Римокатоличка Црква у Немањићкој Србији PDF

Универзитет у Београду
Православни богословски факултет
МАСТЕР РАД
Римокатоличка Црква у немањићкој Србији
Кандидат: Ментор:
Никола Илић др Владислав Пузовић
бр. индекса: 19/2018
Београд, 2020.
Чланови комисије за одбрану мастер рада:
1. ______________________________
др Владислав Пузовић
2. ______________________________
др Радомир Поповић
3. ______________________________
др Ивица Чаировић
Датум одбране: _______________________
2
Садржај:
Увод ............................................................................................................................................ 5
1. РИМОКАТОЛИЧКО СТАНОВНИШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА .............................. 7
1.1. Срби римокатолици и Латини у приморју ....................................................................... 8
1.1.1. Срби римокатолици у приморју: порекло и њихова историја пре Немањића ....... 8
1.1.2. Латини у приморским градовима............................................................................. 12
1.1.3. Уређење и значај римокатоличких градова у српском приморју ......................... 14
1.2. Римокатоличке колоније у српској унутрашњости ...................................................... 16
1.2.1. Саси – немачки рудари у немањићкој Србији ........................................................ 16
1.2.2. Тргови и римокатолички трговци у српској унутрашњости ................................. 18
1.3. Албанци (Арбанаси) римокатолици у држави Немањића ............................................ 19
1.4. Западњачки плаћеници у немањићкој војсци ................................................................ 22
2. ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА РИМОКАТОЛИКА У НЕМАЊИЋКОЈ СРБИЈИ ............ 26
2.1. Барска архиепископија .................................................................................................... 27
2.1.1. Барско-дубровачки црквени спор ............................................................................ 31
2.2. Которска епархија ............................................................................................................ 37
2.2.1. Јурисдикцијски спор Котора и Бара око парохија у српској унутрашњости ...... 44
2.3. Епархије Дубровачке и Калочке архиепископије на тлу немањићке државе ............ 47
2.3.1. Стонска и Требињска епархија Дубровачке архиепископије ............................... 47
2.3.2. Епархије Калочке архиепископије на тлу немањићке државе .............................. 49
3. ОДНОС НЕМАЊИЋА ПРЕМА РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ ....................................... 51
3.1. Однос Немањића према римокатолицима лаицима међу својим поданицима .......... 52
3.1.1. Положај Зете (Дукље) у немањићкој држави ......................................................... 52
3.1.2. Однос према римокатоличким трговцима, рударима и најамницима .................. 61
3.2. Однос Немањића према римокатоличкој јерархији...................................................... 65
3
3.2.1. Однос Немање, Мирослава, Вукана Немањића и Вуканових синова према
римокатоличкој јерархији ................................................................................................... 65
3.2.2. Однос Стефана Провенчаног, Стефанових синова, Јелене Анжујске и Драгутина

према римокатоличкој јерархији........................................................................................ 71
3.2.3. Однос Милутина, Стефана Дечанског, Душана Силног и Уроша Нејаког према
римокатоличкој јерархији ................................................................................................... 78
3.2.4. Немањићи као приложници римокатоличких светиња ......................................... 86
4. КУЛТУРНИ И БОГОСЛОВСКИ СУДАР ИСТОКА И ЗАПАДА НА ПРОСТОРУ

НЕМАЊИЋКЕ ДРЖАВЕ ........................................................................................................... 90
4.1. Римокатоличка Црква и помесна Српска Црква ........................................................... 91
4.1.1. Ширење Српске Цркве на рачун Римске у немањићком периоду ........................ 91
4.1.2. Источни утицај на римокатолички клир у немањићкој држави ........................... 94
4.1.3. Западни богословски утицај на православне Србе и борба Српске Цркве са њим
............................................................................................................................................... 96
4.1.4. Западни утицај на српску црквену уметност ........................................................ 101
4.2. Западњачки елементи у немањићкој државној управи и свакодневном животу ..... 102
Закључак ................................................................................................................................ 109
Библиографија ........................................................................................................................... 111
4
Увод
Када говоримо о српској средњовековној династији Немањић и држави коју су они

обликовали, једна од незаобилазних ставки је њихова веза са Православном Црквом. У
њихово доба је основана аутокефална православна Српска архиепископија (1219), чија су
два архиепископа били Немањићи: Сава I (1219-1233) и Сава II (1263-1271). Ова помесна
Црква је, захваљујући немањићком владару Стефану Душану, 1346. године уздигнута у
ранг патријаршије. Од десеторице владара које је ова династија дала Србији, њих
шесторица су канонизовани од стране Православне Цркве. Када побројимо и Немањиће
који нису били владари Србије, тај број се диже на петнаест светитеља. Неки од
најзначајнијих манастира Српске Православне Цркве јесу задужбине немањићких владара.
Немањићка Србија била је држава тзв. византијског комонвелта, држава под јаким
утицајем Ромејског царства. Као таква, она је свој идентитет градила на Православној
Цркви.
Међутим, за разлику од других православних држава тог доба, немањићка Србија је

имала велику и утицајну римокатоличку заједницу. Српска држава династије Немањић је
у своје време била најзападнија православна држава. Као таква, она је била у најближем
контакту са латинским Западом. Не само да је ова држава била најзападнија православна
држава – кроз њу је пролазила јурисдикциона линија раскола Римокатоличке и
Православне Цркве. Тачније, након оснивања Српске архиепископије, на територији
немањићке Србије су се преклапале јурисдикције Западне и Источне Цркве.
Јасно је да не можемо имати потпуну слику немањићке Србије без осврта на историју
Римокатоличке Цркве у овој држави. Овај рад се бави управо римокатоличком страном
немањићке Србије. Како би представили римокатоличку страну немањићке Србије,
покушаћемо да пружимо одговор на четири кључна питања: Ко су римокатолици у
немањићкој Србији? Како су организовани? Какав је њихов однос са властима? Какав је
међусобни културни и богословски утицај римокатолика и православаца у немањићкој
Србији?
5
Да би пружили одговор на постављена питања, морамо одредити који су извори и
литература релевантни за нашу тему. Битни извори су домаћа хагиографска дела. Ту су
три Житија светог Симеона, Стефаново, Савино и Доментијаново, затим два Житија
светог Саве, Доментијаново и Теодосијево. Незаобилазно дело јесте зборник
архиепископа Данила II – Животи краљева и архиепископа српских. Поред хагиографских
дела, значајан је Летопис попа Дукљанина, односно Gesta Regum Sclavorum, спис који нас
обавештава о идеологији и аспирацијама римокатоличке Барске архиепископије. О
одређеним црквено-политичким приликама у Драгутиновој и Милутиновој држави са
почетка XIV века говори западњачки Анонимов Опис источне Европе (Anonymi Descriptio
Europae Orientalis). Душанов законик доноси бројне прописе који се тичу Римокатоличке
Цркве у српској држави. Од литературе корисне за ову тему истичу се, између осталих,
дело Иване Коматине Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, затим прва
два тома вишетомне Историје Црне Горе, прва књига Историје српског народа,
Авињонске папе и српске земље Миодрага Пурковића и Католичке парохије у
средњовековној Србији Симе Ћирковића. Дела Катарине Митровић, од којих истичемо
чланак Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над
католичким парохијама у средњовековној Србији, пружају драгоцен увид у историју
римокатоличке Которске епархије. Користећи ову, као и другу сродну литературу,
покушаћемо да дамо одговор на питање Римокатоличке Цркве у немањићкој Србији.
6
1. РИМОКАТОЛИЧКО СТАНОВНИШТВО У
ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА
7
1.1. Срби римокатолици и Латини у приморју
1.1.1. Срби римокатолици у приморју: порекло и њихова историја пре Немањића
Српским средњовековним приморјем сматрамо територију Дукље, Хума и Травуније.

Ове земље су врло рано постале део немањићке Србије; велики жупан Стефан Немања је
освојио приморске земље осамдесетих година XII века. 1 Приморје од тог доба па до
распада Српског царства у доба цара Уроша V остаје део немањићке државе. Кроз
Немањину и државу његових наследника је пролазила линија раскола Истока и Запада.
Граница Источне и Западне Цркве се утврдила још пре Великог раскола; 1019/20. године
основана је Охридска архиепископија и њене најзападније епархије у српским крајевима
имале су седишта у Расу, Призрену и Сирмијуму, а српски крајеви западно од рашког и
призренског краја остали су под јурисдикцијом приморских црквених центара на
јадранској обали, центара подређених Риму. Непуне четири деценије касније, 1054.
године, настаје раскол између Рима и источних помесних Цркава, а јурисдикцијска линија
раскола постаје управо западна граница Охридске Цркве.2 Црква се територијално
поцепала преко српских земаља, остављајући унутрашњост Истоку, а приморје Западу.
Стога ћемо у немањићкој држави увек имати римокатоличку заједницу и Немањићи ће
кроз своју двовековну владавину увек имати контакт са Римокатоличком Црквом.
Ове крајеве су и пре немањићке управе насељавали махом Срби. О томе сведочи
византијски цар-писац из X века Константин Порфирогенит у свом делу О народима. У
31. глави овог списа, Порфирогенит, говорећи о Хумској земљи, каже: „Њени становници
у садашњем времену јесу Захумљани – Срби од времена оног кнеза, који је пребегао к
Ромејском императору Ираклију.“3 О становницима Травуније говори у 34. глави:
„Травуњани и Конављани имају једну исту земљу. Житељи тих места воде своје порекло
1
В. Ћоровић, Историја Срба, Београд: Makibook, 2010, 132; Ђ. Тошић, Требињска област у Средњем вијеку,
Београд: Историјски институт САНУ, 1998, 77.
2
С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, Работници, војници, духовници: Друштва
средњовековног Балкана, приред. В. Ђокић, Београд: Equilibrium, 1997, 240; Ђ. Бубало, Српска земља и
поморска у доба владавине Немањића, књ. 1: Од Сабора у Расу до сабора у Дежеву, Београд: „Филип
Вишњић“, 2019, 39.
3
Константин Порфирогенит, О темама (De thematibus); О народима (De administrando imperio), прев. С.
Бербер, Београд: Мандала, 2014, 163.
8
од некрштених Срба и тамо обитавају од времена онога кнеза, који је из некрштене Србије
пришао императору Ираклију, па до Властимира, кнеза Србије.“4 О Дукљи каже само да је
насељена у време цара Ираклија, као и Хрватска, Србија, Хум и Травунија, али не говори
којим народом. Међутим, с обзиром да ово говори у 35. глави, после 34. главе у којој
говори о Србима као становницима Травуније, а пре 36. главе у којој говори о Србима као
становницима Паганије (Неретљанске области), може се претпоставити да мисли на Србе. 5
Додуше, у Летопису попа Дукљанина простор Дукље се на једном месту назива Црвена
Хрватска.6 Но, сви остали средњовековни извори везују Дукљу за српски народ.
Византијски писци преднемањићке дукљанске владаре углавном називају архонтима Срба,
а Дукља се у XI веку често назива Србијом од стране Ромеја.7
Поред црквених прилика, на западну оријентацију српског приморја утицале су и

политичке прилике које су претходиле немањићкој управи. Локални кнежеви крећу путем
осамостаљивања у XI веку. Kнез Стефан Војислав, владар Дукље, пореклом вероватно из
Травуније, око 1034/35. године диже устанак против Ромејског царства. Овај устанак је
био неуспешан и Војислав неколико година проводи као заробљеник у Цариграду. Други
устанак диже 1040. године. Овај устанак је био знатно успешнији од првог. Српска војска
је однела значајну победу у бици код Бара 1042. године. Војислав није дочекао да види
плодове свог устанка – умро је 1044. године. Борбу са Византијом је, након сукоба око
власти међу Војислављевим наследницима, преузео његов син Михаило. Устаничка
држава коју је Михаило наследио обухватала је готово целокупно српско приморје. Нови
владар је 1052. године склопио мир са Византијом, поставши византијски вазал и узевши
цареву сестричину за жену.8 Знамо да се 1054. године десио Велики раскол, те је
Михаилова држава у приморју потпала под римску јурисдикцију. Михаило је сигурно
4
Исто, 164.
5
Исто, 164-167.
6
Љетопис попа Дукљанина, прев. С. Мијушковић, Стара српска књижевност у 24 књиге, Књига прва,
Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988, 114.
7
За више о овој теми види: П. Коматина, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, Зборник радова
Византолошког института XLIX, 2012, 159-186; П. Коматина, Византијска титула Константина Бодина,
Зборник радова Византолошког института XLVIII, 2011, 61-76; И. Коматина, Велико краљевство од прва:
Крунисање Стефана Немањића и „традиција дукљанског краљевства“, Историјски часопис, књ. LXV,
2016, 23-26.
8
Историја Црне Горе: књ. I, З. Бешић, Д. Гарашанин, М. Гарашанин и други, Титоград: Редакција за
историју Црне Горе, 1967, 387-391; Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд: 2006, 92-
108.
9
користио овај црквени сукоб Запада и Истока како би себи обезбедио савезнике против
Византије. Највероватније се 1077. године прогласио за краља, а папа му краљевску
титулу признаје 1078. године. Писмо папе Григорија VII од јануара 1078. године, поред
потврде краљевске титуле, показује да се Михаило занимао за уређење Римокатоличке
Цркве у својој држави и да је тежио оснивању домаће митрополије. Постоји теза да је
римокатоличка Барска архиепископија установљена између 1068. и 1089. године,
захваљујући Михаилу Војислављевићу и његовом сину Константину Бодину. 9
У априлу 1081. године Михаило је свог сина Бодина оженио Јаквинтом, ћерком
норманског владара Барија, додатно везујући своју државу за Запад. Између априла и
октобра исте године Михаило је умро, те је власт преузео његов син Константин Бодин.10
Бодин је још пре доласка на власт следио антивизантијску политику свога оца. Он је
предводио дукљанску војску током словенског устанка у унутрашњости Балканског
полуострва 1072. године. Овај устанак је угушен 1075. године, а Бодин је једно време
провео у заробљеништву. Убрзо по његовом ступању на престо настају погодни услови за
наставак антивизантијске политике: освојивши Драч, Нормани 1082. године продиру
дубље у ромејску унутрашњост, долазећи до Јањине и Касторије. Бодин је искористио
ромејску слабост да утиче на политику српских земаља. Према полулегендарном
Летопису попа Дукљанина, Бодин за рашке владаре поставља своје дворјане Марка и
Вукана, а за босанског владара поставља кнеза Стефана.11 После смрти норманског вође
Роберта Гвискарда 1085. године мења се политичка мапа Балкана. Летопис каже да је
Бодин освојио Драч и читаву драчку област од Нормана, али је ову област убрзо предао
Ромејима. Византијски извори не помињу српско заузимање Драча, већ се каже да су
Ромеји сами освојили Драч од Нормана. Са друге стране, византијски извори говоре о још
једном Бодиновом робовању, што Дукљанин прећуткује. Не знамо када је Бодин одведен у
ово друго робовање и када се ослободио. Вероватно се то збило некад пре 1091. године.12
9
К. Митровић, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља, Српска краљевства у Средњем
веку: Зборник радова са међународног научног скупа одржаног од 15. до 17. септембра 2017. у Краљеву, у
част обележавања 800 година од крунисања Стефана Немањића (Првовенчаног), Краљево: 2017, 17-65; Ђ.
Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, књ 1: Од покрштавања Срба до краја XVIII века,
Београд: Catena mundi, 2018, 47-48.
10
Т. Живковић, Портрети српских владара, 112.
11
Исто, 114-116; Љетопис попа Дукљанина, 139.
12
Историја Црне Горе: књ. I, 396-397.
10
Крајем јануара 1097. године крсташка војска, на челу које су били гроф Рајмунд
Тулуски и епсикоп Адемар од Подија, долази код „словенског краља“ у Скадар (ad regem
Sclavorum apud Scodram). Име краља не потврђују ни капелан Рајмунд од Агилера ни
Виљем Тирски, али нормандијски монах Ордерик Витал у XIII веку наводи да је име тог
краља Бодин.13 Рајмунд од Агилера тврди да је тада вођа крсташа Рајмунд од Тулуза
словенском краљу „потврдио братство“ (fraternitatem confirmavit). Ова потврда братства
значи да су гроф од Тулуза и српски краљ од раније били у пријатељским односима. Уз то,
битно је напоменути да су епископ Адемар и гроф Рајмунд били блиски сарадници папе
Урбана II.14 Блискост Константина Бодина са овим папским људима можда указује на
блискост са самим папом Урбаном.
Константин Бодин је умро 1099. године и сахрањен је у манастиру св. Сергија и Вакха,
манастиру који је изгледа служио као маузолеј дукљанских краљева. Након његове смрти
Дукља политички слаби, а као најмоћнија српска држава се уздиже православна Рашка.15
Непосредно пре Немањиних освајања видимо да владар Дукље више не носи титулу
краља, већ кнеза, што нам говори о њеном политичком слабљењу. 16 Један которски
документ из 1166. године, састављен поводом освећења катедрале св. Трифуна, сведочи да
је тад византијски цар преко свог намесника владао Дукљом; Дукља је поново византијски
вазал.17 Ово вазалство се види и у речима Стефана Првовенчаног када у Житију светог
Симеона говори о Немањином освајању Дукље: „Поврати Диоклитију и Далмацију,
отачаство и рођење своје, истиниту своју дедовину, коју је насиљем држао род грчки и
градове у њој саздане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област...“18
Но, политичко слабљење римокатоличке Дукље није утицало на црквене прилике у

приморју током XII века. Српско приморје остаје у под јурисдикцијом Римокатоличке
Цркве, без присуства православне црквене организације све до оснивања Српске
архиепископије 1219. године.
13
А. Узелац, Крсташи и Срби, Београд: Утопија, 2018, 76.
14
Исто, 76-82.
15
Т. Живковић, Портрети српских владара, 122-123.
16
17
М. Благојевић, Српска државност у Средњем веку, Београд: Српска књижевна задруга, 2011, 108.
18
Стефан Првовенчани, Сабрана дела, прев. Љ. Јухас Георгиевска, Београд-Краљево: 2017, 39.
11
1.1.2. Латини у приморским градовима
Значајан етнички елемент међу римокатолицима у српском примоју били су остаци

романизованих староседелаца, које неретко срећемо под именом Латина. Када говоримо о
Латинима, треба имати на уму вишезначност тог назива у Средњем веку. Епитет латински
у српској средњовековној терминологији неретко значи римокатолички. Тако се у
Душановом законику иза израза јерес латинска и поп латински19 очигледно крију
Римокатоличка Црква и њено свештенство. У Светоарханђеловској повељи се арбанашки
свештеници називају латинским поповима, код Доментијана је Михаило Палеолог узео
Цариград од Латина, а св. Сава је у Акри откупио манастир св. Ђорђа који је био
порабоћен од Латина. Овај шири појам Латина се среће и у Номоканону.20 Међутим,
изгледа да је широко поимање Латина као римокатолика ограничено на учене кругове.21
Поред тог значења, код Срба се примећује и етничко значење термина Латин. Састављачи
повеља су, пратећи тадашњи језик, ограничавали назив Латини на грађане приморских
римокатоличких градова. У повељи краљице Јелене манастиру св. Николе Врањинског
(1280), повељи краља Милутина манастиру св. Ђорђа код Скопља (1300) и повељи цара
Душана дубровачком племићу Мароју Гочетићу (1355) се назив Латин користи као
етничка одредница, у равни са називима Србин, Грк, Бугарин итд.22
Ове етничке Латине срећемо и код оновремених западних писаца. Занимљив је исказ
једног западног писца у историографији познатог као Аноним. Он у Опису источне
Европе (1308) каже да су становници српског приморја „прави католици и скоро као
Латини“ (puri catholici et quasi Latini).23 Нешто касније у истом делу писац, говорећи о
приморској области Рашког краљевства, каже: „становништво те земље, пошто се зна да
су католици и Латини...“ (et homines de terra, quia catholici et Latini esse dinoscuntur…)24
19
Душанов законик, уред. Данило Јокановић, Београд: Граматик, 2014, 11-12.
20
Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд: 1999, 362.
21
Исто, 362.
22
С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној Србији, Зборник радова Правног факултета у
Новом Саду, 3/2011, стр. 54; Лексикон српског средњег века, 362.
23
Anonymi Descriptio Europae Orientalis: Анонимов Опис источне Европе, Т. Живковић, В. Петровић, А.
Узелац; прев. Д. Кунчер, уред. С. Рудић, Београд: Историјски институт, 2013, 121.
24
Исто, 127.
12
Овде јасно видимо разликовање верске одреднице католици (catholici) и етничке Латини,
односно квази-Латини (quasi Latini).
О одржавању и утицају староседелаца говоре бројни несловенски топоними у

приморју. Антички град Доклеја (Doclea) дао је име целој области Дукљи, а назив Зета,
популаризован у време Немањића према жупи и реци Зети, такође је вероватно античког
порекла. Бројни градови не мењају античке основе својих имена: Scodra (Скадар), Lisus
(Љеш), Ulcinium (Улцињ), Butua (Будва), Rhizon (Рисан), Stagnum (Стон) итд. И неки
планински масиви у основи имају античке називе, нпр. Дурмитор (од dormire) и Виситор
(од videre). Античке називе носе и битније реке: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим
(Drino), Цетина (Cnetona) итд.25
Романско становништво је било сконцентрисано у градовима, док су градска залеђа

насељавали Словени.26 Етничка слика градова се постепено мењала приливом словенског
живља из залеђа, али махом уз културну асимилацију у корист Романа. Старије породице
романског порекла су чиниле већи део градског патрицијата. У почетку се у званичним
градским документима користио латински језик, а током XIII и XIV века њега постепено
смењује италијански. Ово је био језик владајућих градских слојева, док су обични грађани,
пореклом махом из градских залеђа, у говору користили свој словенски језик.27
Занимљиво је да постоје два предања о пореклу назива Котор. Једно предање, које је
забележио Мавро Орбин, говори о томе како су становници босанског града Котора
побегли у приморје након угарског напада, те су заједно са преживелим становницима
античког града Акрувијума подигли нов град и дали му назив Котор, као успомену на
стари завичај. Друга легенда јужноиталијанског порекла говори о томе да су улогу у
дизању града Котора, поред становника Акрувијума, имали становници италијанског
25
26
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, С. Ћирковић, Д. Богдановић, В. Кораћ и други, Титоград: Редакција за
историју Црне Горе, 1970, 28.
27
М. Поповић, Космополитска средина српских градова, Византијско наслеђе и српска уметност 1: Процеси
византизације и српска археологија, Београд: Српски комитет за византологију, Службени гласник:
Византолошки институт САНУ, 2016, 151.
13
града Kattri.28 Ова два предања сведоче о присуству два етничка елемента, словенског и
романског.
1.1.3. Уређење и значај римокатоличких градова у српском приморју
Освојивши Дукљу, Немања је придобио бројне градове са већинским римокатоличким

становништвом: Котор, Бар, Будву, Скадар, Улцињ итд. Они у држави његових
наследника нису имали једнако велик утицај и значај у какав су имали у малој Дукљи, али
су били значајан трговачки елемент. Приморски градови су се бавили посредничком
трговином између српске унутрашњости и италијанских градова. Током XIII века
отпочиње активнија трговина између римокатоличких градова у приморју и српске
унутрашњости због отварања рудника. Зетски градови су, поред посредничке и трговине
рудом, били значајни за Србију због соли и рибе. Уз то, Бар је био познат као снабдевач
камена за грађевинарство.29
Приморски градови су уживали широку аутономију под Немањићима. Имали су

статут, односно сопствене законе, као и судије и чиновнике. Владара је у сваком од тих
градова заступао кнез. Кнез најчешће није био из града над којим је имао управу.30
Најзначајнији приморски римокатолички град у држави Немањића био је Котор.

Уговор Котора са Дубровником из 1181. године открива да су међусобни послови
Которана и Дубровчана имали сталан карактер, што показује да је Котор у то доба био
град са развијеном трговином. Котор је у немањићко доба по привредној снази био близак
Дубровнику.31 Котор је највише пословао са Апулијом, Анконитанском марком,
Фиренцом и Венецијом, као и градовима у Далмацији и Албанији. У XIII и XIV веку,
Которани су били главни посредници у трговини између ових градова и залеђа Србије.
28
K. Mitrović, Mlečani episkopi Kotora: 1420-1513, Beograd: Magelan Press, 2013, 21.
29
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 29-33.
30
М. Поповић, Космополитска средина српских градова, 151.
31
14
Ова посредничка улога је граду доносила велики прилив новца.32 „Трговина између
Котора и Венеције била је регулисана уговорима, које је потврђивао српски краљ (1335,
1345. и 1348. године). Млетачки и фирентински трговци и дипломате често су у Котору
боравили дуже време, што је омогућавало Которанима увид у пословна, културна,
политичка, али и дешавања која се тичу свакодневице у матичним градовима
италијанских трговаца.“33 Трговачке везе Котора и градова у Апулији, пре свега Барија,
успостављене су последњих деценија XII века, о чему сведочи повеља царице Констанце,
ћерке норманског краља Рожера II и супруге немачког цара Хенрика IV, издата 1195.
године баријском архиепископу Доферију. Њом се которски трговци и морепловци у
Барију ослобађају обавезе плаћања пристанишне таксе (ancoraticum) и царине на робу
продавану на тржници (plateaticum), али су заузврат морали да плаћају црквене дажбине
баријском архиепископу.34 Код отварања рударских тргова у Србији, Которани су у
трговини рудним богатствима равноправни конкуренти Дубровчанима, ако не чак и
утицајнији од Дубровчана. Кад се упореде которски и дубровачки подаци за оне године
које покрива которска нотарска књига (1326-1335), видимо да которски трговци имају
веће количине сребра у промету.35
Котор је у доба Немањића имао широку аутономију. Аутономија Котора је била толика
да су у статуту града постојале одредбе које су браниле грађанима да међусобне спорове
решавају пред краљевим судом или да захтевају ослобођење од финансијских обавеза
према граду на основу исправа које им је издао српски краљ. Которским грађанима је било
забрањено да се појављују као поротници у судским споровима вођеним иза линије
Оногошт-Зета-Скадар.36
Јавни живот Которана је био уређен статутом, чији први сачувани прописи потичу из
1301. године. Законодавну власт имало је Велико веће. Сачињавала га је властела, а било
је и пучана све до 1361. године, када је статутским прописом одређено да Велико веће
32
В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору: XIV-XVI век, Београд: Балканолошки институт САНУ,
2010, 46.
33
Исто, 46-47.
34
К. Митровић, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, Древно хришћанско и светосавско наслеђе
у Црној Гори: Зборник радова са научног скупа одржаног у манастиру Михољска Превлака 17. јануара 2010,
Цетиње: Митрополија Црногорско-приморска, Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ, 2010, 257.
35
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 30, 34-35.
36
K. Mitrović, Mlečani episkopi Kotora: 1420-1513, 49.
15
сачињава само властела. Велико веће је сваке године на Ђурђевдан бирало чланове Малог
већа, судије и друге општинске службенике. Мало веће се састојало од 12 чланова и имало
је функцију извршне власти. Извршну власт су, у сагласности са Малим већем, вршили
кнез и судије. Кнез (comes) је био на челу управе и биран је на две или више година.
Изгледа да је кнеза постављао или потврђивао српски краљ. Кнез често није био
Которанин, о чему нам сведочи статут својим прописом о дочеку кнеза.37 Од краја XIII
века утицај кнеза је све више опадао, што је била последица јачања аутономије града.
Которска већа су доносила самосталне одлуке. Аутономију Котора у немањићкој држави
видимо и кроз пример жупе Грбаљ. Ову жупу је краљ Милутин 1306. године прикључио
которској општини. Которани су, по добијању жупе, Грбљанима забранили да носе рибу
господину краљу, што им је раније била обавеза, а прописано је да сви одрасли мушкарци
из жупе Грбаљ годишње плаћају которској општини четири гроша.38
1.2. Римокатоличке колоније у српској унутрашњости
1.2.1. Саси – немачки рудари у немањићкој Србији
У XIII веку се у Србију досељава велики број људи германског порекла. Ови дошљаци
ће се бавити рударством и знатно ће утицати на развој српског средњовековног
рударства.39 Придошло германско становништво се од стране Срба назива Сасима, док их
западни извори називају Teuotonicus и Tedeschi. У литератури се генерално наводе два
могућа повода досељавања Саса у Србију: татарска најезда и позив краља Уроша, који им
је обећао одређене привилегије. Ако се у обзир узме татарска најезда, њихов долазак би
могли да сместимо у 1241/42. годину.40 Саси су се прво настанили у Брскову, о чему
сведочи повеља краља Уроша из 1254. године. Занимљиво, у Брскову је краљ Драгутин,
37
Р. Ковијанић, Вита Которанин, неимар Дечана, Београд: Нолит, 1962, 96-97.
38
39
Историја српског народа, књ. I: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Д. Срејовић, М.
Мирковић, Ј. Ковачевић и други, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 369.
40
Ђ. Ђекић, Правни положај Саса у Немањићкој држави у 13. веку, Српске органске студије св. 1, Београд:
2000, 142-143.
16
док је још био краљ све српске земље (1276-1282), имао свој дворац. Друго место које
насељавају је планина Рудник, вероватно у периоду 1286-1293.41 „Организација рударског
насеља у Брскову несумњиво је служила као прототип будућим рударским насеобинама
по Србији. Међу тим насељима, у деветој и десетој деценији XIII века издвојиће се својим
значајем Рудник на истоименој планини.“42 Поред Брскова и Рудника, значајна рударска
насеља која ће се отворити до краја XIII века јесу она у Рогозној, Трепчи и Грачаници, а
изгледа да се тад отварају и Липник и Трешњица који се помињу у другој деценији XIV
века. До средине XIV века настају рударска насеља на ширем подручју Копаоника, у
околини Новог Брда и у Подрињу.43
Као што је већ речено, придошли Саси су знатно утицали на српско рударство. „Они
уводе и примењују нова техничка достигнућа при отварању рудника, копању и вађењу
руде, у њеном топљењу и пречишћавању, а истовремено заводе и посебну организацију
рада. О свему томе најбоље сведочи широка употреба многих стручних назива саског
(немачког) порекла који се нису привремено употребљавали, већ и упорно одржавали у
речнику средњовековних рудара.“44 Јасно је да су Саси постали битан привредни елемент
српске државе. Као такви, они су имали бројне привилегије. Једна од привилегија је била
слобода вероисповести. Саси су били римокатолици и у њиховим колонијама су дизане
римокатоличке цркве.45
Саси се као етничка скупина нису одржали у постнемањићком периоду. Они су се

славизирали, утопили у околне Србе, те се назив Саси, који се нпр. среће и у Закону о
рудницима деспота Стефана Лазаревића (1412), касније користио за рударе уопште.46
41
Исто, 143.
42
Историја српског народа, књ. I, 370.
43
Исто, 370.
44
Исто, 369.
45
О правном положају Саса у немањићкој Србији и њиховом црквеном устројству биће више речи даље у
раду, у одељцима насловљеним Которска епархија и Однос према римокатоличким трговцима, рударима и
најамницима.
46
С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној Србији, 62.
17
1.2.2. Тргови и римокатолички трговци у српској унутрашњости
„У средњовековној терминологији, под 'тргом' су подразумевани и роба којом се тргује

и место где се обавља куповина и продаја. Оваква места усталила су се још у
преднемањићком периоду, обично по сеоским насељима, у близини цркава и манастира,
или под зидинама неког утврђења, а временом се њихов број осетно повећао.“ 47
Захваљујући развоју рударства у XIII веку расте и број тргова у српској унутрашњости.
Као тргови се уздижу Брсково, Рудник, Трешњица, Липник, Рогозна, Трепча, Глуха Вас и
Ново Брдо. Значајни тргови ће од средине XIII века постати насеља која су на трговачким
путевима била станице или крајњи циљ. Тако ће се развијати Сјеница, а касније насеља на
обалама значајнијих река – Дрине, Лима, Западне, Јужне и Велике Мораве.48 Град Призрен
је био битан трговачки центар. Призрен је имао развијену производњу свиле и свилених
тканина, што је наслеђе још из времена кад је био под византијском управом.49
Примећујемо да се римокатоличке парохије у српској унутрашњости у XIII и XIV веку

