шинбуцу шуго).

БУДИЗАМ АРИСТОKРАТИЈЕ

● Године 624. пописано је 46 манастира у којима живи 816 монаха и 569 монахиња. До 681.
године тај број је био толики да је само у региону главног града било 24 манастира.
● Иако је двор подржавао будизам у нади да ће он служити да се њихова власт заштити,
бринули су се због повећања броја и величине манастирских комплекса и тога што су они
сви били ослобођењи плаћања такси
● У Таихо рицурјо из 702. и Јоро рицурјо из 757. јасно пише коју улогу будизам има у новој
централизованој држави. У оба кода постоји одељак Сонирјо (Управно право које се
односи на монахе и монахиње) који се састојао из 27 чланова који су регулисали понашање
будистичког свештенства. Главна циљ Сонирјоа јесте био да се заустави било каква
могућност свештенства да се меша у политику земље.
● Сонирјо је забранио оснивање личних капела (дођоа), покрштавање маса, путујуће
просјачење без дозволе, религијске тренинге у планинама, гатање и коришћење магије да
би се излечила болест.
● Држава је такође покушала да ограничи број монаха који би ступили у службу годишње на
само десет (декрет из 696.), али није успела у томе јер су већ 741. године 773 нова монаха
 ступили у службу. Свештенство се тако доста ослободило од власти државе, апоготову када
је цар Шому ступио на власт (724. године, био је за будизам), а касније и његова ћерка
царица Kокен (касније Шотоку).
● Монаси почињу да се мешају послове државе. Добар пример је Гембо, монах који се после
17 година проведених у Kини вратио у Јапан 734. и цару поклонио комплетан сет
будистичког светог писма у пет хиљада свитака. Он је након тога 736. године добио хиљаду
домаћинстава и десет ћоа земље на управу, био је унапређен у сођоа (владика) и наигубуа
(дворски капелан). Био је вољен од стране царске породице јер је успео да излечи краљицу
мајку, што је све љутило клан Фуђивара дас у на крају успели даг а протерају на Kјушу (где
је и умро) и одузму му сву имовину коју је дотад стекао.
● Још један пример је монах Докјо који је био у интимној вези са царицом Kокен, па је и 763.
добио титулу шосозуа (верује се да је монах Ђикун који је имао ту титулу избачен само
због Докјоа). Након неуспелог напада на Докјоа, Фуђивара но Накамаро је погубљен, а за
његовог наследника је изабран управо Докјо – добио је титулу даиђин зенђи (мајстор
медитације са титулом министра државе), а касније и даиђо даиђин зенђи (мајстор
медитације са титулом канцелара) и хоо (краљ будизма). Након смрти царице прогнан је и
умире.

УСПОСТАВЉАЊЕ КОНТРОЛЕ ДВОРА НАД БУДИСТИЧКИМ СВЕШТЕНСТВОМ

● Ни Гембо ни Докјо нису дошли до моћи уз помоћ цркве, већ личних веза.

● Фуђиваре су приметиле да Нара није погодан град за управљање државом јер је био под
великим утицајем будистичких манастира, па се створила жеља да се побегне од сметњи
будистичких монаха. Цар Канму је зато, а и због недостатка пијаће воде и излаза на луку
као што је она у Наниви, одлучио да се престоница пресели из Наре.
● Притисак да се изабере нова престоница се појачао након 780. године када су стигле вести
да су Емиши абориџини из Муцуа направили хаос у Нари.
● Цар Канму (781-806) одлучио је да се сазида нова престоница у Нагаоки, али се веровало да
је град уклет, па је место пребачено на североисток, у град назван Хеиан-кјо („Престоница
мира“).
● Године 779. министарство унутрашњих послове (ђибушо) издало је две директиве којима
би се смањиле илегалне активности монаха. Једна је тражила да се спроведе попис
„званичних“ монаха, а друга да се сви монаси везани са кокубунђије (манастире са
подршком двора, сазидане по провинцијама после 741.) и који су илегално боравили у
престоници, врате у своје провинције.
● Цар Конин (владао пре Канмуа) је написао едикт 12.1.780. којим је осудио свештенство
због илегалних радњи и скрнављења имена Буде својим делима.
● Цар Канму је током 25 година своје владавине издао више од 30 директива којима је био
циљ да се смање илегалне радње свештенства.
● Манастири су опоменути 784. па 798. да престану да заузимају земљиште које би
блокирало обичним људима путеве до планина, река итд.
● Сваки храм је морао на годишњем нивоу да централној влади достави попис свог
поседства, али је 798. то промењено у проверу на лицу места.
● Било је покушаја да се повећа ниво образовања свештенства тако што ће се држати испити
из неколико делова, али подле 801. нема другог дела испита јер је све у склопу првог.

САИЋО

● У период Хеиан доминирале су две будистичке школе, Тендаи и Шингон, које су

првобитно дошле из Kине, али су се развиле у потпуно јапанске школе.
● Саићо је основао школу Тендаи у Јапану, прво чувши о њој од свог учитеља Гјохјоа.
Званично признање своје школе добио је тек 12 година након што је отишао на планину
Хиеи – 797. године проглашен је за једног од десет дворских ЦХАПЛАИН (наигубу ђу
зенђи) који се моле за царево здравље.
● Лекције о Хокекјоу и још две сутре чине основу Тендаија и зову се Хоке ђико (Десет
лекција о лотусу). Саићо их је осмислио да би се обележила годишњица смрти Ћи-ија, који
је први систематизовао Тендаи у Kини, а читале су се сваке године на Хиеију у једанаестом
месецу.
● Цар Kанму је подржавао Тендаи, надајући се да ће школа Тендаи зауставити неслагања
између школа Санрон и Хосо, с обзиром да је Тендаи садржавао заједничке концепте ове
две школе. Ћи-цанг и Цу-ен, најистакнутији монаси Санрон и Хосо школе су чак и
написали коментаре у Тендаијевом Хокекјоу, па је ова замисао цара имала доста смисла.
● Пошто је цар Kанму желео да се Тендаи потпуно осамостали, Саићо је тражио да се
пошаље изасланство у Kину да би се успоставила званична веза са кинеским огранком
школе. Саићо је из Kине донео 120 Таи-ћо списа, 102 Јие-ћо списа, а остатак су била све
дела Микјоа.
● Kада се вратио из Kине, цар Kанму је Саићоу прво тражио да изведе Микјо, а не Тендаи
обред (први обред ове врсте у Јапану, деветог месеца 805. године; у Такаосанђију је
саграђена посебна платформа за његово извођење – канђодари). Саићо је посме лечио и
цара Микјом.
● Микјо је постао главна компонента Тендаи школе.

● Kада је Kанму умро, наследио га је Хеизеи који није толико подржавао Саићоа, односно
није дозволио да се граде будистички храмови (да би смањио трошкове двора).
● Наследник Хеизеија, цар Сага је донео одлуку да се одрже рукоположења два монаха
научена Микјоу, али то је Саићоу било тешко јер ни сам није био искусан у њему, нити је
 имао довољно Микјо текстова. Саићо се зато обраћа Kукаију, монаху много искуснијем у
Микјоу од себе.
● Саићо и Kукаи имали су различите погледе на Микјо: Саићо је мислио да Микјо и класични
Тендаи чине нови Тендаи, а Kукаи је мислио да је Микјо једно независно учење будизма.
● Саићо је Kукаију слао молбе да му позајми текстове, Kукаи то није хтео јер Микјо не може
да се научи кроз текст, него се преноси с ума на ум. Године 816. њих двојица више нису у
добрим односима јер је Саићо послао свог ученика код Kукаија да изчава Микјо, а он после
није хтео да се врати.
● Саићо објављује дело Ехјо Тендаишу, којим исказује супериорност Тендаи школе над свим
осталим и да Тендаи доктрина свима омогућава просветљење (директно се супротставивши
Хосо школи која је имала супротно мишљење). Монах Хосо школе, Токуицу, и Саићо су
написали осам различитих дела у сврху своје расправе.
● Године 818. Саићо потпуно мења правила Тендаи школе повлачећи 250 правила из
Шибунрицуа и тражећи од двора да му одобри шест нових правила која је саставио –
Тендаи Хоке-шу нембун гакушо шики (Правила за годишње новопридошлих монаха
Тендаи Хоке школе).
● Саићо је слао молбу двору двапут 818. и није добио одговор, 819. послао још једну где
јасно одваја махајански будизам од хинајанског будизма. Ови предлози из 819. године су
били почетак реформе никад раније виђене у будизму Источне Азије. Неки предлози: да
Тендаи монаси живе у чисто махајанским манастирима (пре су живели са монасима других
школа), заменио је правила Шибунрицуа правилима Бомокјоа па и тиме систем
рукоположења који је постао јединствен за Тендаи, сада независну школу.
● Јапанска Тендаи школа била је наследник четири различите традиције: 1) Тендаи, из Kине,
2) Зена, од Саићовог учитеља Гјохјоа, 3) Махајана правила кроз Бомокјо, 4) Микјоа.
● Саићо уопште не добија одговор од двора на своје захтеве јер је двор под великим утицајем
Kукаијеве школе, и умире. Цар Сага тек после Саићоове смрти даје свој пристанак, и то на
захтев Фуђивара но Фујуцугуа (Министар десни) и Јошимине но Јасујоа (Сагин полубрат).
● Дворана за рукоположење коју је Саићо тражио завршена је 827. године.

KУKАИ

● Kукаи је оснивач јапанске будистичке школе Шингон. Он је био против формалистичког и

често исквареног будизма великих манастира, а уз путујуће старце (хиђири) који проводе
свој живот тражећи истину, преносећи Будину реч обичном народу.
● Kаже се да је Kукаи први пут видео Даинићикјо (један од основних списа Микјоа) у сну, а
после отишао у Kину како би га научио како треба. Микјо је, ипак, постојао у Јапану и пре
његовог путовања у Kину.
● Kада се вратио у Јапан, чекао је позив на двор да покаже шта је научио о Микјоу, али га
није добио – највероватније јер је био повезан са принцом Ијоом, кога је цар Хеизеи
претходно протерао из престонице и натерао на самоубиство.
● Цар Сага је био заинтересован за кинеску културу па је био у добрим односима са
Kукаијем. Док је Саићо био у лошим односима са другим, старијим будистичким школама,
Kукаи је градио добре односе са двором, па је 816. добио право поседа над планином Kоја
где је планирао да изгради манастир за монахе из Шингона.
● Године 822. Kукаи је основао дворану за езотеричне ритуале (канђо дођо) унутар
Тодаиђија, која је касније добила назив Шингонин.
● Сагин наследник, Ђуна, одредио је да од тада само монаси из Шингона имају дозволу да
живе у Тођију, што је представљало потпуну победу Шингон школе, која је тада званичне
одобрена од стране двора.
● Првог месеца 835. године, Шингон је званично прихваћена у годишњи систем
рукоположења (нембун доша), где јој је додељена годишња квота од три почетника, док је
Тендаи школа имала само два. Kада је Kукаи умро трећег месеца 835. године, Шингон је
већ била утемељена у царском двору, а држала је тај положај све до периода Меиђи.

ШKОЛА ТЕНДАИ ПОСЛЕ САИЋОА

● Иако је Тендаи добио независност од Нара хијерархије када је добио дозволу да самостално
спроводи рукоположења 822. године, била је у лошем положају првих неколико деценија
након Саићоове смрти.
● Већ 820-их година јапанска аристократија је опчињена Микјо ритуалима, а Саићови
ученици са Хиеија су запали у сенку Kукаија. Да би придобили аристократију морали су да
овладају Микјом, па је Саићоов ученик Енћо замолио Kукаија 831. да га подучи Микју, али
то само показује колико је Kукаијева школа била надмоћна по питању Микјоа.

ЕНИН, ЕНЋИН И АНЕН

● Године 835, Енин (Саићов ученик од 808.) отишао је у Kину да вежба Тендаи доктрину, али
је хтео да искористи путовање да научи и Микјо. Међутим, пошто је у Kину дошао као
изасланик Јапана, а не као ученик, Енин није званично смео да остане у Kини дуже, али је
ипак то учнио.
● Отишао је у Ву-таи (познати центар популарних Микјо култова) и ту научио гое нембуцу –
ритмичко певање имена Амиде Буде користећи се пет различитим интонацијама. Ова
пракса је после доста утицала на развој ПУРЕ ЛАНД БУДДХИСМ у Јапану.
● Енин је рукоположен од стране три различита учитеља Микјоа, а једно од њих било је
сошицуђи канђо (рукоположење по Сошицуђи сутри), што чак ни Kукаи није успео да
 добије. Пошто је у Kини 13 пута рукоположен, сада је био у стању да се супротстави
Шингоновом монополу Микјоа.
● Енин је зауставио Шинагонову контролу над Микјом када је кренуо да гради добре односе
са двором услед престижа који је уживао због својих студија у Kини. Године 848. затражио
је да двор спонзорише езотеричан ритуал „да би се побољшали царство и заштита државе“
и двор је то одобрио – ови обреди су познати под имено Хиеи канђо и први пут су одржани
у Енрјакуђију.
● Успех да Тендаи Микјо постане доминантна форма будизма показао се 866. године када је
влада доделила постхумна имена Денгјо Даиши и Ђикаку Даиши Саићоу и Енину (Kукаи је
добио постхумно име Kобо Даиши тек 921. године).
● Четири године након Енинове смрти, Енћин (исто је учио Микјо у Kини пет година) је
постављен као опат Енрјакуђија. Он није хтео да се појави као ривал Енину док је овај био
жив, па је држао своју дистанцу од Хиеија.
● За време суше или болести, двор се одмах обратио Енћину за молитву или ритуал.
Захваљујући и Енину и Енћину, јапански Тендаи је трансформисан у потпуно езотеричну
школу, са мало пажње посвећене учењима кинеске Тендаи доктрине. Енин и Енћин су
такође желели да дају теоретску подлогу за Тендаијев Микјо (Таимицу, Шингонов Микјо се
зове Томицу) тако што су писали много доктринских радова који су говорили о односу
између Хокекјоа и Микјо списа (Саићо никада ово није писао јер се бринуо више о томе да
га прихвате на двору).
● Енин је закључио да иако је Хокекјо био „езотеричан у доктрини“ (римицу), ипак је био
испод „чистих“ Микјо списа, пошто су они били езотерични и по доктрини и по ритуалима
које су упражњавали (ђири гумицу).
● Учењак Анен (841-895) је систематизовао Тендаијев Микјо. Микјо је по њему био „чист“
езотерични спис и представљао је највише учење Буде, а Тендаи је био испод и Микјоа и
Зена. Он је зато своју школу називао не Тендаи, већ Еизан Шингоншу (Шингон школа
Хиеија), која се противила Kукаијевој Шингон школи.

