Istorija antičke i srednjovekovne političke misli

Država, Ciceron
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
KNJIGA I

Nedostaje početni deo uvoda koji je izgubljen tokom vremema. U tom izgubljenom delu se govori kritički
prema epikurejskim stavovima uzimajući u obzir dostupan tekst. Epikur je smatrao da svako učestvovanje u
državnom i političkom životu donosi štetu, nemir i poremećaj duševnog spokojstva.

Priroda je ljudskom rodu usadila takvu potrebu, takvu ljubav za vrlinom, za odbranom zajedničkog života, da
je ta sila pobedila sve prijatnosti uživanja i dokolice.

Da bi vrlina dostigla svoje potpuno ostvarenje, potrebno je da se ona primeni a ne da se ona samo poseduje.
Upravljanje državom predstavlja najuzvišeniju primenu vrline.

Prirodno pravo čoveka je ono pravo zajedničko svim ljudima, koje je ustanovljeno među svim ljudima i koje je
saglasno prirodi i razumu.

Građansko pravo je pravo koje je neki narod sebi stvorio.

Država je tu da uzme za svoju korist sve one najbolje, nauzvišenije delove našeg duha, talenta i razboritosti. Što
se tiče interesa stanovnika, treba im za njihove potrebe ostaviti toliko koliko državi preostaje.

Političku moć nećeš steći iznenada niti kada ti poželiš da državi, uprkos svim opasnostima koje joj prete,
pritekneš u pomoć, već samo ukoliko se nađeš na takvom položaju koji ti to omogućava.

Osnivanje novih ili očuvanje već osnovanih država predstavlja vrlinu koja dostiže božansku moć.

Kreće dijalog. Započinje se rasprava o meteoroškom fenomenu koji se zove parhelija, tokom kog, zbog
prelamanja sunčevih zraka, dolazi do pojave dve slike sunca na nebu. Ovaj fenomen su Rimljani smatrali
upozorenjem bogova na blisku opasnost, pa je s toga morao biti prijavljen Senatu. Ova dva Sunca su zapravo
metafora za podeljeno rimsko društvo.

Sokrat se odrekao svakog interesovanja za prirodne probleme i rekao da je sve u vezi sa njima problem, ili
suviše veliki da bi ga ljudski um shvatio ili problem koji se ne dotiče ljudskog života. Platon se, nakon Sokratove
smrti, uputio na Siciliju da izučava Pitagorina dostignuća.

Arhimedova nebeska lopta – izgrađena od čvrstog i punog materijala, prikazuje sazvežđa na nebeskom svodu.
Bila je veoma bitna jer se preko nje moglo pratiti kretanje Meseca i fenomen pomračenja Sunca. Kao primer
zašto je ovo korisno se navodi situacija u jednom logoru u Makedoniji, gde je Scipionov otac uspeo da ubedi
vojnike zastrašene sujeverjem tokom pomračenja Meseca, da je u pitanju prirodna pojava i da će se i ubuduće
događati. Još jedan primer vezan je za Peloponeski rat, gde je Perikle uspeo da ubedi preplašene Atinjane,
tokom pomračenja Sunca, da je u pitanju prirodna pojava. O ovome govori Fil.

Lelije govori da ne bi trebalo da se bavimo izučavanjem nebeskih pojava, već onim što nam je pred očima.
Postoje veoma važni problemi koje treba rešiti, kao što su npr. politička previranja i podeljenost u državi u to
vreme. Od poznavanja prirodnih pojava nemamo koristi dok od rešavanja političkih problema imamo.
Lelije smatra da treba izučavati veštine koje će omogućiti da koristimo državi.

Da bi mogla da se shvati priroda nekog predmeta tokom istraživanja, potrebno je da se shvati prvenstveno
suština samog predmeta. Scipion kaže da je država svojina naroda, a narod je skup ljudi okupljen da
zajedničkom odlukom prihvati propise i uživa zajednički korist.

Prvi razlog nastanka države je neka težnja za okupljanjem. Čovek nije jedinka koja živi sama. Ovi skupovi su
najpre sebi odredili određeno sedište (prebivalište). Skup više domova, koji je omeđen prirodnim ili veštačkim
položajem, zove se utvrđenjem ili gradom. Državom treba da upravlja telo sa vrhovnim autoritetom koje će toj
državi omogućiti trajnost. To telo treba da teži onom cilju koji je i doveo do stvaranja države. To telo može da
obavlja jedan čovek, mnoštvo njih ili svi. U prvom slučaju je u pitanju kraljevstvo, u drugom aristokratija (vlast
optimata) a u trećem demokratija (gde je svaka odluka narodna). Za neku vlast se ne govori koliko je dobra već
koliko je podnošljiva.