поклапају са трговачким местима: Брсково, Рудник, Рогозна, Трепча, Ново Брдо, Липник,
Призрен итд.50 Разлог овоме, поред Саса у рударским колонијама које су многе послужиле
као основ за развој тргова, треба тражити у учешћу трговаца из приморских градова у
развитку тргова. Осовину српских трговачких насеља чинили су римокатолици из
приморја, махом Которани. „Пред крај 13. и током првих деценија 14. столећа пословни
људи пореклом из Котора играли су значајну улогу у привредном развоју рударских
насеља и тргова у српским земљама, од Брскова до Рудника и Новог Брда...“ 51 Снагу
которског елемента у трговима српске унутрашњости показује то што је неколико цркава
у овим трговима посвећено св. Трифуну, патрону града Котора. Цркве посвећене св.
47
48
Исто, 384.
49
С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, 248.
50
О римокатоличким парохијама у српској унутрашњости биће више речи у одељку насловљеном Которска
епархија.
51
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким
парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд: Историјски
институт, 2011, 299.
18
Трифуну срећемо у Брвенику и Трговишту, док се у Руднику помиње братовштина св.
Трифуна.52
Када говоримо о римокатоличким трговцима у средњовековној српској држави,

незаобилазни су Дубровчани. Дубровачка Република је била најзначајнији трговински
партнер немањићкој Србији. Стога је велики број дубровачких трговаца стално или
привремено боравио у немањићкој Србији. Сви владари из династије Немањић, од њеног
оснивача Стефана Немање па до цара Стефана Уроша V, склапали су уговоре са
Дубровником који су се тицали трговине.53
1.3. Албанци (Арбанаси) римокатолици у држави Немањића
Српска држава је још у време Стефана Немање почела да се шири на простор насељен
Албанцима, односно Арбанасима, а у Душаново време се готово целокупна територија
насељена Арбанасима нашла под управом српског владара. 54 Српски писци Средњег века
територију насељену Албанцима називају Рабан. Овај назив су прихватили и албански
властелини. Најмоћнији албански властелин XIV века, Карло Топија, је приликом
обнављања цркве св. Јована Владимира крај Елбасана (1381-1383) на ктиторском натпису
титулисан као господин рабански.55 Назив Рабан се односио на територију грубо омеђену
линијом Скадар-Призрен-Охрид-Валона.56
Најстарији помен Албанаца у српским средњовековним изворима је записан у

оснивачкој повељи манастира Хиландара, коју је 1198. године издао Стефан Немања, тада
већ монах Симеон.57 У повељи пише: „и придобих: од морске земље Зету и са градовима, а
од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче,
52
Исто, 300.
53
С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној Србији, 55-56.
54
И. Божић, Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку, Глас САНУ CCCXXXVIII, Одељење историјских
наука, књ. 3, Београд: 1983, 20-42; М. Благојевић, Арбанаси у светлости најстаријих српских извора,
Зборник Матице српске за историју 75-76, Нови Сад: 2007, 13-14.
55
М. Благојевић, Арбанаси у светлости најстаријих српских извора, 12.
56
Исто, 12.
57
Исто, 11.
19
Белицу, Лепеницу.“58 Пилот је био северна арбанашка област. Делио се на Горњи и Доњи,
односно, у латинским изворима, на Велики и Мали. У питању је област између Скадра и
Призрена, област око реке Дрим.59 Пилот је био већински римокатоличка област. Ова
област је имала своју римокатоличку епархију, што видимо нпр. код одлука
римокатоличког црквеног сабора у Бару из 1199. где стоји потпис пилотског епископа.60
Немања је запосео Пилот између 1183. и 1185. године и ова област је остала у саставу
немањићке државе све до распада Српског царства. Становништво Пилота је било и
етнички и верски мешовито: било је Срба, Арбанаса и Латина, римокатолика и
православних. Присуство православних сведочи то што је српски архиепископ Јоаникије I
по повлачењу са архиепископског трона 1276. одлучио да последње године живота
проведе у Пилоту.61 То што Немања изричито каже да је од Арбанаса узео Пилот нас
наводи на закључак да су Албанци били етнички доминантна скупина у овом крају.
Светоарханђеловска хрисовуља нам даје неке податке о Арбанасима католицима у
Пилоту. Њом је цар Душан, поред српских села, православном манастиру св. Архангела
код Призрена потчинио и нека римокатоличка арбанашка села и катуне у Горњем Пилоту.
Римокатоличке цркве св. Варвара и Крсти су морале да дају половину вина из својих
винограда манастиру св. Архангела, а „латинским“ поповима у арбанашким селима се
наређује да дају по чабар вина манастиру. Ово потчињавање није било у верском погледу,
већ у феудалном. Овде поменуте цркве и римокатоличка села нису насилно подведена под
православну јурисдикцију, већ су остали у оквиру Римокатоличке Цркве, али се
православни манастир јавља у улози надлежног феудалног господара. 62 Арбанаси се
неретко срећу као католички свештенослужитељи у трговачко-рударским колонијама
српске унутрашњости.63
58
Свети Сава, Сабрани списи, прев. Л. Мирковић и Д. Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге,
Књига друга, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1986, 31.
59
М. Маловић-Ђукић, Пилот у средњем веку, Становништво словенског поријекла у Албанији: Зборник
радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21. 22. и 23. јуна 1990. године, Титоград:
Историјски институт СР Црне Горе, 1991, 207-220; М. Благојевић, Арбанаси у светлости најстаријих
српских извора, 12-13.
60
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Београд: Историјски институт, 2016,
225.
61
М. Благојевић, Арбанаси у светлости најстаријих српских извора, 13.
62
Исто, 17-19.
63
М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Из српске средњовековне историје, Београд: Радио-
телевизија Србије, 2016, 56; С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, 244.
20
Аноним, говорећи о Албанцима, каже да „нису прави католици, нити прави
шизматици.“64 У наставку Аноним саопштава: „Ако би се нашао неко ко би им
проповедао реч Божју, постали би прави католици јер, као што је већ речено, по природи
воле Латине.“65 Албанци су се, слично Србима, након Великог раскола нашли подељени,
но, код Албанаца је граница црквене подељености била магловитија. Димитрије, кнез
Кроје и зет Стефана Првовеначног по његовој ћерки Комнини, крајем 1207. или почетком
1208. године пише писмо папи у коме исказује своју оданост Римској Цркви. Папа у свом
одговору од 28. фебруара 1208. године пише да је рад послати легата у Кроју како би
Димитрија и његове поданике подучио чистој римокатоличкој вери. Ово нам говори да је
у области којом влада Димитрије било и православних, иако се епископ Арбана (Кроје)
још 1167. године потчинио Римокатоличкој Цркви.66 Занимљиво је да се према преписци
између арбанашког великаша Григорија Камоне, охридског ахриепископа и епископа
Кроје може закључити да је Кроја била потчињена Охридској архиепископији 1216.
године. Када се све узме у обзир, изгледа да је Арбанска епископија најпре била под
православном Драчком митрополијом, па је 1167. године прешла под римокатоличку
Дубровачку, затим Барску архиепископију, те се некад пре 1216. године вратила
Православној Цркви.67 Затим, два папска писма од 8. августа 1250. године говоре о
провинцији Арбанија у грчким земљама чији је епископ затражио да се сједини са
Римском Црквом.68 Чини се да су јерарси у арбанашким крајевима били неодлучиви по
питању тога с ким желе да имају евхаристијско јединство. Можда управо на то Аноним
мисли када каже да Албанци нису ни прави католици, ни прави „шизматици“. На слична
превирања наилазимо и јужније, али мањег интензитета. Драчка митрополија је по
Великом расколу остала под јурисдикцијом Источне Цркве, конкретно Охридске
архиепископије. Но, положај драчке области је био такав да су се ту додиривали латински
и грчки утицај, те у већем или мањем обиму имамо присуство римокатолика. Запад је
превагнуо 1208. године, када је за митрополита изабран човек одан Римској Цркви. Ово
није дуго трајало и 1214. за драчког митрополита се поново бира православац. Такође
1318. имамо помен латинске црквене организације у Драчу. Запад није успео да одржава
64
Anonymi Descriptio Europae Orientalis, 119.
65
Исто, 119.
66
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 302-303.
67
Исто, 303-304.
68
Исто, 318.
21
сталну црквену организацију на простору Драчке митрополије, али се током XIII и XIV
века римокатоличанство одржавало упоредо са православљем захваљујући деловању
бенедиктинаца, који су успели да привуку локалну властелу централне Албаније
римокатоличанству.69
1.4. Западњачки плаћеници у немањићкој војсци
Поред наведених становника који су, изузев дубровачких трогваца, имали стални
карактер, немањићка држава је привремено била дом разним западњачким плаћеничким
дружинама.
Вероватно најранији помен учешћа најамничких војника у српским сукобима јесте

опис сукоба Немање и његове браће око 1168. године, који налазимо у Житију светог
Симеона. Ту пише да су Немањина браћа из Византије повела против Немање најамничку
војску. Међу војницима се помињу и Фрузи (Французи). Пресудна битка се одиграла код
Пантина на Косову. Немања је, како његов хагиограф и син Стефан Провенчани каже, уз
помоћ св. Ђорђа победио непријатеље своје и иноплемене народе.70 Међутим, већа је
вероватноћа да ову војску, коју су Немањина браћа „најамила“, заправо чине помоћни
одреди византијске војске које је цар Манојло I Комнин уступио Немањиној браћи као
провизантијској струји у Србији.71
У грађанском рату Немањиних синова Стефана и Вукана се на Вукановој страни

борила угарска војска краља Емерика, али њих не можемо посматрати као најамнике; то је
69
E. Lala, Regnum Albaniae, the Papal Curia, and the Western Visions of a Borderline Nobility, Submitted to
Central European University: Department of Medieval Studies, Budapest, 2008, 52-56.
70
Стефан Првовенчани, Сабрана дела, 29-31; С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној
Србији, 63; A. Uzelac, Foreign soldiers in the Nemanjić state – a critical overview, Belgrade Historical Review VI,
2015, 70.
71
A. Uzelac, Foreign soldiers in the Nemanjić state, 70.
22
било мешање страног владара у унутрашње ствари Србије. И Стефан Драгутин је
приликом устанка против свог оца краља Уроша I имао помоћ угарске војске.72
Активну делатност западњачких најамника у служби српских владара срећемо тек од

Милутиновог времена. Италијански витешки роман из XIV века Сицилијанац
авантуриста (Fortunatus Siculus ossia l’avventuroso Ciciliano), традиционално приписиван
Бозону де Губија, даје неке податке о западњацима у српској војној служби. Додуше,
доказано је да су неки делови овог романа плагијат заснован на другим списима
оновремене италијанске књижевности, тако да треба бити опрезан са њим. У трећој књизи
овог дела се говори о доживљајима витеза Улива де Фонтане, који након пропасти
анжујске власти на Сицилији одлази преко мора и ступа у службу рашког краља (re di
Rascia). Уливо у име рашког краља херојски заузима град Патрас (Patrasso) од кнеза
Мореје, те са краљевим одобрењем одлази даље на исток, у службу краља Мале Јерменије
(re d’Erminia). Рашки краљ са њим шаље четири стотине витезова најамника, углавном
Француза и Немаца. Уливо се касније у делу поново враћа рашком краљу и за њега ратује
против Угара. Овај роман је дело фикције, у њему рашки краљ носи име Аркај, а његов
унук Антоније. Но, на основу неких сличности са историјским догађајима са почетка XIV
века, може се закључити да се иза фиктивног краља Аркаја крије краљ Милутин. Наравно,
ово књижевно дело нам не може служити као поуздан историјски извор у доказивању
присуства западних најамника у Србији у време краља Милутина, како због саме природе
жанра, тако и због тога што је настајало у време Милутинових наследника. 73 Поузданији
извор је натпис на надгробној плочи извесног Франческа де Саломоне у катедрали
северноиталијанског града Тревиза. Записано је да је Франческо 25. марта 1304. године од
стране рашког кнеза Уроша обдарен витешким појасом. Франческо је вероватно ратовао
на страни Србије у сукобима краља Милутина са далматинским баном Павлом Шубићем
или са Дубровником.74 Франческо није био једини италијански плаћеник у Милутиновој
служби. Пре њега имамо помен фирентинског племића по имену Симон Роси, који је у
Милутиново име био у Риму 1300. године. Такође, за Српско краљевство је ратовао
Бернардо де Масерано, који је поменут у тестаменту которског племића Томе Павловог
72
Исто, 70-71.
73
А. Узелац, Најамничке војске краља Стефана Уроша II Милутина, Војноисторијски гласник, 2/2011, 17-
19.
74
Исто, 19.
23
(1329) као витез у краљичиној служби. Он је можда дошао у Србију као пратња жене
Стефана Дечанског, Марије Палеологине.75
Према сведочењу византијског историчара Нићифора Григоре, за Стефана Дечанског

се у бици код Велбужда (1330) борило хиљаду келтских (француских) коњаника. Западне
најамнике у бици код Велбужда помиње и цар-историчар Јован Кантакузин, само што он
каже да се за Дечанског борило триста оклопљених Аламана (Немаца). За Србију се код
Велбужда јесу борили западњачки плаћеници, али изгледа да то нису били ни Французи
ни Немци, већ Каталанци.76 Каталанска компанија (Magna Societas Catalanorum) била је
позната плаћеничка дружина пореклом из земаља под арагонском круном, не нужно
сачињена од људи са Пиринејског полуострва (нпр. њен предводник је у почетку био
Руђер де Флор, по оцу Немац, а по мајци Италијан), која је око 1303. године ступила у
службу византијског цара Андроника II. Након убиства Руђера де Флора 1305. године,
Каталанци отказују послушност Византији, те 1311. освајају Атинско војводство у име
арагонских и сицилијанских краљева. Подаци из дубровачког архива показују да су 1330.
године многи плаћеници из Каталанске компаније путовали за или из Србије, а за
дружину коју је предводио Јован Мартино де Понте се изричито каже да су у служби
српског краља Стефана Дечанског. Ова дружина је била у Дубровнику 4. августа 1330,
свега шест дана након Велбуждске битке.77 Каталанци су се изгледа задржали у Србији и
наредних година. Постоји сведочанство да се 14. октобра 1335. године Берналдо из
Перпињана, Каталанац, обавезао да заједно са Драганом из Призрена обавља дужност
општинског трубача и гласника за плату од 40 перпера и одећу. Почетком 1343. године
Стефан Душан је Јовану Кантакузину дао најамнике Германе и Латине да му помогну да
преузме контролу над Веријом. Међутим, долази до разлаза између Душана и Јована, те се
Германи враћају Душану, а судбина Латина није јасна. Вероватно се под називом Латина
крије Каталанска компанија. Током каснијих година, када је успео да се устоличи за цара,
Јован Кантакузин је Каталанце у својој служби називао Латинима. Предводник
Каталанаца под Кантакузином је био Јован де Пералта, за кога Кантакузин каже да му је
75
A. Uzelac, Foreign soldiers in the Nemanjić state, 76-77.
76
С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној Србији, 64; A. Uzelac, Foreign soldiers in the
Nemanjić state, 77-78.
77
А. Узелац, Каталански најамници Стефана Душана, Војноисторијски гласник, 1/2019, 10-16.
24
служио од времена када је боравио међу Трибалима, тј. Србима.78 Након овога изгледа да
Каталанска компанија није више радила за српске владаре. Једино што почетком 1350.
године имамо одлуку венецијанског Сената да се тражи накнада штете коју су грађани
млетачке луке Птелеон у Тесалији претрпели од Каталанаца, као и од Албанаца под
заповедништвом српског војводе Прељуба. Међутим, из документа се не може закључити
да ли су Прељуб и Каталанци заједнички похарали луку или су се сукобили на том
подручју.79
Од свих западних најамника у немањићком периоду вероватно су најпознатији Немци

из аустријских крајева у служби цара Душана. Њихов заповедник је био витез Палман из
штајерског Летинберга, који се у Душановој служби помиње још 1333. године. Године
1336. се помиње и Палманов брат Кијаран. Млетачка Република је 6. децембра 1336.
године дозволила да преко њене територије прође 300 немачких пешадинаца – најамника
које је Душан ангажовао. Ових 300 Немаца, под Палмановом командом, чинили су
Душанову телесну гарду. Године 1342. је и Палманов братанац Георгије поменут као
ратник у Душановој служби. Године 1354. папа Иноћентије VI шаље писма бројним
српским племићима. Једно од њих је упућено Палману. Следеће, 1355. године, на
Душановом двору је био Петар Тома као папски легат. Пишући о овом посланству,
кипарски канцелар Филип де Мезијер каже да је Петар на српском двору срео многе
немачке племиће и друге најамнике, а да је капетан над 300 немачких племића био верни
присталица Римске Цркве. Палмана је цар Душан у новембру 1355. године послао својој
сестри Јелени, удовици далматинског бана Младена III Шубића. Палман је одмах по
доласку нападнут од стране хрватских снага лојалних угарском краљу Лајошу I. Палман је
провео пар месеци утврђен у граду Клис, али се почетком следеће године ипак предао. Не
знамо шта се даље дешавало са њим. Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године,
недуго након слања Палмана у Далмацију.80
78
Исто, 17-21.
79
Исто, 20.
80
С. Шаркић, Правни положај странаца у средњовековној Србији, 65; A. Uzelac, Foreign soldiers in the
Nemanjić state, 78-80; А. Узелац, Каталански најамници Стефана Душана, 15; М. Пурковић, Авињонске папе
и српске земље, 74-75.
25
2. ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА
РИМОКАТОЛИКА У НЕМАЊИЋКОЈ СРБИЈИ
26
2.1. Барска архиепископија
Када говоримо о организацији Римокатоличке Цркве на простору немањићке државе,

најбитнија ставка је свакако Барска архиепископија. Ово је једина римокатоличка
арихепископија чије је седиште било на територији немањићке Србије. Не само седиште –
целокупна архиепископија била је обухваћена државом Немањића. Као таква, Барска
архиепископија је била домаћа Црква.
О времену установљења Барске архиепископије у српској науци постоје различита

мишљења. Старија теза, чији су представници Станоје Станојевић, Јован Ковачевић,
Јованка Калић, Сима Ћирковић и Тибор Живковић, каже да је Барска архиепископија
установљена некад у доба дукљанских краљева Михаила и Константина Бодина, између
1067. и 1089. године. Другу тезу износи Ивана Коматина; она сматра да је Барска
архиепископија установљена на сабору у Бару 1199. године.81
Време настанка саме Барске епархије није познато, али она није старија од IX века.
Барска епархија можда настаје након Фотијевог сабора из 879. године, када су се Рим и
Цариград измирили.82 У почетку је Барска епархија, као и читава Дукља, била део Драчке
митрополије, о чему имамо јасно сведочанство у епископској нотицији 10, насталој у
другој половини X века.83 Према повељи папе Бенедикта VIII Дубровачкој
архиепископији из 1022. године, Бар је подведен под дубровачку јурисдикцију, али
аутентичност ове повеље је упитна и она не може бити поуздан доказ. Дукља је свакако
некад у XI веку изузета из Драчке митрополије.84
Проблем тезе о ранијем успостављању архиепископије јесте проблем аутентичности

докумената који се везују за тај потез Рима. Привилегија папе Александра II из 1067. која
се сматрала оснивачким актом Барске архиепископије је доказани фалсификат. Наредни
документ од велике важности за ово питање је писмо папе Григорија VII од 9. јануара
81
О ове две тезе и њиховој утемељености више у: К. Митровић, Краљевство од искона: Барска
(архи)епископија и Дукља.
82
Исто, 48-49.
83
Исто, 48; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 68-70.
84
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 125-127, 132.
27
1078. године краљу Михаилу, које је оригинално. У овом писму папа говори о спору са
Дубровачком Црквом, о сукобу сплитског архиепископа са дубровачким и о будућем
слању палијума. Из текста се чини да су барски и дубровачки епископ иста личност,
односно да је један епископ над две епархије. Знатно битније је помињање палијума.
Палијум (pallium) је део литургијске одежде, сличан омофору на Истоку, који у то време
носе западни митрополити, те се иза додељивања палијума крије оснивање митрополије.
Изгледа да је папа Григорије имао намеру да Цркву у Дукљи уздигне у митрополију, али
не знамо да ли је ова намера остварена. Последњи документ који треба размотрити јесте
привилегија антипапе Климента III од 8. јануара 1089. године. Аутентичност ове
привилегије је упитна; неки аутори је узимају као веродостојну, а неки као фалсификат.
Њом се барском (архи)епископу Петру допушта да носи палијум. Документ даје и опсег
новоосноване митрополије: Котор (можда), Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот и
простори Србије, Босне и Травуније. Поред упитне аутентичности, проблем представља и
то што је привилегију дао антипапа – документ који издаје антипапа нема снагу валидног
и необоривог правног акта.85
Долазимо до Барског сабора, који Ивана Коматина сматра оснивачким сабором Барске
архиепископије. Црквени сабор у Бару 1199. године био је одржан у присуству папских
легата Јована и Симеона. На овом сабору је Барска Црква дефинитивно призната као
архиепископија. Потписници саборских одредби били су архиепископ дукљански и барски
Јован, архипрезвитер Арбана и епископи Скадра, Пилота, Дриваста, Свача, Улциња и
Сарда.86 Према поменутим потписницима се да закључити који су епископи суфрагани
барског архиепископа. Архиепископ Јован је о овоме исте године обавестио папу. Папско
писмо од 7. септембра 1199. године упућено архиепископу Јовану нам показује да је папа
упознат са одлукама сабора.87 Било да је тада Барска архепископија по први пут
установљена или само поново потврђена, од овог сабора можемо са сигурношћу говорити
о Барској архиепископији.
Распоред барских суфрагана показује да је под Барском архиепископијом био уски

појас у залеђу зетске морске обале, укључујући и равнице око река Зета и Морача и око
85
К. Митровић, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља, 52-73.
86
87
Исто, 227.
28
Скадарског језера са барске стране,88 као и долина Дрима. Од зетских приморских градова
нису сви били потчињени Бару: Котор је био потчињен архиепископу италијанског града
Бари са друге стране Јадрана, о чему ће нешто касније бити више речи.
Сам град Бар, као архиепископско седиште, имао је неколико значајних храмова. Ова
област је имала богато ранохришћанско наслеђе. Неке од средњовековних цркава града
Бара темељиле су се на остацима ранохришћанских богомоља.89 Веома значајан барски
храм била је саборна црква св. Ђорђа, изграђена на темељима ранохришћанске базилике
св. Теодора. Овај храм се први пут помиње 1247. године, али свакако је изграђен раније,
вероватно како би Бар добио репрезентативну богомољу за архиепископско седиште.90
Западни монашки редови нису били непознаница Барској Цркви. Бенедиктинци се

рано шире на просторе Зете. У другој половини IX века се јављају на подручју Боке
Которске. Стожер њиховог окупљања био је манастир св. Михаила на Превлаци. Од
средине XI века се шире на крајеве јужно од Будве. Најзначајнији бенедиктински
манастири Барске архиепископије били су Ратачка опатија и манастир св. Срђа и Вакха.
Ратачки манастир се први пут помиње 1247. године. Најпре је био посвећен св. арханђелу
Михаилу, али је некад у другој половини XIII века променио патрона те постао
Богородичин манастир. У овом манастиру се чувала драгоцена икона Мајке Божије.
Присуство ове реликвије се временски поклапа са посвећењем манастира Богородици.
Бенедиктински манастир св. Срђа и Вакха на Бојани се налазио недалеко од града Скадра.
Не зна се тачно кад је основан. Традиција га приписује цару Јустинијану. Вероватно је
постојао бар три столећа пре него што је краљица Јелена одлучила обновити манастирски
комплекс (1290). Према Летопису попа Дукљанина, у њему су сахрањени дукљански
краљеви Михаило, Бодин, Владимир и Градихна. Овај комплекс се као владарски маузолеј
вероватно истицао величином и изгледом на ширем подручју Скадра. Манастир је два
пута обнављан: најпре од стране краљице Јелене 1290. године, па затим од стране краља
Милутина 1318. године. Због активности Српске Цркве од XIII века пада број
бенедиктинских манастира, те се на размеђу XIII и XIV века активне бенедиктинске
88
С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, 241.
89
М. Загарчанин, Хришћанство на простору Бара од оснивања па до краја Средњег вијека, Саборни храм
Светог Јована Владимира у Бару, приређивач Ј. Б. Маркуш, Бар-Цетиње: 2016, 26-33.
90
Исто, 33-34.
29
насеобине могу наћи само у околини Бара, Улциња и Скадарског језера. До средине XIV
века задржавају се само градски манастири и велике опатије око Скадарског језера. 91 У
XIII веку се на просторима Барске архиепископије јављају фрањевци. У самом граду Бару
се фрањевци помињу 1283. године. Године 1288, под патронатом српске краљице Јелене,
дижу се три фрањевачке цркве у градовима под јурисдикцијом Бара: једна у самом Бару
посвећена св. Николи, затим једна у Улцињу и једна у Скадру, обе посвећене
Богородици.92 У Бару се убрзо јављају и доминиканци. Један барски архиепископ из
немањићког периода је био доминиканац – Гијом Адам.93
Једна од најзанимљивијих личности која се нашла на архиепископском трону Бара

јесте Јован (Ђовани) де Плано Карпини (1248-1252). Јован је рођен око 1190. године у
италијанском градићу Пјан дел Карпине (данашњи Мађоне) у области Перуђа. Он је био
савременик Фрање Асишког и припадник прве генерације фрањеваца. Двадесетих и
тридесетих година XIII века био је један од значајнијих фрањевачких мисионара у
немачким крајевима и у Шпанији.94 Јован де Плано Карпини је 1245. године из
француског града Лиона отишао на исток, међу Монголе. Он се из монголских земаља
вратио у Лион 1247. године, те по повратку саставио изузетно вредан спис под називом
Historia Mongalorum.95 Крајем 1248. године га је папа Иноћентије IV поставио за барског
архиепископа.96 Највероватније крајем 1249. године је у Бару под архиепископом Јованом
одржан сабор који се бавио барским обичајем да се, кад архиепископ умре, његова
покретна имовина раздели међу грађанима. Овај обичај није постојао у другим градовима
Барске архепископије. Јован је на сабору под претњом екскомуникације забранио овај
обичај и затражио да се именује викар који ће после смрти архиепископа водити бригу о
његовој имовини, те је у целости предати наследнику. 97 Такође, Јован де Плано Карпини
91
К. Митровић, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју, Јелена – краљица, монахиња,
светитељка, Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 68-75; Историја
Црне Горе: књ. II, том 1, 53-54.
92
Б. Цветковић, Г. Гаврић, Краљица Јелена и фрањевци, Јелена – краљица, монахиња, светитељка, Тематски
зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 121.
93
Јалимам Салих А., Биљешка о доминиканцима у средњовјековној Србији, Историјски часопис, књ.
XXXVIII, 1991, 226.
94
L. Pubblici, Giovanni di Plano Carpini and the Representation of Otherness in the First Part of the Historia
Mongalorum, Золотоордынская цивилизация, 2017, № 10, 40-41.
95
Исто, 41-42.
96
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 314.
97
Исто, 316.
30
се трудио да разреши барско-дубровачки црквени спор. Он је предлагао Дубровачкој
архиепископији мирно решење упоређивањем привилегија које обе Цркве поседују. Овај
предлог је одбијен од стране Дубровника. У Јованово време, фебруара 1252. године, креће
званична барско-дубровачка парница пред Куријом. Јован није дочекао крај ове парнице;
умро је 1. августа 1252. године.98
Међу архиепископима се истиче и већ поменути Гијом Адам (1324-1341). Рођен је у

Француској средином XIII века. Био је доминиканац и доста је путовао. Боравио је у
Цариграду (1307), Персији (1313. и 1314) и Јерменији (1318), те се упознао са приликама
на Истоку. Био је велики противник шизматика, па тако и српских владара. Он је
француском краљу Филипу VI саставио меморандум Directorium ad passagium faciendum.
У овом меморандуму се бави путем којим би крсташи прошли ка Светој земљи. Он
предлаже пут Аквилеја-Истра-Далмација-Солун, али напомиње да су проблем шизматици
на путу – Срби и Грци. Истиче да са њима не треба правити савезе, него их напросто треба
освојити.99 Због оваквог његовог става су традиционално пријатељски односи српског
двора и Барске архиепископије нарушени, што је допринело слабљењу барске позиције у
сукобу са Котором око епархија у српској унутрашњости.100 Поменути спис овог барског
архиепископа даје увид у политичка дешавања на српском тлу у његово време, те је битан
историјски извор. Архиепископ Гијом Адам је умро некад пре 17. децембра 1341. године,
можда чак још 1338. или 1339. године.101
2.1.1. Барско-дубровачки црквени спор
Почетни део немањићког периода Црква у дукљанским крајевима провела је борећи се

за своју самосталност. Ова борба је почела пре Немањиног освајања Дукље, а наставиће се
до средине XIII века, до периода владавине Немањиног унука краља Уроша.
98
Исто, 314-316, 321-328.
99
М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 36.
100
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 302.
101
31
Видимо да је средином XII века целокупно српско приморје, са изузетком града
Котора, под јурисдикцијом Дубровачке архиепископије: „Потврдна писма римских папа
дубровачким архиепископима, из 1142, 1153, 1158. г., показују које су епископије биле
под њиховом влашћу и које је територије, осим Дубровника, ова дијецеза обухватала. У
питању су земље Захумље, Србија и Травунија, и градови Котор, тј. Росе, Будва, Бар
Скадар, Дриваст и Пулат. У свакој од њих се јасно наглашава да се под Котором
подразумева град Росе на источној обали Боке Которске, а не сам град Котор.“ 102 Ако се
водимо старијом тезом, према којој је Барска Црква уздигнута у ранг архиепископије
некад између 1067. и 1089. године,103 ово би значило да је Барска архиепископија изгубила
своју самосталност и подведена је под Дубровник некад пре средине XII века. Проблем
који се јавља код расветљавања овог питања, као и питања дукљанске историје генерално
у периоду између смрти краља Константина Бодина и времена Стефана Немање, јесте
недостатак извора. Изузев једног печата Бодиновог сина Ђорђа и успутних података неких
византијских ретора, извори који говоре о овом периоду дукљанске историје су сведени на
непоуздани Летопис попа Дукљанина.104
Четири папске исправе датиране на 26. децембар 1167. године откривају да су барски и
улцињски епископ отказали послушност дубровачком архиепископу. Папа Александар III
том приликом позива свештенство и народ Бара и Улциња да не слуша своје епископе и да
им не указује никакву почаст све док се они не покоре архиепископу у Дубровнику. 105 Бар
је био одлучан у свом противљењу Дубровнику толико да је барски епископ Гргур радије
признавао власт сплитског архиепископа, што се види из преписке са сплитским
архиепископом Рајнеријем из 1179. године.106 Занимљиво, барски епископ Гргур се у
писмима из 1179. године позива на Дукљанску митрополију, за коју тврди да се у далекој
прошлости одвојила од Салонитске (Сплитске) митрополије. Ову идеју подржава и
сплитски историчар Тома Архиђакон, који одвајање Дукљанске Цркве од Сплитске
смешта у време сплитског митрополита Дабрала (1030-1050). Црквено уређење које
описује Гргур према коме у Далмацији постоје само две митрополије са седиштима у
102
103
К. Митровић, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља, 47-48.
104
105
Исто, 197-198.
106
Исто, 202.
32
Салони (Сплиту) и Доклеји (Дукљи) јесте постојало, али у далекој прошлости, пре
досељавања Словена на Балканско полуострво и разарања Салоне и Доклеје почетком VII
века. Занимљиво је да Гргур у прилог доказивања постојања митрополије у Дукљи
независне од Дубровника наводи античко уређење Цркве у Далмацији, а не акта папа
Александра II и Климента III. Ово нас приближава тези коју је изнела Коматина да Барска
архиепископија није основана у XI веку, већ на сабору у Бару крајем XII века. По
Коматини, управо од Гргура, који се заједно са улцињским епископом побунио против
дубровачког архиепископа 1167. године, те био екскомунициран, почиње барско-
дубровачки црквени спор.107
Виљем Тирски, један од значајнијих оновремених писаца Запада који је свакако