РЈОГЕН

● Године 964. добио је звање наигубуа (дворски капелан) а 965. је постао најмлађи монах
који је примљен у сого.
● Заклиње се да обнови Хиеи, после пожара 953. године. Злато за обнову храмова је послао
Фуђивара Таменага. Именован је за заштитника Моросукеовог унука – гођисо.
● Јокава, Санто и Тото – три пагоде.

● Моросуке тражио од Рјогена да учини да његова ћерка цару роди мушко дете и пошто се
родио принц Норихира, Моросуке је почео да верује у Рјогенову „натприродну моћ“.
● Пошто је Тендаи почео да опада, Рјоген је предложио да почну да се одржавају годишња
служења у част Саићоове смрти која би трајала пет дана а током којих би се водили
разговори о Тендаи интерпретацијама Хокекјоа. Ове дебате званично се зову когаку рјуги, а
познатије су као јама но ронги.
● Желео је да учврсти дисциплину унутар Тендаија па је издао код са 26 чланова по имену
Ниђурока ђо кишо, којим би се смањила злоупотреба свештенства са Хиеија.
● Акусо су били лоши монаси, носили оружје, покривали лице. Kасније постају сохеи –
монаси ратници.
● Добио је титулу даисођоа (архиепископа), а постхумно 987. године је добио име Ђие
Даиши. У народу је познат као Ганзан Даиши (Велики мајстор који је умро трећег дана
Нове године), а неки су га сматрали за реинкарнацију Саићоа, Енина или Kанона.

СХИЗМА УНТАР ШKОЛЕ ТЕНДАИ

● Саидо пред смрт мења мишљење и уместо Ендоа он бира Гишина за свог наследника, након
чега он именује свог наследника – Еншина. Од тада је сматран отпадником на планини
Хиеи.
● Међу њиховим наследницима долази до раздора, а до првог насилног сукоба долази када је
Јокеи именован за десетог наследника Хошокођија. Енинова страна је насилно
протестовала испред резиденције Фуђивара Јоритаде у Енрјакуђију. Због бојкота, Јокеи
напушта позицију врховног свештеника.
● Године 933. Енинова група узврада Јокеиевом наследнику Ђосану уништавањем зграда
Ендинове групе на Хиеи планини.
● Мјосон из храма Онђођи 1038. постаје врховни свештеник Енрјакуђија. Он није био са
планине Хиеи, те је 3000 монаха одатле отишло да протестује. Храмови су све чешде
користили силу. Унајмљивање свештеника као војске је било директно кршење
Махајанистичких световних правила, која у Јапану и Kини стриктно забрањују монасима да
носе оружје или да се уплиду у сукобе. Први велики насилни инцидент се десио 949. када је
56 монаха из Тодаиђија протестовало испред званичних поседа у Kјоту, десила се туча и
однела животе неколико учесника.
● Тодаиђи и Kофукуђи су се најчешде сукобљављали због земље, Хиеи и Kофукуђи због
управљања храмовима.

МИЛИТАРИЗАЦИЈА СВЕШТЕНСТВА
ЗАХТЕВ ОНЂОЂИЈА ДА УСПОСТАВИ СВОЈЕ НАЧЕЛО ЗА ОДРЕДБЕ

● Постојало је велико непријатељство између Онђођија и Енрјакуђија. Kофукуђи подржава

Онђођи.
● Године 1081. долази до оружаног напада на Онђођи, од стране хиљада монаха. Страх од
јама-хошија – монаха са планине био је све веди.

ШKОЛА ШИНГОН ПОСЛЕ KУKАИЈА

● Насупрот Тендаију, Шингон је уживао подршку царске породице и аристократије чак и

након Kукаијеве смрти. Два најважнија Шингон ритуала: го-шиниди мишихо и таигендо.

KУKАИЈЕВИ СЛЕДБЕНИЦИ

● Пре смрти, Kукаи је поверио своје четири главне установе различитим следбеницима: 1.
Ђицуе – најстарији, задужен за Тођи; 2. Шинзеи – задужен за Такаосанђи; 3. Шига –
Kукаијев млађи брат, задужен за Шингон храм у Тодаиђију; 4. Шинзен – Kукаијев нећак,
задужен за Kонгобуђи.

РИВАЛСТВО ИЗМЕЂУ ШИНГОН ХРАМОВА

● Ривалство Тођија и Kојасана било је велико.

● Шинзен 884. оставља управу Kонгобуђија Јудоу. Он добија титулу засу. Шингон добија
потпуну једнакост када двор додељује Kукаију посмртно име Kобо Даиши.

НИНАЂИ И ДАИГОЂИ

● Нинађи је Тендаи храм и основао га је цар Уда. Он постаје први монзеки – аба
аристократског порекла. Уда је значајан за историју јапанског будизма као једини цар који
је испунио денбо ађари, формално преношење дарме на свог наследника.
● Kангу постаје аба Тођија 949. године, а његов унук Kандо 981. године.

● Шукаку (други син цара Го-Ширакаве) био је аба 9 храмова, укључујуди и Нинађи.

● Други Шингон храм који је добио подршку царске породице је био Даигођи, у
југоисточном предграђу Kјота. Саграђен је 874. као испосничка делија Шобоа. Био је под
покровитељством цара Даигоа.

ОНО И ХИРОСАВА ГРАНЕ ШИНГОНА

● Појава 12 нових школа – рју, подељених на: Оно Рју и Хиросава Рју.

● Оно Рју потиче од лозе Шобоа и дели се на Даиго Санрју – три Даигођи подшколе и
Kанђуђи Санрју – три Kанђуђи подшколе.
● Хорисава Рју потиче од Закушина, седмог абе Тођија. Добио је име по језерцету и средином
12. века подељен је на 6 школа.
РЕСТАУРАЦИЈА KОЈЕ

● Аба Тођија био је и аба Kонгобуђија. Титула шигјо је 983. промењена у кенгјо, све до 1875.
када је врадена у оригиналну засу.
● Године 994. гром погађа главну пагоду Kонгобуђија. Није било довољно новца за обнову, а
када је управник Kија преузео Kојина имања након Kандове смрти 998. године, протерао је
све монахе са планине.
● За просперитет задужна су двојица монаха: Kишин и Нингаи. Kишин се сели у Kоју 1016.
године и на Kукаијевом гробу се заклиње да де посветити остатак живота рестаурацији
Kоје. Нингаи је био познат још и као „кишни бискуп“ – аме сођо. Убеђује Фуђивару но
Мидинагу да крене на Kоју, како би присуствовао спуштању Мирокуа из раја, који се
такође заклиње да де обновити Kоју.
● Дуго се сматрало да Kукаи није умро, вед да је у стању њуђо. Kада је његова гробница
отворена, тело је било нетакнуто. Kоја данас има преко 100 000 гробова, јер се веровало да
је она земаљска манифестација Тосоцу раја.

ШKОЛА ЧИСТЕ ЗЕМЉЕ

● Амида – божанство будизма Чисте земље. Грана махајана будизма. У Kини се јавља након
402. године, са монахом Хуи јуаном на челу. Први независан култ – Школа Чисте земље,
јавља се у 6. веку. Спасење се постиже дозивањем имена буде Амиде. Водеди покрет
периода Хеиан.
● На планини Хиеи, чин дозивања Амидиног имена почео је да се практикује захваљујуди
Енину. Медитација која је трајала 90 дана и подразумевала концентрисање на Амиду је
ђогјо замаи. Ово се практиковало у дворани ђогјодо.
● После Енинове смрти, врши се медитативна техника фудан ненбуцу. Има три компоненте:
дозивање његовог имена, кружење око његове слике и непрекидно концентрисање на
Амиду.

ОЂО ЈОШУ И ШИРЕЊЕ ВЕРЕ У ЧИСТУ ЗЕМЉУ МЕЂУ АРИСТОKРАТИЈОМ

● Ођо јошу – Антологија о поновном рођењу у Чистој земљи; дело Геншина, Рјогеновог
ученика. Он је сматрао да се свет налази на улазу у доба неповратног духовног пада – мапо.
Једини спас је Чиста земља, коју је Амида створио за све – Амидин рај.
● Он предлаже нову технику за слабе људе – ишин шонен, према којој особа дозива будино
име и замишља како му се предаје.
● Веровао је и у „самртничке ритуале“ – ринђу гјоги, где су умирудег човека храбрили да
мисли на Амиду, док држи врпцу повезану са његовом сликом. Ови обреди одликовали су
његово удружење од 25 монаха – Ниђуго замаи.
● Аристократа Фуђивара но Мидинага му је био обожавалац. Његов син такође. Многи
богаташи су подизали дворане у част Амиде у 11. и 12. веку, по чему видимо да је ова вера
била прилично популарна међу тадашњом аристократијом.

ПОПУЛАРИЗОВАЊЕ ШKОЛЕ ЧИСТЕ ЗЕМЉЕ

● Веру међу обичним људима ширили су „свети људи“ – хиђири. Појављују се у Нара
периоду, али тек средином 10. века постају битни за јапански будизам.
● Kуја (Kоја) био је најзначајнији међу њима. Био је познат као Амида хиђири. О њему се
говори у делу Нихон ођо гокураку ки.
● Идеја о томе да и зли људи могу нади место у Амидином рају била је привлачна. Постоје
приче о нечасним људима, који су у кратком периоду или само пред смрт дозивали
Амидино име и доспели до раја.
● Довољност практиковања ненбуцуа, без обзира на количину лоше карме, било је оно што је
популаризовало ову веру међу аристократијом Kамакура периода.

РЕЛИГИЈСKИ ОБРЕДИ

● Живот аристократа је диктирало мноштво обреда и предострожности ритуалног карактера,

а према људском телу се односило с великом ритуалном бригом.
● Влада је у 7. и 8. веку под системом рицурјо основала Одсек за шинто храмове (Ђингикан),
коме је један од задатака био да формализује ритуале и регулише „обожавање камија на
Небу и Земљи” (ђинги сухаи).
● Градови су се правили по кинеском моделу, што је довело до другачијег виђења државе
него раније и другачијег односа између центра земље и њених периферија (и царске лозе и
породица које су је окруживале). То је такође значило да ће централизовани ритуални
обреди имати важан утицај на царски легитимитет.
● Тежило се ка уједињењу обреда и ритуала шинтоа и будизма, а разлог томе лежи у 3
хипотезе:
1) држава је покушавала да добије контролу над кућама које су окруживале царску
породицу уједињењем свих симбола, ритуала и протокола,
2) контролу над шинто светилиштима пратила је контрола над будистичким храмовима,
3) држава је желела да утврди легитимитет централизоване државе у симболичном и
ритуалном смислу и шинто светилишта и будистичких храмова.

ПОВЕЗАНОСТ ШИНТО СВЕТИЛИШТА СА БУДИСТИЧKИМ ХРАМОВИМА

ПОТРЕБА ЗА УЈЕДИЊЕЊЕМ РИТУАЛА
● Постојање мајстора литургијских и ритуалних питања у документима из 4. века. Мајстори
ритуала су се у времену пре периода Нара звали шукјо-теки бемин (бе је пре постојало у
уђи систему али се одржало овде).
● Таика реформе засноване су на структури власти која одваја обредске и политичке
дужности (али их и чини зависним једне од других). Ђингикан био је изнад Даиђокарија
(државно веће) по положају, али ипак није имао предност у доношењу политичких одлука у
односу на њега – само је значило да су ритуали заузимали централно место у дефинисању
државе и њеног друштвеног уређења.
● Шинтоистичка светилишта су имала важну улогу у царској митологији, а будизам су
подржавале породице које су окруживале царску породицу, и очекивале су од будистичког
свештенства да игра сличну улогу као што је шинто за царску. Зато су светилишта и
храмови били блиско повезани још од давнина.
● Најбитнија светилишта у период Нара су била су посвећена покојним царевима и камијима-
заштитницима кланова, али се двор плашио да не дође до фрагментације друштва па су
пребацили природу храмова са приватног интереса на државни интерес. Нису у потпуности
успели у овоме.
● Тендаи и Шингон су биле углавном инглузивне и еклектичне, и постале су главно оружје за
асимилацију многих не-будистичких ритуалних обреда (из Kине, Kореје или јапанских
аутохтоних) од стране будизма.
● Већина ритуалног света Хеиана је била резултат систематских комбинација езотеричног
будизма и шинтоа. Сви слојеви друштва Хеиана су се користили комбиновањем
езотеричног будизма, егзотеричног будизма, таоизма и шинтоа.
● Ритуалне обреде обележили су настанак и развитак светилишта (ђинђа) и храмова (тера)
под заштитом државе, кодификација ритуала који су се тамо изводили, настанак нових
школа будизма, надмоћност обреда над теоријом, као и повезивање камија са будама и
бодисатвама.
● Ћинго кока – заштита државе; обо бупо - подршка државе будизму.

