ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА ПЕТРОВДАН 2015.

М. Михаило: ПОСВЕЋЕЊЕ ГОСПОДАРА Б. Цимеша: ЦРНОЈЕВИЋИ И ПРВА СВЈЕТСКА

ЦРНОГОРСКОГ ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА ............2
М. Михаило: ПОВОДОМ ОСВЕЋЕЊА ЦРКВЕ
ПОСВЕЋЕНЕ СВ. ПРЕПОДОБНОМ ИВАНУ
ЦРНОЈЕВИЋУ .........................................................3
Иван Црнојевић: И САЗДАХ... ...................................4
Иван Црнојевић: 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ ..........5
„Нека се зна како остави Господин Иван Црнојевић
све што год је имала црква комска цркви
цетињској.” ...............................................................8
Суд царски и патријаршијски узаконио је Господин
зетски Иван Црнојевић ...........................................8
Ч. Вулевић: ИЗ ПОВЕЉЕ И ЗАКОНИКА ИВАНА
ЦРНОЈЕВИЋА .........................................................9
С. Зековић: СВЕТА ЗАКЛЕТВА ЗАВЈЕТУ СВ.
ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА ........................................11
В. Пулевић - Н. Самарџић: ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ У
ЦРНОГОРСКОЈ ТОПОНИМИЈИ ........................13
М. Марковић: ИВАНОВА ВОДА..............................21
Ж. Ђуровић: СВЕТИ ПРАВЕДНИ ИВАН
ЦРНОЈЕВИЋ..........................................................24
СВЕТИ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ СЛАВА
ЦРНОГОРАЦА У ЛОВЋЕНЦУ............................28
М. Марковић: ОПОРУКА ЂУРЂА
ЦРНОЈЕВИЋА .......................................................33
Б. Јовановић: ДНЕВНИК ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА 38
Ч. Вулевић: МАКАРИЈЕ ОТ ЧРНИЈЕ ГОРИ ..........41
Б. Шекуларац: МАКАРИЈЕ .......................................43
Б. Шекуларац: ПСАЛТИР ЦЕТИЊСКИ ..................43
БОЖИДАР ВУКОВИЋ ..............................................44
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА................................................45
П. Мијовић: РЕНЕСАНСНО ЦЕТИЊЕ ...................47
Б. Цимеша: ПОТОЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ ....................49
ПОЗИВ ВДТ-У ДА ПРОЦЕСУИРА СПЦ И
ЗАУСТАВИ УРУШАВАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ И
ЊЕНОГ ИДЕНТИТЕТА ........................................56
Ускршња трибина и духовна академија у Котору ...56
ОБНОВЉЕН РАД ЦРКВЕНЕ ОМЛАДИНЕ ЦПЦ ..57
М. Михаило: ДЕМАГОШКЕ ОПТУЖБЕ
ПОВЛАШЋЕНОГ НЕПРИЈАТЕЉА ....................58
М. Михаило: СПЦ ДЕСАКРАЛИЗУЈЕ СВ.
ВАСИЛИЈА ............................................................59
М. Михаило: ИЗВЈЕШТАЈ О МИСИЈИ ЦПЦ .........60
И. Вујошевић: ОБРАЋАЊЕ МИТРОПОЛИТСКОМ
САВЈЕТУ ЦПЦ О ДЕВАСТАЦИЈАМА
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ БАШТИНЕ.............61
ИЗМЈЕНЕ И ДОПУНЕ УСТАВА .............................64
М. Михаило: ЦПЦ ЈЕ ЦРНОГОРАЦА .....................70
М. Михаило: МАНИПУЛАЦИЈЕ И НЕИСТИНЕ
СПЦ.........................................................................71
Ж. Томовић: СУКОБ ИМПЕРИЈАЛНЕ СПЦ И
СЛОБОДАРСКЕ ЦПЦ...........................................73
Р. Ђоновић: КРЕАТИВНОСТ КРЕАТУРА У
МАНИПУЛАЦИЈАМА .........................................74
ЊЕГОШ, ЦРНОГОРСКИ ПАНТОКРАТОР.............81
Н. Белада: ОДНОС СТВАРНОСНИХ И
ВРИЈЕДНОСНИХ СУДОВА ................................83
In memorian:
ВЕСЕЛИН РАИЧКОВИЋ (1956-2015) ................88

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 49

Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње.
Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса
Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код
Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско
гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.
 2
Из календара ЦПЦ
ПОСВЕЋЕЊЕ ГОСПОДАРА ЦРНОГОРСКОГ ИВАНА
ЦРНОЈЕВИЋА
ПРОГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Његово Високопреосвјештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Михаило својим
вјерницима и народу црногорском уочи празника светих апостола Петра и Павла (Петровдана)
Црногорска православна црква позива вас и ту изградио своју славну задужбину - Манастир
да присуствујете светој торжественој архијерејској посвећен Владичици нашој Богородици. Тим светим
литургији на Дан светих апостола Петра и Павла чином поставио је трајне темеље каснијем средишту
(Петровдан) 12. јула у Саборној цркви у Бајицама, црногорске борбе за слободу, надахњујући је својим
којом ће Његово високопреосвјештенство Митро- примјером и божанском жртвом, усмјереном на
полит црногорски г. Михаило, са архијерејима одбрану вјере и отаџбине. Звоно Иваново непрекидно
више сестринских православних цркава, увести се оглашавало са Цетиња - све до посљедњег дана
у ред светитеља преподобног Ивана Црнојевића, самосталне Црногорске државе.
црногорског господара из друге половине XV вијека, Племенити и славни наш владар Иван
великог мученика за хришћанску вјеру и отаџбину. Црнојевић, заштитник и ктитор Црногорске цркве,
Овај племенити муж, оснивач Цетиња, заједно са народни добротвор и дародавац, уградио је себе у
сином Ђурђем, утемељио је прву државну штампарију божанску зграду хришћанске духовности несебичном
на свијету, само тридесетосам након прве штампане жртвом за идеале Христовог учења и за слободу
књиге -Гутембергове Библије, и штампањем светих вјерног му народа и од Бога повјерене му државе.
књига укријепио у Црној Гори и околним земљама Свијетло име Ивана Црнојевића и вјечна
божанску свјетлост Христовог учења. успомена на његово богоугодно дјело вјековима су
надахњивали Црногорце божанском свјетлошћу,
богоугодним и патриотским примјером. Овај
племенити витез и смјерни владар повезао је Црну
Гору с Венецијом, ондашњим моћним културним
центром у Европи, уводећи свој народ и државу у ред
просвијећених и гајећи култ слободе који се никад
неће угасити. Овај свети муж створио је од своје
пријестонице жариште културе и духовног узлета
који ће трајати вјековима.
У нашем народу је име Ивана Црнојевића
изговарано и данас се изговара с дубоким пијететом.
Црногорска православна црква зна да је његово
мјесто трајно у народном срцу и да његов племенити
лик вјечно лебди над Црном Гором. Сви владари из
славне династије Петровића - Његоша водили су свој
народ стазама слободе и хришћанске благовјерности
- слиједећи примјер Ивана Црнојевића и настојећи
да обнове државу Црну Гору у границама из његовог
доба.
Нека нас на Петровдан звона са Саборне
цркве у Бајицама, на светој торжественој архијерејској
литургији, подсјете на отето звоно Иваново и нека
моћ његовог пресвијетлог имена поново васкрсне у
Црној Гори и у души Црногорског народа.
Голема је жртва господара нашег племенитог Амин!
и благовјерног Ивана Црнојевића. Био је посљедњи Цетиње, 12.7.2003.г.
хришћански владар на Балкану који се с успјехом Божјом вољом
бранио од сила агарјанских, чувајући свој слободни Архиепископ цетињски и
народ и своју државу. Пред навалом непријатељске Митрополит црногорски
војске, премјестио је пријестоницу са Жабљака на Михаило
Обод, да би се коначно зауставио на Цетињском пољу
 3
ПОВОДОМ ОСВЕЋЕЊА ЦРКВЕ ПОСВЕЋЕНЕ СВ.
ПРЕПОДОБНОМ ИВАНУ ЦРНОЈЕВИЋУ
Иван Црнојевић је свето име у колајни
црногорских династија, антејски везаних за своју
земљу и судбину Црне Горе. Инсигнијама владарске
моћи и изузетним прегнућем додирнуо је небо и тамо
се узвисио у ореолу славе, побожности и светости.
Као црногорски господар и свјетитељ за свето
тројство – Оца, Сина и Светога Духа, није се борио
само мачем, него и ренесансним прегнућем. Распет
између моћних освајача одолијевао је историји и
изазовима судбине. Ведро небо му се знало насмијати
грохотом и благословити његову борбу, док су око
њега поносећи се својим вазалством, учешћем у
азијатским походима и својим султанијама настојали
да га омаловаже или присвоје. То и данас безуспјешно
чине.
Ратник, државник, господар и мученик
временом је постајао култ, а потом светац. Његово
страдање се наставило и након упокојења у Господу.
Чуда која је чинио су се догађала прије и послије тога.
Остао је у народном предању као да је био и владао
јуче. Влада он на себи својствен начин и данас. Својим
чудима и ненадмашним добрима господари он и данас
као и прије више од пола миленијума. Цетиње, наша
света Црногорска православна црква и независна
држава Црна Гора обновљена на величанственом
референдуму 21.5.2006. године су највиша добра,
светиње и споменици овог свјетитеља.
Они чији су свеци прали руке и у домаћој
и братској крви и од зликоваца се уздигнули до
светачког ореола с топузом и мацом, данас држе
утамничене наше свјетитеље у нашим црквеним и
манастирским светињама које су нам Александровим
декретом отете 1920. године. У те светиње ми
Црногорци још не смијемо ни да провиримо, Богу се
помолимо и поклонима нашим свјетитељима. Мошти
Светог Ивана Црнојевића вјековима су склањане
пред нападачима, закопаване и чуване испред најезди
и пустошења. Данас у миру, у нашој светој држави
чијој светости је толико допринио овај наш свети
отац, оне су нам недоступне. Ушли смо у парадокс, да
кад ево у овом свијетлом часу освећујемо Божји храм
посвећен имену, части и слави великог свјетитеља
неможемо запалити свијећу за покој његове и душа
наших предака на његовом гробу у цркви – маузолеју
на Ћипуру. Зашто је то тако? Одговор је управо у
самом Ивану Црнојевићу. Он нам већ дуже од пола
миленијума говори и поручује, како је Црна Гора
наше највише добро. Уз њега и наша Црногорска
православна црква као народни заштитник, чувар
и ризничар наших душа. Са њима нераздвојно и
овај свети цетињски град који зовемо црногорском
пријестоницом наше државе и историје. Чујмо и
његове даље свете поруке: Слобода је једини смисао
нашег и општељудског постојања и мисије у свијету
и духу. Чувајмо их с посвећеношћу пјесника у заносу
и отворимо своја врата слободе за све који је траже
и за њом вапе. Будимо Црногорци и људи, грађани
свијета којима је и он дао право да без обзира на своју
нацију и вјеру могу бити владари његове отаџбине.
Јер, једно без другог не може. Бити Црногорац а не
бити слободан и човјек у правом и пуном значењу те
ријечи немогуће је. А то даље значи, ослободимо се
туторства оних који су утамничили нашег свеца који
су га физички удаљили од нас али га истовремено још
више учврстили у нашим срцима и душама. Чујмо и
коначне поруке светог праведног Ивана Црнојевића:
Црногорац и човјек је само онај ко слободу и
достојанство претпоставља насушном хљебу. И
само онај коме је духовни хљеб изнад материјалних
порива и необузданих страсти. Онај коме су
друштвени идеали и вриједности испред личних
интереса и живота. А наши животи као и његов и
наших предака припадају отаџбини а не само нама.
Када ово схватимо и послушамо даћемо себи одговор
како је могуће да су кључеви Ћипура у рукама цркве
из друге државе и саме друге државе. Они би да тим
кључевима закључају нашу државу, народ и народни
дух и свијест. Св. Иван им поручује да ти кључеви
морају бити у нашим рукама. Историја нам потврђује
да се морамо поуздати у Св. Ивана и наше светитеље,
у историјско искуство и неуништиву традицију.
У часу када освећујемо овај Божји храм
све смо ближи учвршћењу општег добра нашим
повезивањем са свијетом и онима у свијету који га
претварају у простор сигурности, мира и напретка.
Нашим приступањем чуварима стабилности и
сигурности постаћемо још више и сами способни да
без икакве бојазни праведно уређујемо и чувамо свој
дом и да кључеве од њега држимо у властитим, а не у
туђим рукама. Свима ће нам бити топлије у њедрима
наше мајке Црногорско православне цркве која је, и
по Ивановом завјету и његовим сљедбеницима, била
само и увијек у служби добра за све, слободна и за
слободу. Овај величанствени храм представља израз
историјског чина савремене Црне Горе. Његовим
саздањем потврђујемо спремност повратка традицији
која је наш као и у свакој нацији, најбољи народни
учитељ. Враћајући се традицији и Св. Ивану, враћамо
се самима себи и ономе што је племенито и трајно
у нама. Освећујући овај свети храм изражавамо
неизмјерну захвалност и поштовање надлежним
државним органима, инвеститорима, извођачима
радова, пројектантима, свима који учествоваше
у његовом саздању и љепоти. Пуну благодарност
исказујемо и према свима добротворима и
донаторима, свима и свакоме ко је и најмањим дјелом
уградио себе у ову љубав према Црној Гори и њеној
души, Црногорској цркви, хришћанском крсту и
часном Ивановом имену, како у нашој домовини, тако
и међу исељеништвом. На адекватан начин уобичајен
у оваквим приликама сачуваћемо од заборава имена
свих који своју љубав и прилог узидаше у храм.
Носићемо их трајно у нашим срцима и њихова имена
изговарати са поносом. Окупљени око Св. Ивана,
Иванове пријестонице и мајке Црне Горе и њене
цркве на вјеки вјекова, будите благословени.
Цетиње, 5.7.2015. године
Митрополит Михаило
 4
И САЗДАХ...
„Љубезна браћо! Ноћ прође а дан се У Христа Бога благовјерни и Богом чувани
примиче. Одбацимо неваљала дјела и постанимо господар зетски Иван Црнојевић.“
чеда свјетлости и чујмо што говори људима бесмртно (Из повеље Ивана Црнојевића, господара
слово Божије: „Срећни су они који су чистога срца, Зете, којом оснива и дарива манастир, датој на
јер ће Бога виђети“. Цетињу 4. јануара 1485).
Због тога и ја, гријешни, смјерни и Иван Црнојевић
недостојни раб Христов; наречен Иван Црнојевић,
када, допуштењем Божјим, ради мојих сагрјешења,
бјех изгнан из моје домовине и измајиљским царем
султаном Мехмедом, који многа царства нападе и
многе цареве побиједи и нико му се супротставити не
могаше, дошавши у земљу Италију, угледах прекрасан
храм пречисте владичице наше Богородице... И падох
ничице на земљу и помолих се тој благонаклоности
зашто ће се умилосрдити на мене недостојнога раба
својега и вратити ме у земљу очева мојих, да се
потрудим створити цркву и њено часно име...
И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у
славу и у хвалу госпође матере Божје, у име њеног
рождества; и манастир при њој створих за упокојење
мисли, али и митрополија зетска да буде ако буде по
вољи милостивој госпођи (и поставих ту митрополита
зетскога кир-Висариона, да влада свима а након њега
будућим).
И приложих овом пречасном храму колико
ми би могуће, с договором пријатеља и синова
мојих...
Ово што сам приложио овоме светоме храму
Пречисте, нијесам ником силом промијенио нити
одузео, што нијесам ја коме дао или родитељи моји.
Још приложих... или су кметови, или земље, или
виногради, или воденице, или дохоци од царине,
или од соли или од рибе — то све да припада овоме
светоме храму Пресвете Богородице на Цетињу...
Онога кога одреди Бог да послије мене
заповиједа овом земљом, или син мој, или унук
мој, или, по Божјем допуштењу, ко год од другога
племена, или народа, најсрдачније молим и заклињем
да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на
вијекове нетакнуто у овоме светоме храму Преславне
Мајке Бога нашег, као што и ја ништа не узех светим
црквама, но колико могах, приложих и потврдих. Ако
кога научи сијач злоће и наш противни ђаво, да штогод
одузме од овога што смо записали — такав нека буде
проклет од снажне деснице Владике нашега, Творца
неба и земље, и од силе часнога и животворећега
крста... и нека буде подобан Јуди издајнику... и нека
таквоме мајка Божија буде супарница на страшноме
Године 6993. писа се мјесеца јануара 4. дан на Ријеци,
и нелицемјерноме суду.
Тога ради потписујем и стављам наш обични
печат на знање свакоме.
Споменик Ивана Црнојевића
 5
4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ
Шира верзија Оснивачке повеље, сачувана једино у препису у Цетињском љетопису. Садржи скоро
потпуни текст Оснивачке повеље и допуне којима се проширује списак манастирских имања. Допуне су
у угластим заградама.
Љубезна браћо! ноћ прође а даи се примиче. цркви. И тако установисмо за кметове црковне који
Одбацимо неваљала дјела и постанимо чеда се населе на црковне баштине све на Добро, да ни
свјетлости и чујмо што говори људима бесмртно слово једнога данка господскога не дају никоме, ни да их
Божије: „Дођите к мени сви труђеници и патници и ко може позвати на чију работу, осим црква (на своју
ја ћу вам дати да починете“. На другом мјесту, за оне работу), а они да су потпуно работници црковни
који су чистога срца, говори: „Срећни су они који су и да дају цркви свака кућа по три крбле вина и по
чистога срца, јер ће бога виђети“. За то и ја гријешни један стар пшенице а други стар глотине соћа. [И од
Иван Црнојевић, који нијесам достојан да се назовем замјене Ратка Остојића да је црквено при светој Текли
раб Христов, допуштењем Божјим, и за моје грјехове, 12 кварата пшенице за сијање, и испод кућишта Ратка
бих изгнан из мога отачаства измаиљским царем Остојића два стара и два шестака сједбе пшеничне, и
султаном Мехмедом, који многа царства узе, многе око те земље комад дубраве, и у Кошући до један стар
цареве побиједи, и нико му се не могаше противити. и четвртину сједбе ражане; и међа на којој је Ратко
Пошто дођох у земљу Италију, нађох предивни храм сједио када је рађало највише 55 крбљи, а најмање 30
владичице наше Богородице, близу града Јакина, крбљи вина је бивало; и више зграде Раткове комад
који се зове Делорита. У њему виђех нерукотворни дубраве, и двије кметштине Раткове на којима сједе
образ преславне мајке Бога нашега, који чини много Никола Ковач и Вукота Кривокућа, оба кмета црквена,
чуда, што и очима мојим виђех. И падох ничице на с баштинама, да су кметови као Стругари. И на
земљу пред њеним страшним образом и помолих се Јабланову два кабла сједбе пшеничне и под Великом
њеноме милосрђу и дадох моје срдачно завјештање плочом виноград, и више села над виноградом брда
њеноме милосрђу: ако буде милосрдна према мени, и планина по међама како се овђе именују: најприје
недостојноме рабу своме, те се вратим у земљу почевши на највиши врх Добрштика, одатле у Тијесно
отачаства мога, да ћу оградити цркву у славу Њенога ждријело Стакорника у границу; одатле вијенцем на
свијетлога имена. По своме човјекољубљу она би врх Дебелога; одатле у границу на дну Ругина доца;
милостива према мени и испуни молбу моју. И ја се одатле на запад у границу више Миомана Клобучара
од све душе и од чистога срца потрудих да испуним куће; одатле у границу испод воде која се зове Грм,
моје обећање, колико ми би могуће. И оградих храм у више Никшина куће; одатле у границу на плочу код
мјесту које се зове Цетиње, у славу у хвалу те Госпође Каменице, више куће Николе Шћепановића; одатле
и мајке Божије, у име Њеног Рождества. И направих у дно Алке, у границу, у Дебелу Плочу; одатле у дно
при њему манастир за упокојење монаха, и назвах га Малога зеља у Сказ; одатле опет на највиши врх
Митрополијом зетском, ако буде угодно милостивој Добрштика.
Госпођи. [И поставих ту митрополита зетскога кир И Рада Прибисалића с дјецом и баштином.
Висариона, који је био у то вријеме, да влада свим и Радоњу Мркшића с дјецом и баштином: дио брда
а послије њега (његови) насљедници]. И приложих и планине над Лупоглавом у границу у врх Ивине;
томе светоме храму колико ми би могуће, у договору одатле над Лугоб у границу; одатле под Ковачев до у
са мојом супругом и синовима. Најпрво приложих Крст у границу; одатле у границу како се иде право
половину винограда мога на [Доње] Добро који уз планину путем удесно од пута навише; одатле
сам ја насадио трудом мојим, да се даје готова вина више Ковачева дола у велико камење у границу;
половина цркви од сваке љетине. Још приложих што одатле више Дапкола дола у границу; одатле више
год су имали Остојићи, Ратко с братом и синовцима, Кравшина дола у границу, која је у Ободини; одатле
Доње Добро, или је земља, или су лозе, или гора, или више Станишта, на врх Голе главе у границу; одатле
вода — свеколико. А њима дадох, по њиховој доброј у Дебелу плочу у границу; одатле на ждријело над
вољи, замјену на Зачиру: земљу за земљу, лозу за Кашнијем долом, право погледавши ка Вељем врху,
лозу, дуб за дуб — у вјечну својину. Још им даровах који је више Травнога дола; одатле све гребеном
једну воденицу моју у Ободу, која је према воденице у Козји хрбат; одатле у Ждриоце у Буче, у Гумно
Комске цркве, да буде благослов овој промјени. Што (Гувањ?) поред пута; одатле у Бучки бријег на камену
је било кућне земље Остојића, то све рекосмо да буду границу с јужне стране; одатле гребеном у Дебели
ступови црковни, а што је кметштине, то да се тудије камен више Гршавца; одатле у највиши врх Кошућег
населе кметови црковни. Још приложих Стругаре све брда; одатле више Лупоглаве, поврх Гомилице, на
с њиховим метехом [и друге кметове који се населе] врх Попових лазина; одатле у крш више Вранових
да ту стоје (као) кметови црковни, који ће работати станова и у Провастно на Вранове станове; одатле
 6
подно брда идући преко поља опет у границу наврх
Ровина. Овђе је граница Лупоглаве горњодобрске
докле би рало зађело, зашто би дијељен с пољем, те
им га не узеше цијело. Друго је све црквено.]
И још приложих нашу баштинску планину
Ловћен: што год је земаља работнијех, вољна је
црква работати сама, или давати на дохотке. Ко би
узео да работа земљу на доходак мора давати цркви
четвртину и сваки мора предавати жито готово у
манастир. Нико не смије сијати без допуштења
црковнога оца архијереја с братијом (Тко ли би без
питања цркве сијао на реченим црквеним земљама
на Ловћену и на Цетињу, да му може црква узети
жито све што год буде, а њему да је труд узалудан).
[И на овим земљама на Ловћену, како ми кажу ове
границе: најприје почевши у Преćеку ђе се састају
међе ловћенска, бостурска и баичка; одатле бријегом
у каменити хобер Мајсторице; одатле право у
Ждријело мајсторичко и ловћенско; одатле бријегом
поврх Трештаника у Коловирски врх; одатле поврх
Коловира бријегом у Гребенско ждријело; одатле
врхом у Кобиљи тор; одатле бријегом у Дебели врх
више Бабљега дола; одатле бријегом више Бабјака;
одатле право низ Бабјак у ждријело између Ловћена
и Бостура; одатле опет у Преćеку, ђе се састају међе
ловћенска, бостурска и баичка. Све ове набројане
међе, што је обрадиве земље и ćенокоса или жита или
сијена да се даје цркви четвртина; а од лаза седмина.
Ако би се неко нашао самовољан, и унутар овијех
граница усијао жито, и покосио сијено или поćекао
оборено дрвеће, или шуму у провалији, без питања
црквенога, да му црква све узме, а његова мука да
је узалудна и сувише да плати господи која буде 300
аспри глобе.
Још приложих на Цетињу што се назива
наше према старим међама које се овђе именују:
најпрво у Граници од пута који силази од Витине
улице преко поља право куда су мрамори укопани,
и у Границу насред поља у камену међу крше;
одатле иде право у Вигњиште; одатле право поред
воде Андрана; одавде скренувши опет испод брда
крајем поља поврх Зауглинског крша, пред потока;
и одатле право потоком мимо Влашку цркву, испод
брда у понор; одатле крајем поља опет у Границу крај
Витине улице. И да онај ко сије ово поље доноси жита
готовог у манастир четвртину, и да га нико не може
засијати без питања црквенога оца митрополита са
братијом.
И приложих комад земље пред манастиром,
од понора потоком иза манастира до моста; од моста
потоком до ограде; од ограде до шуме; и крајем до
појате; од појате у подврх — ово нека је за поврће и
за ливаду. И још приложих на Цетињу, уз горе речене
земље, планину и дубраву и лазове: најприје почевши
с краја поља Цетиња, од пута који води у Заграбље,
преко Камене њиве, путем који води с десне стране
до Арбанашке међе наспрам Боришине каменице и
путем који иде од Вртијељке к Бјелошу; остаје сва
десна страна дубраве коју искрчисмо за манастир —
путем почивала близу Питоме крушке у Лишајеве
ками. Одатле на врх Старе лазине; одатле правцем
у каменицу у врх Присоја; одатле у врх крша куда
се камење ваља изнад Зле стијене; одатле правцем
у Црну плочу међу рупицама на крају Ободине;
одатле правцем поврх лазине у процијеп, у ждријело:
одатле у рачвасто камење у шумовитој страни;
одатле покрај Вукотина јагњила ђе су два камена на
камену; одмах више плоче у крш; одатле у дебели
крш, више процијепа, у велики процијепљени крш
према граници на Почивалу, одатле у Вељи бријег;
од врха Вељег бријега правцем у Голи бријег; ту
се састају три међе; црквена, бјелошка и рваличка.
Одатле поврх Шеврље на пут на плочу граница;
одатле на Руду главицу на Збориште; одатле правцем
накрај поља у Вигњиште у крш граница; одатле,
како прије казах, преко поља између крша у Мали
крш граница, низ поље куда је већ речено мраморје
укопано право у границу накрај поља, крај пута који
излази из Витине улице; одатле покрај поља у понор,
који је ниже Влашке цркве; од понора потоком мимо
Влашку цркву у Зауглински крш, у клачину; одатле
горњим крајем Зауглине, и доњим од ограде потоком
иза манастира у понор; одатле крајем поља у Марин
студенац; одатле све крајем поља, подно Ђинова
брда, идући пољем опет у дно Заграбља. Ово је све
црквено. Ако је драго цркви, дубраву може ćећи за
саму себе, или некоме дати. Ако ли неко нешто узме
или у пољу, или у горе реченој планини без питања
црквеног оца митрополита са браћом; или се нађе да
подоре или посијече, да му црква све узме, а његов
труд да је узалудан, и да плати господи која буде у
то вријеме 300 аспри глобе. И приложих Брајка
Радојевића су два брата, и поставих их да су црквени
кметови, и да не дају данка никаква, нити да коме
раде, осим да су цркви савршени радници, и да дају
цркви свака кућа по три крбље вина за сваку годину;
и приложих у Приморју комад винограда међом од
старога (?).
И приложих један витао воденични на
Ситници, и у Пјешивцима два витла на врх Зете, и Јаз
према Слаповима. Коме каже представник црквени,
нека држи Јаз са црквом напола. И још приложих једну
воденицу моју шрњу на Врелима. И још приложих
ступ земље на Горње Добро; и још приложих други
ступ земље на Јаблану. И још поставих кметове
Бјеладина Хумца на Цетињу, да они и њихова ђеца и
њихови посљедњи пасу имање црквено док трага од
њих буде. И у Загори Бојка Радовановића с ђецом и
 7
баштином, и Пачка Парца с ђецом и баштином, да су
савршени црквени работници, и да дају цркви сваке
године по три крбље вина пољева. И на Горње Добро,
што је држао Михаило Пипер којему смо то били
дали, али смо му, због невјере, узели као своје и дали
цркви заувијек. И на Ботуну један кабао пшенице
за сјетву, и у Ријеци јаз, ниже јаза Светога Николе
Ријечког.]
Још приложих од царине наше которске 30
перпера, да се даје цркви сваке године на Рождество
Пречисте. Још приложих од солила нашијех 10
дебелијех кабала соли, да се дају сваке године цркви.
И још приложих од мојих дрва што долази на моја
два дијела — од свега да се даје цркви десетина. И
још приложих од Дубраве коју поćекосмо на Цетињу,
како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну
од Ђинова брда до наше границе, да нико ништа не
смије такнут, осим црква. Још приложих дрва наша
закона која доносе Врељани и Угњани о Рождеству
Христову — свака кућа по 80 бремена — и то свагда
да предају у манастир. Још приложих на Цетињу
комад земље пред црквом од потока, како тече поток
у понор и до пута који иде к двору — нека је цркви
за кипурије.
Ово што сам приложио овоме светоме
храму Пречисте нијесам никоме силом промијенио
нити одузео што нијесам ја коме дао или родитељи
моји. Још приложих све што је имала црква Комска
и Горица, које су оградили моји родитељи у име
Пречисте, па су судом Божјим опушћеле, — или су
кметови, или земље, или виногради, или воденице
или дохоци од царине, или од соли или од рибе, —
то све да припада овоме светоме храму Пресвете
Богородице на Цетињу а црква да чини помен
ктиторима на дан смрти њихове, и да храни два или
три калуђера који правило уздрже у цркви Пречисте
у Кому.
Ако би кад год Бог био милостив и пречиста
Његова мајка, да се ове цркве понове, као што су и
пријед биле — нека је слободна свака црква узети
своје себи. Но и у таквом случају отац архијереј од
ове цркве или ко буде најстарији, нека влада над
својем овијем и нека је све под његову заповијед. У
договору с преосвештенима оцима архијерејима, с
преосвештеним митрополитом зетским господином
Висарионом и епископом господином Вавилом и
са свом братијом учинисмо да буде свагда овђе у
манастиру Пречисте општежитије, па имали мало
или много; ни један брат да не смије тећи за себе
ништа, нити у своју ћелију држати, но да је све
заједничко, као што је то узакоњено свуда у светим
и божанственим манастирима, ђе су општежитија.
Ако би се ко ријешио разрушити општежитије или
својевољно преступити закон општежитија — таквога
нека сакруши мајка Божија тијелом и душом, и нека
буде проклет, и изагнан из манастира, као преступник
Божји и неваљалац.
[И тако нашом ријечју рекосмо ја и сва моја
властела и поданици наши, са заклетвом и руке наше
потписом утврдише за вишу похвалу овоме часном
храму пресвијетле владичице наше Богородице
и дјеве Марије: још ако би се неко нашао научен
вражјим вођењем, и учини погријешеније какво нама
господи, или неком другом а могадне притећи ка
овом часном храму рождества пресвете Богородице
овђе на Цетињу, нека га нико не дира и њему не
пакости, или какву пакост његовом дому чини,
колико би ли дирнуо у саму главу господареву; али
ако буде могао отац митрополит код господара да му
измоли опроштај онда је добро; ако ли не могне нека
му митрополит даде и пратиоца једног од братије
од ове породице до онога мјеста ђе је слобода за тог
човјека, — а ово завјештање нека тврдо буде.]
Молим се Твојој милости Пречиста
Владичице Богородице, која си родила Творца и Бога
мога, прими овај мој мали прилог као дар себи, као
што је Твој син и Бог наш примио оне двије лепте
убоге удовице. Покри ме кровом милосрђа твога и
буди ми помоћница у дан страшнога суда.
Онога кога одреди Бог да послије мене
заповиједа овом земљом, или син мој, или унук мој
или, по Божјем допуштењу, ко год од другога племена,
или народа, најсрдачније молим и заклињем, да
ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на
вијекове нетакнуто овоме светоме храму Преславне
Мајке Бога нашега, као што и ја ништа не узех светим
црквама, но колико могах приложих и потврдих.
Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво,
да штогод одузме од овога што смо записали —
такав нека буде проклет од снажне деснице Владике
нашега Творца неба и земље и од силе часнога и
животворећега крста, од 12 врховних апостола и од
70 осталих, од 318 никејских светих отаца и од свијех
који су од вјекова Богу угодили и нека буде подобан
Јуди издајнику и онијема који рекоше: „Узмите,
узмите, распните га, крв његова на нас и на ђецу
нашу“ и нека таквоме мајка Божија буде супарница
на страшноме и нелицемјерноме суду.
Године 6993. писа се мјесеца јануара 4. дан
на Ријеци.
Тога ради потписујем и стављам наш обични
печат на знање свакоме.
У Христа Бога благовјерни и Богом чувани
Господар зетски
Цетињски љетопис, 32-37.
Иван Црнојевић
 8
„Нека се зна како остави
Господин Иван Црнојевић све
што год је имала црква комска
цркви цетињској.”
Нека се зна како остави Господин Иван
Црнојевић све што год је имала црква комска цркви
цетињској. И тако се скупише кметови: Брајићи,
Дољани и Синчани и изнађоше међе Комске
цркве: најприје Сказ Крстац: граница на Ждријелу
брајићком; одатле иде поврх брда и у Гомилу; из
Гомиле на Ћјахву; с Ћјахве у Ступу; са Ступе у
Бијелу плочу, с плоче у Дуге ками; с Дугог камена
у Кипову главицу, а одатле у границу и вијенцем, из
вијенца у Рудину; одатле у Гомилу; с ове гомиле у
другу гомилу изнад Мухове дубраве у трећу гомилу
ђе су на путу три камена један на други и поред њих
Грмуша; одатле испод Волујице у Бијелу плочу, овђе
доспијева. Ово што је унутар овијех граница све је
лично црквено. Ово су Црнојевићи приложили цркви,
године 1485, јануара 4. дан. Цетињски љетопис, 41.