познавао балканске крајеве јер их је посећивао шездесетих и седамдесетих година XII
века, у свом делу Историја о делима у прекоморским пределима, насталом између 1170. и
1184. године, наводи четири митрополије у Далмацији: Задар, Сплит, Бар и Дубровник.108
Видимо да Виљем Тирски признаје постојање Барске Цркве као засебне митрополије што
додатно компликује ствари.
Велики жупан Стефан Немања се још пре освајања Дукље противио Гргуревим
покушајима да се потчини Сплитској архиепископији.109 Осамдесетих година XII века
Немања је освојио приморске српске крајеве,110 те од тог времена династија Немањић
постаје битан фактор у разрешавању барско-дубровачког црквеног спора. Уговором
између Немање и Дубровачке Републике из 1186. године је, хотимично или нехотимично,
ојачан углед и утицај дубровачког архиепископа – потпис дубровачког првојереја се
нашао на истакнутом месту, чак изнад потписа дубровачког кнеза Крваша. Папа Урбан III
28. марта 1187. године потврђује дубровачку јурисдикцију над Захумљем, Србијом (под
којом се мисли на Босну), Травунијом, Росама, Будвом, Баром, Улцињом, Скадром,
Дривастом и Пилотом. Дубровачка позиција додатно јача када у мају 1189. улцињски
епископ Павле признаје власт дубровачког ахриепископа. Гргур Барски је исте године
107
Исто, 206-207.
108
Исто, 207-208.
109
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 15.
110
В. Ћоровић, Историја Срба, 132; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века,
211-212.
33
напустио своју катедру и Немањину државу. 111 Битну улогу у утврђивању Барске
архиепископије одиграо је Немањин старији син Вукан, који је добио управу над Дукљом
највероватније 1189. године.112 Он је некад током 1198. године ступио у контакт са папом
Иноћентијем III. Како сазнајемо из папиног писма Вукану од 8. јануара 1199. године,
Вукан је папи послао легате преко којих је затражио да папа пошаље своје легате ради
уређивања црквених прилика у Дукљи и доношења архиепископског плашта барском
архијереју. Папа као одговор на ову молбу шаље своје легате капелана Јована и ипођакона
Симеона. Папа је писмо послао и Стефану Немањићу, као Вукану надређеном владару,
Стефановој жени Евдокији и „дукљанском архиепископу“. По приспећу папских легата,
некад у марту или априлу 1199. године, одржан је црквени сабор у Бару. Сабор је барском
епископу Јовану признао архиепископско достојанство и власт над епископима Арбана,
Скадра, Пилота, Дриваста, Свача, Улциња и Сарда. Папа је признао овакво уређење Цркве
у Вукановој области, те је стога барско-дубровачки спор привремено решен у корист
Бара.113
По причи позног дубровачког хроничара Јунија Растића, дубровачки архиепископ

Леонард се 1214. године упутио у Бар како би укинуо Барску архиепископију. Ова прича
нема утемељење у изворима из периода о коме говори. И дубровачки и барски
архиепископ су били на Четвртом латеранском сабору 1215. године и никакав спор између
њих двојице није изнет пред папу. Сукоб поново отпочиње у време папе Гргура IX (1227-
1241). Папа Гргур IX је 24. јула 1227. године дубровачком ахриепископу издао булу којом
му потврђује јурисдикцију над епархијама Барске архиепископије. Барска архиепископија
прима нови удар кад папа у писму од 22. априла 1236. године, упућеном римском приору
доминиканаца, говори да барског архиепископа и њему подређене епископе треба
суспендовати због разних канонских и моралних проблема који су се јавили у тим
крајевима. Улцињски епископ Марко се 1242. године покорио дубровачком архиепископу,
задавши још један удар Барској Цркви.114
111
112
М. Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, Зборник Матице српске за историју
бр. 83, Нови Сад: 2011, 15.
113
114
Исто, 302-311.
34
Директно агитовање Дубровачке против Барске архиепископије отпочело је 22. марта
1247. године, када су дубровачки изасланици дошли у Бар и изјавили да је барски капитол
дужан да се покорава дубровачком архиепископу. Дубровачка Црква се изгледа одлучила
на овај потез јер се чуло да је барски архиепископ умро. 115 Још једна дубровачка
делегација, на чијем је челу био ђакон Матеј Теофилов, боравила је у Бару 11. и 12. маја
1247. године. Ова делегација је наишла на непријатељски став како барских клирика, тако
и самог народа. Иако је барски кнез Јован сабрао народ испред цркве св. Петра, барски
капитол се није појавио, а на обраћање ђакона Матеја окупљени су узвикивали: „Шта је
папа?! Господар наш краљ Урош је нама папа!“116 Након овога, дубровачки изасланици су
тражили заштиту барског кнеза јер су чули да неки Барани, по наговору локалног
свештенства, планирају да их нападну. Барски кнез им је дао пратњу у којој је био и његов
син, те су дубровачки изасланици безбедно стигли до мора.117
Године 1248. је од стране папе Иноћентија IV за барског архиепископа постављен

Јован де Плано Карпини. Нови барски архиепископ је на путу ка својој катедри свратио у
Дубровник 12. јануара 1249. године. Он је Дубровчанима предложио мирољубиво
решење: да се оба архиепископа или њихови изасланици састану у Котору или цркви св.
Михаила у Бококоторском заливу, те донесу своје привилегије на увид. Привилегије треба
прочитати, те би онда супротна страна потврдила њихову веродостојност стављањем свог
печата. Након састанка, обе стране су дужне да пошаљу преписе привилегија папи. Уз то,
барски архиепископ се обавезао да неће узнемиравати улцињског епископа Марка, који је
прешао под дубровачки скут. Овај предлог Дубровчани нису прихватили.118 Папа је у
овом периоду показао активније интересовање за разрешавање барско-дубровачког
сукоба. Он 23. маја 1250. године требињском епископу Салвију шаље писмо којим му
препоручује да позове барског, будванског, босанског, улцињског, свачког, скадарског,
дривастијског и пилотског епископа и дубровачког архиепископа да се у року од осам
месеци појаве пред њим, лично или преко изасланика, уз одговарајућа документа, како би
се разрешио спор. Папа у овом писму барског архијереја ословљава само титулом
епископа, иако знамо да му се у писму од 8. августа 1250. године обраћа као
115
Исто, 311.
116
Исто, 312-313; Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, књ. 1, 166-167.
117
118
35
архиепископу.119 Ово је свакако дипломатски потез којим се жели одобровољити
дубровачка страна за решавање спора.
Требињски епископ Салвије је у мају и априлу 1251. године разделио позиве

епископима, те од овог периода креће рок од осам месеци. До првог суочавања
дубровачког и барског архиепископа лично дошло је некад пре 25. фебруара 1252. године.
Расправа пред Куријом је, дакле, отпочета у фебруару 1252. године. Дубровник се ослањао
на права загарантована папским привилегијама, док се Бар ослањао на тврдње Гргура
Барског.120 Папа Иноћетније IV је кроз овај спор имао став према Барској Цркви као
архиепископији. Ово је јасно исказано када је 12. априла 1253. године у Перуђи посветио
извесног Готфрида за барског архиепископа и истог дана упутио писмо о овоме
суфраганима Барске Цркве.121 Дубровачка страна је трпела и политичке притиске српског
краља Уроша I. Спровођење доказног поступка у Дубровнику пред барским изаслаником
оптерећено је присуством Урошеве војске под дубровачким зидинама. Такође, дубровачки
архиепископ и његови изасланици се нису усуђивали да уђу у Србију поводом понављања
доказног поступка у Бару, јер су до њих долазиле гласине о Урошевим претњама
насиљем.122
Дубровчани су, као последње решење, сами посегли за политичком, односно војном
интервенцијом. Република је 15. јуна 1253. године склопила савез са бугарским царем
Михаилом Асеном против српског краља Уроша. Бугарска се обавезала да ће, ако заузме
српске поморске градове, дати Дубровачкој архиепископији власт над епархијама у
приморју. Бугарски продор у Србију 1254. године није довео до очекиваних резултата, те
је овај дубровачки покушај да војном силом подведе дукљанске римокатоличке епархије
под своју јурисдикцију пропао. У фебруару 1255. године дубровачки изасланик Бланко је
119
Исто, 317-318.
120
Исто, 318-321.
121
Исто, 322-332.
122
Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, књ. 1, 169. О Урошевом односу са
Римокатоличком Црквом и умешаности у барско-дубровачки сукоб биће више речи у одељку насловљеном
Однос Стефана Првовенчаног, Стефанових синова, Јелене Анжујске и Драгутина према римокатоличкој
јерархији.
36
напустио Италију и вратио се у Дубровник. Тиме је Дубровник признао барску победу и
постојање Барске архиепископије.123
2.2. Которска епархија
Поред Барске архиепископије, као засебан римокатолички јерархијски организам на

простору немањићке Србије имамо Которску епархију.
За најстарији помен которског епископа се узима навођење которског епископа Јована

у списку епископа Седмог васељенског сабора 787. године.124 Которска епархија је током
немањићке власти у погледу јурисдикције била потчињена архиепископији са седиштем у
италијанском граду Бари, са друге стране Јадранског мора.125 Црквена веза Котора и
Барија је вероватно успостављена у XI веку. Први поуздани податак о которском епископу
као суфрагану архиепископа у Барију је забележен у були папе Александра III од 28. јуна
1172. године, упућеној архиепископу Рајналду.126 Которски епископ Мајо II је био учесник
Трећег латеранског сабора (1179). Његов потпис се налази одмах испод потписа
архиепископа Рајналда, заједно са потписима осталих суфрагана Цркве у Барију. 127
У време када је Стефан Немања загосподарио Котором и његовом околином, прве

половине осамдесетих година XII века, на епископској катедри се налазио извесни
Bucchius (можда Бућа), који је можда био домаћег порекла. 128 Један од епископа из
немањићког периода чија је делатност оставила трага у историји Которске епархије
свакако јесте Домније I (1270-1327). Овај епископ је дуго био на челу которске катедре; за
његово време су се на српском престолу променила четворица краљева – Урош I,
Драгутин, Милутин и Стефан Дечански.129 У његово време папа преузима на себе
123
124
125
Р. Грујић, Православна српска црква, Београд-Каленић-Крагујевац: 19953, 35.
126
127
Исто, 26.
128
Исто, 29.
129
Исто, 30.
37
искључиво право да поставља которске епископе,130 а такође долази до сукоба са Барском
архиепископијом око Брскова.131
Изгледа да није било уобичајено да домаћи људи, Которани, буду которски епископи.
Штавише, град се одлучно противио томе. Године 1328. папа је за епископа Котора
поставио Сергија, сина Домоње де Болице. Овај избор је наишао на велико противљење у
Котору – Которани нису дозволили Сергију да уђе у град, а Сергијевог брата Марина
Болицу као и неке Сергијеве рођаке су послали краљу Стефану Дечанском да их баци у
тамницу. У жалби послатој папи се истиче да градски статут не дозољава никоме ко је
пореклом или рођењем Которанин да буде епископ которски.132 Додуше, у штампаном
издању которског статута из 1616. године се не налази одредба такве садржине. 133 Са
друге стране, одредбе сличне садржине донете су у XIV веку у Дубровнику и Будви, а
1429. су градске власти у Барију забраниле својим грађанима делатност у Курији која за
циљ има добијање архиепископског достојанства,134 што значи да је ова пракса код
трговачких приморских градова била уобичајена и да је готово сигурно била норма и у
Котору. Поменути сукоб око Сергија је трајао неко време. Папа је чак екскомуницирао и
анатемисао Котор. Ипак, Которани су били одлучни, те је Сергије 1331. године премештен
у Пуљ, а на његово место је дошао Рајмунд Агути де Кларето. 135
Патрон Котора, коме је и которска катедрала била посвећена, био је свети мученик
Трифун. Мошти светог Трифуна су са Истока, вероватно из Цариграда, пренете у Котор
809. године, у време епископа Јована. Ктитор првобитне цркве св. Трифуна је био
которски племић Андреаци.136 Култ светог Трифуна је изгледа брзо постао обележје града.
Овај култ се помиње као градска карактеристика у X веку – византијски цар Константин
VII Порфирогенит у 29. глави списа О народима говори о далматинским градовима, те за
Котор каже: „У том граду лежи Свети Трифун, који исцељује сваку болест, посебно оних
који пате од гушења плућа. Његов храм је засвођен.“137 У XII веку је изграђен нови храм,
130
Исто, 31.
131
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 292-294.
132
М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 34-35.
133
K. Mitrović, Mlečani episkopi Kotora: 1420-1513, напомена бр. 49.
134
Исто, 31-32.
135
136
К. Митровић, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, 240-244.
137
Константин Порфирогенит, О темама; О народима, 142.
38
односно катедрала св. Трифуна, која је освећена 19. јуна 1166. године, у време владавине
византијског цара Манојла I Комнина и понтификата папе Александра III. Осветио ју је
которски епископ Мајо уз саслужење тројице епископа: арбанског Лазара, дривастијског
Мартина и улцињског Јована, као и опата најугледнијих бенедиктинских опатија српског
приморја. Чину су присуствовали још и свачки епископ Петар, арбански приор Андрија и
представник византијске власти Исак, дукс Далмације и Дукље.138 У питању је тробродна
романичка базилика. „Катедрала св. Трипуна представља прву монументалну романичку
цркву подигнуту у Далмацији и Зетском приморју, те се с правом може рећи да са њом
започиње време катедрала на источним обалама Јадрана.“139 Ова катедрала св. Трифуна
ће у немањићком периоду постати значајна инспирација мајсторима немањићких
манастира.140 Лик св. Трифуна се налазио на симболима градске аутономије – застави,
грбу и новцу.141 Неколико цркава у римокатоличким парохијама српске унутрашњости
било је посвећено св. Трифуну, несумњиво под утицајем которских трговаца. Трифунове
цркве срећемо у Брвенику и Трговишту.142
Которске цркве и манастири настајали су махом ктиторством которског племства, а

патронатско право над њима је било наследно. Према сачуваним натписима на црквама,
знамо да је цркву св. Павла саградио Павле Бари, цркву св. Луке Мавро Кацафранги,
цркву св. Антуна Опата Марин Друшко, св. Николе Морнара Трипо Бућа, а доминикански
манастир са црквом св. Николе Никола Бућа.143 На челу цркава налазио се опат (abbas), а
црквеним и манастирским добрима су располагали управитељи, односно прокуратори
(procuratores). За време которског епископа Рајмунда Агутија (1331-1334) донет је закон о
избору прокуратора којим се, по старом обичају, сваке године бирају два племића
прокуратора и дефенсора за било који манастир которске општине. О избору свештеника
и опата цркве одлучивала је већина патрона, односно већина чланова њихових породица,
што је 20. октобра 1334. постало и законска одредба.144
138
К. Митровић, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, 254.
139
Исто, 257.
140
Више о томе у: М. Чанак-Медић, Которска катедрала Светог Трипуна као инспирација неимара и
скулптора рашких храмова, Зборник радова Византолошког института XLIV, 2007, 245-256.
141
К. Митровић, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, 258.
142
143
В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору, 60.
144
Исто, 60-61.
39
Већ се од друге половине IX века у овим крајевима јављају бенедиктинци. У истом
веку настају два бенедиктинска манастира у Котору: манастир св. Петра на прилазу граду
и манастир св. Михаила унутар градских бедема. 145 У XIII веку се у Котору појављују
доминиканци и фрањевци. Историја доминиканског реда у Котору почиње у другој
половини XIII века; которски властелин Павле Бари са супругом Добром 1263. године у
близини которске катедрале св. Трифуна диже цркву св. Павла, а 1266. је предаје
доминиканцима који су у Котор дошли из Дубровника. О овоме је которски епископ
Марко писмом обавестио колегијум.146 Изгледа да је и кућа Павла Барија припала
доминиканцима, који су је изнајмљивали.147 Доминиканци су врло брзо узели активну
улогу у богослужбеном животу Которске епархије. Већ 1288. имамо сведочанство да су
држали службу у цркви св. Вартоломеја у Котору. Тада су, према једној оптужби упућеној
папи, ушли у сукоб са которским епископом Домнијем који је физички напао неке од
доминиканаца.148 У првој половини XIV века се број доминиканаца у Котору увећао, те је
настала потреба за подизањем већег манастира. У ту сврху је Никола Бућа 1344. године
дао свој посед на Пацијани покрај реке Шкурде, изван которских зидина, да се ту изгради
доминикански манастир св. Николе.149 Упоредо са доминиканцима се јављају и фрањевци.
Фрањевцима који су у Котор дошли из Дубровника 1265. године Богдан и Пицинег,
синови Драгона de Scelpo, поклонили су кућу за становање у Шурању (предео на југу,
изван градских бедема). Вероватно је на овом месту 1288. године подигнут манастир св.
Фрање. Овај манастир се везује за ктиторство краљице Јелене Анжујске, као и фрањевачки
манастири у Бару, Скадру и Улцињу. Фрањевачке мисије у Котору, Бару, Улцињу и Драчу
су биле под дубровачком кустодијом.150 Изгледа да убрзо по доласку фрањеваца настаје и
женски фрањевачки ред свете Кларе. Обично се за почетак историје овог реда у Котору
узима 1364. година, када је изграђен манастир св. Кларе у Котору, међутим, постоје
сведочанства да је три или четири деценије пре изградње градског манастира постојао
145
К. Митровић, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју, 68.
146
В. Живковић, Проповеднички редови у касносредњовековном Котору, Историјски часопис, књ. L,
Београд: 2003, 67-68; В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору, 62-63.
147
В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору, 64.
148
В. Живковић, Проповеднички редови у касносредњовековном Котору, 68-69; В. Живковић, Религиозност
и уметност у Котору, 63.
149
В. Живковић, Проповеднички редови у касносредњовековном Котору, 69.
150
Исто, 71-72.
40
женски фрањевачки манастир ван градских зидина.151 Папа Урбан V је 1364. године
овластио которског епископа Дујма да сагради у Котору манастир за опатицу и тридесет
клариса на месту некадашњег женског бенедиктинског манастира, који је напуштен и
порушен. Кларисе овог манастира су, уз фрањевачку регулу, поштовале и Бенедиктова
правила.152
Што се тиче јурисдикције Которске епархије, она се пре свега односила на сам градски
дистрикт.153 Но, поред градског дистрикта, Которска епархија је под собом имала и
римокатоличке парохије у српској унутрашњости, које настају у другој половини XIII
века. Није тешко увидети везу између ових изолованих парохија и Котора. Трговци из
Котора су играли значајну улогу у развоју рударских насеља и тргова у српској
унутрашњости. Которани су стога имали великог удела и у настанку римокатоличких
парохија у овим крајевима. Бар није био економски моћан град, те његови грађани нису
имали неког удела у настанку рударско-трговачких насеља, тако онемогућивши своју
Цркву да оснива парохије по српској унутрашњости. Са Котором се по утицају и броју
својих грађана у унутрашњости могао мерити једино Дубровник, али Дубровачка
архиепископија је средином XIII века изашла из спора са Барском архиепископијом у коме
је српски краљ подржавао Бар, те сигурно не би била радо примљена у Србији.
Дубровачка Црква изгледа није била ни у стању да се шири – још 1247. године је изгубила
Босну из своје јурисдикције, тако да је мала вероватноћа да би претендовала на
географски још источније парохије. Како су имућни Которани подизали цркве у српској
унутрашњости, они су над њима имали патронатско право, што је између осталог
подразумевало и слободу избора ректора. Логично је претпоставити да су они за
свештенике бирали људе који су пореклом Которани, можда чак и чланови њихових
породица.154
151
В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору, 68-69.
152
Исто, 69-70.
153
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 298-299; K. Mitrović,
Mlečani episkopi Kotora: 1420-1513, 40-48. Значајна студија о которској јурисдикцији у Средњем веку јесте
И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовековној Србији, Немирно Поморје XV века, Београд:
Српска књижевна задруга, 1979, 15-27.
154
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 299-300; С. Ћирковић,
Католичке парохије у средњовековној Србији, 253-254.
41
Прва римокатоличка парохија у унутрашњости српске државе је саска парохија у
Брскову. Почетком 1280-их година знамо за присуство римокатоличких свештеника у
Брскову. Помињу се доминиканац Херман, чији је матични манастир св. Марија у Акону и
капелан саског кнеза Фрајбергара под именом Конрад.155 У Брскову је угледна личност
био извесни Heinz de Biberanis, који је у овом насељу подигао капелу посвећену
Богородици. Он се 1285. године обраћа которском епископу Домнију са молбом да
поменуту капелу да доминиканцима.156 Папско писмо из 1303. године помиње и друге
парохије у српској унутрашњости: Рудник, Трепчу, Грачаницу и Рогозну. Рудник
(Rudnich, Rudinic) је био важна рударска насеобина. Изгледа да је у њему било пуно
римокатоличких цркава. Изричито се спомињу цркве св. Марије, св. Влаха и св. Стефана.
У овом месту је била и братовштина светог Трифуна, а вероватно и црква или капела
истог светитеља, што сведочи о которском утицају. Трепча (Trepza, Trepiza) је такође
место са дугом традицијом рударства. Имала је две римокатоличке цркве: св. Марију и св.
Петра. Грачаница (Grazaniza) се као римокатоличка парохија помиње само 1303. године.
Знамо да је касније подигнут православни манастир под именом Грачаница.
Римокатоличка парохија у Јањеву је вероватно наследница грачаничке парохије. Рогозна
(Rogosna) је назив планине богате рудама, а пошто се у писму из 1303. помиње као
парохија, мора да се негде на планини налазило римокатоличко насеље са црквом. 157 Од
1319. године се може пратити развој римокатоличке парохије у Новом Брду. Ново Брдо
(Novomonte, Neueberge) је у постнемањићком периоду прерасло у највећу и најзначајнију
римокатоличку колонију у унутрашњости Балкана. Римокатолички свештеници у Новом
Брду су махом били Албанци из Пилота и становници приморских градова. 158 Вернике су
изгледа махом сачињавали Саси. Најзначајнији римокатолички храм у Новом Брду била је
тзв. Саска црква. Била је посвећена Богородици и грађена је некад у XIV веку,
највероватније у време краља Милутина. Грађена је у готском стилу и занимљиво је да
одудара од уобичајених типова католичких храмова какви се налазе у српском приморју.
Овај храм носи одлике црквеног градитељства насталог на подручју немачких
централноевропских крајева, попут Саксоније, што нас упућује на немачко порекло
155
Ђ. Ђекић, Правни положај Саса у Немањићкој држави у 13. веку, 147.
156
С. Јалимам, Биљешка о доминиканцима у средњовјековној Србији, 223.
157
С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, 244-250.
158
Исто, 245.
42
његових градитеља.159 У Призрену је такође била римокатоличка парохија. Призрен није
био рударско место, али је био трговачки град са развијеном производњом свиле. Папско
писмо из 1346. године наводи следеће парохије под Котором у Србији: Конавли, Требиње,
Драчевица, Рисан, Будва, Ластва, Призрен, Ново Брдо, Трепча, Јањево, Копорић, Плана,
Ostacia, Брсково, Рудник, Липник, Chelminia, Сава, Мачва, Голубац и Београд. Међутим,
нису све ове парохије под стварно биле Котором; неке од наведених, иако папским
писмом приписане Котору, су заправо припадале Дубровачкој и Калочкој архиепископији.
Можемо претпоставити да су од поменутих парохија оне у трговачко-рударским местима
заиста биле под Которском епархијом. Брвеник је једна од њих; у питању је трговачко
насеље у близини копаоничких рудника. Копорић (Coporich) је био рударски трг са
ковницом новца. Помиње се и Плана (Plane), рударско насеље на Копаонику. Парохија
Ostacia се не може јасно лоцирати: једни је идентификују са Остаћом, селом на
Копаонику, а други са Остатијом у изворишном пределу Студенице. Као которска
парохија се среће и Трговиште (Gregoniste), само није јасно да ли је у питању насеље на
месту данашњег Рожаја или насеље на ушћу Себечевске реке. Липник (Lipnich) је био
трг.160 У постнемањићком периоду имамо сведочанства о млађим римокатоличким
парохијама, нпр. знамо да је око 1387. године у Приштини почела градња римокатоличке
цркве посвећене Богородици. Занимљиво је да осамдесетих година XIV века имамо помен
католичког свештеника у Пећи, насељу у близини пећког манастира, тадашњег седишта
српског патријарха.161
Иако је град Котор био један од богатијих центара немањићке државе, Которска
епархија се у немањићко време није могла назвати богатом дијецезом Римокатоличке
Цркве. То се да закључити преко новчане обавезе познате као servitium commune
(заједничка служба). Почетком XIII века Апостолска комора, установа задужена за вођење
папских финансија, почиње да захтева од архиепископа, епископа и опата да приликом
именовања или потврде положаја уплате извесну новчану суму. У време папе Александра
IV (1254-1261) почело се са плаћањем и кардиналском колегијуму, а од 1263. године и
159
М. Поповић, Латинске цркве средњовековног града Новог Брда, Ниш и Византија: Седамнаести
међународни научни скуп; Ниш, 3-5. јун 2018, зборник радова XVII, Ниш: 2019, 247-253.
160
С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, 248-250; К. Митровић, Сукоб барског
архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 300-301.
161
43
службеницима Курије. Тако настаје новчана обавеза звана servitium commune. Износ који
се плаћао био је у висини трећине годишњег прихода епархије или опатије, а од плаћања
су биле изузете епархије и опатије чији су приходи били испод 100 златних форинти
годишње.162 Први которски епископ за кога имамо сведочанство да је платио servitium
commune јесте Бартоломеј II, који је у Котор дошао вероватно крајем 1388. године.163
Додуше, последњи которски епископ за кога засигурно знамо да је био ослобођен плаћања
ове обавезе је Адам (1349-1352). Епископи између Адама и Бартоломеја II – Домније II
(1352-1368), Стефан de Nigris (1369-1374), Бернард I (1374-1375) и Јован из Драча (1375-
1388) – можда су платили servitium commune, али о томе немамо сведочанства.164 У сваком
случају, сигурно је да је бар до епископа Адама, односно средине XIV века, Которска
епархија имала годишњи приход мањи од 100 форинти.
2.2.1. Јурисдикцијски спор Котора и Бара око парохија у српској унутрашњости
Јурисдикција Котора над римокатолицима у унутрашњости Србије изгледа није олако

била примљена од стране Бара. Године 1284. избио је јурисдикцијски спор између
Которске и Барске Цркве око римокатоличке парохије у Брскову. Тада је епископ
которски Домније I боравио у Бару, где је оптужио барског архиепископа да је лагао како
заједница у Брскову јурисдикцијски припада њему, те је некоме – вероватно папским
изасланицима – рекао како ће се Которска епархија одрећи права на ту парохију без
судске парнице. Није нам познато како се овај спор завршио.165 Барско-которски спор око
парохија у српској унутрашњости је изгледа дуго тињао. Једно писмо папе Бенедикта XI
од 18. новембра 1303. године истиче да у Србији постоје римокатоличке цркве у Брскову,
Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници (Јањеву) којима је претила велика штета јер
тамошњи епископи не припадају Католичкој Цркви, те се барском архиепископу даје да у
дотичним црквама поставља и уклања ректоре. Ово писмо Бенедикт пише непуних месец
162
К. Митровић, Servitium commune у Которској епископији у 14. и 15. веку, Историјски часопис, књ. LIV,
Београд: 2007, 101-102.
163
Исто, 104-105.
164
Исто, 104.
165
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 292-294.
44
дана по ступању на римску катедру, што говори о журби барског архиепископа да
разреши спор у своју корист.166
Поставља се питање разлога избијања овог спора. Зашто се Барска архиепископија

одлучила ући у нови сукоб иако је само тридесетак година раније изашла из дугог
исцрпљујућег спора са Дубровником? Да ли је ово агресија са барске стране или се
архиепископија сматрала надлежном за парохије у унутрашњости Србије, те је сходно
томе и реаговала? Коматина сматра да на те римокатоличке заједнице, настале у већински
православним крајевима средином XIII века, ниједан приморски центар није полагао
право. Дубровачка архиепископија је претендовала на „Србију“ (regnum Serviliae), али се
под тим именом заправо мисли на Босну, а Барска архиепископија до тада, према
мишљењу Коматине, није исказивала претензије према српској унутрашњости.167
Међутим, примећује се да Барска Црква у неким изворима ипак исказује претензије на
Србију. Већ смо помињали привилегију антипапе Климента III из 1089. која Барској
Цркви приписује просторе Србије, Босне и Травуније. Наравно, битно је истаћи да је
аутентичност овог документа упитна. Сама Коматина га сматра фалсификатом. 168
Климентова привилегија није једино место где се Србија помиње као домен барског
архиепископа. Говорећи о јурисдикцији Барске ахриепископије, Летопис попа Дукљанина
каже следеће: „у Горњој Далмацији су на основу старог права, одредили дукљанску цркву
као метрополију, чијој управи подредише ове цркве: Бар, Будву, Котор, Улцињ, Свач,
Скадар, Дриваст, Пулај, Србију, Босну, Травунију, Захумље.“ 169 Дукљанин овакво црквено
уређење смешта у време легендарног краља Светопелека, „светог краља“ који је наводно
владао на просторима западног Балкана и своју државу поделио на Приморје и Србију, те
је ова два даље поделио: Приморје на Белу и Црвену Хрватску, а Србију на Босну и
Рашку. Његову владавину Дукљанин смешта у далеку прошлост; тек се у време
Светопелековог унука Томислава помиње „угарски краљ“ Атила.170 Овај навод говори о
аспирацији Барске Цркве да буде надлежна за све српске области. Спис дукљанску
јурисдикцијску доминацију над свим српским земљама ставља у далеку прошлост,
166
Исто, 294-295.
167
168
К. Митровић, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља, 65-66, уз напомену бр. 64.
169
Љетопис попа Дукљанина, 114.
170
Исто, 113-115.
45
вероватно како би се створила идеја барског историјског права на све српске земље, те се
тиме оправдала нека будућа потражња промене канонског поретка и проширења Барске
архиепископије на рачун околних Цркава. Међутим, битно је установити када настаје ово
дело. Око тога у историографији постоје неслагања. Већина истраживача смешта ово дело
у XII век. Тибор Живковић је ово дело сместио на размеђе XIII и XIV века. Славко
Мијушковић га смешта чак на размеђе XIV и XV века.171 Ако настаје у XII веку, ово дело
показује да у Барској Цркви постоји идеја о њеном праву на Србију и пре сукоба са
Котором. Ово би значило да је которска јурисдикција над парохијама у српској
унутрашњости од Барске архиепископије виђена као повређивање барског историјског
права. Ако настаје у крајем XII или почетком XIV века, можда се кроз ово дело жели
ојачати барска позиција у већ насталом спору.
Барска Црква није била сама у својим претензијама. Папе су барског архиепископа
сматрале за личност од прворазредног значаја на овом простору, личност духовно и
управно одговорну за римокатолике у Српском краљевству. И српски двор је изгледа имао
слично схватање. Видимо да немањићки владари ватрено подржавају Барску Цркву у
њеном спору са Дубровником.172
Барска архиепископија губи предност у време архиепископа Гијома Адама (1324-

1341). Он се отворено стављао на страну противника Стефана Душана и чак је наговарао
француског краља Филипа VI да нападне Србију. 173 Которска епископија је и званично
потврђена као епархија са јурисдикцијом над римокатоличким колонијама у
унутрашњости Србије 1346. године. Те године папа Климент VI шаље четири готово
истоветна писма: два Стефану Душану, једно босанском бану Стефану Котроманићу и
једно угарском краљу Лудвигу I. У писму од 7. јануара 1346. упућеном тада краљу
Душану, папа наводи попис парохија под јурисдикцијом Которске епархије: Конавли,
Требиње, Драчевица, Рисан, Будва, Ластва, Призрен, Ново Брдо, Трепча, Јањево, Копорић,
Плана, Ostacia, Брсково, Рудник, Липник, Chelminia, Сава, Мачва, Голубац и Београд.
171
Gesta Regum Sclavorum, уред. Т. Живковић, Београд: Историјски институт; Никшић: Манастир Острог,
2009, 25-35. Живковић у фусноти бр. 3 даје све релевантне студије о овој теми.
172
К. Митровић, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције, 296-299. О учешћу
српског двора у барско-дубровачком црквеном спору више у одељцима Барско-дубровачки црквени спор и
Однос Стефана Првовенчаног, Стефанових синова, Јелене Анжујске и Драгутина према римокатоличкој
јерархији.
173
Исто, 302.
46
Стефан Душан се оптужује да је помагао синове неправде (iniquitatis filii) који су
которског епископа спречавали да преко својих викара управља наведеним црквама. Није
нам познато на кога се мисли под синовима неправде. Овде се показује да папа не познаје
баш добро јурисдикцију епархија у југоисточној Европи; он Котору приписује неке
области које су под јурисдикцијом не само барског архиепископа, него и дубровачког и
калочког архиепископа.174 У сваком случају, ово папско писмо нам говори о коначној
канонској потврди которске јурисдикције над римокатоличким парохијама у српској
унутрашњости.
2.3. Епархије Дубровачке и Калочке архиепископије на тлу