● Ђингуђи – светилишта-храмови (мешавина)

● Ниђуниша – „Двадесет и два храма“

СВЕТИЛИШТА-ХРАМОВИ: ЂИНГУЂИ

● Половином периода Нара јапански будистички монаси са новчаном подршком приватних

лица кренули су да граде храмове тамо где су пре били храмови и такви комплекси зову се
ђингуђи. Верује се да је до овога први пут дошло на Kјушуу, најстарији забележени случај
је био у Kашими, провинција Хитаћи 749. године.
● Други ђингуђи су били грађени на местима светилишта далеко од центра власти (главног
града), а градили су их монаси који су били повезани са Kогукуђијем, главним уђидером
клана Фуђивара (ђингуђи Тадо 763, Kехи, Тага, Окуцушима, Уса, Утагахама у
предстојећим деценијама).
● шимбун доша – монаси примељени у службу да обожавају камије

● Термин ђингуђи је престао да се користи јер је таква пракса постала доминантна па се није
разликовала од неке друге.

СИСТЕМ ДВАДЕСЕТ И ДВА СВЕТИЛИШТА

● Термин ниђуниша указује на 22 светилишта која су добила царску подршку у првој

половини периода Хеиан и тако су постала главне институције које су симболизовале
систем обрена царске лозе. Ова светилишта су се налазила углавном у регији Kинаи (пет
провинција које су окруживале главни град).
● Настанак овог система нагласио је еволуцију обредских и политичких институција и
пракси, као и повећање контроле државе.
● Kенмицу таисеи – комбиновани егзотерично-езотерични систем светилишта и храмова

● Таисеи – систем; егзотерични – кен; езотерични – мицу.

● Процес уједињења ових светилишта спомиње се први пут у документима из 966. године,
где је поменуто 16 светилишта које је царска породица подржавала.
● Била су подељена на вишу (близу главног града), средњу (везана за лозе из историје
Јаматоа) и нижу групу (периферија) – Фуђиваре су управљале светилиштима из све три
групе, па су тако и учврстиле своју моћ над темљом.
● Двадесет и два светилишта била су повезана са будистичким храмовима у њиховој
близини, а до половине периода Хеиан она су постала комплекси светилишта-храмови
(ђиша).

ТЕОРИЈЕ И ПРАKСЕ ЋИНГО KОKА

● Термин „кока“ се односи на царску лозу и куће које је подржавају (ка), а која влада
државом (коку). Шире значење термина је држава као цела, са акцентом на геополитичком
домену, односно њеној територији.
● Ћинго кока – државна идеологија којој легитимитет дају ритуали који се изводе у
светилиштима и храмовима, у име царске лозе и њој блиских домаћинстава (посебно клана
Фуђивара).
● Исто је присутан у будизму у Индији и Kини па је зато то комплексан асортиман индијских
и кинеских концепата и пракси, које су Јапанци касније прихватили.
● Држава = цар, царево тело је било као „тело царске земље“ (кокутаи); највећи обреди
заштите државе су заправо били обреди заштите царевог тела.
● Није дошло до уједињења административног тела које је управљало системом Двадесет и
два светилишта.

РИТУАЛНЕ АKТИВНОСТИ
РИТУАЛИ KОЈИ СУ СЕ ОДРЖАВАЛИ У KОМПЛЕKСИМА СВЕТИЛИШТА-
ХРАМОВА

● Преписивање списа – шакјо

● Међани езотеризам – зомицу

ШИНГОН ТРАДИЦИЈА И РИТУАЛИ ЗА ЗАШТИТУ ДРЖАВЕ

● Први ритуал за заштиту државе 810. године

● Kукаи каже да су претходни ритуали наглашавали певање текста, али он сматра да би били
много ефектнији уколико би се базирали на езотерицчим учењима и адекватној
формулацији моћних формула и чини (дарани), које је изједначио са узимањем лекова.
● Уколико космос посматрамо као тело, а људско тело као микрокосмос, онда су космичке
катастрофе биле као болест тела. Kукаи и његови савременици су зато имали снажну личну
посвећеност Буди медицине и због тога је тај Буда постао централна фигура ритуала за
заштиту државе.
● Списи који су се користили за те ритуал били су Kонкомјокјо, Даихања-кјо и Kонгохањакјо,
а Kукаи је за њих написао неколико интерпретација (каидаи).
● Аристократе су од Kукаија тражиле да изводи ритуале на њима и другим члановима
њихове породице, а већ 833. тражи се да се ритуали изводе против епидемија и лоших
усева.
● Обреди покајања – јакуши кека

● Тендаи и Шингон су изводили два најбитнија обреда за заштиту државе – Даиген(суи)-хо

(Шингон) и Шиђоко-хо (Тендаи).

РИТУАЛ ДАИГЕН(СУИ)

● Био је посвећен Даигенсуију, „Kраљу мудрости“ (мјоо) – један од осам слугу Бишамона.
Пошто је био главни свих духова и демона који штите земљу, његов култ се развио с
фокусом на заштити државе.
● Први пут је изведен 840. године у Ђонеидену унутар царске палате а после тога сваке
године. Укинут је у раном периоду Меиђи током анти-будистичких покрета (1928).

РИТУАЛИ ЗА ДОЗИВАЊЕ KИШЕ

● У Енгишикију пише да је постојало чак 49 храмова за ритуале за дозивање кише. Главни су

били Шингон, али су их изводили и неки монаси из Тендаија.
● Два главна ритуала су била Kуђаку-хо (Хиросава Шингон) и Шоукјо-хо (Оно Шингон).

● Нинкаи из Оно Шингона који је био познат као аме сођо, 9 пута извео ритуал између 1028 и
1044.
● Kаже се да је Kукаи први извео ритуал кише 824. али за то нема доказа. Први веродостојан
запис оваквог ритуала је из 875. а монах је Шобо. Поле 915. ритуали кише се изводе уз
Горјусаи (Обред пет змајева).

ТЕНДАИ ТРАДИЦИЈА И ДРЖАВНИ РИТУАЛИ

● Тендаи је губио од стране Шингона па је слао своје монахе у Kину да донесу још више
обредних списа. Енин је тако у Јапан донео обреде за заштиту државе: Емјо-хо, Шићибуцу
јакуши-хо и Монђу хаћиђи-хо, али најбитнија је била Шиђоко-хо.

РИТУАЛ ШИЂОKО

● Ритуал Шиђокоа је у Јапан донео Kукаи али он никад није постао битан унутар Шингон
традиције, већ унутар Тендаи.
● Први га је извео Енин или 849. или 859. године на планини Хиеи. Главни циљ ритуала је
био да се уклоне природне катастрофе, али је био тражен и кад год би војска наишла на
опасност. Прво га је изводило 14 монаха па онда 40.
● Људи су мислили да су природне катастрофе само знак да се војсци спрема невоља па је
зато овај ритуал прешао са природних катастрофа на војску.
● Енин мислио да је егзотеризам Тендаи а езотеризам Шингон, али Енћин је инсистирао на
томе да је езотеризам у Тендаију главни, па је Анен на крају закључио да Тендаи
једноставно треба да буде Шингон.
● Планинске аскете - јамабуши

ПРИВАТИЗАЦИЈА РИТУАЛНИХ АKТИВНОСТИ

● Влада је забранила извођење ритуала у личну корист након прогнанста Сугавара но

Миђизанеа 901. године, али се ова пракса вратила још јача, вероватно у вези са распадом
 друштвеног система који је био базиран на законима, као и са појавом личних интереса и
међусобном конкуренцијом унутар кланова.
● Бодаиђи – брига приватних храмова о особи након њене смрти

● Друге аристократе, које су одбачене услед повећања моћи Фуђивара регената, изводиле су
ритуале да би решили јавне проблеме, а Фуђиваре су финансирале екстравагантна извођења
Чисте земље у својим приватним храмовима.
● Повећано интересовање у магијске и ритуалне праксе које би заштитиле појединца.

● Најизвођенији ритуали били су Фуген емјо-хо (за дуговечност) и Фудо-хо (различите

намене). Тендаи школа изводила је ритуал Самантабхадра да би се особи уклонио страх од
смрти (од 950, пре је било за цара).
● Даиитоку-хо - посвећен Јамантаки, једном од годаирикија („Петорице моћних“)

РИТУАЛНИ ЖИВОТ СВЕТИЛИШТА

● Влада је почела гледа на храмове као своје симболе и да прилаже храну и друге ствари као
да они припадају њој (иако су они били приватног карактера).
● Хипотезе о значењу напредака:
1) Новац, време и простор су три значајне категорије путем којих обредне делатности у
светилиштима, храмовима и на двору могу бити посматране.
2) Стварање контроле над ритуалима у Енги шикију је било паралелно оснивању система
Двадесет и два светилишта и представља труд да се уједине праксе унутар светилишта, али
само унутар контекста светилишта и храмова.
3) Ови напреци су утицали на односе између светилишта и храмова и јасна разграничења су
спречила да одђе до синкретизма, већ су омогућила стварање комбинација између шинтоа и
будизма.
● Будизам је био ограничен на водеће куће друштвено-политичког поретка јер су храмови
везани за Двадесет и два светилишта били уско повезани са тим породицама.

ПОТРОШЊА, ВРЕМЕ И ПРОСТОР У РИТУАЛИМА

● У књижевности периода Хеиан не користи се реч „шинто“.

● Прва карактеристика ритуалног живота је његова повезаност са местом унутар контекста

комбинација домаћих и страних ритуалних система.
● Друга карактеристика јесте стриктна регулација трошкова владе у време ритуала.

● Трећа карактеристика је нагласак на хијерархији, кодексу и поштовању протокола.

● Охарае – чишћење ума; омисоги – телесно чишћење.

● Четврта карактеристика је нагласак на плес, песме и музику у време обреда - многи од
обичаја задржани су до данас због естетике али и поштовања према традицији.

БАВЉЕЊЕ ПРИРОДНИМ СИЛАМА

● Биро јина и јанга (Онмјорјо)

● Реорганизован проглашењем Јоро кода 718. године од стране Фуђивара на Фухитоа,

базиран на моделу из Танг Kине.
● Бироом је управљао директор (задужен за астрономију и календар, тумачио је климатске
феномене), а радили су четворица администратора који су надгледали рад специјалиста из
четири главне области (јин и јанг, календар, астрономија и време).
● Испод четворице администратора налазили су се Мајстори Јина и Јанга (онмјођи) који су
владали гатањем (уранаи) и геомантијом (фусуи).
● Онмјорјо у Јапану се разликовао од оног у Kини по томе колико је људи радило у њему и
како се били распоређени, као и по томе где се изводило гатање помоћу оклопа корњаче (у
Јапану се није обављало у онмјорјоу као у Kини, већ другде).
● Пре је постојао и Биро медицине (пошто су јин и јанг везани за таоизам, самим тим и
здравље), али се није даље развијао због утицаја езотеричног будизма, сукуидоа и
шугендоа, и зато што су већина припадника овог бироа били страног порекла.
● Магијски обреди су били забрањени због претњи трону и „медицине“ (давали су лажну
наду људима иако нису имали дејства). Ипак, друштво су све више интересовале магија и
излечење од болести, а не метафизички разговори, па је свештенство почело да користи
магијом и чинима како би заинтересовало људе у будистичка учења.
● Многи таоистички ритуали су се развили у ритуале езотеричног будизма као што су нпр.
култ северне звезде и култ бодисатве Мјокена (Соншоа), као и Kошин који је прешао у
Шомен конго.
● Мићи-ае – ритуали да се народ заштити од болести и епидемије када би неко стран дошао у
земљу, извођени су на раскрсницама и путевима.
● Влада периода Хеиан није подржавала Биро јина и јанга (више су се ослањали на школе
Тендаи и Шингон) и он је угашен 820. године.
● Значај „чудотвораца“ био је велики јер се народ њима обраћао и када би дошло до неког
доброг знака у природи, и када би се појавио злокобни знак. Они су играли велику улогу
унутар политике Фуђивара: што је нестабилнији био свет политике, то су они били
активнији.
● Шихохаи – поштовање четири стране света, обред који је изводио цар (први пут 860.
године).
● Kата-ими – забране кретања у одређеном правцу; изгубила на популарности крајем Хеиана

● Kата-тагае – споредни правци којима се могло ићи

НЕБЕСKЕ НЕПРАВИЛНОСТИ

● Будистички монаси нису били само мајстори метафизике и философије, већ су били и
исцелитељи, чудотворци, пророци и астролози.
● Јапанци нису користили термин „таоизам“ – таоистичке праксе су биле део езотеричног
будизма и шугендоа.
● Називи ера (ненго) су били везани за природу живота тог доба. Име ере би се мењало чим
би се нешто добро или лоше десило.
● На небеске неправилности се прво одговарало читањем разних списа. Чудотворци су
изводили обреде тенку (посвећен девама) и сеику (посвећен звездама).
● Најпознатији обред посвећен Северњачи (хокуто). Прво је забрањен 796. године, али је
поново почео да се изводи (Гикаи 945, посвећен држави као део будистичких обреда).
● Хонмјошо – веровање да одређена небеска тела (шо) управлојају људском судбином
(хонмјо); прво је било намењено само за цара, али се проширило и на народ.
● Неслагања о томе да ли је битнији дан рођења (Хозо) или година рођења (Kамо но
Јасунори), победила година рођења.
● Бирање небеског тела за хонмјошо је било засновано на документу Зокушо хихо (написао
Ји-синг) и одабрано је пет планета: Марс, Меркур, Јупитер, Венера и Сатурн. За време цара
Нинкаија (953-1046) ове планете замењене су звездама које чине сазвежђе Великог
медведа.
● Kада би дошло до неког лошег знака (јо), онмјођи би донели одређене забране (кинки, нпр.
када је избио пожар у Kјоту, забрањено је било да се носи црвена одећа).
● Kасаи мацури – обреди који би умирили злокобне силе (изводе се од 960. када је избио
пожар у царској палати по први пут од основања новог главног града)
● Таоизам је чинио део заштите зграда царске палате: њихови зидови били су украшени
мачевима на којима су били угравирани натписи за заштиту амблема сва четири правца и за
испуњење свих жеља, заштиту од несрећа, достизање дуговечности. Овим се види да су се
у царској палати користили сви могући видови култних обичаја: јин и јанг, таоизам, шинто,
таимицу и томицу езотерични будизам итд.