Суд царски и патријаршијски

узаконио је Господин зетски
Иван Црнојевић
Суд господски, царски или самовласних де-
спота и суд патријаршијски нико не може измијенити.
Рече Господин Иван:
Ако који човјек од нужде пребјегне у
Митрополију цетињску, да не умре за гријех но отац
митрополит да га склони слободно;
Ако ли би ко хтио пакост чинити овој
пребјеглици у дому Божије матере, то јест Митрополије,
да умре као зликовац и од народа камењем да се убије
овај срамотитељ храма божијега;
Ако ко украде нешто од овога храма или ноћу
или дању, да се ослијепи;
Ако ли изван манастира украде неку ствар ма-
настирску, или од стада, или пчелу или брава, да плати
троструко и да се бије и проћера из овога мјеста;
Ако неко краде црквена блага, краде и госпо-
дара и све хришћане који су под овом Митрополијом.
Такови камењем од свега народа да се убије;
Ако неко хоће да обрађује њиве манастирске
три љета, ујам нека доноси сам у манастир, а након три
године да остави манастирску баштину;
Ако ли неко без питања прихвати да обрађује
земљу манастирску, да му се све одузме за манастир,
било жито, било вино, а њему труд да је залуду, и су-
више да плати 300 асприх глобе и да му се удари 50
палицах. Цетињски љетопис, стр. 65а.
Хрисовуља Ивана Црнојевића Цетиње, 1485. године.
 9
ИЗ ПОВЕЉЕ И ЗАКОНИКА ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА
Академик Чедо Вулевић
*** сама, или давати на дохотке. И на овим земљама на
Ловћену, како ми кажу ове границе: најприје почевши
3. у Преćеку ђе се састају међе ловћенска, бостурска и
баичка.
Митрополија је цркву Свете Богородице Ако би се неко нашао самовољан и унутар
опремила иконама и фрескама зетских и млетачких овијех граница усијао жито, и покосио сијено, или
мајстора, а употпунила је мобилијаром, и позвала поćекао оборено дрвеће, или шуму у провалији, без
на освећење старешине манастира из свеколике питања црковнога, да му црква све узме, а његова
дукљанске земље. Није изостао ни игуман скадарског мука да је узалудна и сувише да плати господи која
храма Светог Архангела, отац Илирион, тек црквени буде триста аспри глобе.
хор се убрзо огласио згуснутом мелодијом и испунио Још приложих земљу покрај Вукотина
простор свода Свете Богородице звоњавом која је јагњила ђе су два камена на камену; одатле, више
пуна два сата одјекивала цетињским пољем. У хору плоче у крш, одатле према граници на почивалу; ту
је стајао и Макарије: стасит, риђе браде и дуге косе, се састају три међе: црковна, бјелошка и рваличка.
до њега игуман Никанор, па Теофан Новгородски и Одатле поврх Шеврље, на пут на плочу граница.
остали који појањем и звоњавом успоставише везу (Ову границу на Шеврљи сломи маљем Нико
црквеног свода са сводом небеским, и тако Иваново Милошев Хумац и удари га искра камена под око и ту
здање приближише Василијени. му се укоти живина и иźеде му око и главу до мозга,
“Ја, гријешни Иван Црнојевић, допуштењем и тако умрије).
Божјим бих изгнан из мога отачаства силом И још приложих од Дубраве коју поćекосмо
измаиљског цара султана Мехмеда, који многа на Цетињу, како иде пут од Цетиња к Вртијељци,
царства узе, многе цареве побиједи, и нико му се не десну страну од Ђинова брда до наше границе, да
могаше противити. Пошто дођох у земљу Италију, нико ништа не смије такнут, осим црква.
нађох предивни храм владичице наше Богородице,
близу града Јакина, који се зове Делорита. У њему
наслутих нерукотворени образ преславне мајке Бога
нашега, који чини многа чуда, што и очима мојим
виђех. И падох ничице на земљу пред лицем њеним
и помолих се њеном милосрђу, и дадох моје срдачно
завјештање њеној доброти: ако буде милостива према
мени те се вратим у земљу отачаства мога, да ћу
оградити цркву у славу Њеног свијетлог имена. По
своме човјекољубљу она би милостива, и испуни
моју молбу. И ја се од све душе и од чистога срца
потрудих да испуним обећање. И оградих храм у
мјесту које се зове Цетиње, у славу и хвалу те Госпође
и мајке Божије, у име Њеног Рождаства. И направих
при њему манастир за упокојење монаха, и назвах га
Митрополијом зетском, ако буде угодно милостивој
Госпођи.
И приложих томе светоме храму колико ми
би могуће, у договору са мојом супругом и синовима.
Најпрво приложих половину винограда мога на
Доње Добро који сам ја насадио трудом мојим, да
се даје готова вина половина цркви од сваке љетине.
Још приложих што год су имали Остојићи, Ратко с
братом и синовима, Доње Добро, или је земља, или су
лозе, или гора, или вода - свеколико. А њима дадох,
по њиховој доброј вољи, замјену на Зачиру: земљу
за земљу, лозу за лозу, дуб за дуб - у вјечну својину.
И још приложих нашу баштинску планину Ловћен: Изглед манастира Црнојевића у Октоиху
што год је земља работнијех, вољна је црква работати петогласнику
 10
говор птица, трава и дрвећа, а доласком у Цетиње
уселио се у Влашку цркву, и тамо се подредио осами.
Њему је кнежев ковач Мараш, роб из Унгарије,
понављао пункт Ивановог закона:
“Ако који човјек од нужде пребјегне у
Митрополију цетињску, да не умре за гријех но отац
митрополит да га склони слободно.
Ако ли би ко хтио пакост чинити овој
пребјеглици у дому Божије матере, то јест
Митрополије, да умре као зликовац и од народа
камењем да се убије овај срамотитељ храма
Божијега”.
Пљусак кише сручио се у котлину и
поплавио прилазе насељу и Влашкој цркви, али је
убрзо престао и вода је врелима отекла набујалом
Ако кога научи сијач злоће и наш противник ријеком у поноре. Тугор је и даље стајао наспрам
ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали, Влашке цркве, придржавајући се за ограду која се
такав нека буде проклет од снажне деснице Владике благо њихала под тежином његових руку. Опчињен
нашега Творца неба и земље и од силе часнога и мишљу о народу који опстаје, и окренут лицем небу,
животворећега крста, од дванаест врховних апостола тражио је знак који би му наслутио тајну Василијене.
и од седамдесет осталих, и нека таквоме мајка Божија Ни игуман Никанор, ни митрополит Вавила, а ни сва
буде супарница на страшноме и нелицемјерноме суду. свештеничка скупина која се оглашава у цркви Свете
Тога ради потписујем и стављам наш обични Богородице, попијевајући молитву освећења, не би
печат на знање свакоме.” знала да му разријеши загонетку небеских чудеса, и
Док је трајало освећење цркве, Тугор Мрка упути га ближе провиђењу у које је по свој прилици
је обишао кнежеве конаке, двор, утврде на Ђиновом и човјек уплетен.
брду и Вртијељци, а затим сишао у цетињско поље
и дуго стајао над отвором у који је понирала ријека.
Упутио се узводно, пронашао мост ка Влашкој цркви,
и стао покрај допола укопаних стећака. Обузела
га је изненадна сјета и изнудила мисао о тјескоби
зетске пријестонице окружене каменим брдима. Из
двадесетак кућа с једне и друге стране ријеке, није се
чуо ни плач ни смијех, као да је све у њима помрло,
а литургија коју данас служи митрополит Вавила, у
ствари је помен преминулом насељу. Мада живи на
копну окруженом водом, поглед му досеже до брда
изнад Оногошта, а с друге стране прати ток Бојане,
или се сусреће са Смоковцем и седам обојених литица
Црвене стијене, па читав простор има ширину, и
некакав скалд и смисао.
Сазвјежђа су овдје ближа и свјетлија, и личе
на бјеличасти кров који се наслања на ловћенске
планине, а цетињска котлина на порту огромног
храма чији је свод небо. И камена брда су прерушена
у вишеспратне грађевине које су подигли људи и
богови; неко заједништво на послу, шта ли, тек
напуштила га је мисао да је мјесто нове зетске
пријестонице изнуђено силом Отоманске империје.
Не, омаче се ријеч Тугору, ово је тајни савез народа
с Богом, што ниђе није записано, и даље је од
људског присуства и поимања. Удио у избору мјеста
за пријестоницу наслутио је и у пребјегу из Росије,
Теофану Новгородском, чудотворцу који разумије Сабор Јована Крститеља
 11
СВЕТА ЗАКЛЕТВА ЗАВЈЕТУ СВ. ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА
Сретен Зековић
Обештани укупни интегритет државе Ивана Црнојевића пророчански легитимизују и
остварују сви црногорски нараштаји. Нововјека слободна Црна Гора, одбранбени “збјег слободе”,
битно је ратничка транзиција државе Црнојевића.
Све до најезде Турског царства на Балкан, Неуочавање и игнорисање овог транзиционог
постојало је јединствено територијално, државно и процеса у српској, просрпској и бијело-комунистичкој
народно биће Црне Горе, које је, мање више, увијек (ђиласовској) реминисценцији довела је до пуног з(с)
захватало матични простор у међама овдашње Црне атирања црнојевићке државотворне епохе као табуа.
Горе, почев од Превалиса, Дукље, Зете, Црнојевића Тијем се стварао дуготрајни идеолошко-вриједносни
државе. причин да је ово ново, антифеудално црногорско
Борбени “збјег слободе”- држава Матица друштво заправо почетак црногорске “првобитне
заједнице” из које тек почињу да се веома споро и
за реинтеграцију укупног црнојевићког
одоцњело стварају племена и државни органи. И
интегритета
заиста се индоктринирао нејасан контурни привид
Са освајачким ширењем Турске царевине да се црногорска историја палимпсестно пише на
у 14. вијеку, поједини дјелови (области) Црне Горе “табула рази” и да је прије ње неки тамни “празан
падају под туђинску власт: турску, млетачку, аустро- простор” у којему је једини ослонац на освајачкој
угарску, француску, српско-деспотску, посебно ону српско-немањићкој држави чија је реинкарнација
1918. Остала је непокор(е)на, као држава-Матица, 1918. г. била и васкрсење империјалног све(то)
слободна подловћенска Црна Гора, одбрамбени “збјег српства у којем је нашло мјесто “измирење” и
слободе” (из већ окупираних крајева Црне Горе) или, бјелашко-комунистичко српство.
како је назива владика-господар Василије Петровић,
“слободни црногорски принципат” који наставља
Империјално черечење и рекогнација Црне
непрекидност дукљанско-зетско- црногорске државе Горе
и њниховога збора на реченом суженом простору. Изван граница слободнога црногорског
принципата и владиката, остали дјелови Црне Горе
Ратн(ичк)а транзиција Иванове државе у
остали су унутар царстава и јачих сила под њиховом
нововјеку Црну Гору
државном влашћу, као саставни дио (“провинције”,
Ту се ствара врло атипична нововјека “атари”) њихових државних граница. Тако је
црногорска традиционална заједница, посве првобитна цјеловита држава Црнојевића расчеречена
прилагођена непрестаној борби за слободу против империјалним ćечивом и присвајана на основу
туђинских освајача. У одбрамбеном ратно “светог империјалног права (јачега)”. Трагови те
судњем изједначењу и поистовјећењу горштака у империјалне истор(иолог)ије (сушто феудализоване)
”збјегу слободе” (збијене и “одсвуд стијешњене” и њено рекогнирање црногорске историје оćећају
подловћенске Црне Горе), зачиње се, развија и одржава се и данас (па и у административној организацији
нововјека Црна Гора, која је уједно и атифеудална КПЦГ). То, међути(је)м, стварно не значи да то
(укида кметство) изнутра и споља, сасвијем атипично нијесу простори Црне Горе. Нијесу Бока, Приморје,
природноисторијско заједништво посебитих Брда, Васојевићи и остали крајеви туђински,
облике јавне (државне) власти, реконституција и нецрногорски, извањски атари, но црногорски
реорганизација административно-територирјалних (“Црногорско приморје”, “Црногорска Брда”), још
јединица у ”племена и братства”, специфичне неослобођени дјелови вишевијеквовне државе и
секуларизације црногорскога друштва. народа Црне Горе. Исто тако, “турска Србија” није
Та нова црногорска, ратом принуждено турска, а “аустријски Срби” нијесу Аустријанци, но
готово изједначена, друштвена и народна заједница Срби; “аустроугарска Хрватска” није аустроугарска
суштински је ратнички транзициони процес но хрватска, а “аустријски Хрват” није Аустријанац,
трансформације црнојевићке државе и њеног збора као што ни “млетачка Албања” није млетачка, но
(чији је коријен у дукљанском збору) у демократски албанска, ни “српска Црна Гора” није српска но
Општецрногорски збор (скупштину) и Главарски црногорска, а “српски Црногорац” није Србин но
збор (извршну власт). посрбичени аутентични Црногорац.
Палимпсетски причин да се “збјег слободе” Иванов завјет Црногорцима и њихова света
исписује на “табули рази” као “првобитна заклетва завјету
заједница“ Међути(је)м, представници Цркве
 12
црногорске, државе, главара и народа црногорскога
стално се при утврђивању свога легитимитета и
легалитета позивају на државотворни легитимитет
и легалитет Црнојевића и тестамент Св. Ивана
Црнојевића, и то не само за државне границе, него
и за своју јурисдикцију, унутарња разграничења
и имовинско-правне односе. Потоњи државнички
захтјев Ивана Црнојевића на његовом збору био
је уједно и освјештани и обештани завјет (аманет)
и пророчанство, а Црногорци дали свету заклетву
том завјету. Најјачи доказ испоштованости свете
заклетве том звјету је непокор(е)ност Црногораца
туђинском освајачу и очување свог “историјско-
просторног идентитета”, у “непрестаној борби”
у “збјегу слободе” за слободу као нужног услова
њиховог народносног, државног и црквено-вјерског
самоопстанка у слободи. То је и темељни разлог
што је Иван Црнојевић био живо присутан у дугој
црногорској традицији и у народној свијести, али и
за његово дуго чекано светитељство у ЦПЦ. Вук Ст.
Караџић ćедочи да је Иван Црнојевић и у његовом
вакту био живо присутан у свијести народа као да
се представио богу на одвјет тек прије десетак-
двадесетак годишта.
Призивање на Св. Ивана Црнојевића
Чак је и исламизирани Скенер-бег Црнојевић
себе сматрао наćљедником очинске земље (“земаља”)
и потписивао се “санџак црногорски и свој
диоклецијанској земљи господар” (Енциклопедијски
лексикон, Мозаик знања, Историја, 622). У
Цетињском љетопису у глави Родословље
Црнојевића наводи се: “Владали су Црнојевићи
најприје Зетом, Крајином, Шестанима, Брдима,
Црном Гором и Приморјем” (Црногорски анали или
Цетињски љетопис). О томе је и појка у Цетињском
љетопису (исто, 17):
“Црнагора од Котора, сва до Брда и до
Скадра,
Иван-бегом оглашена, манастиром
прослављена”.
“Дика (правда) црногорска” је лучоносна
свјетлост
Може се без зазора рећи да је Његошева
поетска трилогија, прије свега Горски вијенац
управо посвета тој завјетној заклетви слободи. Зато
је и назива “света слобода”. И Луча микрокозма је
његово метафизичко, “макрокозмичко” утемељење,
оправдање и дубоко образложење непрестане
грчевите и тешке, готово надљудске борбе за слободу
“малог” народа црногорског, “од свуд стијешњеног”,
између незајажљивих чељусти великих свјетских
сила, а која је баш лучоносна свјетлост за ослобођење
балканских народа и шире чиме је миритао
општељудску вриједност, оправдање разлога свог и
људског постојања (на Земљи), довијечног битисања,
богулике, божанске Дике (правде) зване “Дике
црногорске”, “славе црногорске”. Може се рећи да је
томе Његош посветио и Шћепана Малог.
“За двострукост ни мислит не треба”
У Горском вијенцу се Његош врће на сам
почетак црногорске “извиискре”, слободарске луче,
на Иванбегово чојско (правично) јунаштво против
силовитог непријатеља и трагику комадања Црне Горе
која омогућава од(из)рођавање и денационализацију са
детериторијализацијом сопственог народа. Срж тога
исказује стиховима: ”Земља мала одсвуд стијешњена
/ с муком један у њој опстат може. / За двострукост
ни мислит не треба”. Иако се ови потоњи стих чешће
наводи, не истиче се да је у овој лапидарној истинској
констатацији и оцјени инволвирана суштина његовог
схватања црногорског бића и опстојања Црне Горе,
наравно, и самог Горског вијенца за осмишљавање
подразумијевајуће наводне ”Истраге потурица”. Стих
“За двострукост ни мислит не треба” односи се, прије
и с врху свега, на унутрашње и вањско у(о)двајање
првобитног јединственог “историјског простора” и
јединственог одбрамбеног народа са јединственом
црногорском влашћу. Значи, да је ови стих усмјерен
у средиште народ(нос)ног, државног и “историјског
просторног”, конкретног, општељудског (трајног) и
актуелно насушног проблема (зато га Г. Секуловић и
насловљава Његош наш насушни).
Вртање неослободне слободној Црној Гори
Крајњи Његошев општенити и државно-
политички наум животно се рекогнира и
операционализује у државној политици Црне
Горе. То је добро знао, разликовао и идентификвао
и књаз Данило када је свој Законик именовао
Законик Данила I. књаза и господара слободне Црне
Горе (без оног привјеска “и Брда”, како пише у
оригиналу Законика који је по потреби све/то/српства
преиначио М. Медаковић). Такође, на септембарском
састанку Црногорске скупштине 1799. изгласане су
инструкције народном посланику Николи Ћирковићу
за његово заступање црногорских интереса код руске
владе. У “артикули” се указује на право Црне Горе
на изгубљене територије, а у 3. се тражи од руске
владе пуна подршка за испуњење црногорског
захтјева о враћању “гербаљске комунитаде и другије
три комунитади: Мајина, Брајића и Побора”, будући
да се ради о поćедима “бившега владатељнога
принца нашега Ивана Црнојевића”. Подćетимо и да
је владика-господар Данило имао црквено-вјерску
јурисдикцију и на Приморју и Брдима, и да су Петар
I Свети и Његош зборили да су то све наша браћа
црногорска.
 13
ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ У ЦРНОГОРСКОЈ ТОПОНИМИЈИ
Пишу: Вукић ПУЛЕВИЋ & Новица САМАРЏИЋ
О црногорском владару Ивану Црнојевићу (1465- 1490) остала су бројна ćедочанства у историји, поезији
и народној традицији, народним пјесмама, легендама и бројним топонимима. Црногорци су вјековима
држали у памћењу и славили свога заслужног господара. У овоме прилогу сакупљена су, убицирана
и обрађена 84 топонима именована по Ивану Црнојевићу. По њему су називани извори, ријеке, шуме,
виногради, путеви и пролази, пећине, утврђења, дворови, цркве, млинови, риболови, камене столице на
брдима, ловишта и катуни и торине...
Топоними који носе име Ивана Црнојевића, топоним за Ивана Црнојевића на сљедећи начин:
као и легенде о њему, заступљени су на читавој „Добра, којима је обдарио свој манастир, зову се
територији државе којом је управљао. Природно је да Иванбеговина“. За подручје Ловћена Ердељановић
је њихова највећа концентрација на гравитациономе Ј. 1926: 410 биљежи: „Још да поменемо, да вас
подручју Жабљака и Цетиња, који су били пријестони комун његушки (т.ј. сав комун његушког племена)
градови. Бројност топонима је велика и на подручју у Ловћену народ често зове именом Иванбеговина,
Бјелопавлића, ђе је Иван имао своја имања, али треба а његов главни део у средњем делу Ловћена назива
објаснити разлоге велике заступљености легенди и понекад и Иванова алуга... и једно и друго име су
топонима на простору од Орјена, преко Грахова до успомена на Ивана Црнојевића“. Накићеновић С.
Бањана и Бијелих Рудина. Ротковић Р. 1984: 179 говори 1913: 560 говори о граници „Иванбеговине“ на
о појави Црнојевића у Дробњацима, што има потврду подручју Љешевића и Грбља.
и у топонимима Иванбегов катун, Иванбегова ружа и Иванова држава – назив у неким легендама
Иваново бројило, на планини Лукавици која се налази и списима за Црну Гору из времена владавине Ивана
на граници према Дробњаку. Вешовић Р. Ј. 1935: 81 Црнојевића.
истиче како је значајно „да се Васојевићи рачунају Иванове земље – назив за поćеде Ивана
као саставни дио митрополије Црнојевић“, а према Црнојевића: Вулевић Ч. 1994: 199.
народној пјесми држава Иван-бегова простирала се Иванове међе – односи се на поćеде Ивана
од „тог мора до зеленог Лима“ (Вукмановић Ј. 1982: Црнојевића (Вулевић Ч. 1994: 198). Постоји Иванова
57). Ови подаци потврђују велику ширину ареала међа – њива, ливада, село Копито, Његуши (Р. Љесар
топонима и легенди везаних за име црногорскога – Топоном. фонд ЦАНУ – Подгорица), али није
владара. У неколико случајева легенде иду и много назначено на кога се име односи. Ердељановић Ј.
даље од границе црногорске државе тога доба. Тако је 1926: 537 наводи Иванове међе – у Драгоми долу
у Бањанима створена легенда да је Иван планина код (Ћеклићи), уз напомену: „биће да су назвате по
Сарајева добила име по Ивану Црнојевићу, а исељени једном од предака садашњих Драгомидољана“.
Црногорци за истога владара вежу и топоним Ивање Бигово – насеље и залив у Доњем Грбљу.
код Пријепоља, што је такође легенда и секундарно Накићеновић С.: „некада се звало Crispuli (...Locus
именовање. Trajectus), но по Иван Бегу, који је ту обично љетовао,
Половином XIX вијека Црногорци су били и чија је ово земља била, прозва се Бегово, па отуд
толико опćеднути легендом о Ивану Црнојевићу да касније Бигова – Бигово“. Историчност ове легенде
је Вук Караџић (1969: 18) забиљежио „Успомена на оспорава Стјепчевић И. 1941: 86 наводећи документ
Ивана Црнојевића у Црној је Гори још и сада тако у којему се назив Бигово сријеће „скоро читав вијек
свјежа, као да је јуче владао“. прије Ивана Црнојевића“. Бигово се помиње у повељи
Урбанизацијом Црне Горе, миграцијом и Ивана Црнојевића из 1482. год.; године у којој се
социјалним промјенама губе се многа народна знања утврђују границе имања Врањинскога манастира
из прошлости, па тако и легенде и топоними које, због (Ротковић 1984: 55). Информатор Слободан Франовић
сурових историјских прилика и недостатка научних саопштава да се на полуострву Волујици код Бара
институција, Црногорци нијесу могли благовремено налази увала Биговица (локалитет је означен и на
да прикупе и проуче. Зато је наш задатак био да један топографској карти).
дио те значајне грађе везане за славнога владара Палача Ивана Црнојевића – у Котору.
сакупимо и колико-толико спасимо од заборава. „Стара палача Ивана Црнојевића, кнеза Црне Горе...
Овим текстом нијесу обухваћени само топоними који у којој је боравио, када је долазио у град ради своје
су име добили по Ивану Црнојевићу, већ и они који забаве и ради осталога...“ (Ротковић Р. 1984: 166
су посредно везани за Ивана или његове потомке. – према П. Шеровићу 1952). Проблем ове палаче и
Иванбеговина – општи назив за поćеде Ива- њену идентификацију наново је расвјетљавао Рајко
на Црнојевића. Сријеће се и као именовање државе Вујичић из Котора.
Црне Горе тога доба. Караџић Стеф. В. 1969: 18 веже Кућа Иван-Бега – у Паштровићима. Наки-
 14
ћеновић С. 1913: 613: „При мору на Смоквици,
за пет минута далеко од Скочиђевојке, гдје има,
како предање казује, кућа Иванбегова, којега је 400
Паштровића отпратило одатле до Брчела, када је
бјежао пред Балшићима.“
Иванов виноград – „На Малом Хумцу у
Миковићима, у Црмници, по локалном казивању,
били су његов (Ивана Црнојевића – прим В.П. &
Н.С.) дворац и виноград.“ (Вукмановић Ј. 1982: 58).
Иванов двор – у Миковићима, Црмница.
Из легенде коју биљежи Радусиновић С.П. 1985:
61: „...и ловачкога двора Ивана Црнојевића на брду
Мали Хумац и његових винограда подножјем брда,
чије су међе сачуване. Код зидина Ивановог двора
постоји бунар, који је затрпан.“ Топоним биљежи и
Вукмановић Ј. 1982: 58.
Иван поље – локалитет у селу Берислав-
цима, Зета. Легенду биљежи Јовићевић А. 1926:
391: „Мјештани причају да је то била својина Ива-
на Црнојевића... Тврди се да је Иван имао у Бери-
славцима и Гостиљу пространа своја добра и све
их поклонио Врањинском манастиру“. Радусиновић
С.П. 1991: 86: цитира Љ. Стојановића за Бериславце:
„Можда је ово село у старини било најнапредније
и главно мјесто зетске властеле. По предању ту је
Иван Црнојевић имао своја добра, ту се и данас једно
мјесто зове Иван Поље.“
Иванова ока – мочвара у селу Бериславцима,
Зета (Стаматовић 1994).
Диван (Ивана Црнојевића) – узвишење у
селу Грбавцима, Зета. „Некада је ту била престоница
Ивана Црнојевића. И сад постоји камена столица-
престо.“ (Стаматовић Р. 1994: 110). Стара зидина на
једном узвишењу у ćеверном дијелу Грбаваца, Зета
(информатор: Р. Радуновић, Топоном. фонд ЦАНУ –
Подгорица) на међи села Лекића (Радусиновић С.П.
1985: 478). „Говоре да је Иван Црнојевић проводио
лето на Дивану, а зиму на Жабљаку један природни
столовати камен на коме је Иван седео и гледао на
Зету. Заиста је са Дивана необично леп поглед на
Зету, кучке и малисорске планине“ (Јовићевић А.
1926: 385).
Диван град – село Ботун, Зета. По легенди,
на атару садашњег Ботуна, у Диван граду, рођен
је Иван Црнојевић, због чега је Сабор Зете 1934.
године одлучио да село добије ново име Иван бег.
Послије пада Зете, напуштени Диван град је запоćела
породица Пиранића, по којој је ово мјесто касније
названо Пиранићи (Пеличић И. 1997: 25, 177).
Иван бег – село Ботун, Зета. На Сабору Зете
1934. село Ботун је преименовано у Иван бег јер је у
њему, по легенди, рођен Иванбег Црнојевић. Према
предању, Црнојевићи су по доласку овђе окренули
ток Мораче код мјеста Лакта, ђе су били млини и
пазариште па је Иван бег (Ботун) остао на десној
обали, који је данас добрим дијелом однијела Морача
(Пеличић И. 1997: 25).
Мезара Црнојевића – село Пиранићи,
Грбавци, Зета; некадашња њива Црнојевића (Пеличић
И. 1997: 176).
Бегова Лака – мјесто у страни брда,
стјеновито, Грбавци, Зета (информатор: Ристо
Радуновић, Топоном. фонд ЦАНУ – Подгорица).
Стаматовић Р. 1994: 116 за село Грбавци наводи
топоним Бегова локва, као пашњак (напомена:
вјероватно треба да стоји Бегова Лака и да је до
грешке дошло при преузимању податка од стране
Стаматовића – В.П. & Н.С.).
Садови – село Лајковићи, Зетска равница.
На атару Садови има доста старих гробова, за које
предање каже да потичу из доба Ивана Црнојевића
(Пеличић И. 1997: 57).
Грљи (Грели) – Зета. Лајковићи, Митровићи,
Српска, Ракића куће, све до 1879. године, звали су се
Грљи (Грели) и сачињавали су једно засебно племе,
које је имало свој барјак. По предању, у Грљи је (код
Змијане) рођен Станко Црнојевић (Пеличић И. 1997:
57).
Иваново кућиште – на локалитету Трмуши,
западно од Жабљака (Цеклин), према предању
налази се кућиште у којему је рођен Иван Црнојевић,
господар Зете/Црне Горе. (Информатор: Ристо
Радуновић - Топоном. фонд ЦАНУ – Подгорица).
Ријека Црнојевића – ријека, притока
Скадарскога језера. Маројевић Р. 1990: 67-69
претпоставља да се назив усталио од краја XV вијека.
Ранији назив за оба тока, кроз Цетињско поље и у
доњем току, био је Цетиња вода. Ротковић Р. 1984: 149
(према Ровинском II, 536) износи легенду о постанку
Ријеке Црнојевића: „Иван-бег Црнојевић једанпут
дође у лов у мјесто звано Обод, и кад је био пред улазом
у једну пећину, из ње је искочио велики дивљи јарац
какав до тада није виђен, вас мокар, и почео стресати
воду са кострети. Ловци су се загнали на дивојарца
и убили га; но истога часа је пећина затутњела и из
ње покуљала ријека, тако да умало није потопила све
ловце. Од тога доба овдје стално извире ријека.“ По
другој легенди (Вукмановић Ј. 1982: 58 – према Е.
Чакри 1859) „Ријека Црнојевића постала од његових
проливених суза гледајући патње Срба у Албанији,
на којој су му били двор, млини и ваљаонице, добила
је име по њему.“ Уз извориште ријеке налази се и
истоимени град - Ријека Црнојевића.
Иван-бегов двор – на Ободу. По легенди, на
Ободу се у доба Црнојевића налазио Иванов двор и
манастир Светога Николе, потчињен Врањинскоме
манастиру (Пеличић И. 1997: 157).
Пећина (Иванова) – испод Обода, Ријека
 15
Црнојевића. У тој пећини на крилу вилā спава „отац
Црногораца, храбри Иво, а виле над њим бдију, па
ће се једном пробудити, чим то буде воља божја, да
својим љубљеним Црногорцима поврати Котор и
плаво море“ (Радојевић Р. 1971: 75).
Иванови риболови (Иванова ока) –
Цеклинска ока (а вјероватно и друга). Назив по Иван-
бегу Црнојевићу. Прво су припадали Цетињском
манастиру, послије их узели Турци (плаћан је и порез
Турцима). Марко Лопичић скупио је порез и откупио
риболове од Турака. Након повлачења Турака поново
их узео Манастир. Године 1945. национализована су.
(Податке саопштио мр Василије Бушковић).
Риболов Црнојевића – код Сињца, Мало
блато, Скадарско језеро, као „...хаса риболов
Црнојевића на ријеци Шујици...“ (Радусиновић С.П.
1985: 443, фуснота 2, према турском дефтеру).
Виноград и ливада Црнојевића – код
Сињца, Мало блато, Скадарско језеро, као: „хаса
виноград Црнојевића... хаса ливада Црнојевића...“
(Радусиновић С.П. 1985: 443, фуснота 2, према
турском дефтеру).
Њиве и ливаде Црнојевића – у Горњим
Кокотима, Љешанска Нахија. У години 1521. и 1523.
за село Десиће (вјероватно се ради о данашњим
Кокотима – прим. В.П: & Н.С.) наводе се “хасе” њиве
и ливаде Црнојевића (Радусиновић С.П. 1985: 476).
Црква Свете Ћекле – Доња Горица. У
гробовима пред овом црквом налази се и по 15-20
лобања. По легенди, ту су укопани војници два сина
Иванбега Црнојевића који су међусобно ратовали за
превласт у Зети (Пеличић И. 1997: 179).
Млини Црнојевића – на ријеци Ситници
(притока Мораче), село Бери, код Подгорице. „Пре-
дање каже да су ту на Ситници и млини Црнојевића“
(Радусиновић С.П. 1984: 446, фуснота 2).
Поćеди Ивана Црнојевића – у селу Бери,
Љешанска Нахија. Радусиновић С.П. 1985: 446
(фуснота 2) биљежи да су по предању које су му
саопштили мјештани села Бера, а које потврђују
и турски дефтери, у Берима били поćеди Ивана
Црнојевића: „хаса виноград Црнојевића... хаса (њиве)
Ивана Црнојевића... ливаде Црнојевића“.
Виноград Црнојевића – у Гољемадима,
Љешанска Нахија. „Село се као катун први пут
помиње 1451. г. По турским дефтерима 1521. и 1523.
имало је 31, односно 21 кућу. Тада је у саставу села
пописана и хаса виноград Црнојевића – наполицом
годишњи приход од 200, односно 150 акчи...“
(Радусиновић С.П. 1985: 473).
Иван-бегови станови – у Припратници,
Љешанска Нахија. „Близу Корнета је Припратница,
гдје се познају Иван-бегови станови са Црквицом“.
(Вукмановић Ј. 1982: 58).
Криви врх (Темељи града Ивана
Црнојевића) – изнад Градца, Љешанска Нахија. „На
источној страни села Граца, у Љешанској Нахији,
а на једном брду које се зове Криви врх, налазе се
неке развалине. Овдје је – кажу – Иван Црнојевић
намјеравао подићи град, пошто је од Турака
узмакао из равне Зете и напустио своју престоницу
Жабљак. Брдо је повисоко и врлетно, а к врху му се
може прићи само с једне стране и то једном уском
путањом. На самом врху мало је ровине и ту се
познаје темељ старога зида, око којега се виде велике
гомиле отесаног и неотесаног камења. Када је Иван-
бег почео градити – веле – погледао је у најближе
баштине села, зване Рупеш...“ (И када је видио како
је неплодно, прекинуо је градњу.) (Ротковић Р. 1984:
147-148 – према Књижевни лист, св. VI, Цетиње,
1901, 208-209).
Виноград Црнојевића – у селу Корнету,
Љешанска Нахија. По турским дефтерима из 1521.
наводи се “хаса” виноград Црнојевића (Радусиновић
С.П. 1985: 481).
Мендула Ивана Црнојевића – у селу
Дубова, Љуботињ. „Прича се, да је на Шоћевој
главици, на Дубови, била у старо доба једна мендула
(=бадем - прим В.П. & Н.С.), коју је посадио Иван
Црнојевић, и да је Иван чешће пута љети излазио
ту... Када су потурчењаци живјели на Ријечком граду,
често су излазили овдје и под овом мендулом држали
скуп, на који су долазили Љуботињани“ (Јовићевић
А. 1910: 565).
Виноградине (Иванове) – код села
Стругари, ђе су били виногради Иванови (Јовићевић
& Стругар 1902).
Иванов град – други назив за утврђење
познато као Соко град. Налази се на обронку
између Штитара (Љешанска Нахија) и Косијера -
Ђиновића (Ријечка Нахија). Јовићевић А. 1910: 558
биљежи: „помиње се, као и Жабљак, још прије Ивана
Црнојевића као један од градова Стефана Црнојевића
(Љубић, листина X. 21. 1453)...“ Вукмановић Ј. 1982:
58 за Иванов град даје податак: „При улазу у град
који је био опасан тврдим бедемом, било је дванаест
камених столица сједишта за градске сенаторе“
и даље истиче да је утврђење подигнуто „као
предстража нове пријестонице“. Иначе, локалитет
помиње или о њему опширније пише велики број
аутора: Шпадијер Ђ. 1895, Јовићевић & Стругар
1902, Мијовић П. & Ковачевић М. 1975, Радусиновић
С.П. 1985. и други. Милуновић Л. 2005: VII наводи да
је Соко град чувао Црну Гору у другој половини XV
вијека, омогућавајући саздање ренесансног Цетиња
и појаву црногорских инкунабула. Али послије
пада Жабљака и Обода, Соко град више није могао
заштити Манастир, Двор и остала цетињска здања.
 16
Ово је здање напуштено и остављено зубу времена.
Иванова црква – изнад воде Вепруље, село
Ђиновићи, Ријечка Нахија. Ту је по предању била
Иванова црква и гробље, од којих има остатака.
Мисли се да је на Соко граду био припремљен гроб за
Ивана Црнојевића, у тамошњој цркви (Радусиновић
С.П. 1985: 156).
Вепруља – вода, село Ђиновићи, Ријечка
Нахија. Предање каже да је вода грађена у доба
Ивана Црнојевића и да су се ту љети расхлађивале
свиње (Радусиновић С.П. 1985).
Иванбегова столица – ćедиште у камену,
у близини Дртегљата - Косијери, Ријечка Нахија
(Рајковић П.Н. 1968: 14). По свему судећи, исти
локалитет приказује и Радусиновић С.П. 1985: 220
на илустрацији испод које стоји легенда “Столица”
у Орашанима на којој је, по предању, ćедио Иван
Црнојевић. Легенду је допунио усменим исказом
Мило Ђурковић из села Косијера: „По легенди,
Иван Црнојевић боравио је на Орашанима. Постоји
камен у облику столице ђе је ćедио, а на стијени грб
Црнојевића (личи). То зна Владо Митров Радовић
(на Главицу). Прича се да се син Иванов утопио
у бистијерну (убâ) и да је поплочана бистијерна
послије те несреће затрпана“.
Црнојевића манастир – задужбина Ивана
Црнојевића, подигнута 1484. на Ћипуру, Цетиње.
Године 1692. манастир је потпуно порушен, а крајем
XИX вијека књаз Никола Петровић на том мјесту
подигао је дворску цркву. У данашњој цркви налази
се гроб Ивана Црнојевића (што би се такође могло
схватити као топоним).
Гувно Ивана Црнојевића – на Цетињу.
Караџић Стеф. В. 1969: 47 записује да је на том
гувну након смрти Петра I. за господара Црне Горе
проглашен Петар II: „Одмах сјутрадан главари обуку
његова насљедника у свештеничко одијело и са
покојниковим штапом у руци прикажу га народу као
новог управљача на гувну Ивана Црнојевића“.
Црнојевића дворац – на Цетињу, близу
старога Манастира. Подигао га је Иван Црнојевић
1482. године. Није сачуван (Мартиновић Ј.Д. 1997:
129).
Млин Ивана Црнојевића – на некадашњој
ријеци Цетињи, по којој је град добио име (Ротковић
Р. 1984: фотографија). Подаци о топониму сријећу се
и у другим изворима (нпр.: Вулевић Ч. 1994: 195, као
Млини Црнојевића).
Иван-беговичино врело – „На Цетињу,
мрком пољу, / Изнад двора кнежевскијех“. По
легенди, врело је настало од суза Иванбеговице након
што су Турци заузели Жабљак, а Иван се повукао на
Цетиње (Петровић Н. 1989 (1937): 13-14 – пјесма
„Иван-беговичино врело на Цетињу“).
Бистијерне (Црнојевића) – уз Црнојевића
дворац, Цетиње. „Црнојевићи су у непосредној
близини Дворца и Манастира саградили своје
бистијерне, ради водоснабдијевања, нарочито у
ратним приликама“ (Мартиновић Ј.Д. 1997: 134).
Иванова ријека – према запису: Јовићевић
А. 1910: 530 „Ни Маријан Болица у свом опису Црне
Горе од 1614. г. не помиње Ријеку, што опет значи, да
данашње Ријеке није ни било нити је постојала овдје,
гдје је данас а Иванова Ријека да је била пуста...“
Иванова ловишта – на Врелима, Цетиње.
„На Врелима су Иван- бегови чобани чували стоку,
а слуге прале робу. Ту су била и Иванова ловишта на
дивљач“ (Радусиновић С.П. 1985: 320).
Иванова корита (Иванбегова корита) –
познати извор, Долови, планина Ловћен. Караџић
Стеф. В. 1969: 18 пише: „Један извор у планини
Ловћену зове се Иванбегова корита. У близини се још
налазе развалине његовог љетњиковца. Добра, којима
је обдарио свој манастир, зову се Иванбеговина.“
Иванова корита – ливаде и пашњак (и
насеље у формирању), Долови, планина Ловћен
(информатор Р. Љесар – Топоном. фонд ЦАНУ,
Подгорица).
Иванбегов љетњиковац – близу Иванових
корита, планина Ловћен. Караџић Стеф. В. 1969:
18 записује: „Један извор у планини Ловћену зове
се Иванбегова корита. У близини се још налазе
развалине његовог љетњиковца.“
Иванова алуга – главни дио његушког
комуна на Ловћену. Ердељановић Ј. 1925: 41 описује:
„то је заиста густа халуга, велика, крупна гора,
која хвата четири сата хода... успомене на Ивана
Црнојевића“. Информатор Р. Љесар (Топоном. фонд
ЦАНУ, Подгорица) даје два податка: 1) Иванова
алуга – шума, катун Кук-Стари станови, Ловћен
и 2) Иванова (в)алуга – шума, страна према селу
Мајсторима, Ловћен. Да се топоним веже за Ивана
Црнојевића биљежи и Вукмановић Ј. 1982: 58.
Иванове рудине – на планини Ловћен. „А
на истоку од њега (Језерскога врха – прим. В.П. &
Н.С.) су четири извора (и чесме) под именом Иванова
корита и до њих Иванове рудине (и једно и друго
добило име по Ивану Црнојевићу)“ (Ердељановић Ј.
1926: 407). Топоним биљежи и Вукмановић Ј. 1982:
58: „На ловћенским површима, гдје су се напасала
његова стада, по њему су названи Иванова корита,
Иванова алуга и Иванове рудине“.
Иванбегова црква – „Остаци једне старе
црквице испод врха Ловћена везани су за име Иван-
бега док је још боравио у Жабљаку“ (Вукмановић
Ј. 1982: 58). За владара се веже и градња цркве у
Бјелошима (Цетиње) која је „утемељена у вријеме
Ивана Црнојевића“ (Радусиновић С.П. 1985: 93).
 17
Конак – у селима: Очинићи, Бјелоши, Угњи
и Врела (код Цетиња). Ту су била коначишта у доба
Ивана Црнојевића. Постоји легенда да су мјештани
ових села снабдијевали дрвима Двор и Манастир на
Цетињу.
Понори на Врела – на путу Цетиње –
Брајићи. По легенди, на Врела је ишла Иванова
послуга и праље да перу робу. Иванбегови војници
силују ђевојку са Угања. Угњи позову Очиниће у
помоћ и сукобе се Ивановим војницима. Уграбе
Иванову шћер и баче је у понор код цркве на Врела,
Иванова торина – на подручју Велестово
- Барјамовица, Катунска Нахија. По предању ту
су биле торине Иван-бегове (Пејовић П. 1989). У
истоме раду Пејовић П. наводи локалитет Иванове
торине као ливаду, пашњак, шуму и њиву на подручју
Чева. Занимљиво је да Пејовић П. 1989. за подручје
Велестово - Барјамовица наводи још три топонима,
за које се може претпоставити да су именовани по
Ивану Црнојевићу: Иванова долина, Иванова рупа
и Иванов под.
Бегова корита – вода на планини Бијелој
Гори, Орјен. „Бегова корита добише име по Иван-
бегу Црнојевићу, који је пред навалу Турака овдје
нашао уточиште. Он је наредио да се уради извор и
да се направи чесма са буковим коритом, да би људи
и стока имали воду“ (Клико С. 1985. ин Пулевић В.,
Винцек Д. & Бушковић В. 1997: 130-131). Занимљиво
је да се у близини налазе и сљедећи топоними (према
топограф. карти): Иванов до (на Бијелој гори),
Иванова глава (1905, изнад Размућа, Грахово),
Иванова глава (1147, изнад Јовичине воде, западно
од Дврсника и Драгаља), Иванове ките (1453, у
Бајгоровици, између Реовачких греда и Бијеле горе) и
Иванов до (у близини Иванове ките у Бајгоровици).
Иванбегова кула – изнад убла “Гарчић”,
на Маломе Гарчу, високо изнад Мустеровића
(за око 500м). Сматра се да је убао „подигнут за
вријеме Ивана Црнојевића, јер су изнад њега зидине
Иванбегове куле“ (Радусиновић С.П. 1985: 383).
Сличне податке саопштава информатор Момир
Марковић: Иванова кула – на врху Малога Гарча.
Постоје трагови малтера, остатак осматрачнице.
Иванов лонац – вртача „као кратер“, сада
обрасла буквом, испод Бобије, Врх Гарча (информатор
Момир Марковић). У загарачком селу Лазарев Крст
налази се Иванова гора (Ћупић Д. 1983: 312), а у
Мустеровићима Иванова лазина (Ћупић Д. 1983:
352).
Ивановина – дио Бријестова, Бјелопавлићи.
Названо, према легенди, по Ивану Црнојевићу
(Информатор Блажо Калезић). Шобајић П. 1923:
19, 35, 48, 69 између осталога биљежи: „Иван-бег
Црнојевић држао је као своје имање село Бријестово
у Павковићима, у његовом крисовуљу, писаном око
1484. године, налазимо границе тога имања“.
Иванова виштица – у Бријестову,
Бјелопавлићи. Названо по вину (ту су били имање
и виногради Ивана Црнојевића) (информатор Блажо
Калезић).
Ивањ уба(о) (Горњи и Доњи) – на падинама
планине Прекорнице према Тополову и Бријестову,
Бјелопавлићи. Назван по Ивану Црнојевићу
(информатор Блажо Калезић). На топографској карти
убиљежен је катун Ивањ убао.
Иванове греде – у Барама Шумановића,
Бјелопавлићи. „Кажу по Ивану Црнојевићу да се
зову“ (Шобајић П. 1923: 68). На топографској карти
1:25000 топоним Иванове греде лоциран је источно
од села Шобајића.
Млини Ивана Црнојевића – у селу
Дреновштици, Пјешивци. Шобајић П. 1923: 158
биљежи: „По дну села на Слапцима су били млини
господара зетскога Ивана Црнојевића“. Ротковић
Р. 1984: 67 цитира дио из Оснивачке повеље
Цетињског манастира из које се види да је Иван
Црнојевић поćедовао више млинова: „и приложих
витао воденични на Ситници, и у Пјешивцима
два витла на врх Зете, и Јаз према Слапцима. Коме
каже представник црквени, нека држи Јаз са црквом
напола. Још приложих једну воденицу моју горњу на
Врелима.“
Иванбегово точило – у Стубичком крају,
Пјешивци (Петровић Д. 1972: 65, Радусиновић С.П.
1985). Информатор Јово Вучинић (Топоном. фонд
ЦАНУ, Подгорица) казује да се ради о стази за
ваљање дрва, и да назив потиче од имена некадашњег
власника Иван-бега.
Иванбегов прогон – у селу Стубичком крају,
Пјешивци. Информатор Јово Вучинић (Топоном.
фонд ЦАНУ, Подгорица) биљежи: „Пролаз у кланцу,
или између брда. Према мјесном предању, Иван-бег
је љети изгонио стоку на испашу на планину Будош.
Могуће је да овај назив отуда потиче.“
Иванбегов пут – у Стубици, Пјешивци
(Петровић Д. 1972: 63). Информатор Јово Вучинић
(Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица) биљежи: „Иван-
бегов пут – пут уз планину Будош. Према казивању,
тим путем је љети Иван-бег изгонио стоку на испашу.
Село Стубички крај“.
Иванбегова пећина – „јужни крај Никшића“
(Радојичић Б. 1982). Информатор Јово Вучинић
(Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица) топоним лоцира:
„крашка пећина у планини Будош – неиспитана.
Назив потиче од имена Иван-бега. Село Стубички
крај“.
Иванова градина – брдо у страни поља
велимскога, Велимље, Бањани. Топоним биљежи
 18
Томић С. 1949: 292, 343, али не каже по којем Ивану Пилата Рушевића, који је живио испод Обљаја. Село
је назван. С обзиром на то да је у питању “градина” се по њему зове Пилатовци. У свађи Пилат осакати
могуће је топоним повезати за име Ивана Црнојевића, лице Синђелије. Иван пође с војском на зета, присили
који је доста заступљен у легендама с подручја га да поврати Синђелију, а потом пођу у заједничко
Бањана. Топоним Иванова градина записан је и за војевање према Сарајеву. У Бањанима кажу да је по
село Кленак, које се налази западно од Велимља, па њему названа Иван планина.
се може претпоставити да се ради о једном истом Ивање – село у долини Лима, узводно од
локалитету. Пријепоља, Србија. Пејатовић 1986 (1902): 90 пише:
Иванова градина – бријег у селу Кленак, „По народном причању Пријепоље најпре није било
Бањани. Информатор А. Баћовић (према Гојку М. где је данас него десно уз Лим, у поширој корутини
Килибарди, Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица) Ивању. Овде је њиме за дуго господарио некакав
биљежи: „Не зна се по коме је Ивану добило назив. Иван-бег, па се по њему звало Ивање поље. После
Постоји легенда да је туда некада ратовао Иван његове смрти варош се изместила на данашње место,
Црнојевић са баном Пилатом.“ ваљда да би била ближе главном друму. Пре је дакле
Иванбегово бројило – у селу Доње било поље, па је отуд и дошло име Пријепоље“.
Црквице, Опутна Рудина (информатор Мара Тијанић, Даље, на стр. 133 Пејатовић биљежи: „Ивање – по
без назнаке по којему Ивану је топоним добио некаквом Иван-бегу чије је било цело село“. Сасвим
назив). Могућа је претпоставка да се ради о Ивану је могућа претпоставка да је, по легенди, назив
Црнојевићу, пошто о њему постоји доста легенди у Ивање дошао по Ивану Црнојевићу на тај начин
Бањанима и Опутној Рудини. што су ту легенду створили Црногорци који су се
Иваново бројило – стијена с уским пролазом масовно селили низ долину Лима у правцу Србије.
у Гацковим гредама, планина Веља Лукавица. Ту су, по Низводно од Пријепоља налази се село Кучин,
легенди и народној пјесми, чобани Ивана Црнојевића за које исти Пејатовић 1986 (1902) каже: „Кучин
пребројавали стадо од 300 оваца (информатор Војица
Радевић, село Ожези, Пипери).
Иванбегов катун – катун на планини Вељој
Лукавици (општепознати топоним, забиљежен и
на топографским картама). „За овај катун су ми
причали Пипери, да је катун Иванбега Црнојевића,
па га тако зову“ (Ердељановић Ј. 1911: 272). „Под
Вељим Ждријелом је катуниште Иван Бегово, за
које се прича, да је на њему заиста био катун Ивана
Црнојевића“ (Ердељановић Ј. 1911: 469).
Иванбегова ружа – на Иванбеговом
катуну, планина Веља Лукавица. „Ту показују и
једну ружицу, џбун од руже, на врх једног крша,
за коју мисле да је остала од Иван бега и коју због
тога чувају“ (Ердељановић Ј. 1911: 272). По легенди
коју је саопштио информатор на терену, ружу је
засадио Иван Црнојевић на великој каменој громади
(валчу) изнад гроба своја два сина које је на том
мјесту усмртила змија отровница. По легенди коју је
објавио Радојевић Р. 1971: 77, вал на средини катуна
по Ивановом наређењу донијели су чобани уз помоћ
његове посестриме виле, а ружу која ту расте, донио
је Иван-бег са пријестоног града Жабљака. Забранио
је брање руже, једино је могу брати заручници.
Иванови вртови – на црквеној међи – из
„Морачке повеље“ (Шекуларац Б. 1987: 127). Иванова
вртла – из дукљанско-зетских повеља (Шекуларац Б.
1987: 241).
Иван планина – планина у Босни. Килибарда
М.Г. 1976: 51-52 саопштава легенду о Синђелији,
сестри Ивана Црнојевића, која је била удата за бана Иванбегова ружа
 19
– по старом месту (Кучи) одакле су се доселили
садашњи становници тог села“. Иначе, на стр. 102-
131 Пејатовић на исцрпном табеларном прегледу
становништва Средњег Полимља даје велики број
примјера о насељеницима из Црне Горе.
Машула – бунар, на путу од Маркова дола к
Улићима, Ријечка Нахија. „Прича се да ју је градила
Мара Ивана Црнојевића“ (Јовићевић А. 1910: 446).
Овај топоним забиљежили смо и у Бјелопавлићима
(поток који с источне стране дијели село Јеленак од
села Луке и Сиге), али нијесмо наишли на легенду
која говори о настанку овога топонима.
Марина главица – у Доњем крају, Цетиње.
„Место на коме је насељено братство Почеци зове се
Крстова главица, а на коме су Деље: Марина главица.
Ова је друга главица, причају, добила име по Мари
Иванбеговици (жени Ивана Црнојевића): Мара је
имала слушкињу, коју је много волела, па кад је удала
за претка данашњих Деља, начини крај Дељине куће
за себе ладњак, те се по томе цела главица прозове
Марина главица“ (Ердељановић Ј. 1926: 242). У
цетињском Доњем крају Ердељановић Ј. 1926: 140,
670 наводи топоним Марин студенац, а на ширем
простору Катунске Нахије и сљедеће локалитете:
Марина рупа – у Врљерогу, Цуце (стр. 140, 670),
Марина рупа – у Петровом долу, Ћеклићи (стр. 525)
и Марина долина – у Трњинама, Цуце (стр. 661-
662). Ердељановић не тумачи поријекло имена ових
локалитета.
Ђурђевац – на ćеверној граници Мајстора,
Ловћен. Пешикан М. 1985. претпоставља да име
потиче од Ђурђа Црнојевића.
Ђурђева главица – у предјелу Мирца,
Његуши. Пешикан М. 1985. препоставља да име
потиче од Ђурђа Црнојевића.
Ђурђево брдо – у селу Сеоцима, на путу:
Ожези - Сеоце - Радовче, Пипери. Ту је, по легенди,
долазио и одмарао Ђурђе Црнојевић. Ту су добро
рађале кртоле и урметин, па је господар благословио
бербу (легенду саопштио Јеврем Брковић).
Ђевојачки вир – мјесто на Ријеци
Црнојевића. По предању, кћер Ивана Црнојевића
ускочила је у понор на Врелима код Цетиња, а њена
рука с прстеном (са знаком Ивана Црнојевића) нађена
је код Ријеке Црнојевића. Тако је то мјесто названо
Ђевојачки вир (Ердељановић Ј. 1926: 755, Радојевић
Р. 1971: 74).
Манастир Иванова Црква – Божидар
Вукчевић према дефтеру за Скадарски санџакат
(Selami Pulaha: Defteri i Regjistrimit te sanxhakut te
Shkodres i vitit 1485, I, Tirane 1974.) између осталога
наводи сљедеће: “Манастир Вирања (Врањина) на
острву у Скадарском језеру. То је фамилија (братска
заједница). Куће 2.; Манастир Старцик Горица.
У посједу старјесине (siperpermendura). Лежи на
острву. Кућа 1.; Црква Светога Ђорђа. Куће 3.;
Манастир Пречиста, а зове се исто и Морацик. Куће
2.; Манастир Иванова Црква; Манастир Радимога
Горица - уништен и напуштен. Манастир Камник
- уништен и напуштен. Манастир Алекси Андреа,
уништен; вани дефтера.” (www.montenet.org)
Камник – Врањина. Овђе су се, према
предању, истражили сватови Максима Црнојевића
(Пеличић И. 1997: 154).
Мрке – село у Пиперима. „Неки још казују
да је Мркоје, предак данашњих Мрка, био зет Ивана
Црнојевића и да је из Мркојевића побегао овамо
у Пипере“ (Ердељановић Ј. 1911: 352). Постоји
опширнија верзија ове легенде, која се први пут сад
публикује: - Каже се да су Мрке од Мркоја, а да је овај
оженио шћер Иван-бега Црноја, који је био веома
иједак што за зета има “дивљега јарца из дивље горе”.
Кад је након десет година Иван-бег дошао да обиђе
шћер, ова му је усула отров у постављени ручак.
Иван-бегу је било криво што “дивљи јарац из дивље
горе” има да метне пред сваким по ваган и кашику, а
затим каже Мркоју – ти први почни да једеш и дади
ђеци, па ћу ја послије тебе. Поцркаше Мркоје и ђеца.
Жена Мркојева је, ипак, била ђетиња и родила је
сина. Иван-бег је повео дијете са собом и држао га
док није напунио 16 година. Дијете га је звало “тата”
а не “ђедо”, јер није знало за оца. Иван му послије
каже да му он није отац, него ђед, и да треба да се
врати у Мрке ђе му је очевина. Дао му је слугу који
се исто настанио у Мркама. Сад се у Мркама не зна
ко је од сина Мркојева, а ко од његовога пратиоца. За
плочу на гробљу на Поцичу у Доњим Мркама каже
се да је гроб Мркојев и његове ђеце. Кад је један
Радоњић маљем отворио тај гроб, виђене су три
главе, једна велика – Мркојева, и двије мале – његове
ђеце. Извише гробља на висини од око 100 метара
налази се тврђава за коју се каже да је Мркојева кула.
(Легенду саопштио Ананије-Нано Новаковић, село
Мрке, 2.1.1993).
За ширу околину Цетиња (Катунску Нахију,
Ријечку Нахију и др.) евидентирали смо више
топонима који у својој основи имају лична имена
Иван и Иво, али се нијесмо срели и са легендама
или другим доказима, које би те локалитете везивали
за име Ивана Црнојевића. Међутим, могућност
да се неки од тих топонима може односити на име
црногорскога владара је велика, јер је управо на тим
просторима Иван Црнојевић имао своје поćеде, куће,
млинове, градио утврђења, граничио и поклањао
имања, пресуђивао у имовинским споровима, водио
борбе с непријатељем и др. Наводимо неке од таквих
топонима: Иванов лаз у селу Дуги До, Његуши
(Ердељановић Ј. 1926: 361); Иванов бријег –
 20
камењар и пашњак у Дугом Долу, Његуши (Р.
Љесар, Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица);
Иванова кућишта – њива, село Врба -
Кнеж До, Његуши (Р. Љесар, Топоном.
фонд ЦАНУ, Подгорица); Иванова међа
– њива, ливада, село Копито, Његуши (Р.
Љесар, Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица);
Иванова њива – земља „за Вељом буквом“,
Бјелоши, Цетиње (Ердељановић Ј. 1926:
276); Иванова ржина – пашњак, шума, село
Загреда, Катунска Нахија (Пејовић П. 1989);
Иванов ćенокос - у селу Загреда, Катунска
Нахија (Пејовић П. 1989); Иванова лазина
- у селу Марковина, Катунска Нахија
(Пејовић П. 1989); Иванови поди – у селу
Марковина, Катунска Нахија (Пејовић
П. 1989); Иваново гувно – у Малошином Долу,
Бјелице, Катунска Нахија (Радусиновић С.П. 1985:
210); Иванова главица – на граници Чева, Катунска
Нахија (Радусиновић С.П. 1985); Иванова алуга
– заселак („била алуга па искрчена“), Убли Чевски,
Катунска Нахија (Пејовић П. 1989); Иванова гумна
– у селу Ластва Чевска, Катунска Нахија (Пејовић
П. 1989); Иванов крш – у селу Ластва Чевска,
Катунска Нахија (Пејовић П. 1989); Иванова
гора – забран, ливада, село Лазарев Крст, Загарач
(Ћупић Д. 1983: 352); Иванове лазине - забран,
село Мустеровићи, Загарач (Ћупић Д. 1983: 352);
Иванова рупа - забран и вртача, село Ђуричковичи,
Горњи Загарач (Ћупић Д. 1983); Ивањ до – у селу
Горњи Ораховац, Бока Которска (Накићеновић
С. 1913); Иванова долина – у селу Милијевићи,
Ћеклићи, Катунска Нахија (Радусиновић С.П. 1985);
Иванове долине – у селу Ржани До, Цуце, Катунска
Нахија, „тај се Иван не зна“ (Ердељановић Ј. 1926:
607); Иванове међе – у Драгоми Долу, Ћеклићи,
Катунска Нахија, „биће да су назвате по једном од
предака садашњих Драгомидољана“ (Ердељановић Ј.
1926: 353); Иванове зграде - у селу Ровине, Цуце,
Катунска Нахија (Ердељановић Ј. 1926: 647); Ивањ
До – у Језеру, Ћеклићи (Топогр. карта – 1:25000);
Иванов бријег – уз село Љешев Ступ, Бјелице,
Катунска Нахија (Топогр. карта – 1:25000); Иванова
греда (1077) – ćевероисточно од Вујкова ждријела
(ćеверно од Горње Ластве Чевске), Катунска Нахија
(Топогр. карта – 1:25000); Иванова долина – тераса,
Велестово-Барјамовица, Катунска Нахија (Пејовић
П. 1989); Иванова рупа – Велестово-Барјамовица,
Катунска Нахија (Пејовић П. 1989); Иванов под –
Велестово-Барјамовица, Катунска Нахија (Пејовић
П. 1989); Иваново гумно – некад мјесто за вршидбу
пшенице и ражи, сад обрадиво земљиште и шума,
село Чешљари, Цеклин (Ристо Радуновић, Топоном.
фонд ЦАНУ, Подгорица); Иванов бостан – некад
Иванова корита
биле њиве, сад захваћено водом, село Превлака,
Цеклин (Ристо Радуновић, Топоном. фонд ЦАНУ,
Подгорица).
И на другим просторима Црне Горе постоје
бројни топоними који у основи имају лично име
Иван и Иво, али са знатно смањеном вјероватноћом
за повезивање с именом Ивана Црнојевића. Као
илустрацију наводимо неколико примјера: Иванов
крш – на југу од Завалског гробља, на међи према
селу Потпећу, Пипери (Ердељановић Ј. 1911: 347);
Ивање – село - сезонско насеље, на путу Никшић-
Крново; Иванов до – њива и пашњак, село Доње
Црквице, Опутна Рудина (Перућица 1989); Ивова
страна - ливада и пашњак, село Сомина, Бањани, „по
некадашњем власнику Иву“ (Ж. Ђурковић, Топоном.
фонд ЦАНУ, Подгорица); Иванове долине – њиве
(„вјероватно су име добиле по неком Ивану“), село
Миљанићи, Бањани (Г.М. Килибарда, Топоном. фонд
ЦАНУ, Подгорица); Ивановина – пашњак, ливада,
село Подврш, Бањани („по неком старом Ивану“)
(Б. Копривица, Топоном. фонд ЦАНУ, Подгорица);
Иванова вода – у селу Присојни Орах, Пива
(информатор Мара Тијанић); Иваново катуниште
– букова шума између Ораха и Ковача, Пива
(информатор Мара Тијанић); Иваново колибиште –
у селу Смријечно, Пива (информатор Мара Тијанић);
Иван главица (1634) – у Добром долу, планина
Дурмитор (топограф. карта); Ивање – село, Бихор,
Бијело Поље (топограф. карта); Ивањско ждријело
– ćевероисточно од села Ивања, Бихор, Бијело Поље
(топограф. карта); Ивањски крш (1180) – ćеверно
од села Ивања, Бихор, Бијело Поље (топограф.
карта); Иванов бр. (926) – у селу Бабун (Полица),
Бихор, Васојевићи (топограф. карта); Иван Поље
– у Велици, Плав (Вешовић Р.Ј. 1935); Иваново
Поље – југоисточно од Зекавице, Коријен, Пљевља
(топограф. карта).
Извор: Лингва Монтенегрина,
бр. 2, Цетиње 2008.
 21
ИВАНОВА ВОДА
Застао је на поплочаној стази што води од
уста стрмог тунела са степеницама, хрбатом виса,
до маузолеја. Бацио је поглед у даљ и у дубину, на
једну и на другу страну. Видио је увијек исти и добро
му познати призор, крдо сињих гора које пландују
око свете планине. Из пластичне кесе што је носио
у руци извадио је флашу коју је малоприје напунио
хладном изворском водом, доље на Ивановим кори-
тима, из једне од двије камене чесме на којима жубо-
ри даноноћно. Само, сада му се први пут учинило да
чује и разабира тај жубор. Пио је полако у кратким
гутљајима. Била је ледена.
-Иванова вода, казао је гласно, што су га сви
ћутке погледали. Супруга, петнаестогодишњи син
и брачни пар пријатеља стајали су на узаној стази
очекујући да први крене према маузолеју. Са жељезне
капије, која је у ово доба године увијек отворена, по-
гледао је у лице једне од двије мраморне каријатиде.
Унутра, под сводом од златних плочица, ђе
је сједио краљ пјесника клесан од црног мрамора
са исто таквим орлом на рамену, ćео је и он на малу
мраморну клупу, готово сакривену у предњем дес-
ном углу. Гледао је како његови сапутници у тиши-
ни и са неком побожношћу круже око монументалне
скулптуре. Знао је од раније како је глава пјесника са
великом бором између очију окренута мало на другу
страну а поглед орла био је усмјерен право, ивицом
гребена према устима тунела и даље. Сада, када је
погледао дјело великог мајстора учинило му се како
се глава орла на трен окренула према њему и како
су оштре орловске очи прошле кроз њега. Баш тада
је намјеравао да каже нешто сапутницима и уста су
му остала полуотворена. Устао је без ријечи и пошао
према излазу. Окренуо се још једном. Мраморни спо-
меник стајао је непомичан као и увијек. Сапутници
су га слиједили ћутке.
Учинило му се као да је видио трзај неке
свјетлости, нешто као осмијех старом познанику и
опет је оćетио неку нејасну жеђ. Поново је посегнуо
за флашом и попио гутљај Иванове воде.
Први се спустио уским стрмим степеницама
у крипту и поклонио се пред једноставним саркофа-
гом од бијелог мермера. Сапутници су учинили исто.
Супруга пријатеља се још и прекрстила. Није био
сигуран да ли оćећа умор или једноставно потребу
да ćедне, што је и учинио. Махинално се машио ру-
ком за флашу са водом. Помислио је како је можда
светогрђе то што је отпио гутљај, али се очас ćетио
да је то Иванова вода. Свеједно, у очима сапутника
је видио благи пријекор. Пријешао је погледом по
унутрашњости крипте и сада први пут запазио како
је унутрашњост гробнице свијетла. Свјетлост је нека-
Академик Момир М. Марковић
ко зрачила из камена. Ту је становала. Поново је по-
гледао сапутнике и схватио како стоје наспрам њега
очекујући да нешто каже.
— Имали смо много већих државника и вла-
дара. Имали смо ратника и војсковођа којима се и сам
дивио. Имали смо културних прегалаца који су још
били и владари као и они пред којима би и сам ски-
нуо капу. Али да њега није било не би нам се стрва
знало. Не би нам било трага ни имену. Не би се знало
ни да смо постојали. Он је све то приковао за небо,
да се лијепо види и да се не може досегнути. Он је
наш идентитет. Ми смо његов народ, изговорио је у
даху сонорним гласом, као да се заклиње или упућује
молитву Господу. Потом је изашао на други крај стазе
што је гребеном водила од маузолеја до кружног ви-
диковца изнад одавно пресахлог језера.
Неколико стотина метара испод окомите
стијене Језерског врха има вртача кружног облика
уоквирена шумом. Пречника је од око стопедесесет
метара. Од кад зна, а деценијама већ једном годишње
излази овђе, била је потпуно сува без воде и травната.
Језеро је давно утекло. Сада, међутим крајевима су
се љескале локве воде а средина обрасла лиснатим
травама била је претворена у баруштину. Пажљиво
је двогледом претраживао дно некадашњег језера
по којему је и вис добио име и није било сумње да
је оно што види била вода. Или се враћала из земље
ђе је некад побјегла или се задржала сплака од киша
које су овог љета падале више него икад од кад памте
најстарији мјештани.
На видиковцу су се и фотографисали, чему
он није придавао посебан значај, али то је било не-
што као ритуал који су изводили сви који су се онђе
пењали. Касније ће се испоставити да ни један сни-
мак није успио. Као да су неки тајанствени зраци
продрли у мрачну комору и освијетлили филм. Када
је један прамен облака некако журно прелетио преко
виса према ćеверу попрскала их је плаха љетња про-
кап и отјерала одатле.
Док су силазили низ степенице стрмог ту-
нела ка доњем видиковцу ђе су паркирали ауто-
мобил, застао је наспрам једног од оних отвора за
вентилацију. Ту је један од четворице кинеских писа-
ца, онај најстарији, којима је био службени домаћин,
погледао кроз велики прозор у стијени и потом му се
окренуо свечано.
-Народ који овакве споменике подиже својим
пјесницима је велик и бесмртан, казао је тада.
Онда је то доживио као куртоазију
слаткорјечивог госта и сада послије двадесет година
први пут се тога ćетио. Сада је знао да је Кинез гово-
рио из срца. Чуо је како у тунелу одзвањају кораци
 22
породице и пријатеља који су одмицали испред њега.
У близини није било никога. Погледао је и сам кроз
онај велики лучни отвор у стијени иако је знао шта ће
виђети. Хрбате гора што су затварале видик ка мору.
-Врага, казао је гласно. Врага је народ поди-
гао споменик пјеснику. Сам себи га је подигао. Био
је владар и могло му је бит. Наредио је да му онђе
саграде гробницу. Његовом пјесничком дјелу тада
још нико није придавао толики значај, додао је са
извјесном дозом ироније у гласу.
-Брига народ за пјеснике, наставио је да го-
вори и силази низ степенице.
-Ни њега више нико не чита. Гроб је једино
по чему га данас зна већина његовог народа.
-Свеједно, стоји оно што си малоприје гово-
рио у крипти, чуо је глас и осврнуо се. Никога није
било у близини. Помислио је како му нагла промјена
висинског притиска причињава проблеме и пожури
да се придружи породици и пријатељима. Када их је
сустигао на излазу из тунела нестала је извјесна језа
од свјежине која га бијаше накратко обузела у тунелу.
На доњем видиковцу ђе је сада било паркирано још
неколико аутомобила, кратко су разгледали сиромаш-
ну сувенирницу. Потом су ушли у ресторан издубљен
у стијени у којему је онда угостио кинеске пјеснике.
Прије него ће кренути стрмом цестом што
у оштрим серпентинама води низ камените пади-
не Језерског врха погледао је низ остатке старе ка-
мените стазе неоштећене преправкама маузолеја и
изградњом нове цесте и прилаза. Стаза се спуштала
право хрбатом виса све доље до неке од кривина нове
асфалтне цесте. Помислио је како се том стазом и сам
пјесник успињао до врха планине и како су том ис-
том стазом његови јунаци из “Горског вијенца” тачно
прије триста година на Троичин дан носили крсте и
забављали се пуцајући из пушака и бројећи колико
чија одјекне. Ćетио се како је и сам изашао том ста-
зом, са братом и сином њиховог кума, носећи у рука-
ма дињу коју су купили на Цетињској тржници. Тада
још није било садашње цесте, ни тунела са степени-
цама, ни мраморних каријатида, ни мраморног орла,
само капела, саркофаг и видиковац.
Били су ђеца, оćећали су умор, али и понос.
Са посебном слашћу су појели дињу коју су раćекли
оштрим шкриљцем пошто је успут изгубио мали нож
који је увијек носио собом. Сада је пожелио да се још
једном спушти том тајанственом стазом коју више
нико није користио. Замолио је сапутнике да возе
његов аутомобил и сачекају га на посљедњој великој
кривини испод врха.
Стаза је била широка око пола метра и изгле-
дала је као калдрмисана, а није.
Само је камење изникло хрбатом гребена, од
настанка стазе стотинама а можда и хиљадама годи-
на - глачано стопалима ходочасника. Са обје стране
спуштале су се стрме стране гребена обрасле тврдом
и кратком планинском травом.
Стрмине су још биле покривене ријетким
и ниским четинарима који су према подножју виса
били све гушћи и виши. Оćећао је њихов оштар ми-
рис. Чуо је тишину, музику камена и неба.
-Је ли то вјечност или смрт, питао се гласно.
Оćећао се чудно. Помислио је како може
полетјети. Замало је раширио руке и замахнуо као
крилима. Можда га је у томе зауставила изненадна
појава старца што је ćедио на малом завијутку на
самој ивици стазе.
Старац је у рукама држао штап скоро одćечен
од јаворовог млаза. Ножићем је поправљао и равнао
заćеклине. Са појединих дјелова скидао је младу кору
и урезивао неке једноставне шаре. На неколико кора-
ка од њега изговорио је уобичајени поздрав. Старац
је спремно одговорио и хитро, као момче, устао са
камена и понудио га да ćедне на његово мјесто. Ка-
мен је био четвртаст и као намјештен за ćеђење. Ста-
рац је још скинуо остатке старинског сукненог гуња
без рукава, пресавио их и ставио на камен да му буде
удобније.
Познавао је од раније тај лијепи обичај ста-
рих Црногораца који су при случајним сусретима у
планини ономе другоме устајали да ćедне на њихово
мјесто кад већ немају чим другим да га стимају. Ćео
је захваљујући се на части. Старац је ćео на други
мањи и неудобнији камен и загледао се у њега. Рече
да се зове Иван а њега приупита одакле је.
-О, па ти си наш, рече кад је чуо одговор и
одложи штап и ножић поред себе. Учинило му се
како је препознао онај нож који је давно као дијете
изгубио на овој истој стази. Загледао се у старчево
лице. Било је наборано као рељеф планине и уокви-
рено мало дужом, потпуно бијелом косом и исто тако
бијелим брковима и брадом, не старијом од мјесец
дана. Вјероватно се није бријао од издига, помислио
је и увјерен да је пастир питао га је просто.
-Чуваш ли?
-Чувам, одговорио је мирно, чувам колико
могу...
-А ђе ти је стадо, питао је опет пошто га у
близини није видио нити је чуо звоно или чактар.
-Ту је, рекао је и показао руком као да об-
ухвата читаву планину, гледајући га нетремице у
очи. И он је погледао старца у очи али није могао да
их добро види од бијелих косматих вјеђа које су их
прекривале као облак. Скренуо је поглед на штап и
ножић поред њега. Више није сумњао да је то онај
исти који је давно изгубио негдје уз планину. Поново
је оćетио ону кратку тајанствену жеђ, али флаша са
водом више није била код њега. Прије него што се
 23
упутио стазом смјестио је у кола која су сада стајала ништа није било јасно и ништа није биљежио.
на посљедњој великој кривини испод Језерског врха, -Реците ви господину Бернарду да му тај ре-
паркирана на травнатој заравни поред цесте. Поро- цепт нико не може дат. Мора би собом понијет читав
дица и пријатељи налазили су се на неколико стотина Ловћен, рече Маре што је преводилац тачно превео.
метара даље, на средини простране заравни између Шо се на тренутак, отворених уста и раширених
два стрма виса. Одмах је знао да су заузети брањем очију, загледао у Мару, а онда то брже боље записао
малина и шумских јагода чији је мирис, како му се у биљежницу.
чинило, допирао до њега. Флашу је нашао у колима и Док је причао ову анегдоту, двогледом који је
отпио неколико дугих гутљаја. Вода више није била извадио из кола осматрао је онај дио хрбата Језерског
тако ледена. Кључ од аутомобила налазио се у брави виса на којем је срео старца са штапом и ножићем.
и он се одвезао до њих. Њега није спомињао. Горе није могао ништа запази-
-Боже драги, какав повртњак, казао је и ис- ти. Само се један орао отргао од стијене и запловио
причао им све о јестивим травама које је ондје запа- изнад горја. Још мало су постојали ондје док је и сам
зио. Породица и пријатељи слушали су га пажљиво пробао малине и јагоде и вратили се у хотел близу
као и прије. Наставио је да им прича како је Бернард Ивановог извора.
Шо долазио на Ловћен и како је угошћен у једној Сви су били добро расположени.
планинској крчми, онда једином угоститељском Упутили према шумарку ђе се налазила хо-
објекту овђе, крај самог Ивановог извора. телска амбуланта јер је сумњао како са његовим при-
Ручак за великог књижевника био је тиском нешто није у реду. И није било у реду...
брижљиво припреман. Приганице и мед, суви -Сто двадесет са осамдесет, казала је мла-
свињски пршут и његушки сир, варени скоруп, да трудна љекарка мирно, пошто је на његову
јагњетина на ражњу и јаретина кувана сумњичавост провјерила и други пут.
у варенику, кртола у киле и хљеб ис- -Као у пилота, додао је његов
под сача. Писац је од свега тек по мало пријатељ и насмијао се.
окусио не показујући притом, ни из Он је само завртио главом, спу-
куртоазије, да је задовољан менијем. стио рукаве и изашао на стазу. Остали
Примијетили су то и угоститељ и и пра- су се захвалили љекарки умјесто њега и
тиоци и неко га је опрезно упитао што изашли за њим. Стаза их је извела тач-
му није по вољи. но код Ивановог врела. Ćео је на ивицу
-Све је ово добро, казао је Шо - једног корита којим је даље отицала вода
само имате ли ви овдје неки потаж? што се ондје стропоштавала из двије ка-
-Потаж? Поновили су у глас мене чесме. Ставио је руке испод млаза.
и са чуђењем човјек и жена власници Била је она иста ледена Иванова вода.
крчме. Двојицу старијих мјештана што
Пратња се згледала кријући Паун * се бијаху затекли мало подаље питао је о
збуњеност, само се онај што је био и преводилац об- бјелоглавом старцу којег је срио на хрбату Језерског
ратио домаћици. врха. Људи су заврћели главама. Описао га је још
-Имаш ли, Маре, оне чорбе на чукаљ од подробније.
пршута са чамоњцима младе кртоле, луком, штављем, -Таквог човјека нема на читавој планини, ка-
копривама и чим све ти то зачињаш? зао је онај нешто млађи.
-Имам. Сварила сам пун кота. Вазда наиђе - Има, срио сам га горе и разговарао са њим,
уморан и гладан намјерник којега је лако частит рече он и показа руком према врху планине. Онај
пјатом чорбе и коматом љеба и који вазда на томе старији му се приближи неколико корака и загледа у
благодари. лице.
Али, зар то да понудим великом писцу? - Ја сам слушао од свог покојног оца како
-Донеси, Маре, донеси. господар Иван Црнојевић често ноћу излази из неке
Први пут је Шо захватио из тањира, тек по- пећине у коју је тајно сахрањен и како долази овђе да
ловину ужице, а послије друге лице му је заćало. поправља лешине и корита на извору. Али га у мом
Посркао је два пуна тањира а потом задовољно об- вијеку нико није видио, рече и ућута.
рисао уста. Сви су ћутали. Он састави дланове и ухва-
Из џепа је извадио биљежницу и тражио да ти грсти воде са чесме те отпи неколико гутљаја. На
му издиктирају рецепт. Упињали су се сви али писцу трен склопи очи да љепше чује жубор чесме.
______________ -Иванова вода, рече погледом окупљајући
* Све графике у овом броју су из издања Црнојевића присутне. Иванова вода.
штампарије.
 24
НА ДВАНАЕСТУ ГОДИШЊИЦУ ПОСВЕЋЕЊА
СВЕТИ ПРАВЕДНИ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
„Близу је Господ свијема који га призивају са након ступања на власт прекинуо вазалски положај
истином, Зете према Млечанима, настојаћи да поврати све
и чува Господ све оне који га љубе“ градове на Зетском приморју које је његов отац за
(Псњ.144, 18-20). вријеме своје владавине био изгубио. Штовише,
одрекао се велике годишње плате од млетачкога
Свака вјера, сваки народ и свака национал- сената коју је његов отац Стефан примао. Све је
на црква има своје свечеве. Имамо и ми Црногорци: то код Млечића створило утисак да је Иван према
Светога дукљанског кнеза Владимира, Светога пре- њима непријатељски расположен, те су у складу са
подобнога Стефана Пиперскога, Светога Василија тијем мишљењем обећали награду за онога ко га
Острошкога, Светога Петра Цетињскога, а од 2003. убије. То је Ивана приморало да тражи савезнике
године и Светога праведнога Ивана Црнојевића, који међу околнијем феудалцима из ćеверне Албаније.
се слави четвртога јула. Наша Света Црногорска пра- Привремени савезник, арбанашки феудалац Ђурађ
вославна црква тијем се одужила творцу нововјековне Кастриот (познат и као Скендербег), увјерио га је да
црногорске државе, ктитору и утемељивачу аутоке- се Турцима могу одупријети само уз помоћ Млечића,
фалне Црногорске православне цркве и независноме што је утицало да донекле измијени свој став
владару самосталне државе Црне Горе. према Млечићима и склопи привремено примирје
Петровдан 2003. године у календару Црного- са њима. На сарадњу са њима био је принуђен
рске православне цркве остаће трајно забиљежен нарочито послије смрти Скендербега (1468. године).
не само црвенијем но и златнијем словима. Тога Међутијем, никад се није одрекао тежње да Млечиће
дана Црногорска православна црква учињела је потисне из својих области и врати под своју управу
најзначајнији корак у првом десетогодишњем периоду све зетске територије које су они били освојили.
својега обновитељскога рада. У бајичкој саборној Велики број података у изворима и лите-
цркви, колијевци живога култа слободарске, херојске ратури са доста сигурности и тачности дају сазна-
Црне Горе, у којој су се многи знаменити Црногорци ња о Ивану Црнојевићу и Црној Гори у томе пе-
обраћали Богу за милост и помоћ, Његово Блаженство риоду. Црногорци га памте као средњевјековнога
црногорски митрополит Михаило са својим свјештен- градитеља који је подизао утврђене градове широм
ством, уз саслужење десетак високијех свјештеника
из православнијех цркава Украјине, Русије, Италије,
Македоније, Румуније... јубилеј је крунисао највећим
чином којим се самопотврђује једна аутокефална
црква – канонизацијом петога црногорскога свеца,
Светога праведнога Ивана Црнојевића. Овом за
Црногорску православну цркву величанственоме
историјском догађају присуствовао је велики број
импресионираних вјерника, који су одушевљено,
великодушно и достојанствено поздравили чин
канонизације петога црногорскога свеца. Цјелокупни
програм Петровданскијех свечаности испунио је дух
истинске блискости, братске и пријатељске сарадње
у пуној јеванђеоској слободи и јединству међу
православнијем црквама.
Иван Црнојевић, господар зетски и оснивач
Цетиња, живио је у врло бурном периоду црногорске
историје. Зетом је владао пунијех 25 година, у другој
половини XV стољећа: од 1465. до 1490. године. Све
је то повијест чудесне борбе патничкога црногорскога
народа који се пожртвовањем, патриотизмом,
оружјем и дипломатијом успјешно бранио од свих
немилосрдних налета и насртаја на његову слободу.
У историји остаје забиљежено да је Иван одмах
 25
своје државе. То су данас споменици културе који штампарија, донешена из Млетака (вјероватно
ćедоче о његовијем средњевјековним, а уједно и између 1490. и 1492. године). Иако се рад ове шта-
нововјековним акцијама, иницијативама и дометима. мпарије више веже за име Иванова сина Ђурђа
Примјера ради, његов Соко град, на граници села Црнојевића, овом приликом дајем себи за право да
Ђиновића и Штитара, у Љешанској нахији, и данас истакнем Иванову улогу, јер је свакако он ударио
чува трагове славне историјске прошлости. Истине темеље средњевјековној црногорској култури и
ради, мора се нагласити да узвишења на којима се значајно утицао на њен развој. Црнојевића штампа-
налази Соко град (или Иванов град, како га многи зову рија је достигла високе домете пуне ренесансе вене-
по оснивачу) припадају ђиновићком засеоку Подсоко, цијанске културне вјештине. У њој су штампане прве
односно Ријечкој нахији. У близини је и тромеђа – богослужбене књиге. Управник Црнојевића штампа-
граница са Катунском нахијом, што недвосмислено рије био је смјерни јеромонах Макарије, који је имао
збори у прилог тврдњи од каквога значаја је било седам помагача. Октоих првогласник (завршен 04,
подизање града-тврђаве на овом подручју. Управо јануара 1494. године), Октоих петогласник, Псал-
поред Иванова (Соко) града у XV стољећу водио тир с поćљедовањем (завршена 22. септембра 1495.
је важан путни правац од Котора преко Његуша и године), Молитвеник (или Требник) и Четворојеван-
Цетиња за Доњу Зету, односно плодну равницу у ђеље из ове штампарије су прве штампане књиге на
долини ријеке Зете. Остаци града, а такође и бројни словенскоме југу. Како тврди историчар Јован Томић,
записи, потврђују налазе научника да је унутар њега све књиге из Црнојевића штампарије писане су „ван-
постојала црква „дуга са олтаром дванаест лаката, редно лијепим словима, најљепшим словима до сада
а широка седам лаката“. Такође се поуздано може познатих старих штампарија...“
тврдити да Турци никад нијесу освојили Соко град. По ćедочењу писанијех историјских извора
Неизоставно морамо поменути и Жабљак Црнојевића штампарија престала је са радом 1495.
Црнојевића као значајан средњевјековни град Ивано- године, пет година након смрти Ивана Црнојевића.
ве владарске и градитељске епохе. Одступајући Но и поред тога што је радила само кратко вријеме,
пред навалом турске војске, Иван је стално мијењао она је била и остала најкрупнији културни догађај у
ćедиште своје пријестонице. Из Жабљака Црнојевића историји црногорскога народа.
пријестоницу преноси на Обод (Ријечки град), изнад Да наши читаоци не би остали ускраћени
Ријеке Црнојевића. У овоме утврђеном граду почела
је са радом чувена штампарија Црнојевића, прва
државна штампарија у свијету. Али ни ту се није мо-
гао дуже задржати. Турци су све жешће и упорније
наваљивали угрожавајући државу Зету и њенога
господара, који премијешта своју пријестоницу у
подловћенски Долац – Цетиње, чијим се оснивачем
сматра. Из његове Оснивачке повеље виде се поćеди
Црнојевића и добра која је поклонио Манастиру
цетињскоме (о којем ће подробније бити ријечи у
наставку овога текста). Поред храма Пресвете Бого-
родице, односно Манастира цетињскога, Свети Иван
Црнојевић у новој пријестоници сагради ренесансни
дворац изузетне љепоте. У Цетињу је тада постојала
Влашка црква која датира из периода уочи Иванова
пресељења у овај крај. У Цетињу Иван непрестано
гради: млин Црнојевића који и данас постоји, очуван
као културно-историјски споменик у Владичиној
башти, затијем мост на ријеци Цетињи која је некад
текла цетињскијем пољем из подножја Ловћена до
Влашке цркве, одакле је њен десни рукавац скретао
према Владичиној башти и цетињској (манастирској)
пећини, а лијеви се губио у великом понору у Донјем
пољу. Ријека се коначно изгубила као понорница
крајем XVII вијека.
Све су то били зачеци ренесанснога Цети-
ња. Убрзо је на Цетињу почела са радом Црнојевића
Сабор св. апостола и св. Николе
 26
за пуну информацију о значају Светога праведнога
Ивана Црнојевића, морамо указати и на друге
димензије његове личности (прије свега историјску
и духовну). Сви историчари се слажу да је он
најистакнутији представник династије Црнојевића,
који је имао довољно мудрости и храбрости да
сачува свој народ и државу на вјетрометини између
моћне Турске царевине и Млетачке Републике. И
поред свијех тешкоћа и недаћа, Свети праведни
Иван Црнојевић добро је процијенио да му највећа
опасност пријети од османлија, непријатеља не
само његове државе, него и хришћанства уопште.
Зато је с њима водио беспоштедну борбу. Према
ономе што повијест поуздано зна, Турци су у више
наврата спремали велику војску с пјешацима и
коњаницима против господара Ивана. Предузимали
су све могуће мјере да покоре његову државу, а њега
као најопаснијега непријатеља, недостојнога њихове
милости, најтежом казном казне због непослушности
и непокорности. У пресуднијем биткама он је вазда
помагао Млечиће против Турака. Стога је рачунао
да ће и он имати њихову подршку и помоћ против
заједничкога непријатеља. У немогућности да се сам
одупре моћној турској војсци, пошао је у Италију да
потражи очекивану помоћ. Двије године мучио се у
Млецима да придобије за себе оне којима је више
пута у помоћ прискакао. Међутијем, Млечићи су се
бојали да би његов боравак у њиховој средини могао
изазвати бијес силнога султана, који је са својом
војском логоровао у Скадру. Од њега и могуће освете
Млечићи су зазирали, те су због тога одбијали да
пруже било какву помоћ Ивану Црнојевићу. Али по
вољи Божјој, ускоро послије повратка у Цариград
Мехмеда II је умро, што је допринијело да се однос
Млечића према Ивану промијени.
Боравећи у Делориту (Лорето) близу града
Јакина (Анкона), дошао је у прилику да се поклони
нерукотворноме лику преславне Мајке Божје, која
чини многа чуда, што је очима својим видио и
милостиви господар зетски Иван Црнојевић. Пред
њенијем дивним ликом поклонио се у знак поштовања,
додирнувши земљу челом. Тако приклоњен, помолио
се њеноме милосрђу и доброчинствима. Помоћу
молитве ступио је у заједницу с Богом, откривши
пред Њим и Богородицом муку која га је мучила.
Његова молитва бјеше управљена најсавршеније и
најузвишенијем Бићу као доказ потпуне преданости
Богу. Пошто је и до тада богоугодно испуњавао своје
хришћанске обавезе и служећи за углед својему наро-
ду исказивао истиниту хришћанску љубав и најто-
плију оданост Богу, с пунијем увјерењем очекивао
је од Владичице наше Богородице да ће по мјери
својега труда добити од ње награду – повратак у
отачество своје. Јер Свети апостол Павле говори:
„Бог ће дати свакоме по дјелу своме“ (Римљанима,
2, 5-8). Том приликом Иван се завјетова Богородици,
буде ли милостива према њему, да ће у домовини
својој саградити цркву у славу њенога свијетлога
имена. Богородица услиши глас молитве његове,
би милостива према њему и омогући му повратак
у –отаџбину. Како су наком смрти Мехмеда II
између његовијех синова настале међусобне борбе
око пријестола, Иван искористи прилику која му се
указала. Тајно се укрца на једну дубровачку лађу која
га преко Дубровника врати у домовину. До пуног
израза дошле су његове организаторске способности.
Убрзо успијева да окупи око себе разбјегло станов-
ништво и убиједи свој народ у неопходност борбе
против Турака. Устанак који је подигао омогућио
му је да за непуну годину ослободи земљу од
непријатеља. То је истовремено био знак да се и
околна арбанашка племена дигну на устанак. Под
вођством Скендербегова сина устанак су подигла
и племена у ćеверној Албанији. Црногорци су са
њима успоставили озбиљну војну сарадњу против
заједничкога непријатеља.
У знак велике побожности 1484. године на
Цетињу сагради свемогућем Богу храм у славу Рожде-
ства Богородице. Око Божјега храма под Ловћеном
подиже се насеље чија ће улога у историји Црне
Горе тијеком вјекова бити од изузетне важности. У
њему се Иван молио преблагоме Богу да Његове очи
непрестано пазе црногорски народ, а сила Његова
свемогућа сачува га да не подлегне много бројнијем
непријатељу. По Ивановоме наређењу митрополит
зетски премјести ćедиште Митрополије са острва
Врањине у Цетињски манастир. Тако Иванов
манастир поста Митрополијом зетском да буде угод-
није Пресветој Богородици. Тијем чином признао је
небројена доброчинства Божја, очекујући од Њега
заштиту за себе и народ свој: „Ви сте моји пријатељи
– ако чините што ви ја налажем“ (По Јовану, 15, 14).
Није он изабрао Бога, него је Господ изабрао Ивана
за срећу народа црногорскога и његово спасење.
„Слуга није већи од својега господара“ (По
Јовану, 15, 20). Вјерноме слуги Ивану помогао је
Бог избављењем из страшнијех опасности и тешких
околности. Тако се обистинише ријечи: „Биће спашен
Лав, ђеић и змај
 27
свако ко призове име Госпосдње“ (Дјела апостолска,
2, 21). И прије и послије Ивана бивало је крвавијех
бојева витешкога народа црногорскога. Црногорци су
вазда вјеровали да онијема с којима је Бог, никаква
сила не може наудити. Све њихове побједе скопчане
су с утврђеном вјером хришћанском.
Поред духовности, главна улога Цетињскога
манастира, односно Митрополије зетске, била је у
организовању међуплеменске слоге и активности у
борби против Турака. Окупљајући Црногорце, Иван
је систематски истицао неопходност узајамне слоге и
организоване одбране од турскијех напада. Положај
Црне Горе и Ивана, њенога господара, био је веома
тежак. Постојала је реална перманентна опасност
да Црна Гора потпуно изгуби своју независност. Са
невиђеном упорношћу Турци, од којих су дрхтала
три континента: Европа, Азија и Африка, без предаха
су кидисали на најстарију државу јужнијех Словена
на Балкану. У таквој ситуацији Иван је изгубио
Доњу Зету и неке пограничне области, те је све
своје расположиве снаге, предвођене најхрабријим и
најбољијем јунацима искористио за успјешну одбрану
централне државне власти у Горњој Зети, односно
подловћенској Црној Гори. Од његове умности,
вјештине, храбрости и дипломатије зависила је
судбина црногорскога народа, који је стијешњен и
уклијештен у високијем планинским предјелима
са успјехом водио борбу против непријатеља и
одолијевао свим насртајима освајача.
По Божјој вољи било је одређено да се чувено
звоно Иваново непрекидно оглашава са његова
манастира и кроз вјекове чује на нашем црногорскоме
простору као једино духовно ćедочанство хришћанске
истине да је Свети благовјерни Иван Црнојевић за
својега земаљскога живота као добар пастир ријечју
и дјелом уградио себе у свемогућство Божје милости.
Како познати црногорски књижевник Јеврем Брковић
написа: „Звонило је Звоно Иваново / и кад се Петар
Први Цетињски представи, / и кад се у светитеља
обрете, / и кад се Раде Томов устоличи, / и кад очи
склопи, / и кад га на Ловћен изнијеше да вјекује –,
/ Јектало је Звоно Иваново!... / Али само оно имаше
онај звон и глас, / онај јек и лелек, онај јектај и јецај,
/ што и кад не звони / у свакоме Црногорцу одзвања!“
Судбина светога звона Иванова била је
тужна и претужна. Кад разурише црногорску државу
и Црногорску православну цркву, Срби га отеше и са
Иванова Цетиња пренијеше у Бачку као старо гвожђе
да од њега праве кваке за дворац господина Гедеона
Дунђерског. Звоно које нам Иван остави „да смрт
нашу или ускрснуће огласи!“
Као великом мученику за хришћанску вјеру и
отаџбину, повијест је Ивану додијелила тешку улогу
да се бори са надмоћном силом турском, којој је
славни господар зетски пунијех 25 година успјешно
одолијевао. Цијело то вријеме исповиједао је дубоку,
тврду и непоколебљиву вјеру спаситеља науке
Христове. Промислом Божјим бјеше му досуђено да
поднесе најтежа искушења. Није се никад поколебао.
Чврсто је био увјерен да света вјера и Христова црква
чувају његов драги црногорски народ. Вјеровао је
свијем бићем својим у божанске ријечи Спаситеља:
„Ја сам с вама у све дане до свршетка свијета“ (По
Матеју, 28, 20). Такође су га куражиле и ćљедеће
ријечи Спаситеља: „Ко истраје до краја, тај ће бити
спашен“ (По Матеју, 24, 13).
По ćедочењу Митрофа Бана: „Свете молит-
ве, које су вјерни у овоме божанственоме храму не-
престано подизали, узилазиле су на пријестол небес-
ни и примате су од Бога као умилостивљена жртва за
спасење православне вјере и црногорске самостално-
сти у овијем горама миле домовине наше.“
Наш славни господар Иван Црнојевић учи-
нио је многа добра дјела својему народу и својој
земљи. Бог га је позвао себи 04. јула 1490. године да
га ослободи претешкога бремена земаљскога живота.
Сахрањен је у светоме храму своје задужбине. Његов
вељи дух, мудри ум, ријетке хришћанске и влада-
лачке врлине покољењима остају као најсјајнији
и најврједнији драгуљ у круни црногорској. Из
Цетиња, ђе почивају његове свете мошти, подćећа
млада црногорска покољења да је њихов основни
задатак – стицање и очување националне и црквене
слободе, православне вјере, људскога достојанства
и слободне независне државе Црне Горе. Тако Свети
праведни Иван Црнојевић на вјечној духовној стра-
жи и данас надгледа и пази црногорски народ. Он,
заправо, врши само своју племениту хришћанску и
родољубиву слободарску мисију, настављајући своје
грандиозно историјско дјело. Света црква Иванова
кроз вјекове је међу Црногорцима обнављала право-
славну вјеру, учећи их дужностима хришћанским као
најбољем темељу праве побожности за њихову срећу
и вјечно спасење.
Данас се господара Ивана Црнојевића с
поносом и поштовањем спомињемо. Чињеница да се
уткао у свијест својега народа као потоњи хришћански
владар на Балкану који је сачувао државу, народ и
вјеру од Турака, пред којима је вјешто и мудро измицао
премијештајући своју пријестоницу све до Цетиња,
ђе се по вољи Божјој коначно скрасио и одакле је
активно учествовао у свим збивањима, радио много
и дао све за спас отаџбине и хришћанства. Побожан
и религиозан, високо се уздигао у својој мисији и
постао највећи ауторитет у народу. Због свега тога за
црногорски народ благовјерни Иван Црнојевић био је
и остао велики дар Неба.
 28
САОПШТЕЊЕ
СВЕТИ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ СЛАВА ЦРНОГОРАЦА У
ЛОВЋЕНЦУ
Чланови удружења
Црногораца “Крсташ“ су
великом већином подржа-
ли приједлог да се за крсну
славу удружења прогла-
си Свети Праведни Иван
Црнојевић Господар Црно-
горски.
Црногорска право-
славна црква је петог црно-
горског свеца, Светог Пра-
ведног Ивана Црнојевића,
црногорског господара, ка-
нонизовала за светитеља на
Петровдан 12. јула 2003. го-
дине. Удружење “Крсташ“
ће га славити као свог за-
штитника и покровитеља,
и на тај начин допринијети
да посљедњи канонизова-
ни црногорски светац уђе у
што више кућа православ-
них Црногораца.
За вријеме
свог земаљског живота
Иван Црнојевић (1442-
04.07.1490) био је ве-
лики борац за одбрану
хришћанске вјере и слободе
своје отаџбине и црногор-
ског народа. Изградњом
Богородичног храма на
Ћипуру ударио је темеље
својој пријестолници
Цетињу као вјековном жа-
ришту црногорске слободе.
Са својим сином Ђурђем
оснивач је прве држав-
не штампарије на свијету.
Један је од најзначајнијих
црногорских владара свих
времена.
Свети Праведни
Иван Црнојевић, господар црногорски, слави се 04. јула.
За благослов да донесе овакву одлуку, Удружење Црногораца ”Крсташ“ се захваљује Његовом
Високопреосвјештенству митрополиту Михаилу по милости Божјој духовном поглавару Црногорске право-
славне цркве.
За крст часни и образ црногорски!