немањићке државе
2.3.1. Стонска и Требињска епархија Дубровачке архиепископије
На територији немањићке Србије још од Немањиног доба налазиле су се две

римокатоличке епархије стално потчињене Дубровачкој архиепископији: Стонска и
Требињска епархија. Ове две епархије покривале су области Хума и Травуније.
Стонска епархија се први пут помиње 887. године. Имала је под својом јурисдикцијом
град Стон, полуострво Пељешац и крајеве на левој обали Неретве. Стон је током
немањићког периода дуго био упражњен; римокатолички епископ га напушта још
осамдесетих година XII века, вероватно због притиска хумског кнеза Мирослава,
Немањиног брата. Стон је од оснивања Српске архиепископије 1219. па до средине XIII
века био седиште православне Хумске епархије. Стонска епархија је дуго била
упражњена, о чему сведоче писма папе Мартина IV из 1284. и папе Хонорија IV из 1286.
године. Знамо да је за стонског епископа, након папске интервенције, дубровачки
архиепископ Бонавентура 1286. године поставио доминиканца Петра. Међутим, Петар
није столовао у самом Стону, а поред стонског носио је и назив корчуланског епископа.
174
Исто, 300-301.
47
Петра је на епископској катедри између 1297. и 1300. године наследио Јован Crossio
(Крусић), дубровачки племић. Епископ Јован је уз представнике корчуланске комуне 1300.
године саставио акт о уједињењу Стонске епархије и Корчуле, оснивајући тако
Корчуланско-стонску епархију. Ово му је папа Бонифације VIII 1301. године одобрио, те
је седиште епархије званично пренето на Корчулу. Корчула и Стон остаће под једном
епархијом све до XVI века. Године 1333. Дубровник је од српске државе купио Стон и
Пељешац, те је у XIV веку ојачано присуство Римокатоличке Цркве на овим
просторима.175
Требињска епархија је била сличне судбине. Под њеном јурисдикцијом била је

Травунија. Године 1022. се у були папе Бенедикта VIII први пут помиње Требињска
епархија и то као суфраганска епархија Дубровачке архиепископије. Будући да није
поменута на сплитским саборима из 925. и 928. године, можемо закључити да је ова
епархија настала некад у другој половини X или на самом почетку XI века. Травунија, а са
њом и Требињска епархија, улази у састав Немањине државе око 1186. године, те остаје
део Србије током целог немањићког периода. Римокатоличка Требињска епархија свакако
почиње да губи свој значај након оснивања Српске архиепископије. Средином XIII века
ова епархија је претрпела непријатељство српске државе због јурисдикцијског спора Бара
и Дубровника; српски краљ Урош I је протерао требињског епископа. Требињски епископ
одлази на острво Локрум, а 1276. године бива изабран за дубровачког архиепископа, чиме
се римокатоличка Требињска епархија гаси. Она је обновљена у време управе краљице
Јелене над Требињем. Но, требињски епископ је убрзо поново напустио своју епархију,
вероватно током српско-дубровачког рата 1317-1318. године. С друге стране, 1322. и 1323.
године имамо помен мрканског епископа. Мркан је малено острво на коме се налазио
бенедиктински манастир св. Миахила. Мале су вероватноће да је једно острвце могло бити
засебна епархија. Ово је расветљено 1326. године, када се помиње Никола, епископ
Требиња и Мркана. Требињски епископи су, након прогонства, изгледа добили мркански
манастир св. Михаила за резиденцију. Касније ће ови епископи носити назив требињско-
175
K Draganović, Opći šematizam Katoličke crkve u Jugoslaviji, Sarajevo: 1939, 206; V. Lupis, Povijesni pregled
Zahumske (Stonske) biskupije od početaka do 1300. godine, Zbornik radova s međunarodnog znanstvenog skupa
održanog u Mostaru 5. i 6. studenoga 2009, Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 2011, 143-151; M. Krešić, Vjerske
prilike u Humskoj zemlji (Stonu i Ratu) u Srednjem vijeku, Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno naslijeđe,
2-2016, 66-84; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 376-377; М. Пурковић,
Авињонске папе и српске земље, 43-45.
48
мрканских епископа. Римокатолици у Травунији су након прогона требињског епископа
на Мркан изгледа стављени под јурисдикцију Которске епархије.176
2.3.2. Епархије Калочке архиепископије на тлу немањићке државе
Године 1282. краљ Драгутин се повукао са престола и краљевство препустио свом

млађем брату Милутину. Драгутин је тада на управу добио тадашње северне српске
крајеве. У састав Драгутинове управне области улазили су Рудник, Ариље и области око
Западне Мораве. Две године касније, 1284. године, Драгутин је на управу од Угарске
добио Мачву, Београд и североисток Босне, тачније области Усора и Соли. Највероватније
1291. године, Драгутин и Милутин су освојили Браничево од локалних властелина Дрмана
и Куделина.177 Србија се тако у последње две деценије XIII века шири на север, избијајући
на обале Саве и Дунава. У ово време се на простору Београда, Мачве и севера Босне
налазе римокатоличке епархије подређене архиепископији са седиштем у Калочи у
Угарској.
Историја и присуство угарске Калочке архиепископије јужно од Саве и Дунава

нераскидиво је везана за бурну историју ове области као пограничног појаса, најпре
византијско-угарског, потом бугарско-угарског, те од друге половине XIII века српско-
угарског. На приобаљу Саве и Дунава налазиле су се у XI веку три епархије Охридске
Цркве: Сремска, Београдска и Браничевска. Православна Сремска епархија сужена је већ
1071. године, када је Угарска освојила Срем, те је сведена само на Мачву. Век и по касније
ова област прелази у римске руке: 1229. године оснива се римокатоличка Сремска
епархија, подређена Калочкој архиепископији. Седиште јој је било у Баноштору у Срему,
а имала је јурисдикцију над Мачвом. Угарски краљ Саломон је накратко завладао и
Београдом 1071/72. и у то време имамо помен епископа Франка као једног од краљевих
блиских људи. Не можемо тврдити да је Франко латински епископ Београда, али се та
176
Ђ. Тошић, Требињска област у Средњем вијеку, 70-71, 76-85; I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u
naslovu trebinjskih biskupa, Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno naslijeđe, 1-2015, 89-99.
177
Историја српског народа, књ. I, 438-443; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII
века, 367.
49
хипотеза не може ни олако одбацити. Године 1082. имамо навод Bellogradiensis episcopus
Franck. Овај навод се може тумачити двојако: или је Франко био епископ померанског
Београда (Bialograd) или је био титуларни епископ византијског Београда. Првих деценија
XIII века за власт над Београдом су се отимале Угарска и Бугарска, што се одразило на
црквене прилике. Папа Гргур IX 1232. године пише угарском клиру да епископе у
бугарским градовима Београд и Браничево – Београдска и Браничевска епархија су у ово
време под Трновском патријаршијом – треба приволети да прихвате унију, а ако одбију,
тај простор треба ставити под Сремску епархију. Убрзо су Угари чвршће овладали
простором Београда, те су ојачали и римокатоличку црквену позицију: већ 1241. године
постоји сведочанство о католичком епископу Београда.178 Овај појас је остао место
преплитања римокатоличког и православног утицаја. У Београду је столовао латински, а у
Браничеву православни епископ. Ово преплитање најбоље описује случај бенедиктинског
манастира св. Димитрија на Сави: чак до 1344. године овај манастир је имао латинске,
грчке и словенске монахе, а старешину је почетком XIV века постављао цариградски
патријарх.179 Калочка архиепископија је 1247. године преузела од Дубровника Босну. Ово
је била логична последица дубровачке немогућности да сузбије богумилску јерес у Босни
и угарске активне борбе против јеретика. Међутим, ни Калоча није постигла жељени
резултат: римокатоличка епархија за Босну је потиснута у Ђаково у Славонији, док је
стварну црквену власт над Босном имао епископ (дјед) Цркве Босанске.180
178
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 372-373; К. Митровић, М.
Копривица, Београдско-мачванска епископија између православља и католичанства (XI – прве деценије XIV
века), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXXII, 2016, 4-6.
179
180
Исто, 242.
50
3. ОДНОС НЕМАЊИЋА ПРЕМА
РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ
51
3.1. Однос Немањића према римокатолицима лаицима међу својим
поданицима
3.1.1. Положај Зете (Дукље) у немањићкој држави
Када говоримо о односу Немањића према својим римокатоличким поданицима, најпре

треба узети у обзир њихов однос према Зети, односно Дукљи. Зета је била центар
римокатоличанства у држави Немањића, а истовремено политички веома значајна област.
Између 1183. и 1190. године велики жупан Немања је покорио читаву Зету са Скадром
и читаво бокешко приморје.181 У историографији је поуздано доказано да је Котор са
околином постао интегрални део Немањине државе већ јануара 1186. године.182
Несумњиво је да је Немања био у неком сродству са старом дукљанском владарском
династијом: барски епископ Гргур у једном недатираном писму каже да је власт великог
кнеза Михаила била ограничена од његових „ујака“ (по тумачењу К. Јиречека „стричева“),
што се свакако односи на Немању и његову браћу Страцимира и Мирослава, 183 а Стефан
Провенчани, говорећи о освајању Дукље, каже да је Немања повратио „Диоклитију и
Далмацију, отачаство и рођење своје, истинску своју дедовину, коју је насиљем држао род
грчки...“184 Такође, када говори о догађајима пре Немањиног рођења, Првовенчани каже
да је Немањин отац лишен земље од своје браће, те се повукао „у место рођења свога
звано Диоклитија“,185 што нас наводи на закључак да је Немањин отац, у историографији
препознат под именом Завида,186 рођен у Дукљи. Немањин отац Завида је можда био син
181
В. Ћоровић, Историја Срба, 132.
182
М. Благојевић, Немањићи и државност Дукље – Зете – Црне Горе, 12.
183
Исто, 12.
184
Стефан Првовенчани, Сабрана дела, 39.
185
Исто, 19.
186
Писци Немањиних житија нигде не наводе име Немањиног оца, али на натпису цркве св. Петра и Павла
на Лиму и у склопу Мирослављевог јеванђеља пише да се Мирослављев отац зове Завида. Међутим, није
сигурно утврђено да је Мирослав рођени брат Стефана Немање; западни путописац Анзберт Немању и
Страцимира јасно назива рођеном браћом (germani), док за Мирослава каже да је Немањи само брат (frater),
без ближег одређења степена сродства. Српска историографија скоро једногласно сматра Мирослава и
Стефана Немању рођеном браћом, а ако јесу рођена браћа, онда нема сумње у то да је Завида Немањин отац.
За више информација види: М. Пурковић, Још о Немањином оцу, Из српске средњовековне историје,
Београд: Радио-телевизија Србије, 2016, 251-252; Т. Живковић, Портрети српских владара, 139. За
другачији поглед на Немањино порекло види: Ђ. Радојичић, Завида, отац хумског кнеза Мирослава,
Јужнословенски филолог XXIII, књ. 1-4, Београд: 1958, 255-261.
52
великог жупана Вукана,187 који је, према полулегендарном Летопису попа Дукљанина, на
положај рашког великог жупана дошао са двора дукљанског краља Константина
Бодина.188
У сваком случају, Стефан Немања је Дукљу сматрао делом своје земље, а не неком
освојеном територијом. У Хиландарској повељи (1198) Немања, тада већ монах Симеон,
када говори о освајању Дукље/Зете каже: „придобих од морске земље Зету“. 189 Када
говори о другим освајањима, Стефан Немања не крије да је од Арбанаса узео Пилот, а од
Грка (Византинаца) Косово и шест жупа у Поморављу, али о Зети даје само географску
одредницу, без ближег објашњења од кога је та земља одузета. 190 Очигледно је Немања
становнике Дукље/Зете од почетка сматрао својим народом, једнако као оне у Рашкој.
Његова житија нам не дају никакве назнаке да су Срби римокатолици из Дукље имали
другачији положај од оних православних из Рашке. Немањин син краљ Стефан, говорећи о
освајању Дукље, истиче да је Дукљу „насиљем држао род грчки и градове у њој сазидане
од руку њихових, тако да се прозвала грчка област“191 – што значи да је у очима Немањића
Дукља била део њихове земље коју су окупирали Грци, тј. Византинци. Даље говори како
је Немања порушио грчке градове по Дукљи, осим Котора у који је пренео свој двор, те
„грчко име истреби, да се никако не помиње име њихово у тој области.“192 Немања је,
дакле, у очима свог сина и хагиографа ослободилац, а не освајач Дукље. Говорећи о
односу Немањином према становништву Дукље, Стефан Првовенчани каже: „А људе
своје који су у њима неповређене сачува, да служе држави његовој са страхом и са
уреченим делом од Светога.“193
Занимљиво је да Првовенчани каже да је Немања пренео свој двор у Котор. 194

Политички центар српске државе у Немањино време је свакако био Рас, али нам овај
помен Котора као места у коме је двор владара говори о значају који је овај град имао од
почетка немањићке власти у приморју. Византијски историчар Скилица нас обавештава да
187
Т. Живковић, Портрети српских владара, 139.
188
Исто, стр. 124-125; Љетопис попа Дукљанина, 139.
189
Свети Сава, Сабрани списи, 31.
190
М. Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, 13.
191
192
Исто, 39-41.
193
Исто, 41.
194
Исто, 39.
53
је и у Бодиново време један од краљевских дворова био у Котору. 195 Котор је већ у XII
веку играо значајну улогу у трговини; крајем XII века Которани се јављају као трговци
који имају своје интересе и на другој обали Јадрана, фокусирајући се на посредну
трговину између земаља у српској унутрашњости и Апенинског полуострва. 196 Стога је
логично то да је Немања, или његов наследник Стефан кроз очево житије, покушавао да
Котор чвршће веже за владарску кућу. Котор је у Немањино време задржао аутономију
коју је и раније имао.197
Немања је Дукљу поверио на управу свом најстаријем сину Вукану вероватно већ
1189. године. Те године је Десислава, жена последњег владара Дукље из старе династије
краља Бодина, напустила Дукљу и отишла у Дубровник.198 Приликом повлачења са
престола на сабору у Расу 1196. године, Стефан Немања је свог другог сина Стефана
поставио за великог жупана Србије, а Вукану је дао титулу великог кнеза, изједначвиши
га са братом по достојанству, али не и по власти. Међутим, Вукан се још 1195. године
помиње као краљ Диоклије, Далмације, Трибуније, Топлице и Хвосна, али се као врховни
владар помиње господин Немања, са титулом великог жупана. Вуканово коришћење
титуле краља док је на положају удеоног кнеза можда потиче из старе дукљанске
традиције.199 У писмима папе Иноћентија III од 8. јануара 1199. године Вукан се назива
„славни краљ Дукље и Далмације“ (illustris rex Dalmatie et Dioclie), а у једном писму
барском архиепископу Јовану из 1200. године, папа Вукана назива Vulcani Dioclie regis
illustris.200 Изгледа да је папа био свестан постојања ранијег српског краљевства у Дукљи,
те Вукану није оспоравао право на титулу. Папа Иноћентије III је Вукану, заједно са
локалним римокатоличким становништвом, омогућио да оживи стару краљевску титулу,
али поштујући легитимитет његовог оца, а затим брата, као владара.201
Изгледа да је Вукан убрзо по очевом повлачењу са власти престао да признаје врховну

власт свога брата Стефана. У которским документима између 1197. и 1200. године не
195
196
Исто, 29-30.
197
Р. Ковијанић, Вита Которанин, неимар Дечана, 85.
198
199
Исто, 15.
200
И. Коматина, Велико краљевство од прва, 29.
201
Исто, 30-31.
54
помиње се велики жупан, већ само славни краљ Вукан.202 Међутим, већ се 1201. године у
једном которском документу помиње велики жупан Стефан, што значи да је Котор у ово
време изузет из Вуканове удеоне кнежевине, док су у му ранијем периоду одузете области
Топлица и Хвосно (Метохија). Ово одузимање Котора је можда био повод рата између
браће. Вукан је успео да, уз угарску помоћ, средином 1202. године збаци брата са власти.
Стефан је успео да поврати власт већ 1204. или 1205. године. Након завршетка рата, Вукан
се вратио на положај удеоног кнеза, те је у братово име владао Дукљом и Далмацијом, а
вероватно и Требињем.203
Вукана је на положају удеоног кнеза Дукље наследио његов најстарији син Ђорђе,
вероватно 1208. године.204 Ђорђе се јавља са титулама краља и великог кнеза. Он је
управљао Дукљом и под краљевима Стефаном Радославом (1227-1234) и Стефаном
Владиславом (1234-1243). Владао је најкасније до 1248. године.205 Он се 1208. године са
братом Владином/Младеном206 и неким рођацима Станком и Петриславом заклео на
верност млетачком дужду. Ово заклињање млетачком дужду не треба посматрати као неку
самосталност или бунт против власти његовог стрица Стефана. Уговори овог времена
најчешће имају облик вазалске заклетве и њих могу склапати и они који нису самостални
владари.207 Ђорђева власт је свакако била слабија од Вуканове. Постоје мишљења да је
Радослав, пре ступања на српски престо, као престолонаследник владао делом Дукље и
носио дукљанску краљевску титулу, тако да је власт краља, односно кнеза Ђорђа била
територијално и делатно умањена.208 Занимљиво је да се Вуканов најстарији син зове
Ђорђе – име Ђорђе се среће у старој дукљанској династији, а код Немањића га, осим овог
202
М. Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, 15-16.
203
Исто, 16.
204
Те године се Ђорђе помиње са краљевском титулом, мада имамо сведочанства да је Вукан био жив и
1209. године. Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 8.
205
М. Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, 17; Историја Црне Горе: књига II,
том 1, 8-12.
206
Постоји само један помен тог Ђорђевог брата и његово име је забележено у латинском облику Bladinus.
Јечменица овај облик преводи као Владин. Поред превода Владин, среће се и превод Младен, Млађен. М.
Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, 17; Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 8; Д.
Јечменица, Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018, 51.
207
208
Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, Зборник радова
Византолошког института, књ. XLVI, 2009, 216; И. Коматина, Велико краљевство од прва, 31; Р. Ковијанић,
Вита Которанин, неимар Дечана, 86.
55
Вукановог сина, нема.209 Ђорђе је био у добрим односима са владарском граном
Немањића, о чему сведочи чињеница да је, према Троношком родослову, сахрањен у
Сопоћанима.210 Ђорђа је наследио млађи брат Стефан, ктитор манастира Морача. О
Стефановој политичкој делатности се мало тога зна. Знамо да је учествовао у утврђивању
источне границе Хумске епархије Српске Цркве између 1250. и 1253. године. Подизање
Мораче, односно храма посвећеног Успењу пресвете Богородице, који се по димензијама
може изједначавати са Милешевом краља Владислава или Сопоћанима краља Уроша I,
говори нам да је Стефан Вукановић по богатству могао да парира својим рођацима
српским краљевима.211
Дукља је била значајна и за главну, владарску грану Немањића. Димитрије Хоматијан

у свом писму из 1216/1217. године Стефана Првовенчаног титулише као „великог жупана
Србије и Дукље“, док се у домаћим документима Стефан након стицања краљевског
достојанства титулише као „краљ све Српске земље и Дукље, Далмације, Травуније и
Захумља“, што важи и за његовог наследника Радослава. 212 Говорећи о догађајима који су
претходили Стефановом крунисању, Савин хагиограф Доментијан каже да је Сава упутио
посланицу папи у којој га моли за благослов и круну „да венча свога брата на краљевство
по првом отачаству краљевства њихова, у коме се и отац њихов роди по божанственом
самотрењу, у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка.“213
Доментијан мења неке догађаје у односу на реалност, те чин крунисања препушта св.
Сави, а не папском легату кога шаље Хонорије III, а поред тога каже да је Сава послао
писмо папи и посланство у Рим, иако је то заправо учинио Стефан. 214 Занимљиво је
позивање на Дукљу као велико краљевство од почетка. Доментијан изгледа покушава да
конструише континуитет Стефанове краљевине са старом краљевином у Дукљи. У ту
сврху се позива на Немањино рођење у Дукљи, које назива божанственим
209
Ј. Ковачевић, Традиција о дукљанском краљевству код Немањића, Историјски часопис, књ V, Београд:
1955, 293.
210
Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?, 216.
211
212
213
Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, прев. Л. Мирковић, Стара српска
књижевност у 24 књиге, Књига четврта, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988, 156-157.
214
И. Коматина, Велико краљевство од прва, 18-22.
56
самотрењем.215 Немања се, по Божијем промислу, рађа у Дукљи и тако постаје спона
између старог великог краљевства од почетка и новог краљевства свога сина Стефана.
Не знамо да ли се сам Стефан у преписци са папом позивао на Дукљу као велико

краљевство од почетка у прилог добијању краљевске круне или је ово у потпуности
Доментијанова конструкција.216 У сваком случају, видимо да је рашки двор217 био свестан
пређашње приморске краљевине и значаја повезивања са њом. Одговор на ово везивање
Стефанове круне за велико краљевство од почетка вероватно треба тражити и у сукобу са
Вуканом. Већ смо говорили о коришћењу краљевске титуле од стране Вукана и његових
синова. Није немогуће да је Стефан настојао да уклони сваку могућност повезивања
дукљанске краљевине са Вукановим наследницима, те ју је везао за себе и своје
наследнике.218 Ако не позивање на Дукљу, у функцију потврђивања Стефановог
легитимитета јесте то што се у домаћим изворима назива венчани први краљ, као и то што
у једном писму које је упутио папи 1220. године Стефан истиче да је rex coronatus.219 За
разлику од старијег брата, који је по свој прилици само присвојио краљевску титулу,
Стефан намерно истиче да је он постао краљ легалним путем, кроз обред крунисања. 220
Већ је поменуто како постоје мишљења да је Радослав за време краљевања свог оца носио
дукљанску краљевску титулу, што се, ако је тачно, може повезати са позивањем на стару
дукљанску краљевску традицију и везивањем те традиције за Стефана и његову лозу, а не
Вукановиће.
Да се закључити да су у периоду од краја XII до средине XIII века Немањићи

поштовали наслеђене елементе државности у Дукљи, првенствено кроз удеону кнежевину
великог кнеза Вукана и његових синова.221 Видимо да је и главна грана Немањића
афирмисала претходну дукљанску државност. Све до краља Владислава се у владарској
215
Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 157.
216
217
Доментијан је Савино житије писао у време и по налогу краља Стефана Уроша I (1243-1276), те је
свакако тежио да истакне легитимитет краља у Расу, повезавши га идеолошки са пређашњим српским
краљевством Михаила и Константина Бодина. И. Коматина, Велико краљевство од прва, 32; Доментијан,
Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, 10, 156-157.
218
219
Исто, 31.
220
Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, књ. 1, 108.
221
57
титули Немањића јавља Диоклитија са Далмацијом, а у каснијем периоду се ове пређашње
традиције утапају у општи израз поморске земље.222
До прекида са дукљанском традицијом долази у време краља Стефана Уроша I (1243-

1276). Краљ Урош I је покушао да спроведе јачу централизацију власти. У његово време
са српске политичке сцене нестају хумски кнежеви, потомци Немањиног брата
Мирослава, као и зетски кнежеви, Вуканови потомци. Ово политичко одумирање
споредних грана владарске куће није дошло као очекивани резултат претходног слабљења.
Напротив, средином XIII века имамо сведочанства о снази Мирослављеве лозе: они
самостално склапају уговоре са Дубровником, а жупан Радослав, син хумског кнеза
Андрије, је у један мах чак ушао у савез са Дубровчанима и Бугарима против српског
краља Уроша. Урош није физички истребио ову властелу – у време краља Драгутина у
Хуму и даље живе Мирослављеви потомци – али су спали на положај локалне племићке
породице, док стварну управу над Хумом имају људи које поставља српски краљ.223 О
Зети немамо детаљних података, али се након Урошеве владавине у њој не јављају
Вуканови потомци као владари. Знамо да је Ђорђе користио титуле краља и кнеза; његов
брат Стефан, који га је наследио на месту управитеља Дукље, је по свему судећи носио
титулу кнеза, а Димитрије је, пре монашења, носио титулу жупана. Димитрије, за разлику
од своје браће Стефана и Вукана, није имао управну област, те зато носи само наследну
титулу жупана.224 Са Вукановим синовима ишчезава краљевска традиција старе Дукље.
Урошев процес централизације је прекинут након његовог свргавања са престола 1276.

године. Тада долази до још радикалније поделе српске државе: нови краљ, Урошев син
Стефан Драгутин (1276-1282), даје на управу својој мајци Јелени Зету, Требиње и крајеве
око Плава и Горњег Ибра. Овом облашћу је краљица Јелена владала од 1276. или 1277. до
1306. или 1308/09. године.225 Она је у овој области владала скоро самостално, чак је
222
223
Исто, 12-13.
224
М. Благојевић, Титуле принчева из куће Немањића у XII и XIII веку, Манастир Морача, Београд:
Балканолошки институт САНУ, 2006, 40-41.
225
У старијој историографији се обично узима да је Јелена Зетом управљала од 1276. до 1308/09. године.
Међутим, Данило II истиче да је она своју област добила по смрти краља Уроша I. Краљ Урош је
највероватније умро 1. маја 1277. године, тако да је, ако је наведени датум тачан, Јелена могла добити своју
управну област само након тог датума. Што се тиче престанка владавине, она се у дубровачким
документима последњи пут као владарка Зете помиње 1306. године. Исте године је Милутин потврдио
повељу опатији Богородице Ратачке у којој се Јеленина управа ставља у прошло време. М. Копривица,
58
сазивала и државне саборе.226 Од времена краљице Јелене и краља Милутина се запажа да
немањићки владари поједине дипломатске мисије поверавају грађанима римокатоличких
приморских градова. У почетку су радије узимали припаднике клира, махом из Бара и
Котора, док у Душаново време у први план избијају лаици. Људи из приморја су српским
владарима требали за мисије у Италији и западној Европи. За дипломатске односе са
западним земљама су им требали људи који познају латински језик и етикецију западних
дворова, а такве људе је било лакше наћи у римокатоличким приморским градовима него
у српској православној унутрашњости.227
Када се Јелена повукла из политичког живота, краљ Стефан Урош II Милутин (1282-
1321) Зету и Требиње даје на управу свом сину Стефану, будућем краљу Стефану
Дечанском. Стефан је у Зети изгледа имао велику аутономију. Млечани га у једном
документу називају краљем Дукље, Албаније, Захумља и Приморја.228 Стефанова управа
Зетом је трајала кратко, до 1314. године. Ова владавина је нагло прекинута због Стефанове
неуспешне буне против свог оца Милутина. Занимљиво је да нам архиепископ Данило II
каже како је Стефана на буну подстакла зетска властела, па не само подстакла, него га и
уценила. „Ако нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји“229 су речи које, према
Данилу II, зетска властела упућује Стефану. Милутин је брзо угушио ову буну и заробио
свог сина.230 После Стефанове побуне, Милутин је изгледа у свом сину Константину видео
новог наследника, те му је дао на управу Зету. О Константиновој управи у Зети немамо
пуно података. Последњих година Милутинове власти, Зетом је у Милутиново име
управљао кефалија Илија.231
Након Милутинове смрти настаје грађански рат из ког као победник излази нови краљ
Стефан Урош III Дечански (1322-1331). Изгледа да је Зета имала неку улогу у доласку
Дечанског на престо. Цамблак каже да је Дечански у време очеве смрти био „у неком
„Држава“ краљице Јелене, Јелена – краљица, монахиња, светитељка, Тематски зборник радова посвећених
краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 13-14, 19-20; К. Митровић, Краљица Јелена и бенедиктинске
традиције у Приморју, 71.
226
227
228
229
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских; Службе, приред. Г. Мак Данијел, Д. Петровић,
превод Л. Мирковић, Д. Богдановић, Д. Петровић, Београд: Просвета, 2008, 153.
230
231
Исто, 66; М. Благојевић, Немањићи и државност Зете – Дукље – Црне Горе, 19.
59
диоклитијском месту“, а кефалија Илија, стари Милутинов управитељ Зете, већ у августу
1322. долази у Дубровник као изасланик новог краља Стефана Дечанског. 232 У време
Стефана Дечанског, подизање светодмитарског дохотка поверавало се углавном которској
властели.233 Двадесетих година XIV века до изражаја долази которски властелин и богати
трговац Тома Павлов (познат и као Тома Павле Тома). Он је у име краља Стефана
Дечанског подигао светодмитарски доходак 1325. године и био је значајан политички
фактор у време затегнутости односа Србије и Дубровника у овој деценији. Поред тога,
набављао је оружје за краља Стефана Дечанског. Блискост Томе Павловог и српског двора
се огледа у томе што је свој тестамент саставио (1329. године) у краљевом дворцу у
Штимљи на Косову.234
У ово време Зетом управља краљев син, млади краљ235 Душан. Он је у Зети и Требињу
имао своје приходе, посебан државни апарат и сопствену војску, те се могао осећати
готово независним владарем.236 У ономе у чему није успео Стефан Дечански успева његов
син: Душан уз помоћ зетске властеле диже буну против свог оца и из сукоба излази као
победник. Енергични млади краљ је заробио оца, сазвао државни сабор у Сврчину, те се
крунисао за краља на Малу Госпојину 1331. године.237
Почетних година владавине Стефана Уроша IV Душана (краљ: 1331-1346, цар: 1346-
1355) Зетом управља његов рођак Вратко, потомак великог кнеза Вукана Немањића. Тако
се престаје са обичајем давања Зете престолонаследнику на управу.238 Године 1349. се као
кефалија Зете помиње Вукша. Зетски тргови су једно време били препуштени Душановој
жени, царици Јелени.239 У време Стефана Душана финансијама српске државе руководе
Которани и Дубровчани. Најзначајнија римокатоличка породица на српском двору краља
Милутина, Стефана Дечанског и цара Душана јесте которска породица Бућа. Први
познати Бућа у српској краљевској служби је Трифун (Трипе Михов), који је био
Милутинов посланик код папе Климента V и Карла од Валоа. Преко њега су Дубровчани
232
233
М. Маловић-Ђукић, Которски властелин Тома Павла Тома, Историјски часопис, књ. XLVIII, 2001, 65.
234
Исто, 64-68.
235
Млади краљ је била престолонаследничка титула у средњовековној Србији, која је дошла из суседне
Угарске у време краља Уроша I. Лексикон српског средњег века, 413.
236
237
238
239
60
покушавали да добију признање Стона и Пељешца од краља Стефана Дечанског. Након
њега, у Душаново време на српском двору делују Никола Бућа, који је имао титулу
протовестијара240 и његов брат Михаило (Михо), а у време цара Уроша на двору су
присутни Петар Николин Бућа и Трифун (Трипе) Миховић Бућа.241
Током владавине цара Стефана Уроша V (1355-1371), који није био способан
политичар као своји претходници, почиње процес осамостаљивања појединих области под
обласним господарима и цепања Српског царства. Тада се у Зети јавља претходно
непозната властелинска породица Балшић. Балшићи већ 1360. године постају господари
Зете и Зета креће путем осамостаљивања. Овај пут је Балшићима био знатно олакшан
пређашњим немањићким уређењем Зете: захваљујући Зетској митрополији биле су
познате границе „земље Зете“, а успомена на Зету као област српских престолонаследника
и на велики политички утицај зетске властеле је била жива.242
3.1.2. Однос према римокатоличким трговцима, рударима и најамницима
Однос Немањића, односно српске државе, према трговачким римокатоличким

градовима у приморју смо већ изнели у одељку насловљеном Уређење и значај
римокатоличких градова у српском приморју. Видимо да су римокатолички трговачки
градови имали широку аутономију. Посебан нагласак је стављен на Котор као најбитнији
приморски трговачки град у немањићкој држави.
Поред домаћих трговаца, немањићка држава је била у сталном контакту са иностраним