ПРОРОЧKИ ОБИЧАЈИ
● Били заступљени током периода Нара, али важност достигли у периоду Хеиан (допрли до
свих слојева друштва).
● Урабе клан је гатао помоћу оклопа корњаче, Накатоми клан је гатао помоћу лопатица
јелена.
● Пророчки обичаји у Хеиану се деле на три типа: ђингуђи, горјо и онрјо.

● Најпознатији ђингуђи је Мирокуђи из светилишта Уса Хаћиман на Kјушуу. Жене су

запоседнуте мумлале одређене звукове које су мушкарци (санива) даље тумачили. Ово се
касније променило када је Хаћиман проглашен бодисатвом, а не камијем, па су самим тим
и жене које су обављале обреде замењене будистичким монасима.

KУЛТНИ СИСТЕМИ ГОРЈО И ОНРЈО

● Термин „горјо“ првобитно је означавао дух мртве особе, али се после односио на то да је
дух аристократа који су неправедно изгубили свој живот или нека космичка сила били
узрок епидемија, па су се зато изводили ритуали да би се то спречило.
● Онрјо („гневан дух“) односио се на умиривање духова аристократа који су неправедно
умрли, а чији су се духови налазили у лимбу и тако искаљавали свој бес ( татари) у виду
болести, земљотреса, суша итд. Овај култ се развио у култ посвећен духу Сугавара но
Мићизанеа (903).
● Разлика између горјоа и онрјоа је што је онрјо увек био везан за бесног духа, а горјо је
могла да буде и нека друга сила.
● Ћобуку-хо – ритуали егзорцизма

СУГАВАРА НО МИЋИЗАНЕ: KУЛТ KИТАНО

● Дух Сугавара но Мићизанеа (845-903) је најпознатији и најбитнији у читавој традицији

онрјоа. Он је био Министар десни и Фуђивара клану је представљао претњу, па су га зато
лажно оптужили да је ковао заверу против цара и он је протеран на Kјушу, где је касније и
умро.
● Људи који су лажно оптужили Мићизанеа су умрли мистериозном смрћу неколико година
после Мићизанеове смрти, гром је ударио царску палату и убио човека којем је Мићизане
„признао кривицу“, чудотворац Нићизо тврдио је да је упао у каталепсију и срео
Мићизанеа у Паклу, жена нижег порекла тврдила је да ју је запосео његов дух, исто тако је
било и са седмогодишњим Мива но Таромаруом итд.
● Многи храмови и светилишта били су грађени како би се умирио Мићизанеов дух:
саграђено је светилиште на месту где су се умилостивили камији Неба и Земље –
светилиште Kитано. Ту су обожавали Мићизанеа под именом Тенман Даиђизаи Тенђин.
● До 987. године Kитано је прешао под власт двора и планине Хиеи.

● Kитано је постао тако важан феномен јер се аристократија ођедном нашла на другој страни
воље „Небеса“: више им Небеса нису нудила подршку у вођењу политичког живота, већ су
била разлог природних катастрофа које су у великој мери утицале на њихове животе.

ВЕЗА KАМИЈА И БУДА

ВЕЗА ИЗМЕЂУ KАМИЈА И БУДА / БОДИСАТВИ

● Јапанци никад нису сматрали шинто и будизам као супротности. „Шинто“ као систем
веровања одвојен и независтан од будизма није постојао пре периода Едо, али чак је и тада
је представљао систем под великим утицајем нео-конфуцијанства, таоизма и јин-јанга.
● Термин за овај феномен јесте шимбуцу шуго – комбинација (шуго) камија (шин) и буда и
бодисатви (буцу). Ово није синкретизам „будизма“ и „шинтоа“, већ везе између та два. У
већини случајева ове комбинације су утемељене у оквиру тумачења школа Тендаи и
Шингон.
● Током периода Хеиан било је тешко видети „чистог“ будисту (нпр. будистички свештеници
често би ишли на ходочашћа у светилишта како би тражили заштиту од камија, Накатоми
клан је писао текстове о будистичким интерпретацијама шинто ритуала прочишћења итд).
● Ненђу гјођи – календар празничних церемонија

● Према теорији хонђи суиђаку, Будино „тело истине“ (једно од три дела Буде) с манифестује
под различитим маскама, а једна од њих је та од камија.

KОМБИНАЦИЈЕ У KУНИСАKИЈУ

● Планински аскети из области Kунисаки, а под управом Тендаија, основали су култ

посвећен Лотус сутри и Хаћиману да би се заштитила држава. То је био систем ритуалних и
филозофских веза између елемената произашлих из локалних вероисповести, од
континенталних шаманистичких пракси, Тендаи и Шингон езотеричних обреда,
таоистичких тема и обреда итд.
● Шинкоку – концепт светог народа

● Центар Хаћимана био је у Уси али је после инцидента са Докјом, када је Хаћиман упозорио
на то само чланови царске породице могу владати Јапаном (не и Докјо, који је то желео), он
је пребачен у Нару да буде заштитник Тодаиђија (ћинју). Kасније се сели у храм
Ивашимизу.
● Kунисаки се сада сматра природним и културним отелотворењем саме Лотус Сутре јер је
ту изграђено толико храмова, пре свега од стране Тендаија (који је желео власт на
Хаћиманом), а онда и Хаћимана (који је желео аутономију).
 KОМБИНАЦИЈЕ У KУМАНОУ

● Регион Kумано налази се на крајњем југу Полуострва Kи, одмах јужно од Kјотоа, и у њему
се налазе три главна светилишта: Kумано-хајатама (Хонгу), Kумано-нимасу (Шингу) и
Наћи.
● Многи цареви, а потом и аристократе, ишли су на ходочашће у Kумано (верује се да је ту
сахрањена Изанами): Уда, Го Ширакава, Го Това, Ђозо, Фуђивара но Тамефуса итд.
● На Kумано се гледало као на капију ка трансценденталном простору Чисте земље, а касније
и као сама Чиста земља овог света.

РАЗВОЈ У KАСНОМ ПЕРИОДУ ХЕИАН

ЛИЧНИ ОБРЕДИ У KАСНОМ ПЕРИОДУ ХЕИАН

● Ритуали су престали да се односе на цара чим је он кренуо све мање и мање да се сматра за
право „тело“ државе.
● Нембуцу – призивање Буде Амиде певањем/молитвом

● Историја се више не види као испољавање воље камија, буди и бодисатви, већ као процес
еволуције над којом људи имају врло мало или чак нимало моћи.
● Kада су Фуђиваре изгубиле моћ над политиком у земљи, окренули су се молитви Амиди у
нади да ће се поново родити у „бољем свету“.
● У периоду Инсеи (касни период Хеиан), цар је повећао своју ритуалну активност јер је
желео да поново успостави царски ауторитет, а то је могао једино користећи се и
манипулишући различитим ритуалним симболима. Манипулација ритуалима била је зато
битна и политичарима (царевима) и „чудотворцима“.

ПОKРЕТИ УСХИЋЕНЕ ЈАВНОСТИ

● Југјосо – путујући монах

● Kоја / Kуја је био путујући монах који је по повратку у Kјото почео да популаризује
молитву Амиди кроз плес и додавање музике, па је постао познат као ићи хиђири, а молитве
– јујаку нембуцу и одори нембуцу.
● Геншин (942-1017) – написао Ођо јошу („Антологија о препороду у Чистој земљи“)

ДРЖАВА ЈАМАТО
РАНИЈИ ВЛАДАРИ ВЕЛИKИХ ПЛЕМИЋА
● Тек од доласка писма у Јапан и почетка одласка учених Јапанаца у корејска
краљевства почиње писана историја и настају хронике из којих знамо ко је када
владао, али тек од почетка 7. века то можемо знати са сигурношћу.
● Године владавина царева од цара Ђимуа па све до 399. године нове ере не могу
бити исправне јер би се тако сваком цару приписало око 100 година владавине, што
није могуће.
● Хроничари пре 400. године новог века често су користили народна предања, митове
и легенде како би описали живот и владавину неког цара, али је то био и случај
после 400. године где би приписивали неке догађаје царевима како би објаснили
њихов силазак са престола или слично (пример је цар негде око владавиде цара
Јурјакуа који је чинио разна злодела и зато се повукао са власти).
● У 5, 6. и 7. веку вође великих кланова су економски јачале и узимале су што више
земље и људи за себе како би се мерили са царском породицом. Ове вође често су
бирале наследника цара чак и против његове воље.
● После Јурјакове смрти сматра се да је линијацара Нинтокуа прекинута (због
убиства наследника).
● Велики министрy су достигли толики ниво моћи дас у сада могли да одлучују о
питањима и без насиља, већ и склапањем брака са члановима царске породице (цар
Kинмеи је био у браку са ћерком Сога но Инамеа, а син Сога но Умакоа је исто
покушао да врши одређени утицај на царску породицу кроз брак).
● Сога клан је успео да завлада земљом уз цара, дозвољавајући му да задржи титулу
јер би смакнућем цара с трона настао немир међу народом (због тога што је цар био
високосвештеник шинтоа). ВЕЗЕ СА KОРЕЈСKИМ KРАЉЕВСТВИМА
● Домаћа политика из 5. и 6. века била је уско повезана са везама с Kорејом.

● Почетком 6. века дошло је до проблема у јапанској енклави у Мимани, јер су сва

три корејска краљевства представљала претњу за њу, а чест је био и случај да су
јапанске племенске вође сарађивале са корејским краљевствима и заузврат за новац
давале Kореји делове Мимане. Представник из клана Отомо је 530. године средио
ситуацију са Пекћеом и повратио Миману од Шиле.
● Пекће је међутим и даље имао проблема са Шилом и стално је тражио војну помоћ
од Јапана, а Јапанци су помагали и заузврат су добијали поклоне, често будистичке
ствари (статуа Буде и будистичке списе 552. нпр). Ово се сматра почетком увођења
будизма у Јапан.
 ● Јапанци су схватили да су тада имали само борбени дух, али не и напредак у било
ком другом смислу који би им помогао да победе удружене стране Kогурјоа и
Шиле, и да им је била потребна реформа. Зато је будизам, који је нудио и духовне и
материјалне погодности, био брзо прихваћен од присталица реформе, али су
конзервативци били против њега.
● Будизам је самим тим проузроковао доста несклада на јапанском двору, а вође
кланова (поготову Накатоми) нису прихватали будизам првенствено због
политичког интереса. Сога клан је, међутим, био за нови систем, да би се моћ
кланова смањила, а моћ цара и министара повећала.
● Kланови Накатоми и Мононобе су се јако противили клану Сога у прихватању
будизма и окривили су Соге за све болести и непогоде које су захватиле земљу.
Сога но Умако је прикупио доста непријатеља клана Мононобе и напао их у бици
код Шигисена 587, где је цео клан уништен. Kлан Накатоми није представљао
толику опасност под будизам или клан Сога, а и некад моћан клан Отомо изгубио је
на значајуј после пораза у Kореји.
● Сога но Умако ставља на престо своју нећаху, царицу Суико, да би владала мајка из
Сога клана. Kао регента Умако је поставио Шотоку Таишија, јер је он добро
познавао будизам и конфуцијанизам и имао је везе са Kорејом (можда је био
корејског порекла).
● Будизам до 601. године наилазио је на много проблема, али када је династија Суи
601. ујединила Kину и изјаснила се у корист будизма, то учење је постало
привлачно многима и постало је карактеристика цивилизованог живота.