U kraljevstvu je mnoštvo uskraćeno za učešće po pitanju zajedničkih odluka. U vladavini optimata mnoštvo
jedva može da uživa u slobodi. U vladavini naroda, sama jednakost je nepravedna jer je lišena oznake
dostojanstva (postojanje statusnih razlika).

Navedena su tri čista oblika državnog uređenja, i svaka od ovih može da se izvrne u neko zlo. Najviše pohvale
zaslužuje ono državno uređenje koje predstavlja mešavinu osnovnih oblika.

Sloboda se najviše postiže u onog gradu u kojem je na vlasti narod. Ona nije sloboda ukoliko svi nisu slobodni.
U demokratiji se može desiti da određeni bogataši dostignu veliku moć, dovoljnu da uspostave vlast jednog ili
vlast nekolicine, dok se oni nemoćni povlače. Međutim, ukoliko se narod zadrži, onda se takva država smatra
pravom državom, jer je tad država „svojina naroda“. Najlakše je postići slogu u onoj državi u kojoj postoji
zajednički interes.

Spas države se ogleda u odlukama najboljih građana, naročito zato što je priroda odredila da ne samo izuzetni
ljudi vrlinom i duhom predvode manje sposobne, već i da oni imaju želju da ih slušaju. Ovakva vrsta uređenja je
propala jer ljudi nisu lepo sudili o vrlini. Smatrali su da je vrlina karakteristika malog broja ljudi i da samo taj
malo broj treba da vlada. Na ovom načelu su oni bogati sebi dodeljivali pridev „najboljih“. Vladavina klike
predstavlja rđav oblik vladavine optimata.

Najgora država je ona u kojoj se najbogatiji smatraju najboljima. Teškoća u odlučivanju je vlast kralja usmerila
na veći broj ljudi, a lakoumnost i zabluda naroda na nekolicinu. Ovo je omogućilo optimatima da zauzmu neki
središnji položaj, koji je najumereniji. Sam narod mnogim pojedincima dodeljuje osobite moći, pa i sam stvara
razliku među ljudima.

Scipion kao najbolje uređenje pominje kraljevinu. Kraljevi nas osvajaju milošću, optimati mudrošću a narod
slobodom.

Jupiter se smatra kraljem bogova. Mnogi su smatrali kako ne postoji ništa bolje od kralja, jer ga i sami bogovi
imaju.

Rimljani su 400 godina pre vremena u kome se odvija dijalog u Ciceronovom delu imali vladavinu kraljeva.
Postavlja se pitanje da li je sam osnivač Rima, Romul, bio varvarski kralj jer su Grci smatrali da su svi osim njih
varvari. Međutim, ukoliko se uzme u obzir civilizacijski nivo razvitka Rima, onda se smatra da Rimljani nisu
varvari.

Ukoliko bi u ljudskom duhu vladao kraljevski poredak, onda bi vlast pripala razumu. Razum je najbolji deo
duha, a ako razum vlada, onda ne postoji pohota, gnev, lakoumnost i sve one odlike koje bi kompromitovale
ljudski duh. Svi delovi duha kojim vlada razum pripadaju kraljevstvu.

Rimljani su odbacili kraljevsku vlast zbog neumerene vladavine Tarkvinija Oholog. Nakon progona Tarkvinija,
ljudi su se zaneli slobodom pa su progonili nevine, oduzimali mnogima dobra, uvedeni su konzuli sa
jednogodišnjim mandatom. Pred narodom su spušteni fasci, snopići pruća sa sekirom u sredini nošeni od
strane liktora pred višim činovnicima, gde se, u slučaju spuštanja istog, odavalo poštovanje prema nekome ili
mu se davala prednost. Došlo je do uvođenja prava provokacije ili priziva na narod, gde su građani mogli da
apeluju na Narodnu skupštinu i tako utiču na neku odluku magistrata ili kralja. Takođe je došlo do secesije u
rimskom društvu, i primer za to jeste sukob patricija i plebejaca.