римокатоличким трговцима. Међу њима предњаче Дубровчани. Дубровачка Република је
била најзначајнији трговински партнер немањићке државе. Иако је Дубровник признавао
врховну власт Византије, а након Четвртог крсташког рата Млетачке Републике (1205-
240
Протовестијар је служба преузета из Византије. Протовестијар је, уз подршку владара, предлагао и
спроводио фискалну политику у земљи. Он је контролисао рад царина и регулисао кретање и пословање
страних трговаца у земљи. Лексикон српског средњег века, 596.
241
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 82; Р. Ковијанић, Вита Которанин, неимар Дечана, 88; В. Живковић,
Религиозност и уметност у Котору, 49-50; М. Маловић-Ђукић, Которски властелин Тома Павла Тома, 62-
63.
242
61
1358) и Угарске (1358-1526), он је увек задржавао висок степен самоуправе, те је могао
самостално да склапа трговинске уговоре са другим државама. Немања је са Дубровником
закључио уговор 1186. године. Овај документ је у својој суштини био мировни споразум,
али он садржи и одредбе које се тичу права дубровачких трговаца у Србији.243 Стефан
Првовенчани је закључио три трговинска уговора са Дубровником (1205, 1215. и 1220), а
уговоре су закључивали и каснији краљеви: Радослав (1234), Владислав (1238. и 1240),
Урош I (1252. и 1254), Драгутин (1276. и 1281), Милутин (1282, 1283, око 1289. и два пута
1302). Из времена Стефана Дечанског, цара Душана и цара Уроша сачувано је чак
тринаест уговора са Дубровником.244
Садржина свих ових уговора је у суштини иста: српски владари дубровачким

трговцима дају одређене повластице. Дубровчанима се гарантује слобода кретања уз
обећање да их нико неће узнемиравати у трговини. Душанов законик прописује високу
казну за онога ко би узнемиравао трговце – 500 перпера. Са друге стране, уговор из 1349.
брани Дубровчанима да тргују оружјем преко Душанове државе. Уколико би се ухватили
са оружјем, оно је бивало заплењено.245 Према члану 153. Душановог законика, приликом
суђења између Дубровчана и православних Срба, половину поротника су чинили Срби, а
другу половину Дубровчани – иноверци.246 У случају пљачке, одговорност за накнаду
штете и проналазак кривца је по уговору из 1205. падала на жупу у којој се злочин десио, а
по уговору из 1308. на најближе село, а ако оно нема да плати, штета се надокнађује из
владареве благајне. Уговор цара Душана из 1349. прописује да се штета надокнађује из
царске благајне, а после цар тражи починиоце од којих ће наплатити штету.247 Дубровачки
грађани на територији немањићке државе су били ослобођени војне обавезе, као и
градозиданија и градобљуденија.248 Поред повластица, дубровачки трговци су имали и
обавезе које су морали поштовати. Они су били дужни да поштују законски поредак у
Србији. У случају прекршаја, пружана им је прилика да „се исправе“, а ако не би то
учинили, морали би да напусте Србију у року од три месеца и изнесу своју имовину. У
243
244
Исто, 56.
245
Исто, 57-58.
246
Душанов законик, 63.
247
248
Исто, 60; Градозиданије је обавеза зависног становништва која је подразумевала изградњу градова и
обнављање разрушених грађевина. Градобљуденије је обавеза чувања града, односно обезбеђивања страже
на утврђењима од стране жупе. Види: Лексикон српског средњег века, 125.
62
случају рата Србије и Дубровника, Дубровчани су имали рок од шест месеци да мирно
напусте Србију.249 У случају убиства, били су обавезни да плате глобу (тзв. вражду), исто
као и Саси.250
Поменути Саси су имали мноштво привилегија: имали су свој суд, свог нотара и своје
цркве.251 Саси се у XIII веку помињу у четири немањићке повеље: повељи краља Уроша I
из 1254. године, две повеље краља Драгутина, прва у којој се помиње саски кнез Пребегар
(тј. Фрајбергар) и друга о вину и меду, и најзад повељи краља Милутина издатој после
1282. која регулише питање царина. И повеља краља Милутина издата у Врхлабу 1302.
године на два места помиње Сасе.252 Саси су доласком у немањићку државу постали
„стално настањени странци“. Имали су аутономију у својим колонијама, вероватно
прописану неким правним актом у форми статута или повеље. Имали су право на свог
изборног кнеза (comes civitatis). Кнез је имао право да суди, води преписку, има свог
капелана и свој печат. Поред кнеза, имали су свој суд. Суд се састојао од 12 судија, који
долазе из реда грађана и називају се пургари. Саска колонија у Брскову је имала и свог
нотара. Његове исправе су се сматрале за пуноважне у суђенима у Дубровнику и
Котору.253 Већ смо рекли да су подлегали казни у случају убиства, тј. плаћали су вражду.
Ово значи да су Саси морали да се повинују и српским законима у одређеним
ситуацијама. Из постнемањићког периода имамо Закон о рудницима деспота Стефана
Лазаревића, донет 1412. године, који доста пажње посвећује Сасима, али проблем је што
су се Саси временом славизирали, те у време деспота Стефана термин Саси није више
представљао римокатоличке Германе досељене са севера, већ се користио за рударе
уопште.254
Члан 123. Душановог законика доноси један занимљив пропис о Сасима: „О трговима;
што су куда посекли Саси горе до овога сабора, ту земљу нека имају; ако су кому
властелину без права узели земљу, да се суде с њима властела по закону Светога краља, а
отсада унапред Сасин да не сече, а што посече, оно да не обрађује и људе да не смешта,
249
250
Исто, 61-62.
251
252
Ђ. Ђекић, Правни положај Саса у Немањићкој држави у 13. веку, 142.
253
Исто, 144-147.
254
63
само да стоји пуста, да расте гора; нико да не забрани Сасину горе, колико треба тргу,
толико да сече.“255 Видимо да се Сасима даје власништво на земљиштем које су
ослободили крчењем шума до овога сабора, односно до сабора на коме је Законик
проглашен (1349), али ако су тиме прекршили својинска права неког властелина, Законик
налаже да се суде онако како је установљено у време Светога краља, односно краља
Милутина. Сасима се убудуће брани да крче шуме, осим за рударске потребе, те им се
брани да на земљиште очишћено од шума насељавају зависне сељаке, већ треба да пусте
да се шума обнови.256 Насељавањем зависних сељака на територију очишћену од шуме,
коју су због својих рударских делатности имали право да секу, Саси су могли постати
веома богати и утицајни. Таква могућност је спречена овом одредбом.
О правном положају западних најамника у немањићкој држави практично немамо

података. Разлог лежи у томе што су најамници узимани за краћи временски период,
углавном само док је трајао ратни поход.257 Једино што би могли да закључимо је да су
имали слободу вероисповести, о чему сведочи опис посете папског легата Петра Томе
српском владару Душану Немањићу, који је записао Филип де Мезијер. Филип каже да је
у Душановој служби било 300 немачких племића, а њихов капетан је био верник Римске
Цркве. Душанови римокатолички најамници су се побунили против свог владара када је
овај покушао да им укине верске слободе. Током боравка папског легата Петра Томе и
преговора око уније, цар је једном приликом наредио да нико не сме присуствовати Миси
коју је вршио папски легат Петар Тома. Присуство би се казнило вађењем очију. Ипак,
немачки плаћеници су отишли на Мису. Суочен са царем, капетан немачких плаћеника
Палман одговара да се више плаши Бога него цара. Цар Душан је опростио својим
војницима овај преступ.258
255
Душанов законик, 49-50.
256
257
Исто, 55-56.
258
A. Uzelac, Foreign soldiers in the Nemanjić state, 79-80; М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 74-
75.
64
3.2. Однос Немањића према римокатоличкој јерархији
3.2.1. Однос Немање, Мирослава, Вукана Немањића и Вуканових синова према

римокатоличкој јерархији
Првим контактом Немањине лозе са Римокатоличком Црквом можемо назвати само

Немањино крштење. У Житију светог Симеона Стефан Првовенчани каже да је пре
Немањиног рођења у српској земљи био „велики метеж“, те је Немањин отац био лишен
земље од своје браће и склонио се у Дукљу. Затим се Немања родио у Дукљи, у Рибници,
где је примио крштење – али у оквиру Римокатоличке Цркве: „А како су у земљи тој били
и латински јереји, вољом Божијом удостоји се да прими и латинско крштење у храму.“ 259
По повратку његовог оца у „престоно место“, Немања „се удостоји да друго крштење
прими, од руке епископа и архијереја посред српске земље, у храму светих и свехвалних и
врховних апостола Петра и Павла...“260 О обреду обављеном у рашком храму св. Петра и
Павла нас са више детаља обавештава св. Сава: „Када је овај младенац био изнесен овамо,
узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је
тако и друго крштење примио.“261 Можемо закључити да се иза „другог крштења“
Немањиног заправо крије миропомазање, што је у складу са канонским поретком
Православне Цркве.262 Ћоровић Немањино „прекрштавање“ оцењује овако: „Хотећи да
његов син у Рашкој могне бити од утицаја и чврста корена, отац [Немањин отац Завида,
прим. Н.И.] је учинио ту карактеристичну промену, несумњиво као очигледан уступак
схватањима која су владала у тој земљи. Ако је то крштење желео сам Немања, онда би то
био јасан знак његове ране политичке увиђавности и гипкости.“263 Друго крштење, тј.
миропомазање Немањино свакако показује његово, односно Завидино опредељивање за
Исток, како у црквеном тако и у политичком погледу. Немањина задужбинарска делатност
259
260
Исто, 19-20.
261
Свети Сава, Сабрани списи, 118.
262
За више информација о начину примања неправославних хришћана у Православну Цркву кроз историју
види: D. Heith-Stade, Receiving the non-Orthodox: A historical study of Greek Orthodox canon law, Studia
canonica 44, 2010, 399-426.
263
65
у раном политичком животу, најпре на положају удеоног кнеза,264 а затим и у раним
годинама владавине над читавом Рашком са титулом великог жупана,265 показује његову
везу са Православном Црквом и окренутост Истоку. Чињеница да се Немањин најмлађи
син Растко замонашио, поставши монах Сава, додатно говори о везаности ове куће за
Православну Цркву.
Освајањем Зете/Дукље осамдесетих година XII века, Немањина држава се шири на

територију којом у верском погледу доминира Римокатоличка Црква. Још пре самог
припајања Дукље својој држави, Немања је показивао интересовање за унутрашња питања
Римокатоличке Цркве у српској средини. Из једног писма сазнајемо да се противио
покушајима да се Барска Црква потчини Сплиту. 266 По припајању Дукље својој држави,
Стефан Немања је поштовао затечену римокатоличку црквену јурисдикцију. Додуше,
барски епископ Гргур је 1189. године напустио Дукљу, заједно са Десиславом, женом
некадашњег кнеза Дукље. Ово се можда може протумачити као резултат Немањиног
притиска или мешања у унутрашња питања Римокатоличке Цркве. 267 Једна од првих
одлука которске општине у доба Немање (temporе domini nostri Nemanne, iupani Rasse) се
тиче повластица цркви св. Трифуна.268 Ово нам говори да је црквени живот католика
наставио нормалним током. Немања је, свесно или несвесно, допринео јачању дубровачке
позиције у барско-дубровачком спору око барске независности. У уговору Немање и
Дубровника из 1186. дубровачки архиепископ Трибун заузима истакнуто место међу
потписницима, одмах испод сицилијанског краља Виљема II који је био номинални
господар Дубровника у то време, а изнад краљевог представника Тасилгарда и
дубровачког кнеза Гервасија (Крваша). Већ 28. марта 1187. папа Урбан III потврђује
дубровачком архиепископу јурисдикцију над Захумљем, Србијом, што је Босна (regnum
Seruilie quod est Bosna), Травунијом, Котором (тј. Росама), Будвом, Баром, Улцињом,
264
Немања је од 1158/9. до 1166. године као удеони кнез управљао областима Топлица, Расина, Ибар и Реке
(а од 1163. и Дубочицом) и у то време је у Топлици подигао два православна манастира, један посвећен св.
Николи и један посвећен Богородици. За више о овоме види: Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба
владавине Немањића, књ. 1, 57-60; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 161-
162.
265
После ступања на рашки престо 1166. године, а пре битке код Пантина 1168. године, Немања започиње
градњу православног манастира св. Ђорђа у Расу (Ђурђеви Ступови) који је довршен 1171. године. За више
о овоме види: Ј. Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево: 1984, 12.
266
267
Исто, 15.
268
Р. Ковијанић, Вита Которанин, неимар Дечана, 85.
66
Скадром, Дривастом и Пилотом. Већ у мају 1189. улцињски епископ фактички признаје
дубровачког архиепископа за себи надређеног митрополита.269
Немањин брат Мирослав, удеони кнез Хума, имао је знатно оштрији став према
римокатолицима. Из два писма папе Александра III сазнајемо о Мирослављевом сукобу са
Римокатоличком Црквом. Прво писмо, од 6. јула 1181. године, упућено је угарском краљу
Бели III од кога се тражи да се постара да се новац који је припадао сплитском
архиепископу Рајнерију врати Сплитској Цркви. Не знамо како је Мирослав ушао у сукоб
са Сплитском архиепископијом – знамо да је Хум био под јурисдикцијом Дубровачке
архиепископије – али се новац бесправно нашао у његовим рукама. 270 Од овог сукоба је
знатно битнији проблем изложен у писму од 7. јула 1181. године, које је упућено директно
кнезу Мирославу. У њему се Мирослав критикује што није примио папског легата
поводом враћања новца Сплитској архиепископији и што – још битније – не дозвољава да
се посвете „она места у којима се зна да су некада биле катедралне столице“, због чега га
је папски изасланик Теобалд екскомуницирао.271 Ово можда указује на прогон
римокатоличких епископа од стране Мирослава, пре свега стонског епископа који је био
надлежан за Хум. У Дубровнику се у каснијим временима развило предање да је кнез
Мирослав протерао стонског епископа Доната и није дао да се посвети други. Такође,
писма папе Мартина IV и Хонорија IV из 1284. и 1286. говоре да су Стонска и Требињска
епархија дуго упражњене, те именовање нових епископа прелази са Дубровника на сам
Рим. Додуше, ова писма су знатно каснијег датума и не може се са сигурношћу тврдити да
је такво стање последица Мирослављеве делатности.272 Кад је први српски архиепископ
св. Сава 1219. године основао Хумску епархију, изгледа да тамо уопште није било никакве
Цркве и да је Сава само обновио запуштену римокатоличку Стонску епархију, али овај пут
као епархију Православне Цркве; чак је некадашње седиште Стонске епархије преузето за
ново седиште Хумске.273 Све наведено упућује на затирање римокатоличке црквене
организације у Хуму, можда баш у време кнеза Мирослава.
269
270
Исто, 209-210.
271
Исто, 209.
272
Исто, 209-211.
273
Исто, 288.
67
Немањин најстарији син Вукан се, као краљ Дукље и Далмације, током своје управе
овим крајевима издавао за заштитника Римокатоличке Цркве у својој земљи. Крајем XII
века се активно посвећује решавању унутрашњих проблема Барске Цркве. Он шаље писмо
папи Иноћентију III (кога из неког разлога сматра за рођака) којим га моли да му упути
легате. Папа шаље два легата, Јована и Симеона, који почетком 1199. године крећу у
Дукљу, те је у првој половини исте године у њиховом присуству одржан црквени сабор у
Бару.274 Видимо да легати на сабору признају барског архијереја за архиепископа
дукљанског који има јурисдикцију над епископима Арбана (Кроје), Скадра, Пилота,
Дриваста, Свача, Улциња и Сарда. Овим сабором је тако привремено разрешен спор са
Дубровником и Бар је потврђен као архиепископија. Из касније преписке барског
архиепископа Јована и папе видимо да је и Рим признао Бар као архиепископију. 275 Поред
положаја Барске Цркве, овај сабор се бавио проблемом симоније и неким брачним
питањима.276 Битно је нагласити да Вукан у писму којим папу обавештава о одлукама
дукљанског црквеног сабора пише и о присуству јеретика у Босни. Вукан оптужује бана
Кулина и његову жену, сестру покојног хумског кнеза Мирослава, да су јеретици и да су
одвели више од десет хиљада хришћана у јерес. Вукан овим писмом моли папу да
подстакне угарског краља да истреби јеретике.277 Занимљиво је да Вукан не шаље посебно
писмо о јеретицима, већ је обавештење о јереси стављено у писмо чија је главна намена да
извести папу о недавно одржаном црквеном сабору у Дукљи. Стиче се утисак да Вукан
само користи прилику да, као ревносни хришћанин, скрене папи пажњу на проблем.278
Видимо да Вукан о јереси обавештава Римску Цркву. Он очигледно поштује јурисдикцију
Римокатоличке Цркве над Босном – територија Босне је била под јурисдикцијом
Дубровачке архиепископије279 – без обзира на шизму и окренутост његове породице
Источној Цркви.
Вуканово мешање у унутрашње ствари Римокатоличке Цркве у својој управној

области видимо и на једном конкретном примеру из овог периода. Наиме, епископ Свача
274
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 15; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII
века, 222-223.
275
276
277
278
Исто, 231.
279
Исто, 228.
68
Доминик је био оптужен за убиство. Он је ту оптужбу негирао и кривицу пребацао на
двојицу свештеника. Не видимо да је сабор у Бару ишта озбиљније преузео по овом
питању, а нешто касније Доминик одлази у Рим. Он се из Рима враћа са писмом које је
говорило да му је папа вратио епископско достојанство, али је у међувремену био изабран
нови епископ у Свачу. Пошто нови епископ још није био потврђен, барски архиепископ
Јован је вратио Доминика на место епископа. Овде се умешао Вукан, који је наредио
Доминику и новом епископу да се јаве папи на суд. Доминик је на то побегао у Угарску, а
нови епископ је однео његова писма у Рим, где се показало да су фалсификати.280
Вуканов син Ђорђе се помиње у два документа склопљена 22. априла 1242. године у
Дубровнику. У првом документу се говори о пријатељским односима Улциња и
Дубровника. Другим документом се пак улцињски епископ Марко потчињава Дубровачкој
архиепископији. Из документа се чини да је ово урађено уз одобрење кнеза Ђорђа. 281
Коматина сматра да је мало вероватно да би Ђорђе свесно ишао против црквене политике
свога оца. Можда се његов помен од састављача документа само користи да би улцињском
епископу дао легитимитет у очима Дубровчана. Из истог разлога имамо помен српског
краља у првом документу.282 Још један документ је склопљен 10. августа 1242. у
Дубровнику. Овим документом се поново Улцињ подводи под јурисдикцију Дубровника,
што значи да је први покушај био неуспешан.283 Све ово се дешава непосредно после
татарских пустошења приморја, а пре уклањања Стефана Владислава са престола, тако да
се може претпоставити да је Ђорђе имао прилику да наступа самосталније него иначе,
коју је искористио да се умеша у барско-дубровачки црквени спор. Ова епизода са
Улцињом није пореметила српско-дубровачке односе: нови краљ Урош I је већ средином
1243. године склопио уговор са Дубровником.284
Када узмемо у обзир све досад речено, битно је питање деноминацијске припадности
Вукана и његових синова. Да ли су они били верници Римокатоличке Цркве? Одговор је
по свему судећи: не.
280
281
282
Исто, 309.
283
Исто, 310.
284
69
Што се тиче самог Вукана, имамо сведочанства која говоре у прилог његовом
православљу и то из периода његове власти над читавом државом са титулом великог
жупана (1202-1204/5). Два папска писма од 22. марта 1203. године сведоче о томе да је
папа покушао да искористи политичку ситуацију у Србији како би проширио Римску
Цркву на рашке крајеве. Једним писмом се налаже калочком архиепископу да оде у
Србију и Римокатоличкој Цркви приведе великог жупана Вукана, прелате и племиће те
земље. Другим писмом се Вукан обавештава о посланству калочког архиепископа. Поред
тога, имамо преписку папе и угарског краља Емерика у којој се јасно види да је папа, уз
слагање угарског краља, планирао да, по привођењу Римској Цркви, великом жупану
Вукану да краљевску круну, уз очување угарске врховне власти.285 Да све није ишло по
папском плану говори то да Вукан није добио краљевску круну, а Србија није постала
римокатоличка држава.286 Друго битно сведочанство јесте тзв. Вуканово јеванђеље. Ово
дело је, како нас само обавештава, настало у пећини код града Раса, у време великог
жупана Вукана. Написао га је православни монах Симеон. Доказано је да је ово Јеванђеље
почело да се пише у време великог жупана Стефана, а завршено је у време Вуканове
власти над Расом, што нам говори да је Вукан наставио покровитељство над књижевним
радом православних монаха.287
Припадност Православној Цркви је приметна и код Вуканових синова. Колико нам је

познато, Вукан је имао петорицу синова: Ђорђа, Владина/Младена, Стефана, Димитрија
(Давида) и Растка (Теодосија). Најстарији Вуканов син Ђорђе је сахрањен у православном
манастиру Сопоћани. О Владиновом животу, осим једног помена уз брата Ђорђа, немамо
података. Стефан Вукановић је учествовао у утврђивању источне границе православне
Хумске епархије Српске Цркве и 1252. године је подигао православни манастир Морачу.
285
Након што је Вукан, уз помоћ Угарске, преузео власт у Расу 1202. године за себе је узео титулу великог
жупана, а угарски краљ Емерик је својој титули додао наслов краља Србије. Овим је, из угарске
перспективе, Србија постала територија под угарском круном; њом су могли да управљају владари са нижим
титулама, попут великог жупана, али је једини легитимни краљ у Србији био краљ Угарске. Зато је папа
морао прво направити договор са угарским краљем како би се у Србији крунисао неки други краљ. Касније
је и Стефан имао овај проблем. Крунисао се у јесен 1217. године, у тренутку када је угарски краљ Андрија
био одсутан због крсташког похода. Андрија је по свом повратку био спреман да ратује са Србијом због овог
чина. Рат је избегнут захваљујући дипломатији Стефановог брата Саве. И. Коматина, Црква и држава у
српским земљама од XI до XIII века, 249-251; Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине
Немањића, књ. 1, 103-108.
286
287
Исто, стр. 251-252; Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 102-107. Више о овоме у: И. Чаировић, Вукан
Немањић и папа Инокентије III, Acta Patristica, vol. X, 21/2019, 197-214.
70
Он је, уз своје рођаке српске владаре, фрескописан као део чувене Лозе Немањића која се
налази у Високим Дечанима и у пећком манастиру. Димитрије Вукановић се замонашио,
поставши православни монах Давид, те је 1281/2. године подигао православни манастир
посвећен Богојављењу, по њему прозван Давидовица. Давид је чак канонизован од стране
Православне Цркве, тако да се о његовој неправославности не може говорити. Вуканов
син Растко се такође замонашио, поставши монах Теодосије. Сахрањен је у Студеници.288
3.2.2. Однос Стефана Провенчаног, Стефанових синова, Јелене Анжујске и Драгутина

према римокатоличкој јерархији
Стефан Првовенчани у свом првом познатом писму папи (1199) каже да су његов отац
и он увек ишли стопама свете Римске Цркве. Видимо да се Стефан овде папи обраћа
неискрено, користи неистину како би приволео папу да делује на начин који би му донео
политичку корист, конкретно краљевску круну. 289 Стефан Немањић је у више наврата
тражио краљевску круну од папе, добивши је најзад 1217. године. Ово политичко
повезивање са папом има корене у политичкој улози коју је римска катедра себи
приписала. Моћ папства доживљава врхунац у време понтификата папе Иноћентија III
(1198-1216). Његова делатност проткана је идејом да римски епископ поред примата у
Цркви има и врховну световну власт. Иноћентије је говорио како је Бог створио две
власти: папску као врховну и световну (царску) као потчињену папској. Папска власт је
представљена као извор световне власти. Папа се назива Намесник Христа (Vicarius
Christi), он „држи средину између Бога и човека, мањи од Бога, већи од човека“. Папа је
својој политичкој власти тежио подредити не само римокатолике, већ и некатоличке
владаре. У Иноћентијево време се (1204. године) десило и крсташко рушење Византије,
што папа у почетку није подржавао, али је касније овај догађај тумачио као Божију вољу
288
М. Благојевић, Титуле принчева из куће Немањића, 41; М. Благојевић, Немањићи и државност Зете –
Дукље – Црне Горе, 17-18; Д. Јечменица, Немањићи другог реда, 51, 66-74; Д. Поповић, Ктитор Мораче и
његов култ, Манастир Морача, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2006, 55-72.
289
71
да Грци поново крену стопама Римске Цркве.290 Тако се на Западу развија политички
систем где папа потврђује, тачније пружа већи или мањи степен суверенитета некој
држави. На Истоку то није постојало: византијски цареви су околним владарима давали
само ниже византијске титуле, наглашавајући тако подређеност тих владара Византији и
власт цара као једину суверену. Једини облик признавања независности долазио је изокола
црквеним уређењем – цариградски патријарх би дозволио формирање помесне Цркве са
локалним народним језиком у некој држави, признавајући тако неки вид засебности и
самосталности на том подручју.291 Стефан је 1217. године, у време Иноћентијевог
наследника папе Хонорија III, коначно добио краљевски венац, те је признао папску власт.
Ово признање се односило на политички систем, признат је папски државотворни
ауторитет крунисањем од стране папског легата, но сам Стефан је остао православан.
Штавише, само две године касније (1219) Стефанов брат Сава издејствовао је стварање
аутокефалне Српске архиепископије од патријарха у Никеји, те постао и први српски
архиепископ, јачајући тако позицију Православне Цркве у држави свога брата. 292
Стефан Првовечначни је због своје политичке везаности за папу сигурно морао бити у
добрим односима са Римокатоличком Црквом у својој држави, конкретно Барском
архиепископијом, Которском епархијом и епархијама Дубровачке архиепископије. Имамо
сачувану повељу упућену бенедиктинском манастиру на острву Мљету од 1220. године
којом се потврђују манастирски поседи и повластице.293 Но, за разлику од свог старијег
брата Вукана, Стефан се изгледа није мешао у унутрашња питања римокатолика у својој
држави. Заправо, у његово време, делатношћу његовог млађег брата Саве, настаје највећи
такмац Римокатоличке Цркве у овим крајевима – Српска Црква. Оснивање Српске
архиепископије 1219. године резултовало је смањењем утицаја и броја верника Барске и
Дубровачке архиепископије у приморју. Не видимо да су Барска и Дубровачка Црква било
како реаговале на оснивање Зетске и Хумске православне епархије на територији под
својом јурисдикцијом.294
290
В. Станковић, Утицај папства на Србију и Бугарску крајем XII и почетком XIII века, Теме XL, бр. 2,
2016, 585-587.
291
Исто, 587, 593.
292
Исто, 589-590.
293
294
72
Радослав и Владислав се изгледа нису много занимали за унутрашња питања
Римокатоличке Цркве у својој држави. Барско-дубровачки спор је наставио да тече без
мешања српских краљева. Додуше, средином треће деценије XIII века се из Бара често
чују жалбе због притисака од стране лаика. Сам архиепископ је неканонски посветио
једног епископа из страха од „световног господара“. Можда се под овим мисли на краља
Владислава. Из каснијег периода (након његовог силаска са престола) видимо да је
Владислав био непријатељски расположен према самом папи. У време његове владавине
улцињски епископ отказује послушност Бару и приклања се Дубровнику. 295
Римокатоличком Црквом у Србији ће се активније бавити Стефанов син и трећи по

реду наследник на престолу краљ Стефан Урош I. Урош је узео учешћа у решавању
барско-дубровачког спора, поступајући као заштитник барских интереса. Ово му је донело
огромну популарност међу домаћим римокатолицима у приморју. О Урошевој
популарности међу римокатолицима из приморја говори и један конкретан пример.
Дубровник је у мају 1247. године послао у Бар једно посланство на чијем је челу био
ђакон Матеј. Посланици су од римокатоличког клира дочекани хладно, чак су одбили да
разговарају и чују писмо дубровачког архиепископа. Народ је пак показивао отворено
непријатељство, наводно узвикујући: „Шта је папа?! Господар наш краљ Урош је нама
папа!“ Након овога су Дубровчани од барског кнеза тражили да им обезбеди пролаз до
мора, јер су до њих долазили гласови да им се спрема препад на путу. 296 Стављање
световног владара, чак некатоличког световног владара, изнад папе говори о поверењу
домаћих римокатолика у Уроша. Видећемо, уздање Барске архиепископије у Уроша није
било узалудно.
Спровођење доказног поступка у Дубровнику јула 1252. године, у оквиру парнице

између Бара и Дубровника, било је оптерећено присуством војске краља Уроша под
дубровачким зидинама. Српска војска је опустошила дубровачку околину. Чак су
довучене и опсадне справе. Непријатељски став српског краља осујетио је понављање
поступка у Бару предвиђено за 24. август. Краљ Урош не само да није издао дубровачком
295
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 20; I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u naslovu trebinjskih biskupa,
91-92.
296
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 22-23; Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине
Немањића, књ. 1, 166-167; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 312-313; В.
Ћоровић, Историја Срба, 152-153; Р. Грујић, Православна српска црква, 35.
73
архиепископу, или његовом изасланику, писану гаранцију за слободан пролаз, већ су до
Дубровника стизале гласине да је претио како ће одрати архиепископа. Краљевом брату
Владиславу стављају се у уста увреде према папи и кардиналима, које је наводно називао
псима.297 Дубровник је, у жељи да силом реши црквени спор у корист Дубровачке
архиепископије и одговори на силу краља Уроша, у лето 1253. године склопио савез са
Бугарском против Српске краљевине. Савезу се у мају 1254. године прикључио и син
хумског кнеза Андрије, жупан Радослав. Овај савез није имао успеха у рату са Србијом.
Бугарска војска јесте упала у Србију пљачкајући и том приликом је страдао манастир св.
Петра на Лиму, али није начинила озбиљније последнице. Дубровник је 8. новембра 1254.
био принуђен да склопи неповољан мир са Урошем. Већ почетком 1255. године
Дубровчани су повукли са Курије свог заступника у спору са Баром.298
Иако се Урош издавао за заштитника Барске архиепископије и римокатолика у Српској

краљевини, ситуација није увек била повољна по католички клир. На пример, папа
Александар IV је 1258. године наредио Задарској и Барској архиепископији да пруже
заштиту фрањевцима, који су у Далмацији и Србији подвргнути непријатностима и
насртајима неваљалаца.299 Не можемо са сигурношћу рећи ко су ови неваљалци, али није
немогуће да је у питању дејство српске властеле. У Урошево време је такође протеран
римокатолички требињски епископ. Додуше, требињски епископ је био суфраган
дубровачког архиепископа, тако да се његово протеривање може везати за барско-
дубровачки сукоб и Урошеву интервенцију у корист Бара. 300
Ближе односе са римокатолицима одржавала је Урошева жена Јелена Анжујска након

Урошевог пада са власти и смрти која је уследила следеће године. Сама Јелена је дуго
била римокатолкиња. Данило II за Јелену каже да је „од племена фрушкога“, повезујући је
тако са Французима.301 Данашња историографија је Јеленине родитеље препознала у
угарском племићу Јовану Анђелу и Матилди де Куртене. 302 По доласку у Србију, Јелена је
примила православље, о чему сведочи то што је имала духовне оце у Светој земљи и на
297
Ђ. Бубало, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, књ. 1, 169.
298
Исто, 170-172.
299
В. Живковић, Проповеднички редови у касносредњовековном Котору, 79.
300
I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u naslovu trebinjskih biskupa, 91.
301
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, 98.
302
Б. Стојковски, Краљица Јелена и Угарска, Јелена – краљица, монахиња, светитељка, Тематски зборник
радова посвећених краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 41-42.
74
Светој Гори, подигла је православни манастир Градац, те се у старости замонашила по
православном обреду и изразила жељу да буде сахрањена у Градцу, 303 али она никад није
заборавила деноминацију својих родитеља.
Могуће је да је управо она обавестила Рим о томе да су Требињска и Стонска епархија

Римокатоличке Цркве упражњене. Папа Мартин IV је 1284. године наредио дубровачком
архиепископу Бонавентури да постави нове епископе, што је вероватно учињено након
1286. године. У сваком случају, у Јеленино време долази до обнове римокатоличке
Требињске епархије.304 Из папских писма сазнајемо да је архиђакон Марин Жаретић у
Јеленино име обавестио папу о жељи бугарског цара Ђорђа Тертера да пређе у Римску
Цркву, те папа преко Јелене покушава да обави ову мисију. Јелена се заиста састала са
царем Ђорђем овим поводом, али од његовог преласка у римокатоличанство ништа није
било. Из писма од 11. јуна 1291. године видимо да се краљица Јелена, уз барског
архиепископа Михаила, лично заложила да римокатолици у недавно обновљеном граду
Сапи добију право да оснују епископију.305
Јелена се старала и о римокатоличким монашким редовима у својој држави. Богато је

даровала бенедиктински Ратачки манастир и обновила бенедиктински манастир св. Срђа и
Вакха на Бојани. Уз манастир св. Срђа и Вакха у Јеленино време настаје трг. Ово место је
било једно од четири преко којих се у српској држави одвијала трговина сољу. 306 Јелена је
помагала и фрањевце у српском приморју. Захваљујући њеном деловању 1288. године су
освећене четири фрањевачке цркве у приморју: у Бару (црква св. Николе), Котору (црква
св. Фрање), Улцињу (црква св. Марије) и Скадру (црква св. Марије).307
Блиске везе са Римокатоличком Црквом је одржавао и краљ Стефан Драгутин.