Ođin (270-310) Juurjaku(456-479) Ankan (531-536)

Nintoku (313-399) Seinei (480-484) Senkva (536-539)

Riću (400-405) Kenso (485-487) Kimmei (540-571)

Hanšo (406-410) Ninken (488-498) Bidacu (572-585)

Ingjo (411-453) Burecu (498-506) Jomei (585-587)

Anko (453-456)
УВОД У РЕФОРМУ

● Принц Шотоку је једна од најважнијих фигура у историји Јапана јер је промовисао

будизам, успоставио везе с Kином, подстицао на учење и направио увод у
политичке реформе.
● Године 604. издао Устав од 17 чланова (није у правом смислу речи устав већ скуп
моралних и политичких принципа). Верује се да ово ипак није његово дело већ да
му је приписано неколико година након његове смрти.
● Ниједна права реформа није могла да се спроведе јер је Јапан прво требало да реши
проблем опозиције одређених кланова, а за то је било потребно да се сконцентрише
сва енергија државе – која је у том тренутку била усмерена на губитак Мимане и
покушаје да се она поврати.
● Настанак система титула по боји и дизајну капа које су дворски званичници носили
– прелазак са племићких титулар на званичне дворске титуле.
● Први званични изасланик уједињеног Јапана био је Оно но Имоко 607. године
(ишао у Kину).
● Сога но Умакоа наследио син Сога но Емиши, а он је након смрти царице Суико
изабрао њеног наследника – унука цара Бидацуа (629, Ђомеи). Након Ђомеија
изабрана је унука Бидацуа (Kогјоку).
● Сога но Емишију и Сога но Ируки (његов син) противио се Јамаширо но Ое (син
Шотокуа), али га је Ирука киднаповао заједно с његовом породицом и натерао на
самоубиство. Јемиши и Ирука били су немилосрдни и за разлику од Инамеа и
Умакоа, желели су да преузму трон, а не само да стоје уз њега. Све се окончало 644.
године када су поглавар клана Накатоми и принц Нака но Ое убили Ируку на двору
пред царицом Kогјоку, а Емиши и царица су касније починили самоубиство
(Инцидент Ишин).

ПОKРЕТ РЕФОРМИ 645-701: РАНЕ ФАЗЕ

● Након пораза клана Сога и ступања цара Kотокуа на престо 645. године,
настављени су планови за реформу.
 ● Реформом су желели да утврде да постоји само један владар, цар, али је проблем
био како да се племство и земљопоседници убеде да под новом владом неће
изгубити своје наследно право. Пошто царски клан није имао средства да потчини
друге кланове, морали су да нађу одане племиће који би то могли да ураде, а да не
изгубе своју земљу, нити контролу над људима.
● Саветник принца, а тада већ престолонаследника Нака но Оеа, био је Накатоми
Kамако, али је после познат и као Фуђивара Kаматари – оснивач клана Фуђивара.
● По крунисању Kотокуа 645. следио је попис домаћинства, обрадивог земљишта,
надзор монаха и монахиња, и друге ствари. Тада је почео Таика (Велика реформа)
период.
● Године 646. издат је Едикт о реформи (каишин но до), који се састоји из четири
члана: 1. чланом се укида приватно право на земљу и раднике и „породично
наслеђених“ имања; 2. чланом се успоставља метрополитанска област, Kинаи
(унутрашња провинција); 3. чланом се наређује успостављање регистра
становништва, додељивање одређене површине обрадиве земље земљорадницима и
постављање сеоских старешина; 4. чланом се укида стари порески систем и
присилан рад и уводи нови порески систем.
● Јапан је видео да не може да победи Танг Kину па је одбацио Kореју и одлучио да
одржава пријатељске односе са Kином. Односи су се заоштрили током владавине
царице Суико када је у једној преписцу са кикнеским царем Јанг Тијем Јапан
назвала Земљом излазећег сунца а Kину Земљом залазећег сунца, што је кинески
цар протумачио као изједначавање Јапана („источних барбара“) са Kином.
● Око 25 година по објављивању Едикта о реформи, а након смрти цара Тенђија
(Нака но Ое) 671. године, у земљи избија неред услед битке за престо између
Тенђијевог сина и Тенђијевог брата. Побеђује Тенђијев брат и постаје цар Тенму.

УСПОН БУДИЗМА

● Будизам се нагло раширио Јапаном, највише јер није постојала религија којој би он
претио, нити која би претила њему (шинто је био прилично еластичан по том
питању).
● Рана фаза ширења будизма у Јапану је почела 550. године, када су из краљевства
Пекће стигли будистички списи и статуе. Наредних сто година је зависила од
њиховог учитеља.
● Од око 600. године је будизам заиста почео да се развија у Јапану. Доктрина је
донета из краљевства Kораи, које је било у блиском односу са Суи Kином.
● Први конкретан знак ширења будизма је наредба из 685. године, према којој је у
свакој кући морао бити постављен будистички олтар са статуом Буде и
будистичким списима.

УТИЦАЈ КИНЕСКЕ КУЛТУРЕ

НОВИ СИСТЕМ УПРАВЕ

● Прва фаза Таика реформи започета је 646. године и Јапан се тада окреће систему управе
из Кине јер је након оснивања Танг царства 618. године Кина постала најчвршће вођена
држава тог времена.
● Усвојен је систем изнајмљивања и наплаћивања такси земљишта.

● Влада је била превише фокусирана на дешавања у Кореји до 662. године а после и

проблемима око наслеђивања престола 671-672. па су доношење и примена новог
система одложени за касније. Законици су се израђивали од 662. па до 686, али су тек
702. године завршене њихове ревизије и организована управна тела су проглашена у
Таихо законику.
● По новом систему, владу су чинила два тела: ђингикан – верска служба, и даиђокан –
државна служба.
● Земља се делила на провинције – куни, а управници тих провинција били су ками.
Провинције су чинили окрузи – гун или кори, а њихови управници били су гунши. Било
је 66 провинција и 592 округа.
● Овај нови систем био је прилично сличан Танг систему, али се нпр. јапански систем
службених класа разликовао од кинеског (више у пракси него у теорији): хијерархија се
базирала на рођењу, не на вештинама појединца. Према едикту из 682. године, прво се у
обзир узимало рођење, затим карактер, а на крају вештине и могућности особе.
● Јапан је примио принципе конфуцијанизма од Хан династије.

● Накацукаса – посредна служба између владара и министара

● Онмјорјо – Биро јина и јанга; усвајање философије јина и јанга је упечатљив пример
кинеског културног утицаја; први универзитет је основан 702. године
● За Јапанце било је немогуће ослободити се утицаја конфуцијанских идеја.
Конфуцијанизам у раним фазама је био исказ старокинеских обичаја и обреда (на
кинеском ли, „исправност“ или „природни морални поредак“). Веровали су да делање и
понашање људи могу да утичу на природни поредак у зависности од етичког карактера
њихових поступака (тако су налазили разлог за временска и астролошка одступања).
 ● Први јапански законик (који прати Танг модел) више се бавио администрацијом и
церемонијалима, док се само једно од тридесет поглавља бавило казнама у случају
прекршаја јер, како се говорило, није ваљало напуштати ли и залазити у прекршаје.
● Кинеска комбинација јина и јанга, и пет елемената: 1 изворни принцип у корену
постојања; 2 пола – негативни и позитивни, мушки и женски; 3 манифестације –
Небеса, Земља и Човек; 4 кретања – у простору четири правца, а у времену четири
годишња доба; 5 елемената – дрво, ватра, земља, метал и вода – контролишу ритам
живота; 6 односа – владар и подређени, отац и дете, муж и жена. Ово је била прва врста
организованог, систематичног учења о поретку универзума према јапанским
сазнањима.
● „Устав од 17 чланова“ Шотоку Таишија открива дејство кинеских идеја на јапанске
умове током 7. века.

ТЕОРИЈЕ СУВЕРЕНИТЕТА

● Две националне хронике Јапана су написане по моделу кинеских историјских хроника.

Тако да се не може рећи да било која изјава или дело описује аутохтоне институције у
свом правом облику. Постоје документи из 7. и 8. века, према којима је божанско
порекло јапанског цара вид имитације кинеских обичаја. Поистовећивање мале државе
попут Јамата са небесима изнад и владара као небеског цара, утицај је кинеске
терминологије, па чак и утицај кинеских идеја о суверенитету.
● Едиктом из 697. нови цар Мому изјављује да је његова божанска сврха да донесе ред и
мир у земљи. Едиктом из 708. царица Гемјо изјављује исту ствар.
● У првој половини 8. века Јапанцима није било тешко да помире конфликте међу
различитим идејама помоћу идеје селекције. Два пута је цар за природне катастрофе
окривио себе и своју врлину, као део моралне владавине, према кинеским принципима.
● Мешавина конфуцијанистичких и будистичких доктрина, комбинована са веровањем у
добру природу богова, карактеристична је за овај период. Ипак, дискутабилно је да ли
идеје изнад наведених едиката дугују ишта кинеском утицају. Пре исказују еволуцију
етичких идеја од раних представа о ритуалној чистоти.

СНАГА ИЗВОРНОГ КУЛТА

● Увођење страних идеја и метода је служило да ојача изворну традицију. Док нису
упознали „буцудо“ – пут Буде, нису почели да размишљају и говоре о „шинто“-у – путу
Богова.
● Најважнија документа су „Молитва за жетву“ и „Обред великог прочишдења“, у којима
је очуван језик јер су написани кинеским идеограмима и сређени од стране записивача
(али ипак дају одличну слику јапанског језика и идеја из 6. века, а вероватно и раније).
 ● Кланови Накатоми и Имибе били су најбитнији у извршавању обреда - Накатоми су
били задужени за изговарање речи, а Имибе за уређивање обредног места и доношење
прилога.
● „Молитва за жетву“ – одржавала се у пролеће, око равнодневнице, у главном граду. До
702. године церемонија се одржавала у близини палате али након реформи уређења,
почели су да их одржавају у склопу ђингикана, и надгледали су је многи државни
званичници, као и свештеници из храмова камија којима је посвећена молитва.
Молитва није била упућена само камијима за жетву већ и многим другим укључујући и
Аматерасу.
● „Обред великог прочишћења“ је за циљ имао да се цела земља очисти од грехова ( цуми)
које је починила.
● Кроз овај обред можемо и видети развој моралне свести Јапанаца, и то првенствено
кроз речи за „добро” и „лоше” - означене кинеским знаковима. „Добро” је јоки, а
„лоше” ашики, међутим, почеле су да се користе и речи урувашики („чисто”, „добро”) и
китанаки („лоше”, „прљаво”), док су јоки и ашики добиле значење „срећан” и
„несрећан”. Такође су занимљиве и речи које су се користиле да се опишу
карактеристике душе и ума човека: добро срце било је акаки („светао”) или кијоки
(„чист”), а лоше куроки („таман”, „мрачан”) или китанаки („прљав”).

РАСТ ОРГАНИЗОВАНЕ ДРЖАВЕ

● Нове идеје, и религијског карактера и световног, усвајале су се постепено. Међутим, то

није био случај са променом у политичкој сфери, јер је племенско друштво ипак нагло
прерасло у једну уређену државу.
● Не постоји много поузданих историјских извора који би нам описали напретке у
политичкој сфери након доласка будизма, али је јасно да су развој будистичких
институција и рад великих реформатора подстакли раст националне државе са
релативно стабилном владом.

ГЛАВНИ ГРАД 710-774.

ОСНИВАЊЕ НАРЕ

● Пре постављања Наре за главни град Јапана, царска палата се често селила због
страха да би је смрт цара укаљала (будистичко веровање да је крв нечиста). Од
едикта 646. престоница престаје да се сели, мада је у Нару премештена тек 710.
године.
● Нара је била погодна за пољопривреду, а не за дипломатске односе са Kином (али
су ипак били у добрим односима).

СВЕШТЕНСТВО, ДРЖАВА, ЗЕМЉА

● Главна сврха свих закона од 646. године је да сву земљу и сав народ стави под
домен царске палате.
● Повећао се број власника земље: додељивано је онолико пиринчаног земљишта
колико је чланова породице, два тана за сваког мушког члана старијег од 5 година и
две трећине тога за сваког женског члана. Ревизије су спровођене на пет година.
● Велики проблем при опорезивању становништва био је и принудни рад и одлазак у
војску, јер су тиме домаћинства остајала без мушких чланова који би знатно
припомогли у пољопривреди. Јапански званичници су знали да је корен проблема
пропасти јапанске пољопривреде управо велика потражња за радном, али нису
успели ништа да поправе по том питању изменама које су увели.
● Систем суико - власници додељене земље су плаћали порез, процењен у односу на
стандардну количину приноса за то подручје
● Систем доделе земље је имао својих мана, велика домаћинства са пуно робова су
добила много земље; губитак у приходу због повлачења одређене земље из јавне
употребе.
● Влада је желела да подстакне уређење пустоши и стварање обрадиве земље
(конден), па је прогласила сву празну земљу приватном (ко је очисти – његова је),
тј. да одређено домаћинство може да има пуну контролу над њом у времену од
једне генерације. Kасније се то продужило на три генерације, а негде је постало и
стално власништво.
● Од 749. године храмови су често добијали кондене, нпр. Тодаиђи.