Tokom ratnog stanja, narod je želeo da cela vlast bude u rukama jedne ličnosti.

Čuvarima otadžbine, ocima ili bogovima su nazivali sve one kojima su se, uz svu pravdu, pokorili.

Scipion se najviše zalaže za kraljevinu. Kada on postane nepravedan, kraljevina propada i kralj postaje tiranin.
Uređenje gde vlast drži tiranin predstavlja najgori poredak. Kraljevinu mogu da sruše ili optimati – gde će
uspostaviti aristokratiju u vidu vladavine očinskog saveta prvaka koji se brine o dobrobiti naroda ili narod – u
čijem slučaju se uspostavlja vladavina naroda. Ukoliko se narod ne zasiti slobodom, on kreće da progoni i ubija
prvake i magistrate (državni službenici). Zatim narod kreće da napada sve one koji podržavaju prvake dok
prvake, koji žele da se smanji statusna razlika, hvale i obasipaju počastima. U takvoj državi gde sve vrvi od
slobode, vlast nestaje i u samoj privatnosti pa se stoga urušava ceo poredak (nepoštovanje očeva, sloboda
robova, zagovaranje da su mlađi mudriji od starijih).

Od sve ove preterane slobode koja je navedena, rađa se tiranin. Preterana sloboda pretvara narod i pojedinca
u robove. Tiranin progoni ljude zaslužne za državu a narodu daje i svoje i tuđe. Tiranina mogu da smaknu ili
dobri ljudi, čime se država obnavlja ili loši ljudi, čime se postiže druga vrsta tiranije.

Nijedno državno uređenje ne može se po kvalitetu porediti sa onim koji su ostavili preci.

Domovina je starija od naših roditelja pa prema njoj dugujemo veću zahvalnost nego roditeljima.

Kartagina je dominirala jer je u njoj bila prisutna razboritost i vrlina.

KNJIGA II

Rimsku državu nije stvorio um jednog čoveka niti um mnogih niti um jednog pokoljenja. Ona je nastajala
tokom više godina i vekova. Rim je osnovao Romul i nakon sticanja slave, kada je pokorio Alba Longu, rešio je
da zasnuje državu. On je uvideo prednost udaljenosti grada od obale mora, jer će tako grad moći lakše da se
brani uzimajući kao primer da se sa kopna može videti vojska dok, u slučaju napada sa mora, prilikom pojave
nečije flote, ne zna se ni čija je flota ni da li je neprijateljska. Primorski gradovi su skloni prihvatanju novih
jezika i običaja, što potiskuje ono što je nasleđeno od predaka. Od ranijih varvarskih naroda, jedino su se
Etrurci bavili gusarenjem i Feničani trgovinom. Jedina prednost pomorskih gradova je lak izvoz i lak uvoz
dobara iz dalekih zemalja. Rim je imao zanimljiv položaj na mirnoj reci, preko koje je mogao da izađe na more i
da trguje morskim rutama.

Romul je naredio da se otmu sabinjanske devojke i tako izazvao rat koji se završio spajanjem dva grada. Podelio
je narod u tri tribe (liciji, ramni, luciji) i trideset kurija.

Uvideo je da kraljevina bolje funkcioniše ukoliko joj se pridruži grupa najboljih i tako je uspostavio Senat.
Romul je dosta pažnje posvetio auspicijama, odnosno gatanju po letu, pevanju i zobanju ptica. Narod je kao
klijente raspodelio među prvacima a obuzdavao ih je globom u ovcama i govedima jer se imetak sastojao od
stoke i poseda. Romul je navodno nestao tokom pomračenja Sunca i narod je poverovao kako je postao bog.
Napominje se da su ljudi u to vreme bili neobrazovani i nepismeni i da je ovo bio jedan od načina da se objasni
njegov nestanak. Vladalo je verovanje da su Romula ubili senatori, i da bi sklonili sumnju sa sebe, Prokul je
izjavio kako je prisustvovao trenutku kada je Romul postao bog po imenu Kvirin.

Narod je tugujući za Romulom neprestano tražio novog kralja. Prvaci su tada uspostavili međuvlašće, odnosno
period privremene vlasti do odabira novog kralja. Narod je na kurijatskoj skupštini, koja se sastajala po
kurijama radi rešavanja najvažnijih pitanja, odabrala Numa Pompilija za novog kralja. Pompilije je modifikovao
sve verske institucije, uspostavio događaje od zabavnog karaktera i na kraju je ostao upamćen po učvršćivaju
religije i milosrđa.