КАНЦЕЛАРИЈА УДРУЖЕЊА ЦРНОГОРАЦА “КРСТАШ“

 29
ЦЕТИЊЕ, 4. ЈАНУАРА 1494. ГОДИНЕ
Господар Црне Горе Ђурђе Црнојевић и свештеноинок Макарије „од Чрније Гори“, као главни мајстор
прве државне штампарије на свијету, објашњавају побуде за штампање књига без којих су празне цркве
и наглашавају труд осам људи који су за годину дана завршили Октоих за прва четири гласа.
Ђурђе Црнојевић: мојега, наслиједите припремљено за вас царство, у
којему ћемо живјети заједно, славећи Оца и Сина и
ИЗ ПРЕДГОВОРА ОКТОИХУ ОД ПРВА Светога Духа”.
ЧЕТИРИ ГЛАСА Сврши се ова књига од створења свијета
7001. године, од рођења Христова 1494, мјесеца
Пошто је у Тројици Бог којему се клањамо јануара четврти дан.
био рад да испуни цркве светим књигама, видећи ја,
у Христа Бога правовјерни и Богом чувани Господин
Ђурађ Црнојевић да су цркве празне без светих књига
јер су их, гријехова наших ради, пљачкала и растрзала
душманска чеда, потрудих се уз помоћ Светога
Духа и љубави к божанским црквама и написах
ову душеспасну књигу Осмогласник, за испуњење
химне тросунчаног у јединству божанства којему се
клањамо. Молим пак младе и одрасле, и старе који
читају или пјевају или пишу, љубави Христове ради,
да исправљају нас који се искрено трудисмо да се ово
дјело благослови, да заједно славимо Оца и Сина и
Светога Духа, да овдје добијемо милост а тамо да се
озаримо свјетлошћу, амин.

ИЗ ПОГОВОРА
Грјехова наших ради постиже нас
османлијска жељезна палица, јао, не само бијући
нас но и убијајући. Дођоше туђини у светиње божије
и цркве разрушише. Видећи ја, у Христа Бога
правовјерни и Богом чувани војвода Зете Господин
Ђурађ Црнојевић, да је све мање светих књига, које
су искомадали и опљачкали душмански синови,
зажељех с помоћу Светога Духа и саставих форме на
којима за једно љето осам људи заврши Октоих од
четири гласа, хвалећи Бога који нас кријепи.

Свештеноинок Макарије:

ИЗ ПОГОВОРА
Трудих се око овога својим рукама ја смјерни
свештеник (јеромонах) Макарије од Црне Горе,
по заповиједи Господина мога Ђурђа Црнојевића,
у вријеме преосвештеног епископа зетског кир
Вавиле. Молим старце као родитеље, одрасле као
браћу, младиће као синове, који читају или поју или
преписују, и на кољенима пузим, да нас руком и
језиком, Христове љубави ради, исправљају и да нас,
који смо се искрено трудили око овога, благослове,
да се и њима деси оно Валаамово Израиљу: „Кога
благословиш биће благословен, а кога прокунеш
биће проклет”. И: „Приђите благословени од Оца
Ђ. Црнојевић
КЊИГА ЗА НАСЛАДУ
„Сви који хоће, могу се богато наслађивати
овом књигом. Ко њу чита: био цар, или владика, или
кнез, или простак, сиромах или пали у безбројне
напасти — имаће сваку утјеху. Јер књига је ова
чистоти наставник, жалости промјена, дјевојаштву
чувар, Богу приближење, животу учитељ сваком
добру покретач“.
(Из „Октоих првогласника“ (4. јан. 1494)
и из поговора „Псалтира“, штампаног на Цетињу
1495).
Ђурађ Црнојевић
 30
Књига првотипна
Академик Чедо Вуковић
„ Ја, грешни јеромонах Макарије, от Черније Ево, књига воздиже мене и све људство
Гори, држим на дланима књигу првотипну - Октоих. нескршена стаса.
Сазда се сија књига повеленијем и бригом Сви једнокупно књигом свободи појемо,
господара ми Ђурђа Црнојевића. свободу дозивамо.
Са седам сотрудника рукодјелисах и украсих
дивотну књигу. Над типима бдјесмо дневима и ноћима
-не дадосмо починка ни сна зјеницама својим“. И
роди се неписан руком Првогласник, књига какву ове
горе досад не виђеше. Узор Књига на нашој земљи
створена. Испуни се сан Ивана господара.
И ево, руке ми дрхте но крепче бивају. Тешка
књига а лист као перо из орлова крила. Лист бјељи од
ловћенског снијега. Украси и типи - ројеви звјездани
лете и поју. Бијела крила, осмогласна.
Небо на кам слази, кам се у небеса воздиже.
Сатворих књигу јачу от мене, от гласа мојега, от кости
моје. Ево се листају даљине и стогођа. Несагледано
вријеме у корицама.
Авај нама! Туђин крену земљом злотворити
и нас робљем поробити.
А књигоносци чекају, даљине се радују
књизи.
Њен зов зове оне што пред силом челобитно
не падоше.
И дивот - књига устаје и мене уз сунчев зрак
вазноси.
И њу су све претшасне књиге, руком и муком
писане.
И њу и корак мој от Венеције, ђе наук о
типима примих, па корак от Обода до Цетиња.
У књизи је храм Црнојевића и све цркве
убоге и сва појања и канђела и тамјани.
У књизи јече хорови планинах, с Ловћеном
уједно. У њој појање гора и вода и тица небескијех, Макарије
куд је свијета куд је човјека ојађена.
Ваља нам и књигом војевати. ОКТОИХ, НАЈВАЖНИЈА
И сви једнокупно књигом свободи појемо,
свободу дозивамо.
БОГОСЛУЖНА КЊИГА
Међу одштампаним књигама свакако је
Стопа црногорска, књига свјетлогорска.
најпознатија прва - Октоих првогласник.
И видим: око гласа првотипног, око мене,
Оно што је свакако несумњиво јесте
ćутра ће се Псалтир и многе књиге у оро ухватити.
да Октоих представља једну од најважнијих
Наступи доба крилате ријечи - у недоглед, у вијек
богослужних књига у православној цркви. У форми
вјечни.
у којој је пренесен у Црнојевића издању, он је
А ја, ево стојим. По мени снијежи тегобно
сачињен још у IX вијеку. Састоји се из духовних
стољеће - рамена се угибљу.
пјесама разних византијских писаца: Јована
Сва срећа и љубав и боли моји - сав живот
Дамаскина, Козме, Анатолије. Митрофана, Теодора
ево ми на длану.
Студита, као и царева Лава Мудрог и Константина
Ко јесам и ко бијах - књига нек памти.
Порфирогенита. Пјесме су распоређене по гласовима
Изван књиге већ ме нема.
који представљају основне мелодијске формуле
Прах сам и пепел.
византијске црквене музике. Њима се одређује ток и
Гроб ми отачество а земља мати.
садржина дневног и неђељног богослужења.
И зовем: отворите очи и ви, неграмотни!
 31
Ђурђе Црнојевић
Тестаменат
Твој Ђурђе Црнојевић, теби драга жено
Лизабето, ево пишем, шта ти опоручити имам, не би
ли те развеселио.
Најприје знај: да сам у Милану, хвала богу
здрав и весео, са својијем стрицем Костантином, и да
молим бога, да буде и теби милосрдан.
До сада нијесам хотио, подобра узрока ради,
ништа писати о својијем стварима; али сада, када сам
наканио одовуда отићи, одлучио сам направити своју
опоруку.
Познајући твоју љубав, којом си ме увијек
љубила, и знајући да с доброте срца удариш лако у
плач, нијесам те хотио до сада разжалостити; али
сада, кад сам од тебе далеко, а бог сам зна, кад ћемо
се, и ђе опет састати, споменувши се смртнога часа,
одлучио сам написати властитом руком ову поруку,
за спас душе твога Ђурђа, и своје, са оном нејаке
ђечице наше.
Ако би ме снашла смрт, пошто неимам уза се,
ни тебе, ни ђечицу, желим да се владате по опоруци,
коју ево пишем бистријем разумом и здравијем
тијелом.
Али ако би ме бог још дуже поживио, ова
ме опорука неће подни-пошто сметати, као да не бих
Макарије
смио ја, ако бих хотио, шта надодати, или умањити,
или ако ми се свиди: промијенити, додати, продати;
него хоћу да будем господар свога иметка, док
живим, и да могу ову и све друге опоруке уништити
или потврдити.
Али ако би ме мојих гријехах ради, смрт
постигла, а друге опоруке својом руком не могао
учинити, та да хоћу: да се владаш по гласу ове:
Најприје хоћу: да се све оне ствари Свете
Марије на Цетињу, с којијем смо утекли од Турака,
поврате Светој Госпођи на Цетињу, као њена права
властитост, и као што сам се завјетовао, кад сам био
на ономе мјесту, за које, ти драга жено, добро знаш, и
ђе си толике сузе пролила.
Споменуте црквене ствари, биле од сребра,
од злата, од мједа, од коситера или од свиле, биле
иконе или свеци, са судовима, биле чаше, жлице,
и све фине ствари, именоване и неименоване, са
писмима и покућством, дај рекох све Цркви свете
Марије на Цетињу; и тако ће свијет познати праву
љубав, којом си ме љубила, кад виде, да љубиш и
душу моју послије смрти.
Затијем хоћу да изађеш пред старешинство
млетачко и да га замолиш, нека уздржава тебе и
ђечицу, а имаде и зашто:
Најприје зато, што сам га добро и праведно
служио; друго за оно, што је господину Ивану мојему
оцу остало дужно из благаонице старјешинства,
у име онога што му записаше; јер кадно је цар
био обсједнуо Скадар, онда је мој отац њима на
част, нападао на његову војску, цара против себи
разјаривао и храну му отимао, а да је то истина,
ćедочи повеља, коју су дали саставити по прегадима;
и којој му отац новац записаше; треће, за то, што су
заостале у благаоници плаће за онијех 14 годинах,
што су држали: Паштровић, Ћимпицу и Грбаљ,тј. све
до онога времена док се је господин Иван повратио
из Јакина, и док сам ја по смрти господина Ивана
утекао од Турака и дошао у Млетке; а то би изнијело
на годину по 600 фр. као што доказује повеља, коју
дадоше написати по прегадима, кадно се мој отац с
њима помири, и кад му повратише и у руке изручише:
Паштровић, Ћимпицу и Грбаљ. Четврти разлог је за
то што су ме, ни крива ни дужна, везали и погрдили,
за то би ми морали добром повратити; пети разлог је
за то, што ми је, кадно ме је старјешинство прогнало,
остало у благајници 1100 франака; а до сто франака
за мога коња вранца, што су ми узели, кад сам био
у тамници, и кога сам добио од Јакова Венијера,
надзорника војске, за оно вријеме кадно је Фјоренца
бранила пизанско старјешинство.
Сви речени разлози морају их ганути, да
 32
врате добром теби и дјечици нашој; али ако те
старјешинство не хтједне помоћи, било му на души;
а ти онда немој остати ту више од два мјесеца, нити
се заносити, ако ти буду говорили: „Ćутра, ćутра“,
него узми одмах мога сина Лудовика Костантина,
и одведи га моме стрицу Костантину, нека га преда
краљу францускоме; а Саламона пошаљи у царски
двор његовоме стрицу Скендер-бегу, и тако се уздам
у бога, да те ова два синчића неће пуштити да умреш
од глада, јер ће један бити уз цара, а други уз краља.
Тебе повлашћујем да управљаш с
кћерчицами и синчићима, и да владаш цијелијем
мојијем иметком, буди онијем, који ће једном на ме
спасти, буди онијем, који сада држим, да береш моје
вјеровине, и да теби припадне мираз (прћија), мојих
сестарах, које не имају ђеце, да залоге, које му драго
врсте биле, откупујеш; једном ријечју: теби драга
жено Лизабето изручујем све, и наређујем, да владаш
сама, буди онијем што сам написао, буди онијем пгго
нијесам написао, тако стеченијем, као и онијем, што
би нас с временом могло допасти; и да ти моја жено,
за моју грешну душу и за моју драгу ђечицу и за
узвеличење свога поштења, управиш по вољи свијем
мојијем иметком, малијем и великијем.
Моја је тврда воља: да ти нико, био он
духовни, био свјетовни господин, био брат, био
стричевић, или којега му драго умјета човјека, не може
заповиједати, или те на што силом приморати, него
наређујем, да те нико не смије питати, за оно, што си
по мојој заповиједи учинила, или пропустила, било
зло али добро, него шта ти учиниш са сребернином
црквеном и сваком ином ствари за душу твога Ђурђа,
коју препоручујем богу на небу, а теби, вјерна моја
жено, на земљу, која си ме увијек частном љубављу
љубила, да је добро учињено.
На исти те начим повлашћујем: да, ако би
ишћерала шта од преведре републике млетачке, од
мираза бездјетнијех мојијех сестара, или од мојијех
вјеровниках, да све себи привластиш а кћерима, као
и за покој моје душе дадеш онолико, колико будеш
хтјела.
На даље да поćедујеш све оно, што је горе
написано, удала се, или удовала, ријечју: да будеш
док си жива господарица од свега, од чега би био
господар ја, да сам у животу.
Да оне, који су били твоји или моји
дворјаници, помогнеш по могућности, да их
отправиш, ако не би хтјели остати, или ако би хотјела
отићи с дјецом, коме од горе речене господе; то
изјављујем: да све оно, што сам овдје написао, или
оно, што нијесам написао, тако стечено као и оно,
што би по времену могло на ме спасти, остављам и
изручујем у руке моје жене Лизабете; којој особито
препоручујем после моје смрти, моје поштење, које
ће ако буде хотјела моћи уздржати, а на властито
ако се спомене љубави, којом ме је љубила, и свога
поштења, које је уздржала чисто и кад сам био на
путу и кад сам био уза њу.
Друго ти драга жено Лизабето непишем,
него да те Бог уздржи са ђечицом, којој, понављајући,
остављам послије своје смрти потпуно цијел свој
иметак, а недопуштам никоме другоме, да од тебе
пита разлога или да ти што заповиједа, изим самога
бога, коме препоручујем грешну душу твога Ђурђа и
тебе драга моја жено са нашом ђечицом.
Година 1499 од нарођења Христова, а од
Адама 7800, мјесеца октобра 22, у Милану.
Ја Ђурђе Црнојевић написах својом
руком пред ćедоцима доље потписанијем, и веће
вјеродостојности ради потврдих својијем печатом
великијем.
Ја Трифун Бућа из Котора, сестрић Ђурђа
Црнојевића, ćедок за оно, што је горе написано.
Ја Фране Медвић, слуга Ђурђа Црнојевића,
ćедок за оно што је писано.
Ја Лајко Станисалић, слуга господина Ђурђа
Црнојевића, ćедок за оно што је писано.
1514, 20 априла.
Ја Стефан Пасквали покојнога М.
Николе, повлаштен од стране велможне господе
Сопрагасталдах, овијем ćедочим: да сам горе
написану опоруку или цедуљу, својом руком превео
из језика и писма словенскога, писану властитом
руком по покојноме свијетлому господину Ђурђу
Црнојевићу, сину покојнога свијетлога господина
Ивана, и да сам споменуту опоруку вјерно, од ријечи
до ријечи, као што иста гласи превео, а нијесам нити
промијенио, нити преиначио смисао и једне ствари
са истим подписима ćедока; и за вјеродостојност
превода властитом се руком подпишујем.
Заклео се:
Александер, биљежник.
(Од страга:)
Знај добро, госпођо Лизабето, да је моја
воља, да ову листину чуваш неотпечаћену, док ја, ако
бог допусти, дођем, и проштијем ју.
 33
ОПОРУКА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА
Ђурђе Црнојевић сам. Поред њега у земљу
забоден је тешки мач. У рукама има кожом и
сребром укоричену књигу. Чита.
Вољом оца и настојањем сина и Светога
духа писа се ова књига у дому благочастивога и
Богом чуванога господара зетског господина Ивана
Црнојевића, њему да да Господ здравље, тјелесно
савршено, и побједу свијетлу над видимим и
невидимим непријатељима и опроштај гријеха кад
дође праведни судија да да свакоме по дјелу његовом.
О господо моја, очеви и браћо, молим вашу
наклоност да читате с помњом, ако будемо што
погријешили исправљајте и опраштајте, а не куните,
јер смо били млади и писању неискусни. (затвара
књигу). А и писали смо у зло вријеме и на зломе
мјесту, између укрштених мачева Истока и Запада
и никад не имасмо довољно времена за књигу. Мач
је у овој несрећној земљи био вазда спрешнији од
књиге. (Ђурађ одлаже књигу и спрема се да пише
или диктира тестамент. Исписује и сриче адресу и
преамбулу опоруке)
Племјенитој госпођи Јелисавети Црнојевић,
рођеној Ерицо-Венеција.
Не отварај ово. писмо прије него што чујеш
вијест о мојој смрти. Све до тада нека остане затворено
и запечаћено. (Удара печат махур прстеном.)
Твој Ђурђе Црнојевић, теби драга жено,
Изабето, ево пишем, што ти поручити имам.
Познајући твоју љубав, којом си ме увијек љубила,
којом си уљепшала и обогатила мој живот. Познајући
тананост твојих оćећања, доброту срца и ширину
душе и да стога лако удариш у плач, нијесам те хтио
до сада ражалостити. Сада сам од тебе далеко и Бог
сами зна хоћемо ли се икада иђе поново састати.
Шта више оćећајући да је мој смртни час близу
одлучио сам написати ову опоруку како би сте могли
разумјети, и ти и наша нејака ђеца.
Пошто сам вас смјестио у Венецију
испловио сам за Задар. Нијесам ти због већ реченог
могао рећи да је моја накана да се врнем у Црну Гору.
Моје оćећање дужности према отаџбини борило се
са оćећањем љубави према вама. Још се и сада боре и
раздиру ме. Ово није мој избор, ово је моја судбина.
Сада сам овђе у Соколским кршима наспрам
града Жабљака. Са мном је јуче из Цетиња кренуло
неколико хиљада ратника пошто су узели причест
и освештали оружје. Многи од њих се више неће
вратити сем у пјесмама.
Над Црном Гором је ноћ, дубока, љетња
прозирна ноћ. Пухоће вјетар. Миришу липе. Из
мрчаве у старим кршима допире завијање вука. На
једном крају неба звијезде догоријевају и гасе се као
Академик Момир М. Марковић
свијеће.
Студен ми улази у душу. Обузима ме нека
чудна језа. Моји борци спавају по увалама као јагањци.
Само су се извиднице упутиле према Ћемовском
пољу. Према извјешћима наших ухода око Жабљака,
Тузи и Подгорице гомила се велика османлиска
војска чија је намјера да прегази и покори овај угарак
слободне земље између укрштених мачева истока и
запада. Ономадане је за заповједника ове силе дошао
главом мој брат Скендер-бег. Знам да ноћас ни он не
спава.
Сигурно се приćећа дјетињства и наших
заједничких снова.
Ишли смо да се купамо у Каратуну до у позну
јесен. У шеварју покрај језера стријељали смо патке.
А зими, кад год нас је учитељ пуштио из пријестоног
града Жабљака, узјахивали смо на коње и јурили
равницом испод града. Био је несташан и волио је
да нагна у бијег крда говеда и стада оваца која су
онудијен пасла. Пастири су викали за нама да ће нас
казати Господару Ивану, а ми смо у дивљем трку
јурили до Врањине. До Тузи и Матагужа смо понекад
јахали да би из трка прескакали кањон Цијевне. На
јахање смо ишли кријући од млађег брата Стефана.
Био је премали да се држи у седлу и наш учитељ
би га тада изводио на највишу кулу Жабљака да
лове звијезде. Једном док је неки трговачки караван
прелазио преко моста на Цијевни ми смо близу моста
прелећели на коњима преко ријеке, преко кањона.
Исту ноћ је за то сазнао наш отац. Позвао нас је к
себи и дуго замишљено гледао прије него што је
проговорио.
Синови моји поносим се вама. Бог вас је
уресио стасом и љепотом. Дао вам је бистрину ума.
Могло би се рећи да сте још ђеца, а већ говорите
по неколико језика. Ваш учитељ ми каже да се
интересујете и за друга знања и науке, и да га, понекад,
збуњујете питањима којима он сам није дорастао.
И то ме радује. Радује ме и кад вас видим са ђецом
осталијех племића на вјежбалишту са мачем, када
вас видим како стријељате, како рукујете копљем.
А јашете боље од османских акинџија. Брину ме
једино ваше опасне забаве. То што сам чуо да често
прелијећете на коњима кањон Цијевне то ме брине.
Свако излагање опасностима без потребе је лудост.
А ви немате права на лудост. Ви сте нада овој земљи.
Хоћу да ми обећате да такове ствари више нећете
чинити без потребе. Хоћу да ми дате вашу ријеч и
хоћу да до своје ријечи држите и да је поштујете као
одрасли и прави племићи и витезови. Живот племића
и витеза није само забава, већ и дужности и обавезе.
Морате научити да своје обавезе и дужности, вољели
 34
их или не вољели, поштујете и извршавате.
»Мој млађи брат имао је тада само петнаест
година, сачекао је, како је ред, да ја први дам своју
ријеч и обећање. Затим је рекао: »Поштовани оче и
Господару трудићу се као и до сада да испуњавам
Ваше жеље и да не изневјерим Ваша очекивања.
Нећу постиђети име и част овога дома и земље. Али
не могу да обећам да се нећу излагати опасностима.
Шта је живот без опасности? Ништа. Опасности му
дају драж и љепоту. Свака љепота је опасна«. Овђе
се загрцнуо и заплакао неочекивано и безразложно.
Стриц наш, војвода Урош, који нас бијаше довео к
оцу загрли нас и изведе из одаје.
Волио сам силно свог брата, али га никада
нијесам сасвим разумио. Између нас је остала велика
празнина - провалија као она коју смо сва тројица
прелијетали на коњима.
Двије године касније кришом је и прерушен
ступио у строј коњаника војводе Уроша. Штитоноше
су касније причале да је открио лице и показао
се стрицу, који нас је силно љубио и учио ратним
вјештинама, тек када је почела битка у широком
Ћемовском пољу. Стриц је имао само толико времена
да неколицини најискуснијих ратника нареди да
током битке само штите младог витеза још неодраслог
и неискусног. Када је османски џилит оборио војводу
Уроша са коња мој брат је продорно крикнуо и јурнуо
у рој акинџија. Ćекао је све око себе. Кацига му је
пала са главе и плава дуга коса вијорила се на вјетру.
Неки од штитоноша причао је да су му низ лице текле
сузе док је урлао и витлао мачем. Коњ под њим, онај
исти пастув на којем је прелијетао кањон ријеке,
пропињао се и њиштао као помаман. Око њих је
настао вртлог као вир кад се узбурка језеро.
Смрт стрица Уроша силно нас је погодила, а
нарочито оца, Господара Ивана. Смрт војводе Уроша
пала му је теже од губитка половине државе које
су османлије већ биле освојиле. Мој брат није ни
погребу присуствовао. Одмах по повратку из битке
пао је у постељу. Под високом температуром и у
бунилу тражио је непрестано воде и дозивао стрица
Уроша. Неколико дана касније опоравио се и изашао
блијед на сунце. Загрлио се са оцем, ћутке и ни ријеч
није изустио о бици и стрицу Урошу. Никада више.
Ни румен лица му се никада више није вратила.
Отада је блијед. Таквога си виђела и упознала ручног
ђевера.
Ćећаш ли се, драга моја, како је отмјено
бљедило његовог лица и нека чудна суровост у очима
изазивала занимање млетачких госпођа и господе.
Нико од оних који су ступали са њим у разговоре
није успио да му се приближи. Никоме није пошло за
руком да се са њим спријатељи. А и када је разговарао
више је питао него одговарао на питања.
Дивили су се његовом знању талијанског,
француског, турског и арбанашког језика, а он је на
комплименте стављао мараму преко уста и нешто
мрмљао. Један медиг из Венеције бијаше запазио
да често ставља мараму преко носа и уста и питао
је тебе да ти ђевер није што болестан. Ćећаш ли се,
кад си ми то казала како сам се насмијао. Нијесам
онда могао да ти кажем како ми се жалио да не може
да поднесе Венецију јер му заудара и смрди. Никада
нећу сазнати је ли му то збиља сметао задах устајале
воде или му се гадило од млетачког лицемјерја које
смо онда тек слутили.
Када се 1. јула љета господњег 1490.
представио наш блаженопочивши отац свијетли
Господар Иван Црнојевић напрасно, изненада, као да
га је муња ошинула, нас тројица се бијасмо задесили
у двору на Цетињу и утрчали смо к њему. Покушавао
је нешто да нам каже али није могао изустити, у
грлу му је клокотало као кад вода пада у понор
и он само испушти пехар из којег управо бијаше
пио вино. Сребрни пехар зазвеча и откотрља се по
каменом поду. Пехар направи круг око нас и заустави
се пред ноге Станиши-Скендербегу, који стајаше
и не скидаше очи са умирућег оца. Наш најмлађи
брат Стефан-Мауромонте сагну се да га дохвати
али Станиша одгурну пехар ногом и рече строго:
»Не дирај млетачке дарове!« На те ријечи Стефан
излеће из одаје као луд и нађе пехарника у подруму и
прободе га мачем.
Послије је видарица Мандуша говорила
да пехарник није отровао господара него је пехар
чинио отровним што гођ се у њега наспе и вино и
воду и сурутку и млаћеницу и медовину, све. И то је
била истина. И као што знаш, послије више година
узалудних покушаја да се уз помоћ Турске освети
Млечанима а онда уз помоћ Француске оћера Турке из
Зете и Албаније Стефан се замонашио и преобратио у
Максима. Чуо сам да је испосник неђе у некој пећини
у Моравској. Станиша је четрдесет дана након очеве
смрти у ноћи кад се над Цетињем срушила једна од
оних љетњих олуја узјахао вранца и никоме ништа не
говорећи одјахао према Стамболу.
Сада је паша са три туга. Зарадио их је борећи
се за султана: противу вазда побуњених Зејбека у
Анадолији. Угушио је једну побуну у Сирији и једну
у Египту. Ратовао је у пустињама Либије и Марока.
Борио се у степама на Криму и у Татарстану. Једне
зиме тукао се са мађарским хусарима у блатњавим
Славонским пољима. Десет година лутао је пољима
славе блатњавих чизама и покислог огртача. Први
војник царства одјахивао је коња само да ноге
протегне. Ово ће сигурно бити најтежа битка у
његовом животу.
Ćутра ће један од нас двојице погинути.
 35
Ако то будем ја нека моји синови, ни ти, нити ико
не криви Скендер-бега. Нити му завидите на побједи.
Госпођо моја, немој се заносити да ће ти
старјешинство млетачко помоћи да нашу нејаку ђецу
одгајиш, да у господу и племиће одрасту, свеједно
што ти је тамо род. Кад нијесу хтјели помоћи мене а
имали су за што неће ни вама. Ја а поготову мој отац
ратовали смо са нашијем Црногорцима за њихове
интересе. Ми смо им на источној обали били једина
узданица. Они су нама подлошћу враћали. Отимали
су од нас кад гођ им се пружила прилика. Стимавали
су нас и дочекивали са почастима док смо били јаки
и док смо им требовали.
Госпођо моја, Изабето, и наше познанство на
басаданци у Дуждевом двору, и карневал у гондолама,
све је било уприличено да те упознам и заљубим се у
тебе. Памтим тај плес по небу, за мене није постојало
ништа осим тебе. Бог је хтио да се и ти заљубиш у
мене, хвала му на том дару. Али млетачка господа су
томе припомогла из рачуна. Они су трговали нашим
оćећањима. Хтјели су да ме учине најскупљим
млетачким робом. Да тако за вазда обвежу десет
хиљада црногорскијех мачева да се бију за њине
поćеде на источној обали, и да гину за њих који се
тако силно диче патетичним придјевом Преведра
Република. Као да већ нијесам био поуздан савезник и
пријатељ. Као да сам и могао направити други избор.
На једној страни је била свјетлост италијанских
палата, музике, поезије и предивних књига а на другој
тмуша, окрутна азијатска раскалашност и мистична
раскош истока. Сад знам, ни један од та два свијета не
познаје искреност, нити има мјеру за част.
Сада када им више не требујемо када смо
слаби да и сами себе бранимо у ова гола брда,
оптужили су ме за издају само што нијесам хтио да
поздравим њихову нагодбу са османским царством у
којему је Црна Гора била ситни кусур. Оптужили су
ме и што сам књиге печатао на Цетињу као да сам
починио гријех противу христјанске вјере, лицемјери.
Због тога су ме стрпали у тамницу у Тревизо. Главна
мрзост им је била што сам печатао Либро Господара
Ивана Црнојевића. Тијем се за славу и свјетлост
нашега дома може чути ђе гођ либро доспије.
И што либро може да сачува памћење и изазове
саоćећање и поштовање и изван нашијех гора, свуђе
у христјанској Јевропи. Поготову што Јевропа ништа
не зна о страшној међи на којој опстајемо. За њих смо
ми дио истока. За источни свијет смо медник запада.
Између двије крвничке расе ми смо разбојиште. Ооо,
проклете земље! (крсти се)
Из тамнице у Тревизу побјегао сам уз помоћ
пријатеља, витеза са Родоса чије име из разумљивих
разлога не могу спомињати, који ми је донио
свештеничку одору и коју сам сакрио у слами на којој
сам спавао. У згодноме часу зграбио сам за перчине
двојицу тамничких чувара и сударио их главама
као овниће. Добро сам их треснуо те су попадали
као вреће. Пошто сам им узео кључеве и преобукао
се једнијем танкијем ременом везао сам им руке за
мошње како се не би могли помјерити кад се пробуде.
Неколико дана касније укрцао сам се на једну
прчањску лађу што се спремала да исплови. Али
Преведра Република је колијевка просока и жбира
и они са цариницима и солдатима затворише луке и
блокираше сваку лађу са источне обале а посебито
славјанске а најжешће насрнуше на Бокељске и
Паштровске.
Тргоше прчањски морнари мачеве и хоћаху
сви изгинути али ме не хоћаху предат. Била би то
залудња жертва о којој никад нико ништа не би чуо.
Млечани такове ствари умију да закопају у најдубљу
тишину. Стога се сам предадох. Послије ме, као што
знаш, ујак Константин уз помоћ француског краља
извади из тамнице у Тревизу. Још сам морао обећати
да се нећу бавити ничијем друго нако трговином.
Када сам испловио за Задар тобоже тргова-
чкијем послом неспрестано ме пратило неколико
солдата и по један жбир. Бојали су се да не утекнем
у Црну Гору коју је Преведра Република продала
турској Порти. Лако им је било продат оно што није
њихово. Најлакше им је било трговат Црном Гором.
Ја се, међутим, преођевен у фратра укрцах на једну
лађу за Котор а отолен се ласно докопах моијех гора.
На Цетињу неколико мустера чуваше наш
двор иако их нико није плаћао одавно. Стражари ме
и не препознаше али ми одговорише мимо, војнички,
како чувају двор господара Ђурђа док се не врне
из Латина. Срце ми заплака али ме очи не издаше.
Изљубих се са њима као да су ми најблискији род.
Мојега исповједника и пријатеља Макарија
нијесам нашао у манастиру. Рекоше ми да је узео
неколико књига и шаку земље са гроба свијетлога
господара Ивана Црнојевића и отишао једне ноћи
незнано куђ. У манастирском конаку затекох младе
монахе. Задигли хаљине и зађели их испод тврдог
војничког ремења којијем бијаху опасани и вјежбаху
мачевање. Неколицина што су са јеромонахом
Макаријем штампали књиге бијаху у скрипторију са
оном гатаром што је одиста била добра у видању рана.
Са њом у скрипторију од листова за књиге савијаху
фишеке за пушке. Од слова резаху сачму и куршуме.
Забоље ме душа и учиње ми се да ће ми срце препући
од бола али ми бол брзо умину.
Баба Мандуша ме намах познаде па кликну:
Благо Црној Гори јутрос и задовијек! Монаси
разумјеше ко сам и сви се укочише у мјесту са
мачевима подигнутијем увис. Проломи се као из
једнога грла: Живио Господар Ђурађ! Живиоооо!
 36
Ноћас су сви овдје, у Соколским кршима.
Ођевени су и наоружани као прости војници. Кад
будеш читала ово писмо помислићеш како су сву ноћ
појали молитву Господу. Нијесу! Сједе нијеми на
камење. Погледују тамо и овамо и узимљу жељу од
свијета. Само је један од њих клечао пред својијем
оружјем као пред олтаром и молио се да га шјутра
не изда.
Сјутра ћемо се неизбјежно сукобити са
османлијама. Извиђачи јављају да се њихова војска
покренула у току ноћи. У свитање ћемо им кренути у
сусрет. Хоћу да их дочекам у Љешкопољу. Хоћу да се
борим са коња и хоћу да умрем у седлу. Кад челник
земље лијепо умре и за свој народ биће му опроштено
што гођ је згријешио.
Кад моја земља попије моју крв и опије
се њоме више се никоме неће дати. Ниједна војска
неће моћи да је посвоји за вазда. Земља ће се сама
опирати. Пропадаће се под непријатељима. Стијене
ће се распрскавати и сурвавати на њих. Из пећина
ће навирати отровне змије као бујице. Коњи ће им
крепавати од отровних трава. Са неба ће падати врело
камење и узаврела киша. Никад и нико више неће
знати шта га чека у Црној Гори. Мртви ће устајати из
гробова да се боре.
Ноћас ми се учинило да сам у једном
тренутку видио мојега почившег оца пресвијетлог
Господара Ивана дугих сиједих власи и сиједе браде
са тешким мачем затуреним преко рамена како је
прошао кроз наш логор. Збуњен крикнух: »Оче и
Господару!« Сјен застаде али се не окрену. Тада
запазих да испред њега иде његов отац и мој почивши
ђед Стјепан са великим ожиљком преко лица. »Сјутра
ћемо јахати поред тебе«, рече и сјени нестадоше. Ја
ђипих на ноге. Двојица младих ратника из почасти
и поштовања стајаху мирно близу мене зачуђено ме
погледаше.
Драга моја Изабето, кад будеш читала ово
писмо немој помислити да сам сметнуо с ума од брига
и муке. Нијесам. Пишем ти све како јесте. За потврду
ћу ти казати и ово чудо. Дан након што сам стигао
на Цетиње у наш двор, негђе око поднева небом је
прелећела једна црквица са једног острва у Језеру.
То је гледао вас збор црногорски што се ту затекао.
Црквица се спуштила на врх Ловћена. Када је ударила
у земљу пукло је као стотину громова. Задрхтало је
цијело Цетињско поље, а велики облак дима дизао се
са Ловћена. Када се дим разишао црквица је стајала
на капу Ловћенску. Педесет људи је одило да види не
вјерујући својијем очима. Донијели су комаде тигле
и камена што је од удара поиспадало. Али црквица и
сад стоји тамо као да је Господ ту руком намјестио.
Ако се из ове битке врнем жив даћу да се
оправи и покрије. Ако ли се не врнем остављам то
у аманет својим насљедницима. Нашијем синовима
Лудовику и Соломону остављам још столицу и мач
мојега почившег оца Господара Ивана и све дужности
које из тога произилазе. Они се не могу износити из
Црне Горе. Те свете ствари су сакривене у једној
пећини и ако Господ хоће ласно ће их пронаћи.
Црногорска земља ће им сама њедра отворити. Још
им у аманет остављам да бриже о теби. Да те ни у
којем случају не забораве и да те поштују.
Морам да пожурим. Ближи се зора послије
које ће доћи ноћ коју ја нећу доживјети.
Госпођо моја, удавала се или удовала теби
остављам сву нашу личну имовину: кућу у Италији,
породични накит, сребрно посуђе из дворца и вас
новац који сам оставио у Милану код Константина
мојега ујака. Лађа и товар који су остали у Задру
су моје власништво. Уговор ћеш наћи код нотара у
Венецији и њих ти остављам. По свом повјерљивом
човјеку који ће ти донијети ово писмо шаљем ти још
и свој мохур прстен, као да те још једном вјенчавам,
нек те ćећа да си господарица, а шаљем ти и два
посребрена творила за сир, која је дала да се направе
моја баба Мара од Кастриота кад је учила да сири по
нашки суви коźи сир.
Све друго: Свете књиге, иконе, стјегове,
оружје, звона, шуме, пашњаке, ливаде, воденице,
водопоје, стада и станишта по Црној Гори и
Конавлима, палату у Котору, двор на Цетињу и
катуне на Тари и Лиму остављам црногорској цркви
и црногорском племену. Да ништа од тога не иштеш.
Осим у случају да Бог да да се поврнете у Црну Гору
да столујете, али није прилика.
Од добара на светој црногорској земљи
остављам ти палату у Будви и добра у будванском
пољу, ако те некад жеља повуче да дођеш и живиш са
успоменама. Ако опет пожелиш да газиш плитко море
до Светога Николе, као што смо некад заједно газили
море до кољена а чамџија нам послије доносио ручак
на острвце.
Овијем своју душу препоручујем Богу на
небу а тебе вјерна моја жено која си ме увијек часном
љубављу љубила препоручујем на земљи.
Госпођо моја, не плачи! Шест година љубави
и среће које смо заједно проживјели велики је дар од
Господа. Стога сам миран и без зебње и страха могу
извршавати своје дужности челника земље и народа.
Питала си ме једном не пилим ли на своја плећа
бреме веће од мојих могућности, снаге и броја мачева
који ме слиједе. Госпођо моја, да сам сљедовао само
могућности, снагу и број, може бити да бих дуже
проживио, али засигурно не бих одавно ништа ни
значио. Већ не би било ни Црне Горе ни Црногораца.
Сви около нас су витешки испуњавали своје
дужности према могућностима снази и броју и више
 37
не значе ништа. Српски су деспоти у изгнанству а
ситно племство служи отоманском цару. Албанска
је властела изгинула а рештво побјегло у Италију.
Босанско је листом примило ислам. Ни ја ноћас под
барјак немам ни једног витеза и племића, па опет
ноћас бројим десет хиљада љутијех мачева све од
простога пука.
Мој блажено почивши отац говорио је да је
народ као гора од ваџоле и не може стајати усправно
без притке уз коју се увија. Народ је добар кад се са
њим добро управља. Мој отац и мој ђед скупљали су
овај народ као стадо дивљијех коза по горама. Знам
како му који дамар цука. Због њих сам печатао књиге,
и учио их како сами да стоје усправно и без челника.
И овијем чином их учим тому. Тијем ћу у срцима
ових људи утврдити вјеру да је Црна Гора заједничка
судбина, а не приватно имање двора Црнојевића. Моја
је дужност да брижим и што ће бити послије мене.
Зато ћу мирне савјести ступити пред Господа кад за
то дође час. А близу је. Зато и ти с миром и поносом
чувај наше успомене и изврши што тражим од тебе.
Знам да хоћеш, као што си ми у пасанијех годишта
помагала у свему а нарочито око набавке штампарије
и печатања књига. Била је то наша заједничка љубав.
Ако си то ипак чинила само из љубави према мени
онда ти хвала још и више. Узгред да ти кажем да
више нијесам тако сигуран у моћ и снагу књига. Моја
љубав према књигама се охладила и готово угасила.
Грије ме још једино твоја љубав и оćећање дужности
према Црној Гори.
Знам да ћеш и ти своје дужности извршити
а нарочито оне које ти опоруком налажем. Зато кад
добијеш ово писмо запали дублијере. Обриши сузе и
не тугуј већ се поноси. Затим учини парастос за покој
моје душе. Позови на парастос твој род и господу
млетачку какви гођ да су. Не заборави мојега ујака
Константина витеза францускога краља и неколико
његових клетвеника. Не изостави ни једнога зетскога
ни албанског племића који је избјегао у Италију.
Позови и наше поморске капетане и официјере из
Боке и Паштровића који су у млетачкој служби или
се затекну у Венецији.
Нашијем нејаким синовима Лудовику и
Саламону тога дана обуци зетско племићко рухо и на
тепелак капица стави им црне траке како је обичај.
Позови наше свјештенике што служе у цркви Светога
Ђорђа Кападокијског што је мој отац саградио
у Венецији. Плати им труд да отпоју »Памјати
Господи«. Можеш ако хоћеш позвати и свјештенике
из цркве Св. Марка да и они испоју »Језус Марија«,
њима немој плаћати.
Кад све то лијепо свршиш, госпођо моја,
постој у Млецима до два мјесеца, виђећеш већ како ће
се Сињорија владати спрам тебе. Након тога нипошто
немој остати тамо већ се пресели у нашу кућу у
Фиренци. Потом спреми нашега сина Лудовика и
пошаљи га моме ујаку Константину нека га преда
француском краљу, а Саламуна пошаљи стрицу
Скендер-бегу на царски двор. Тако ће један бити уз
Цара други уз Краља. Као родитељу ми је тешко што
их овијем узимам од тебе, а њих раздвајам једнога
од другога. Али ја сам муж и господар Црне Горе, а
они су моји нашљедници и морају носити то бреме.
Уздам се у Бога да ће један од њих успјети да дође до
столице нашега оца Господара Ивана и поведе нашу
земљу.
Знам, ђетињство мојим синовима неће бити
срећно ни весело, ни на који начин. Туђи домови
су хладни а туђи хлеб грк. Питање је хоће ли након
свега и бити Црнојевићи. Хоће ли уопште знати који
су и чији су. Зато, госпођо моја, када их справиш на
пут подај им по један примјерак либра мојега оца
пресвијетлога Господара Ивана Црнојевића које сам
потоње печатао на Цетињу. Подај им још она два
ножа широког ćечива што су са нашим грбом ковани
у нашој ковници на Ријеци и по један пријепис овога
писма. Ако Бог хтједне то ће бити довољно. Ако ли
Бог не хтједне онда сам ја посљедњи Црнојевић који
ће пред њим дојахати на коњу.
Није христјански што без понизности и са
охолошћу спомињем његово име. Али, ако га има и
ако је Господ над војскама разумјеће ме и опростити.
Издали су ме сви, госпођо моја, и савезници и
пријатељи и браћа, сви осим тебе, драга моја, и мојих
голих и дивљих Црногораца. Па ни они нијесу остали
уз мене из љубави или због оćећања дужности или
ради виших циљева. Црногорци су уз мене из ината
помијешаног са нејасним и неразумљивим оćећањем
сопствене части. Зато ми кипи у персима, кључа
и вријед, горчина и страх. Леђа ми се повијају под
теретом који не могу понијети ни веће ни задружније
велможе и краљеви. Опет умро бих миран и
срећан када бих знао да наше синове неће омамити
тамножути медењаци и завести туђинско церекање и
мајмунисање. Оооој!
Ево свиће. Иза Проклетија се помаља сунце,
нечујно као ухода из заćеде. Из измаглице око Језера
као јарбол насукане лађе стрши град Жабљак. У
близини чујем цвркут неке птице. Штитоноша ми
управо доводи коња. Вријеме је да кренемо.
Тебе драга моја госпођо и нашу нејаку ђечицу
љуби и грли потоњи пут ваш Ђурђе Црнојевић,
Господар Зете. Збогом.
(Ставља књигу у њедра, узима мач и одлази.
Чује се топот коња, звук гусала и јека црквених
звона).
 38
ДНЕВНИК ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА
Ђурђе је волио валовити, стакласти, сјај
папира и зелено мастило.
Мистислав записује митове и своје ноћне
снове.
ТАМНИЦА
БИЈЕЛИ ГАВРАН
У тамници сам.
У Равени сам.
Ја, Ђурђе Црнојевић, од оца Ивана и мајке
Маре, шест сам година Господар Црне Горе. У
Венецију дођох за помоћ против Азијата. Моје
Господарство пренијех на брата Стефана, до мог
повратка.
Већ више од двадесет година на Жабљаку
се вихори турски барјак. Изнад моје спаваће собе
и омиљеног прозора (мога погледала). Ту сад
леже азијатски спавачи (Анадолци) са нескинутим
оружјем.
Волио сам с тог прозора на Жабљаку гледати
у благословени предио воде и камена. Гледао сам у
моје историјске и књижевне видике.
Тамо се вихори, не само један барјак, но
су цијели бедеми опсути њима. Један барјактари
и кидише високо. Као да удара у небо изнад Црне
Горе. Први пута га виђех са Обода (са браћом, доље у
низини, гледасмо своје напуштено гњијездо).
И Нова пријестолница поткопана је из самог
подножја. Кују се нове османлијске сабље са златним
дршкама. На Цетињу се и сад вихори Грб моје државе
и мог и очевог владарства (али, до кад и како?). Дођох
овамо и од Сињорије, од које тражих помоћ, бих
бачен у тамницу. Не шћедох бити вазал над вазалима:
и то рекох. И не само то, но рекох и још покоју грдну.
Таоц сам куђ гођ се окренем. С једним
лажним оком Венеција гледа на мене, с другим,
широм отвореним, на Порту. То исто ради и Порта.
Моје и Очево понизје и таочје шћели су и једни и
други.
Са собом поведох жену и петоро малољетне
ђеце. И њих моја тражена заштитница држи као
таоце. И тражи од мене све а да не добијем ништа.
Да ратујем за њене интересе и по Ломбардији и на
границама Црне Горе.
У венецијској сам тамници а стално сам тамо
одакле кренух. Ође се више мисли на живот него на
смрт.
Не, изнад мене нијесу ничије Палате... Изнад
мене је Доња и Горња Зета. Изнад мене је Црна Гора.
Ја сам само у равенским и дуждевим катакомбама.
Прелазим праг своје наде и врћем му се. Од
Црнојевића Ђурашевића до мене Ђурђа Црнојвића
све је изгледа било тако. Црно... Црно, као тамница
у тамници...
Ође највише волим призивати крпице
бијелих облака на ведром небу изнад Жабљака и
Цетиња. Они су моји знаци и отворене корице мојих
књига. Што се више улази у рукопис једне књиге све
се више постаје њен двојник.
Моји преци на челу са Стефаном устоличише
Жабљак. Њихова матична постојбина је Горња Зета.
Мој отац Иван пресфисну због Скадра, Љеша,
Дриваста, Кроје и најзад због узвишеног Жабљака,
због новоустоличеног и немоћног Цетиња. Због
нове велике сабље која виси изнад Црне Горе, због
превјера и ултимата са двије стране од свијета, због
уцјена и због узалудно даваног и пресахлог блага. У
вријеме владавине оца му Стефана, десет година је
Иван био талац на двору Стјепана Вукчића Косаче.
Ослободила га змијасто милостива Сињорија, те га
доведе у Венецију и уз богате дарове отпремила (1452.
године) за Зету, Црну Гору. Ранији господари Горње
Зете бијаху Ђурађ Ђурашевић и син му Ђурашин, као
и браћа Ђурађ и Љеш. Би то у вријеме Мурата Другог,
претходника Мехмеда Другог Освајача.
Господар Иван страховао је за Храм којег
посвети Пресветој Богородици и којег као да
пренесе из Лорета ђе се на путу за Напуљ поклони у
тамошњем Храму Пресвете Богородице и донесе ође,
у Долац, у ову подловћенску скривину ради спасења
своје душе и своје државе. Плашио се да ће завршити
као и Црква Светога Ђорђа на Жабљаку.
За градњу Новог Столишта више није било
мјеста. Измицали су се и он и његови преци испред
Румије (и иза ње) до Ловћена. Нијесе имало куђ,
нако у Сиње море. Или ође ђе сам ја. Ми, Иванови
синови, млади и невични. Чувани у свили и кадифи
од главоćечја које нам је, као и нашим прецима,
припадало од рођења.
Наша Мајка, виђевши немир на Двору и у
преполовљеној земљи, говорила нам је једно те исто:
„Будите Иванови синови. Будите са собом. Не дајте
да се међусобно замрсите и радите један другом
о глави... Ионако ћете бити Султаново робље...
Слушајте се... Не крвничи те се... Главарите се уједно!
Мајка је сваког јутра ишла у Храм Свете
 39
Богородице молећи се пред њеним ликом и над
Ивановим гробом. Имала је свечевски изглед и
у Двору и у Цркви Пресвете Богородице. Отац,
Иван, пресфисну због изгуба земље, а мајка, Мара,
пресфисну због нас, њезиних синова. Не бисмо сви
по њеној вољи. Виђе клице ђавољег ćемена.
Говорио ми је отац Иван: „Боље ти је да
будеш вјечити тамничар него туђи господар Црне
Горе. Црна Гора се мора носити као свој терет... Као
што Исус носаше свој крст ка Голготи... С њом, или
без ње... „
Борио се мој отац, Иван Црнојевић,
нестајао. Не виђе много наде ни у мојој женидби са
Венецијанком. (Венеција му је била одступница, али
- и мртав ослонац!). Султан Мехмед Други Освајач
говорио је: „Са свим бих се могао измирити, али не и
са Иваном Црнојевићем“.
И умрије изненада. Без тестамента. Шест
година послије изградње Храма Пресвете Богородице
у којој би сахрањен. Испред капије Манастира
бијаше постројена чета његових оружаника на
коњима од којих први држаше високо подигнут
Иванов мач. Опијело је служио архијепископ зетски
Вавила са осталим црквеним великодостојатељима,
двородржцима, околним велможама. Присутни
бијаху изасланици которског провидура. Турци по
свом драгоману из Скадра понудише присуство
сахрани свог изасланика али ту понуду не прихватих.
Уз мене, припијена и збуњена од свега што се
десило са Господаром Црне Горе (управо на дан
њеног невјестачког доласка на Цетиње) стајаше моја
жена, Јелисавета. Поред одра мог оца, изгледаше
као светица (са грчем на лицу и изгубљеним сјајем
у њеним као венецијанско море вјечито узбурканим
очима)... Звонило је Иваново звоно, као и звона са
Влашке цркве.
# као најмлађи Иванов син, може докопати пријестола
(„У Псалтиру с послиједовањем из
Црнојевића штампарије (1495), прерадом
Дамаскинових таблица, Ђурђе Црнојевић је саставио
Пасхалију са луновником и синаксаром... У Псалтиру
са послиједовањем из Црнојевића штампарије, од
листа 184, закључно са листом 192, налази се текст
Пасхалија. На самом почетку, каже се да је пасхалија
с луновником (мјесечевим календаром) и синаксаром
(јулијанским календаром)... Свакако се може рећи
да је Ђурђе Црнојевић у великој мјери познавао
календарску примијењену астрономију свога доба...
Да би направио Пасхалију, Ђурђе Црнојевић је морао
да, до префињених детаља, проникне у узајамне
односе кретања Земље и Мјесеца. Јасно је да Ђурђе
није могао користити неки лунарни календар до којег
је дошао, ако није посједовао знање из астрономије
и био упознат у детаљима са проблемом изналажења
датума празновања Ускрса“.)
#
Постах господар Црне Горе. Сам са собом.
Самац Черногорски. А морам потврдити себе и свога
Оца!
Паде Дукља под Рашчанима, паде Зета
под Деспотијом српском, падоше Војислављевићи,
падоше Балшићи. Подмукли тамничари Црне Горе
и сад долазе и од Скадра и од Мора... Венеција је
лијепа, Скадар је лијеп, али, Цетиње је моје...
Црну Гору нећу никоме поклонити (као што
то уради Балша Трећи, даде Зету своме ујаку, Стефану
Лазаревићу, као парче папира, као кутију скадарског
дувана; послије, са њим и његовим насљедником, као
и са Републиком Светог Марка, ратовасмо скоро пола
вијека за Очевину).
Браћа моја несувикла: Стефан нејак,
Станиша још за очева живота убјеже код Султана
(вјерујући да се, једино тако, нуђењем себе Стамболу,
који му није припадао)... Ратоваћу
или тамновати. Носићу Иванов
мач. Смркнут сам, али штампаћу
и књиге. И писаћу их...
Имам Штампарију,
имам папира, имам боје,
имам печатеље, имам и своју
печатељску руку, имам добро
наоружану коњицу... Сабља ми
не иде од руке, али, од ње се не
могу одвојити. Да није како је,
довео бих нове зидаре, штампаре
и библиотекаре. Најрадији сам
Цетиње претворити у Велику
Књиговаоницу. У Велики Бијели
Черногорски Рт. Да се бијеле
књиге у мени и око мене као они
 40
Бијели Гавранови изнад Горње Зете (виђох их као
сунце у сред поноћи)... Да ми ђеца и моји потомци не
буду вјечити погибељници, но писмозналци, свјетски
путници, литерате, језикословци, сликари, зидари,
библиотекари, сновачи, зналци свијета... Да буду
Нови Коперници, Колумби, Богољубци, Штампари,
Звјездознанци... Нас одређују туђе историје. Туђе
очи... Хтио бих виђет други земљовид моје земље.
Пред очима су ми Моји Једрењаци.
(„Да ли је Макарије почео штампање
Псалтира случајном страницом слога чије се
димензије понашају по правилу златног пресјека?
Свакако да није, него је морао упознати његову
конструкцију од свога Господара, Ђурђа Црнојевића.
Нијесу познавали његову бројчану вриједност у
смислу како се данас пише... Али, Ђурђе је могао да
се сусретне са Фибоначијевим рекурентним низом 1,
1, 2, 3, 5, 8, 13, 21... “)
Једрењаци... Једрењаци... Једрењаци...
Њихове запете полукружне, јатасте и јајасте
бјелине. Њихова лакоћа постојања. Хтио бих ође, у
овој небодржини, уврстити ђевојачки кикот. Тражим
и тражићу Знак Бјелине у овом Црнобрђу. Између
аполонијског и дионизијског, ја сам у знаку Ваге и
Либра. У Венецији и мимо ње загледах се још више
у бијелу боју. У њена недостижна тајна својства.
Улазио сам у атеље Ђентила Белинија. Дуго бих
стајао пред сликама његовог стварног бјелила.
Бијелу боју су венецијански и флорентински сликари
дизали до узвишеносати. У њој се огедало све што
је на слици било. И мој лик тамо виђох. И све то
носих од Венеције до Цетиња. И када бих хтио да
се сакријем од ове боје нијесам могао. Себе сам
видио и у олтарским сликама Цетињске Библиотеке.
Некад су ми моје руке изгледале плаве, некад црвене,
некад бијеле, некад мртве. Некад сам хтио да будем
алхемичар. Велики светлар Велике Черногорскеје
Свјетлости...
Сањао бих неког ко је давно умро; а ево,
поново умире на мојим рукама.
Пишем Ово Либро преко свих Либра које
сам прочитао, преко свих Либра које сам штампао и
преко свих Либра које ћу писати и које ћу штампати.
А Ово Чудно и Подесно Либро носићу са собом док
гођ Бог буде хтио. Са личним стварима које ће ме
увијек подćећати да сам још жив.
Разнешен сам и замршен одавде до Цетиња и
Цариграда. (Не смијем бити гласан а нећу да ћутим).
Бјелине које у овој утами остављам постају моја
једина филозофија. Бјелином и муком ћу завијати
своје путеве и свако своје годиште. Разбјељине
између мене садашњег и малопређашњег, записаног
и незаписаног, заједно са мојим Лунарним паскама,
мој су дом... Моје бјелине и моја слова као да сам
скидао, не само са Горње Зете, но и са сликарскијех
платана те сам их гледао скитајући, некад безбрижно,
по Ломбардији. Не знам ђе ћу се и како скрасити...
Знам једно: нећу бити ничији... Ђурађ Црнојевић
иште од мене Ђурђа Црнојевића!
И ође сам морао да ратујем под венецијанском
заставом. За мном су слате поћере и поћернице.
Ипак, налазио сам времена да дођем до књиге и да
читам. Читао сам Цицероново дјело о беćедништву
које преведе и штампа Андрија Палташић, Тацитову
Германију и Спис Диодора Сицилијанског. Читао сам
и Јована Дамаскина, Козму Мајумског, Лава Мудрог,
Константина Профирогенита, као и друге писце,
црквене великодостојнике и владаре с краја првог
миленијума. Књига ме претварала у дан који сањах..
Жеља ми би да видим Рим, али сам вазда био
под присмотром Дуждевих Аргуса. Мој пријатељ
из Милана, Андреја Веркоја, Римљанин, нудио ми
је да отпутујем с њим и да ће ми он бити домаћин
и водич у Древном Граду. Хтио сам да упознам
Ватиканску библиотеку и да видим неку од озидина
Библиотека из доба Римског царства. Надао сам се да
бих у Ватиканској библиотеци нашао и неке записе
о рановјековном периоду моје државе и да бих тамо
наишао на разумијевање. Остало ми је само да сањам
о тајнама и лавиринтима Ватиканске библиотеке и
о остацима Библиотека Римског царства. Био сам
опćеднут и причом да се, покрај Рима, налази неко
језеро ђе су, већ двије хиљаде година, двије најљепше
лађе античког доба; прављене су по наређењу једног
од римских императора...
Ни мој отац Иван није долазио само у
Венецију. Једном је, трагајући за помоћи у борби
против надолазећих Турака, путовао преко Анконе и
Лорета у Напуљ. Од Напуљске краљевине тражио је
савезништво... Још једно потуцање за спас Црне Горе.
У Лорету је Иван-Господар свратио на
ходочашће у Цркву Свете Марије. За ову невелику
Цркву знано је да је под њен кров донешена родна
кућа Мајке Божје из Палестине. Том се Светилишту
поклонио и завјетовао да сагради сличну цркву на
Цетиње. Неколико година касније био сам са Изабетом
на истом том ходочашћу у Лорету. Поклонили смо
се Пресветој Богородици, обнављајући Очев Завјет.
Изабета је заплакала.
#
Ја сам Ђурађ Црнојевић, Самосвојних...
Моје границе су границе Мога Оца.
Над собом ја торжествујем!
#
(Одломак из „Бијелог гаврана“)
Борислав Јовановић
 41
МАКАРИЈЕ ОТ ЧРНИЈЕ ГОРИ
Сунчани дан је измамимо Макарија из хладне
одаје штампарске радионице, а изласком у природу
одложио је украшавање гравире на Четворојеванђељу.
Сачекаће на сунцу док се растворене боје саме од
себе не слегну и дођу. Упутио се к мосту и скренуо
низводно према млинима Црнојевића. Стао је изнад
коловрата који је текао у два правца: један ријеком а
други, плићи, пунио је дуго стрмо корито, одакле се
вода стакала и свом снагом падала на кружна дрвена
витла. Витла су покретала округли, грубо тесани
камен намијењен мељави. Већ неколико дана два
млина Црнојевића раде ноћу и дању, како би хљебом
опскрбили изморену војску и живаљ, чије колоне
избјеглица из Диоклицијанове Зете и Зете Светог
Михаила промичу покрај Црне греде и окомито се
спуштају у долину, запосиједајући обалу ријеке и
цетињско поље.
Чинило му се да ни звон природе више није
онај непрестани одјек који подстиче снагу свему што
живи и што се успиње, те је отуд настала и сумња:
доноси ли ова касна јесен поруку полома и смрти
људима у зетској пријестоници? Све је у природи
јутрос напола прекраћено: шумови воде и лишћа,
скокови зрневља са прегријаног каменог жрвња, а
цвркут птица застао у кликтању, као да је затечен.
И опет нова сумња: није ли и данашњи дан пришао
Макарије
завјери против Мауромонтовог рода насељеног у
брдима? Ćео је на камено раскршће два тока ријеке и
из свег гласа звао ђакона Јеронима, па Пахомија, али
је одјек замукао на раздаљини ширине руку, спутан
у зачетку, падајући у коловрат испред њега. Ово му
је личило на најаву скоре несреће, настале поплавом
и помјерањем тла ка понору Цетиње или најездом
многобројне војске и да би ослободио звук, звао је
кнеза Ђурђа, молећи га да дође и покупи мељаву.
Глас је потонуо изнад корита и сручио се узаним
током брзака који је падо у витла и ту се преобратио
у брзометни одскок зрневља и учестало жуборење
воде.
Зваће Теофана Новгородског и Ловра
Добричевића, па ће природа да се покрене и оживи,
а из тишине која је притисла цетињску котлину
ослободиће се звук; његов глас ће попут лета какве
невидљиве птице да кружи пространством, умножава
се и све више јача и понавља. Устао је и звао Теофана
Новгородског, али му се глас зауставио на уснама и
расуо изнутра, те је поново ćео. Са заравни изнад
Богородичне цркве огласила су се звона, али су и
она губила снагу, јер их је чуо као тихи плач мајки
окупљених на гробљу под липама.
Изашао је из печатељства да би избјегао
мирисе који су га дражили и приморавали на кашаљ
и сузе. Опет би некуд бјежао од нереда насталог
у природи расулом тонова који напола утихнули
збуњују све што се јутрос затекло под сунцем. Можда
би Ловро, градитељ звјезданих мостова у локви
испод брда, могао нешто више да му каже о смутњи
насталој под ловћенским горама, па и о учесталој
појави свјетлосних трептаја уочи синоћњег заласка
сунца. Савински живописац укорио би барбарина,
рекавши му да је дуга обрнута слика сунца на
копрени плаховите кише, или би дуги умножио замах
и дубину одраза у одсјају, пошто и један и други
тврде да умјесто седам виде дванаест дугиних боја.
Сунце је јутрос у налету покупило росу и одсликало
свјетлосни мост од Ђиновог брда ка Доњем пољу. Са
супротне стране цетињске котлине, понта је изгледала
стрма и бљештава, и спуштала се са ловћенских гора
ка катунском камењару.
Јутро га наводи на помисао о изненадној
промјени и пометњи у Зети. Откако се вратио
из Котора, изубијан од подивљалих арагонских
морепловаца и изгребан вршцима мачева кнежевих
гренадира у галији са двадесет пет клупа, људи у
средишту Црне Горе су се смркли и заћутали, или
говоре у пола гласа, као да предоćећају скори пут преко
свјетлосног моста ка мјесту боравка душа. Предвојени
звук и свјетлосни мостови који спајају камена брда
 42
око зетске пријестонице нијесу појаве о којима он
и Ловро могу да нагађају. Призори остају тајне и у
поćеду су милости једнога. Са том мишљу Макарије
је устао и упутио се ка штампарској радионици да би
довршио гравиру на Четворојеванђељу и испробао
јачину и сјај разблажених боја.
У печатељству је затекао Ђурђа и ђаконе
Јеронима и Пахомија са неколико копљаника из
кнежеве заштите, који су ужурбано паковали
неповезане књиге, растурали пресе и слова, а олово
додавали ковачу Марашу или га трпали у оковане
дрвене сандуке. Мобиље су копљаници похрањивали
у степенасту камену провалију покрај звонаре,
удаљену стотинак корака од Богородичне цркве.
— Звао си ме, Макарије. И ђакона Јеронима!
— забринуто ће кнез.
— Пењите печатељство на свјетлосне
мостове, велики кнеже!
— Чули су те на двору и у порти Богородичне
цркве — опет ће кнез.
— Мобиљу је мјесто међу звијездама, велики
кнеже!
— Звао си и мртве. Теофана Новгородског.
— Пала је ограда око Влашке цркве!
Пошаљите копљанике да је подигну. Рђав је то знак,
велики кнеже.
— Имају другога посла Макарије. Сваљују
камење и затрпавају отвор над макинама.
— Свјетлосни мост се у окрету спушта у
Доње поље, над увором Цетиње. Повућиће и Слово у
висину, велики кнеже.
— Пресе смо подмазали и умотали у чоју! На
покопу није било богослужника.
— Низ Суторман се сатире камење.
Обурвавају се Иванове међе. Чујете ли полом, велики
кнеже?
Свако је говорио за себе: Макарије о
свјетлосним мостовима, растуреној огради око
Влашке цркве и међама Иванове земље које се
обурвавају и потиру камене ознаке, а кнез опет није
могао да појми откуд Макарију данас толика снага
гласа од чије громкости су и стакла кнежевим одајама
подрхтавала.
— Аскери су запоćели ободске стрмени и
кренули уз ријечку котлину. Дозови их и уплаши,
Макарије!
Испред штампарске радионице чули су се
ужурбани кораци који су се умножавали и јачали, и
убрзо је око двора и Богородичне цркве трештало
од непрестаних одјека корака. Одважан и убрзан ход
Макарију је давао наду да се зетском пријестоницом
крећу бројне колоне увјежбане војске, чије су
претходнице већ запоćеле Вртијељку и прилазе
Белведеру.
— Мараш са два момка дијели мачеве,
велики кнеже! — јави Јероним са ошкринутих врата.
Копљаници су носили преостале сандуке и
постоља за пресе и успут нехотице преврнули корито
са бојом. Макарије се сагао над обореним коритом,
умочио прст у локву покрај посуде, и погледао га
према свјетлости.
— Дошла је, Пахомије! Сјај јој је блистав.
Погледај!
Купио је боју по поду и враћао је у корито.
Квасио је руке топлом, разблаженом течношћу и у
журби захватао расуте капи по неравном и искрзаном
каменом поду.
Штампарска радионица била је већ
испражњена, а учесници јутрошњег растура
црногорског печатељства се разишли: Ђурђе са
копљаницима и Пахомије ка цркви Свете Богородице
на подневну молитву и причест, а Јероним узбрдицом
ка звонари да помогне Михаици. И звона су се
брзо огласила, јаче и учесталије, а из Богородичне
цркве грунуо је црквени хор чије је појање водио
митрополит Вавила, тихим, дрхтавим гласом који је
испунио простор опушћеле штампарске радионице.
Макарије је све брже вукао линије по
хартији, чучећи, а насликане цртеже лијепио по зиду
густим раствором боје. Преко пута печатељства, у
Богородичној цркви, кир Вавила са свештенством
обављао је причест у пратњи манастирског хора
који је испраћао браниоце зетске пријестонице ка
Црној греди и Вртијељци. Ређао је имена живих и
мртвих, и при том се бркао, јер је међу покојнима
поменуо оца Никанора и врањинског првака Тугора
Мрку, због чега је Макарије нагло устао. Испао му
је папир величине насловне стране Октоиха на коме
је насликао Смоковац у пламену и пјегавог пса који
ускаче у ватру а у зубима носи окрњени, црвени
мјесец о уштапу.
Звона су се све рјеђе оглашавала а црквени
хор је утихнуо, пошто је служба била завршена
појањем опијела преосталим живим становницима
зетске пријестонице. У близини штампарске
радионице поново су се чули кораци, несигурни
и тихи. Одмахнуо је руком и наставио да слика,
плашећи се да се боје не осуше и не стврдну. Сунце
се већ нашло изнад манастирских конака и зашло на
размак скока од починка, када је цртежима отпочео да
лијепи супротни зид штампарске радионице.
За само један дан завршио је двадесетак
цртежа на тврдом папиру величине насловне стране
Октоиха и оставио их у поćед сјутрашњим освајачима
зетске пријестонице...
Академик Чедо Вулевић
 43
МАКАРИЈЕ
МАКАРИЈЕ (око 1463 - послије 1533), јеро-
монах, први црногорски и јужнословенски штампар
ћирилских књига. Типографско умијеће научено у
Венецији Макарије је употријебио у својој Црној Гори
у Штампарији Црнојевића. Као главни штампар, са
својих седам мајстора, урадио је матрице за иницијале
и графичку орнаментику, слова пресе и остале
потребне справе. Штампарија Црнојевића почела је
с радом 1493, када је штампан Октоих првогласник,
а радила је до краја 1496. Из Штампарије Црнојевића
изашло је укупно пет књига; све их је рукодјелисао
Макарије. То су још: Октоих пето гласник (упоредо
с Прво гласником), Псалтир с посљедовањем (22. IX
1495), Молитвеник (Требник или Еухологиј, завршен
1495/96) и Четворојеванђеље - урађено вјероватно у
другој половини 1495. и у току 1496. Ово јеванђеље
сачувано је само у пријепису из 1548. године.
Претпоставља се да Макарије води
поријекло од куће Црнојевића - на основу чињенице
да је напустио Црну Гору (1496) заједно са Ђурђем
Црнојевићем и пошао у Влашку, јер је за влашког
војводу Радула била удата Ана, ћерка Ивана
Црнојевића. Тамо је отпочео штампање књига
почетком XVI в., а касније достигао и “високу част да
постане митрополит” (1525). О Макарију Црногорцу
румунски историчари тврде да је, као њихов
ПСАЛТИР ЦЕТИЊСКИ
ПСАЛТИР ЦЕТИЊСКИ, богослужбена
књига из Црнојевића Штампарије. Псалтир је једна
од библијских књига Старог завјета која садржи
пјесме или псалме. Читав псалтир прочита се у
току седмице, а за вријеме Великог поста два пута
у седмици. На словенски језик први су га превели
Ћирило и Методије. Псалми, од грчке ријечи
псалмос, означавају пјесму која се изводи уз пратњу
харфе. Укупан број псалама је 150. Подијељени су
у 20 катизми, а свака катизма на три “славе” или
антифона који се завршавају доксологијом “Слава
Оцу и Сину и Светому Духу”. Слиједе молитве
послије катизме и девет библијских пјесама које се
пјевају на јутрењу.
Црногорски Псалтир, поред псалама, садр-
жи часослов, мјесецослов с тропарима и кондацима,
молебствија, акатисте и скраћени Октоих.
Цетињски (Црнојевића) Псалтир с посље-
довањем сачуван је у свега тридесетак примјерака.
ЛИТ.: В. Мошин, Литургијске књиге
источне цркве, Енциклопедија ликовних умјетности
III, Zagreb, 1964; B. Šekularac, Dukljansko-crnogorski
istorijski obzori, Podgorica 2000.
Б. Шекуларац
Морнарица Црнојевића у
борби за одбрану Скадра
У Скадарском рату, (1474), када је млетачку
посаду у Скадру опколило око 10.000 турских
војника, Венеција је замолила Ивана Црнојевића
за помоћ. Он је 1. III извијестио Сињорију и о
изградњи турске тврђаве Депедоген (касније
нетачно назване Немањиним градом) у Подгорици.
13. VI цијенећи његове заслуге за сигурност Котора
и Скадра, Венеција му, шаље богате поклоне. Млет.
сенатор Д. Малипјеро и Трогиранин Ћипико дају
драгоцјене податке о тој борби у којој је Иван
Црнојевић са 8000 људи са 17 бродова (фуста)
и преко 80 чунова (чамаца) одлучно помогао
млетачку одбрану Скадра од Османлија.
митрополит, писао хронике “од знатне важности за
историју Румуније”. Између 1526. и 1528. написао је
географски спис Тлкованије, у којему износи податке
о Дакији и земљи Црнојевића, Сматра се да је у
старости, 1526, отишао у Свету Гору и тамо постао
игуман манастира Хиландара. Посљедњи податак о
њему потиче из 1533. г. када је као игуман боравио у
Молдавији и код војводе Петра IV Рареша успио да се
избори за сталну годишњу помоћ Хиландару.
Јеромонах Макарије “от Черније Гори”, први
државни штампар у Европи, оставио је дубоки траг у
црногорској култури. Био је не само вјешт и даровит
штампар, него и уман мислилац и богослов, дубоко
одан својој држави, својој вјери и своме народу. Само
изузетан теолог је могао написати онако духован
поговор у Октоиху. Од свих седам Макаријевих
мајстора - типографа остало је записано једино име
Пахомијево. Пахомије “от Ријеке” (Црнојевића)
емигрирао је заједно са Ђурђем Црнојевићем
(1496) и касније постао главни штампар Божидара
Вуковића Подгоричанина. Пахомије је рукодјелисао
три ћириличке књиге: Служабник (1519), Псалтир с
посљедовањем (1519) и Молитвеник (1520). У свим
књигама Пахомије с поносом истиче своје црногорско
поријекло, а у Молитвенику још додаје “от остров
диоклитијскаго језера”. Управо инок Пахомије
потврђује директну везу између Штампарије
Црнојевића и Божидара Вуковића у континуитету
црногорског штампарства.
ЛИТ.: Б. Шекуларац, 500 година Ободске
штампарије, Цетиње 1999; Д. Мартиновић, Луча
тамом обузета, Цетиње 1995, С. М. Штедимлија,
Црногорске штампарије у XV вијеку, Загреб 1938, Д.
Богдановић у Историји Црне Горе, II/2, Титоград 1970.
Б. Шекуларац
 44
Божидар Вуковић
Предговор Минеју
...Аз Христу раб Божидар Вуковић благодјетију божјеју желание имјех от јуности мојее и љубов к
божественим црквам, молих се всеблагому владицје Христу моему да ми поспјешит к желанију моему да
свршими сие дјело јеже начех дјелати, (ј) сборник богу на славу, на похвалу всјем светим, и христијаном
на ползу, поњеже смислих вријеме старости мојее, јако вријеме смртное приближает са, и житие наше не
многовремено, јакоже пророчствујет нелжни пророк Давид...
Сего ради убојах се смрти, поњеже не гледает ни цара ни бољарина, и видјех времена тежка
сут, поњеже времена посљедњаја јесу, между језици многије рати и велико попјереније од Исмаилтен на
христианех, заради сгрјешении наших. Того ради и наше уксњеније бист в западниих странах, италских,
в вјелицеј јереси римскеј, не могшии изити в својем отечеству заради исмаилтскиих великих попјерении,
јакоже и прежде рекох в иних књигах јеже саставих на типарех, да изнесем в својем отечестви сие типаре.
Сего ради мољу господа бога и пречистоју јего матер да ми поспјешит на свршение дјелу, и потом јако буде
воља божиа; мислим сие типарје да изнесем в своје отачаство, е да кого бог изволи по мојеј смрти да се
потруди заради божествених црквах, да исплниј колико буде воља божиа недостатчство светих књиг, јеже јест
умаљеноје иновјерним језици. Апостол же Павел глагољет: красеј црков, своју душу красит. Мољу же всјех
отце и братију чтуштих или вспјевајуштих, љубве Христове ради, аште будет што погријешено исправљајте,
и мене грјешнаго Божидара благословите...
И поставих си бељег мој вишеписаниј, даровани ми велицием кјесаром Кариолушом, јеже глагољат
се бити по имену В кјесар от рождества Христова, обладајушта римским начелством и мнозем и инием
странам господин нарицает се.
Начеше се писати сие светие књиги глагољемии Минеи в љето 7044 (1536).