● Да би задржала сељаке да раде на земљи, држава је позајмљивала саднице пиринча

- гисо („добротворна житница“), али ово се није одржало због лоше администрације
и злоупотребе од стране локалних земљопоседника.
● Велики храмови су помагали земљорадницима дајући им алат и новац за обраду
необрадивог земљишта, и онда су узимали део земље коју су земљорадници имали.
● Године 708. употребљавао се бакарни новац, али мало. Највредније су биле
гвоздена лопата и мотика.
ПОЛИТИKА ПЕРИОДА НАРА:
ПРОБЛЕМИ УНУТАР ДИНАСТИЈЕ И ПОГРАНИЧНЕ БИТKЕ

● Осми век је карактеристичан по великом броју женских владара – чак њих осам.

● Принцезе су доста помагале свештенству, па је и свештенство доста утицало на то

да оне наследе престо (пример Докјоа и царице Kокен). Помоћ свештенству од
стране двора се може лепо видети кроз историју храма Тодаиђија (основан 738.)
који је постао најбогатија и најутицајнија религијска институција у Јапану.
● Велика статуа Буде (даибуцу) је завршена 749. године.

● Фуђиварама се није допало што будистичко свештенство врши толики утицај на

царице па по смрти царице Kокен (у другој владавини познатој под именом царица
Шотоку, под утицајем свештеника Докјоа), доводе на престо цара Kонина (770-781)
и не дозвољавају да после тога жена буде изабрана за царицу.
● Цар Kонин - искоренио лоше личности на двору, решио се сувишних чиновника и
увео политичке штедње; посвећивао је пажњу локалним управама и комуникацији
са удаљеним провинцијама, а систем принудне војске је заменио системом сталне
војске (почетак разликовања војника од сељака и стварање ратничке класе).
● Било је труда да се границе помере даље ка северу и истоку и потчине Аину.
Главни у овим акцијама и походу на Kореју био је Фуђивара Накамаро (Ошикацу),
али није имао много успеха.

KУЛТУРНИ НАПРЕДАK

● Таихо код (701, завршен 718.), велики кинески утицај.

● Најзначајнија дела: Фудоки - топографски записи провинција; Ман'јошу (760) -

збирка 4 000 песама.
● У Ман'јошуу нема много делова где се може приметити будистичко учење,
углавном су то теме о лепоти и њеној пролазности. Такође, понегде се види и
таоистички утицај (фантастични мотиви).
● Kаифусо – збирка песама на кинеском које су написали Јапанци (20 и више песника
из Ман'јошуа били су искусни у кинеском стиху)
● Kонфуцијанска мисао која је имала великог утицаја на Јапанце била је то да се
дужност налази изнад права појединца.
НОВИ ГЛАВНИ ГРАД, 794-894.
ПРЕМЕШТАЊЕ ИЗ НАРЕ

● Утицај будизма као религије није представљао опасност – он је само промовисао

даље учење и служио као начин да се постигне материјални напредак јер су се
учили ручни радови, градња зграда, путева и унапредила се пољопривреда.
Међутим, као институција, будизам вршио је утицај у многоме погубан по двор и
државу.
● Цар Kанму зато и због удаљености Наре од двора 784. године главни град премешта
у Нагаоку, а 793. године главни град постаје Хеиан-кјо (данашњи Kјото) и остаје
главни град до 1868. године (тада је Токио).
● Хеиан-кјо је изграђен по узору на кинески (тада главни) град Чанг-ан, за време 3
династије Суи.
● Цар Kанму након доласка на престо издаје едикт којим се смањује изградња
будистичких здања, ограничава број монаха и забрањује продаја или поклањање
земље религијским институцијама.
● Влада је мислила да је њихов проблем непослушно свештенство, али то је заправо
била немогућност владајуће класе да се прилагоди новој пољопривредној
економији и реши проблеме који су настали услед овакве економије.

ПОЛИТИЧKА СЦЕНА 794-891.

● Царска лоза није толико значајна у историји овог периода, више су значајне вође
великих кланова, поготову клана Фуђивара:
1. Накатоми Kамако (Фуђивара Kаматари) је оснивач породице Фуђивара.
2. Фуђивара Јошифуса био је канцелар од 857. до 872. године, а касније и регент.
3. Фуђивара Мотоцуне, на високој функцији од 873. до 891. године.
● Цар Kанму влада од 781. до 806. године, чврсто и без страних утицаја вршених на
њега. Историчари кажу да је Трон имао највећу моћ у време његове владавине.
● Након смрти цара Kанмуа, даме из породице Фуђивара удаване су за цареве или
постављане као конкубине како би Фуђиваре преко њих контрололисали државу.

НАСЕЉАВАЊЕ ЗЕМЉЕ И ПРОБЛЕМИ СА ГРАНИЦАМА

● После Таика реформи 645. стање у земљи се побољшава. Повећан је животни

стандард али није било довољно обрадивог земљишта за све људе, па су почеле
 миграције ка северу и истоку, где људи наилазе на староседеоце Језо (Аину).
Године 720. граница је све до Таге (садашњи Сендаи). Сукоби са Аину народом из
провинција Муцу и Дева.
● Војска није успела да помогне народу који се селио на исток и север јер није била
обучена за војне сукобе – Јапанци нису желели крвопролиће (под утицајем
будизма), и радије би се миродопски договорили него ратовали (а људима је 701.
забрањено да поседују икакво оружје).
● Мушкарци покушавали на разне начине да избегну војску јер је то представљало
велики терет за њихове породице (све су морали сами да обезбеде – оружје, одећу,
храну, коње итд.).
● Године 792. укида се општа војна обавеза, а владе провинција је морала да сама
створи своју војску од људи из редова званичника и официра, а не од сељака. Ово
никада није функционисало како треба због неорганизованости.
● Шоени су се око 800. године толико повећали и подржавали локални сепаратизам
да централна влада није имала скоро па нимало власти над забаченим
провинцијама. Зато је кренула да се развија класа приватних ратника који би
штитили шоене, али и домаћинства.
● Азумабито („људи са истока”) – војска оформљена од људи из источних
провинција која је бил добро обучена у борби због сталних сукоба са
староседеоцима, а слата је у експедиције у Kореји. На челу азумабитоа је био
Генерал Истока (али је умро 786. пре него што је стигао да крене у офанзиву).
● Војска 789. креће у напад и нови генерал добија титулу сеито таиши – „извршитељ
мира на Истоку”. Заменик му је био Тамура Маро, који односи победу 795. године.
Такође, 800. године успева да потисне Аину народ на север. Он добија титулу сеи
таи шогун – генерал који је потчинио варваре.
● Саки-мори („чувари рта“) – бранили обале на острву Kјушу, обично из источних
провинција (веровало се да су они спретнији и вештији), али су 757. године кренули
да се траже и мушкарци из западних провинција.

НЕУСПЕХ ЗЕМЉИШНИХ ЗАКОНА

● Таихо реформа из 701. представља почетак рушења кинеског модела система

управе, јер је ипак он намењен Кини, а не Јапану.
● Систем ханден – систем додељивања/расподеле земљишта; иако је постојао,
чиновници су ипак произвољно делили земљу. Он није укинут, већ је урушен
 временом (у едикту из 902. се каже да се није користио већ дуже време - чак од 850.
године у неким крајевима).
● Укаребито (ронин) – људи који су напустили службу свог господара, а у
регистрима се уписивали се као преминули.
● Године 780. је било толико људи који су напустили службу (постали
укаребито/ронини) да у провинцији Исе никакав јавни рад није могао да се
спроведе.
● Пропаст система расподеле земљишта лежи у томе што он није био прилагођен
Јапану.

НЕПРИЛАГОЂЕНОСТ ЗАКОНИКА

● За распад система управе заслужна је неприлагођеност законика преузетих из Кине,

али и корупција у племићким редовима (фалсификација пореских регистара,
узимање већег пореза него што је предвиђено итд.), те немогућност остваривања
потпуног ауторитета цара.
● Када би дошао нови управник провинције, морао је да ослободи свих могућих
кривица претходног управника (да нико не може да га тужи након што оде у
пензију/промени позицију), али нови управник зна да је овај стари вероватно
починио неки преступ па би одуговлачио с доношењем одлуке. Зато је 790. године
основана Отпусна комисија која проверава да ли нови управник испуњава све
услове да замени старог. Године 802. се успоставља у свим облицима, а коначан
облик поприма 867. године.
● Кагејуши – чланови Отпусне комисије

● Прави извор моћи налази се у земљишту, а не у главном граду.

● Шоен – приватни племићки посед; састојао се од виле (шо) и обрадивог земљишта

(ен).
● Сенмин – главни људи; слуге везане за земљиште

● Рјомин – слободни људи, радници везани за земљиште

ПРОМЕНЕ У ИНСТИТУЦИЈАМА

● Након премештања главног града из Наре долази период реакције против законика
који су били на снази око 800. године.
 ● Законици су се састојали из два дела: рјо (административни и грађански законик) и
рицу (забране и дисциплинарне регулативе казненог карактера, али не нужно
кривични законик).
● Друштво се стално мењало, па су и законици стално морали да се дорађују и мењају
– кјаку и шики.
● Кјаку – решења за конкретне проблеме; шики – правила која допуњавају законе.

● У историји јапанског правног система прати „Кјакушики“ период прати „Рицурјо“

период.
● Три важне збирке додатних правила и регулатива:
1. Конин-кјаку и Конин-шики (820.)
2. Ђоган-кјаку (869.) и Ђоган-шики (871.)
3. Енги-кјаку (909.) и Енги-шики (967.)
● Канпаку – у теорији саветник престола, али у пракси диктатор; понаша се као
регент и након пунолетства владара
● Сешо – регент за малолетног владара

● Године 880. први канпаку постаје Фуђивара Мотоцуне након што је био сешо цару
Јозеију (877-884). Канпаку постаје наследна титула унутар клана Фуђивара.
● Курандо-докоро - титула одмах испод канпакуа, секретеријат палате. Од 810.
године курандо-докоро су посредници између цара и извршних служби (посао
накацукасе).
● Кебиши-ћо – настала 810. године, у почетку специјална градска полицијска служба
која је пратила и хапсила преступнике. Првобитно везана за емон-фу, али се после
осамосталила.
● Кебиши – полицајци, орјоши – шеф полиције, цуибуши – врховни командант

● Емон-фу – седиште гарде

ЖИВОТ У ГРАДУ: РЕЛИГИЈА И ШКОЛОВАЊЕ

● Долази до процвата у духовном и књижевном смислу.

● Будизам је морао сада да се прилагођава времену које је дошло, а школе Саићоа и

Кукаија су у томе успеле.
 ● Рјобу шинто – двојни шинто

● Цар Сага: „Добра влада зависи од књижевности, а напредак зависи од учења.“

● Три кинеске антологије поезије, једине састављене по наредби јапанског цара:

1. Рјоуншу (815.)
2. Бунка шуреишу (818.)
3. Кеикокушу (827.)
● Даигаку – главни факултет у главном граду, Универзитет; кокугаку – провинцијски
факултети
● Фуђивара Фуцујугу гради Кангаку-ин.

● Кијавара Нацуно – Рјо но гиге (Тумачење закона)

● Мијоши Кијоцура – противник будизма

РЕАКЦИЈА НА КИНЕСКИ УТИЦАЈ

КЊИЖЕВНОСТ

● Нису се намервно одвајали од Kине, већ се само повећавао осећај независности док
су узимали и асимиловали сва знања са званичних мисија у Kини. Прва је била 607.
године под вођством Оно но Имокоа и регуларно су се организовале до 838. године
када је Оно Такамура одбио да предводи мисију за Kину јер је су мисије биле
опасне, па је направљена пауза од око 50 година. Било је покушаја да се обнове 894.
године, али Сугавара Мићизане је одбио због нереда у Танг Kини.
● Јапанска култура је била мешавина кинеске и оне аутохтоне, домаће јапанске. Зато
им је било и лакше да се ослободе кинеског утицаја. Међутим, значај кинеског
учења није опао – секуларна и религијска учења ипак су била написана на
кинеском, не на јапанском.
● Стили писања у почетку је био сличан сваодневном говору, тј. писање није
захтевало изучавање кинеских класика, а и осмишљена је хирагана, па су и жене
могле да пишу. Битна дела – Такетори моногатари и Kокиншу.
● Више није било антологија кинеског стиха које су писали Јапанци, али кинеска
поезија је и даље била популарна. Најпознатији песник По Чу-и (у Генђи
моногатари помињу се збирка Хакуши Монђу и песма Чогонка („Вечна туга“)).
ПОЛИТИЧКИ И ТРГОВИНСКИ ОДНОСИ

● Јапански однос према Kини мења се и сада је чак и понекад критички настројен
према њој. Односи са Kином никако нису нестали нити постали мање важни.
● У књижевности јавља се разлика између кара-ђие (кинеско учење) и Јамато-дамаши
(јапански дух).
● Почеци слања изасланика у Kину били су 607. (Оно но Имоко), али прави почетак
био је од Таихо кода 702. и трајао је до 781. године (обустављене мисије због
преласка главног града из Наре). Изасланици су поново одлазили у Kину 803.
године под вођством Фуђивара Kадономароа.
● Прво путовање после премештања главног града у Хеиан-кјо било је под вођством
Фуђивара Kадономароа, али је било без великог успеха – само је добијена
информација да Танг династија слаби.
● Пријатељство са Kином и поштовање кинеске књижевности за време владавина
царева Хеизеија, Саге и Ђуне.
● Након ступања на власт Нимјоа 833. године, нови вођа експедиције изабран је да
буде Фуђивара Цунецугу (заменик Оно Такамура). Ова мисија није имала за циљ
само подстицање пријатељства, већ и доношење у Јапан књига, слика, парфема итд.
И она је била безуспешна. Оно Такамура написао је сатиричну песму о Фуђивара
Цунецугуу, па је прогнан.
● Од 630. до 838. године послато је 19 мисија, од којих је само 12 ушло у Kину.