Блискост Драгутина и Римске Цркве довела је до тога да се у хрватској историографији он
303
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, 104-132. Такође, треба имати на уму карактер
средњовековног династичког брака по коме је конфесија увек била усклађена са мужем и владарским
двором у који се долази. Више о вероисповести краљице Јелене у: Р. Јовић, Краљица Јелена: светитељство
Истока и Запада, Јелена – краљица, монахиња, светитељка, Тематски зборник радова посвећених краљици
Јелени, Манастир Градац: 2015, стр. 171-182; Б. Цветковић, Г. Гаврић, Краљица Јелена и фрањевци, 129-130.
304
Ђ. Тошић, Требињска област у Средњем вијеку, 81; I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u naslovu
trebinjskih biskupa, 92-93.
305
306
К. Митровић, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју, 65-81.
307
Б. Цветковић, Г. Гаврић, Краљица Јелена и фрањевци, 121.
75
готово по правилу сматра римокатоликом. Његов пријатељски став према Риму се види у
годинама владавине над угарском Мачванском бановином, која је обухватала Београд,
Мачву и североисточну Босну, такозваном Сремском краљевином. Драгутин као „сремски
краљ“ влада од 1284. године па до своје смрти 1316. године.308
Папа Никола IV 1291. године у Драгутинову земљу шаље два фрањевца, познаваоце
словенског језика, ради званичне истраге против јеретика. Ово се свакако односи на
истрагу богумила у босанским крајевима Драгутинове Сремске краљевине, а у вези са
претходном преписком са краљем Драгутином у којој Драгутин обавештава папу да у
Босни има пуно јеретика и тражи редовнике који би поучили становништво правој вери. 309
Овде видимо да се Драгутин ослања на Римску Цркву у процесу (ре)христијанизације
својих поданика. Исте године се из преписке папе Николе и Драгутина види да су
Драгутинове земље стављене под папску заштиту. 310
Историчари наклоњени тези да је Драгутин током управе Сремском краљевином био

римокатолик истичу препсику папе и Драгутина из 1291. године за доказ његове оданости
Риму у црквеном погледу. Но, папска заштита не означава аутоматски и припадност
Римокатоличкој Цркви. Под папском заштитом је једно време током XIII века био и
православни манастир св. Катарине на Синају. Овај манастир је остао под јурисдикцијом
Православне Цркве, а папа се јавља као заштитник манастира у споровима око
прикупљања десетка, повреде манастирских поседа и крађе његових добара. Под
заштитом папа су кроз Средњи век често били и Јевреји. Овде исто није у питању
покатоличавање, већ су Јевреји стављани под папску заштиту управо да би се спречило
насилно покатоличавање.311
Што се тиче мисије у Босни, занимљиво је да архиепископ Данило II хвали Драгутина

због обраћања јеретика у хришћанску веру. Из Даниловог Зборника се да закључити да он
под хришћанством и хришћанском вером мисли на православље, док римокатоличанство
308
Н. Цвитковац, Верска политика Стефана Драгутина Немањића у светлу српске и хрватске
историографије, Теолошки погледи год. L, бр. 1, 2017, 101-105.
309
Ј. Мргић, Северна Босна: 13-16 век, Београд: Историјски институт Београд, 2008, 61; М. Пурковић,
Авињонске папе и српске земље, 15-16.
310
Н. Цвитковац, Црквена припадност краља Драгутина после 1291. године, Баштина, св. 48, Приштина-
Лепосавић: 2019, 355-357.
311
Исто, 357-359.
76
назива латинском вером. Данило II има негативан став према Западу, чак за византијског
цара Михаила VIII Палеолога због склапања Лионске уније каже да га је ђаво преварио.
Као такав, сигурно не би имао речи хвале за Драгутиново покровитељство над римском
мисијом у Босни. Ово упућује на постојање православне мисије у Босни у Драгутиново
време. Током Драгутинове владавине севернобосанским крајевима имамо помен
„епископа босанског“ Василија. Није искључено да је у Драгутиново време Српска Црква
имала своју епархију у Босни. Постоји теза да се под босанским епископом заправо мисли
на мачванског епископа Српске Цркве.312 Вероватно је Драгутин у Босни организовао две
мисије: једну са Запада и једну са Истока.
У прилог Драгутиновој православности иде и неуспели покушај брака неког

Драгутиновог сина (вероватно Владислава) и ћерке ердељског војводе Ладислава Апора
1308-1309. године. Из преписке између папе Климента V и кардинала Гентила види се да
је препрека браку то што Драгутин и његов син нису католици. Због овог брака је
кардинал Гентил екскомуницирао Ладислава Апора за Божић 1309. године, те је Ладислав
одустао од брака.313 Драгутин је био приложник православних светиња у Светој земљи, на
Синају, па и у далекој Русији. Одржавао је живу преписку са својим духовним оцем на
Јордану, монахом Галактионом. Сам се замонашио пред крај живота, поставши монах
Теоктист. Сахрањен је по својој жељи у православном манастиру Ђурђеви Ступови. Чак је
по смрти канонизован од стране Православне Цркве.314 Ове чињенице недвосмислено
говоре о његовој православности у црквеном погледу.
Драгутинова управа Мачвом и Београдом пропраћена је јачањем утицаја Православне

Цркве у тим крајевима. Једно писмо папе Николе IV упућено 1. августа 1290. године
легату епископу Еугубину сведочи о потискивању римокатоличке црквене организације из
Београда. Папа истиче да се шизматски епископ учврстио у Београду, уз подршку
моћника, те диже цркве, доводи своје свештенике и чини ствари скандалозне и увредљиве
за самог Бога и истинске вернике. Поменути шизматски епископ је свакако мачвански
312
Н. Цвитковац, Архиепископ Данило II, „хришћанска вера“ и фрањевци, Баштина, св. 44, Приштина-
Лепосавић: 2018, 121-138; Н. Цвитковац, Верска политика Стефана Драгутина Немањића, 107-108; И.
Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 386-387.
313
Н. Цвитковац, Црквена припадност краља Драгутина, 364.
314
Исто, 366-367.
77
епископ Српске Цркве.315 По повратку Београда у угарске руке 1319. године, почиње
обнова римокатоличке црквене организације. У документу о именовању доминиканца
Андрије за београдског епископа из 1322. године, папа Јован XXII говори како у граду
нема довољно свештеника ни верника, а да је шизматика много. Ширење православног
утицаја на сремску земљу у Драгутиново доба је оставило трагове видљиве деценијама
након њеног враћања под власт Угарске – мачвански бан Никола I Горјански је 1375.
године писао папи, захтевајући да му упути фрањевце из Босне како би сузбили деловање
шизматика у његовој бановини.316 Мачванска епархија Српске Цркве је наставила да
делује и након поновног успостављања угарске власти, али у смањеном обиму и са
промењеним седиштем.317
Напред наведено показује двојак однос краља Стефана Драгутина према

Римокатоличкој Цркви – он ју је изгледа сматрао довољно правоверном и легитимном за
борбу са јеретицима, али је дозвољавао, а готово сигурно и подстицао потискивање
римокатоличке црквене организације у корист Православне Цркве.
Упркос потискивању Римске Цркве из Београда и Мачве у време његове управе,

Драгутин је остао позитивна личност из перспективе оновременог Запада. О томе нам
сведочи Опис источне Европе, дело анонимног западног писца настало 1308. године, у
коме се за Драгутина каже: „краљ Стефан је правичан и добар човек и у својој вери сматра
се правим свецем. Воли и шити католике јер има за жену ћерку угарског краља, сестру
сицилијанске краљице.“318
3.2.3. Однос Милутина, Стефана Дечанског, Душана Силног и Уроша Нејаког према
римокатоличкој јерархији
Док са поштовањем пише о Драгутину, Аноним има само оштре речи за његовог брата
Милутина. Након говора о католичким становницима приморске области Милутинове
315
К. Митровић, М. Копривица, Београдско-мачванска епископија, 7-8.
316
Исто, 13-16.
317
Исто, 14.
318
78
Рашке краљевине,319 он каже: „Остали у овом краљевству, као и краљ, су издајнички
шизматици и стога преко сваке мере прогоне поменуте католике, веома уништавају и
пљачкају латинске цркве, нападају свештенике, заробљавају их и још чине бројна
неописива зла и стога су ове цркве сиромашне.“320 Даље, говорећи о самом краљу
Милутину, Аноним саопштава: „превртљив је и лажљив човек и не може да одржи
ниједну заклетву, нити договор, колико год пута да се закуне над светим Јеванђељем и
телом Христовим и моштима светаца. [...] Преко сваке мере прогони католике и мрзи их, а
због страха од господина Карла покушава да покаже неки знак оданости према римској
цркви да би римска црква спречила господина Карла да га нападне.“ 321 Битно је истаћи да
је овај спис имао конкретну политичку примену. Почетком XIV века на Западу је била
жива идеја обнове крсташког Латинског царства, срушеног 1261. године кад је обновљена
Византија. Настаје савез на чијем је челу био Карло од Валоа, брат француског краља
Филипа IV Лепог. Он је био ожењен Катарином од Куртене, унуком последњег латинског
цара Балдуина II, те је на том браку заснивао своје право на Цариград. Аноним овим
списом даје Карлу увид у политичку ситуацију на Истоку, те у могуће савезнике и
непријатеље. Он је очигледно Драгутина сматрао могућим савезником, а Милутина
непријатељем.322
Другачији поглед на Милутина са Запада имамо нешто раније, у писму папе Климента
V од 1. марта 1307. године. Папа у овом писму обавештава Милутина о именовању
фрањевца Андрије за барског архиепископа. Климент V овде има само лепе речи за
Милутина: српски краљ је представљен као неко ко штити цркве и пружа потребну помоћ
црквеним лицима.323
У пролеће исте године кад Аноним пише свој спис (1308), Милутин шаље изасланике
папи Клименту V и Карлу од Валоа. Милутин је папи изгледа наговештавао да жели прећи
319
Аноним земљу под непосредном Милутиновом управом назива Рашка (Rasia), а оне крајеве под
Драгутиновом управом Србија (Seruia). У складу са тим Милутина назива рашким краљем и то под именом
Урош (Vrosius), али га једном назива и Милутин (Milutinus). У тексту даје објашњење да се сви рашки
краљеви зову Урош и да се тренутни краљ раније звао Милутин. Драгутина назива српским краљем и
ословљава га именом Стефан (Stephanus). Напомиње се да је рашки краљ „главни“. Anonymi Descriptio
Europae Orientalis, 119-124.
320
321
Исто, 126-127.
322
323
79
под окриље Римокатоличке Цркве. Српски краљ није желео да се нађе на удару западног
антивизантијског савеза. Видимо да је Карло од Валоа, као одговор на Милутиново
посланство, пристао на савез и – сматрајући се легитимним владарем византијских
области – поклонио му скопску, овчепољску, полошку и дебарску област, територије које
је Милутин раније освојио од Византије, те су му након тога признате као мираз по
женидби са византијском принцезом Симонидом. Из овога се види Милутинова брига да
осигура од Византије скоро одузете крајеве ако Латини поново завладају Цариградом и
положе право на ромејску земљу. Папа шаље своје изасланике, али се у међувремену
распада западни савез и Карло одустаје од идеје обнове латинске власти у Цариграду, те
Милутин одбија да пређе у римокатоличанство.324
Милутин је након смрти своје мајке Јелене (1314) и брата Драгутина (1316) био у
лошим односима са Римокатоличком Црквом. Рат са Дубровником 1317-1318. је погоршао
положај римокатоличког становништва у дубровачком залеђу. Дубровчани су током овог
сукоба из страха срушили фрањевачки манастир на Пилама. Највероватније је током тог
сукоба римокатолички требињски епископ напустио своју епархију и настанио се на
острву Мркан. Изгледа да су у овом периоду неки римокатолици насилно превођени у
православље.325 Три писма папе Јована XXII од 17. јуна 1319. године, упућена албанским
римокатоличким великашима из породица Мусаки и Бленишти, затим Виљему Аријаниту,
Павлу Матарангу, Владиславу Јоними и неком кнезу Радославу, откривају да су се ови
феудалци спремили на буну против краља Милутина, правог шизматика и непријатеља
хришћанске вере.326 Папа је у ово време активно радио на стварању шире римокатоличке
коалиције против Милутина. Угарска је већ била напала Србију, а папа је позивао пољског
краља, чешког краља и неке немачке племиће да помогну угарском краљу у борби против
рашког неверника. Ови западњачки владари, окупирани својим проблемима, нису се
одазвали на папски позив, те је угарска (а преко ње и папска) акција остала бесплодна. 327
Када разматрамо однос краља Милутина и Римокатоличке Цркве, треба имати на уму и
велике промене кроз које је немањићка држава крајем XIII и почетком XIV века
324
325
Ђ. Тошић, Требињска област у Средњем вијеку, 84; I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u naslovu
trebinjskih biskupa, 95-96.
326
327
80
пролазила. Ширење на југ, започето још у време Стефана Немање, под Милутином улази у
кључну фазу. Он Ромејима 1282. године одузима Скопље. Продирање ка југу се наставља;
српска држава се шири на долину Вардара. Године 1299. Србија склапа мир са Византијом
у виду брака краља Милутина и ћерке цара Андроника II Палеолога – Симониде. Овим
миром су Милутину све освојене територије, територије северно од линије Охрид-Прилеп-
Штип, предате у виду мираза. Склопљен мир и родбинска веза са царском династијом
допринели су ширењу византијског утицаја у Србији.328 „Византијски обичаји уводе се на
српском двору, византијске институције продиру у државну управу, византијска култура
делује на читав јавни живот. Већ тада почиње 'византинизација' која ће доћи до пуног
изражаја у Душановој полугрчкој држави.“329 Поред тога, треба имати на уму Милутинову
задужбинарску делатност. Како саопштава архиепископ Данило II, краљ Милутин је
задужбине дизао „не само у Богом дарованој држави свога отачаства, него и по целој
Великој Романији“, тј. Византији. Данило нам говори о Милутиновом дизању цркава на
Светој Гори, у Солуну, Цариграду, чак и у Палестини.330 Изгледа да је Милутин себе
видео као пре свега источног владара, можда чак и неког ко би требало да преузме улогу
предводника Истока, улогу која је у ондашњем светоназору припадала византијском цару.
Милутиново јаче везивање за Исток се осећа и у црквеној архитектури: у његово време
настаје тзв. српско-византијски стил који преузима све одлике византијског стила градње.
Све чешће се мајстори траже међу Грцима, а ређе се посеже за римокатолицима из
приморја.331 Милутиново ослањање на Православну Цркву и стварање јаке православне
државе, можда са визијом преузимања византијске улоге у православној екумени,
остављало је мало места за Римокатоличку Цркву.
Поред Милутинове византизације српске државе, треба имати на уму и да је папа од

1309. до 1376. године столовао у јужнофранцуском граду Авињону, а не у Риму. Седиште
Западне Цркве је из Рима у Авињон преместио папа Климент V (1305-1314). Папа је неко
време провео селећи се из града у град док 1309. године није коначно изабрао Авињон у
Прованси за своје седиште. Ово је учињено из више разлога: Апенинско полуострво је
било несигурно због сукоба и грађанских ратова; Климент је био Француз и осећао је
328
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд: Miba books, 2017, 557-558.
329
Исто, 558.
330
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, 158-168.
331
П. Симић, Црквена уметност: преглед развоја градитељства и живописа, Фоча: 20073, 233-234.
81
везаност за ове крајеве; Климент је био близак саветник француског краља Филипа IV
Лепог (1285-1314); одавде је ефикасније могао да утиче на измирење зараћене Француске
и Енглеске. Значајно је и то што се Авињон налазио у грофовији Прованси, која у ово
време није била део Француске, већ Напуљске краљевине, а напуљски краљ је био папски
вазал. Климент је намеравао да се врати у Рим, али ипак остаје у Авињону до своје смрти
1314. године. Њега наслеђује Јован XXII (1316-1334), претходно авињонски епископ, те
Авињон постаје стално папско седиште. Рим је поново постао седиште Западне Цркве тек
1376. године, у време папе Гргура XI (1370-1378). У овом периоду је папство се највише
ослањало на француски двор. Погрешно је посматрати папе у овом периоду као обичне
инструменте француских краљева, али околности су биле такве да је судбина папства била
везана за судбину француске круне, те су се морали ослањати једно на друго. На Западу је
овај период прозван Вавилонско ропство папа, по угледу на песника Франческа Петрарку
који је Авињон називао Вавилоном.332 Можда је Милутин у овом напуштању Рима и
папској везаности за француски двор видео знаке слабости, те је након пропасти идеје
обнове Латинског царства, а затим и смрти мајке и брата, одлучио да у потпуности
занемари Римокатоличку Цркву. Радослав Грујић Милутиново захлађење према
римокатолицима повезује са Авињонским ропством и падом папа под француски утицај,
прецизније са Милутиновим сукобима са француском династијом Анжујаца која је
владала у Напуљу и Угарској.333
Изгледа да домаћи римокатолички црквени врхови нису били на страни Стефана

Дечанског током борби за престо након упокојења краља Милутина 1321. године. Ипак,
Стефан побеђује у грађанском рату, те бива крунисан на Богојављење 1322. године.
Почетком исте године му је умрла жена Теодора. Дечански се онда окренуо тражењу
друге супруге, те се обратио анжујском двору, тражећи за жену Бланку, ћерку Филипа
Тарентског. Но, изгледа да је са друге стране за услов постављан прелазак српског краља и
целог народа под окриље Римокатоличке Цркве. Из једног папског писма сазнајемо како је
Филип обавестио папу да српски краљ, са све клиром, племством и народом, жели да
пређе у Католичку Цркву. Папа Јован XXII 12. јуна 1323. године пише једно писмо краљу
332
За више о Авињонском ропству: P. N. R. Zutshi, The Avignon Papacy, The New Cambridge Medieval History,
vol. VI c. 1300 – c. 1415, ed. M. Jones, Cambridge: Cambridge University Press, 2000, 651-673.
333
Р. Грујић, Православна српска црква, 36.
82
Стефану Дечанском у којем говори о посланству легата који ће га превести у
католичанство. Чак је састављена и формула коју је српски краљ требао да прочита
народу, пред отвореним Јеванђељем. Од овог брака се одустало; Дечански се
највероватније 1324. године оженио Маријом Палеологином, ћерком солунског намесника
Јована, а Бланка се 1327. године удала за Петра од Рибаргосе и Ампурије.334
Значајнија дешавања на пољу немањићке политике према Римокатоличкој Цркви се

одвијају у време Душана Силног. Душан је изгледа спроводио реформе које су погађале
римокатоличко свештенство. Знамо да је неке римокатоличке цркве и римокатоличке
свештенике Арбанасе у Пилоту потчинио православном манастиру св. Архангела у
Призрену као надлежном феудалцу. Ово потчињавање није било јурисдикцијске природе,
манастир се јавља као локални феудалац, док цркве и свештеници остају под
Римокатоличком Црквом, али није немогуће да је Душан овако желео да стави
Римокатоличку Цркву у подређен положај. Такође, призренском манастиру су потчињени
и неки Арбанаси римокатолици из Бара.335 Душан је изгледа гајио непријатељство према
Римокатоличкој Цркви, иако је у својој служби имао многе католике. Мавро Орбин
признаје постојање негативног расположења према римокатолицима у Душаново време,
али кривицу приписује његовој жени Јелени.336
Душанов законик (1349) доноси одредбе у циљу затирања римокатоличке мисије у

Србији. Тако шести члан каже: „И за јерес латинску што су обратили хришћане у
азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у
хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца.“337 Надовезујући се на ово,
седми члан заповеда „да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима,
да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, да им дадне
заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство.“338 Осми члан предвиђа казну за
католичког свештеника који преведе православца у Римску Цркву, односно веру латинску,
како је писац Законика назива: „И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у
334
335
Исто, 57; М. Благојевић, Арбанаси у светлости најстаријих српских извора, 17-19.
336
337
Душанов законик, 11.
338
Исто, 11-12.
83
веру латинску, да се казни по закону светих отаца.“339 Законик својим прописом о браку
предвиђа покрштавање римокатолика који се ожене православним женама: „И ако се нађе
полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не
крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део од куће, а он да се изагна.“340
Но, не треба Душана сматрати искључиво непријатељем римокатолика. Знамо да су у

његовој служби многи римокатолици добили високе државне положаје. Најистакнутији
пример јесте которски властелин Никола Бућа, који је под Душаном постао протовестијар.
Душан је слао дарове цркви св. Трифуна у Котору. Кад се крунисао за цара, дао је
базилици св. Николе у Барију приход од две стотине перпера који су му плаћали
Дубровчани. Кад је долазио у Дубровник, обдарио је многе дубровачке цркве. Не треба
заборавити ни његову телесну гарду коју су чиниле три стотине немачких плаћеника
предвођених витезом Палманом, римокатоликом. Душан је, такође, покушао да ожени
свог сина Уроша ћерком француског краља, али овај брак није остварен због разлике у
вери.341
Цар Душан је изгледа два пута покушавао да начини црквену унију са Западном
Црквом. Папа Климент VI (1342-1352) је некад почетком 1347. године примио скадарског
епископа Марка. Скадарски епископ је обавестио папу да Душан хоће да напусти шизму.
Папа ову вест радо прима, те исте године шаље писма бројним римокатоличким
великашима Српског царства, молећи их да утичу на владара и пораде на превазилажењу
шизме. Занимљиво је да се овај догађај одвија док је Србија на врхунцу своје моћи. 342 Но,
односи између Душана и Римокатоличке Цркве се из неког разлога заоштравају; само две
године касније (1349), Душан доноси Законик којим се доста ограничава Римокатоличка
Црква у Српском царству. Папа је тражио од Дубровачке Републике да интервенише због
Душановог лошег поступања са римокатолицима. Године 1350. папски легат кардинал
Гвидо пише угарском краљу, млетачком дужду и магистру Јовановаца о Душану, који се
самовласно начинио царем, те вуче хришћане у својој држави неверништву. 343 Поновно
339
Исто, 12.
340
Исто, 12.
341
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 82; М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 61-62; A. Uzelac,
Foreign soldiers in the Nemanjić state, 78-80.
342
343
Исто, 60-61.
84
зближавање Душана и Курије имамо у време папе Иноћентија VI (1352-1362). У
Иноћентијево време се ситуација у Српском царству променила: Српска Црква је
анатемисана од стране Цариградске, а Душан се уверио у опасност коју представљају
Турци, те је тражио моћног савезника. Такође, 1354. су северне крајеве Српског царства
нападали Угари, пробијајући се чак до Рудника. Исте године Душан шаље посланство
папи да преговарају око уније. Од папе се тражило обустављање рата Србије и Угарске,
као и помоћ око борбе са Турцима. Душан је желео да буде именован за капетана
хришћанства, вођу нове крсташке војске која би се обрачунала са Османлијама. Папски
легати, на челу којих је био Француз Петар Тома, епископ у Пати и Липари (Сицилија),
долазе на Душанов двор у мају 1355. године. Међутим, њиховом доласку претходио је
нови напад Угарске на Србију, што је разгневило Душана. Српски цар губи поверење у
Римокатоличку Цркву; папско посланство је примљено хладно, а Душан под претњом
вађења очију брани својим поданицима да присуствују Литургији коју је служио Петар
Тома. Служби су ипак присуствовали Душанови гардисти, Немци предвођени Палманом.
Суочен са царем, Палман саопштава да се више боји Бога него цара. Након овога, како нас
извештава писац Филип де Мезијер, цар Душан прима Петра Тому са свим почастима. Но,
склапање уније је ипак пропало, те се папско посланство враћа на Запад не урадивши
ништа. Петар Тома средином пролећа 1356. године стиже у Авињон, те је папа обавештен
о неуспеху.344
Након овог пропалог покушаја уније нема више контакта између Курије и српског
двора.345 По Душановој смрти (1355), престо наслеђује његов син Стефан Урош V (1355-
1371). Међутим, српска властела, која је под Душаном стекла велика богатства и поседе,
креће путем осамостаљења, те је Урошева владавина заправо период цепања Српског
царства на више независних области.346 Тешко стање у држави и фактички губитак власти
нам везује руке по питању односа цара Уроша са Римокатоличком Црквом. Знамо да је на
његовом двору био утицајан римокатолички племић Трипе Миховић Бућа из Котора, као и
да је 1363. године безуспешно покушавао да натера Дубровчане да део трибута српској
344
Исто, 67-75.
345
Исто, 76.
346
За више о распаду Српског царства: Историја Црне Горе: књ. II, том 2, С. Ћирковић, И. Божић, Д.
Богдановић и други, Титоград: Редакција за историју Црне Горе, 1970, 3-5; В. Ћоровић, Историја Срба, 132;
Историја српског народа, књ. I, 566-592.
85
држави плаћају римокатоличкој базилици св. Николе у Барију, како је његов отац Душан
уредио.347
3.2.4. Немањићи као приложници римокатоличких светиња
Иако су најпознатији као ктитори и приложници православних светиња, Немањићи су

неретко даривали и светиње под Римокатоличком Црквом. У набрајању храмова које је
велики жупан Немања даривао, његов син Стефан Првовенчани наводи и цркву светих
апостола Петра и Павла у Риму.348 Постоји и сведочанство да је први српски арихепископ,
свети Сава, послао једно скупоцено кандило у Рим, за гроб светог апостола Петра. 349
Радослав Грујић у књизи Православна српска црква каже да је цар Душан давао годишњи
дар женском римокатоличком манастиру св. Кларе у Дубровнику, а да је бенедиктински
манастир Санкта Марија на острву Мљет имао даровнице српских владара од Стефана
Првовенчаног до цара Уроша.350
О римокатоличким светињама унутар српске државе се вероватно највише старала

краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I. Она је у другој половини XIII века богато
обдарила Ратачку опатију, римокатолички манастир најпре посвећен св. Михаилу, а некад
од друге половине XIII века, вероватно под утицајем саме Јелене, посвећен Богородици.
Овај дар, у виду земљишних поседа, потврдио је Јеленин син Милутин 1306. године.351
Године 1290. краљица Јелена је у обновила манастирски комплекс св. Срђа и Вакха, који
је у ранијем периоду под непознатим околностима био урушен. Краљ Милутин је такође
предузео опсежне радове на рестаурацији манастира, о чему сведочи један натпис из 1318.
347
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 82; Б. Миљковић, Немањићи и свети Никола у Барију, Зборник радова
Византолошког института XLIV, 2007, 290.
348
349
Б. Миљковић, Немањићи и свети Никола у Барију, 277.
350
Р. Грујић, Православна српска црква, 36.
351
К. Митровић, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју, 70-71.
86
године.352 Краљица Јелена стоји иза подизања фрањевачких цркава у Бару, Котору,
Улцињу и Скадру 1288. године.353
Најзначајнија и најистакнутија веза династије Немањић и неке римокатоличке

богомоље је свакако веза са базиликом св. Николе у Барију, у јужној Италији, у којој се од
XI века налазе мошти св. Николе Мирликијског. Стефан Првовенчани у Житију светог
Симеона говори да је Стефан Немања даривао базилику у Барију: „Штавише и
угодницима његовим светим слаше дарове, почевши од велике цркве Господње, која у
Јерусалиму, [...] и светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом
Бару...“354
Следећи познати ктитори из ове владарске куће су краљица Јелена и њени синови
Драгутин и Милутин. Они су базилици поклонили икону св. Николе. На овој икони је
било насликано попрсје св. Николе, а при дну су се налазиле три клечеће фигуре које
натписи откривају као Драгутина, Милутина и Јелену. Икона је дарована вероватно након
сабора у Дежеву (1282), у раним годинама Милутинове владавине и нажалост није
сачувана.355 Свакако најраскошнији немањићки дар овом храму јесте олтар који је
приложио краљ Стефан Урош II Милутин. Најстарији познати опис овог олтара је сачуван
у инвентару ризнице од 30. септембра 1362. године. То је био мермерни олтар, са свих
страна обложен сребрним плочицама на којима су изображени ликови светитеља. Био је
наткривен циборијумом од сребра на коме се налазила изображена представа Бога Оца, а
око њега представе четири јеванђелиста. Иза циборијума је била олтарска пала опточена
сребрном оплатом на којој је био лик св. Николе и других светитеља. Олтар је
осветљавало осамнаест сребрних кандила, а помињу се и велики сребрни свећњаци. Овај
олтар је израђен 1319/20. године, по свему судећи од стране италијанских мајстора на
Апенинском полуострву. 356
Везе је наставио да одржава и краљ Стефан Урош III – Стефан Дечански. Он је

базилици поклонио икону оковану позлаћеним сребром, која се и данас чува. Ова икона је
352
Исто, 75.
353
Б. Цветковић, Г. Гаврић, Краљица Јелена и фрањевци, 121.
354
Стефан Првовенчани, Сабрана дела, 43; Б. Миљковић, Немањићи и свети Никола у Барију, 275-276.
355
Б. Миљковић, Немањићи и свети Никола у Барију, 277-279.
356
Исто, 279-281.
87
вероватно израђена око 1322. године, а постоји и писмо Карла, војводе Калабрије, упућено
из Напуља 24. новембра 1325, којим се налаже капитолу базилике да пошаље изасланика
Урошу, краљу Србије и Далмације ради преузимања поклона намењеног светилишту
Николе Мирликијског.357 На икони су, поред светитеља, при дну представљени сам краљ
Стефан и његов наследник Душан. Занимљиво је да је св. Никола на овој икони изображен
одевен у сакос – одежду коју у то време у Православној Цркви носе само поједини
архијереји виших степена управне јерархије, нпр. патријарси, охридски архиепископи и
српски архиепископи.358 Ово показује да су Немањићи имали велико поштовање према св.
Николи Мирликијском.359 Ова икона је била веома поштована у Барију у каснијим
вековима, јер се сматрало да је лик изображен на њој аутентична представа светитеља.
Често је ношена у процесијама и начињен је велики број њених реплика.360
Добре односе са базиликом у Барију је наставио и цар Стефан Урош IV Душан. У

повељи издатој у Скопљу 20. августа 1346. године, цар Душан налаже дубровачкој
општини да од годишњег трибута српском владару убудуће издваја две стотине перпера у
венецијанским грошима и даје их каноницима базилике у Барију. Дубровчани су се
оглушили о ову заповест, те је Душанову одлуку 1363. године потврдио и следећи цар,
Стефан Урош V, али безуспешно.361
Веза римокатоличке базилике св. Николе у Барију и православне династије Немањић