Божидар
Вуковић
 45
ЦРНОЈЕВИЋИ И ПРВА СВЈЕТСКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА
Канонизацијом слободе и Цетиња и уздизањем до култа Црногораца, ЦПЦ и Црне Горе као и оснивањем
прве државне штампарије у свијету, црногорска династија је креирала egzemplar mundi и прву
тотализацију црногорске историје
Алвин Тофлер у својој философији историје је убицирао и координирао у преćеку великих небе-
утврдио је феномен глобализације као круну свјетског ских кругова који пролазе кроз света мјеста Назарет
историјског процеса. У његовом философском дис- и Витлејем у Палестини и духовне и културне центре
курсу егзистира тријадна глобализација свјетске по- Европе, Венецију и Париз. Средствима сферне три-
вјеснице. Прву свјетску глобализацију представља гонометрије лако је доказати ову констатацију. Узму
епоха хуманизма и ренесансе са епохалним научно- ли се координате мјеста за наведене велике кругове
истраживачким револуционарним открићем - прона- Назарет-Венеција и Витлејем-Париз, види се да је
ласком штампе и штампане књиге. Другу свјетску њихов преćек цетињска земаљска вертикала. Поред
глобализацију испуњава индустријска револуција ње Црнојевићи су започели другу - духовну верти-
с Џемс Ватовим проналаском парне машине, а тре- калу.
ћу информатичка 20. вјековна револуција са пост- Друга чињеница, невјероватна али истинита,
индустријским инвентивно-иноваторским открићем везана је за изградњу цркве Рођења Пресвете
компјутерске технике и конституцијом информатике, Богородице на Цетињу 1483. године. Градећи своју
информатичког друштва, интернета и дигитализације. задужбину, Иван Црнојевић усмјерава осу цркве у
Све три и свака на свој начин глобализовале су правцу Лорета, односно црква је окренута порталом
свијет, реконстритуисале мондијализам и успоста- према Светој кући у Лорету. Оса садашње цркве, која
виле у Маршал Маклауновом смислу мундус као је изграђена на темељима Црнојевићеве, помјерена је
глобално село. Тако је свјетски историјски про- од правца запада према сјеверу за угао од 180, што је
цес од Гутенберга, преко Вата до Гејтса и Мајк- потребан и довољан услов да претходна тврдња буде
рософта тријадно испуњен тријумфима духовне истинита.
еманципације, материјалног социоекономског про- Послије рушења манастира Црнојевића,
цеса и постиисторијске доминације духа и ума. неколико година касније, владика Данило је 1701,
Дух је ренесансом загосподарио да би био смије- у подножју Орловог крша, подигао нови. Да ли
њен материјом као симболизацијом машинско-ин- због конфигурације терена, или због неких других
дустријске револуције и најзад се поново обновио разлога, оса цркве Рођења свете Богородице није се
кроз властити тријумф информатичког друштва, поклопила са осом срушене цркве. Она са правцем
путем компјутеризације, интернетизације, робо- истока захвата угао од 32,50, из чега произилази да
тизације и дигитализације. Тијем је свјетско-исто- је њен олтарски дио окренут према Светој земљи,
ријски процес прошао путању од духовног преко ма- односно према Назарету. (Б. Мијановић, Цетињске
теријалног ка њиховом синтетичком сусрету и споју вертикале, Цетиње 1997., 6-7).
под доминацијом првог. Хтио то или не, Иван Црнојевић је спојио
Црнојевићи, трећа по реду знаменита црно- свој храм на Цетињу са Богородичином светом кућом.
горска династија је инволвирала себе, Црну Гору и Настало у беспућу, у змијарнику, Цетиње
црногорски народ у свјетски историјски процес да- даје нови смисао новојековној историји Црне Горе.
јући првој свјетској глобализацији пионирско оби- Његово саздање је епохални чин у црногорској исто-
љежје посвјетовљеног државно-националног проје- рији. Оснивањем Цетиња, Црна Гора улази у ново
кта оснивањем цетињске, прве државне штампарије доба својега развитка, а једна њена планинска обла-
у свијету. Црногорски доминуси су успоставили ст добија значај пресудног историјског жаришта.
концепт новог центра у првој свјетској глобализацији Настало из нужде да се одбрани независност и по-
трагајући за апсолутизацијом центра као пупка врати изгубљено, Цетиње постиже у визији Црного-
свјетске историје и (мондијалног) духа. раца највеће ослободилачке и хуманистичке врије-
Сага о Цетињу или откривање центра дно сти. Као што се држава Црна Гора наставила на
Иако Јеванђеља нијесу историјски извори у Превалис, Дукљу и Зету, и Цетиње се наставило на
правом смислу те ријечи, она за православне и като- њихове центре: Скадар, Папратну, Жабљак, Обод.
личке вјернике имају највеће историјске вриједности. Мијењајући називе, селећи своју пријестоницу и ćе-
У њима је описан живот и дјеловање Исуса Христа у диште властите митрополије односно Црногорске
Палестини - Светој земљи, како је називају хришћани. православне цркве, Цетиње и подловћенска Црна Гора
У њој се налазе света мјеста, везана за Христов живот. постају насљедници цјелокупне њихове историјске
У покрајини Галилеји је мали град Назарет, у коме стварности. Цетиње се реконституише на древном
се десила благовијест, и растао Христ. У покрајини урбсу из I-ог стољећа познатим под именом Алата
Јудеји је главни град Палестине Јерусалим, мјесто (Налата) на медитеранском пупку-жилишту свијета.
Исусовог страдања, а нешто јужније је Витлејем, С Црнојевићима се довршава једна историјска новост
мјесто његовог рођења. и почиње друга, ствара је Цетиње исто толико колико
Одређујући Цетиње за свој центар и ćедиште њега ствара историја.
Црногорске (Зетске) митрополије, Иван Црнојевић га Својим настанком, Цетиње је узроковало вје-
 46
ковно ратовање и трагику. Црногорски народ ниједан
сукоб с непријатељем није избјегао, нити се у томе
исцрпио. Био је историјски кадар да досегне слободу
као своју основану сврху.... И када је паљено а Мана-
стир разаран више пута, Цетиње је на преćеку цен-
тралних небеских координати остало центар отпора и
слоге и камени пријесто слободе, израз достојанства
и неуништиви начин слободарског живљења.
Слобода основ и праоснов човјека, мишљења
и свијета. ЦПЦ храм слободе
Слобода је праоснов и утемељење људског
рода. Човјек без слободе није човјек. Народ без
слободе није народ. Држава без слободе није то што
јесте. Исто важи и за људско мишљење. И свијет
почива на слободи, есенцији постојећег.
Оживотворењем начела слободе као суштине
и смисла свеукупне егзистенције Свети Иван (Црноје-
вић) је поима као живот за другог, а не само за себе. И
даље, као императив по којем наши животи припадају
домовини а не себи. Припадају примарно општем
(колективном) а не личном (индивидуалном) само.
Црнојевићи је доимају превасходно као сублимат и
израз духа, а не материје и људског желудца. У том
контексту у својем знаменитом “Суду царском и
патријаршијском” као монтенегринској “magna ca-
rta libertatumu” Иван Црнојевић установљава слобо-
дарско начело екстериторијалитета, утоке, прибје-
жишта, егзила, нормативно-легислативно али и фа-
ктички, први у свијету. У овом својем малом Уставу
он промовише канон слободе: “Ако који човјек од
нужде побјегну у Митрополију цетињску, да не умре
за гријех но отац митрополит да га склони слободно.
Ако ли би ко хтио пакост чинити овој пребјеглици у
дому божије матере, то јесте митрополије, да умре
као зликовац и од народа камењем да се убије овај
срамотитељ храма божијега”.
Тијем је и цркви дао карактер демијурга сло-
боде док је Европом владала црквена торквемадовска
инквизиција. Црногорска православна црква од Све-
тог Ивана темељно је црква слободе, православље
слободарско у најдубљем значењу смисла те ријечи,
а вјера и религија Црногораца као православно
хришћанство добијају карактер слободославља.
Црнојевићево доимање слободе је делимити-
рано и неограничавајуће. У оснивачкој повељи Цети-
ња и храма Пресвете Богородице у новој црногорској
пријестоници, иако доминус, Иван канонизује
слободу до неслућених граница отварајући врата
црногорске слободе и власти и сваком извањцу,
грађанину свијета, те утемељујући на тај начин
мултикултурализам и интернационализам, односно
изједначавајући наднационално и интернационално
са националним у темеље legibus absolutibusa: “Онога
којега Бог одреди да послије мене заповиједа овом
земљом, или син мој, или унук мој или, по божјем
допуштењу, ко год од другог племена или народа....”.
Из овог Ивановог канона успостављена је апсолутна
државно-национална слобода у његовој држави и
пријестоници чиме је моћ и владарска надмоћ, свемоћ,
премоћ демократизована, антропоцентризована,
тео-антропоцентризована и потпуно, тотално, гло-
бално ослобођена. У примату и свијем правима из-
једначени и упоједначини су Црногорац и Човјек.
(Црногорство је постало Чојство). Тијем Цетиње
и Црна Гора постају камени пријестоли слободе у
њеној свјетлости и споменици подигнути у част љу-
дске слободе. А ЦПЦ народна, лаичка, понарођена и
слободна. Зато је црногорско православље постало
светиња Црногорчева сублимисано у слободославље
и Црногорске православне цркве која постаје светиња
Црногорчева и светиња чо(в)јека.
Дух, књига и ријеч центри историје и прве
свјетске глобализације
Откривањем и саздањем Цетиња Црнојевићи
су открили и конституисали физички центар и простор
неуништивости и вјечности, а слободом центар и
жилиште смислености и ванвремености људског у
својој и општеглобалистичкој тео-антропоцентричној
слици свијета. Вријеме и вјечност, односно прво као
дио овог другог утврдили су штампаном књигом као
суштином прве свјетске глобализације. Тијем су још
једном потврдили бесмртност духа уграђујући и саме
себе у тај свети ореол. Ореол који траје, стално се
понавља, не умире.
Њиховим историјским и надисторијским до-
приносом општој духовности родили су прву држа-
вну штампарију и из ње “државну”, а по карактеру
Богослужбену књигу као ванвремени споменик духа
и слободе. Књигом се дух потврдио као трајнији, пре-
тежнији и битнији од материје, силе и мача. Књигом
је хијерархизован дух као сила изнад надмоћи силе.
Црногорци су постали витезови пера, ума и духа, а
не округлог стола. Постали су витезови просвјете и
духовне побједе јер су у онтологизацији пронашли
оружје изнад свих оружја за очување слободе, љу-
дскости и људског рода на легитиман и легалан
начин што овом, њиховом чину даје карактер
Божје праведности и промислитељства. Власти су
претпоставили слободу, догми знање, алату књигу,
материји дух, новцу свијест. Штампана књига на
Црнојевићки начин постаје изаз, потреба и продукт
државно-националног програма и воље да се савлада
тама и зло, надмоћ нељудскости али истовремено
оствари јединство свијета јединством духа. Да се
убрза свјетски историјски процес. Да се валоризује
овоземаљски живот. Да се мир препостави рату, а
вјечност времену, како би се промијенио однос науке
и политике, мита и науке, науке и религије, духа и
моћи.
Отуда Црнојевића штампарија представља
помјерање и преусмјеравање центра и тока свјетске
историје из духа снаге у снагу духа. И на државном
нивоу је егземплар повезивања не само једног народа
већ чланова општељудског друштва у једну духовну
цјелину у времену и вјечности.
(Фрагменти из ауторове књиге “Тотализација
црногорске историје”).
Борислав Цимеша
 47
РЕНЕСАНСНО ЦЕТИЊЕ
У вишевјековним културним и умјетничким Изнад њих, на Орловом кршу, једном стјеновитом
везама односи између Зете, доцније Црне Горе, узвишењу, да не кажемо брежуљку, постављена је
и Млетачке Републике, неколико година с краја једна кулица, али не за одбрану новог ćедишта колико
XV вијека, заузимају посебно мјесто захваљујући за осматрање околних гребена који са свих страна
појави ренесансе на тлу ове мале средњовјековне опасују нову пријестоницу. Ако би била угрожена,
државе. Ту и тамо присутна у зетским приморским њена одбрана би изашла на чуке, природне тврђаве
градовима већ више од једног вијека, оставила је које су као створене за нерегуларно, слободно
Венеција тада у историји тих односа један друкчији герилско ратовање. Таква ће уистину остати Црна
траг од онога који је доносила својом доминацијом. Гора на цио свој историјски вијек.
У ривалству са Турском око подјеле зетског насљеђа Пошто се није могла користити ни старим
у басену Скадарског језера, на Приморју и у Боки фортификационим искуством ни стратегијским
Которској, Република је посвећивала ратовањем, мала државица ствара
пажњу искључиво фортификационој само резиденцију за своје поглаваре
архитектури, што је дало основу за - дворац за господара, отворен, без
један хронолошки период развитка оградних зидова, уз ивицу стијене,
градова који се с правом назива и изгледа без рова сприједа. Преко
“млетачки период”. Све што се тада пута, на малом платоу - манастир и
градило и радило у тој области било митрополија сасвим у духу дотадашње
је подвргнуто захтјевима борбе, византијске праксе грађења манастира
борбе за доминацију и освајање, с са двориштем на чијем су периметру
једне, и борбе за опстанак, с друге конаци и владичин стан, а у средини
стране. Резултат је у крајњој линији црква. Иако опасан зградама ни
био поразан. Престала је да егзистира манастир није добио изглед утврђења
средњовјековна Зета, млетачки и него монашког упокојишта. У томе је
турски поćеди испреплели су се у Грифон он задржао све старе карактеристике
Приморју, док је у залеђу, у кршевитој и суровој
области отпочео нови процес-стварање Црне Горе,
које се протегло на више од четири вијека.
Моменат о коме смо изабрали да говоримо
учинио је једну прекретницу у дотадашњем животу
Зете. Пошто је остала без пријестонице, града
Жабљака на Скадарском језеру, и пошто је изгубила
поморске градове, црнојевићка држава се, хтјела не
хтјела, нашла у каменитој пустоши под Ловћеном,
која до тада није била ничим култивисана. Требало
је створити један нови центар који би с обзиром на
повученост у брдима, неприступачан непријатељима
а погодан за брз силазак у Приморје, омогућио борбу
за повратак изгубљеног. Било је јасно да се ништа од
старог - ни систем војних фортификација ни феудална
структура - не може примијенити у новој ситуацији.
Није имало шта да се утврђује, иако је требало бранити
земљу. Без приморских градова и богате равнице
око Скадарског језера фортификациона архитектура
изгубила је смисао. Сад су умјесто градских зидина
оно мало слободе што је било остало браниле сурове
природне баријере, стјеновите и горовите литице у
чијем је језгру постала оаза Цетиње.
Ако случајеви имају дијалектичку логику,
онда је то примјер са Цетињем. На незаораној ливади,
у прикрајку једне сурове громаде стијене при самој
њеној стопи ничу један дворац и један манастир.
 48
устројства таквих малих манастирских градова. Само
је црква у њему изузетак као што је то и господарев
дворац.
Неоптерећени традицијом, и дворац и црква
могли су примити ренесансни изглед без компромиса.
И заиста, ова два грађевинска објекта су и први по реду
хронолошки, и најчистији примјери ране ренесансе у
Црној Гори. За разлику од градитељства у Улцињу,
Бару, Будви и Котору, које се претакало из једног
стила у други и тако остало увијек у ćенци нечега
што је пролазило, овђе, на Цетињу, ништа није вукло
уназад. Пресудан моменат за такву оријентацију
ипак је субјективне природе. У њеној основи лежи
концепција која је подразумијевала јединство између
новог географског положаја пријестонице, потреба
њене одбране и могућности започињања новог
живота. Све је то било сазрело у
невољи, у безизлазности кад се
више не може ништа по старом
постићи. Нема сумње даје Иван
Црнојевић, кад је морао 1479. или
1480. године да побјегне у Италију,
имао идеје о рестаурацији какве-
такве независне државице. Али тек
у току свог двогодишњег заточења у
Анкони он је из коријена измијенио
свој поглед на будућност. Из грамате
коју је написао 4. јануара 1485.
године он своје побуде за поди-
зање манастира на Цетињу изводи
од завјета Богородици Лоретској. У Лорету, каже,
„обретох пречјудни храм...“ а у храму чудотворну
нерукотворену Богородичину икону пред којом је пао
ничице и обећао да јој на Цетињу подигне цркву ако
се икад врати у отаџбину. Жеља му се остварила а он
је своје обећање испунио.
Ни дворац ни црква нијесу сачувани. О
њима је остала само документација о изгледу у
сувременим гравирама Цетињског октоиха из 1494.
године. О манастиру још и један ситуациони цртеж
који је на брзину узео Ђовани Франћеско Барбиери
1692. године, прије него што ће га разорити Турци из
освете што су Црногорци позвали на Цетиње један
и по батаљон млетачких војника, а ови подметнули
бомбу и ранили Сулејман-пашу. Дворац је страдао
раније - како се види из једног извјештаја од 5. августа
1646. године у коме се каже да се “још виде рушевине
палате господара Црне Горе и војводе Црнојевића”.
Рекогносцирања и сондажна истраживања
идентификовала су темеље и архитектонске елементе
цркве, али не и дворца који је остао покривен каснијом
изградњом новог манастира на његовом мјесту.
Док су ренесансни двор и црква остали
занимљиви само за локалну историју, једна
друга новина - штампарија Црнојевића - својом
гласовитошћу залази у границе опште историје
културе. Прва у јужнословенским земљама, донесена
из Млетака свега двадесет осам година послије
штампања прве књиге у Европи, 1493. године, она је
дала прву словенску штампану књигу ћирилицом. Али
овај продор графичке вјештине тек зачете у Цетињу
није значајан само по својој просвјетитељској улози,
већ и по утицају који је извршио на ликовну културу
не само Црногораца, већ и Румуна, Руса и Грка, а
изнад свега што је ренесансу својски прихватио и
утиснуо у најљепшу форму иницијала и минијатура
које су тада уопште штампане у свијету.
Преко застава, иницијала и минијатура
Цетињског октоиха (1- 4 глас, 5-8 глас), Цетињског
псалтира и Цетињског молитвеника,
ренесанса се афирмисала у
ортодоксној јужнословенској
умјетности на најеминентнији
начин, и то у вријеме кад су нестајале
посљедње државе на Балкану. Ова је
појава историјски симптоматична.
У тренутку пропасти посљедње
јужнословенске државе ниче
цетињска ренесанса као иницијатор
на читавом словенском југу. Турско
освајање је прекинуло један процес
који је водио у врхунско умјетничко
стваралаштво. Са најљепшег и
најуспјешнијег могућег старта право се ишло у
катастрофу. Али ренесанса у Црној Гори, која је тако
снажно закорачила пошто је једва једну и по деценију
у Венецији тријумфовала, остаје да буде поменута у
европској историји умјетности и, да и у њој заузме
своје мјесто.
Др Павле Мијовић
 49
Трагом црногорске династије
ПОТОЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ
Престанком постојања славног владарског дома нијесу престала времена преузимања њиховог владарског
идентитета.
Генеалози су у основи дали родослов Добре односе с Кастриотама је унаприједио својом
Црнојевића (1421-1496). Иако непотпун и у многим женидбом са Маријом шћерком Ивана Кастриота,
појединостима непрецизан, он ćедочи о најважнијим односно сестром Ђурађа Кастриота Скендербега.
представницима ове владарске куће. Према основном 1452.г. ратује с Млетачком Републиком, а те и
родослову родоначелник Црнојевића је Црноје. наредне године са српском деспотовином деспота
Његови синови су били Радич Црнојевић Ђурашевић Ђурђа Бранковића. Из тог сукоба шири своју власт
погинуо 1396. године, Стефан и Добривој који се на Морачу и Подгорицу. Одбија турске нападе,
помињу претходне 1395. године. Иначе, Црнојевићи, подиже град Соко изнад села Штитара у Љешанској
су црногорска властелинска породица и владајућа нахији. Године 1455. склапа уговор са Млецима,
династија. Првотно су били господари планинског сузбија мање нападе Турака. Градио је пријатељства
краја изнад Боке которске и Будве. Одатле су, са Млецима, ратовао са Турцима а имао сукобе са
ослањајући се на краља Твртка I, босанске феудалце Херцегом Стефаном Косачом. У браку са Маријом
и Млечане, сарађивали са зетским господарима имао је синове Ђурађа (који је имао сина нама
Балшићима и српским деспотима или иступали непознатог имена) и Ивана господара Црне Горе
против њих. Први се истакао Радич Црнојевић, који од 1465 до 1490. године. Иван се женио два пута и
је погинуо 1396. године у борби против Ђурђа II то Гојсавом шћерком Ђурђа Аријанита Комнина и
Страцимировића Балшића. Послије његове смрти Маром шћерком Стефана Вукчића 1469. Из његова
водећу улогу су преузели његови рођаци (по свом брака са Маром потичу двије шћери и три сина,
претку називани и Ђурашевићи), од којих се од 1403. Стефан, Станиша (у исламу Скендербег) и најстарији
до 1435. године истичу војвода Ђурађ и његов брат Ђурађ, господар Црне Горе од 1490 до 1496 који је
Љеш. умро 1503. Био је ожењен Јеленом, шћерком Карла
Ђурађ Ђурашевић Црнојевић је био ожењен Мусакија а 1490. Јелисаветом (Елизабетом) Ерико,
са шћерком Које Закарије. Из тога брака потичу шћерком млетачког патриција Антонија Ерица. Из
синови Ђурашин и Којчин који се помињу у раздобљу брака са њом имао је 2 шћери и Антонија, Ивана,
1413-1451. г., као и син непознатог имена. Ђурађев Соломона и Константина. Посљедња двојица се
син је био и Стефан (Стефаница). Он се помиње у помињу у изворима почетком 16. в. Рођени су у току
изворима од 1426. г. Био је Господар (Доминус) потоње деценије 15. в и живјели су до 1519 и 1531.
Црне Горе од 1451. до 1464/5. године. Стефан године.
(Стефаница) је упадао на млетачке територије, гајио Ђурђа Црнојевића је наслиједио на
добре односе с албанским династима Кастриотима. владарском пријестолу Црне Горе брат Стеван који
је господар Црне Горе од 1496 до 1499 када управу
преузима Станиша-Скендербег. Црнојевићи су рано
почели да се канонизују односно проглашавају за
свечеве у православљу. Прва из овог владарског дома
је посвећена Ангелина Црнојевић.

Црногорски свечеви - ПРЕПОДОБНА

Печат цетињског манастира (15. вијек)
МАТИ АНГЕЛИНА
Синовица Ивана Црнојевића, средњовјеко-
вног црногорског владара, Ангелина Црнојевић, је-
дан је од истакнутих светаца посвећених у Српској
православној цркви.
У својим “Биљешкама једног писца” Симо
Матавуљ пише, како је пошао једног јутра на посао
у Биљарду и у проласку видио књаза ђе ćеди сам
самцит. Он га дозва и започе: “Ево ћу ти дати сиже за
једну причицу. Дакле, чуј... И тада ми књаз исприча
садржину, како су 1464.г. уочи светога Николе, дошли
у двор Ивана Црнојевића два млада слијепца - синови
 50
Ђура Смедеревца; како се Иванова синовица Ангелина
удала том приликом за слијепог деспотовог сина
Стевана, да би сачувала племенити сој деспотовића;
како се за тај брак излио послије благослов, а сама
Ангелина примљена послије од цркве за светицу”.
(Трифун Ђукић “Преглед књижевног рада Црне Горе,
Народна књига Цетиње, 1951. г. стр.141.) На другом
мјесту истог извора понавља се сторија о Ангелини
Црнојевић. Цитирајући Матавуља, Ђукић је на овом
мјесту нешто прецизнији и пише како се Ангелина
удала за слијепог Стевана, придошлог у пратњи
својег такође слијепог брата Гргура, чиме је спасила
племенити сој Деспотовића (Исто, стр.195.). Њен
жртвени и подвижнички гест, животни и духовни
саможртвени подвиг није остао незабиљежен у
аналима историје српске цркве. Ангелина је послије
проглашена за светицу те цркве, у чијем црквеном
календару се чита да се слави 30.јула, односно
12.августа (Госпоинске покладе) као “ПРЕПОДОБНА
МАТИ АНГЕЛИНА”.
Тако је црногорска племкиња из владарске
куће, Ангелина Црнојевић, уз Св. Јоаникија Девичког
из Диоклитије Фотинске (Црногорског приморја)
(слави се 2/15/децембар) и Св. Стевана и Јелену
Штиљановић из Паштровића (слави се 4/17/октобра),
постала још један из редова црногорских свечева
канонизованих у Српској православној цркви. А
књаз Никола, да би повезао Петровиће са такође
славном династијом Црнојевића, установио је “Дан
мајке Ангелине”. За крај фабуле приче испричане
Матавуљу предвиђен је закључак: “Зато ће вјенчање
Њене Свјетости књагинице Зорке са Његовим
Свјетлошћу књазом Петром Карађорђевићем бити
на Дан мајке Ангелине 30.јула” (исто, стр. 195.).
И заиста је вјечање Зорке и Петра обављено на тај
дан 30.7.1883. године, којим поводом Матавуљ на
овај књажев задани мотив написа и објави у “Гласу
Црногорца” своју прву штампану причу, превођену
и коментарисану колико може бити ниједна
Тургењева или Мопасанова. (Борислав Цимеша, Глас
пријестонице 2/2001/40.)
У духу српске асимилационе политике и
идеологије Ангелина Црнојевић је посрбљена и
у официјелној српској литератури одузета јој је
припадност владарском дому Црнојевића.
“Вријеме преузимања идентитета”
Под овим насловом академик др. Данило
Радојевић је објавио изузетно значајан демистифи-
каторски текст који је уврштен у његову књигу
“Из повијести хришћанских цркава у Црној Гори”,
ДАНУ, Подгорица 2010. г. стр. 118-120. У њему он
вели, цитирам:
“У дневној штампи, објављена је једна
агитациона изјава са карактером прогласа којом
се сугерира да је пећки патријарх Арсеније III.
Чарнојевић “домаћин” на Цетињу. Тај “домаћински”
статус Арсенијев аутор изјаве базира на тврдњи да су
Арсенијеви претци “основали” Цетиње, “зазвонили“
манастирским звонима први пут на њему, итд. Лако
је овоме агитатору јер не мора да познаје чињенице,
па му је довољно да уз име пећког патријарха стоји
презиме Црнојевић, да би “истина” била цјеловита.
Циљ аутора је да, преко тога што је Арсеније
био патријарх пећки и још “потомак” црногорске
династије, - сугерира “право” пећке патријаршије на
јурисдикцију над цетињском митрополијом.
Арсенијево поријекло и презиме (Чарноје-
вић) изазивали су више спорова. Његов савременик,
црногорски књижевник и надбискуп Андрија Змаје-
вић, написао је (1675), у дијелу Држава света..., из
потребе да доведе у везу исељавање своје породице на
млетачко тло са бјекством посљедњих Црнојевића, -
да је Арсеније од Црнојевића “који осташе у Црногори
кршћани, и сада како кнезови те земље владају. Од
њих се у Цетине роди Арсение Пећски”. Очигледно,
нити можемо замјерити, нити вјеровати овоме запису
Змајевића, који каже да Црнојевићи и у његово
вријеме “како кнезови владају”. (Предњегошевко
доба, Титоград 1963.).“
Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић)
О њему постоји низ биографских и других
записа. У народној Српско-Хрватско-Словеначкој
енциклопедији Станоја Станојевића, објављеној у
Загребу 1929. г. на стр. 924-925 стоји:
“ЦРНОЈЕВИЋ АРСЕНИЈЕ III, пећски патри-
јарх 1674-1690, архиепископ и патријарх аустриских
Срба 1690-1706 (око 1733, Црна Гора - 27/10 1706,
Беч). Као патријарх путовао је Ц. 1683 у Јерусалим.
За време аустриско-турског рата 1683 до 1699
продрла је аустриска војска у јужне српске крајеве,
те је Црнојевић, у октобру 1689, непосредно пред
долазак Аустријанаца, морао да се склони испред
турског огорчења из Пећи у Никшић, и одатле на
Цетиње, али га аустриски командант Пиколомини,
освојивши Приштину, Скопље, Призрен и Пећ,
позове крајем октобра, да се врати у Пећ, и да се
са својим сународницима ангажује за борбу против
Турака. Ц.послуша Пиколоминија, и дође у Пећ, а
по том у Призрен, где се састане са Пиколоминијем.
Пристајање Ц.уз Аустријанце појачало је ревност
Срба, који су и дотле помагали хришћанску војну
акцију. После Пиколоминијеве сврти (9/11 1689, од
куге), обрне се ратна срећа у корист Турака (почетком
1690); те се аустринска војска повуче на леву обалу
 51
Дунава и Саве. С војском се доселио у Угарску и Ц., Задар 1888). Радојевић истиче: “Тако Д. Милаковић
а с њиме и многе српске породице, које су се бојале каже да Арсеније “није од лозе Црнојевића, него
освете Турака ради помагања хришћана у борби се тако прозвао, једно да придржи још ово славно
против Турске. У Угарској је цар Леополд признао име негдашњег владаоца, а друго, да себи већу
Ц. за поглавицу свих православних Срба, који су се важност и код свог народа и код Двора аустриског да
налазили у његовој држави. Пуних 11 година није придобије”.” (исто, 119.).
Ц.имао у Угарској сталног седишта, него је становао У анализи овог научног питања академик Др.
у Сент-Андреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Д. Радојевић третира и Руварца, Ј. Ердељановића и
Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701 “Цетињски љетопис” па пише:
наложио му је цар да мора становати у Сент-Андреји. “И Руварац прихвата ово мишљење, и
Ц. је провео реорганизацију православне утврђује да је Арсеније први пут употријебио презиме
цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као “Чрноевић”, у једном писму од 25. V. 1689. године.
саставни део пећске патријаршије била организована И Ј. Ердељановић потпуно преузима став поменутих
у тим крајевима и за време Турака, оснивао је нове аутора о мотивацијама Арсенијевим да се прогласи
екископије, постављао је епископе и сређивао у Црнојевићем, додајући да се у Бајицама, одакле
српској цркви хаотично стање, ратом проузроковано, је наводно Арсеније поријеклом, не зна од којег је
долазећи често у сукоб са католичким клиром, који бајичког рода био патријарх Арсеније. Ердељановић
је ометао његов рад и пропагирао унију. У време га још повезује са породицом Милашевић, из села
Ракоцијевог устанка (1703-1711) Ц. је са Србима Црнци у Пиперима, те са паштровском породицом
устрајао уз цара, и послао је у Беч проглас, од 9/8 Кажанегра, која потиче од поменуте пиперске
1704, којим је Ракоци позвао Србе, да се њему фамилије. С. Накићеновић у свом етнографском
придруже. Верност и Ц. и његових Срба наградио је дјелу Бока (1913), наводи да је Арсеније рођен у
цар поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ селу Дуљеву (Паштровићи), ђе су се његови претци
(у замену за Сечуј), и дајући Србима нове патенте и доселили из црногорских брда.
привилегије, које су већим делом остале на папир. Ц. Занимљиво је да се у Цетињском љетопису
је умро у Бечу, одакле је пренесен у Срем и сахрањен за 1700. годину, у опису хиротоније владике
у манастиру Крушедолу.” Данила, не помиње Арсенијево презиме, већ његова
Српски панегиричари о Арсенију Трећем народна припадност: “.... Херетуниса се Данил (...)
пишу па је био Мојсије 17. стољећа. Истичу да га
је глорификовао А. Змајевић који је, како они веле,
истицао да су њих двојица рођаци. Такође, и да им
је рођак Василије из Добриловине (?-1689). Посебно
се наглашава да је родом са Цетиња, из Бајица ђе
је рођен 1633. године. Истиче се да је боравио на
Цетињу и дјеловао у цетињском кругу. Додаје се да је
аутор “Дневника” писаног наводног у вријеме поćете
Христовом гробу 1682. године као и да то дјело чини
његово темељно књижевно насљеђе. (Виђи, Арт/
додатак Вијести/ од 28.3.2015. г. стр. 5.).
Академик др. Данило Радојевић даље истиче
да, “С. Ристић тврдио је, 1864, да је Арсеније родом
“од Херцеговине” (Дечански споменици). У пећком
сказанију стоји да је Арсеније био родом “от поморја
благородни от племенити Паштровићах”. (исти, ЦД.,
119; Гласник СУД, XXXI,1872.)”
За доказивање својих ставова др. Радојевић
узима наводе С.М. Сарајлије, М. Медаковића и Д.
Милаковића. Сарајлија, по њему у својој “Историји
Црне Горе” истиче да је Арсеније преузео презиме
Црнојевић ради стварања већег угледа на бечком
двору (исто, 119; Повјесница Црне Горе, Земун
1850. г.) што су од овог аутора преузели Медаковић
и Милаковић (исто; Историја Црне Горе, Задар 1856;
О Пећким патријарсима од Макарија до Арсенија,
Силазак у ад
 52
патријархом сербским Арсенијем Чрногорцем”.” само форсирањем Арсенија трећег као Црнојевића.
(исто 119; Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд У већ цитираној Станојевићевој енциклопедији
1926, 252 и Цетињски љетопис, Фототипско издање, помиње се на стр. 936. Петар Црнојевић, потомак
Цетиње 1962, 48а.). Српског патријарха Арсенија Трећег.
Др. Радојевић даље вели:
“Р.Л.Веселиновић, полазећи од чињенице Петар Црнојевић, потомак Арсенија
да Арсенија помиње црногорски збор, 1694, под Трећег
презименом Црнојевић, претпоставља да је то било
његово презиме и да је био из породице “која је давала У већ наведеној Станојевићевој Народној
кнежеве”, али да се ту ради о другој породици истог СХС енциклопедији постоји и ова енциклопедијска
презимена, као и о сеоским кнежевима “у цетињском јединица:
племену”. Веселиновић мисли да је Арсеније имао “ЧАРНОЈЕВИЋ (ЧЕРНОВИЋ, ЧАРНОВИЋ,
то презиме јер се иначе оно јавља у Црној Гори, ван ЦРНОЈЕВИЋ) ПЕТАР, тамишки гроф и велика жупан
династичког и констатује: да се Арсеније “издавао за (13/3 1813, В. Бечкерек - 1/5 1892, В. Бечкерек). П. Ч.
потомка Црнојевића, како неки мисле, то би свакако је потомак породице Арсенија III Црнојевића. 1848
сазнали његови савременици”, па би га жестоко именовала га је мађарска влада тамишким грофом,
напали”. (Исто 120; Р.Л.Веселиновић, Арсеније III великим жупаном и владиним повереником према
Црнојевић, САН Београд 1949.) Србима, али га је, пошто је био млак, убрзо заменила
Познати академик даље наставља: Савом на Угарском Државном Сабору. Написао је:
“Овај закључак Веселиновића, да није A nemzetisegi kerdes a jelen es jovo szempontjabol
Арсеније користио презиме династије, негира сам (1861)” (Исто, 936.).
патријарх Арсеније III, који је дао да се на његовом
грбу, као породице Црнојевић (Insignia familiae Михаило Црнојевић
Csernovicsian), уцрта црногорски грб из времена
У раду “Један потомак Црнојевића,
династије Црнојевића (Nigromontense) и мађарски
објављеном у “Историјским записима“, 1953/VI/
грб (Hungaricum). На доњем оквиру грба уписана
књига IX, 1. стр. 211-219.) Вук Винавер информише:
је крилатица којом се слави Црна Гора: “Gloria
“Када је династија Црнојевића напуштила
Csernagorum, Nigro de Monte vocata, Slavorum populo
Црну Гору, њени чланови су се расули на разне
splendor in obre manet”. Арсеније је у своме грбу
стране. Неки су добили посједе у Малој Азији, неки
објединио црногорски и мађарски грб, земље из које
су примили и ислам, неки су дошли у Италију. И
је потекао и земље у коју се доселио.
неки Црногорци, нарочито из приморских крајева,
На крају, треба споменути да је савременик
пошли су за њима. Почетком XVI вијека има их
патријарха Арсенија био Ђурђе II. Бранковић који је,
у Дубровнику, Млецима, Бриндизију и другим
на основу лажних докумената, у чему му је помогао
јадранским градовима. Током XVI вијека у Дубровник
и патријарх Арсеније, био добио од аустриског цара
су повремено долазили поједини Црногорци, а и
признање да је потомак српске династије Бранковића,
дубровачка влада је одржавала везе са истакнутијим
иако је та лоза била изумрла још 1502. године.
црногорским личностима. У Дубровачком архиву
Овај лажни “деспот” Бранковић, доцнији супарник
има доста података о Црногорцима XVI вијека, те
патријарха Арсенија, био је откривен и завршио је у
има вијести и о једном веома занимљивом потомку
затвору. Зато И. Руварац каже да је “чудно то, да се у
Црнојевића, Михаилу. Он је у другој половини XVI
исто доба појави човек који се издавао за деспота и
вијека играо извјесну улогу у дипломатском животу
деспотовића илити од лозе деспота Ђурђа Бранковића
Европе, особито у вези са Аустријом, Млецима и
- а који није био ни једно ни друго; и патријарх који
Турском. Изгледа да је Михаило Црнојевић потицао
се пише Чрнојевић, а који није био од лозе зетских
од венецијанске гране ове породице.” (исто 211.).
Црнојевића” (Исто 120. Ц.о.85.).
“1561-3 он је три године био у Цариграду као
Овај свој заиста сјајни рад академик Др.
“велики тумач млетачког амбасадора-баила на Порти.
Д. Радојевић завршава закључном реченицом:
Прије тога је низ година боравио на Леванту. Овај је
“Патријарх Арсеније III. није последњи који се лажно
положај био изванредно важан и одговоран. Баилои
издавао за потомка династије Црнојевић. У XVIII.
су увијек имали више драгомана (Бернардо је имао
стољећу јавља се још један, банатски “Црнојевић”.
шесторицу) који су обављали различите функције.
(исто 120).
Велики драгоман је морао непрестано да буде у
Нијесмо могли утврдити на којег то
контакту са турским властима, нарочито са великим
Црнојевића у Банату у 18. вијеку академик указује, али
везиром или његовим замјеником, да тачно прати
смо утврдили да се српски извори нијесу задовољили
и зна све догађаје на двору и да увијек води текуће
 53
послове свога баила. Он је стално био присутан
на диванима, био одлично упознат са дворским
интригама, султановим намјерама, жељама и акцијама
паша и везира; знао је тада главне дипломатске језике
султанова двора - турски, словенски и италијански.
Као ванредно способан тумач и дипломата он је сам
обављао низ послова у име баилово. Андреа Дандоло
у свом извјештају млетачком сенату од 1562.г. хвали
га као веома вјештог и окретног и препоручује га
влади. Секретар Маркантонио Донини износи како
је Црнојевић са неким” (исто), Персијанцем. У име
баила Михаило је свечано поздравио принца Селима,
насљедника Сулејмана II и предао му дарове. Састао
се великом Ферхатом, а 7.4.1556. из Смирне је
упутио писмо Фердинанду I с потписом “Михаило
Црнојевић от Македоније, да би након тога дошао у
ближе односе са аустријским послаником. Црнојевић,
тумач и дипломата окретан у пословима на Порти
подстицо је да сарађује са Аустријанцима и да се бави
откупом и ослобађањем робља (исто 212). Млетачко
вијеће десеторице 22.3.1336.г. је донијело одлуку да
га отпушти из дипломатске службе. Баило је добио
налог да се Црнојевић отпусти. Било је комбинација
и да га Млечани отрују (исто 213). Михаило се
спасио наклоношћу цариградских власти словенског
поријекла. Баило 28. јула 1563. године добија налог
да Михаило мора напуштити Цариград јер може
силно нашкодити интересима Млетачке Републике.
Кореспонденција баила и сената о овом послу водила
се шифрованим писмима.
Заставица са грбом
Крајем 1563. г. Црнојевић је напуштио
Цариград. Његов син каже да је морао бјежати од
турског прогона. Свакако су Турци нешто дознали.
Али биће ипак да је пошао да се стави у аустријску
службу, у коју је позиван. Преко Рима стиже на царски
двор у Беч. Овђе уђе у послове аустријске источне
дипломатије. Способан дипломата, упознат са свим
догађајима и са приликама на Порти, он је одмах
добио важну мисију. 30 децембра 1563 Млетачко
вијеће десеторице писало је својим амбасадорима
нека се у највећој тајности информишу о Црнојевићу:
да ли ће поћи за Цариград и којим ће путем ићи.
Већ 1564 године имао је прилике да се
истакне у Цариграду.
Чим је те године умро цар Фердинанд I,
велики везир Алипаша изјави царском резиденту
у Цариграду Алберхту Вису нека се одмах пошаље
дар-данак султану и продужи уговор о миру. Чауш
Балои честитао је пријесто цару и питао хоће ли мир
или рат. У исто вријеме напао је из Ердеља турски
вазал Запољин син, на град Сатмар, који је спадао
под власт цара Максимилијана II. Нато из Беча пође
Михаило Црнојевић као царев посланик на Порту.
Стигне у Комарно, посљедњу аустриску тврђаву
према турској граници. Овђе прими поруку Арслан-
паше будимског: Хасан-бег острогонски неће га
пропуштити преко границе ако не понесе данак. У
Беч Арслан пошаље чауша Хедајета да објави како ће
се свако посланство, ако дође без данка, празних руку
вратити (тј. без ратификације мировног уговора). Већ
је требало султану положити два данка и дарове за
везире, укупно 90 000 дуката. Чауши Хедајет и Бали
онда добију обећање да ће се тражена сума исплатити
султану.
22 децембра 1564 стигли су у Цариград
цареви посланици на челу са Михаилом Црнојевићем.
4 фебруара на свечаном дивану Михаило је у име
цара Максимилијана II исплатио везиру аутријски
данак и дарове. Затражи обнову мира. Али Порта му
постави један неугодан територијални захтјев, који
он одби. Заједно са чаушем Хедајетом пође натраг у
Беч. Стигну у Чорлу у Тракији. Овђе их престигну
два чауша из Цариграда: будимски паша је био јавио
да су аустријске трупе извршиле концентрацију и
освојиле Токај. Михаило је слушао бијесне чауше,
који су окривљавали цара за дволичност и прекршај
мира (исто 214.)” продужи пут. У Бечу Хедајет преда
султанову потврду мира и изнесе жалбу на аустро-
ердељски рат и узеће Токаја.
„Зато је Михаило одмах послан поново у
Цариград. Прву мисију је повољно завршио, али
је одмах опет требало преговарати о миру. Преко
Београда од 27 јуна 1565. године приспје у Цариград.
Сјутрадан умре велики везир, Босанац Али и на
чело државе дође Мехмед-паша Соколовић. Мехмед
је оштро иступио против Црнојевића: затражи да
се одмах донесе следећи данак, а Токај смјеста
евакуише. Црнојевић добија врло неповољан одговор
о миру и напустише диван.
У том тренутку на Порту стигну вјесници из
Ердеља: све је пропало ако султан одмах не пошаље
помоћ против Аустријанаца. Михаило одмах буде
ухапшен. У мају је онда почела турска офанзива.
Темишварски паша и Ердељци освоје Сатмар и
Ердељ, а Мустафа Соколовић на Уни заузе Крупу
и Нови и провали у Хрватску”. Када се завршила
успјешна турска противофанзива, Соколовић позове
Црнојевића на диван. Преда му султаново писмо са
 54
захтјевима. Сјутрадан Црнојевић напушти Цариград
(8 августа) и 22. августа дође у Беч.
Идуће године дошло је до рата између Турске
и Аустрије. Сам Сулејман II водио је турску армију.
Жена Црнојевића, Јованка, побјегла је баш тада из
Цариграда и успут виђела ордију и султана, који ће
под Сигетом наћи смрт.”
„У ово доба почиње међу народима
на Балкану извјесно врење. Све тежи положај
поробљених маса на Балкану покретао их је против
Турака, а међународни догађаји давали су и извјесне
наде у помоћ са стране. Црнојевић ће се умијешати у
ове ствари”. (исто 215).
“У таквим приликама сматрао се и Црнојевић
позваним да учествује у борби против турака. Његов
рођак Петар Црнојевић је 1570.г. заједно са Влатком
Косачем створио један план како да се подигне устанак
против Турака у Херцеговини. Слично је учинио и
албанац Фран Дукађин. Михаило је саставио један
пројекат за устанак на Балкану у корист аустријског
цара. Требало је бунтовној раји додати нешто оружја
и официра па би се покрет снажно развио. Михаило
је обећао да ће сјеђети у Маници док се план не
изведе, а ако евентуално не успије или се докаже да
је немогућ, пристаје да буде погубљен.
Четврт вијека касније јавиће се низ људи
- авантуриста, шићарџија, варалица, пустолова,
пропалих племића и попова са фантастичним
плановима о дизању балканских устанака уз помоћ
европских сила. На свим европским дворовима они
су наступали, нудили круне балканских краљевина и
тражили новаца да реализују своје тобожње пројекте.
Црнојевић је један од првих састављача оваквих
планова. По поријеклу, познавању турских прилика и
искуству и везама за дипломатске службе он се видно
одваја од каснијих варалица.
Да би стекао већи углед и могао са више
права наступати као претставник бунтовника са
Балкана, о којима говоре сви савремени извјештаји,
Црнојевић се обратио Дубровчанима.
Већ 1567.године он је дубровачкој влади
упутио једно љубазно писмо, јављајући да се вратио
у Беч са једног путовања. Дубровчани су водили
рачуна о њему: млетачки и аустријски дипломата на
Порти и после царски посланик у Цариграду, он је био
веома значајан за њих. У дубровачким документима,
нарочито у дипломатским писмима и упутствима,
зато има често вијести о њему.
15. јула 1569.г. Михаило Црнојевић, сада
члан царског вијећа, савјетник за питања односа са
Турцима, упутио је дубровачком сенату пријатељску
поруку. Тражио је потврду да стварно потиче од рода
некадашње црногорске династије Црнојевића.
Дубровчани су му изашли у сусрет. Други
добри односи са Црнојевићима у XV вијеку нијесу
били заборављени. У Дубровнику се знало ко је
Михаило и жељни акт му је послан.
Михаило је у Бечу боравио још неколико
година. У једној својој повељи цар Максимилијан
II каже за њега да је “Aulae nostrae Caesaraeae
familiarius” (дворанин нашега царскога двора).
1572.г. дошао је Црнојевић у Дубровник.
Имао је упутно писмо из Беча од 2 марта 1572 г. Дошао
је по једној дипломатској мисији. У Дубровнику је
тада Црнојевић посавршавао и неке своје приватне
послове, о чему је остао спомен у актима. Био је врло
лијепо примљен: дубровачки страх од Млечана гонио
је сенат да се показује веома пријатељски према
цару и да помиње некадашњу заштиту Аустрије над
Дубровником.
Али Црнојевић није успио да добије средства
за подизање устанка против Турака. Живио је и даље
на царевом двору са женом Јованком и сином кога је
назвао Максимилијан. Умро је 1576 године, када и
аустриски цар Максимилијан.”
Михаило Црнојевић је допринио добрим
односима са Дубровачком републиком која је
једно вријеме уживала патронат Аустрије. Уједно
Република је одржавала кореспонденцију са Санџак-
Бегом Црнојевићем из Херцег Новог (Дубровачки
архив - Had - Lettere di Levante 20,83 исто 219). Колики
је био утицај Михаила Црнојевића на Републику види
се и по томе, што је оно једно утврђење на острву
Колочепу звала Turris Montenegro.
Да би истакао свој црнојевићки педигре
и црногорску припадност у кратком реферату
поводом велике очуване поруке стоји: “Il Signor
Michiele Cernoevich ricerca una fede da Vostra Signoria
Ilustrisima come sia nato et disceso di sangue nobile di
Cernovichi”.
У упутном писму стоји формула да сенат
треба Црнојевићеве ријечи да узима исто онако као
да би долазиле из уста самога цара.
Колико је М. Црнојевић био близак са
аустријским царем потврђује и чињеница да се и
његова удовица Јованка након Михаилове смрти
обратила царици са молбом да њен син добије
препоруку за Рим ради добијања новчане потпоре.
Животопис Михаила Црнојевић потврђује да
сви они који су имали идентитет ове владарске куће
својим презименом нијесу га неосновано преузели.
Насупрот Михаилу стајао је и савременик Светог
Петра Цетињског још један измишљени Црнојевић -
Никола Петровић Ћирковић (Давидовић, Црнојевић),
човјек - самозванац са више идентитета што је још
једна потврда изузетног култа династије Црнојевић.
Борислав Цимеша
 55
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
– КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД И КАЛЕНДАР НАЈВАЖНИЈИХ ДОГАЂАЈА
ИЗ ЊЕНЕ ПОВЈЕСНИЦЕ (2.ДИО) –
Период владиката затиче на мјесту
црногорског владике Вавилу који се помиње још у
Октоиху 1494. године. Хроника владика односно
њихов каталог тече даље овијем редом: Герман II
(1520); Павле (1530); Василије I (био на Охридском
сабору (1532); Никодим (1540); Ромил (1530-1559);
Макарије (1560); Рувим I (1561); Пахомије II (1569);
Герасим (1575); Венијамин (1582-1591); Никанор и
Стеван (1591 коађутори); Рувим II Његуш (1593-1636);
Мардарије I Корнећанин (1636-1647); Висарион II
Колиновић (1659-1662); Рувим II Бољевић (1663-
1685); Василије II; Висарион II Бориловић (1685-
1692); Сава (Саватије) I Калуђеровић из Очинића
(Саво Очинић, 1694-1697). Слиједе затим владике
из династије Петровић Његош које настављају епоху
теократизма и владиката о којима ћемо говорити у
наредном наставку овог фељтона.
Доба владиката обиљежава својом светошћу
и чудотворствима Св. Василије Острошки (Попово
Поље, Херцеговина 28.12.1610-Манастир Острог,
29.4.1671.). Слави се 12. маја. Такође и чувени
исихаста Св. Стеван Пиперски (Жупа Никшићка
? – Челија Пиперска 20. маја 1697. Према некијем
изворима умро је 20. маја 1714. године). Слави се 2.
јуна.
У овој епохи под управом црногорских
владика у млетачко-турском рату Црна Гора 1537-1539.
заузима неутралан став, а у њиховом рату (кипарски
рат) 1570-1573 судјелује на страни Венеције. Између
1573-86 саграђен је манастир Успења Богородице у
Пиви, а 1579. г. Црна Гора склапа први билатерални
уговор са Венецијом о црногорском одржавању
млетачке поштанске комуникације с Цариградом.
Овај акт је чин међународног капацитета и дигнитета
Црне Горе епохе владиката. Након 1557. ЦПЦ
(Црногорска митрополија) одлучније се посвећује
црногорској народној борби за независност и
слободу. Над Полимљем, односно сјевероистичним
црногорским брђанским племенима власт врши
Будимљанска митрополија са ćедиштем у манастиру
Св. Ђорђа у Ђурђевим Ступовима код данашњих
Берана, док над западно-црногорскијем (наспрам
херцеговачкијем) племенима након промјена
вјерског центра (Св. Петар – Лим, Тврдош) врши
херцеговачка (раније Хумска) митрополија са
центром у великом светилишту Острог. Од 1603-
1613. Цетињска митрополија ЦПЦ у одбрамбено-
ослободилачкој борби против Османлија преузима
Б. Цимеша
водећу улогу. У двије значајне битке с Турцима на
Љешкопољу (1603-1613) црногорску војску предводи
Рувим II Његуш чиме се потврђује фактичко
дјеловање аутокефалне ЦПЦ институционализоване
у субјекту и лицу Цетињске митрополије. Своје
слободарско мисионарство ЦПЦ је на аутокефалан
начин потврдила и у Грдановом устанку 1597 и
у савезништву Венецији у њеном рату с Турском
(1645-1669.г.). И у Морејском (1684-1699) као и у
претходном кандијском рату Црногорци су млетачки
савезници против Турске. Године 1685.послије скоро
два вијека неравнијех борби Црногораца с Турцима
ови продиру до Цетиња. Херојски отпор им на
Вртијељци, у близини Црногорске пријестонице
пружа предводећи одред црногорске војске Бајо
Николић Пивљанин који гине у тој бици. Турци
пале Цетињски манастир. На челу освајачке војске
Османлија био је Сулејман – паша Бушатлија. Он
1692 креће у други поход на Црну Гору и Цетиње. 20.
септембра те године пружајући им заједнички отпор
млетачки одред под командом Ивана Болице /Зана
Грбичића) минира Цетињски манастир. Црногорци
се реорганизују у герилу и наносе Турцима значајне
губитке у људству и опреми. Стално нападан од
Црногораца, Сулејман је приморан да напушти
Цетиње и идеју о успостављању непосредне власти
над слободарском Црном Гором. Период владиката
испуњава стална црногорска борба у слободи, у
одбрани стечене слободи и за слободу побуњених
дјелова црногорске нације ван граница слободне
црногорске државе (Подловћенске Црне Горе).
Та борба црногорском православљу даје карактер
борбеног хришћанства. У њој се кристализовао и
потврдио слободни црногорски човјек као хомо
хероицус и фактичка аутокефалност Црногорске
православне цркве као носиоца власти у независној
Црној Гори и предводника Црногораца у њиховој
непрекидној ратничкој слободарској мисији.
(Наставиће се).
 56
Саопштење за јавност 26.04.2015. године
ПОЗИВ ВДТ-У ДА ПРОЦЕСУИРА СПЦ И ЗАУСТАВИ
УРУШАВАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ И ЊЕНОГ ИДЕНТИТЕТА
Више пута до сада је, нажалост безуспјешно,
јавно указивано и непобитно доказано да Српска
православна црква у Црној Гори незаконитим
посједовањем црногорске црквене имовине
урушава државу Црну Гору и њен свеукупни
идентитет девастирањем сакралног и културног
насљеђа. Деградирање, преобликовање, незакониту
реконструкцију и девастацију црногорских светиња
светосавска Српска православна црква изводи лишена
правне регистрације, легитимитета, тј. активне
правне легитимације као правно нерегистровани
актер црквеног и јавног живота, једном ријечју,
радећи на дивље. За њену рушилачку мисију не само
да никада није судски процесуирана и санкционисана,
већ напротив, постала је неприкосновени уживалац
неприпадајућих јој привилегија. Некажњена, она је
као држава у држави стављена изван и изнад закона
и државе осилила, па и даље све интензивније
врши своју мисију тихог гробара Црне Горе и
свега што има црногорско обиљежје и значење.
Све то потврђује њена најновија девастаторска
кампања на комплексу острошке светиње. Радећи
без такозваних конзерваторских услова, у ствари,
без дозволе надлежне државне Управе за заштиту
културних добара и упркос извршеним инспекцијама
и забранама надлежних инспекцијских органа, СПЦ
је темељито преобликовала, нарушила и наружила
екстеријер Горњег манастира у Острогу претварајући
ово светилиште у вашариште за забаву и разоноду
празновјерја, сујевјерја и безвјерја. Настави ли
се и даље овако, не спрјечавана ни од кога, СПЦ
ће довршити свој задатак урушавања црногорске
државе и њеног свеукупног идентитета. У томе јој,
нажалост, помаже и дио државне администрације
који не поштује активности појединих државних
органа да зауставе дивљу градњу, вандализам