● У другој половини 9. века сва трговачка путовања до Kине су се завршавала у

одређеној луци на Kјушуу, да би влада могла да контролише располагањем
донешених артикала. Поред закона и великих такси за одређену робу, то се није
поштовало и племићи су откупљивали све одмах по приспеду бродова у луке.
● Тек 900. године је династија Танг пала, а средином 10. века је вођство преузела
династија Сонг. Они су послали посланике из Чекјанга 945. године, који нису
најбоље примљени.
● Јапанци су почели да критикују културу из Kине, због чега им је с временом
забрањено да одлазе тамо (осим монасима, због учења). Kинески трговци су лагали
да их је ветар нанео на јапански архипелаг, само да би поново успоставили однос са
Јапаном.
 ● Без обзира на лош политички однос, културолошка размена Kине и Јапана никада
није прекинута.

РЕГЕНТИ ИЗ КЛАНА ФУЂИВАРА

ПОЛИТИЧКА РИВАЛСТВА – ТРОН И КЛАНОВИ, 794-967.

● Фуђиваре су били веома утицајни до преласка главног града у Нару 794. године,
али су после тога прво морали да се међусобно поделе да би уклонили могућа
ривалства унутар клана која би сметала одржању њихове моћи на двору, поготову
јер су претњу за то представљале и породице Кијовара, Таћибана, Ки и Мијоши.
● Постојале су четири гране клана Фуђивара, а све их је основао син Фубита (био је
син Каматарија који је основао клан Фуђивара под тим именом 669. године).
Међутим, северна грана Хоке је до 9. века надјачала остале гране, а остале су се или
преселиле у друге провинције и тамо постали ратници, или су остали у Нари као
мања аристократија.
● Фуђиваре су своју моћ успостављале мирним путем, највише тако што су своје
ћерке удавали за цареве или тако што су користили своје богатство и економску
моћ (имали су много поседа).
● Први регент из клана Фуђивара био је Јошифуса (његова ћерка била је жена цара
Саге) од 858. до 872. године. Био је сешо – регент који је управљао земљом уместо
малолетног цара (Сеива). Он је био и први регент који није био царске крви.
● Следећи регент био је Јошифусин нећак Мотоцуне који је владао као канпаку
(прави регент, није зависило од година цара) цару Јозеију до 891. године.
● Цар Уда (887-897) био је принц који за мајку није имао припадницу клана Фуђивара
и није му се свидело прављање Фуђивара (тада је још Мотоцуне био канпаку),
радио је против њих и обраћао се другим клановима за помоћ (Таћибана,
Минамото). Један од битнијих сарадника цара Уде био је Сугавара Мићизане, а
његов пад био је кључан за уздизање клана Фуђивара.
● Цара Уду наследио је малолетни цар Даиго, али титула канпаку није додељена
никоме. Међутим, Фуђиваре су ипак успеле да се умешају у рад владе тако што је
Фуђивара Токихира постао Министар леви (садаиђин), те је Сугавара Мићизане
могао само да буде Министар десни (удаиђин, подређен је садаиђину).
● Од времена Токихире (који је био само садаиђин, не и канпаку) до 1068. године
поглавари клана Фуђивара (уђи но ћођа) били су заправо регенти цара. То су били
 углавном ујак, таст или деда онога ко је на трону, или отац владареве друге жене,
или омиљене жене.
● Документ цара Уде, Кампјо го-јуикаи (написан током ере Кампјо 889-898), садржи
савете за владавину земљом, а намењен је његовом наследнику.
● Највећи подуњеник био је Масакадо, поглавар клана Таира, а једном приликом се у
писму садаиђину Токихири прогласио чак и царем. Побеђен је на граници Шимоса
940. године. Проблеми и са кланом Сумитомо и Емиши.
● Два дела која критикују државу су: Икен Фуђи (914, Мијоши Кијоцура) и дело
Сугаваре Фумитокија из 954. године.

ПАД ЦАРСКОГ АУТОРИТЕТА

● Пад царског ауторитета је битан за политичку историју каснијег средњег века у

Јапану, а трајао је отприлике од 900. до 1200. године.
● Један од главни хразлога за пад и неуспех царског клана јесте недостатак снажне
војске и потреба да се ослони на друге кланове за војну помоћ и подршку (није
постојао систем одласка у војску).
● Није било потребе за регуларном војском јер је Јапан одржавао добре односе са
Танг Кином после пада Шиле, а и битке са Емишијима су биле само на северним
границама, па је самим тим и био развијен луксузни живот у граду, будизам је
процветао, а и комуникација са Кином је била добра и по метеријалним и духовним
добрима.
● Гашење побуна Масакадоа и клана Сумитомо у 10. веку показује да је трон и даље
имао довољно моћи да управља моћницима из других провинција, али су заслуге за
ове подухвате односили поглавари водећих породица и кланова, јер је њихова војна
моћ помогла да се ово оствари. Од овог времена политичка моћ владара креће да
слаби.
● Дело Гуканшо (из 1223. године) говори о томе како је стари режим, она права
царска управа, завршен крајем ере Кампјо 989. године, а да је затим наследио
средњи период и трајао до 950. године, када је трон био центар учења и
књижевности, али је био нестабилан. Крајњи прелазак моћи у руке Фуђивара
регената био је 967. године када је Фуђивара Санејори постао регент цара Реизеија.
 ● Још један од већих разлога за пад ауторитета круне јесте губитак прихода од
земљопоседника из провинција јер није могла да их контролише. Цар Даиго је 902.
године покушао да реши проблем са земљом њеном конфискацијом, али није успео.
● Кироку-ђо

НАСЛЕДНИ ДИКТАТОРИ

● Неке од битнијих Фуђивара били су: Санејори (син Тадахире), Коретада (син
Санејоријевог брата Моросукеа), Канемићи и Јоритада и Канеие (Коретадини
синови), и Мићитака, Мићикане и Мићинага (Канеиеви синови).
● За време владавине Фуђивара Мићинаге северна града Фуђивара клана доживела је
свој врхунац.
● Права моћ Фуђивара није лежала у њиховом ранку или вештинама мушких чланова,
већ у успесима жена из клана, које су се по правилу удавале за цареве. Самим тим,
Фуђиваре које су се нашли на највишој позицији (регент) нису били најстарији или
најталентованији чланови клана, већ су били најближи рођак (отац, деда, ујак) жене
цара, па самим тим и престолонаследника. Висок ранк није био тај који је
омогућавао да се користи највећа моћ чак и да је Фуђивара био регент, већ је то
чинила блиска веза са мајком цара.
● „Гаисо шуто ни мо аразу“ – „ни таст ни деда“; случај када Фуђивара Канеие није
могао нити прихватио да буде регент цару Казану. Он је касније 986. године постао
сешо цару Ићиђоу (био му је деда) и њиме се консолидовала власт Фуђивара као
регената.
● Две значајне ствари проистичу из регенства:
1. у интересу клана Фуђивара јесте да очувају владајућу кућу и заштите престо,
2. њихова моћ заслужна је крвним везама које имају са царском породицом.
● Мандокоро клана Фуђивара – место где су управници, адвокати и рачуновође
решавали послове клана
● Недостатак општег националног осећаја који би се одупрео солидарности кланова и
присуство уверења у принципе наследства је такође разлог за пад централне, царске
власти.
● Санги – члан савета
 ● Кого – царица, ћугу – жена, нјого – конкубина.

● Фуђивара Мићинага јесте био најмоћнији од свих регената, али по рођењу и

позицији на двору није био моћан (велика помоћ му је било то што су му браћа
умрла рано и да је имао лепе ћерке). Предвидео је раст војних породица које су
почеле да доминирају другим провинцијама и одлучио је да привуче на своје страну
војне вође – клан Минамото. Овај клан му је помогао да одржи власт цара, али и да
осигура позицију клана Фуђивара.
● Добио је титулу наиран (прегледао је документе који су се предавали цару) и
садаиђин, али никада није био канпаку.

МОЋ И СЛАВА, 966-1072.

● Време владавине Фуђивара Мићинаге описано у делу Еига моногатари („Приче о

моћи и слави“), писано је у његову корист.
● О-кагами („Велико огледало“), писано као критика Мићинаге.

● Постоји и велики број дневника и свезака који описују друштво владајуће

(аристократске класе) од 950. до 1150. године, а неки од њих су:
1. Шојуки – Фуђивара Санесуке, удаиђин, покрива године 957-1023.
2. Гонки – Фуђивара Јукинари, даинагон, 991-1017.
3. Сакеики – Минамото Цунејори, садаибен, 1016-1035.
4. Шунки – Фуђивара Сукефуса, санги, 1038-1042.
5. Ћујуки – Фуђивара Мунетада, удаиђин, 1087-1131.
6. Гјокујо – Фуђивара Канезане, регент
7. Таики – Јоринага, 1142-1155.
● Бето – командант градског полицијског бироа (кебиши-ћо)

● Војска у суштини није постојала, па је зато сва нада у одржавање мира у земљи
била полагана у полицију, међутим ни она није имала доста успеха. Зато су
Фуђиваре награђивале чланове клана Минамото и Таира јер су се они увек борили
за Фуђиваре, те се тако и повећавао и њихов утицај на двору и у другим
провинцијама, где су постајали велики земљопоседници. Мићинага је успео овако
да очува ред у главном граду, али сами кланови Минамото и Таира нису никада
били у потпуности потчињени Фуђиварама, и само су им помагали када би имали
неке користи од тога.
 ● Постојало је 9 дворских рангова, а сваки се даље делио на старијег и млађег, а од 4.
до 9. су се делили и на горњег и доњег (највиши ранк је био старији први (шо ићи-
и), а најнижи доњи млађи девети).
● Шо ићи-и се ретко додељивао, чак и најмоћнијим људима – са изузетком ако је то
постхумно. Млађи први ранг је додељиван особи на највишем положају испод цара,
дађо даиђин-у.
● Рангови су се такође давали и неким божанствима или духовима (под утицајем
Кине). Овако су се понекад умиривали духови жељни освете.
● Правила се разлика између денђо бито – људи који су могли да седе на истој
висини као и цар када су разговарали с њим, и ћиге – људи који су седели ниже од
цара.
● Од краја владавине цара Муракамија (967. године) постала је пракса да се царевима
обраћа по имену од грађевине с којом су их људи повезивали, а не по личном или
постхумном имену. Нпр. цар Реизеи добио је то име по палати, Ићиђо по улици,
Цући-микадо по капији. Ово је било због раста моћи Фуђивара и њихове политике
да се сав лични престиж владара потисне.
● Два велика одсека власти у држави били су ђинги-кан (религија, већи престиж али
мања моћ) и дађо-кан (држава).
● Чланови дађо-кана били су:
1. дађо даиђин (канцелар)
2. садаиђин (министар леви)
3. удаиђин (министар десни)
4. наидаиђин (министар центра)
5. даинагон (три велика саветника)
6. ћунагон (три средња саветника)
7. шонагон (три нижа саветника)
8. санги (осам чланова савета)
9. садаибен (управитељ леви)
10. удаибен (управитељ десни)
● Кјо – министри

● Ками – гувернер, управитељ области

ВЛАДАВИНА ЗАМОНАШЕНИХ ЦАРЕВА

● Фуђивара Мићинагу наследио је Фуђивара Јоримићи, који је био канпаку чак 50
година – за време владавина Го Ићиђоа (1016-1036), Го Сузакуа (1036-1045) и Го
Реизеија (1045-1068). Године 1068. на власт долази Го Санђо и ова година сматра се
битним датумом у историји Јапана јер тада креће слабљење моћи клана Фуђивара.
Го Санђо није био пореклом из клана Фуђивара и мрзео их је.
● Јоримићи није био у добрим односима са Го Санђоом, а када је Јоримићијев млађи
брат постао канпаку 1069. године, рекао је да је та титула само украс, јер је Го
Санђо сам управљао државом.
● Кирокуђо – документ за евиденцију земље, бавила се проблемом шоена (поседа);
први акт Го Санђоа за враћање царског ауторитета.
● Цар Го Санђо умире 1073. године али се после његове смрти на власт не враћају
Фуђиваре нити цареви већ настаје инсеи.
● Инсеи – нови политички систем познат као „владавина замонашених царева“. У
овом систему цар би добровољно абдицирао, на своје место би поставио
малолетног наследника, а он би се повукао у своје одаје (палата, храм и сл.) и
одатле управљао државом. Трајао је око 70 година.
● Ин – царева резиденција, место пребивања; додавала се на име цара (нпр.
Ширакава ин – резиденција цара Ширакаве)
● Го Санђо је планирао да примени систем инсеи још за време свог живота, преко
сина Ширакаве, али је умро 1073. године.
● Ширагава влада од 1073. до 1086. као стварни владар, а као замонашени владар до
1129. године (за то време сменила су се три „владара“).
● In 1086, Emperor Shirakawa in his turn abdicated in favor of his son, Emperor Horikawa, who was four years old at the time.