није случајна. Култ св. Николе је био изузетно јак у средњовековном православном свету.
Његов култ се јаче развија током арабљанских напада на ромејску област Ликију у VIII и
IX веку, а зна се да је врло бројна црквена делегација из Ликије учествовала на Седмом
васељенском сабору (Цариград, 787), када је васпостављен култ икона. Треба имати на
уму да су се у ромејском граду Мира у Ликији и налазиле мошти овог светитеља до 1087.
године, када су премештене у Бари. Култ св. Николе је, дакле, изникао у Византији, те се
одатле раширио на западне земље и на православне земље византијског комонвелта.
Током Средњег века су базилици св. Николе у Барију стизали бројни дарови и из далеке
357
Исто, 285-287.
358
За више информација о значају сакоса као црквене одежде у средњовековној Србији: Т. Стародубцев,
Сакос црквених достојанственика у средњовековној Србији, Византијски свет на Балкану књ. II, Београд:
2012, 523-548.
359
Б. Миљковић, Немањићи и свети Никола у Барију, 288-289.
360
Исто, 289.
361
Исто, 290.
88
православне Русије. У Житију краља Стефана Дечанског је забележено да је свети
Никола вратио вид краљу Стефану, што јасно указује на развијеност култа овог светитеља
у средњовековној Србији.362 Поред распрострањености култа св. Николе, вероватно је
велики утицај на формирање блиских односа Немањића и базилике св. Николе имало и то
што је Которска епископија била потчињена архиепископу Барија.
362
Р. Радић, Византија: пурпур и пергамент, Београд: Evoluta, 2008, 85-88; за више о култу св. Николе
Мирликијског у средњовековној Србији види: P. Špehar, M. Tomić Đurić, Architectural, artistic and
archaeological traces of the cult of St. Nicholas in Medieval Serbia, En orient et en occident le culte de saint Nicolas
en Europe (Xe-XXIe siècle), 2013, 229-255.
89
4. КУЛТУРНИ И БОГОСЛОВСКИ СУДАР
ИСТОКА И ЗАПАДА НА ПРОСТОРУ
НЕМАЊИЋКЕ ДРЖАВЕ
90
4.1. Римокатоличка Црква и помесна Српска Црква
4.1.1. Ширење Српске Цркве на рачун Римске у немањићком периоду
Оснивање Српске архиепископије као нове помесне православне Цркве добијањем

аутокефалије у Никеји 1219. године363 означава прекретницу у црквеном животу српског
народа. Српска архиепископија је својим устројством учинила да се западно-источна
граница раскола помери западније, или боље речено замути преклапањем јурисдикција
Римокатоличке и Православне Цркве у српском приморју. Свети Сава, први српски
архиепископ, је у римокатоличким приморским крајевима основао две православне
епархије: Зетску и Хумску.
Српска епископска нотиција из 1219. године на првом месту помиње Зетску епархију.
Зетска епархија ће то место прве епископије сачувати и у наредном периоду. Такав статус
се објашњава тиме што је Зета (односно Дукља) била краљевство, те је њеном епископу
дата предност чак и у односу на рашког епископа. Само седиште епархије, црква св.
арханђела Михаила, налазило се на месту некадашњег бенедиктинског манастира који је у
међувремену напуштен.364 Напуштени бенедиктински манастир св. Петра Градачког је
1269. године преузео зетски епископ Неофит. Зетски епископи су радо боравили у овом
манастиру, о чему сведочи то што се у которским документима повремено јављају са
атрибутом de Graze. Напуштене бенедиктинске насеобине у Луштици су постале део
Светомихољске метохије, те су претворене у православне парохијске храмове. 365 Поседи
ове епископије су допирали готово до которских зидина. Приморски градови су остали
римокатолички, али је околна територија потпала под православну сферу утицаја. 366 „У
вријеме Немањина рођења је чак и Рибница (око касније Подгорице) била предио у коме
су дјеловали 'латински јереји', а за вријеме његових унука православни свештеници су
363
Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, књ 1, 70-92; Историја српског народа, књ. I, 317-
320.
364
365
366
91
били на обали мора и Скадарског језера, да би касније православни манастири продрли и у
неке градове.“367
Хумска епархија је обухватала територију Хума, а њено седиште је било у Стону, у

цркви посвећеној Богородици која је некад била римокатоличка црква Госпе од Лужина.
Већ је поменуто да је Немањин брат Мирослав протерао римокатоличког стонског
епископа осамдесетих година XII века. Изгледа да се западни епископ није вратио; Хумска
епархија је у време свог оснивања једина црквена организација на том простору. Могло би
се рећи да је св. Сава преузео упражњену Стонску епархију и њено седиште за Српску
Цркву.368 Писма папе Мартина IV и Хонорија IV из 1284. и 1286. говоре да су Стонска и
Требињска епархија дуго упражњене, те именовање нових епископа прелази са
Дубровника на римску катедру.369 Ови простори ипак нису били заувек изгубљени за
Римску Цркву, што видимо на примеру Стона. Стон почиње да губи свој значај за
Православну Цркву већ средином XIII века. Стонска повеља из 1243-1252. године и
Лимска повеља из 1253-1263. године додељују исте поседе различитим црквама, прва
саборној цркви св. Богородице у Стону, а друга манастиру св. апостола Петра и Павла на
Лиму. Из каснијих сведочанстава видимо да хумски епископи живе у манастиру на Лиму.
Изгледа да је православни хумски епископ напустио Стон некад након средином XIII века,
те преселио седиште епархије у поменути Петров манастир на Лиму. Могући разлози за
напуштање Стона су земљотрес који је погодио Стон 1252. године и/или окретање
хумског жупана Радослава против српског краља 1254. године. Изгледа да ни српским
владарима Стон није био од великог значаја. Они се окрећу ширењу ка вардарској долини,
запостављајући западне крајеве. Године 1333. Стон је предат Дубровачкој Републици.370
По преузимању Стона, Дубровник се трудио да покатоличи локално становништво.
Постављају се римокатолички свештеници и врши се притисак на православне да се
покатоличе, што је изазвало реакцију српског владара. Под Душановим притиском
Дубровчани престају са директним покатоличавањем Стоњана и пристају да у Стону
пребива српски поп. Но, са покатоличавањем се наставило индиректно. Донете су аграрне
реформе које су погађале православно становништво. Православна Богородичина црква је
367
Исто, 19.
368
369
Исто, 210-211.
370
Исто, 297-300; М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, 43.
92
пре 22. августа 1335. предата католицима. Папа је 21. марта 1347. дозволио да се у Стону
подигне фрањевачки манастир. Од средине XIV века православље на Стону се гаси и
римокатоличанство се полако обнавља.371
Ова мала победа римокатолика пак није била од великог значаја у мору пораза. До
средине XIV века је у српском приморју ишчезао велики број бенедиктинских манастира,
који су били нарочито густо распоређени око Боке Которске. Они једноставно нису имали
снаге да се одупру православљу. Задржали су се једино градски манастири, као и велике
опатије око Скадарског језера.372 Православље је полако надјачало и у Травунији, области
под римокатоличком Требињском епархијом. Требињски епископ је у време краља Уроша
I протеран из своје епархије и она се гаси, те се обнавља у време управе краљице Јелене
Требињем, да би епископ опет напустио своју епархију у време краља Милутина. Од
двадесетих година XIV века, римокатолички требињски епископ се назива мрканским,
зато што је живео на јадранском острву Мркан, ван своје епархије.373 Распадање
римокатоличке организације пропраћено је јачањем православља. Присуство православља
у овим крајевима може се активније пратити од XIV века. Из XIV и XV века имамо
очуване бројне помене православних клирика у Требињу. 374 У овом крају имамо знаменит
православни манастир Тврдош, који је основан некад у Средњем веку. Не зна се тачно кад
је настао. Прва писана сведочанства о овом манастиру, конкретно о цркви св. Марије у
Тврдошу, потичу из XV века.375 Римокатоличанство се, ако изузмемо градска језгра, губи
из српског приморја, потиснуто од стране православља.
Српска Црква је успевала да донекле потисне Римску и у областима Београда и Мачве

за време краља Драгутина,376 али те области су и у ранијем периоду биле део Истока,
подручје деловања Охридске архиепископије, пре него што су подведене под Запад кроз
Калочку архиепископију, тако да се ту више ради о повратку Истоку под Немањићима.
371
372
373
Ђ. Тошић, Требињска област у Средњем вијеку, 70-71, 76-85; I. Puljić, Sedam stoljeća otoka Mrkana u
naslovu trebinjskih biskupa, 89-99.
374
Р. Пекић, Православно свештенство Требиња у XIV и XV вијеку, Црквене студије, год. XVI, бр. 16/2,
Ниш: 2019, 173-184.
375
Р. Пекић, Писани помени манастира Тврдош из XV вијека, Грађа о прошлости Босне, књ. 8, Бања Лука:
2015, 107-116.
376
О овоме је већ било речи у одељку насловљеном Однос Стефана Првовенчаног, Стефанових синова,
Јелене Анжујске и Драгутина према римокатоличкој црквеној јерархији.
93
4.1.2. Источни утицај на римокатолички клир у немањићкој држави
Будући у крајевима у византијској сфери утицаја, Римокатоличка Црква је у српском

приморју попримила неке источне елементе. Продор источног утицаја у римокатоличку
заједницу у немањићкој држави видимо још на сабору у Бару 1199. године. Између
осталог, сабор је расправљао о проблему жењеног свештенства. Римокатолички клирици у
српском приморју су узимали жене, неки чак након рукоположења за ђакона или
свештеника. Жењени клирици су морали оставити своје жене. Ако су желели остати у
браку, морали би напустити службу, осим у случају да се њихове жене заветују на
уздржавање, како би се испунило правило целибата. Овај сабор такође црквеним лицима
заповеда да брију браде.377 Из ових одлука јасно видимо да су римокатолички клирици у
српском приморју били под јаким утицајем Источне Цркве. Подобно источним
православним клирицима, ђакони и свештеници су се женили и пуштали су браду.
Исти сабор доноси одредбу да свештеник не може бити син презвитера.378 Осим што се
из овога поново види чињеница да су римокатолички презвитери у Дукљи имали жене, па
стога и децу, препознаје се један феномен који ће бити чест, па на крају и озакоњен у
Српској Цркви. Иако византијско црквено уређење не подразумева наследност служби, у
српским крајевима се јавља наследност поповске (презвитерске) службе. Поповски синови
би постајали наследници својих очева. Временом се развија друштвени слој поповских
породица – поповљана. Овај феномен, који није био канонског већ обичајног порекла,
краљ Милутин покушава да регулише Скопском (1300) и Бањском повељом (1316). Како
видимо из Скопске повеље, исти проблем наслеђивања постојао у крајевима који су скоро
припојени српској држави и Српској Цркви, што нам говори да то није био искључиво
проблем Српске Цркве и српског народа, већ православних Словена на Балкану уопште.
Милутин је доносио одредбе којима су поповски синови, ако не изуче књигу, враћани у
друштвене слојеве својих дедова (Скопска повеља), па чак и у меропсе без обзира да ли
377
Историја Црне Горе: књ. II, том 1, 17; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII
века, 224.
378
94
имају меропашко порекло (Бањска повеља). Овако се покушао разбити друштвени слој
поповљана, али то се није десило. Већ у време Стефана Дечанског је донета одредба да
само поповски синови могу бити попови, озваничивши тако поповљански друштвени
слој.379 Из претходно поменуте саборске забране рукополагања презвитерских синова се
може претпоставити да се овакав обичај раширио и код римокатолика у српском
приморју, те је Римокатоличка Црква одлучила да сасече тај феномен у корену. Но,
питање је колико ову појаву можемо посматрати као источни утицај – већ смо рекли да
византијско црквено уређење не познаје такву појаву. Ово је једна словенска црквена
појава, те као таква не мора стриктно бити везана за једну деномнинацију ни пренета из
једне деноминације у другу. Сасвим је могуће да су Словени, без обзира на црквену и
верску припадност, са културолошке стране развили обичај наслеђивања свештеничке
службе.
Православни утицај није ослабио у наредном периоду. Он је након оснивања

аутокефалне Српске Цркве 1219. године, а са њом и паралелне православне јерархије у
приморју, могао бити само јачи. На пример, из једног писма папе Бенедикта XI од 18.
новембра 1303. године, упућеног барском архиепископу Марину Жаретићу, сазнајемо да
свештеници Барске архиепископије и даље доводе невесте као да је то нешто
уобичајено.380 Занимљиво је обраћање папе Климента VI (1342-1352) драчком
архиепископу Антонију, дубровачком архиепископу Илији и трогирском епископу
Бартолу. Папа каже да је чуо како се у неким крајевима Рашке, Албаније и Славоније
људи крштавају противно обреду Римокатоличке Цркве, верује се да Свети Дух исходи
само од Оца, а не и од Сина, стварају се нове секте и сеју разне заблуде. Ово обраћање је
свакако повезано са писмом папског легата Гвида угарском краљу, млетачком дужду и
магистру Јовановаца од 25. маја 1350. године у коме се каже да рашки владар силом и
насиљем вуче хришћане у својој држави вероломству и неверништву. 381 Логично је
претпоставити да папа овде говори о православнима и римокатолицима који су прешли у
православље у Душаново време, али није искључено да је члановима римокатоличке
379
За више информација о наследности презвитерске службе у српским крајевима у Средњем веку види: М.
Копривица, Наследност поповске службе у средњовековној Србији, Црквене студије, год VIII, бр. 2, Ниш:
2010, 363-373.
380
381
95
заједнице на просторима Српског царства била ближа православна него римокатоличка
доктрина.
Православном утицају нису одолели ни римокатолички монаси у приморју. Папа

Климент VI у фебруару 1343. године за епископа Улциња именује бенедиктинца Антонија
из Каве. Папа њега поставља како би завео ред у бенедиктинским опатијама Барске
архиепископије које су, према мишљењу папе, потпале под велики утицај православног
обреда.382
4.1.3. Западни богословски утицај на православне Србе и борба Српске Цркве са њим
Када говоримо о западном богословском утицају на православне Србе у време

владавине Немањића, свакако полазна тачка мора бити крунисање Стефана Првовенчаног
од стране папског легата 1217. године. Знамо да је у Средњем веку део обреда крунисања
било и изговарање Символа вере од стране крунисаног,383 тако да није неосновано
претпоставити да је Стефан Првовенчани пред папским легатом исповедио веру уз
латински додатак Filioque. Изгледа да су се на Западу повремено јављала мишљења да је
српски краљ Стефан Првовенчани био римокатолик. Андрија Дандоло у својој Хроници
каже да је Стефан под утицајем своје жене одбацио шизму. 384 У знатно каснијем периоду
ћемо имати два римокатоличка житија Стефана Провенчаног – светог Симона: једно
написано од стране хрватског језуите Фрање Пејачевића (1707-1781) и једно од стране
руског језуите Ивана Михајловича Мартинова (1821-1894). Наравно, ова житија су настала
као римокатоличка прозелитска средства; она покушавају да српског краља и целу
династију Немањић прикажу као римокатолике без обзира на историјске чињенице. 385 У
382
383
За више о обредима крунисања у Европи у Средњем веку види: R. Woolley, Coronation Rites, Cambridge:
Cambridge University Press, 1915; K. Thomson, The Development of the Medieval English Coronation: from Edgar
to Edward II, bachelor’s thesis, College of Liberal Arts and Sciences University of Illinois, Urbana, Illinois, 1987.
384
Б. Стојковски, Слика римокатолика у делу Данила II, Црквене студије, год XVI, бр. 16/2, Ниш: 2019, 553-
554.
385
За више о овим житијима види: Б. Стојковски, Римокатоличка рецепција и житије Стефана
Првовенчаног – Светог Симона. Историја, култ, прозелитизам, Српска краљевства у Средњем веку:
Зборник радова са међународног научног скупа одржаног од 15. до 17. септембра 2017. у Краљеву, у част
обележавања 800 година од крунисања Стефана Немањића (Првовенчаног), Краљево: 2017, 199-214.
96
сваком случају, Стефаново крунисање од стране папског легата и могуће изговарање
Символа вере са интерполацијом Filioque могли би послужити као капија продора
западног богословског утицаја у Србију.
Стефанов брат св. Сава је био свестан опасности приближавања Западу. Још пре
оснивања архиепископије је, у својству игумана Студенице, преузимао кораке који су
водили јачању источног утицаја. Студенички типик, као претходно и хиландарски,
саставља по узору на типик манастира Богородице Евергетиде у Цариграду. 386 Као први
српски архиепископ, он се борио против латинског богословља. У Законоправилу св. Сава
каже да су римски хришћани ван саборне Цркве, те наводи латинска учења и праксе које
се разликују од православних, осуђујући ове новотарије као погрешне.387 Приликом
састављања Законоправила св. Сава је пазио да се не унесе било какве елементе који би
подстакли развој источног папизма. Нема списа О првенству пресветог престола
Константиновог града нити Константинове даровнице.388 Поред осуде западних учења,
Сава се трудио да Србију културно и државно веже за Исток. То се нпр. види у живопису
Студенице и Милешеве. Свети Сава је био иза живописа Студенице 1208/9, где можемо
видети утицај источног ромејског света. Натписи студеничког зидног сликарства истичу
да је Немања сват цара грчког кир Алексе. Ово се дешава 1208/9. године – тада Евдокија,
кћер цара Алексија III Анђела, више одавно није била у браку са Стефаном, а Алексије III
није био византијски цар; Византија чак више није ни постојала, јер су је крсташи
срушили 1204. године.389 Да се закључити да архиепископ Сава I овим подсећањем на
некадашњу везу српског и грчког двора покушава да ојача везе са Истоком. Сличне
мотиве имамо и у милешевском живопису, иза кога такође стоји први српски
архиепископ. У припрати Милешеве је на северном зиду осликан краљ Владислав са
члановима своје породице, којој је на челу св. Симеон Мироточиви, док су на јужном цар
386
Љ. Максимовић, Србија и последице IV крсташког рата, Међународни научни симпосион: 950 година од
Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), 18-19. новембар 2004, Р.
Поповић, Д. Перовић, Београд: Православни богословски факултет, 2004, 68.
387
За више о Савином односу према Латинима у Законоправилу види: М. Петровић, Црквенодржавне идеје
Светог Саве између Цариграда и Рима, Европа и Срби: Зборник радова са међународног научног скупа
одржаног од 13. до 15. децембра 1995, Београд: Историјски институт САНУ, Нови Сад: Православна реч,
1996, 99-114.
388
389
Г. Суботић, Љ. Максимовић, Свети Сава и подизање Милешеве, Византијски свет на Балкану, књ I,
Београд: 2012, 98-100.
97
Константин и царица Јелена, а поред њих је особа у орнату византијског владара,
највероватније цар Алексије III Анђео. Уз портрет Стефана Првовенчаног стоји: Стефан,
син светог Симеона Немање, зет цара грчког кир Алексија.390 Живописање Милешеве је
временски још удаљеније од прекида брака Стефана Провенчаног и Евдокије Анђео и
првог пада Византије – Милешева је највероватније осликана 1234. године391 – али мотив
Стефана Првовенчаног као византијског зета опстаје, што нам говори о истрајности
Савине идеје везаности Србије за Исток.
Велики изазов је Српској Цркви представљала Лионска унија – унија коју је

Цариградска Црква склопила са Римом на сабору у Лиону 1274. године која је трајала до
1283. године.392 У оквиру припрема за склапање уније, византијски цар Михаило VIII
Палеолог покушава да укине аутокефалију Српској и Бугарској Цркви. Он 1272. године
издаје царску грамату којом се настоји успоставити црквени поредак из доба цара
Василија II Бугароубице, што би значило подвођење епархија Српске архиепископије и
Бугарске патријаршије под јурисдикцију Охрида. Овај затев за укидањем Српске и
Бугарске Цркве се помиње и у једном царевом писму на латинском језику упућеном папи
Гргуру X, послатом пред крај рада Лионског сабора. У овом писму се помиње и
сагласност поменутих Цркава да се склопи унија, изражена неким писмима упућеним
цариградском патријарху Јосифу.393 Старија српска историографија је једногласно тврдила
да су тврдње византијског цара лаж. У прилог овој тези је навођено да се престало са
помињањем имена васељенског патријарха на службама, као и то да је Српска Црква
наставила да постоји као аутокефална. Међутим, писмо папе Николе IV бугарском
патријарху Јоакиму III из 1291. доноси занимљиве податке. Папа Никола патријарха
Јоакима, ког назива архиепископом, подсећа на њихов сусрет у Цариграду. Папа Никола
IV је пре отпочињања свог понтификата, у време непосредно након потписивања Лионске
уније, био један од чланова римокатоличке делегације која се нашла у Цариграду ради
спровођења уније. Тада се звао Јероним и можемо закључити да се тада срео са
390
Исто, 99-100.
391
Исто, 102.
392
Р. Поповић, Појмовник црквене историје, Београд: Висока школа – Академија Српске православне цркве
за уметности и консервацију, 2014, 205-208.
393
Ј. Тарнанидис, Аутокефалија Српске и Бугарске Цркве у плановима цара Михаила VIII Палеолога и
унионистички сабор у Лиону, Међународни научни симпосион: 950 година од Великог раскола (1054) и 800
година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), 18-19. новембар 2004, Р. Поповић, Д. Перовић, Београд:
Православни богословски факултет, 2004, 101-107.
98
поглаваром Бугарске Цркве. Ово писмо нам сведочи о томе да је Бугарска Црква имала
активни однос са Цариградом и Римом по питању склапања уније.394
С обзиром на постојање контакта Бугарске, Цариградске и Римске Цркве у доба

Лионске уније, да ли је могућ некакав српски и бугарски пристанак на унију уочи
Лионског сабора? Одговор није лако пронаћи. Српска Црква до тог времена није била
наклоњена унији, док је Бугарска Црква од 1204. до 1235. године била у унији са Римом. 395
Могућа веза Српске Цркве и византијске припреме за унију јесте архиепископ Данило I
(1271-1272). О њему немамо пуно података. Његов каснији наследник на катедри, Данило
II, о њему каже да је ради неког дела смењен са архиепископског престола, не откривајући
које је дело у питању.396 Смена Данила I и довођење на архиепископски престо Јоаникија
I, човека оданог краљу Урошу I толико да је по Урошевом свргавању са престола одлучио
да напусти положај поглавара Српске Цркве, можда има утемељење у питању уније. У
науци се јављају две супротне теорије: једна да је Данило I био противник уније, те га је
краљ Урош I сменио како би довео присталицу уније и друга да је Данило I био
присталица уније, те га је Урош I сменио како би довео противника уније.397 Друга теорија
изгледа вероватније. Наиме, ромејски цар Михаило VIII Палеолог доноси грамату којом
укида аутокефалију Српске Цркве исте године кад је архиепископ Данило I смењен, а
знамо да је српски краљ Урош I био непријатељ цара Михаила VIII и савезник
сицилијанског краља Карла Анжујског. Карло Анжујски је стварао један антивизантијски
војни савез који је за циљ имао рушење новообновљене ромејске државе и обнову
крсташког Латинског царства у Цариграду. Спречавање ове опасности уз помоћ папске
интервенције јесте разлог Михаиловог посезања за унијом.398 Лионска унија је, дакле,
била политички уперена против Уроша као једног од Карлових савезника, те он свакако не
би доводио на архиепископски престо присталицу такве уније. Можда је Михаило
приволео српског архиепископа Данила I за унију, подривајући тако свог противника
Уроша, те је Урош као реакцију на ово сменио архиепископа и довео себи лојалног човека
394
М. Антоновић, Срби и Лионска унија: неуспео покушај приближавања, Међународни научни симпосион:
950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), 18-19.
новембар 2004, Р. Поповић, Д. Перовић, Београд: Православни богословски факултет, 2004, 116.
395
396
397
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 364-366; М. Антоновић, Срби и
Лионска унија: неуспео покушај приближавања, 117-119.
398
О политичким збивањима уочи Лионске уније види: Г. Острогорски, Историја Византије, 516-523.
99
на трон светог Саве. Наравно, могућа наклоњеност унији српског архиепископа Данила I
остаје у равни теорије.
Унија склопљена у Лиону није заживела. Њој су се оштро противили црквени кругови
у Цариграду, на челу са патријархом Јосифом који је због тога и смењен, као и сам народ.
У Риму су знали да се унија не спроводи, те су 1277. и 1279. слали мисије на Исток, али
безуспешно. Унија се кренула распадати још за време цара Михаила VIII, кад је папа
Мартин IV 1280. године одлучио цара од Цркве. Унију је одбацио Михаилов наследник
цар Андроник II Палеолог (1282-1328), који је сазвао сабор 1283. године на коме је унија
осуђена.399 Након ове кризе, Српска Црква ће морати да се избори са домаћим покушајима
уније. Унији су, као политичком средству, посезали краљ Стефан Урош II Милутин и цар
Стефан Урош IV Душан. Додуше, за разлику од Палеолога, немањићки владари никад
нису успели да склопе унију.400
Архиепископ Никодим (1317-1324) и архиепископ Данило II (1324-1337) су активно

радили на јачању православног богословља у Србији. Данило II у Пећи, тадашњем
седишту Српске Цркве, диже једну грчку школу. Данилов биограф нам саопштава да је
Данило II у Пећи подигао Богородичину цркву у којој су устав држали монаси грчког
народа.401 Архиепископ Данило II је имао негативан став према Римокатоличкој Цркви.
Тај став провејава кроз његове списе. Када говори о римокатоличанству, он га увек назива
латинском вером, док термин хришћанство користи само за православље.402
Најупечатљивији цитат је вероватно онај о одбацивању хришћанства од стране
византијског цара Михаила VIII Палеолога, односно о склапању Лионске уније: „Јер овај
хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом предатељу који одступи од
светлости у таму, као што и овај Палеолог одлучивши се од хришћанске вере, узе веру
399
И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 366; Р. Поповић, Појмовник црквене
историје, 208.
400
О овим покушајима уније је било више речи раније, у одељку насловљеном Однос Милутина, Стефана
Дечанског, Душана Силног и Уроша Нејаког према римокатоличкој јерархији.
401
Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, књ 1, 131.
402
Н. Цвитковац, Архиепископ Данило II, „хришћанска вера“ и фрањевци, Баштина, св. 44, Приштина-
Лепосавић: 2018, 123-125; Б. Стојковски, Слика римокатолика у делу Данила II, 546.
100
латинску.“403 У наставку Данило II говори о царевој смрти уз цитат из Псалма Давидових:
„Љута је смрт грешника“, те Михаила назива нечастивим царем.404
Временом су Срби свакако примали идеје са Запада. Иако одсутна у самој доктрини
Српске Цркве, западна мисао се могла срести у народу мимо црквеног учења. Као пример
може послужити надгробна плоча протовестијара Томе Борислава у манастиру Сопоћани,
датована на период између 1346. и 1371. године. Ова плоча носи занимљив натпис: Ја сам
био као ви, а ви ћете бити као ја. Наглашена идеја о пролазности урезана у надгробну
плочу јесте западног порекла.405
4.1.4. Западни утицај на српску црквену уметност
Српска црквена уметност, пре свега архитектура, претрпела је велики западни утицај у
немањићком периоду. Рашки стил, стил којим се назива група монументалних
манастирских цркава грађених на простору немањићке државе у другој половини XII и у
XIII веку, као и поједини манастири каснијег периода, нпр. Високи Дечани, Бањска и
Архангели код Призрена, обилује западним утицајима. Храмови рашког стила су
симбиоза источног и западног начина грађења. Општа архитектонска решења су
византијска, а споља су фасаде обрађене на романски начин. Утицаји романике су
очигледни и паралеле се могу наћи у Апулији, на катедралама у Барију и Транију. Утицаји
из Италије долазили су преко српског приморја.406 Међу најзначајније представнике овог
стила спадају манастири св. Николе и св. Богородице у Топлици, Ђурђеви Ступови,
Студеница, Жича, Милешева, Морача, Сопоћани, Високи Дечани и Бањска.407
403
Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, 140. За анализу Данилових описа српских
краљица западног порекла види: Б. Стојковски, Слика римокатолика у делу Данила II, 545-558.
404
405
В. Иванишевић, Развој хералдике у средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института
XLI, 2004, 219.
406
П. Симић, Црквена уметност, 196-198.
407
Исто, 199- 233.
101
Архитектонски је занимљив манастир Градац, чији се храм такође убраја у грађевине
рашког стила. Архитектура Градца има чак елементе готике.408
Велика инспирација градитеља и скулптора рашких православних храмова била је

римокатоличка катедрала светог Трифуна у Котору. На олтарској апсиди студеничке
Богородичине цркве примећујемо троделни прозор романичке спољне обраде, за који је
инспирација готово сигурно дошла из Котора, односно которске катедрале.409 Из Котора је
у Рашку стигао и структурални систем са крстастим сводовима ојачаним ребрима
правоугаоног пресека. Овај систем, на источнојадранско подручје пренет из ломбардске
архитектуре, у Котору је примењен нешто више од пола века након градње сводова цркве
св. Амброзија у Милану. Овај узор из Котора се најпре јавља на улазној кули цркве св.
Ђорђа у Расу, затим у Радослављевој припрати у Студеници и у кули ексонартекса у
Жичи.410 Которска катедрала св. Трифуна је била донекле инспирација и зидарима Градца,
што се закључује по храмовским капителима и орнаментима на њима.411
Немањићи су за мајсторе својих задужбина често узимали римокатолике из приморја.

Најпознатији је вероватно фра Вита, протомајстор из Котора. Он је био неимар манастира
Високи Дечани и његово име је уклесано изнад јужних врата манастирске цркве. 412
4.2. Западњачки елементи у немањићкој државној управи и

свакодневном животу
Немањићка држава се територијално нашла на размеђу хришћанске источне (ромејске)

и западне (европске римокатоличке) културе, што се одразило и на државно уређење и
свакодневни живот. „Царска идеологија, са једне стране, и витешко-дворска култура са
друге, прожимале су се на тлу средњовековне Србије остављајући своје трагове у
408
Исто, 198.
409
М. Чанак-Медић, Которска катедрала Светог Трипуна као инспирација, 246.
410
Исто, 248.
411
Исто, 248.
412
О животу и делу Вите Которанина подробније у: Р. Ковијанић, Вита Которанин, неимар Дечана.
102
дипломатици, новчарству и свакодневном животу.“413 Тако у немањићкој Србији, која је
несумњиво припадала тзв. византијском комонвелту, налазимо пуно западних културних
елемената.
Западне културне елементе срећемо још од доба оснивача лозе, Стефана Немање. Када
говори о Немањином сукобу са браћом код Пантина, Првовенчани каже: „И узевши
знамење животворног крста и копље дато му од Владике, иђаше са смелошћу насупрот
многим народима.“414 Видимо да је Немањино оружје копље „дато му“ од Бога. Овај
мотив светог копља је био чест на Западу. Свето копље је у раном Средњем веку
најважнија инсигнија германских краљева. У Угарској је током XI века позлаћено копље
било симбол власти угарских краљева.415 Чини се да ова Немањина владалачка инсигнија
има западно порекло.
Ритуал потчињавања Стефана Немање византијском цару Манојлу I Комнину из 1172.