Ускршња трибина и духовна академија у Котору

Црногорска православна црква, Епархија которско-приморска организовала је Ускршњу трибину и
духовну академију, одржана је у Центру за културу „Никола Ђурковић“ у Котору у суботу 11. априла 2015.
године.
На трибини, насловљеној „Положај ЦПЦ у свијетлу актуелних дешавања“ говорили су:
Архиепископ Которски и Приморски Господин Симеон, Милорад Поповић, Босиљка Канкараш, Сретен
Вујовић, Стефан Марковић, Ђоко Радоњић.
У умјетничком дијелу програма учествовали су: харфисткиња Милица Канкараш, флаутиста
Лазар Мухадиновић, КУД „Његош“
Цетиње, рецитаторка Милица
Радовић, те Стефан Марковић,
народни гуслар и рецитатор, иначе
предсједник Црквене омладине ЦПЦ.
Архиепископ
Симеон: Стање у
Цркви не мијења се
десет година
„Уморио сам се више од
обећања црногорске политичке
елите, која ништа није урадила да
Црногорска православна црква
поврати мјесто и улогу која јој с
правом припада. Споро то иде и
некако ми се чини да стање није
ништа боље од оног које је било прије десетак година“, казао је архиепископ которски и приморски
Црногорске православне Цркве господин Симеон, на Ускршњој трибини, коју је ова Епархија организовала
под именом “Положај ЦПЦ у свијетлу актуелних дешавања.“
 57
и варварство савремених Хуна под мантијама
светосавске СПЦ, која до сада није промашила
ништа што је црногорско и у Црној Гори свето. Са
богатим ратним искуством и учешћем у геноциду у
ратовима при и по распаду Југославије, СПЦ је својим
устројством епархија детериторијализовала Црну
Гору, стављајући њене дјелове под своје епархијске
управе ван црногорског државног простора и уједно
располажући и манипулишући са нашом државом
као са дијелом своје територије. И птице на грани
знају да је СПЦ укључена у руско-српски сценарио
и режију ампутације црногорске државне територије
у реону Суторине, као и да је покушала да директно
утиче на коалициону комбинаторику при локалним
изборима у Херцег-Новом.
ВДТ, специјални тужилац и тужилачки
органи још ништа не предузимају на заштити државе
Црне Горе, ЦПЦ и Црногораца, односно свеукупног
црногорског идентитета, а истовремено и на
процесуирању радњи против СПЦ које су легитимно
и аргументовано покренули Управа за заштиту
културних добара и инспекцијски органи лојални
држави Црној Гори.
ВДТ и тужилачке инстанце морамо
подсјетити да овај позив, као и наша и друга бројна
реаговања овим поводом, не смију остати глас
вапијућег у пустињи. Такође морају знати да заштита
највиших државних, националних, културних и
духовних светиња, добара и вриједности мора имати
приоритет, нормално у складу са законом и правном
државом, над појединим криминогеним радњама
и извршиоцима, јер су овђе у питању криминално-
злочиначке радње и дјела, у ствари недјела, без
преседана.
Уз све то потребна је брза и хитна
интервенција тужилаштва, судства и надлежних
државних органа на цијелој државној територији
Црне Горе. У супротном, нежељени и трагични
епилог је извјестан. Коначно је вријеме да се са
ријечи пређе на дјела и енергично заштити Црна Гора
и њен интерес који је и мора бити изнад свих осталих
интереса у њој.
Црногорска православна црква ће се на ову
тему обратити директно ВДТ-У достављајући му
расположиве доказе, а међу њима као темељни и
елаборат Владе Црне Горе из 2005. године, објављен
у посебној књизи у којој су експертски описани
примјери и случајеви масовних девастација цркава и
манастира по Црној Гори.
На потезу су ВДТ и надлежни да зауставе
даљу ерозију Црне Горе и заштите свеукупност
њеног неприкосновеног идентитета.
Архиепископ Цетињски
и Митрополит Црногорски
+МИХАИЛО

ОБНОВЉЕН РАД ЦРКВЕНЕ ОМЛАДИНЕ ЦПЦ

Уз благослов Његовог Блаженства
Митрополита Михаила, на Цетињу је обновљен рад
Црквене Омладине Црногорске православне цркве,
организације која је покренута прије пет година на
иницијативу протођакона Сретена Вујовића.
За пресједника Црквене омладине ЦПЦ
изабран је Стефан Марковић, секретар Црквеног
одбора општине Цетиње, за потпресједника Ђорђије
Ђоле Радуловић, потпредсједницу Вања Пејовић, а за
секретарку Милена Калуђеровић. Ради се о младим
људима који су активни у културном животу Цетиња,
као музичари, спортисти, глумци, рецитатори…
Црквена омладина ЦПЦ је јединствена
организација у Црној Гори, која жели да допринесе
афирмацији младих. Планирано је да Омладина
формира црквени хор, затим да организује свечане
академије, књижевне вечери и сличне програме.
У сриједу 6. маја 2015, на Ђурђевдан у десет
ура митрополит Михаило служио је свечану Свету
архијерејску литургију, поводом празника и оснивања
Црквене омладине.

Обогаћена видео архива ЦПЦ

Пријатељи и поштоваоци Црногорске православне цркве проф. др Слободан Лакић и Миладин
Ћетковић, након фото и видео опреме, чију набавку је обезбиједило неколико посланика Скупштине Црне
Горе, привржених ЦПЦ, уручили су митрополиту Михаилу још једну донацију: вриједан видео материјал
о активностима ЦПЦ посљедњих неколико година.
Ради се о 132 сата снимака, које је са 50 видео касета на ДВД формат пребацио Миладин Ћетковић,
а он сам је и снимио добар дио тога материјала.
Позива и друге грађане да, ако имају снимака вриједних за архиву, уступе их ЦПЦ.
 58
Саопштење за јавност, 12.05.2015. године
(Реаговање поводом текстова у Дневној штампи од 11.5.2015. г.)
ДЕМАГОШКЕ ОПТУЖБЕ ПОВЛАШЋЕНОГ
НЕПРИЈАТЕЉА
Само српски митрополит у Црној Гори
Амфилохије зна све и може све. Он зна законе
боље од правника, и правних експерата, државне
послове од политичара и државника, конзервацију и
рестаурацију цркава, манастира и културних добара
од конзерваторских стручњака, систем безбједности
и одбране земље од генерала и стратега. За њега су
црногорска културна добра такозвана, а стручњаци
који се у надлежном органу баве њиховом заштитом
незналице. С правом оптужен и опште познат као
систематски девастатор црногорских светиња,
цркава, манастира и покретних културних добара
и фундуса он се неистинито приказује и исказује
заштитником и спаситељем светих вриједности, а
међу њима ћивота Св. Василија Острошког управо
од државних органа конзерваторско-рестаураторске
струке. Оптужује он и Закон који за њега не важи, јер
он је закон, власт, влада и знање које себи приписује
спаситељство ћивота Св. Василија и од самог закона.
Све он то ради јер му може бити. Још раније је са
мјеродавних адреса у парламенту и влади пресуђено
да он и СПЦ у ЦГ имају посебну правну способност,
што значи, да су изнад и изван Закона и државе Црне
Горе као надзаконити и наддржавни фактор. Зато не
чуди што је за девастаторство светиње Острога које
собом повлачи кривичну тежину и одговорност 6.
маја због неизвршавања рјешења од 23. марта само
прекршајно кажњен са 500 еура. Пошто има својеврсну
кривичну недодирљивост и имунитет од било каквих
законских санкција за свој девастаторски рад против
Црне Горе и свега што има црногорску вриједност и
значење, он с лакоћом и самоувјереношћу прелази у
напад као своју најбољу одбрану. Умјесто да призна
пред цијелом црногорском јавношћу очигледно
девастаторство светиња, попут Острога и бројних
других, јер готово да нема сакралног добра које није
девастирао, он себе приказује невиним, истовремено
кривицу са себе пребацујући на државу која је, како
он истиче, опљачкала саму себе. Тако испада да
је девастатор свега црногорског Црна Гора и њене
надлежне адресе, а само је он невин и од њих оптужен
малтене за оно што су они девастирали. Исувише је
прозиран овај Амфилохијев метод замјене теза којим
себе као рушитеља свега црногорског неистинито
приказује праведником и браниоцем Црне Горе од
саме Црне Горе и њених надлежних органа. Јер, не
може се вјеровати његовој одбрани Црне Горе коју
он не признаје пошто је она за њега привремено
пролазно рјешење, а њене границе су, како сам
истиче, границе авнојевске филџан државе, а не и
Бадентерове међународне арбитраже и верификације
чиме он негира међународно право и легитимни
међународни поредак.
Врхунац лицемјерства и двострукости
представља онај дио његовог јавног иступа којим
истиче, цитирам „Нека ми опросте ови, које ја све
поштујем, који су на власти“, што значи да он сам
диференцира један дио надлежних, оне које поштује
од оних других које не поштује али их све заједно
оптужује јер су творци нове, у ствари независне,
Црне Горе и новог друштва, које њему судбински
смета. У оптужбама официјелне Црне Горе он иде
и даље до краја, па свој антиевропеизам претвара у
најтеже оптужбе ријечима: „Укључују се у Европску
заједницу, па је и то мало, него хоће да постану шраф
у машинерији милитаристичког НАТО пакта“. Раније
је за њега НАТО пакт био Четврти Рајх, а сада је то
исто само ублаженим, другим вокабуларом, „насиље
над свијетом које је започео Наполеон а наставио
Хитлер“ како он поентира додајући да је Црна Гора
натовски шрафић у том систематском насилништву.
Тако је у Амфилохијевој пропаганди којом он води
специјални рат против ње, Црна Гора упоређена и
доведена на Хитлера и хитлеризам. Тако јој и треба.
Дала му је не само хлеба већ и моћ да у њој буде
изнад ње на што он одговара својом акцијом против
Црне Горе. Митрополит Амфилохије је прошао пут
од привилегованог противника до повлашћеног
непријатеља Црне Горе. Црној Гори је за њен мир,
стабилност, безбједност, сигурнију будућност,
напредовање и даљи успјешнији развој неопходно
чланство у НАТО-алијанси. Зато она уочи очекиване
позивнице за пријем у ову асоцијацију мора да
разријеши дилему: или је за Амфилохија и СПЦ или
за НАТО савез.
Очекујемо да предсједник државе, господин
Филип Вујановић снагом својег државничког
ауторитета допринесе разрјешењу ове дилеме и
црногорском опредјељењу за НАТО савез и уједно
снажењу вриједности истине и правде на којима мора
почивати Црна Гора као и свака правна држава.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
 59
Саопштење за јавност, 23.05.2015. г.
СПЦ ДЕСАКРАЛИЗУЈЕ СВ. ВАСИЛИЈА
Цјелокупно девастаторство Митрополита послата порука јавности да нико ништа не зна сем
Амфилохија и СПЦ над црногорским сакралним он и да му је све допуштено. Поставља се питање,
фундусом до сада реализовано је карикатуралном до када? Славни црногорски војводе Крцо и Мирко
реализацијом светиња као и манастира Острог Петровићи Његоши одбранили су светињу Острога
ради његове редефиниције и коначног превођења од турских освајача. Да ли ће Црна Гора успјети да
у српско-светосавски црквени контекст. Тако се се одбрани од десакрализаторства и девастаторства
оно извлачи и изузима из припадајуће црногорске овог митрополита и СПЦ остаје да се види. Јер, њен
духовне традиције. Најновији поступак митрополита досадашњи, односно однос према девастаторима и
Амфилохија настао поводом његових актуелних небрига о светињама и свечевима води урушавању
девастација и незаконитих интервенција преобли- Црне Горе.
ковања екстеријера светиње Острог засијенио МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
је на свој начин цјелокупно његово досадашње
девастаторство. Наиме, наречени митрополит је
плаћајући казну од 500 еура за почињено тешко
девастаторство светиње низом нелегалних и
законом недопуштених радњи изведених упркос
упозорењима надлежних и стручних органа починио
девастаторство теже од досадашњих десакрализујући,
односно обесвећујући и самог светог Василија
Острошког. То је урадио на свима доступан начин
јавним објављивањем документа „налога платиоцу“
којим је објелоданио јавности своје плаћање по
нашем мишљењу неадекватне и нееквивалентне
казне почињеном недозвољеном чину, тако што је
у рубрици „сврха плаћања“ исписао текст „казна
Светом Василију за обнову манастира Острог“. Не
само да је овим злоупотријебио свјетитеља, већ га је
обесветио и десакрализовао на начин досад непознат
у православном свијету који не памти обесвећивање
светаца од стране црквених великодостојника. Али,
СПЦ и њен митрополит су се упуштили у сферу
потпуног обесвећења највиших светиња које нијесу
вршили турски освајачи Ћуприлић, Бушатлија,
Омер-паша и други. Сви они су пустошили Црну
Гору и убијали масовно црногорски народ али нијесу
девастирали црногорске светиње, изузев Цетињског
манастира. Вишесмислен је и вишезначан овај
Амфилохијев чин. С једне стране он себе поистовјећује
са свјетитељем претварајући се у свечевог двојника,
а са друге омаловажава надлежне органе својом
измишљеном конструкцијом да незнају што чине
пошто наводно они кажњавају свеца. Замјеном теза
Амфилохије и овај пут своју улогу девастатора и
десакрализатора жели приказати спаситељем светиње
Острога и свечевог ћивота. У коначници његова
крајња порука јесте, да се он не само поистовјећује
и пројектује у свјетитеља него сам себе уздиже изнад
светиње, и свеца којима је одузео светост а уједно и
изнад државе и њених прописа и закона. По овом и
цјелокупном његовом дјеловању и мисији од њега је
 60
ИЗВЈЕШТАЈ О МИСИЈИ ЦПЦ
Драги Црногорци, поштовани пријатељи,
уважена господо,
Поштовани драги моји грађани Црне Горе,
прије него изговорим уводни говор дужан сам да се
претходно захвалим свима који су се претходних го-
дина на било који начин жртвовали за Црногорску
православну цркву.
Донатори су јој поклонили велике
материјалне вриједности као што је Митрополитски
дом и извршили његову реконструкцију, изградили
цркву светога Петра у Котору, изградили цркву на
Скадарском језеру, граде цркву на Цетињу, граде ма-
настир у Риćем Долу, давали су новчана средства и на
своја плећа преузимали финансирање боравка наших
гостију, а многи су на разне друге начине немјерљиво
улагали себе у нашу цркву.
Њихова имена су позната, а биће и
објелодањена у нашој публикацији. Још једном им
се дубоко захваљујем за све што су урадили за нашу
Цркву, и над свима њима призивам божју благодат, и
нека су благословени.
Сазвао сам овај скуп да вам се изјадам, по-
хвалим и умолим вас за помоћ и подршку.
Наша Црква је у посљедње двије деценије
прошла тежак пут, а сви ми с њом смо носили свој
крст који нас је сљедовао. Као њен поглавар, заклет-
вом обавезан и одговоран пред Богом и народом, не
могу да не кажем да Црногорска црква данас има
тројицу владика, од којих један у Бечу, један у Арген-
тини, четворицу свјештеника у Италији и то тројицу
у Риму и једнога у Каљарију на Сардинији, једног у
Бечу, четворицу на Цетињу, двојицу у Подгорици и
једнога у Никшићу, двојицу у Котору, тројицу канди-
дата за свјештеника, пет ипођакона и тројицу студе-
ната теологије.
ЦПЦ је правно регистрована у Хрватској
и САД, а ових ће дана бити у Италији и Аргенти-
ни. Имамо цркву у Котору, наредног мјесеца ћемо
освјештат цркву и на Цетињу (5. јула у 10 ура) у току
је припремни процес за додјелу повољне локације
у самом граду Подгорици за саборну цркву, а у
Никшићу теку припреме за реновирање просторија
додијељених црквеној општини и изградња манасти-
ра у Риćем долу. А за свих 60 манастира и 600 цркава
које су незаконито уписане у власништво београдске
патријаршије водићемо спор до њиховог коначног
повраћаја у државно власништво.
Од моје хиротоније 1998. године до данас
наша Црква је, како сам казао, прошла тежак пут,
од само једног владике до двадесетосам клирика,
што ме чини срећним. Али не могу да не искажем
разочарење односом државне администрације према
нама и нашој Цркви.
Наше незадовољство је уперено према
дијелу државне администрације која опструира сва-
ки материјални и формални чин који је од користи
Црногорској Цркви. И не само да је крива за наш та-
кав статус него се и труди да се и наш тако биједни
и понижавајући положај у овој земљи још више по-
горша.
Промрзле масе људи пред Цетињским мана-
стиром чују духовни глас Св. Петра и црногорских
свјетитеља да му приђу ћивоту и да му се помоле.
Не чудимо се милитантним „анђелима“,
антихришћанским и антицрногорским изгредни-
цима и њиховим незајажљивим апетитима и свима
онима који нас омаловажавају, кривотворе, клеветају
и негирају, него се чудимо нама самима, што то
понижавање трпимо, а знали смо се одупријети и
јачем и агресивнијем освајачу и кад нас је било много
мање него данас.
На ово указујем зато јер је важно за наш оп-
станак, за опстанак црногорског грађанског друштва
и црногорске државе.
За недопустиво понашање антидемократ-
ских, антиевропских, антиморалних, антицрногор-
ских и свих осталих негативних понашања одговор-
ни смо сви, а највише законодавни и извршни држав-
ни органи.
Ми не можемо да останемо нијеми на такву
чињеницу која изазива разочарење код мене и бијес
код наших службеника, вјерника и добронамјерника.
Правосудни органи опструирају сваку нашу тужбу
која завршава ад акта или злоупотребљавају правне
инструменте да спријече доношење било какве пре-
суде која је заснована на закону и праву ове земље, а
у корист је државе и наше цркве.
Београдска патријаршија распродаје црквену
имовину која је у државном власништву, а сеоске и
племенске цркве уз несебичну помоћ државних служ-
беника преписује у сопствено власништво, док на
државној земљи коју јој поклањају државни органи
гради сопствене објекте као што је случај код цркве
светога Ђорђа у Подгорици. Инспекције одбијају да
изврше сопствена рјешења и уклоне лимени објекат
с Румије, или незаконито саграђене објекте у мана-
стирским комплексима које злоупотребљава београд-
ска патријаршија.
Заобилази се и не извршава уклањање неле-
галних вјерских објеката, подигнутих из политичких
разлога да доминирају над Црном Гором као што је
српска осматрачница на Румији. Не уклањају се ни
многе нелегално подигнуте цркве на нашим брдима
сличне бившој Александровој капели на Језерском
 61
врху.
Девастација културне баштине је узела то-
ликог маха да пријети њеном потпуном уништењу и
прелази у облик који се може назвати девастацијом
државе, док државни органи то мирно посматрају
и чине све у корист сопствене пропасти. Висока
администрација остаје нијема на наше молбе да се
томе стане на крај.
Распели су нас као Христа и од нас траже да
се боримо, а против нас је и већина администрације
и цијела опозиција. Вријеђају нас додјелом 4800 еура
мјесечно, што чини једине наше приходе. Али не
маре за чињеницу да се цетињској филијали београд-
ске патријаршије само из Србије годишње уплаћује
милион еура, док више десетина милиона еура стиче
нелегалном продајом, углавном паштровске земље на
приморју, и од прихода из манастира Острог.
Та иста наша администрација у њега не за-
лази нити их смије питати за приходе, а камо ли
опорезовати. А кад је наша Црква у питању онда се
испостављају разне препреке, стварне и правне, за-
конске и политичке.
Ми смо принуђени да се боримо за равно-
правност. И то не за равноправност међу слободним
европским народима, него за равноправност у нашој
држави.
Историјска правда и истина цркве и државе
је мимикријски прикривена, а практично претворена
у дискриминацију аутентичних интереса црногор-
ског народа.
Сваке године на Бадњи дан, у неколика гра-
да, око бадњака се окупи велики број наших вјерника.
Али Црква мора да живи вјерски живот 365 дана у
години. Она мора да га обнови у свим градовима и
ОБРАЋАЊЕ МИТРОПОЛИТСКОМ САВЈЕТУ ЦПЦ
О ДЕВАСТАЦИЈАМА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКЕ БАШТИНЕ
(Подгорица 29.05.2015.)
Ваша светости, господине Михаило,
Поштовани пријатељи,
Одазвао сам се позиву господина Митропо-
лита да вечерас нешто кажем на тему девастација
сакралне културно-историјске баштине. Но,
размишљајући о »задатој теми«, имам двије озбиљне
дилеме:
- што ја то могу ново рећи око девастација
наших цркава и манастира, а да то није, макар вама
присутним, добро познато?
- и, још важније, што ја то могу сувисло
предложити да се спријече даље девастације право-
да окупља вјерујуће који су со соли сваке цркве. Зато
вас позивамо да примјером ваше мале жртве учините
много за нашу цркву.
-Да обновите прославу крсне славе са
свјештеником наше цркве,
-Да крштавате ђецу и унучад у нашој Цркви,
-Да у селима у којима има цркава које су
нам предате на управљање једном годишње отвори-
те цркву и са мјештанима позовете свјештеника да
одслужи тим поводом, као и крштења и друге обреде,
-Сви они који су крштени у СПЦ да се об-
рате са крштеницом Српске цркве у Црногорску
православну цркву која ће издати крштеницу са ис-
тим подацима, једино што ће умјесто Србин писати
Црногорац. Велики је број Црногораца који на овај
начин избјегавају посрбљавање црногорског народа.
-Да помогнете да се оснује црквени хор тако
што ћете подстаћи и подржати упис ваше ђеце и уну-
чади у њему,
-И да тражите да мјесни парох држи
вјеронауку за вашу и ваших пријатеља ђецу и унучад.
Ово је чин да се обнови црквени жи-
вот, јер за то постоје услови. Двадесет осам
свјештенослужитеља вапи за овом врстом подршке
и помоћи која ће учињети да наша Црква узрасте у
мјери њених моћи и свјештених могућности. Још
једном вас позивам да на овај начин подржите и по-
могнете нашу Цркву.
Нека сте ми Богом благословени.
Подгорица, 29.05.2015. г. (Говор на Митро-
политском савјету)
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
Илија Вујошевић
славне црквене имовине?
Своје обраћање ћу фокусирати на двије
оптужујуће тезе:
- Прва, да је девастација културно-историјске
баштине у ЦГ доминантно мотивисана великосрп-
ским асимилаторским програмом који досљедно
спроводи СПЦ.
- Друга, да је ЦГ држава, неиспуњавањем
своје обавезе из члана 78 Устава, постала саучес-
ник у девастацији сопственог културно-историјског
насљеђа.
У вези прве тезе треба напоменути да је
 62
деградација културне баштине мање – више појава
у читавом свијету (природне катастрофе, ратови и
други антропогени фактори). Међутим, код нас је то
доминантно посљедица неометане вишедеценијске
асимилације коју врши СПЦ. У вези доказивања ове
тезе, није потребна нека посебна аргументација у од-
носу на ону која је већ саопштена у претходне двије и
по деценије са разних научних и културних, па и по-
литичких адреса. Кад су политичке адресе у питању
мислим нарочито на ЛС и, у мањој мјери, на СДП.
На жалост, ЛС је отишао са друштвене сцене. А, како
сада ствари стоје, и СДП није далеко. Као учесник у
власти током потоњих 17 година, у погледу статуса
заштите културног насљеђа и положаја ЦПЦ, задржа-
ла се на неком јаловом, декларативно-манифестаци-
оном нивоу. Напримјер, никада није тражила мјесто
министра културе који би преокренуо досадашњи
погубни ток. Више се СДП интересовала за ресоре
полиције, трговине, саобраћаја... и никада ничим није
условила коалицију пријеко потребном заштитом
културно-историјске баштине.
На другој страни асимилаторску мисију
СПЦ (у »филџан« држави коју не признаје) жестоко
подржавају десетак парламентарних и ванпарламен-
тарних партија унионистичког (српског) блока и до-
бар дио владајуће ДПС, а наравно и матична држава
те цркве. Отуда моћ и велика подршка митрополиту
Амфилохију од преко 50% становништва, као и из-
дашно ктиторство скоројевићких тајкуна за које
добијају благослов и највиша признања Српске и
Руске цркве. Све то охрабрује Амфилохија да, и без
активне правне легитимације и неопходних дозвола
руши, гради, преобликује и тргује и од црногорских
светиња прави бувљаке и вашаришта. А, ето засад,
један је његов свјештеник, не мање милитантан од
њега, је проћеран због оптужби за угрожавање на-
ционалне безбједности. О безбједоносном аспекту
дјеловања СПЦ нећу говорити, јер то није тема, али
јесте проблем! А када Амфилохији неко стане само
на сјенку, макар то био предćедник државе, владе или
скупштине, или ЦПЦ и још понека интелектуална
група, демонизује га (»закива за Везиров мост«...), а
слао би на ломачу попут великог шпанског инквизи-
тора Торквемаде с краја XV вијека. Овако милитант-
на СПЦ нас, наочиглед ЦГ институција, у духовном
погледу враћа пола миленијума - у феудални средњи
вијек. Толико о томе.
У вези друге тезе да је црногорска држава
саучесник у девастирању културно-историјске баш-
тине, а нарочито сакралне архитектуре, имам и нека
лична горка искуства. Нека од њих ћу вечерас теле-
графски поменути. Не ради истицања сопствених за-
слуга јер ми то не треба. А и уложени напор је био,
углавном узалудан, него ради поимања те недодири-
ве моћи којом се СПЦ позиционирала као стратешки
политички и привредни партнер самој држави.
Постоје два циља заштите културних добара
у надлежности држаоца и посебно државе:
1) очување и унапрјеђивање културних до-
бара и њихово преношење будућим генерацијама у
аутентичном облику;
2) обезбјеђивање услова за опстанак култур-
них добара и за очување њиховог интегритета;
Прошетајте данас (ако вас пуште) манастир-
ским комплексима на Скадарском језеру (Старче-
во, Бешка, Морачник, Ком,...), или у унутрашњости
(Цетињски и Острошки манастир, Ждребаоник, Дуга
и било који други), па ће вам се већ на први поглед
све казати. Као предćедник Фондације »Св. Петар
Цетињски«, а ради непосредног увида, ја сам то све
обишао иза 2000. године. Наравно, у својству тури-
сте, али сам успут доста тога и фотографисао. Могу
рећи да су ти сакрални комплекси протеклих година
доживјели такву деградацију да је неке, чак, тешко
препознати. По оцјенама Завода за заштиту спомени-
ка културе сви захвати су били нестручни и нелегал-
ни.
На јавни притисак разних црногорских кул-
турних удружења око девастација Министарство
културе и још неколико институција формирали су
2004. државну комисију за евидентирање стања не-
покретне културне баштине. На основу расположи-
вог материјала за 10 општина изводи се закључак
према коме је на 136 сакралних споменика културе
регистровано 87 девастација, или 64 %. То је прави
културоцид! Притом, ниједна интервенција на като-
личким црквама није извршена без сагласности За-
вода за заштиту споменика културе, док су на ислам-
ским објектима (џамијама) регистроване 3 нелегалне
девастације. На око 99% споменика културе недостаје
табла са натписом „Законом заштићено“, што, такође,
потврђује тезу да је држава овај домен својих иденти-
тетских темеља препуштила разним девастаторима,
а у првом реду СПЦ. Овај налаз Комисије није об-
ухватио бројне девастације на сакралним објектима
који немају статус споменика културе, као ни дивље
објекте који је СПЦ подигла на Румији, Пардусу и сл.
Из Образложења Закона о заштити култур-
них добара из 2010. године у вези обима девастација
споменичког фонда наводе се сљедећи официјелни
подаци Министарства културе:
„Стање културних добара у Црној Гори, а по-
себно непокретних културних добара је веома лоше
и неповољно, са тенденцијом даљег погоршања. О
томе најбоље говоре чињенице да је од укупно 357
регистрованих непокретних споменика културе њих
246 или 68% девастирано, односно у стању непо-
средне опасности од потпуног пропадања. Према
 63
прелиминарној процјени за санацију само ових кул-
турних добара потребно је преко 250.000.000,00 €.«
Но, од какве су утјехе наведене дијагнозе у
званичним документима, када су нелегалним и не-
стручним интервенцијама на православним сакрал-
ним објектима које је извела СПЦ послије 1990. годи-
не трајно девалвиране урбанистичко-амбијенталне,
архитектонске, културно-историјске, аутентичне и
умјетничко-естетске вриједности сакралних, посеб-
но манастирских комплекса?
Према томе, СПЦ је све радила под за-
штитом и саучесништвом првих државних адреса
и упркос законских надлежности министарстава
културе, уређења простора, локалних самоуправа и
инспекцијских органа. При тако створеном загрљају
власти и СПЦ ми смо једино могли да донкихотовски
јуришамо на вјетрењаче. Не каже се случајно: „док
мудри мудрују, луди град освојише“. Ја, дакле, из све-
га могу извући само један поразни закључак: држава
Црна Гора је саучесник у финансирању и пружању
прећутне сагласности на све девастације које имају
за циљ систематско потирање њеног национално-
државног идентитета и традиције.
Што се тиче неких личних иницијатива,
због ограниченог времена задржаћу се само на
пар година око 2000-те. Почећу са, може се рећи,
успјешним враћањем бјеличке цркве у Предишу
ЦПЦ-и 6. марта 1999. године. Наиме, крајем јануара
те године Амфилохије, у пратњи стотине наору-
жаних специјалаца МУП-а ЦГ, обио и освештавао
цркву и правио неки чудни парастос на гробу ђе га
нико није звао. Притом је поп Станишић чак и шен-
лучио пуцањем из пиштоља, а мјештанима, власни-
цима гробља и цркве специјалци су аутоматима ‚’на
готовс’’ направили живи зид и забранили приступ
цркви. То је за те људе била тешка увреда, па смо
најприје о том скандалу обавијестили јавност. А онда
смо процијенили да је то легитимна прилика за коју
можемо бити захвални самом Амфилохију, коју не
смијемо пропуштити, да преузмемо цркву у Предишу
и да је, ако за то имамо довољну подршку мјештана
‚’плебисцитарно’’ вратимо обновљеној ЦПЦ.
Одбор који је том приликом формиран
процијенио да ће нас подржати највећи број породи-
ца из околних села, као и они који живе на Цетињу.
Уз обавјештење јавности и државних органа, скуп
мјештана се одржао 6. марта 1999. године и лич-
ним потписом присутних донио потребне одлуке
које смо истог дана уручили Митрополиту Михаилу
на Цетињу. Донешеним одлукама Збора мјештана
једногласно и неопозиво је отказано даље гостоприм-
ство СПЦ до повраћаја одузетих ствари, о чему су
обавјештени државни органи и СПЦ. И тако до дана
данашњег. Амфилохије није више ушао у ту цркву.
Била је то прва успјешно легализована
предаја цркве коју су касније слиједиле још 20-так
цркава Катунске нахије. И то је, на моју жалост, једини
успјели подухват у којем сам имао неку значајнију
улогу. Сви остали су, због нераскидиве »симфоније«
актуелне власти и СПЦ, били поразни. Но, због људи,
било да су били са нама или против нас, а које полако
заборављамо, ипак, вриједни помена.
Крајем 1999. са једном групом покрећем
оснивање Фондације »Св. Петар Цетињски« са
првенственим циљем да подржимо обнову црногор-
ске државности, уз ангажовање на истовременом
јачању обновљене ЦПЦ и покушају заштите сакрал-
них добара од већ свеприсутне девастација СПЦ .
Априла 2001. у својству предćедника
Фондације покушао сам да Фондација рестаурира
кулу (зимовник) Светог Петра Цетињског из 1807. на
Каручу који је увијек био профани објекат, а у дужем
периоду и школа. Из контаката са директором Завода
за заштиту споменика културе (др Чеда Марковића)
били смо у заблуди да је то државна имовина. При-
премили смо пројекат санације да би послије пар
мјесеци од истог г. Марковића сазнали да је кула
припојена цркви Св. Николе у Рвашима, те нас је за
сагласност упутио на СПЦ. Тако је Фондација дигла
руке од овог покушаја.
Мотивисани сазнањима о дотадашњим
девастацијама на скупу 12. јула 2001. Фондација је
усвојила »Декларација о заштити културне баштине«
коју је упутила свим релевантним домаћим и ино-
страним адресама. Та декларација је и данас веома
актуелна, а навешћу само два става:
»Црногорска културна баштина систематски
се девастира и фалсификује. У томе предњачи Српска
православна црква, мада се не могу аболирати ни
црногорске културне, научне и државне институције.
Овој цркви са сједиштем у другој држави већ је
осамдесет година противзаконито потчињено, од
црногорског народа отуђено, непроцјењиво култур-
но благо - сакрални објекти и њима припадајућа по-
кретна и непокретна имовина. Црна Гора као држа-
ва, Црногорски народ и црногорски православни
вјерници већ пуних осамдесет година фактички се не
питају са својим црквеним објектима, умјетничким
драгоцјеностима и укупним споменичким фондом у
њима.
Српска православна црква, супротно мо-
ралним и хришћанским начелима, систематски
замјењује култове црногорског духовног простора
увезеним, док аутентичне поништава и фалсификује.
Уз издашну помоћ власти девастирају се аутентичне
естетске вриједности у архитектури, фрескосликар-
ству и иконопису на начин који директно поништава
државу Црну Гору, црногорску нацију и црногорску
 64
културу. Сакрални објекти се руше, а на њиховим неовизантијских градитељских импровизација СПЦ.
темељима се надзиђују нови чија је естетика страна Завршићу закључним ставом Декларације
овом поднебљу. Скрнаве се екстеријери и ентеријери коју је Фондација донијела 2001., јер ми ни послије
Цетињског, Острошког и осталих манастира, Влашке 14 година ништа паметније не пада на ум:
и бројних других цркава.« »Полазећи од тога да су црногорски народ и
И данас су актуелни захтјеви које смо ис- држава Црна Гора искључиви власници привремено
такли у том документу које ћу навести на крају овог узурпираних сакралних православних покретних и
обраћања. непокретних добара, Фондација захтијева:
Сљедећа иницијатива Фондација била је 1. Да црногорска држава коначно преуз-
тужба против директора Завода за заштиту споме- ме одговорност и заустави сваки вид девастације и
ника културе г. Марковића новембра 2001. као првог отуђивања културно - историјске баштине.
у ланцу одговорности због непредузимања мјера за 2. Да државни органи и стручне комисије
спрјечавање девастација Цетињског манастира и што прије изврше попис покретне имовине и
Влашке цркве. Годину дана је трајао поступак. Када неовлашћених интервенција у свим сакралним
су на вишим инстанцама (Министарство и Тужилашт- објектима и да се народу јавно саопшти што је из
во) препознали своју одговорност, наравно одбацили цркава однешено, ко је то урадио и када.
су нашу кривичну пријаву, упркос непобитних доказа 3. Да се, без одлагања, Српској православној
које смо поднијели, па и доказа које је Тужилаштво цркви одузму узурпирани објекти, као што су двор-
само прибавило. Злочин без казне! ске капеле на Ћипуру и Крушевцу, и да са њима рас-
У фебруару наредне 2002. године, у полаже држава до враћања правим власницима.
заједничком покушају ЦПЦ и Фондације доживјели 4. Да се посебним законом правично и пре-
смо фијаско у покушају изградње једног привреме- цизно уреди имовинско - правни статус сакралних
ног објекта на острву Бешка. Нећу овђе о детаљима, објеката и обезбиједи заштита на начин достојан
а и веома се нерадо тога сјећам. Рећи ћу само да је њиховог духовног и културно - историјског значаја.«
Амфилохије исте године, уз помоћ војске, на Бешкој Данас се тежиште пажње јавности тен-
монтирао неки контејнер, а затим подигао конак од денциозно помјера од расправе о идентитетским
бетонских блокова ђе је смјесто неколике монахиње. питањима, па и о девастацијама. А вјерујте, ако се
То је препознато као тешка девастација, али то никога овако настави, кроз 10-20 година моћи ће Црногорци
у Црној Гори озбиљније не забрињава. А да је успјело, да се поздрављају са „Au revoire Montenegro“.
био би то макар један манастирски комплекс у Црној
Гори који би био изворно конзервиран и сачуван од
ИЗ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ОБАВЈЕШТЕЊЕ
Извињавамо се читаоцима јер нијесмо у могућности да у овом броју објавимо имена чла-
нова Збора Црногорске Православне Цркве. Обавезни смо да добијемо сагласност од свих пред-
ложених. Зато нам је потребно извјесно вријеме, па ће њихова имена бити објављена у наредном
броју часописа „Лучиндан“.
На основу члана 67. Устава Црногорске Православне Цркве, усвојеног 31. октобра 2009. године, а
на приједлог Светог Архијерејског Синода, Савјет Митрополије ЦПЦ је на својој ćедници од 29. маја 2015.
године усвојио,
ИЗМЈЕНЕ И ДОПУНЕ УСТАВА
1. У члану 24 бришу се тачке 4 и 5.
2. Послије члана 24 додаје се нови члан 24а који гласи: Митрополит може основати Збор Црногорске
Православне Цркве чији су чланови вјерници и поштоваоци који се залажу за њене интересе. Предćедник
Збора је Митрополит који именује чланове. Сазива га по потреби да чује мишљење Збора о неким црквеним
питањима. Збор се може сазвати и другим поводима.
3. У члану 23 брише се став да подпредćедника Савјета Митрополије бира Савјет на приједлог Митро-
полита од чланова из реда свјетовних лица, и замјењује се одредбом да подпредćедника Савјета Митрополије
бира Митрополит од чланова из реда свјетовних лица.
Предćедник Савјета Митрополије
Владика Михаило с.р.
 65
На основу чланова 22,
23 и 24 Устава Црногорске Пра-
вославне Цркве, усвојеног 31.
октобра 2009. године, Савјет
Митрополије ЦПЦ је на својој
ćедници од 29. маја 2015. године
одлучио да Савјет Митрополије
има 59 чланова. На темељу ове
одлуке и побројаних чланова
Устава, Архиепископ цетињски
и Митрополит црногорски,
господин Михаило, имено-
вао је чланове Савјета који
сачињавају:
1. Владика Михаило; 2.
Епископ Горазд; 3. Епископ Симе-
он; 4. Свјештеник Јован Томовић;
5. Свјештеник Иван Пајовић; 6. Свјештеник Жарко Ђуровић; 7. Свјештеник Бојан Бојовић; 8. Стево Вучинић;
9. Жарко Радуловић; 10. Бранко Балетић; 11. Чедо Драшковић; 12. Новак Аџић; 13. Миодраг Балетић; 14.
Ђуро Вучинић; 15. Гојко Кастратовић; 16. Вуко Рајковић; 17. Марко Ћулафић; 18. Илија Вујошевић; 19. Драго
Рашовић; 20. Данило Бурзан; 21. Вукић Пулевић; 22. Момир Марковић; 23. Никола Белада; 24. Перо Бокан;
25. Бранислав Бориловић; 26. Чедо Богићевић; 27. Златко Булић; 28. Михаило Бурић; 29. Борислав Цимеша;
30. Драган Чавор; 31. Веселин Филиповић; 32. Бубо Копривица; 33. Раде Кушевија; 34. Боле Бошковић; 35.
Милорад Поповић; 36. Љубо Мудреша; 37. Блажо Николић; 38. Ранко Перовић; 39. Радован Дамјановић;
40. Радован Радоњић; 41. Божидар Шекуларац; 42. Жељко Вукадиновић; 43. Пурко Иванчевић; 44. Милорад
Мицко Вукотић; 45. Рајко Тодоровић; 46. Младен Ломпар; 47. Благота Баћо Митрић; 48. Данило Ђуровић;
49. Митар Кика Радовић; 50. Бранислав Калуђеровић; 51. Сретен Перовић; 52. Жељко Томовић; 53. Момчило
Моцо Мићуновић; 54. Иван З. Булић; 55. Радоман Рале Бурић; 56. Жарко Бурић; 57. Ранко Ђоновић; 58. Бран-
ко Станојевић; 59. Рајко Вујичић.
Предćедник Савјета Митрополије
Владика Михаило с.р.