Nakon Pompilija, narod je izabrao Tula Hostilija za novog kralja koji je ostao upamćen po vojnoj slavi i velikim
ratnim delima. Posle njega je narod izabrao Anka Marcija, koji je u ratu pobedio Latine i uključio ih u svoju
državu. Kada je Marcije umro, na vlast je došao Tarkvinije. On je udvostručio broj ljudi u Senatu, tako da su oni
stari članovi nazivani „ocima starijeg roda“ a novi „ocima mlađeg roda“. Tarkvinije je ubijen u zaveri Ankinih
sinova i na vlast, uz samostalno odobrenje naroda, dolazi Servije Tulije. On nije bio, za razliku od svojih
prethodnika, predložen od strane Senata, već je pitao narod direktno za mišljenje koji su odobrili da on bude
kralj. Tulije je podelio građane na pet klasa, prema prihodima. O rezultatu glasanja odlučivali su bogati a ne
brojniji, čime je ostvario osnovni princip koji uvek treba primenjivati u državi: da najveći broj nema uvek i
najveću vlast. Uveo je centurije – vojne i političke jedinice. Svaka klasa je davala određeni broj centurija.
Sakupljajući se po skupštinama, građani su se delili po centurijama i svaka klasa je dobijala onoliko glasova
koliko je davala centurija. Preimućstvo u glasanju je imao viteški red (konjanici) odnosno najbogatiji građani.
Bogate je nazivao „davaocima novca“ a siromašne „davaocima dece“ jer je hteo da stiša tenzije između
građana. Rasporedom u centurije, uspeo je da svima obezbedi pravo glasa i najveću vrednost glasa su imali oni
kojima je bilo najviše stalo da država ima najbolje uređenje.

Najbolje državno uređenje je mešavina kraljevstva, vladavine optimata i vladavine naroda. Ono što čini rimsko
uređenje najsjanijim jeste ta posebnost koja se ne može naći u drugim državama.

Kraljevski poredak je najpodložniji promenama jer se on urušava greškom jednog čoveka. Čim kralj krene da
gospodari na manje pravedan način, odmah postaje tiranin, a od tiranina ne može ni da se zamisli gori i
odvratniji stvor. Ono što nedostaje u kraljevskom uređenju je sloboda, koja ne podrazumeva pokoravanje
pravednom kralju, već nikakvom.

Niko ne može da bude privatno lice kad se radi o očuvanju građanske slobode.

Likurg je u Sparti stvorio instituciju od 28 ljudi (geronat) ali je kralju dao svu izvršnu vlast. Romul je nešto slično
uradio i u Rimu stvaranjem Senata. Ako se narodu dodeli moć, on neće dobiti slobodu ali će je osetiti i žudeće
za njom; još kad se ona pomeša sa strahom da će kralj da se pretvori u tiranina, onda je krhka sreća naroda,
koja zavisi od volje jednog čoveka.

Nakon proterivanja Tarkvinija Oholog, Publije Valerije je predložio zakon centurijanskim skupštinama, koje su
inače sazivali magistrati i čije odluke su smatrane zakonom koji je stupio na snagu tek nakon odobrenja Senata,
da se kazni svaki magistrat koji ubije ili šiba rimskog građanina bez prava priziva.

Nakon pada kraljevstva, Senat je držao državu u takvom položaju da je narod, mada slobodan, imao ograničena
prava, a o veličini stvari je odlučivao autoritet Senata, njegove uredbe i običaji. Konzuli su imali jednogodišnji
mandat i njihova ovlašćenja su bila nalik na kraljevska. Prema novoj uredbi, strogo je bilo određeno da nikakav
akt Narodne skupštine ne bude pravosnažan ako se s njim ne slože očevi (Senat).

Desetak godina nakon vlasti konzula, izabran je prvi diktator i smatralo se da je u pitanju novi tip vlasti slična
kraljevskoj. Ipak, celokupnu vlast su držali prvaci, uz pristanak naroda.

U Rimu je bilo prisutno i dužničko ropstvo, gde je dužnik, u slučaju da ne može da plati dug, pao pod ropstvo
onoga kome duguje. On se od ostalih robova razlikuje po tome što biva oslobođen po povratku duga. Ovo je
kasnije ukinuto.