● Инкјо – обичај да мушкарац на високом положају сиђе са њега раније како би у

својој старост био ослобођен од свих терета које је њихово звање носило;
ослобађање од породичних и церемонијалних дужности; заштићен или пасиван
живот.
● Од 33 владара, 12 је умрло за време своје владавине, 12 је абдицирало, а само 1 је
збачен с престола.
● Хо-о – цареви који су се после абдицирања окренули религији, „свети владари“;
није била обавеза цара да се после абдицирања замонаши, али је била честа појава
 мушкараца на високом положају да се замонаше како би добили слободу делања,
јер их је религија штитила од овоземаљских опасности.
● У систему инсеи постојало је проблема, нпр. за време Сутокуа постојала су два
замонашена цара.
● Инсеи је престао да постоји када је цар Тоба умро 1156. године, највише због
растућих тензија између тада већ моћних кланова који су се уздигли и
немогућности цара да им се супротстави или пак одабере страну коју ће
подржавати.
● Инсеи је постојао да би сломио моћ регената из клана Фуђивара и да би повратио
царску власт тако што би обезбедио извор ауторитета који не би зависио од мајке
цара и њених веза са моћним кланом Фуђивара. Зато се акценат сада помера са
мајке на оца.
● Нови владари су вође ратничких провинцијалних породица.

● Оје Масафуса – интелектуалац из породице Оје, добро је познавао политику и давао

је добре савете владарима, представник људи нижег друштвеног сталежа који су
успели да дођу на двор и осигурају своје место на њему захваљујући свом таленту,
а не свом пореклу. Званично име му је било Гон Ћунагон и написао је дело Коке
Шидаи (дело о церемонијалним функцијама, 11. век).
● Чланови из клана Минамото полако заузимају важне позиције, а нова класа људи на
двору замењују клан Фуђивара.
● Имакагами – говори о томе како је Фуђивара Коремићи (канцелар 1160-1165)
направио хаос након што није добио унапређење
● Аграрна политика Го Санђоа утицала је на животе многих дворана. У Зоку хоканшу
се разматра/илустрован је проблем шоена имуних на порез из угла државе. Према
дневнику Шунки из 1039. године званичник се жали како нема ни плату, ни земљу
да обрађује.
● Зурјо – мушкарци на челу богатих провинција; класа која је заменила Фуђиваре
састојала се од оваквих мушкараца
● Миљеници цара Ширакаве: Фуђивара Акисуке (титула рокуђо но шури тају),
Минамото Тошиаки, Фуђивара Акитака (јору кампаку – ноћни регент, јер је стално
био зван да ноћу прави друштво цару).
● Нова влада састојала се углавном од људи нижег сталежа, који нису били
компетентни и фалило им је интегритета, али су опет имали стандарде по питању
 укуса (ако не морала), и ценили су учење. Ширакава није напређивао ни своје
највеће миљенике ако су били неписмени.
● Постоји проблем између традиције сталног учења и захтева новонасталог друштва.

● Фуђивара Моромићи – у Хошо сеики пише се о њему као о присталици регенства;

од 1094. године до смрти је на позицији кампакуа. Умире 1099. године након што
су га проклели монаси из храма Хаћиођи.
● Фуђивара Јоринага – у Гуканшо пише се о њему као о великом интелектуалцу;
рођен 1120. године; постао нинаиђин (средњи министар) са 17 година, а 1150.
године постаје кампаку и удаје ћерку за цара Коноеа. Надимак Аку сафу – Опаки
Министар леви.
● Након смрти цара Коноеа 1155. године, његов брат Тадамићи на престо поставља
цара Го Ширакаву. Фуђивара Јоринага се удружује са замонашеним царем
Сутокуом јер је био одбијен да постане учитељ новог цара, и њих двојица подижу
буну – Хоген побуна. Овај догађај представља крај директне моћи двора и цара, и
почетак је раста моћи ратничких породица и кланова.

ДРУШТВО ПЕРИОДА ХЕИАН – ВЕРОВАЊА

ПРОРИЦАЊЕ И ЕГЗОРЦИЗАМ

● Прекретница у политичкој историји Јапана је пораз Јоринагиног конзервативног

покрета који је за циљ имао пад царске власти и прелазак власти у руке војске.
● Војна класа постаје доминантан елемент у политици Јапана средином 12. века.

● Кинеска интелектуална традиција се и даље поштовала, али није се зависило од

кинеског примера. Неке особине јапанског живота кинеског порекла остају трајно
урезане у друштву, као што су јин и јанг.
● Племићи клана Фуђивара су се за све консултовали са астрологом или пророком, и
водили су се правилима понашања осмишљеним на основу Куђо-дена. Пример за
ово у књижевности је Генђи моногатари.
● Моноими – мере предострожности против несреће (нпр. избегавање нечега или
суздржавање од нечега)
● Катагагае – промена правца кретања да се не би ишло у „несрећном правцу“
(правац у коме се кретао бог Хитохиме, јер би то представљало ометање кретње
божанства).
● Датуми за церемоније су се одређивали уз помоћ консултација са стручњацима.
 ● Накатукаса – старије државно министарство

● Омјо-рјо – Биро јина и јанга

● ајари – име изведено од санскритског ācārya; свети човек

● Китано Темангу – светилиште у којем се молило много генерација поклоника

● Небеско божанство – епитет за цара Тенђина који му је додењен декретом из 968.

године; због тога се он сматра богом учења (посебно калиграфије).
● Истеривачи духова су узимали формуле из Књиге промена

● Ими – уздржавање (не ради се, не чита се, не посећују се други људи)

● Имифуда – дрвена ознака која се качила испред врата приликом повлачења у дом;
слична ознака би се носила и на капи, уколико је особа морала да изађе да би други
знали да јој не прилазе нити да јој се обраћају.
● Икирјо – живи дух

БУДИСТИЧКА ВЕРА

● Будизам је био познат и као „молитвени будизам“ јер је морала да се направи

разлика између тог и оног пређашњег будизма којим су се бавили монаси („учени
будизам“).
● До 900. године будизам игра важну улогу у свим аспектима живота.

● Сукусе – пренесена карма из прошлог живота

● Тендаи засу – главни опат

● Енин основао манастир Онђођи у подножју планине Хијеи.

● Енђин именован за игумана Тендаија 873. године; умро 891. године.

● Акусо – лоши монаси; запошљавали су их манастири као своју заштиту. Рјоген, засу
Тендаија, одлучио је га их трајно задржи као мало војску спремну за борбу. До
1100. године сви велики манастири Тендаија имали су велике сталне војске.
Најспремнији храм је био на планини Хијеи.
 ● Шингон су се држали подаље од сукоба, осим гране у Негороу у провинцији Ки,
која је имала војску попут храмова Тендаија и толико се обогатила и постала
снажна да је постала претња власти државе, па је на крају уништена.
● Будистички храмови могли су овако да се понашају само зато што је држава била
слаба.
● Мапо – „Последњи дан светог закона“

● Ођојошу („Основе спасења“) – Геншин/Ешин; ово дело популаризовало је култ

обожавања Амиде
● Нембуцу – избговарањем имена Буде изражава се потпуна вера у моћ Амиде и
његовог бескрајног саосећања
● Раст будизма Чисте земље је захваљујући два свештеника, Хонену и Шинрану.

● Моно но аваре – нешто неописиво лепо

● Оје Масафуса око 1085. пише биографије оних који верују у спасење Буде Амиде,
укључујући и сареве Ићиђоа и Го Санђоа, Минамота Јоријошија итд.

ПАГАНСКИ КУЛТ

● Није постојала ниједна потешкоћа у постизању компромиса између будизма и

древног шинто култа.
● Због величине и гостољубивости будизма било је лако прилагодити га целом
пантеону шинтоа без икаквих губитака са било које стране. Једино се на почетку
следбеници шинтоа и будизма нису слагали, али то је било пре из политичких него
верских разлога.
● Шинто светилишта су често била под надзором будистичких монаха, а будистички
амблеми често су се налазили на шинтоистичким местима.
● Изненађујуће је како је слаб и примитиван култ попут шинтоа успео да опстане.
Обично се опстанак једноставних идеја и институција шинтоизма приписују
изузетној толеранцији и великодушности будизма.
● Шинто је успео да будизму наметне неке промене, не велике али значајне. Будисти
су усвојили одређене предрасуде о шинтоистичком веровању, посебно по питању
поштовања предака, па је и јапански будизам био приморан да то обезбеди.
● Признање да су „домаћи богови заштитиници будизма“.
 ● Породична светилишта клана Фуђивара: Кануга, Јошида и Охарано.

● Било је и падова у шинтоу: управници провинција понекад су занемаривали

одговарајуће обреде, а дворјани су средином 10. века стално тражили изговоре да
одсуствују са шинто церемонија.
● Два монаха која би обожавала два бога.

● Једино забрањено учење у Јапану било је оно које је политички субверзивно.

ВЛАДАВИНА УКУСА

● Најупадљивија карактеристика аристократског друштва главног града периода

Хеиан била је естетика.
● Остаци понашања из периода Хеиан се и даље могу приметити у неким деловима
модерног живота.
● Доста је писаних историјских извора који сведоче о животу у периоду Хеиан, као
што су хронике, дневници, љубавни романи, песме… Најпознатија и
најверодостојнија дела су Генђи моногатари од Мурасаки Шикибу и Макура но
соши од Сеи Шонагон.
● Занимљиво код философије периода Хеиан је то што је тада било могуће да се споје
будизам, конфуцијанизам и шинто култ – наизглед неспојиви.
● Сеи Шонагон и Мурасаки Шикибу дају веран приказ живота на двору у периоду
Хеиан, нешто што други народи нису могли да ураде.
● Kарактеристика укуса људи Хеиан периода су осећаји једноставности и чистоте.
Имали су велики смисао за форму и боју, и то су исказивали кроз своју ношњу и
церемоније. Управо то је саставни део велике естетске традиције засноване на
раним идејама ритуалне чистоте.
● Kуђо-ден но Гојуикаи – о Фуђивара Моросукеу, Министру десном; ово нису
морална правила, већ правила за успех у животу која траже велику самоконтролу, и
опажања веома строгог кодекса понашања који налажу будизам и конфуцијанизам.
● Цурезуре Гуса – „У Kуђо-дену пише да не треба да трагају за елеганцијом и сјајем.“

● У Генђи моногатарију појављују се пасуси у којима се говори о стилу периода

Хеиан – у Шина-садаме пасусу („Расправа о квалитету“) говори се о томе каква
жена је савршена жена (о квалитету жена).
● Навика у овом периоду јесте да се људски проблем поистовете са уметношћу – тако
лик у Генђи моногатарију, Ума но Kами, говори о односу између човека и жене као
о односу између мајстора и његовог ремек-дела.
● Генђи представља идеал човека у периоду Хеиан, али једина врлина која му
недостаје јесте храброст.
● Веровало да рукопис показује личност особе, њено васпитање, њене одлике и друге
квалитете, и то много боље него говор особе. Зато се рукопис налазио на високој
позицији у односу на друге уметности.
● Читајући дела из периода Хеиан може се приметити да се на двору више говори о
мушкој лепоти него женској. Међутим, ово је можда зато што је већина писаца
Хеиана женског рода. Ипак, у делима мушкараца могу се наћи описи церемонија,
трка коња, такмичења у стрелаштву, а ту се посебна пажња придавала изгледу
мушкараца итд.
● Највећи понос жене била је њена коса, црна, права и веома дугачка. Углавном нису
носиле никакве украсе у коси, а идеална дужина је била она којом би коса
додиривала под.
● Жене су имале црне зубе и бео, светао тен, а било је пожељно да имају розе
руменило. И мушкарци су носили шминку, првенствено пудер.
● Голотиња није била пожељна, дворске даме су је се ужасавале, и била је веома мало
заступљена у уметности. О женском телу или лицу се обично није писало у
песмама, па чак ни у оним у Генђи моногатари.
● За Генђија се верује да је базиран на Kорећики или Мићинаги.

● Поезија и писање писма били су обавезни при односима између двоје људи.
Kалиграфија је самим тим била веома важна.
● Било је веома важно да се све боје при облачењу лепо уклопе, а и најмање
одступање у нијанси боје било би недопустљиво и особа која није лепо уклопила
одећу била би исмевана. Током будистичких ритуала било је важније да се покаже
одећа и лепо држање него одржавање самог ритуала.
● Писанија на чистом јапанском језику потичу још од 800. године.

● Не зна се много тога о људима ван аристократске класе јер су једина дела била
написана о аристократији, а не о трговцима, земљорадницима и слично. Они се
појављују на само малом броју слика из тог периода.
● Током Мићинагине владавине западни део главног града (Ниши но кјо) остао је
празан јер није било становника који би ту живели. У источном делу већ 850.
године многе дворане и канцеларије званичника биле су уништене због сталних
пожара или чистог немара. До 900. године канцеларија канцелара била је запуштена
(у зидовима су биле стоноге, а са крова висила су гнеза осица). После 850.
канцеларије су поново изграђене али је и даље било сталних пожара и епидемија, па
становништво није тако брзо расло (ако је уопште расло).
● Људи су почели да се селе у источне провинције где је земљиште било плодније. До
900. године сељаци су почели да нађачавају аристократију у погледу моћи.
● Врхунац друштва које је било базирано на естетици се подудара са моћи клана
Фуђивара, која се окончала око 1150. године.