На основу члана 24 Устава Црногорске

Православне Цркве, усвојеног 31. октобра 2009.
године, на ćедници од 29. маја 2015. године, на
темељу предлога Савјета Митрополије, Архи-
епископ цетињски и Митрополит црногорски,
господин Михаило, именовао је Управу Савјета
Митрополије коју сачињавају:
1. Митрополит Михаило (предćедник);
2. Стево Вучинић (подпредćедник); 3. Жарко
Радуловић (члан); 4. Бранко Балетић (члан); 5.
Чедо Драшковић (члан); 6. Новак Аџић (члан); 7.
Миодраг Балетић (члан); 8. Бојан Бојовић (члан);
9. Ђуро Вучинић (члан); 10. Гојко Кастратовић
(члан); 11. Вуко Рајковић (члан); 12. Милорад
Поповић (члан).
Предćедник Савјета Митрополије
Владика Михаило с.р.
 66
ВРХОВНО ДРЖАВНО ТУЖИЛАШТВО ЦРНЕ ГОРЕ
– Одјељење за сузбијање организованога криминала, корупције, тероризма и ратних злочина –
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
Против НН лица, службених лица у Управи за
некретнине – Подручна једница Никшић,
због кривичног дјела злоупотребе службен-
ог положаја из члана 416 ст. 3 у вези ст. 1
Кривичног законика Црне Горе
Увидом у катастар непокретности за општину Никшић утврдили смо да су већина цркава, манастир,
Саборна црква и већина гробаља, супротно законским одредбама, уписани на Митрополију црногорско-
приморску као дио Српске Православне Цркве. ЦПЦ има интерес и право да држи вјерске обреде у црквама
и на гробљима када од ње то траже мјештани – вјерници. Међутим, у том свом праву ЦПЦ је онемогућена
због чињенице да су цркве и гробља уписана на Српску Православну Цркву, односно, њену филијалу у
Црној Гори, епархију која себе назива православна Митрополија црногорско-приморска. Ова епархија се
захваљујући том незаконитом упису понаша као власник ове имовине иако она никада није била својина
цетињске Митрополије, а још мање Српске Православне Цркве или њене филијале. У наставку ћемо описати
историју имовинских права над црквама и манастирима.
Када су у питању гробља оцјењујемо да је довољно да укажемо на одредбе Закона о гробљима. Тај
Закон у члану 2 прописује да је гробље комунални објекат којим управља општинска Скупштина. Гробљима,
којима не управљају општинске Скупштине управља организација на чији је предлог гробље одређено, а
то је на сеоским подручјима Мјесна Заједница. Зато остаје неразјашњено питање како и на основу чега су
службена лица дошла до закључка да су сеоска гробља власништво Српске Православне Цркве. Јер упориште
нијесу имали у Закону, у ранијим уписима, а наводни власник- Српска Православна Црква није могла пружити
било какав писани доказ који би их навео да тако закључе. Иначе, листови непокретности, у знатном броју
случајева, су неразговијетни јер се као власник појављује непознато правно лице именовано као српски
православни манастир Острог. Зато се из њих у појединим случајевима тешко може утврдити које власник.
Такође, у њима је као основ стицања власништва београдске патријаршије уписан такозвани правни пропис
или одлука државног органа. И поред најбоље воље нијесмо били у могућности да пронађемо одлуку или
пропис на које се позивате у листовима непокретности па смо закључили да таква одлука не постоји нити је
надлежни орган донио пропис који уређује ову правну материју.
Како је напријед назначено цетињска Митрополија никада није била власник цркава и манастира.
Чланом 129 став 1 Устава за Књажевину Црну Гору је било прописано да „Митрополији црногорској припада
унутрашња управа источно-православне цркве“, а што значи да она није била носилац права својине над
црквама и манастирима.
Свака црква, сваки манастир по законима Књажевине односно Краљевине Црне Горе била је
посебно правно лице. Чланом 716 општег имовинског Законика било је прописано да су имаоци православне
цркве, манастири и друге црквене установе. Сагласно томе чланком 99 Устава православних консисторија у
књажевини Црној Гори било је прописано да „ свака црква уопште, а посебно парохијска има право да буде
власником оног дијела опште имовине црквене које јој пропада (став 1), те да црква има сва она права која
ужива сваки други лични имаоник и она сама за себе представља самосталну јуридичку личност (став 2).“
Никодим Милаш у свом дјелу „Православно Црквено Право“ закључује да је свака црква и сваки
манастир посебно правно лице.
На темељу, како прописа световне власти у књажевини Црној Гори тако и црквених прописа
произилази да су у Књажевини односно Краљевини Црној Гори цркве и манастири били посебна правна лица
над којима Митрополија није имала власничке компетенције.
У вријеме краљевине Југославије правни статус цркава и манастира био је исти у што се можете
увјерити увидом у тапију бр. 17 коју је 18. 08. 1930 године издала општина Његушка у вријеме Зетске бановине
коју прилажемо. Ми не располажемо тапијама за друге цркве, али приложена несумњиво наводи на закључак
да је свака црква била самостално правно лице и да Српска Православна Црква ни тада, као хегемона и једина
у земљи, није била њихов власник, чак, није се ни усуђивала да над њима успостави власничке компетенције.
У социјалистичкој Југославији овакав статус цркава и манастира, било којим Законом није мијењан,
а све до посљедњег излагања катастарских операта цркве и манастири су били уписани као посебна правна
лица и ни у једном Српска Православна Црква није означена као њихов власник.
 67
Пресуда Управног суда РЦГ у вези спора око власништва дољанске цркве У бр. 1418/2006 коју смо
приложили у предмету у вези манастира „Острог“, рјешење Министарства финансија бр. 07-954-967/06
које смо такође прилажили на темељу којих је издат лист непокретности за цркву у Дољанима бр 1065
који се налази у наведеном предмету потврђује да је црквена имовина увијек била као добро цркве као
правног лица и да су ту чињеницу сви државни органи респектовали и у споровима са цетињском филијалом
београдске патријаршије се према њој равнали.
Без правног основа, неутврђених датума, супротно Закону о државном премјеру и катастру
непокретности лице НН – службено лице у Управи за некретнине – Подручна јединица Никшић је противправно
уписало на Митрополију црногорско-приморску, у више посједовних листова, укупно 2.795.615 м² ливада,
шума и пашњака, манастир „Косјерево“, Саборну цркву, 20 цркава и 1812 м² стамбено-пословног простора и
на тај начин истој прибавила имовинску корист непроцјењиве вриједности, али свакако више од 30.000 еура.
ДОКАЗ: листови непокретности број:
1. КО Брезовик I Л.Н. бр. 6
2. КО Броћанац Л.Н. бр. 188 и 225
3. КО Броћанац Граховски Л.Н бр. 74
4. КО Чарађе Л.Н бр. 149
5. КО Дреноштица Л.Н бр. 86 и 204
6. КО Глибавац Л.Н бр. 411
7. КО Граховац Л.Н бр. 82
8. КО Грахово Л.Н бр. 283, 284 и 285
9. КО Каменско Л.Н 81
10. КО Кленак Л.Н бр. 137
11. КО Кочани Л.Н бр. 85
12. КО Ливеровићи Л.Н бр. 320
13. КО Луково Л.Н бр. 84
14. КО Милојевићи Л.Н бр. 3
15. КО Мораково Л.Н. 19
16. КО Никшић Л.Н. 687, 733, 1720, 2755 и подуложак 2687 и 2844
17. КО Нудо Л.Н. 133 и 134
18. КО Орах Л.Н. 97
19. КО Озринићи Л.Н. 137, 138 и 1108
20. КО Петровићи Л.Н. 180
21. КО Пилатовци Л.Н. 9. 80, 82 и 159
22. КО Почековићи Л.Н. 75
23. КО Повоја Л.Н. 96 и 143
24. КО Прага Л.Н. 135
25. КО Пресјека Л.Н. 229
26. КО Растовац Л.Н. 83
27. КО Рубежа Л.Н. 264, 265 и 1079
28. КО Сомина Л.Н. 70 и 176
29. КО Страшевина Л.Н. 154, 155 и 156
30. КО Стубички крај Л.Н. 45
31. КО Вилуси Л.Н. 277
32. КО Враћеновићи Л.Н. 109
33. КО Заград II Л.Н. 220
34. КО Заљутница Л.Н. 42
Стога су вјерници и свјештеници Црногорске православне цркве лишени могућности да врше вјерске
обреде у побројаним манастирима и црквама па захтијевамо да тужилац у оквиру својих надлежности покрене
поступак, утврди које је лице починило наведено кривично дјело, и предузме мјере да исто буде кажњено.
Подгорица, 12. март 2015. године
Подносилац пријаве
Стево Вучинић
Враницке Њиве 70 - Подгорица
Мобтел: 067 507 239
 68
ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Цетиње, Груда б.б.
Датум: 4. мај 2015. године

ОПШТИНА ДАНИЛОВГРАД
Секретаријат за урбанизам, комунално-стамбене послове
и заштиту животне средине

ПРЕДМЕТ: Примједбе на Нацрт детаљног урбанистичког

плана „Острог-Глава Зете“
На основу члана 4 став 1 Закона о заштити културних добара сл.Ц.Г. бр. 49/10 од 13.08 2010. год. који
прописује њихово очување и унапређење и обавезу њиховог преношења будућим генерацијама у аутентичном
облику, члана 6 истог Закона који обавезује државу да штити и чува културна добра, члана 55 Устава којим је
забрањено дјеловање организација које нарушавају уставни поредак и члана 78 којим је прописана обавеза
државе да чува културну и природну баштину од општег интереса, и у свези са поднијетом кривичном
пријавом против НН лица, Управе за некретнине – Подручне јединице Даниловград, која су државну имовину
– манастир „Острог“ и 1.634.664 м² његових ливада, шума и пашњака незаконито преписала на Београдску
патријаршију, тражимо да се Нацрт детаљног урбанистичког плана „Острог-Глава Зете“ стави ван снаге док
се не ријеши власничко питање и о Нацрту не изјасни Уставни суд, Скупштина Црне Горе и научна и културна
јавност.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Цетињска филијала Београдске патријаршије, у јавности позната као Митрополија црногорско-
приморска, незаконити је власник, несавјесни корисник и страно правно лице које илегално дјелује у
земљи. Стога неможе да буде странка у поступку излагања предметног ДУП-а, нити инвеститор радова у
комплексу Доњег и Горњег манастира „Острог“. Она није црква него моћан политички организам уперен
против свих наших интереса. Инспирисана одлукама подгоричке скупштине и идејом Душановог царства, у
Црној Гори као простору великосрпских аспирација, намеће еклектичке стилове сакралне архитектуре који
немају утемељења у нашој градитељској традицији. То нијесу цркве него међаши великосрпских простора
који ни ентеријерно ни екстеријерно нијесу ослоњени на аутентичне вриједности. Умјесто да изврши
дематеријализацију и спиритуализацију ширег простора око манастира „Острог“ цетињска црквена филијала
је већ извршила његову негацију претварајући га у вашариште и сабиралиште новца. Његов симболички
значај за Црну Гору и Црногорце је таквих потенцијала да се не може препуштити на управљање било
коме ко не оличава суверенитет и интегритет црногорске заједнице, а то није Београдска патријаршија.
То није простор уобичајеног културног пејзажа, него особене вриједности које чине црногорску културну
баштину и дио националног и државног идентитета који се Законом штити, и манастир и амбијент у коме је
инкорпориран. О томе мора да се поведе рачуна, јер се нашим односом према њему, у власничком, духовном
и културолошком смислу, шаље јасна порука јавности о националном идентитету, државном суверенитету
и сопственој духовности, која је у свему особена, због чега и јесмо Црногорци и због чега је ово Црна Гора.
Одговорност богослужбеног и свеукупног гостопримства треба прилагодити манастиру. Манастирски
комплекс мора да се сачува у непромијењеном облику и да му се прилагоде садржаји, а не обратно. Што се
тиче Саборног храма и извјесне Маријанске баште који се помињу у примједбама и захтјевима незаконитог
власника и корисника, то је архитектонско-грађевинска провокација која не смије да буде реализована. Циљ јој
је да се „Острог“ реинтрерпретира вриједностима и симболима који нијесу аутентично црногорски. Изграђени
објекти у манастирском комплексу који не одговарају традиционалним архитектонским вриједностима
овога простора требају да се безусловно уклоне и да се обнови спомен обиљежје која подсјећа на Острошку
скупштину родољуба. Јер споменици повезују генерације предака и потомака и симболизују највише
вриједности прошлости за које се требамо залагати. Не само спомен плоча него и манастирски комплекс и
све што је у свези сњим, управо је један монументални споменик о коме мора да се поведе нарочита државна
брига.
 69
Манастир „Острог“ је круна црногорског духовног организма и наравно дио идентитета овога простора
и народа. Било каква реконструкција и изградња објеката, чак и у широј зони захвата овога манастирског
комплекса, или промјена амбијената не смије да се темељи на тржишним основама и слиједи тржишну логику,
јер се тако кида веза генерација са прошлошћу, до чега ми Црногорци држимо као о највећој вриједности. Био
би злочин те садржаје девастирати како је намјерила Управа манастира која с њиме незаконито располаже, а
још већи ако им државна администрација изађе у сусрет. Јер би то био противдржавни и противуставни акт
с елементима велеиздаје. Интервенције не само у манастирском комплексу, него и у његовом ширем захвату,
немогу да буде у компетенцијама општинске, а поготово не манастирске управе делегиране из Београдске
патријаршије, нити предмет њихових договора и нагодби. Зато и захтијевамо да се Нацрт детаљног
урбанистичког плана „Острог-Глава Зете“, до даљњег стави ван снаге.
Стево Вучинић с.р.
Подпредćедник савјета Митрополије ЦПЦ

ФРАГМЕНТИ
„Највећа би била срећа за Србију да Црна
Гора пропадне“, рекао је Илија Гарашанин приликом
напада Омер-паше на Црну Гору (13.01.1853. године).
Српски краљ Милан Обреновић забранио је
усељење Црногораца и Цигана у Србију.
„Неки црногорски делегати су на засиједању
Подгоричке скупштине предлагали да се поруши
Цетињски манастир и да се јавно спали ћивот Светога
Петра Цетињског“, рекао је Драгутин Милутиновић,
командант Јадранских трупа.
„При раду у Црној Гори, немојте бити мека
срца. Краљу Николи треба забранити долазак у Црну
Гору по сваку цијену, па ма употријебили и крајња
средства“, рекао је Александар Карађорђевић, краљ
Србије.
Саво Фатић је срушио споменик великом
војводи Мирку у центру Подгорице и бацио га у
Морачу.
Константинопољски патријарх је 1888.
године признао аутокефалност Црногорске
православне цркве.
Регент Александар Карађорђевић је
16.06.2012. године декретом укинуо Црногорску
православну цркву.
„Браћо Црногорци, ми Хрвати имамо на
најљепшим страницама књижевности, назван Црна
Гора величанствени олтар у најчудеснијем храму
божанског дјела. Ми смо вас прогласили, Црногорци,
не само представницима идеала херојства, већ
примјером недостижне честитости и поштења“,
рекао је 10. маја 1924. године Стјепан Радић.
Црногорац уопште не показује нетрпељивост
ни према другој вјери нити према другој народности.
Црна Гора не може бити покорена,
наставићемо да се боримо док и једнога Црногорца
траје.
У трену рађања наше планете, најљепши
сусрет копна и мора десио се на црногорској обали.
Убише бријест, боље би било да је остао
брест, но они који су наредили да се посијече.
„Заробит се давали нијесу, у ланцима
Црногорца нема“, рекао је 1938. године Владимир
Висоцки.
Налм Зундхаусен каже: „Не може се као ни
њихова „држава“ означити ка „српска“ у етничком
смислу. По мишљењу аутора, будући да су супруге
Немањића углавном долазиле из несрпских
владарских породица, па је династија прилично
измијешана, те се „Немањићи могу гледати као
„српски“ уколико кренемо од чисто Ангаћиског
родослова, код којег се само мушка (очева) страна
узима у обзир“ („Сведок“, 03.03.2009. године).
„Црну Гору ко гој мрзио, црнилом је њега
обмотала, њојзи ко је гој јаму копао, мајку су му у њу
сахранили“, рекао је Јанко Вујисић.
„Не могу брз братске државе, а могу без
сопствене“, каже Невенка Ф. Бајковић.
Црногорски томос је црногорска крв
проливена на сивом и суром камену црногорске
слободе“, рекао је др Чедомир Богићевић.
„Има у Црној Гори нимало безначајан број
особа, које са задовољством носе туђи самар, при
томе не само да не признају да их жуља, него се њиме
поносно шепуре, тврдећи да им стоји као саливен“,
рекао је Рајко Церовић.
Руски кнез Голицин је одбио да му изда
пасош ради хиротоније у Русији, а кнез Потемкин
га је без пасоша ишћерао из Русије, док је Катарина
Велика хтјела да исправи Потемкинов поступак. Али
је Владика Петар одбио да се врати и заклео се да
његова нога неће никад ступити на руско тло. Свети
Петар је одржао своју заклетву. Руски Свети Синод
је 1803. године послао у Црну Гору Грамату Петра
Првог.
Припремио
Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
+МИХАИЛО
 70
Саопштење за јавност 12.6.2015.г.
(Реаговање на текст у дневној штампи)
ЦПЦ ЈЕ ЦРНОГОРАЦА
Још је у првом вијеку наше ере, дакле
прије два миленијума, јеванђелист Марко извршио
прву секуларизацију у епохи првотне цркве и раног
хришћанства својом универзалном поруком 17. сти-
хом из 12 главе својег јеванђеља “Дајте Цару Царево, а
Богу Божје”. Насупрот томе, савремени од којих неки
новокомпоновани политичари, који пролазе пут од
занатлије, келнера, трговца, до квази државника као
у доба сателитских држава у току ратова при распаду
друге Југославије, мисле и дјелују супротно иако се
налазе на челу својих секуларних држава. Најновији
примјер контрасекуларног државништва је и изјава
предсједника Србије Т. Николића који је казао да
ЦПЦ не постоји и да канонски гледано Црна Гора
нема своју цркву. Досљедан у својој недосљедности
и властитим противјерчностима овај предсједник је
демантовао самог себе ставом из своје наредне рече-
нице: “Разумијем жељу појединаца у црногорској по-
литици да, кад имају државу да имају и цркву, али то
подлијеже другим канонима који ми политичари не
разумијемо, јер су стварани вјековима, и хиљадама
година раније”. Аутонегатор Николић је заборавио не
само на јеванђеља и црквене каноне од прије много
вјекова, већи на савременост. Заборавио је и не види
актуелни реалитет-стварност постојања ЦПЦ која је
била, јесте и биће на његову жалост. Заборавио је на
трагедију 1918 када је његова Србија уз припомоћ
дијела савезничке коалиције из међународне
заједнице супротно свим правима и правилима
међународног права окупирала своју спаситељицу
и савезника Црну Гору, извршила геноцидно-етно-
цидни чин денационализовања црногорског народа и
нације и ликвидирала признату од стране Српске, Ру-
ске и других цркава као и Васељенске патријаршије
Аутокефалну ЦПЦ нелегитимним Александровим
декретом из 1920. године. Од тада се до своје фактич-
ке обнове 1993. г. ЦПЦ налазила у стању интеррегну-
ма. За разлику од његове Српске, ЦПЦ није куповала
Саопштење за јавност 16.06.2015. године
ОСВЕЋЕНО ЗВОНО ЦРКВЕ
Данас је Његово Блаженство Митрополит
Михаило са свјештенством Црногорске православ-
не цркве освјештао звоно новоподигнутог храма на
Цетињу, посвећеног Светом Преподобном Ивану
Црнојевићу. На звону је печатано: „Цркви Светог
Ивана на Цетињу дароваше звоно наша браћа из
Удружења Црногораца Америке.“
Уз њих добротворство при подизању ове
светиње потврдили су бројни добротвори и донато-
Томосе Васељенске патријаршије као фиктивни а у
ствари неканонски израз стицања канонске аутоке-
фалности црквено хришћански недопуштивом и не-
регуларном симонијом. Године 1922. је васељенски
патријарх Мелетије IV то и признао у томосу
Васељенске патријаршије СПЦ -и констатујући да је
тај чин и акт неканонски јер је утемељен на економији,
у ствари миту. Истина је само то, да ЦПЦ још нема
адекватни и пуни статус и положај у савременој
црногорској држави који јој иначе од 1920. оспорава
СПЦ као њена негаторка, окупаторка, и денациона-
лизатор и ЦПЦ и Црногораца, а уједно и актер који не
признаје међународно признати црногорски државни
суверенитет у оквиру којег илегално егзистира и ми-
сионари без активне правне легитимације и правне
регистрације. Но Николић то прећуткује изјављујући
да Србија мора да брине о Србима у Црној Гори и
сам посрбљујући притом Црногорце текстом изјаве у
којем истиче да право једног народа који је исконски
(мисли на српски) мора да се ријеши Уставом. Нити
су Срби исконски народ, нити су то у Црној Гори.
Тако се умијешао патерналистички у унутрашње
ствари Црне Горе и при томе поново демантовао себе
ставом да “Србија неће ништа учинити да на било
који начин приморава Црну Гору”. Тако истовремено,
по њему Црна Гора мора удовољавати Србима који је
не приморавају на то, иако то чине.
Заплетен у паучину властитог противурјечја,
Николић се још једном открио у својем правом
свијетлу доминатора над Црном Гором, ЦПЦ и Црно-
горцима и њиховог колонизатора. Не поштујући оно
на што се позива, негира и “самог себе и јеванђељско
“цару царево, а Богу Божје”. Зато не sutor supra
crepidam предсједниче Николићу. Ослободите црно-
горско православно црквено питање ваших злоупо-
треба, каноне препуштите каноничарима, а ЦПЦ њој,
Црногорцима и Црној Гори.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
ри уграђујући у овај Божји храм љубав према Црној
Гори, њеној души – Црногорској цркви, хришћанском
крсту и часном имену Ивана Црнојевића. Црногорска
православна црква и њени вјерници сачуваће од забо-
рава имена свих који своју љубав и прилог узидаше у
овај Божји храм. Носиће их трајно у својим срцима и
њихова имена изговарати са поносом.
Освјештање Храма одржаће се у неђељу, 05.
јула 2015. године.
Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
+ МИХАИЛО
 71
Саопштење за јавност, 19.06.2015. године.
МАНИПУЛАЦИЈЕ И НЕИСТИНЕ СПЦ
Српска православна црква у Црној Гори је
најавила да ће у суботу, 20. јуна ове године обавити
инхумацију 23 црногорска митрополита из периода
1484. до 1692. године. Даље се у њеној информацији
каже да ће се, не тајно већ јавно, послије 29 година
земни остаци ових митрополита сахранити у цркви
Цетињског манастира на Ћипуру. У тексту којим
СПЦ најављује ову инхумацију стоји да се дирек-
тор Народног музеја Павле Пејовић потрудио да
земне остатке достојно заштити и сачува до њихове
сахране у цркви Цетињског манастира на Ћипуру,
учествујући тако у рјешавању односа између државе
и цркве. У самој најави овог чина у име СПЦ се исти-
че да није утврђено коме припадају откопани земни
остаци, већ се претпоставља да припадају црногор-
ским митрополитима.
На претпоставкама се не могу гради-
ти непобитне научне истине. Истина је само оно
што представља резултат научног и експертског
истраживања. Пронађени земни остаци нијесу иден-
тификовани јер нема доказа да су у питању мошти
митрополита. На овај начин је српски митрополит
неидентификоване збирне земне остатке прогласио у
митрополитске ради политичке доминације над Цр-
Интервју митрополита Михаила Портал Аналитици
Посјета папе добродошла, подржавам зближавање католика и
православаца
АНАЛИТИКА: Шеф црногорске диплома-
тије Игор Лукшић боравио је у Ватикану и позвао је
папу Фрања да дође у Црну Гору. С обзиром да сте
упознали садашњег папу, какви су Ваши лични одно-
си са њим и како гледате на евентуални долазак папе
Фрања у Црну Гору?
МИХАИЛО: Моји сусрети са садашњим
папом протекли су у доброј и коректној атмосфери
уважавања и поштовања. Папу сам упознао још у пе-
риоду моје посјете Црногорцима у Аргентини, тада
он још увијек није био изабран за поглавара Римо-
католичке цркве. Кроз наш сусрет изградили смо
пријатељство, међусобно поштовање и уважавање.
Присуствовао сам и његовом устоличењу у Риму.
Евентуални долазак папе у Црну Гору тумачим као
чин добросусједских и пријатељских односа. Папи-
на посјета обично има државни карактер, али лично
још поодавно сам имао намјеру, која и данас постоји,
да позовем његову Светост, папу у званичну посјету
Црногорској православној цркви.
Папа Бенедикт XIV је материјално помагао
Црну Гору и Црногорце у најтежим данима њихове
историје 1920. године. Ватикан се у међудржавним
ном Гором, на коју је она као држава потпуно равно-
душна.
Морамо напоменути да су при млетачком
минирању Цетињског манастира у 17. вијеку изгину-
ли и придошли турски војници, што указује да ови
земни остаци могу и њима припадати.
Неутврђено и нетачно приказивање зем-
них остатака само је једна у низу манипулација
СПЦ. Српски митрополит се лажно представља као
насљедник Светог Петра Цетињског који је био вла-
дика Црногорске православне цркве и владар државе
Црне Горе. Амфилохије није ни једно ни друго. Узор
овом митрополиту је порука оца „српске нације“ До-
брице Ћосића да је „лаж одржала српски народ“. То
се потврђује и овим примјером. Вријеме је да овај
митрополит престане са лажним представљањем, као
и да надлежни државни органи већ једном зауставе
деструктивну српску политику обавијену мантијама
светосавске цркве.
Имајући све ово у виду, очекујемо брзу и
енергичну акцију државе и њених надлежних органа.
Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
+ МИХАИЛО
размјерама залагао за обнову црногорске државе која
је насилно нестала 1918. године. Тако да постоји
традиција добрих односа Црне Горе и Ватикана
која је крунисана у 19. вијеку, тачније, 1886. године
склапањем Конкордата између двије државе.
АНАЛИТИКА: Да ли подржавате зближа-
вање католичке и православне цркве, и да ли би у том
контексту посјета папе била добра ствар?
МИХАИЛО: Посјета папе је добродошла
свакој држави, па и Црној Гори. Подржавам збли-
жавање католика и православаца као и свих хришћана,
јер је постојала једна саборна - католичанска црква.
Васаљенски патријарх Атинагора I је рекао: „Зашто
се морамо дијелити због несугласица, а примали
смо свето причешће из једног путира прије подјеле
хришћанства 1054. године.“ Зашто то не би чињели и
данас, пошто би тако била једна хришћанска црква и
један поглавар и на небу и на земљи - Исус Христос.
АНАЛИТИКА: Како мислите да ће Српска
православна црква реаговати на евентуални папин
долазак у Црну Гору?
МИХАИЛО: СПЦ гледа не само неблагона-
клоно према папиној посјети Црној Гори, већ осуђује
 72
и супротставља се европском и западњачком смјеру гу ујединити злочинац и жртва.
којем тежи држава Црна Гора. СПЦ се у Црној Гори АНАЛИТИКА: Што треба да се учини да би
мијеша у државни живот и животна питања државе дошло, ако не до помирења, онда до приближавања
дајући себи право одлучивања које јој не припада. СПЦ и ЦПЦ?
Сва права која су припадала ЦПЦ до 1920. године и МИХАИЛО: ЦПЦ нико не смета изузев оку-
која јој припадају приграбила је нелегитимно СПЦ, паторске СПЦ. Немогуће је помирење на ријечима,
при чему је црногорска држава на то још увијек пот- већ је оно могуће једино на дјелу. Нека СПЦ прво
пуно равнодушна. ЦПЦ је потиснута са својих тра- врати имовину држави Црној Гори коју је узурпира-
диционалних историјских позиција - а државе Црне ла 1920. године. Након тога, СПЦ треба да се јавно
Горе нема без ЦПЦ. одрекне империјалних претензија према Црној Гори
АНАЛИТИКА: Као и 2011. године и сада се и ЦПЦ и напушти своју традиционалну политику
пред конгрес владајуће Демократске партије соци- непризнавања и денационализовања Црногораца.
јалиста спекулише да ће та странка као програмску Извињење Српске цркве и покајање би мог-
одредницу ставити уједињење Српске православне ло бити пут ка нашем праштању јер је ЦПЦ жртва
цркве и Црногорске православне цркве. Да ли је пре- агресије СПЦ. Сходно црногорској традицији, ми
ма Вашем мишљењу могуће да дође до уједињења се превасходно залажемо за духовне вриједности.
двије цркве? Ми не тражимо накнаду материјалне штете коју је
МИХАИЛО: Ниједан озбиљан субјекат се Црној Гори, ЦПЦ и Црногорцима направила Српска
не бави спекулацијама. О програму ДПС-а можемо црква. Ми само тражимо пуну правду кроз повра-
говорити само послије његовог званичног усвајања так узурпиране црквене имовине како би зауставили
и објављивања, чиме ће он постати обавезујући до- нарушавање суверенитета и територијалног интегри-
кумент за ауторе и чланство странке. И поред тога, тета државе Црне Горе. Тиме би заштитили држав-
саопштићу вам наше мишљење. ни, национални и духовно-вјерски идентитет, као
До сада није никад у стварности спроведен и сакрално културно насљеђе и спријечили процес
процес уједињења православних цркава у православ- денационализовања и асимилације Црногораца.
ном свијету са једним центром као што је случај са АНАЛИТИКА: Прије извјесног време-
Римском црквом. Такође треба напоменути да уједи- на ЦПЦ је додијељено земљиште на Малом брду у
њење подразумијева и сљедеће принципе - ко се Подгорици. Да ли сте почињали са изградњом неког
уједињује, на који начин се уједињује, што је резултат вјерског објекта на тој локацији и да ли имате нешто
и суштина уједињењења и најзад - ко је поглавар нове слично у плану?
уједињене заједнице. МИХАИЛО: ЦПЦ има у плану да гради са-
На крају, познавајући историју и традицију борну православну цркву у складу са праксом да се у
православља, као и њен савремени тренутак али и главним градовима граде саборне цркве са пратећим
стријемљења СПЦ, сматрамо да је немогуће уједи- објектима. Надамо се да ће изградња почети врло
њење светосавске СПЦ са било којом православном брзо. Донатори су присутни, а обавеза је и државе да
црквом, јер би са СПЦ била засигурно под њеном учествује у изградњи цркве.
доминацијом. Такође морам напоменути да се не мо- Балша КНЕЖЕВИЋ
Митрополит ЦПЦ Михаило о нацрту новог програма ДПС-а
Црквено питање не може се ријешити једном аутокефалном црквом
Нико не би требало да умишља да се црквено - Суштина овог програма може се свести у
питање може ријешити једном аутокефалном црквом двије реченице. Црној Гори потребна је једна ауто-
која би била депозит српске духовности и традиције, кефална православна црква са сједиштем у земљи,
немуштог назива, Православна митрополија - оци- за разлику од Србије која је држава српског народа
јенио је митрополит Црногорске православне цркве наша земља је грађанска држава у којој је ирелевант-
Михаило реагујућу на нацрт новог програма Демо- но питање карактера цркве. Обје заслужује критику,
кратске партије социјалиста. јер из њих происходе логички неодрживи закључци
Нацртом је, како је саопштио, предвиђено да да Српска православна црква може бити црногорска
због тога што су православни вјерници подијељени, по садржини и лојална Црној Гори, и да ова држава
превазилажењу ове подијељености најбоље погодује може опстати без доминације црногорског духа у њој
јединствена и организациона самосталност право- - наводи митрополит Михаило.
славне вјерске заједнице уз пуно поштовање и афи- Према његовим ријечима, Црногорско цркве-
рмацију црногорског националног и културног иден- но питање не може се игнорисати, јер ће производити
титета и међунационалног склада. политичку нестабилност и увијек изнова провоцира-
 73
ти његово рјешавање.
Митрополит Михаило наглашава да је
Српска црква вјерна само Србији, земљи матици,
док Црну Гору доживљава као привремено државно
рјешење наметнуто силом.
- Нема те враџбине којом се српска црква
може лишити српског духа. Зато није мудро нити
људски да се Црногорцима негира право на пуни
вјерски, национални и културни исказ, а камо-
ли да нам се отима црквена имовина и баштина
Коментар
СУКОБ ИМПЕРИЈАЛНЕ СПЦ И СЛОБОДАРСКЕ ЦПЦ
Медији информишу о нацрту новог програ-
ма ДПС-а којим је предвиђено да због тога што су
православни вјерници подијељени, превазилажењу
ове подијељености најбоље погодује јединствена и
организациона самосталност православне вјерске
заједнице, уз пуно поштовање и афирмацију црно-
горског, националног и културног идентитета и
међународног склада, што је истовјетна формулација
из актуелног програма, као и да је овакав приступ
православним вјерницима у Црној Гори резултат по-
свећености налажењу модалитета за превазилажење
свих подјела у Црној Гори које могу угрозити стабил-
ност, просперитет и међународни углед државе. Овом
приликом, као и много пута раније, ЦПЦ указује да
је неопходно поштовати идентитет Црногорскога
народа који, као и сваки народ, има право на своју
аутокефалну православну цркву. Процес уједињења
Црногорске и Српске цркве започет је декретом ре-
гента Александра Карађорђевића, 1920. године у
држави Срба, Хрвата и Словенаца која је почивала
на непоштовању и прикључењу, кроз „уједињење“
вриједности Црне Горе вриједностима Србије.
Асимилација, у то вријеме била је уобичајени
однос јачег и моћнијег према мањем народу јер је то
вријеме успона фашизма.
Предсједник Матице муслиманске писао митрополиту Михаилу
Курпејовић: Уставни суд да поништи декрет о укидању ЦПЦ
Уставни суд има право да прогласи неустав-
ним декрет о укидању Црногорске православне цркве,
који је 30. августа 1920. године донио србијански ре-
гент Александар Карађорђевић- поручио је у писму
митрополиту ЦПЦ Михаилу предсједник Матице
муслиманске Авдул Курпејовић. Таква одлука Устав-
ног суда, како тврди Курпејовић, била би довољна да
се озваничи постојање ЦПЦ и да јој се врати имовина
коју јој је преотела Српска православна црква.
- Ако Парламент и Влада нијесу у Уста-
ву 2007. године уградили норму о поништењу од-
лука Подгоричке скупштине из 1918. године и ако
неће сада да донесу Уставни закон о томе, сматрам
која је депозит наше повијести и темељ народног
бића као што нам то ради српска црква, здружена с
дјеловима државне администрације - оцијенио је Ми-
хаило. Он је рекао да је Црна Гора одавно изложена
империјалистичком притиску београдских центара
моћи који су у сагласју са великосрпским центрима
моћи у држави, спремним на колаборацију с било
киме само да отму власт у земљи.
СЛ.Р.
ЦПЦ је на становништву да оно што је пред-
ложено неће допринијети међународном угледу
државе, стабилности и просперитету Црне Горе. На-
против, управо због непоштовања идентитета црно-
горског народа који је нераскидиво везан са својом
црквом и државом што је спољашња манифестација
слободарског идентитета Црногораца, немогуће
склад између џелата и жртве, односно између
империјалног карактера СПЦ у Црној Гори и слобо-
дарске Црногорске православне цркве.
ЦПЦ тврди да би, усвајањем предложе-
ног, био значајно нарушен међународни углед и
субјективитет Црне Горе, њена независност и суве-
ренитет, јер Црногорски народ поштује различитости
али чува своје вриједности.
Односе међу вјероисповијестима и уну-
тар вјероисповијести неопходно је изграђивати на
основама међусобног поштовања а не на основама
задовољења партијских интереса.
И на самоме крају како се уједињавати са
црквом која захтијева да се држава њој пријави а нико
од надлежних органа државе на то не одговара? Ово
јавно постављено питање указује на ниво независно-
сти и међународног субјективитета Црне Горе.
Жељко Томовић
и увјерен сам, а консултовао сам и неке врсне прав-
нике и судије, да Уставни суд има право да прогласи
неуставним декрет владара друге државе о укидању
ЦПЦ - навео је Курпејовић, саопштено је из ЦПЦ.
- Надам се да садашњи састав Уставног суда
има снаге и кадровског потенцијала да самостално и
на основу правних норми донесе одлуку о неустав-
ности декрета о укидању ЦПЦ, јер је донесена од
владара друге државе, Србије, а уз то он није основао
ЦПЦ да би је могао укинути. Уставни суд је дужан
донијети одлуку, ако се покрене оцјена уставности
декрета о укидању ЦПЦ - навео је Курпејовић у пис-
му.
 74
Креативност креатура у манипулацијама
Постоје и даље грађани Црне Горе којима је
државност Црне Горе стална и највећа брига, знајући
да то није и не може бити и једина велика брига. Зато
сва догађања гледамо из угла добра државности Црне
Горе. Без тог добра Црној Гори нема добра нити нама
у њој. Без државности Црна Гора би била имагинар-
на НЕОПАЛЕСТИНА а сви ми у њој НЕОПАЛЕ-
СТИНЦИ.
Постоје и они други којима је такође држава
Црна Гора највећа брига, али само зато - што постоји
као држава. Не треба сумњати да они за укидање црно-
горске државности не чекају повод већ само прилику
и поновну, велику и несебичну помоћ из комшилука
одакле је долазила индиректно и директно већ 200
година, затим би удружено ударили по Црној Гори по
свим нивоима из свих праваца. Зато им не одговара
економска, безбједоносна, социјална и било каква
стабилност државе Црне Горе. У међувремену, раде
колико могу припремајући терен за такву позицију и
боре се и милом и силом и уцјенама и свим што им се
нађе при руци и у глави у којој изгледа постоји и „фа-
бричка грешка“. Формирати власт са таквима, од чије
би воље било шта у државном смислу зависило, није
ништа друго до питање памети или части. А шта рећи
о покушајима за формирање извршне и законодавне
власти са њима када у односу на њих представљате
мањину или значајну мањину. Ништа лијепо у сваком
случају. Међутим, позвати такве у власт у одређеним
условима, као знак добре воље, могуће је па чак и по-
требно, ради изградње саживота свих у Црној Гори.
Само то, и од тога за сада ништа више, али и то под
условом да они прихватају основно и главно начело
црногорске државности у црногорском Уставу по
свим већ дефинисаним уставним питањима. Уз то,
у тој власти они не смију прећи учешће које имају
изборима потврђено на нивоу укупног изборног ре-
зултата.
Црногорски изазови: Црну Гору смо добили
на гласачком листићу први пут од њеног постојања.
Са тим се не смијемо играти ни по коју цијену а ка-
моли због властољубља. Они за сад оспоравају све
црногорске вриједности, од елементарних, до Устава.
Они не признају Устав и зато неће да уђу у извршну
власт, што им је једини услов. Ниједан развојно-
инвестициони пројекат у Црној Гори за њих није до-
бар, и сви ино-партнери су у непоштеном дослуху са
влашћу у функцији криминала, крађе, корупције итд.
Доказе за своје тврдње нуде на нивоу њихове часне
ријечи. А ријеч као свака ријеч може као и част бити
Пише: Ранко Ђоновић
свакаква и никаква.
Част оних који су
против државности
своје отаџбине није
свакаква већ је - ни-
каква. Они за рачун
неке друге државе
раде и радили су
против своје држа-
ве, а онај ко изда
своју државу издаће и сваку другу. Због тога ниједну
не заслужују. Њима су ближи: Бари од Бара, Београд
од Бијелог Поља, Вашингтон и Москва од Цетиња
или Никшића... Њихов карактер познат је у тој другој
држави. Они их тамо прихватају само за једнократну
употребу, што ће рећи: употријеби и баци. Такве
наше су горе, нажалост, и раније имали; знамо их и
ми а знамо им и судбине. Данашња њихова издања
такође би све да издају од књига до државе. Лако
су препознатљиви, као и њихово начело: што горе по
Црну Гору то боље по њих и њихов циљ.
У транзиционим периодима и периодима
рецесије, балканске просторе прати криза мора-
ла кроз деструкцију и међусобно изражену мржњу.
Све у животу тих држава и њихових грађана постаје
политика кроз вољу политичара. Политичари су да-
нас нажалост често они који су промашили своју
професију. Са сигурношћу можемо један дио опози-
ционих политичара препознати по оскудном општем
знању и ограниченој интелигенцији без обзира на
степен образовања, док они о себи мисле да су свез-
налице. Као да је на њих мислио Молијер када је
рекао како је: „Учени глупан глупљи од глупака не-
зналице“.
Патриотизам је оно што припада као примар-
но обиљежје онима који су забринути за црногорску
државност, а петоколонашки морал припада овима
другим који ће се у ономе другоме и препознати.
Први кад остану сами са собом знају ко су, а знају то
и они други ако кад остану са собом насамо и ако се
тад дозову памети.
Флоскулирања бивших суверениста:
Флоскулирања бивших суверениста према грађанима
Црне Горе састоје се у спиновању и збуњивању већ
збуњених или ступидних особа, ступидних макар
за домен политике. Бивши суверенисти, ако оста-
ну на странпутици свога пута (а хоће), биће то пут
њиховог властитог политичког самоостварења у
самопоништавању. Постаће они школски примјер
 75
како је све што зависи од људске поузданости - непо-
уздано. Ако би њихова данашња политичка побједа
била остварена (а неће), испред такве побједе морао
би стајати епитет срамотна. Такву побједу са таквим
епитетом имали смо 1989. године. Још једна таква
политичка побједа, кад бисмо опет побиједили сами
себе послије 25 до 30 година, била би неопростива.
По Црну Гору вјероватно и фатална.
Зато коначно сасвим отворено, јасно и јавно
морамо као грађани сами себи рећи а на трагу мисли
сер В. Черчила. Дакле: Ако нам се деси да понови-
мо грешку из 1989. године (и пар пута раније) па
поново доведемо државу Црну Гору под нож њених
(за сада латентних) крвника, грешка нам се неће
моћи опростити политичком флоскулом како
народ никад није крив и како је режим крив. Када
нам непријатељи државе Црне Горе обећавају добро
у држави Црној Гори само да им предамо потпуну
власт, они имају намјеру да нас преваре. Ако то ко-
начно послије свега не схватамо, треба да будемо
преварени.
Наши флоскуланти рећи ће некима којима
то могу рећи како је држава са државним границама
превазиђена категорија, како ће одумријети, и како
се због тога не треба плашити за државност Црне
Горе. Таквих држава нема нити ће их ускоро бити на
планети. И они то знају, а ћуте. Додаће они како је
патриотизам посљедње уточиште за хуље, а то је С.
Џонсон рекао мислећи на патриоте који су „патрио-
те“ мотивисани карактером хуље.
Користећи Макијавелијев материјалисти-
чки став - како је домовина тамо ђе је лијепо - они
ће материјално претпоставити људском, не питајући
за цијену. То ће рећи како је могуће да и мајку и
ђецу бираш по критеријуму свог личног интереса,
а не судбинским одређењем. Истина је као и увијек
само једна, што значи да је твоје у овом смислу само
оно што је твоје, а то је она судбина и оно одређење
које добијаш рођењем, а не ствар одабира. Истина је
такође да се појединац може одрећи не само мајке и
ђеце већ и домовине. Постоји тачан назив за ту врсту
карактера и морала.
Флоскуланти и њихови другови ће даље лу-
петати како је црногорски режим диктаторски режим,
па га стога треба мијењати и то демократским чином
- гласањем. А то је још један нонсенс. Јер у диктатури
такви као они који ово пишу не би смјели ни „жвак-
нути истину“ а камоли користити лаж у највећој
мјери баш против челника режима кога зову дикта-
тором, а режим зову диктаторским. Ех, кад би макар
елементарно незнање или врхунска манипулација
могли да боле, па да такви сами себи траже лијека.
Колико би нам свима (укључујући и њих) било боље.
Оно што суштински значи диктатора и диктатуру не
смјењује се лако, а свакако не демократијом. Овај ре-
жим послије 26 година могао би се мијењати кад би
се имало са ким. Не наравно зато што је демократски,
а још мање зато што је диктаторски. Требало би га
мијењати зато што је у много чему дозволио анархију
у Црној Гори. Највише у непоштовању Црне Горе и
њених државних обиљежја и њених знамења. У томе
већински предњаче они који би да их гласовима поса-
димо (као малу ђецу) на мјеста која заузима ова власт.
Ваља подсјетити да је Црна Гора мијењала власт и
1918. и 1989. године па је са првом промјеном (1918.
године) промијенила и своју судбину на горе – ката-
строфално. Замало нам се исто није десило и кад смо
мијењали власт 1989. године. Е па, доста је тога било
и за XX и за све наредне вијекове.
Ћуте „демократе“ о угрожености права
православних Црногораца чија су вјерска права угро-
жена до нивоа најугроженијих народа на планети.
Наши вјерски објекти заузети су већ 100 година кла-
сичном окупацијом од стране политичке структуре
СПЦ и њеног челника у Црној Гори. Да ли је за угро-
жена вјерска права православних Црногораца заин-
тересован било ко од независних медија, невладиних
организација, опозиције, независних интелектуалаца,
постојеће власти итд.? Или су можда неки од нас не-
информисани да су права црногорске нације неважна
права а национални Црногорци грађани другог реда
у својој јединој држави Црној Гори? Несхватљиво је
да не постоје ни покушаји било кога за рјешавање
овог нехуманог и недемократског феномена у Црној
Гори. Међутим, када изводе јуриш на Црну Гору и
њене институције са заставама разних боја, разних
идеологија и многих циљева, уз злоупотребу рад-
ничког и грађанског незадовољства, ево многих да
се ставе на чело таквих од којих направе гомилу. А
од гомиле само гомила. Српски митрополит у Црној
Гори, наочиглед свих грађана Црне Горе, ове вла-
сти, „демократске“ опозиције и других, мијења тра-
диционалну архитектуру и обичаје православне Црне
Горе. Српски митрополит уводи са парама пореских
обвезника Црне Горе моравско-ресавску архитектуру
по Црној Гори, са руским елементима и обичајима
који никад нијесу постојали у нашој држави. Макар
кад би промијенио титулу и прозвао се моравско-ре-
савски митрополит на привременом раду у Црној
Гори, па да су ствари и догађања јасни већ на самом
почетку. Таквог и оне уз њега никада не би требало
остављати саме са собом како би што мање били у
лошем друштву, јер лоше друштво чини лоше још
лошијим. Ако они имају куд и даље у том правцу.
 76
Погрешна или могућа политика у XX
вијеку: Већ више од 100 година Црна Гора перма-
нентно води погрешну политику превасходно пре-
ма самој себи. То није тешко уочити. Међутим, за
уочити колико је то било и у којој мјери је и данас
једина могућа политика треба, поред знања које
углавном немамо, и солидна количина политичке
проницљивости и објективности. Можда би се на-
чин црногорске историје лаички могао подијелити у
пет периода кроз њену свеукупну историју са акцен-
том на XX вијек. А XX вијек је био вијек додатног
утемељења и стабилности многих европских држава.
Њима је по свему требала припадати и Црна Гора.
По свему сем по свијести о себи, што у крајњем буде
најважније.
- Први период државе Црне Горе (готово де-
ветсто година) до XX вијека, заправо до 1918. годи-
не, могао би се подијелити на десетине периода. То
вријеме даје нам право да народ и државу Црну Гору
сматрамо једним од старијих европских држава и на-
рода, који је стасавао у својој држави.
- Други период је почетак XX вијека: период
најтеже и најсрамније окупације над Црном Гором
1918.-1941., и окупација свјетских размјера 1941.-
1945. године, у којима је Црна Гора била без држав-
ности.
- Трећи период 1945.-1989. године у којем
Црна Гора јесте и није држава.
- Четврти период 1989.-2006. године - до да-
нас није утврђено што је била Црна Гора.
- Пети период 2006.-2014. године - суштин-
ски Црна Гора је држава у покушају.
Све вријеме (1000 година) у Црној Гори, како
год се као држава звала, живио је један малобројан
народ али слободарских, правдољубљивих, слобо-
доумних и часних надзора, који је свој дио терета
(често и туђих) изнио часно у освит XX вијека. И
тада, умјесто да нам запуштеним и израњаваним због
других пруже лијек, ти други су нам сипали отров на
највиталнијим мјестима нашег државно-национал-
ног организма, правећи од постојећих крвавих рана
веће и дубље и још крвавије. А данас имамо оне (који
су се у османлијско вријеме звали ЈАЊИЧАРИ) који
и даље мисле како смо тада умјесто отрова добили
мелем. Не виде несрећници да и данас крваримо као
ни то да само од њих зависи до када ћемо. Они данас
нијесу ништа друго до НЕОЈАЊИЧАРИ једног дру-
гог центра.
Православни грађани Црне Горе (и не само
они) нијесу само подијељена „Нација са грешком“
(проф. др Ж. Андријашевић), већ су и оригинални,
непоновљиви, врхунски, бриљантни велемајстори
властитих заблуда. PER SE.
Читавог XX вијека Црна Гора је опчињена
великим идејама у којима оће да учествује, па чак
и да их усмјерава, и исто толико времена заборавља
колика је, како јој је и шта хоће. Када у великим
идејама мали хоће битно да учествују, по правилу
они плате скупе рачуне за друге. Црној Гори се то де-
сило 1918. године и због тога и без тога Црна Гора
је тада била предмет поткусуривања великих сила
и њој најближих комшија. Тада су јој сценаријом и
режијом вулгарне комике избора наметнули једини
могући избор: државно национално самоубиство кроз
форму Подгоричке скупштине 1918. године. Вул-
гарна комика састоји се у томе што је већ изабрано
вољом других названо црногорским избором. То што
је изабрано било је супротно важећем црногорском
Уставу из тог времена. Савезничке српско-француске
снаге ушле су као ослободилачке снаге у савезничку
државу Црну Гору, која је због њих и ушла у рат, и
једну постојећу окупацију замијенили неупоредиво
гором и крвавијом са њихове стране. Ослободиоци
су нас ослободили од слободе и права на државу и
нацију, што је јединствен примјер у свијету.
Притом је властити допринос против
себе тада давао један дио Црне Горе, на основама
средњовјековних заблуда и јефтиних комшијских
пургерских удварања. Не препознајући предаторске
апетите многих, очекујући коначно на нивоу роман-
тике и какво добро за себе, Црна Гора је изгуби-
ла најважније и уједно и једино што је имала: част,
право и слободу, своју државу и све што уз то иде.
Десило се горе и од најгорег очекиваног. То је мож-
да и природно да очекујемо када прихватимо пур-
герско удварање, а у питању су државни интереси.
Послије тога још природније је дошло до политичког
силовања, пошто смо ми као добровољно освојени и
преварени касно схватили властиту огромну жртву.
Жртва је принијета, највећа могућа; поништена је
држава, погажени су част, право и слобода народа, па
се касније од освојених траже и узимају конкретни
животи - поданика (у овом случају Црногораца), по
систему вук на овцу своје право има, ка тирјанин на
нејака човјека. Улоге су те 1918. подијељене, а очи-
гледно и нешто раније.
Зашто је стално потребно понављање ове али
и многих других лекција из наше историје? Па само
зато што онај ко заборави своју историју ризикује да
му се понови. А ми заборављамо и нама се понавља
много тога. Можда ипак не мора баш све. Можда би
се и могло понешто разумјети у XX вијеку, без обзира
што данас разумијевање у тој мјери неразумног из-
гледа врло неразумно. Многи су у том времену сијали
 77
мрак по Црној Гори који је у постојећем помрачењу
сјајно успијевао. У мраку се лако побрка и правац и
смјер. У мраку вам и све боје изгледају исто. У мраку
вам бешчашће могу претворити у част, окупацију у
слободу, мрак у дан, итд.
Данас је једна од основних обавеза и власти
и опозиције да постанемо свјесни истине о себи, а не-
битно је колико ће ко имати потребу да се самооправ-
да. Државна политика мора бити ослобођена сва-
ке врсте емоција, а везана само за интересе државе
Црне Горе и нас у њој. Ко то неће, није пријатељ Црне
Горе. То што смо се некад бавили погрешном полити-
ком омогућило је да се политика других касније бави
нама у складу са њиховим интересима. Ирационал-
ном смо се одужили преко сваке мјере. Вријеме је за
рационално јер је ваљда почело и да свиће у Црној
Гори. Због овога ваљда морамо бити веома опрезни.
Очигледно је да Црна Гора има изражен суфицит у
политичарима, као што је такође очигледан дефицит
у државницима.
Не смијемо се задовољити тиме да нам неко
не чини зло па је тиме добар. Није важно што неко
прича и што мисли, већ што ради. Сумња и суш-
тинско неслагање и критичан однос према свему су
одлика интелигентних и добра корекција на путу
ка најбољем циљу. Такав однос мора да важи како
за власт тако и за опозицију. Ако није тако боље је
ништа не зборити и ништа не писати. Погрешно је
неспособне појединце сматрати за поштене, а спо-
собне за сумњиве. То је одлика љубоморних. Треба
да коначно нађемо начин да потпуна истина о Црној
Гори буде доступна свим њеним грађанима. Сегмен-
тирана истина је у функцији лажи, мржње и неслоге.
Да коначно у Црној Гори заживи принцип модус ви-
венди - живи и пусти другога да живи. Односно: да
постане обавезујуће правило живљења у Црној Гори
и да почне од СПЦ у Црној Гори.
Уз само мало памети, данас могућа политика
по државу Црну Гору и нас може постати добра по-
литика. Хоћемо ли пуцати пенал у свој гол као много
пута до сад или пуцати пенал за своје добро у празан
гол зависи искључиво од нас. И увијек је зависило у
доброј мјери од нас, а данас искључиво од нас. Али
од свих нас.
Његошеве муке
Година великог јубилеја Петра II Петровића
Његоша подсјетила нас је на владарску величину и не-
пролазну вриједност његовог дјела, али и суочила са
новим читањем и вредновањем Његошеве филозоф-
ске и пјесничке мисли. Двјеста година након рођења
и 163 године након смрти, сишао је владика Раде са
ловћенских висина у народ и постао незаобилазна
тема на свим нивоима – од чаршијског до академског.
Укратко: „његошолози“ разних нација, вјера, поли-
тичких опредјељења и интелектуалног потенцијала
злоупотријебили су демократска постигнућа да би
јавности предочили своје виђење Његоша. Пред тим
изненадним налетом нових збуњујућих тумачења,
остајемо запитани – је ли Радивоје Томов у икаквом
сродству са пјесником „Горског вијенца“ и „Луче ми-
крокозма“, је ли ишта свој са оним нашим Његошем?
А да би Његоша правилно разумијели није
неопходно да претходно завршимо филозофију,
историју или да докторирамо на Његошевом дјелу.
Довољно је да разумијемо и оно и ово вријеме,
разликујемо епохе, да поштено судимо, волимо
пјесничке метафоре и велике мисли и цијенимо вели-
ке људе ове наше мале Црне Горе.
О Његошу многи знају пуно, али то, нажа-
лост, не значи и да га разумију. Међу њима су и они
који црногорског владара оптужују за геноцид само
зато што је бранио слободу, кућни праг и своју земљу
од непријатеља. Оптужба је тешка и увредљива и за
Црну Гору и за Црногорце, али треба бити велики
као Његош и на све то одговорити његовим стихови-
ма: „Не броји се ко се како крсти, но која му крвца
грије прси“, „Брат је мио које вјере био..“... Треба
подсјетити и да су Његошеви противници, угледни
припадници исламске вјероисповјести, били са на-
шим владиком у пријатељским, чак и побратимским
односима, да су га цијенили, иако је оружје често
замјењивало договор. Такво је било вријеме. Његош
је био владар једне мале земље која се вјековима
бранила од насртаја Османског царства. А онај који
се брани од окупатора, „сирак тужни без иђе ико-
га“, ваљда по дефиницији и правди води праведан
ослободилачки рат. Из актуелних полемика може се
закључити да је већи злочин тешка ријеч коју изго-
вара неки од Његошевих ликова него вишевјековно
атаковање на црногорску слободу и злочини освајача.
А потрајало је то неких 500 година.
Како сада ствари стоје и злоупотреба
Његошевог имена и дјела има дуговјечну перспекти-
ву. И богату историју. Али, да се не удаљавамо пре-
више. Последњи примјер из прошлости подсјећа нас
на незнавене јуришнике који су са Његошевим сти-
ховима на уснама прије двадесетак година освајали
недужни Дубровник, не схватајући његову поруку „А
тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију
права, то је људска дужност најсветија...“. Било је и
у овом случају покушаја замјене теза и настојања
да се недужни људи прогласе за агресоре само зато
 78
што су се бранили или нам упутили по неку тешку у висине духовности, морала, филозофије и
ријеч за злочин који смо починили. Али ни такве књижевности. Без њега би ова земља била много
манипулације, ни проток времена неће умањити кри- сиромашнија, а са њим смо духовно богат народ.
вицу Црне Горе за напад на браћу Хрвате у Хрватској Да није тако велики, не би други народи и државе
и Бошњаке Муслимане у Босни. Принципи морају својатали нашег Његоша.
бити исти за све, у свим временима. И док га једни присвајају, други прижељкују
Нека ми владика Раде, тај велики човјек да га нема, трећи желе да му суде. Замислите кад би
пјесник, мислилац, Црногорац, хуманиста и мученик неко данас судио Платону, Аристотелу, Цицерону,
опрости што га помињем у оваквом контексту. Пишем Сенеки... Или Русоу, Канту, Јунгу, Хегелу... И то по
ово, атакујући само на разум оних који не схватају, овдашњим модерним правилима, издвајајући из кон-
намјерно или ненамјерно, ни Његоша ни Његошово текста њиховог времена понеку мисао или тезу згод-
вријеме. Једна стара изрека каже „Нашле те Тантало- ну за политичку (зло)употребу. Таквом театру апсур-
ве муке“. Тантала- Зевсовог сина мучили су за живо- да, сви ови умни људи вјероватно би, завршили на
та, можда и са разлогом. Његоша – Томовог сина му- робији. У тако часном друштву и нашем Његошу је
чили су и за живота, а ево и шеснаест деценија након мјесто.
смрти, без иједног разлога. Зато су Његошеве муке не
само веће, већ и неупоредиво дуже трају. Ђавоља работа
Потврђује то и жеља Српске православне
Иако смо већ свикли да свакога дана, у
цркве да поново на врх Ловћена попери Алексан-
сваком погледу, „напредујемо у назадовању“, како
дрову капелу и у њој утамничи црногорског владику.
би рекао уважени проф. Ратко Божовић, ипак
Заборавља Српска православна црква да је на при-
нас, с времена на вријеме, изненади убрзање које
временом раду у Црној Гори, да се њен мандат сте-
добија тај процес. Потврдила је то и недавна пара-
чен у вријеме окупације 1918. године ближи крају и
да освештања Храма Христовог васкрсења у Под-
да ово није монархија Карађорђевића већ независна
горици. Храм, који је лажно и погрешно имено-
Црна Гора. Држава која баштини ону Његошеву „Тврд
ван као Христов, може само убрзати деструкцију
је орах воћка чудновата...“, али и ону антифашистич-
црногорске националне свијести. Она је васкрсну-
ку „Туђе нећемо, своје не дамо“. Његоша не дамо, а
ла заједно са идејом о изградњи овог светосавског
капелу обновите. Обновите је, у подгоричком затво-
кичераја, прије више од двије деценије, заједно са
ру Јусовача или можда на острву Грможур, у затвору
доласком његовог наручиоца на трон Св. Петра
краља Николе. Симболика је, надам се, јасна, као што
Цетињског и његових ктитора на власт у Црној
је и нама јасна, симболика коју би Александрова ка-
Гори.
пела представљала на врху Ловћена.
Када је у питању СПЦ у Црној Гори ту нема
Његошу су биле јасне окупаторске амбиције
ништа ново. Она је врло досљедна и принципијелна у
и Немање и Бонапарте, али вјероватно није ни сањао
свом негаторском и асимилаторском вишевјековном,
колико ће ови први бити тврдоглави и незасити,
нечасном послу према црногорској држави и
колико ће се пута враћати и учествовати у нашој
нацији. Званична српска политика, послије такође
кривомутњи. Знао је он да су све вјере у Црној Гори
вишевјековног негативног односа, коначно најављује
донијели и наметнули окупатори, да су православље
коректан став према Црној Гори, што треба уочити.
огњем и мачем у крви успоставили Немањићи, по
Међутим, баш зато треба бити додатно опрезан. Јер,
њиховом властитом признању. Многи то нажалост ни
политика је то! И то српска политика.
данас не знају у нашој Црној Гори. Од окупатора из
Црногорски краљ Никола I, а послије њега
1918. године остала нам је СПЦ и окупаторска вјечна
и црногорски комунисти одоше са политичке сцене,
нада да ће наше море бити српско.
а са њима оде и држава Црна Гора. Први пут - са Ни-
Његошево свеукупно дјело може служи-
колом, држава Црна Гора оде привремено, други пут
ти на част припадницима свих вјера и нација које
– са падом комунистичког система, и новодошлим
Црну Гору доживљавају као своју државу. Његове
„ослободиоцима држава Црна Гора је у одласку већ
мисли почивају на универзалним цивилизацијским
двадесетпет година“! Да ли ће се Црна Гора осло-
вриједностима - слободи, правди, борби добра про-
бодити од својих „ослободилаца“ или ће се „осло-
тив зла, човјекољубљу, заштити слабих и нејаких...
бодиоци“ ослободити Црне Горе тек ћемо видјети.
Његова „Луча“ сеже још даље, окренута тајнама
У сваком случају, оба пута било је то недопустиво
постојања, живота, смрти, космоса.
и пренаивно од стране оних који су, превасходно,
Његош је вертикала која Црну Гору диже
 79
били задужени да чувају црногорску државност! Да-
нас имамо опозицију, која је доминантно ангажована
против државе Црне Горе, а са друге стране, имамо
црногорску власт доминантно забринуту за власти-
ти режим и, истовремено, прилично равнодушну
за крајњу судбину државе Црне Горе. Чини се да се
њима не може приговорити за наивност, а поготову
не за пренаивност, ма што било намијењено Црној
Гори као судбина.
Питање - каква је државна политика Црне
Горе - разлог је за писање овог текста. Ту нема ништа
ново. И она – државна политика - принципијелна је,
досљедна и врло прагматична када је у питању она
сама. Никоме тако добро не би пристајало, (додатак
имену), КВД (како вјетар дува), као што би ДПС-у.
КВД би код њих искључиво означавало одрживост
постојећег властитог режима! Власт, коју држе већ 25
година, за њих има примарну важност, док су Црна
Гора и ми у њој, само секундарни ”терет”.
Прича о Храму је много пута испричана
и ту нема ништа ново. За ДПС то је само догађај у
функцији опстанка режима којем они стоје на челу.
Нажалост, мора се признати да је алтернатива ДПС-у
у Црној Гори, по питању црногорске државности и
црногорске националности, јадна и жалосна. Кад
неко ко је тако лош скоро да нема конкуренцију, ма-
кар нешто мање лошег кандидата, онда та чињеница
говори много о свима нама. Не пише нам се добро,
о чему свакодневно добијамо нове и нове чињенице.
Како се, из угла политичке мисли и на-
уке, може (или не може) објаснити чињеница да
забрињавајуће велики број црногорских грађана не
прихвата слободу као највећи људски циљ, слобо-
ду која не ограничава и не угрожава слободу дру-
гих? То су оне слободе које убијају зло. Ни двије и
по деценије након доласка новог режима већина не
жели дар који нам као људским бићима припада!
Али, тај дар можемо имати под условом да нијесмо
само по форми људска бића (изгледом), већ и суш-
тински. Наши ђедови, а нарочито очеви, у времену
(великих идеја !) у којем су живјели, упокојише Бога
(без посебне потребе и битног разлога) и по кра-
тком поступку. Њихови унуци и синови одоше корак
даље и упокојише човјека. Непромишљене одлуке и
извршења по кратком поступку, обично доносе ду-
горочне посљедице. Црногорска стварност, најкраће
речено, изгледа овако: Бога се не бојимо (упокојили
смо га), а човјека скоро не примјећујемо, јер је так-
вих остало врло мало. Имамо духовну биједу, сиро-
маштво, неморал, суровост, себичност, грамзивост,
урушен и девастиран систем вриједности...
Заслуге за овакво стање припадају превасход-
но актуелном режиму који столује четврт вијека. Али
и оданом савезнику ове власти - Српској православној
цркви, која је бескомпромисно убијала Бога потпо-
могнута режимом, док је сам режим убијао човјека
потпомогнут овом Црквом. Углавном, прећутно
складно су се надопуњивали у овој ЂАВОЉОЈ РАБО-
ТИ. У том периоду, актуелни режим ”клео се” у снагу
државе, људска права, цивилизацијске вриједности, а
СПЦ у Бога и остале хришћанске вриједности. И, као
што то обично бива, послије политичког лицемјерног
удварања, остали смо без онога у шта се заклињаху
и једни и други. Зар вријеме комунизма (истина по
много чему превазиђеног, даље неодрживог система)
по овим питањима у односу на данас није било право
благостање? Ово се односи како на режим, тако и на
цркву, коју са њим добисмо.
Има нас доста који смо по увјерењу агно-
стици или атеисти. Тиме, формално, не припадамо
Богу. Ипак, гледајући на божје законе, највећи дио
нас је ближи Богу од највећег дијела новокомпоно-
ваних вјерника. Нарочито су од Бога далеко служ-
беници СПЦ на челу са српским Митрополитом у
Црној Гори, Ристом Радовићем. Каква би само срећа
била кад би сви, на челу са њим, настанили Бога у
себи самима! Јер, ако је Бог – Бог, и ако је „преживио
неђе сакривајући се од нас“, сви којима је примар-
но осјећање хуманост, свето све што је часно и по-
штено и који не чине другима што не би жељели да
други чине њима – немају разлога да зазиру од Бога.
Јер, Бог, подразумијева се, благосиља оне који живе у
складу са овим начелима и принципима, који поштују
те норме и правила, речено данашњим језиком, а не
оне који драстично крше божје законе, и то све идући
у цркве и носећи око врата све веће и веће крстове.
А таквих богохулника је много, нарочито у Српској
православној цркви.
Када би било могуће да се већина мојих
судржављана врати Богу, да тако кажем (али, не из
помодарства, као што је данас најчешћи случај), и
кад би се о томе одлучивало на референдуму, гласао
бих За. Бог о којем ја говорим, нема никакве слич-
ности са оним којег нам натура и промовише СПЦ,
на чијем је челу Ристо Радовић. Њима Бог ”слу-
жи” да са њим препадају, варају, наводе на гријех
итд. народ којем, наводно у име Бога, стоје на челу.
Нијесу, очигледно, бољи ни његови челни друго-
ви из политичке партије из које он долази - Српске
православне цркве. Грађани треба да знају да што
су ближи овој цркви (макар у Црној Гори), даљи
су од Бога. Прво, службеници ове Цркве морају да
схвате, односно прихвате да је Бог само добро, а то
је све супротно од овога што они данас чине Црној
 80
Гори и њеним грађанима. Јер, није по божјим зако-
нима да нам окупаторска црква друге државе заузима
све наше вјерске објекте (цркве и манастире). Није
ваљда по божјој вољи да 40 ОДСТО православних
грађана Црне Горе немају право на цркве које су
градили наши преци између битака, и у којима су
столовале наше црногорске владике? У наше право-
славне храмове никад нијесу улазили бјелосвјетски
криминалци да ”бране” наше светиње од нас самих,
што нам приреди Ристо Радовић (којег, да је божје
воље, не бисмо никада добили у Црној Гори, јер нам
није требао један Јустиновац јастребовске линије, да
нас свађа и шири злу крв и међу нама и са нашим
комшијама). Није нам требао да нас на рат хушка на
наше комшије, да рехабилитује фашистичке савез-
нике (четнике), није нам требао да руши Маузолеј
који ми Југословени изградисмо као симбол слоге и
црногорске суверености, а да нам врати Александро-
ву капелу као симбол братске, а класичне окупације.
Уосталом, нека тај и такав Ристо Радовић објасни
Богу зашто ни послије 25 година не смије сам про-
шетати Цетињем које представља центар црногорске
државе, нације, па, ако хоћете, и центар црногорског
православља? Зашто га данас тамо сви зову ”Ристо
сотоно”? Имао би он код Бога много и премного по-
сла. Но, њега Бог уопште не би ни примио. Ни на раз-
говор.
Не би Бог био сагласан да се фалсификује до-
кумент Диптих Руске православне цркве (из 1850. го-
дине) и да се из њега избрише аутокефална Црногор-
ска православна црква, уписана 1856. године, а што је
дописом од 10. јуна 1992. године (н.507) тражио Ри-
сто Радовић, потписујући тај допис као Амфилохије.
Можемо само претпоставити шта је све фалсифико-
вано и уништено, докле је јурисдикција ове особе
допирала. Не би Бог био рад ни оној скаламерији на
врху Румије, која је постављена супротно божјим и
световним законима. Постављена да свађа, а не да
мири све божје људе, и да вријеђа све осим припад-
ника СПЦ.
Ако би сам Бог одлучио да проклиње, а мис-
лим да неће, јер то није у опису његових послова и
радних задатака, проклетство које би упутио изврши-
оцима ових недјела из СПЦ било би много теже од
оног проклетства Цариградског патријарха Калисте-
на III из 1346. године српском патријарху Јоаникију
III, проклевши му српско, Душаново царство због
гријеха које начини СПЦ, а које је потом заиста и
пропало, само након 9 година постојања.
Ето тој и таквој цркви у Црној Гори и тим
и таквим црквеним великодостојницима на челу са
Ристом Радовићем представници црногорског ре-
жима подилазе и дају легитимитет. То раде: ложећи
њихове српске бадњаке у Црној Гори, поклањајући
новац црногорских грађана за градњу српског храма,
величајући својим присуством овакву параду, која је
у функцији нестанка црногорске нације и црногорске
државе и која представља параду политичког кича,
иза којег стоји политичка странка - Српска право-
славна црква у Црној Гори, највећи, најупорнији и
најдужи непријатељ црногорске државе и нације!
Његоша је за локалног свеца прогласио Ри-
сто Радовић!? Таквим чином Ристо је покушао себе
да уздигне, а Његоша да понизи. Није успио ни једно
ни друго. Његош је својим дјелом одредио своје
мјесто на златном црногорском пријестолу, а Ристо
своје већ за живота као код Бога тако и код наро-
да. Његош не може бити већи него што то већ јесте,
а Ристо никако мањи. Када би Његош писао препо-
руку Богу за Риста Радовића, можемо замислити
шта би написао. Или, када би га Његош проглашавао
за нешто, што би то нешто било.
Његош, срећом, није ”прошао” код српске
патријаршије за свеца, иако га је предложио Ристо
Радовић. Било како било, док је Риста биће и локал-
них светаца. Критеријуми су већ познати.
Нема сумње да постојећи режим нема ди-
леме и да поредак којем стоји на челу, не жели ис-
пуштати нити га мијењати за било што, макар цијена
била држава и народ у њој. Али, право питање које
би представници овог режима у Црној Гори требало
да поставе себи јесте: Ако нема ове државе и народа
у њој, ђе би они били? Камоли да се запитају: коме
би били на челу ? НАТО и ЕВРОПА су далеко. Са
НАТО и ЕВРОПОМ држава може бити сигурна, али
и несигурна у одређеним политичким догађањима.
Нарочито ако ми унутар Црне Горе не знамо ни ко
смо, ни што смо, па у вези са тим - врло логично - не
знамо ни што хоћемо.
Па, коју политичку опцију подржати, код
оволико нечасности и нејасноћа са сваке стране?
Неки политички субјекти отворено раде против Црне
Горе, други политички тумарају па, у жељи да буду
препаметни и страху да не погријеше, буду непа-
метни и веома гријеше, док трећи – властодршци и
причају и ћуте, и раде и не раде, и мисле и немисле,
… све и искључиво за ситне властите интересе, а у
крајњем - против Црне Горе!
Врло је препознатљиво да се режим у Црној
Гори одржава у животу уз ову, овакву опозицију и не-
себичну помоћ СПЦ. Како сада ствари стоје, агонија
Црне Горе и нас у њој, потрајаће...
 81
Горан Секуловић „Његош наш насушни“, ЦНБ „Ђурђе Црнојевић“ Цетиње 2015.г. стр.190.
ЊЕГОШ, ЦРНОГОРСКИ ПАНТОКРАТОР
Побуђен неадекватном реинтерпретацијом
Његоша и његова дјела поводом недавне прославе
јубилеја 200.годишњице рођења овог великана наше
историје свестрани писац, мултидисциплинарни и ин-
тердисциплинарни научник и философ, књижевник
и публициста Горан Секуловић објавио је темељну,
изузетно вриједну и за његошологију и цјелокупну
црногорску културу и монтенегринологију незаоби-
лазну студију „Његош наш насушни“. Аутор више од
40 књига које потврђују енциклопедијски дух овог
ствараоца, Секуловић нас враћа нашем духовном
хљебу, жилишту постојања и трајања у духовној сфе-
ри, највишем уму што га је дала Црна Гора од својих
величанствених дукљанских почетака до данас, не-
умрлом и вјечном, непревазиђеном, традиционал-
ном и модерном, универзалном Његошу. Ловћенском
прометеју изједначаваном и изједначеном са Црном
Гором (Црна Гора је Његош. Његош је Црна Гора).
Његошеву свевременост овај писац као посвећеник,
пјесник у заносу, сериозни аналитичар и синергич-
ки синтетичар преиспитује, пропитује, раствара и
ствара, критички револоризује и ситуира у контексту
људског ума и свијех његових координати. Његошева
свјетскост, мондијализам и духовност ситуирани су
кроз временски континуум, кроз однос времена и
вјечности у свој својој глобалистичкој пуноћи кос-
моса, свијета, природе и човјека. Његош је најљепши
плод тотализације црногорске културе и историје и
коначна резултанта црногорског духовног пројекта
који условно можемо назвати egzemplar mundi.
Његошевски дух и дјело потврђују Мицкијевићеву
доказану тезу и егзактни суд како је Црна Гора
вјековима била једина слободна држава у свијету, а
Црногорци једини истински слободни народ на нашој
планети. Тај ореол им је дала сопствена историјска
репродукција, аутентична философија слободе и
сами Његошев мисаони геније који је изградио на
пјесничко-философки начин и довршио црногорски
поглед на свијет, човјека и људско мишљење. Духов-
но укоријењен у физички и просторни пупак свијета
саздан прожимањем јудаистичке са античко-римско-
хришћанском епохом, традицијом и мисаоношћу,
црногорски логос се уздигао с Његошем и кроз
Његоша до врхова свеопште умности и мудрости
тотализујући своју и општу историју свијета у којој
духовно претпоставља материјалном у поесису ко-
начног и савршеног. Пропитујући саме себе са врхов-
ним питањем о свјетском битку (бићу), без икакве
потребе за посредником, суочени са великом тајном
Божјег апсолутног бића и његовом енгиматичном
супстанцом и (не)присутношћу у космичком, при-
родном и људском свијету, Црногорци су били у мета-
физичким водама, а Његош понајвише. Попут армен-
ског и грузијског Маштропа Масоца или Св. Патрика
у саксонском свијету, Његош је црногорска Библија
и Пантократор који општошћу уграђује свој логос и
дух Црне Горе на часно мјесто општечовјечанског
ума, љепоте, истине, доброте и правде.
Аутор Његоша дијагностфикује и пер-
ципира кроз тројну суштину генијевог опуса.
Кроз Његошев суоднос са егзистенцијалистима и
егзистенцијализмом, релацију са Кантом о етич-
ком категоричком императиву као сврхама живота
(„Човјек није средство већ циљ“) и најзад анализом
његошевске философије модернитета. Приказујући
Његоша у контексту егзистенцијализма Његош је
компариран са Хајдегером кроз њихово схватање
смрти и борбу да изађу из филозофске традиције, као
и Софоклеом. У драгоцјеној анализи овог поглавља,
завршну секвенцу представља Секулићево поглавље
„Моћи-бити“ битак егзистенцијалиста или Његошево
„име чесно“. Слиједе Његошево и Кантово тумачење
појма феномена и ноумена, њихов појам Бога, онто-
лошки карактер етике као сврхе човјековог живота и
замјене за неспознатљивост ноумена, њихово учење
о дужности и етички категорички императиви код
њих двојице.
У Његошевој филозофији модернитета
човјек се анализира као двојако, материјално и ду-
ховно биће, а приказана је и човјекова слобода избо-
ра, те борба као основни принцип свега постојећег.
Ту су и Његошева анализовања, одређења и тумачења
Бога, хаоса, Сатане, времена, простора, свјетлости.
Његош је пјесник борбе, слободе и чојства.
Његова слика свијета није чисто антропоцентрична
(хомоцентрична) јер Ловћенски Прометеј човјека
види и промишља са Богом, а не без њега.
Борба и слобода су основни и праосновни
принципи свега постојећег. Човјек без борбе и слобо-
де није то што јесте. Такође и народ. Ријеч, слобода,
човјек и чојство су највише коте његошевског погле-
да на свијет, поручује нам и овај релевантни савреме-
ни његошолог.
Надграђујући се над низом његошолошких
тумача свега постојећег Секуловић је саздао инспи-
ративну аутентичну ризницу без које нема цјеловитог
проучавања великог мислиоца. Један импресио-
нистички запис попут ове биљешке је недостатан
да се искаже цјеловит суд и списатељева анализа
Његошева дјела и ума. Остаје наша обавеза да се ве-
ликом пјеснику и овом његовом истраживачу и тума-
чу, по вокацији философу, посветимо примјеренијим
освртом јер нас на то обојица с правом обавезују.
Редакција Лучиндана
 82
Књига “Фредерик Бурнам и Црна Гора”
Из штампе је изашла нова књига публи- у Сан Франциску, описује Бурнама и овим путем се по
цисте и истраживача црногорске дијаспоре Ненада први пут презентује црногорској и јужнословенској
Стевовића “Фредерик Бурнам и Црна Гора”. Књига стручној, научној и лаичкој јавности.
је објављена двојезично на црногорском и енглеском Редакција Лучиндана
језику, издавачи су Црногорски културни форум са
Цетиња и удружење “Крсташ”.
Написати објективно синтетичко дјело, које
ће у потпуности елаборирати историјски период не-
станка црногорске државе након Првог свјетског рата,
захтијева извјесне предуслове. Један од њих је систе-
матизовати и проучити улогу великог броја странаца,
пријатеља Црне Горе, који су са пуно ентузијазма,
пожртвованости, сопственим средствима, дали до-
принос афирмацији црногорског питања.
Стевовићев најновији истраживачки пројекат
има за циљ да пружи допринос освијетљавању лика
и дјела Канађанина др Фредерика Бурнама, бригад-
ног генерала, хуманисте и до краја живота великог
пријатеља Црне Горе.
Текст је написан на основу доступне архив-
ске грађе уз коришћење релевантне литературе; кон-
ципиран је на начин да се може надограђивати новим
сазнањима о лику и дјелу ове историјске личности
која заслужује пажњу и поштовање државе Црне
Горе и свих њених грађана.
Књига, која представља контуре портрета
Фредерика Бурнама, обогаћена је текстом истак-
нутог црногорског емигранта и патриоте Николе
Петановића из брошуре „Посјета Божјој земљи“. Бро-
шура је двадесетих година прошлог вијека објављена