Dok je Senat imao vrhovnu vlast i narod se pokoravao toj vlasti, prihvaćena je odluka da se i konzuli i plebejski
tribuni odreknu vlasti i da se izaberu decemviri sa apsolutnom moći, koji bi imali i vrhovnu vlast i napisali
zakone, na čije odluke ne bi postojalo pravo priziva. Već tokom treće godine vladavine decemvira, prvaci, koji
su se nalazili na tim pozicijama, nisu mogli da odrede naslednike, i u takvom stanju, država nije pružala
ravnopravnost celom građanstvu.

KNJIGA III

Božanski um koji poseduje čovek omogućio mu je da ljude, nekad razdružene, poveže govorom, on je obeležio
i izrazio sve glasove (pismo) što je omogućilo pisanje zakonskih odredbi i istorijskih spisa ali i broj, koji je, od
učenja Pitagore i Platona, predstavljao večnost i nepromenljivost.

Filozofi su bili ljudi koji su raspravljali o načelima života, pa ih tako smatramo za velike i obrazovane. Oni se
moraju baviti i političkim problemima i uspostavljanja reda u narodu, jer to predstavlja neku božansku vrlinu.
Ciceron je imao mišljenje da vežba bez prirodnog talenta ne znači mnogo kao ni prirodan talenat bez vežbe i
naučnih znanja.

Postojale su dve vrste ljudi: (1) oni koji su podsticali prirodne sposobnosti rečima i veštinama i (2) oni drugi
uredbama i zakonima. Rimljani su se upravljali uputstvima i otkrićima mudrih ljudi te su stoga više pažnje
posvetili praktičnim stvarima. Dugovečnost države je prirodna odlika najveće mudrosti.

Fil: Kada govorimo o pravu, treba da govorimo o građanskom a ne o prirodnom pravu jer bi prema ovom
drugom bilo pravedno i nepravedno jednako za sve.

Fil: Egipatski narod čuva pismeno zabeleženo sećanje na događaje mnogih vekova i kod njih su razne životinje i
čudovišta proglašeni za bogove. Kod Grka su hramovi ukrašeni veličanstvenim statuata ljudskog oblika, koje su
Persijanci smatrali za bezbožne. Govori se da je to bio jedini razlog zašto je Kserks naredio da se spale atinski
hramovi, smatrajući da je greh da se bogovi, čiji je dom ceo svet, drže zidovima zatvoreni. Filip II je kasnije
tokom napada na Persijance govorio o osveti grčkih hramova. Grci su smatrali da oštećene hramove ne treba
obnavljati da bi buduće generacije mogle videti persijski zločin.

Svi narodi su specifični po svojim normama, tako su Spartanci svojom zemljom smatrali onu koju mogu da
dosegnu svojim kopljima, Atinjani su smatrali svojom onu zemlju koja rađa maslinu i život, a što se tiče samih
Rimljana, oni nisu dozvoljavali da se preko Alpa sadi maslina i vinova loza, kako bi isti imali višu cenu.

Kojim zakonima treba da se pokorava pravedan i dobar čovek, jer je njegova dužnost da to radi? Zakone
potvrđuje kazna a ne naš osećaj za pravednost. Zakon u sebi ne sadrži ništa što je prirodno, iz čega sledi da
pravedni ljudi ne postaju takvi po prirodi. Odlika dobrog i pravednog čoveka je da svakome dodeljuje ono čega
je ko dostojan. Pitagora i Empedokle su govorili kako je pravni položaj svih živih bića jadnak. Različitost
zakona u različitim državama se zasniva na njihovoj korisnosti a ne na pravdi. Na korisnosti se zasniva i njihova
primena. Zakon ne prepoznaje prirodno pravo već se ljudi prirodno upravljaju prema principu korisnosti. Rim
je svoju imperiju stekao nepravdom, jer bi politikom pravde Rim postao jedan mali grad. Ono što u državi
nazivamo pravdom je samo ugovor i dogovor o samoobuzdavanju, a on je plod slabosti, zasnovan isključivo na
principu koristi. Svi vladari vladaju na način na koji im donosi korist, a ne u interesu onih kojima vladaju.