Никола Петановић и
насловница брошуре
„Посјета Божјој
земљи“
 83
ОДНОС СТВАРНОСНИХ И ВРИЈЕДНОСНИХ СУДОВА
У издању Црногорског културног круга и
Црногорског културног форума на Цетињу изашла
је нова, 53-ћа књига проф. Сретена Зековића под на-
словом “Вриједносни суд” у правосуђу и поднасло-
вом Јесмо ли “вриједносно (не)зависни” у (пр)оцјени
“вриједносног суда”? Рецензенти књиге су: др Чедо-
мир Богићевић и мр Никола Белада, адвокат.
Предмет ове Зековићеве књиге је: однос
стварности и вриједности, “стварносних судова”
и “вриједносних судова” и њихова импликација у
правосуђу. У њој се истиче да је спознајно-логичко
и научно-методолошко одређење стварносних (и
чињеничних) судова и “вриједносних судова”, као и
њихов међуоднос, у оштром нескладу и колизији са
значењем које се примјењује код нас у правосуђу. Ис-
ход тога су њихова супротстављеност, искључивост,
неразријешене противрјечности између свијета
стварних објеката и знања о њима (на које се од-
носи истинитосна теоријска спознаја), на једној, и
област нестварносних вриједности (на које се одно-
си неистинитосно важење практичног знања), на
другој страни, у коју спадају и “врједносни судови”
који су наспрам сазнајних судова (неистинитосни, не-
сазнајни, вансазнајни), јер се не могу провјерити у ис-
куству, односно “чињеничним судовима” (тврдњама).
Аутор указује да је основна и суштин-
ска одлика “вриједносних судова” у реченом суд-
ском значењу у томе што “они нијесу подложни
доказивању и утврђивају њихове (не)истинитости”;
значи, да немају “истинитосну вриједност” и њену
мјеру, да нијесу истинитосни, а тиме су изван пред-
метности (са)знања чија је највиша вриједност – ис-
тина. Овакво схватање се подупире и гледиштем да
је и сам захтјев за утврђивање њихове истинитости
“напад на слободу изражавања која је заштићена чла-
ном 10 Е Конвенције”.
Такви “вриједносни судови” се напросто
одбацују формулацијом да “нијесу неистинити”,
што заправо значи, да су истинити, али не зато
што је (не)утврђена њихова (не)истинитост, него
само зато што се њихова (не)истинитост уопште
и не утврђује, него се замијењено и подметнуто
“правдају” неким апстрактним “јавним интересом”,
“слободом јавног изражавања”, “виђењем” онога
који их износи, његовим “субјективним мишљењем”
(а не чињеничним тврђењем) и сл. Ова замјена и п(р)
отурање се врши када се у објављеним изјавама са
информацијама и чињеничким тврдњама не може
једноставно препознати “вриједносни суд”, који
се иначе и типично и форулацијом лако уочава и
идентификује. Зато долази до њиховог мијешања,
конфузије, накнадног међусобног допуњавања
“битног остатка” (недовољности) и унутрашњих
противрјечности. Ријеч је заправо о “противрјечности
у себи” већ самим тим што се “стварносни судови”
замјењују и именују “вриједносним судом”, те и
првим доказује (не)истинитост других који се њиме
неутврђује. Чим се именују као “вриједносни суд”
заштићени су као “света догма” и “чаробна формула”
која је подложна злоупотреби. Тако се нпр. изјаве
са више лажних “чињеничких судова” (тврдњи) и
њихових круцијалних (опажајних) доказа софистички
изопачавају у њихову истинитост (да “нијесу неис-
тините”), што је само вишеструка “логичка грјешка”
(софизми). Или други примјер, да се “морају трпјети
и нетачне изјаве (критике)” у име наводне “апсолут-
не слободе јавног изражавања”. Ако је то основано,
правилно, правично, постоји ли уопште “минимал-
на граница (праг) људске трпељивости”, испод које
то није подношљивост, “прилагођавање” неистини
и обезвређивању, уважавање демократске слободе,
него интелектуални и морални терор, угрожавање
слободе и људскости других и доминација ирациона-
ности?!
Тачно је да је “слобода јавног изражавања”
и јавна критика других и свега осталог загаран-
тована и услов слободе, али ни прво ни друго
није пука произвољност, самовоља, неодговорна
субјкетивност (мишљења) и неоснована вансазнајна
критика нити је неистинитосни вриједносни суд без
икаквог основа. И вриједности имају своју “сазнајну
вриједност”. Критика је једна врста отклањања
могућих погрјешака на путу стицања знања на
свим нивоима спознајног процеса. Критичар мора
поćедовати логику исказа, умјеће суђења. Критика је
суд разума, јавна ствар; иде путем просуђивања, даје
модалитете истине. Самостално просуђује о истини-
тости и лажности одређеног предмета. У најширем
сазнајном смислу је методички пут долажења до
истине. Заједничко за све критике јесте да је она
мишљење које доводи пред суд истине (ауторитет,
интерес, сазнања).
Критика је одређена слободом да се оправ-
да истина и да се њоме остварује правда и правич-
ност, што одређује и условљава и саму слободу, јер
претпостављају сагласност теоријског и практичног
 84
знања у истини. Слобода није празна апстракција,
већ има одређен садржај. Критичко знање и другачије
мишљење је засновано на слободи, а она на знању, на
самосвјесној, самоспознајној одговорној личности
која зна да је слобода и правда, правичност, да је она
слободан избор и одлука која није против слободе
других. Слобода је условљена (ограничена) слободом
других људи. Зато је злоупотреба права слободе (про-
тив слободе других) кажњива ставом 2 члана 10 Е
Конвенције.
За разлику од оних тврдњи за које у судском
поступку нема доказа или у недостатку доказа, ова-
ко схваћени и третирани “вриједносни судови” уоп-
ште и не траже доказе чиме су такве инкриминације
потпуно заштићене и олако се изврћу на оне над
којима су извршене. Зато се под велом његове магич-
не формуле може “слободно” (врло комотно) јавно
изјављивати што је гођ коме по вољи, жељи, личном
или групном идеолошком, политичком и другом ин-
тересу, а све то не само без икакве одговорности, чак
Уз петогодишњицу смрти Драгана Кујовића
МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ ПРЕДСТАВЉА ТЕМЕЉНУ
ЛИЧНУ И ПОРОДИЧНУ КАТЕГОРИЈУ
Послије суштински уморног и деконцентри-
саног краја југословенског социјализма, и сутонске
орљаве сулудих и свирепо деструктивних национали-
зама који су услиједили - и Црна Гора је запала у веома
сложену ситуацију прижељкиваног смираја и каквог-
таквог просперитета. Неприпремљену и рогобатно
неусклађену грађанску панораму пост-самоуправног
друштва, и даље из темеља онеспокојавају нерад,
незапосленост, и све веће сиромаштво - сучељено
са незајажљивом неолибералном капиталистичком
лакомошћу, с једне стране. И такође самоубилач-
ки толерантним односом власти према бездушно
империјалној, освајачкој вјерској идеологији Српске
православне цркве, с друге стране. (Која се 1920.
ушуњала у Црну Гору, а онда отела - и до данас
злоупотребљава и присваја све сакрално црногорско -
и у ширем контексту имовинско-правног својства?!).
У том контексту (и послије бујично збрисаних много
хиљада радних мјеста у друштвеном сектору), учини
се да смо пандемијски препуштени нераду и његовом
нереду, менталној сичији и сушици карактера, и да
све бројнија маса осиромашеног и озлојеђеног пука
осветољубиво и немоћно прижељкује да ће неки „до-
бри момци“ и њихова тобожња позитивна енергија
ипак једном, и у потпуности да задоминирају црно-
ни извињења, већ и побједнички. Тиме се долази до
оног познатог становишта Фридриха Ничеа: “Истине
нема, све је дозвољено” (слободно), односно све је
дозвољено, јер “вриједносни суд” не захтијева дока-
зе нити испитивање његове истинитости.
У књизи се наглашава да ствараност и
вриједност, стварносни и вриједносни судови стоје
у нераздвојном односу и “јединственом сазнајном
процесу”, те да је то трајни и отворени проблем. Зато
је у том контексту добро дошла свака студија која
доприноси не само актуелизацији него и изазову за
рјешавање овог значајног теоријског и практичног
питања у више области. Битни значај ове књиге Сре-
тена Зековића је у томе што је уочио, идентифико-
вао, поставио и формулисао овај присутни проблем
који тражи рјешење, а на стручној јавности је да га
подробније разлучи, утаначено разврста и у цјелини
разријеши.
Мр Никола Белада
Чедомир Драшковић
горским простором и нашом јавношћу.
„Добри момци“, нажалост, не пристижу
лако. Не рађају се стихијно, ни самоникло. Они се
мукотрпно подижу, васпитавају, образују, хумани-
стички преиспитују, критички усавршавају. Они се
подстичу и испомажу очигледношћу, и снагом до-
брог примјера, и принципијелним актуелизовањем
личности доказане моралне хигијене, које етички и
културолошки сигурно и дугорочно трају и редов-
но, убједљиво надилазе чак и сопствену смрт. Добри
момци нијесу случајност, и најмање могу бити про-
извод улице!
Драган В. Кујовић је свакако једна од тих
заслужних, и веома позитивних личности из наше
новије прошлости. Због тога ме је обрадовала, а ис-
товремено и изненадила иницијатива да се званично,
и на одговарајућем нивоу подćетимо његова лика, и
његовог биографског доприноса савременој Црној
Гори. Обрадовала - јер сам Драгана знао дуго, и до-
бро га упознао у континуитету нашег пријатељског
дружења још од времена заједничких студентских
дана у Сарајеву. Односно, изненадила - иако он то на-
равно, и у потпуности заслужује - јер је ово вријеме
брутално и вишеструко раскалашно, и са вулгарно
злоупотребљаваном јавношћу. Свима је лако уочити:
 85
општем патолошком стању „излива власти у мозак“,
махом злурада и себично зажета опозиција, у својој
пошто-пото политичкој игри - само „долива уље
на ватру“. А онда, гљивично набујали тзв. невладин
сектор хита да редари у свему и свачему, незванично
„бајајући“ чак и о идеолошким проблемима... Дакле,
на све стране само огољела себичност, и вулгарна
таштина, која готово заудара. И јавни медији, који то
углавном опслужују! Или, „ништа није толико страш-
но у овом времену - по несагледивим посљедицама -
као што све више престајемо да будемо људи“ (М.
Перовић). Односно, није се сувишно подćетити: „И
моћно римско царство је пропало јер бијаше више
Римљана него људи“ (Е. Кант).
Криза морала је, дакле, наш основни про-
блем! Понашање власти, незапосленост, материјална
оскудица, па примамо и неконтролисано арогантно
добошарење и насртање бројних егзалтираних аспи-
раната на политички престо..., махом су све то само
јалове, просуте или себично уврнуте појединачне и
групне моралне координате са наших простора. Дале-
ко је крај тунела: колоније садржајних и организова-
них личности, и снажне и осамостаљене институције
су једина нада за избављење нашега површног и
трошног свијета, опхрваног незнањем, искључивим
примитивизмом, дволичношћу, нерадом, суштин-
ском наивношћу.
Лако је бити грабљиви јазавац, и преварант.
Није лако издржати у досљедности свога поштенога
рада, и политици „чистих рачуна“. И увијек се зна-
ти одговорно поставити и одредити према сложеним
изазовима, и филозофији реалних циљева! Због тога
су људи од принципа, одговорног понашања, и лага-
но и процесно откриваног знања - право друштвено
богатство. А појединачно, каже Библија: „Ко нађе
пријатеља карактерног, нашао је благо!“.
Драган Кујовић је, чини ми се, давно на-
правио таличан избор - што је, послије средње шко-
ле, и примјерног породичног одрастања - завршио
студије филозофије. О користи и дубини суштинске
сазнајности филозофије, „мајке свих наука“, не треба
трошити ријечи - сем да је (уз основни студиј), Драган
слушао, полагао, и додатно овладао и етиком. А уз то
се више зближио и са логиком - тим силно моћним
алатом савремене цивилизације. Између осталог, то
потврђују и његове ријечи које је, на захтјев издавача
једног приручника, изговорио као мото уз сопствену
библиографску јединицу: Заблуде дуже трају уколи-
ко се спорије ослобађамо својственог догматизма.
Драган Кујовић се почео стручно и радно по-
казивати као професор филозофије, у колашинској
гимназији. Потом је био потпредćедник Извршног
одбора СО Колашин, и предćедник Општинског ко-
митета СК Колашин. Затим - делегат у Скупштини
СРЦГ, и члан делегације Црне Горе у Вијећу репу-
блика и покрајина СФРЈ. Био је и предćедник Од-
бора за образовање, културу, науку и физичку кул-
туру у Парламенту Црне Горе, а затим и суверени-
стички црногорски министар за просвјету и науку,
те потпредćедник Парламента, а онда и предćедник
његова Одбора за државну безбједност.
Овом приликом бих посебно потенцирао
квалитет и утемељеност Драганових ставова, веза-
но за шири контекст културе и образовања, одно-
сно науке - као оćедочено подмукле и зле маћехе за
културолошки и историографски најактуелнији кор-
пус црногорске стварности. Оćећајући погубност
те дуго и упорно сервиране културно-историјски
„повлашћене нарације”, којој иначе није фалило
накинђурене научне методологије - политикански
је приоритетно кљукано хегемонално клеро-наци-
оналистичко образовање и васпитање. И то по при-
оритету: православно српство и светосавље - као
идеализовано црногорско сопство, а аутохтоно и из-
ворно црногорско - негирај, минимизирај, излучуј,
или сатанизуј. Програмски, и без милости! Добро
уочавајући те већ двовјековне најтрагичније кри-
ми-растоке у Црној Гори, Кујовић је (као министар
просвјете и науке) одмах отпочео са изузетно сложе-
ном и дугорочно мукотрпном реформом образовања
и васпитања, прије свега општеобразовног, односно
основног и средњошколског.
У том дуго трауматском и варварском, а онда
и све по мало више парламентарно демократском
времену (послије пропадања и хистеричног убијања
и разваљивања Југославије), све је остајало испре-
турано, нагомилано и згужвано. Срећа је да су за
најмудрије и несебичне појединце - највеће препреке
представљале главне путоказе! За такве, који су прије
свега етичка бића - у патриотизму није била примар-
на идеологија, нити су мандати доминирали борбом
за власт...
Такав је био Драган Кујовић: увијек при-
бран и савјестан, квалитетан и уљудан сабеćедник и
сарадник! И никад, и никоме безидејни и безлични
поданик.
Није баш упутно цитирати себе, али ја ћу се
ипак вратити једној својој специфичној реченици о
Драгану из 2011. године. У тада објављеној књизи
„Огледи и студије о црногорској култури“, на првој
 86
страници те књиге сам просто морао да започнем са
изразом пијетета и захвалности, односно посветом:
Незаборавним пријатељима Драгану Кујовићу и др
Вуку Минићу - за њихов допринос угледу и политич-
коме достојанству савремене Црне Горе. И што су
Поштована породицо Кујовић, цијењени пријатељи, даме и
господо,
Брзо је прошло пет година од када са нама
није Драган Кујовић. Наш вечерашњи скуп је најбољи
доказ да вријеме не може, све и да хоће, избрисати
вјечно сјећање које имамо и гајимо према нашем дра-
гом другу и пријатељу, професору, министру, народ-
ном посланику, великом човјеку. Једино што су про-
текле године учиниле, кад сам ја у питању, а сигуран
сам и највећи број, ако не и сви који су знали Драгана
Кујовића, да је то сјећање драго, наше, непоновљиво,
али је и ожиљак, који је у мени, признаћу траје и рас-
те, јер подсјећа на дуг период непоновљивог и не-
упоредивог пријатељства које је трајало између нас
двојице, којег ништа не може избрисати.
Рећи ћу да ми је драго да и на овај начин,
пријатељи Драгана Кујовића, свједоче да Драган у
нама и даље траје. Траје јер је за живота циљеве и као
човјек, као професор, као професионалац ма ђе и шта
радио, не само постављао високо, него их је успио
досегнути. Памтим га као оног који је од себе тражио
највише, није се штедио, напор му није тешко падао,
другима је давао и када нијесу од њега тражили ни
помоћ, ни савјет. Био је пожртвован човјек, поносан
када у другом препозна ослобођени дар да се живи
свој живот, да се размишља на начин који није могао
бити доведен у питање.
Био је човјек од ријечи и дјела. Темељан,
уман, одговоран. Живот који је живио није био лак,
био је живот пут изазова. Тешко да га је било који жи-
вотни изазов могао поколебати, и није га поколебао.
Ако би дошао у контакт са, за многе друге, па и нас
његове пријатеље, нерјешивим проблемом, ишао је
даље. Није се заустављао када за то није било потребе.
Слушао је себе, али је посједовао ријетку
способност да чује и друге. Умио је да саслуша дру-
гога, да човјеку неријетко врати наду и вољу да се
труди да буде боље, да ономе који се колеба, улије
нову храброст, да посрнулог врати на прави пут,
једноставно да помогне другоме. Памтим да се није
штедио, није био себичан, ни најмање. Све оно што је
цијенио да треба подијелити као искуство, као став,
као поруку, као сугестију, дијелио је са нама остали-
показали како политика може бити часно занимање.
Мислим да сам том приликом само запи-
сао реченицу, са којом би могли бити сагласни сви
грађански одговорни гаранти црногорски.
Мишко Вуковић
ма. Био је увјерен, и то је увјек показивао, да је човјек
остварен једино ако себе препозна у другим људима
и њиховом односу према животу.
Људи памте Драгана као професора, други
као министра, трећи као посланика, политичког и
државног дјелатника и функционера, а ја га памтим
по свему, пословима које је радио, како је то радио,
какав је човјек био. То је била и остала привилегија,
признаћу, на жалост, не великог броја људи. Драган
је уливао, од почетка до краја, мени али и осталим
пријатељима повјерење. Старијима је враћао ведри-
ну, мудро и лако, младима откривао нова осјећања, на
његов посебан начин. Имао је изграђен однос према
животу, своју животну филозофију. Све је код њега
почињало поштовањем и поносом на прађедовско
огњиште. Не да није крио него је поносно истицао
своје његушке коријене, који су, било је више него
видљиво били његов мотив више да се не штеди, да
не посустаје, да не одустаје, ма са чиме био суочен.
Драган је био народни човјек. Једноставан,
јединствен и драг. Зато и посебан. Сјећање које траје,
неодвојиво је од задовољства што сам га познавао,
што сам се са њим дружио, што сам био привилего-
ван да са њим разговарам, о свему. Њему су се људи
без устручавања, јер за то није било потребе, јер то
он није провоцирао, обраћали, саопштавали му, нај-
чешће своје тешкоће и људске муке, сигурни, ако су
га од раније познавали, да ће у њему наћи уточиште,
саговорника који ће их разумјети, а ако су имали први
контакт са њима, убијеђени да су пронашли онога који
им треба, који неће игнорисаи њих, и оно што их је
довело до њега, који ће им људски помоћи и ријечима
и дјелима. Сјећање на Драгана и сјећање на толико
људи који су ми послије сусрета са њим, као профе-
сором, министром, послаником, потпредсједником
Црногорског парламента, рецимо, на питање јесу
ли завршили посао, одговарали да није важно да ли
ће се то десити, да су задовољни самим чином да су
разговарали са човјеком спремним да их саслуша,
човјеком широке душе, што је не малом броју њих,
са уморним и рањивим душама често било довољно.
 87
Био је вазда виђан и радо дочекиван у домо-
вима обичних, добрих људи. Привилегија је било
управо са њим а на позив добрих људи, боравити у
топлим домовима запитаног човјека, онога и оних
који нијесу могли ријешити сами дилеме које живот
и вријеме доносе. Ненаметљиво, искрено као што је
само он знао, увијек је био у центру пажње присут-
них, усмјеравајући разговор у просторе ђе се лагано
умује, а ђе душа мирује, ђе нестају напетости, послије
чега живот постаје једноставан, а проблеми пролазни.
Једноставно имао је за обичне људе и по-
себно за њих увијек довољно времена, разумијевања,
благу ријеч, То се незаборавља. Зато, то као дио
сјећања на овог великог човјек носим ја и сви који су
имали привилегију да га упознају и познају, да се са
њим друже, да му буду и да им буде пријатељ, цијене
и цијениће, памте и памтиће. Једном ријечју, искрено,
био је човјек кога су поштовали, јер је поштовао људе
ма ко да су били, одакле долазили, без обзира на раз-
лике међу њима, вјеру и нацију, поштовао је свакога
без изузетка у овој нашој говорио је различитој али
најљепшој и јединој Црној Гори.
Добар дио нашег дружења прошао је скопчан
са напором да одрадимо нимало лаке посебно њему
дате политичке и државне обавезе. Био је Црногорац
који је стари црногорски барјак на трновитом путу
повратка независности ове наше заједничке земље
уздигао када је било слободно могу рећи и најтеже,
када су ријетки вјеровали у дане данашње.
Изграђивао је мостове повјерења према свим
људима за које је знао или осјећао да су спремни да
тај барјак носе. Посебно памтим а и други како је
Драган обилазио наше људе који живе ван домови-
не, ван Црне Горе, како им је на особен, његов начин
преносио новости из старог краја, причао потомцима
о њиховим прецима, саопштавао истине и новости
како је он зборио из црних брда, поносно истичући да
слободарска искра коју су упалили и чували њихови
преци није нити икада може бити угашена. Уградио
је Драган Кујовић најљепше и најтеже деценије свог
живота у будућност своје земље и њеног човјека, бо-
рио се без узмака за Црну Гору, за све што је њено, за
њену културу, чувао њену историју, борио се за њену
цркву, за њен црногорски језик. Као обдарен човјек
високи интелектуалац, филозоф, чинио је то разлож-
но, разумно и часно. Поновићу, јер је то вриједно
памћења, посветио је живот слободи сваког човјека
борећи се за истину, која ослобађа и повезује, храбри
и обећава. Ипак, отишао је превише рано али је дожи-
вио остварење снова, видио је свитање те нове зоре
над његовом Црном Гором.
Драган Кујовић је управо припадао и најужем
кругу истакнутих црногорских интелектуалаца, оном
кругу који је оставио дубок траг у трајању и памћењу
свега на овим просторима.
Памтим да је Драган све своје пријатеље
савјетовао да поштују друге како би сами завриједили
поштовање, да имају разумијевања и за оне који
другачије мисле. Чинио је то личним примјером.
И сам је говорио. Памтим то и памтићу.
Вријеме брише трагове, али остају да трају
сјећања и поштовање.
Вечерас заслужено велико поштовање за
Драгана Кујовића, професора који је генерацијама
дао наук како отворених очију кроз живот корачати,
сјећање на пријатеља који је био темељни ослонац и
мудра узданица у политичком животу, знао је више
од других, видио је даље од других, препознавао је
друштвена кретања, саговорник спреман за дијалог
о дилемама, борио се за своје ставове, поштујући
другачије мишљење. За њега важи она народна, био
је човјек из народа, био је народни човјек и стасом и
гласом и разумијевањем, посебно мудрошћу којом је
плијенио. Драган је умио оно што је најтеже, умио
је са људима. Људи су то поштовали и поштују, зато
смо вечерас ође, да пола деценије након одласка са
врела мудрости захватимо нову снагу која је потреб-
на Црној Гори, за коју се Драган Кујовић, искрено, до
потоње уре борио. Изговорене ријечи само су скром-
но подсјећање на то како је он све то чинио. Када оде
мудри и темељни човјек, то је као када се угаси све-
тионик, па бродови на немирном мору не знају како
до луке спаса.
Такав духовни светионик као професор, као
политичар, као пријатељ био је наш Драган Кујовић.
Било је часно дружити се са њим, бити његов
пријатељ, а данас га имати као морални и људски пу-
токаз.
Драги пријатељи пред свима вама вечерас
желим поново да захвалим Драгану који је многима,
а признаћу посебно мени, можда не толико уочљиво
за друге утицао на живот и на будућност. Од кола-
шинске гимназије, Ничеове филозофије, заједничког
рада у Влади, у посланичким клупама у партији.
Ријетки су и зато драгоцјени такви људи.
Ово је мој скромни али искрени покушај да
вечерас допринесем сјећању које траје на нашег ве-
ликог заједничког пријатеља.
Његов лик и сада, рекао би пјесник, сија као
бакља коју су у зору заборавили да угасе.
 88
IN MEMORIAM
ВЕСЕЛИН РАИЧКОВИЋ (1956-2015)
Поводом смрти вјерника ЦПЦ и њеног ис-
такнутог добротвора и донатора Веселина Симо-
вог Раичковића, објављујемо опроштајни говор над
његовим одром који је одржао у име наше цркве глав-
ни уредник часописа Лучиндан:
Тужни скупе, Ожалошћена породицо и пра-
тиоци Веселина-Веса Симовог Раичковића.
Јуче рано пред зору престало је да куца срце
новинара, фељтонисте, публицисте, добротвора и ху-
манисте Веселина - Веса Раичковића.
Јуче рано пред зору пробудила нас је
запањујућа тужна вијест да се наш Веселин није
пробудио из сна и више никада неће пробудити да
својим младићким заносом покреће све нас на нова
стваралачка дјела за добро Црне Горе и свих који у
њој живе и раде. Изненадна и прерана смрт остави-
ла је његову племениту мајку Милку без истинске
љубави великог сина, његовог брата Славка и сестру
Бебу без истинског брата, а све нас, његове искрене
пријатеље без друга, пријатеља, саговорника, без,
слободно се може рећи, братског брата. Од јуче је и
Црна Гора сиромашнија за једног својег сина, истин-
ског родољуба и искреног патриоту.
Бол за њим оćећа и са дубоко ожалошћеном
породицом дијели и Црногорска православна црква
остајући без посвећеног јој вјерника и добротво-
ра чије је срце било племенито као што је и њено, а
чија је душа попут њене увијек мислила само о до-
бру других, ближњих, оних око себе. Отишао је наш
Весо изненада без ријечи бола и опроштаја, тихо и
достојанствено у напону своје стваралачке и људске
снаге остављајући на нашим срцима непреболну
рану, неизмјерну бол и тугу, неутјешивост, али и по-
нос што смо га тако људски великог као споменичку
громаду међу собом имали и са њим се зорили. Наш
понос за њим биљежиће библиографи и хроничари.
У њиховим хроникама ове епохе остаће записано да
је овај узорни син знамените куће Раичковића и наше
црногорске домовине коју је као и све људе волио
више од себе, као писац оставио бројне радове, запи-
се и фељтоне данашњим и будућим читаоцима. Био је
његошолог бавећи се преписком великог ловћенског
прометеја а приредио је за штампу Дел Онгарову
“Његошеву причу о вјерној Црногорки”. Прире-
дио је низ издања, текстова и фељтона, сарађивао у
“Побједи”, “Лучиндану”, “Црногорским аналима” и
другим елитним публикацијама. Као писац и публи-
циста обишао је 38 земаља, правио интервјуе, члан-
ке, текстове и пријатељства са великанима као што
су Киш, Лалић и Десанка Максимовић, Зухо Џумхур,
Владимир Велебит, Мања Радуловић и други. Са Фа-
утом Јакуповићем приредио је изложбу “Моја Подго-
рица”, са Милованом
Раонићем био суосни-
вач поетско-музичког/
маратона/ на црногор-
ском универзитету, са
младима истрајавао
на омладинским рад-
ним акцијама. Још
као студентски првак
постао је лидер по-
крета за слободу Па-
лестине и палестин-
ског народа у Црној
Гори у увјерењу да ће
допринијети добру и напретку древног народа који
је тада предводио Јасер Арафат. Уз све то хроничари
су забиљежили а подсјећаће своје читаоце и у будуће
да је далеке 1981. наш Веселин заложио живот за три
живота спашавајући у улици Илије Милачића поро-
дицу и ђецу подгоричког угоститеља родом из Гости-
вара. За своје подвиге и доброчинства одликован је
високим државним одликовањима, признањима, за-
хвалницама, указима, граматама. Са поруком да без
језика нема народа донирао је и завјештао са братом
Славком црногорском владици Михаилу и црквеној
библиотеци наше цркве ријетка вриједна издања и
драгоцјене древне књиге међу којима и библиофил-
ске раритете. Дјеловао је у духу мисије Црногорске
цркве добротворством подржавајући њену хуманост
и ширећи њен екуменизам и племенитост. Својој
мајци и брату, пријатељима, својем народу, држави и
цркви дао је све, цијелог себе. У својој души сагра-
дио је споменик људима и људској доброти. У својој
свијести гајио је бригу за своју цркву, народ и државу
и њихово добро које је изнад свакојег добра. Живио
је за другог и друге. А такви не умиру. Живио је упра-
во да не умре. Живио је да његова душа васкрсне и
својим васкром остане трајна.
Ожалошћена породицо, Буди поносна својим
сином и братом. Ако ишта може утјешити ваша
рањена срца онда нека то буде ваш неизмјерни понос,
племенитост и доброта којом сте га надахњивали као
и он вас.
Драги Веселине! Ти данас одлазиш у дру-
ги свијет! Али остаћеш у нашем ćећању као птица
у заносном лету, неизмјерна доброта и миришљави
цвијет и украс у нашим душама.
Нека ти је вјечна слава и хвала. Нека ти душа
у рају почива!
26.4.2015.год.
Борислав Цимеша