Fil: Mudrost zalaže: blago gomilati, bogatstvo povećavati, granice širiti, vladati što je moguće većem broju ljudi,
biti moćan, kraljevati, gospodariti. Pravednost nas uči da budemo prema svima obzirni, da vodimo brigu o
ljudskom rodu, da svakome dajemo ono što je njegovo, ne dotičemo se tuđih ili javnih svetinja. Da li je rimski
narod izrastao u najvećeg pravednošću ili mudrošću?

Kažu da mudar čovek nije dobar zato što ga dobrota i pravda neposredno same po sebi vesele, već zato što je
život dobrih ljudi lišen straha, brige, uznemirenja dok je život loših ljudi prepun strepnje, a pred očima im se
uvek motaju sud i kazna. Nepravdom se ne stiče nikakva dobit, nikakva nagrada, već samo stalni strah.

Fil: Građani lako mogu da dođu u zabludu da pravednog i časnog oslikaju kao nepravednog i nečasnog pa ga
muče i proganjaju dok se u međuvremenu onaj nepravedan prikazuje kao pravedan i dobija moć. Postavlja se
pitanje ko će biti lud da se koleba pri odluci na čijem mestu bi voleo da se nađe?

Pravi zakon predstavlja ispravno načelo koje je u saglasnosti sa prirodom. On predstavlja sve, pouzdan je i
večan, on naredbom priziva na dužnost, a zabranom odvraća od nedela. Pa ipak, dok časni ljudi njegove
naredbe i zabrane poštuju, za nečasne te naredbe i zabrane ne predstavljaju neku opomenu.

Uzorna država ne pokreće nikakav rat osim ako nije u pitanju čast ili njeno sopstveno spasenje. – Sv.
Avgustin

Oni ratovi, koji su pokrenuti bez ikakvog razloga su nepravedni. – Isidor

Scipion: Države i nema tamo gde vlada tiranija, jer onda država nije svojina naroda, jer je narod svojina
tiranina. Takođe je postojala slična situacija u Atini nekon uspostavljanja oligarhije nakon Peloponeskog rata ali
i u Rimu tokom treće godine decemvira kada nije postojalo pravo priziva. Čak ni ona država pod vlašću naroda
nije država jer se narod, kada dobije praviše slobode, pretvara u tiranina. Za Lelija ne postoji narod ukoliko nije
objadinjen po pitanju prava. Scipion se ne slaže sa Lelijem da je vlast optimata bolja od vlasti kralja jer ne
postoji razlika između jednog mudrog i više mudrih ako uzmemo u obzir da mudrost vlada državom. U državi
Rođana, postoji sistem gde građani naizmenično mogu da budu senatori i građani.
KNJIGA IV

U vatikanskom rukopisu je ostalo samo malo fragmenata ove knjige. Kritikuju se zakoni u Grčkoj, naročito onaj
gde su muškarci morati biti nagi dok vežbaju. U Rimu je postojao zakon gde punoletni ljudi nisu smeli da budu
nagi, osim u kupalištima. U Rimu su u 5. veku stare ere na snazi bili Zakoni dvanaest tablica, koji su predviđali
smrtnu kaznu za mali broj prestupa ali i kaznu za one koji bi podrugljivim pesmama oklevetali ili uvredili
nekoga.

KNJIGA V

Tokom vekova koji su nam prethodili, kao što su običaji predaka stvarali izuzetne ljude, tako su i izuzetni ljudi
čuvali stare običaje i uredbe predaka. Naš naraštaj se nije čak ni potrudio da sačuva oblik države preuzet od
predaka. Običaji su tako pali u zaborav i oni se ne samo ne neguju već se ni ne poznaju. – Avgustin, Nonije

Podanici su imali običaj da se o pravnim pitanjima obraćaju kralju. Zbog toga su posedi nazivani kraljevskim a
obrađivani su bez kraljevskog truda kako bi on mogao u potpunosti da se posveti javnim poslovima.

Scipion: Kao što upravnik imanja poznaje prirodu tla a blagajnik mora da bude pismen, tako i upravljač mora
dobro da poznaje pravne norme, prava i zakone.

Sram je nešto što je priroda podarila čoveku kao neki strah od prirodnog ukora.

Za upravitelja postoji cilj koji se odnosi na blažen život građana. – Ciceron

KNJIGA VI

U vatinanskim spisima nije očuvan nijedan fragment ove knjige. Ali je Makrobije u njegovom delu Komentari
Scipionova sna uspeo da nam objasni završni deo ove knjige: Scipinov san. U tom delu je Scipionu rečeno da će
postati diktator.