године, који описује Јован Кинам, има западно порекло. Кинам Немањино потчињавање
описује овако:
„А овај, иако је са свих страна прикупио безбројну савезничку војску, прво побеже као
да му је страх душу опсео, а затим, пославши цару посланике, мољаше да добије
помиловање за зла дела. Не постигавши ништа тиме, затражи да му се дозволи да у
безбедности лично изађе пред цара. Пошто је цар пристао, он дође и приступи престолу
(βήμα) откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око
врата, са мачем у руци, предајући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим,
цар му опрости кривицу. Завршивши то с успехом, цар напусти српску земљу имајући у
својој пратњи и архижупана.“416
На сличан начин се 1159. године Манојлу потчинио Рено од Шатијона, крсташки кнез
Антиохије.417 Поред Реноа, имамо пример становника Земуна од којих је цар Манојло
1165. године захтевао исти ритуал потчињавања, а на сличан начин се 1180. године са
413
В. Иванишевић, Развој хералдике у средњовековној Србији, 213.
414
415
М. Благојевић, Српска државност у Средњем веку, 117.
416
Византијски извори за историју народа Југославије, том IV, уред. Г. Острогорски, Ф. Баришић, Београд:
Византолошки институт САНУ, 1971, 103-104.
417
М. М. Вучетић, Ритуал потчињавања Стефана Немање цару Манојлу I Комнину (1172), Зборник радова
Византолошког института L, 2013, 495-496.
103
царем Манојлом измирио Андроник Комнин, Манојлов брат од стрица и каснији цар. 418
Овај ритуал се назива дедиција (deditio), представља испланирану инсценацију у
присуству јавности као сведока, а у сврху избегавања ескалације сукоба и састоји се из два
дела: у првом делу се један од учесника покорава другоме, а у другом делу супротна
страна даје опрост ономе ко се покорава. Овај ритуал има црквено порекло и сматра се да
је из Цркве прешао на секуларно подручје на прелому VIII и IX века. На Западу имамо
пуно примера таквих дедиција (deditiones) у Средњем веку, а на Истоку се први пут јавља
у XII веку, са већ поменутим покоравањем Реноа од Шатијона византијском цару. 419 Када
узмемо у обзир редослед првих дедиција у византијском свету – најпре се потчињава један
западни племић 1159. године, затим Мађари из Земуна 1165, српски владар 1172. и најзад
један ромејски великаш 1180. године – свакако се види латински корен овог обичаја.
Објашњење појаве овог западног обичаја у Византији вероватно треба тражити у личности
Манојла Комнина. Познато је да је цар Манојло био под утицајем латинског Запада, што
су његови савременици критиковали.420 Овај западни ритуал је, као што видимо,
посведочен у српском политичком животу у ширем византијском оквиру – он је наметнут
од Византије – тако да га не можемо сматрати директним латинским утицајем на
немањићку Србију, али је за општу слику о западном утицају на Србију вредан помена.
Најзначајнији и очигледни показатељ западног утицаја на Немањиће јесте краљевска

титула коју су владари из ове династије носили од 1217. до 1346. године. Већ је речено да
је српска краљевска круна стигла са Запада, из Рима, али је значајно рећи да је сама идеја
о краљевству Србима дошла са запада. Византијска титулатура не познаје титулу краља.
Титула василевс (βασιλεύς), која је у античка времена означавала хеленске краљеве, се од
Ираклијевог доба званично почела користити за ромејског цара. Стога, Ромеји нису имали
ни домаћу реч за краља, те су западњачку краљевску титулу описивали латинском
позајмљеницом рекс/рикс (гр. ῥήξ, од латинског rex), а није им било страно да игноришу
западњачку титулатуру и краљеве једноставно опишу неким уопштеним термином за
владара као што је архонт.421 У X и XI веку краљеви се обично описују византијском
418
Исто, 498-499.
419
Исто, 496-497.
420
Исто, 500-501.
421
За више о византијској титулатури и политичком светоназору: The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A.
P. Kazhdan, New York: Oxford University Press, 1991, 264; G. Ostrogorsky, The Byzantine Emperor and the
104
титулом ексусијаст.422 За угарске краљеве Византинци су у XI веку користили словенску
позајмљеницу краљ (кралис; κράλης), коју ће користити и за српске краљеве од XIII
века.423 Наравно, не треба занемарити то да је Србија на првом месту припадала
византијском источном свету. Западњачко краљевско достојанство уклопљено је у
ромејску владарску идеологију. Придружујући краљевској титули назив самодршца,
српски владари још од Стефана Првовенчаног настоје да своју власт прикажу као царску,
односно да истакну суверенитет који је изворно и аутентично припадао царској власти. 424
Јак утицај Запада се примећује и у развоју друштвеног система средњовековне

немањићке државе. Временом српска родовска и војничка аристократија придобија све
већа права над жупским и сеоским земљиштем. Постепено се у средњовековној Србији
тако рађа нови друштвени слој – феудални господари.425 Током XIV века се у повељама
често помињу баштине. Баштина је посед у неприкосновеном власништву појединца који
се наслеђивао. Душанов законик се на више места бави баштинама. Развитком феудалних
односа слободно сељаштво нестаје и ретко се могу наћи баштиници који нису
властелини.426 Класични западни феудализам, који се развио и у немањићкој Србији, није
био друштвено уређење Византије. У Византијском царству се у XI веку развија систем
проније, који је у неким елементима сличан западном феудалном систему, али има битне
разлике по питању власништва над земљом. Пронија је била земљишни посед који је цар
давао неком истакнутом грађанину царства на кориштење, али пронија није постајала
лична својина онога коме је дата – он је могао њом да се служи, да насели зависне сељаке
(парике) на њу и од њих живи, но, пронија је остајала у власти цара. Пронијари су били у
обавези да учествују у ратном походу за цара, нису могли да праве промене на пронији и
враћали би је цару по завршетку њихове службе, мада су многи од њих остајали пронијари
до смрти. Пронија није била наследна, те након смрти пронијара његови синови нису
имали право на тај посед. Систем проније остаје основа византијског друштвеног уређења
Hierarchical World Order, The Slavonic and East European Rewiew, vol. 35, no. 84, 1956, 1-14; E. Chrystos, The
Title Βασιλευς in Early Byzantine Internatilonal Relations, Dumbarton Oaks Papers, vol. 32, 1978, 29-75
422
П. Коматина, Византијска титула Константина Бодина, 63-67.
423
Исто, 70.
424
С. Марјановић-Душанић, Д. Војводић, Образац царства – идеја и слика власти у Србији (1299-1371),
Византијско наслеђе и српска уметност II: Сакрална уметност српских земаља у Средњем веку, Београд:
2016, 305.
425
Историја српског народа, књ. I, 358-359.
426
Лексикон српског средњег века, 31-34.
105
до нестанка царства.427 Јака централна власт цара је спречавала развој западног типа
феудализма који нужно подразумева децентрализацију државе. Сва власт је била у рукама
цара, а сви остали грађани царства су били само то – грађани царства, подређени цару.
Систем проније се од Милутиновог времена донекле јавља и у Србији, где је то било
могуће, али се он разликује од изворног ромејског система.428
Повезано са западним феудализмом, у немањићкој Србији се јављају витезови –

карактеристично западна феудалистичка друштвена конструкција. На надгробној плочи
Франческа де Саломоне у катедрали града Тревиза пише да је Франческо 25. марта 1304.
године од стране рашког владара Уроша (Милутина) обдарен витешким појасом. Ово нам
показује да је титула витеза била позната у немањићкој држави почетком XIV века. 429
„Речи написане на Франческовом надгробном споменику осликавају уобичајену форму
додељивања витешког достојанства у западном свету тога доба. Оне пружају јасну
назнаку о продирању и присуству феудалних обичаја у средњовековној Србији.“430
Током немањићког периода у Србију продире западњачка хералдика. Сачувани печат

краља Владислава са повеље Дубровнику из 1240. године има представу владара на коњу
у галопу, што се може везати за западну ритерску иконографију. На аверсу печата
представљен је краљ који седи на трону и у десној руци држи скиптар, а у левој крст. Ово
је симбиоза западне и византијске иконографије – сама композиција и мотив трона су
западњачки елементи, док је владар одевен у источњачку византијску одежду. Јаке
западне елементе има и печат краља Уроша I са повеље Дубровнику из 1254. године. 431
Западњачки грбовски систем се потпуно прихвата у време Стефана Душана. У то време
хералдика продире и у редове властеле. Јављају се грбови који указују на узоре у
германској хералдици. Вероватно су немачки племићи у Душановој телесној гарди, на
челу са витезом Палманом, из своје домовине донели грбове својих породица, те се српска
хералдика развијала по овом узору. Примећује се велика сличност између грбова
427
Исто, 589-590.
428
Исто, 590.
429
А. Узелац, Најамничке војске краља Стефана Уроша II Милутина, 19; A. Uzelac, Foreign soldiers in the
Nemanjić state, 76.
430
А. Узелац, Најамничке војске краља Стефана Уроша II Милутина, 20.
431
В. Иванишевић, Развој хералдике у средњовековној Србији, 214.
106
насликаних у тзв. Циришком грбовнику (око 1340) и српских великашких грбова из
времена Српског царства.432
Утицај Запада можемо наћи и у самој терминологији средњовековних српских писаца.

Српски језик је радије прихватио изведенице из латинског корена graec- (на словенском
грькь-) него из изворне грчке основице ελλ(ην)-. Латински облик апсолутно преовлађује у
словенским језицима, а у српском језику то уопште није чудно с обзиром на историјске
околности. Међутим, примећујемо да у српским средњовековним изворима термини
изведени из латинског корена graec- носе и западњачки политички смисао. Употреба
израза Graecus на Западу након крунисања Карла Великог за цара (800) је била својеврсни
атак на византијску државну идеологију, оспоравање права Ромејском царству на римско
наслеђе.433 Источно римско царство – Византија – се на овај начин везивало за грчки
народ, односно земље насељене Грцима, а не за римску идеју универзалног царства.
Обрисе ове политичке конотације налазимо код Немањиних синова: краља Стефана
Првовенчаног и архиепископа Саве I. Византијски цар Алексије III Анђео се назива
грчким царем, а разни крајеви које је Немања освојио од Византије (Лаб, Дубочица,
Загрлата итд) се називају грчким земљама, иако њихово становништво уопште није било
грчко у етничком погледу. Свети Сава користи речи корена грькь- у два значења: у
политичком (па у том смислу говори о Алексију III као о грчком цару и o Цариграду као о
некадашњој грчкој земљи коју су освојили Латини) и у етничком (нпр. када каже да су над
ковчегом почившег Симеона појали Грци, Ивирци, Руси, Бугари).434 Занимљив је пример
краља Стефана Првовенчаног који владара Латинског царства Хенрика I Фландријског
назива грчким царем: „Јер нечастиви побуни два цара да ожалосте мене, угарског краља,
по имену Андрију, и цара грчког званог Јерис Филандар.“ 435 Стефан не оклева да једног
западњака и владара једне крсташке државе назове грчким царем, што нам говори да ко
год држи Цариград може бити сматран грчким царем. Овде се под епитетом грчки крије
византијско државно наслеђе: римски, односно, из западне политичке перспективе, грчки
432
Исто, 214-221.
433
Љ. Максимовић, Значење речи Грк и Јелин у српским средњовековним изворима, Зборник радова
Византолошког института XXXVIII, 1999/2000, 215-217.
434
Исто, 217-219.
435
107
статус владара у Цариграду.436 За Доментијана је Византија грчко царство, али поред
одреднице грчки он за Алексија III користи и изразе цариградски и источни цариградски
цар. У XIV веку долази до промене у терминологији српских писаца. Најзначајнији писац
овог времена, Данило II, византијског цара Андроника II Палеолога назива васељенски
грчки цар, васељенски цар Новог Рима, Константинопоља и самодржавни цар Велике
Романије. Андроникову државу назива грчко царство и грчка земља, али користи и назив
Велика Романија.437 Примећујемо да се стара терминологија која римски идентитет
Византије прикрива епитетом грчки и даље користи, али се тежи поменути и право
(римско) лице Источног царства. Ова промена у терминологији долази истовремено са
Милутиновим ширењем државе на југ и јачом византизацијом српске државе. Можемо
претпоставити да су ова два међусобно повезана, тј. да су српски писци XIV века писали у
складу са византизацијом српске државе, а можда и величајући српска освајања на штету
Византије тако што су Византију називали њеним римским именом. Но, ово окретање
Истоку није истисло називање Ромеја Грцима. Тако видимо да је Стефан Урош IV Душан
у српској верзији своје титуле цар Србљем и Грком, док је у грчкој верзији цар Србије и
Романије.438
Занимљиво је да код самих писаца немањићке Србије можемо наћи идентификацију са

Западом. Тако Доментијан, значајан писац XIII века, Немању и Саву назива светлима
Истока која су просветлила своју западну отаџбину. Исти писац светог Саву, приликом
посете александријском патријарху, карактерише као западног архиепископа.439 Теодосије
Немањину државу географски одређује овако: „на истоку се Илирији приближавајући, а
на западу на Римску област наслоњени.“440 Изгледа да је немањићка Србија од стране
домаћих писаца неретко сматрана делом Запада у културно-државном, а делом Истока у
црквеном погледу.
436
Љ. Максимовић, Значење речи Грк и Јелин, 219.
437
Исто, 221-222.
438
Лексикон српског средњег века, 790.
439
С. Ћирковић, Средњовековна Србија између Запада и Истока, Работници, војници, духовници: Друштва
средњовековног Балкана, приред. В. Ђокић, Београд: Equilibrium, 1997, 380.
440
Теодосије, Житије Светога Саве, прев. Л. Мирковић, прир. Д. Дојчиновић, Бања Лука: Арт Принт, 2016,
25.
108
Закључак
Из свега напред реченог се да закључити да је римокатоличка страна немањићке

Србије незаобилазна за потпуно разумевање ове државе. Иако византијска православна
култура избија у први план, латинска римокатоличка култура стоји не толико у њеној
сенци колико као њена десна рука, други без кога је први незамислив.
Видимо да су римокатолички становници немањићке Србије били значајан привредни

елемент у друштву. Српска средњовековна трговина је била незамислива без
римокатолика из домаћих зетских градова и Дубровчана, док је рударство почивало на
римокатоличким колонијама Саса. Српска држава је била дом и бројним римокатоличким
Арбанасима, а њене војне редове често су попуњавали римокатолички плаћеници.
Римокатолици су у православној Србији имали своју архиепископију, основану чак пре

православне Српске архиепископије. Римокатоличка Барска архиепископија је била
домаћа Црква у пуном смислу те речи. Поред Барске архиепископије, српска држава је
обухватала и Которску епархију, потчињену архиепископији у италијанском Барију, затим
епархије Дубровачке и Калочке архиепископије. Можемо рећи да је римокатоличка
јерархија у немањићкој Србији била развијена и добро устројена, што је свакако продукт
богате историје и значаја римокатоличке заједнице у држави.
Поменути привредни значај, као и питање односа са државама латинског Запада,

начинио је од српског римокатоличког становништва битан политички фактор који су
Немањићи морали имати на уму. Судбину државе су на немањићком двору, поред
православних владара и великаша, кројили и римокатолички племићи. Барска
архиепископија је такође имала жив однос са српским двором. Ово се најбоље показало
приликом барско-дубровачког црквеног спора, где је Барска Црква на својој страни имала
политичку моћ краља Уроша I. Немањићи су неретко даривали и римокатоличке светиње,
пре свега базилику св. Николе у Барију, са друге стране Јадрана.
Присуство и снага западног римокатоличког елемента у Србији довели су до

приметног прожимања са источном византијском културом. Од друштвеног уређења,
109
преко црквене уметности, па до саме терминологије, Србија под династијом Немањић
одише преплитањем Запада и Истока.
110
Библиографија
Извори:
- Византијски извори за историју народа Југославије, том IV, уред. Г. Острогорски, Ф.

Баришић, Београд: Византолошки институт САНУ, 1971.
- Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских; Службе, приред. Г. Мак

Данијел, Д. Петровић, превод Л. Мирковић, Д. Богдановић, Д. Петровић, Београд:
Просвета, 2008.
- Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, прев. Л. Мирковић, Стара
српска књижевност у 24 књиге, Књига четврта, Београд: Просвета, Српска књижевна
задруга, 1988.
- Душанов законик, уред. Данило Јокановић, Београд: Граматик, 2014.
- Константин Порфирогенит, О темама (De thematibus); О народима (De administrando

imperio), прев. С. Бербер, Београд: Мандала, 2014.
- Љетопис попа Дукљанина, прев. С. Мијушковић, Стара српска књижевност у 24 књиге,

Књига прва, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988.
- Свети Сава, Сабрани списи, прев. Л. Мирковић и Д. Богдановић, Стара српска

књижевност у 24 књиге, Књига друга, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1986.
- Стефан Првовенчани, Сабрана дела, прев. Љ. Јухас Георгиевска, Београд-Краљево: 2017.
- Теодосије, Житије Светога Саве, прев. Л. Мирковић, прир. Д. Дојчиновић, Бања Лука:
Арт Принт, 2016.
- Anonymi Descriptio Europae Orientalis: Анонимов Опис источне Европе, Т. Живковић, В.

Петровић, А. Узелац; прев. Д. Кунчер, уред. С. Рудић, Београд: Историјски институт,
2013.
111
- Gesta Regum Sclavorum, уред. Т. Живковић, Београд: Историјски институт; Никшић:
Манастир Острог, 2009.
Литература:
- Антоновић Милош, Срби и Лионска унија: неуспео покушај приближавања,

Међународни научни симпосион: 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од
пада Цариграда у руке крсташа (1204), 18-19. новембар 2004, Р. Поповић, Д. Перовић,
Београд: Православни богословски факултет, 2004, 113-130.
- Благојевић Милош, Арбанаси у светлости најстаријих српских извора, Зборник Матице

српске за историју 75-76, Нови Сад: 2007.
- Благојевић Милош, Немањићи и државност Дукље – Зете – Црне Горе, Зборник Матице
српске за историју бр. 83, Нови Сад: 2011, 7-24.
- Благојевић Милош, Српска државност у Средњем веку, Београд: Српска књижевна

задруга, 2011.
- Благојевић Милош, Титуле принчева из куће Немањића у XII и XIII веку, Манастир
Морача, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2006, 33-44.
- Божић Иван, Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку, Глас САНУ CCCXXXVIII,
Одељење историјских наука, књ. 3, Београд: 1983, 11-116.
- Божић Иван, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовековној Србији, Немирно

поморје XV века, Београд: Српска књижевна задруга, 1979, 15-27.
- Бубало Ђорђе, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били

савладари?, Зборник радова Византолошког института, књ. XLVI, 2009, 201-229.
- Бубало Ђорђе, Српска земља и поморска у доба владавине Немањића, књ. 1: Од Сабора у
Расу до Сабора у Дежеву, Београд: „Филип Вишњић“, 2019.
112
- Вучетић Мартин Марко, Ритуал потчињавања Стефана Немање цару Манојлу I
Комнину (1172), Зборник радова Византолошког института L, 2013, 493-503.
- Грујић Радослав М., Православна српска црква, Београд-Каленић-Крагујевац: 1995.3
- Ђекић Ђорђе, Правни положај Саса у Немањићкој држави у 13. веку, Српске органске
студије св. 1, Београд: 2000, 141-154.
- Живковић Валентина, Проповеднички редови у касносредњовековном Котору,

Историјски часопис, књ. L, Београд: 2003, 67-85.
- Живковић Валентина, Религиозност и уметност у Котору: XIV-XVI век, Београд:

Балканолошки институт САНУ, 2010.
- Живковић Тибор, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд: 2006.
- Загарчанин Младен, Хришћанство на простору Бара од оснивања па до краја Средњег

вијека, Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару, приређивач Ј. Б. Маркуш, Бар-
Цетиње: 2016, 25-46.
- Иванишевић Вујадин, Развој хералдике у средњовековној Србији, Зборник радова

Византолошког института XLI, 2004, 213-234.
- Историја српског народа, књ. I: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Д.

Срејовић, М. Мирковић, Ј. Ковачевић и други, Београд: Српска књижевна задруга, 1981.
- Историја Црне Горе: књ. I, З. Бешић, Д. Гарашанин, М. Гарашанин и други, Титоград:

Редакција за историју Црне Горе, 1967.
- Историја Црне Горе: књ. II, том 1, С. Ћирковић, Д. Богдановић, В. Кораћ и други,
Титоград: Редакција за историју Црне Горе, 1970.
- Историја Црне Горе: књ. II, том 2, С. Ћирковић, И. Божић, Д. Богдановић и други,
Титоград: Редакција за историју Црне Горе, 1970.
- Јалимам Салих А., Биљешка о доминиканцима у средњовјековној Србији, Историјски

часопис, књ. XXXVIII, 1991, 221-231.
113
- Јечменица Дејан, Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018.
- Јовић Растко, Краљица Јелена: светитељство Истока и Запада, Јелена – краљица,

монахиња, светитељка, Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир
Градац: 2015, 171-182.
- Ковачевић Јован, Традиција о дукљанском краљевству код Немањића, Историјски

часопис, књ V, Београд: 1955, 291-294.
- Ковијанић Ристо, Вита Которанин, неимар Дечана, Београд: Нолит, 1962.
- Коматина Ивана, Велико краљевство од прва: Крунисање Стефана Немањића и

„традиција дукљанског краљевства“, Историјски часопис, књ. LXV, 2016, 15-34.
- Коматина Ивана, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Београд:

Историјски институт, 2016.
- Коматина Предраг, Византијска титула Константина Бодина, Зборник радова

Византолошког института XLVIII, 2011, 61-76.
- Коматина Предраг, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, Зборник радова

Византолошког института XLIX, 2012, 159-186.
- Копривица Марија, „Држава“ краљице Јелене, Јелена – краљица, монахиња, светитељка,

Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 13-26.
- Копривица Марија, Наследност поповске службе у средњовековној Србији, Црквене

студије, год VIII, бр. 2, Ниш: 2010, 363-373.
- Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд: 1999.
- Максимовић Љубомир, Значење речи Грк и Јелин у српским средњовековним изворима,

Зборник радова Византолошког института XXXVIII, 1999/2000, 215-227.
- Максимовић Љубомир, Србија и последице IV крсташког рата, Међународни научни

симпосион: 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке
114
крсташа (1204), 18-19. новембар 2004, Р. Поповић, Д. Перовић, Београд: Православни
богословски факултет, 2004, 61-73.
- Маловић-Ђукић Марица, Которски властелин Тома Павла Тома, Историјски часопис,

књ. XLVIII, 2001, 56-69.
- Маловић-Ђукић Марица, Пилот у средњем веку, Становништво словенског поријекла у

Албанији: Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21. 22. и
23. јуна 1990. године, Титоград: Историјски институт СР Црне Горе, 1991, 207-220.
- Миљковић Бојан, Немањићи и свети Никола у Барију, Зборник радова Византолошког

института XLIV, 2007, 275-294.
- Митровић Катарина, Копривица Марија, Београдско-мачванска епископија између

православља и католичанства (XI – прве деценије XIV века), Прилози за књижевност,
језик, историју и фолклор, књ. LXXXII, 2016, 3-18.
- Митровић Катарина, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља, Српска

краљевства у Средњем веку: Зборник радова са међународног научног скупа одржаног од
15. до 17. септембра 2017. у Краљеву, у част обележавања 800 година од крунисања
Стефана Немањића (Првовенчаног), Краљево: 2017, 47-83.
- Митровић Катарина, Краљица Јелена и бенедиктинске традиције у Приморју, Јелена –

краљица, монахиња, светитељка, Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени,
Манастир Градац: 2015, 65-81.
- Митровић Катарина, Култ светог Трифуна у средњовековном Котору, Древно

хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори: Зборник радова са научног скупа
одржаног у манастиру Михољска Превлака 17. јануара 2010, Цетиње: Митрополија
Црногорско-приморска, Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ, 2010, 236-277.
- Митровић Катарина, Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције

над католичким парохијама у средњовековној Србији, Споменица академика Симе
Ћирковића, Београд: Историјски институт, 2011, 289-306.
115
- Митровић Катарина, Servitium commune у Которској епископији у 14. и 15. веку,
Историјски часопис, књ. LIV, Београд: 2007, 101-118.
- Мргић Јелена, Северна Босна: 13-16 век, Београд: Историјски институт Београд, 2008.
- Нешковић Јован, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево: 1984.
- Острогорски Георгије, Историја Византије, Београд: Miba books, 2017.
- Пекић Радмило Б., Писани помени манастира Тврдош из XV вијека, Грађа о прошлости
Босне, књ. 8, Бања Лука: 2015, 107-116.
- Пекић Радмило Б., Православно свештенство Требиња у XIV и XV вијеку, Црквене

студије, год. XVI, бр. 16/2, Ниш: 2019, 173-184.
- Петровић Миодраг М., Црквенодржавне идеје Светог Саве између Цариграда и Рима,
Европа и Срби: Зборник радова са међународног научног скупа одржаног од 13. до 15.
децембра 1995, Београд: Историјски институт САНУ, Нови Сад: Православна реч, 1996,
99-114.
- Поповић Даница, Ктитор Мораче и његов култ, Манастир Морача, Београд:

Балканолошки институт САНУ, 2006, 55-72.
- Поповић Марко, Космополитска средина српских градова, Византијско наслеђе и српска

уметност 1: Процеси византизације и српска археологија, Београд: Српски комитет за
византологију, Службени гласник: Византолошки институт САНУ, 2016, 151-157.
- Поповић Марко, Латинске цркве средњовековног града Новог Брда, Ниш и Византија:
Седамнаести међународни научни скуп; Ниш, 3-5. јун 2018, зборник радова XVII, Ниш:
2019, 245-256.
- Поповић Радомир В., Појмовник црквене историје, Београд: Висока школа – Академија
Српске православне цркве за уметности и консервацију, 2014.
- Пурковић Миодраг Ал., Авињонске папе и српске земље, Из српске средњовековне

историје, Београд: Радио-телевизија Србије, 2016, 1-110.
116
- Пурковић Миодраг Ал., Још о Немањином оцу, Из српске средњовековне историје,
Београд: Радио-телевизија Србије, 2016, 251-252.
- Радић Радивој, Византија: пурпур и пергамент, Београд: Evoluta, 2008.
- Радојичић Ђорђе Сп., Завида, отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог
XXIII, књ. 1-4, Београд: 1958, 255-261.
- Симић Прибислав, Црквена уметност: преглед развоја градитељства и живописа,

Фоча: 2007.3
- Слијепчевић Ђоко, Историја Српске православне цркве, књ 1: Од покрштавања Срба до

краја XVIII века, Београд: Catena mundi, 2018.
- Станковић Владан, Утицај папства на Србију и Бугарску крајем XII и почетком XIII
века, Теме XL, бр. 2, 2016, 583-596.
- Стародубцев Татјана, Сакос црквених достојанственика у средњовековној Србији,

Византијски свет на Балкану књ. II, Београд: 2012, 523-548.
- Стојковски Борис, Краљица Јелена и Угарска, Јелена – краљица, монахиња, светитељка,

Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир Градац: 2015, 41-48.
- Стојковски Борис, Римокатоличка рецепција и житије Стефана Првовенчаног – Светог

Симона. Историја, култ, прозелитизам, Српска краљевства у Средњем веку: Зборник
радова са међународног научног скупа одржаног од 15. до 17. септембра 2017. у Краљеву,
у част обележавања 800 година од крунисања Стефана Немањића (Првовенчаног),
Краљево: 2017, 199-214.
- Стојковски Борис, Слика римокатолика у делу Данила II, Црквене студије, год XVI, бр.
16/2, Ниш: 2019, 545-558.
- Суботић Гојко, Максимовић Љубомир, Свети Сава и подизање Милешеве, Византијски

свет на Балкану, књ I, Београд: 2012, 97-106.
- Тарнанидис Јоанис, Аутокефалија Српске и Бугарске Цркве у плановима цара Михаила

VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону, Међународни научни симпосион: 950
117
година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204),
18-19. новембар 2004, Р. Поповић, Д. Перовић, Београд: Православни богословски
факултет, 2004, 101-111.
- Тошић Ђуро, Требињска област у Средњем вијеку, Београд: Историјски институт САНУ,
1998.
- Ћирковић Сима М., Католичке парохије у средњовековној Србији, Работници, војници,

духовници: Друштва средњовековног Балкана, приред. В. Ђокић, Београд: Equilibrium,
1997, 240-258.
- Ћирковић Сима М., Средњовековна Србија између Запада и Истока, Работници,

војници, духовници: Друштва средњовековног Балкана, приред. В. Ђокић, Београд:
Equilibrium, 1997, 377-384.
- Ћоровић Владимир, Историја Срба, Београд: Makibook, 2010.
- Узелац Александар, Каталански најамници Стефана Душана, Војноисторијски гласник,

1/2019, 9-27.
- Узелац Александар, Крсташи и Срби, Београд: Утопија, 2018.
- Узелац Александар, Најамничке војске краља Стефана Уроша II Милутина,

Војноисторијски гласник, 2/2011, 9-27.
- Цветковић Бранислав, Гаврић Гордана, Краљица Јелена и фрањевци, Јелена – краљица,

монахиња, светитељка, Тематски зборник радова посвећених краљици Јелени, Манастир
Градац: 2015, 119-135.
- Цвитковац Немања П., Архиепископ Данило II, „хришћанска вера“ и фрањевци, Баштина,
св. 44, Приштина-Лепосавић: 2018, 121-138.
- Цвитковац Немања П., Верска политика Стефана Драгутина Немањића у светлу српске
и хрватске историографије, Теолошки погледи год. L, бр. 1, 2017, 101-114.
- Цвитковац Немања П., Црквена припадност краља Драгутина после 1291. године,
Баштина, св. 48, Приштина-Лепосавић: 2019, 355-371.
118
- Чаировић Ивица, Вукан Немањић и папа Инокентије III, Acta Patristica, vol. X, 21/2019,
197-214.
- Чанак-Медић Милка, Которска катедрала Светог Трипуна као инспирација неимара и

скулптора рашких храмова, Зборник радова Византолошког института XLIV, 2007, 245-
256.
- Шаркић Срђан, Правни положај странаца у средњовековној Србији, Зборник радова

Правног факултета у Новом Саду, 3/2011, 53-69.
- Chrystos Evangelos K., The Title Βασιλευς in Early Byzantine Internatilonal Relations,
Dumbarton Oaks Papers, vol. 32, 1978, 29-75.
- Draganović Krunoslav, Opći šematizam Katoličke crkve u Jugoslaviji, Sarajevo: 1939.
- Heith-Stade David, Receiving the non-Orthodox: A historical study of Greek Orthodox canon
law, Studia canonica 44, 2010, 399-426.
- Krešić Milenko, Vjerske prilike u Humskoj zemlji (Stonu i Ratu) u Srednjem vijeku,
Hercegovina: Časopis za kulturno i povijesno naslijeđe, 2-2016, 65-94.
- Lala Etleva, Regnum Albaniae, the Papal Curia, and the Western Visions of a Borderline
Nobility, Submitted to Central European University: Department of Medieval Studies, Budapest,
2008.
- Lupis Vinicije B., Povijesni pregled Zahumske (Stonske) biskupije od početaka do 1300.
godine, Zbornik radova s međunarodnog znanstvenog skupa održanog u Mostaru 5. i 6.
studenoga 2009, Zagreb: Hrvatski institut za povijest, 2011, 133-156.
- Mitrović Katarina, Mlečani episkopi Kotora: 1420-1513, Beograd: Magelan Press, 2013.
- Ostrogorsky George, The Byzantine Emperor and the Hierarchical World Order, The Slavonic
and East European Rewiew, vol. 35, no. 84, 1956, 1-14.
119
- Pubblici Lorenzo, Giovanni di Plano Carpini and the Representation of Otherness in the First
Part of the Historia Mongalorum, Золотоордынская цивилизация, 2017, № 10, 38-49.
- Puljić Ivica, Sedam stoljeća otoka Mrkana u naslovu trebinjskih biskupa, Hercegovina: Časopis
za kulturno i povijesno naslijeđe, 1-2015, 89-114.
- Špehar Perica, Tomić Đurić Marka, Architectural, artistic and archaeological traces of the cult
of St. Nicholas in Medieval Serbia, En orient et en occident le culte de saint Nicolas en Europe
(Xe-XXIe siècle), 2013, 229-255.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, New York: Oxford University Press,
1991.
- Thomson Kathryn B., The Development of the Medieval English Coronation: from Edgar to
Edward II, bachelor’s thesis, College of Liberal Arts and Sciences University of Illinois, Urbana,
Illinois, 1987.
- Uzelac Aleksandar, Foreign soldiers in the Nemanjić state – a critical overview, Belgrade
Historical Review VI, 2015, 69-89.
- Woolley Reginald Maxwell, Coronation Rites, Cambridge: Cambridge University Press, 1915.
- Zutshi Patrick N. R., The Avignon Papacy, The New Cambridge Medieval History, vol. VI c.
1300 – c. 1415, ed. M. Jones, Cambridge: Cambridge University Press, 2000, 651-673.
120

Римокатоличка Црква у Немањићкој Србији PDF

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Римокатоличка Црква у Немањићкој Србији PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Римокатоличка Црква у немањићкој Србији

Никола Илић др Владислав Пузовић

бр. индекса: 19/2018

Датум одбране: _______________________

1. РИМОКАТОЛИЧКО СТАНОВНИШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА .............................. 7

1.1. Срби римокатолици и Латини у приморју ....................................................................... 8

1.1.2. Латини у приморским градовима............................................................................. 12

1.1.3. Уређење и значај римокатоличких градова у српском приморју ......................... 14

1.2. Римокатоличке колоније у српској унутрашњости ...................................................... 16

1.2.1. Саси – немачки рудари у немањићкој Србији ........................................................ 16

1.2.2. Тргови и римокатолички трговци у српској унутрашњости ................................. 18

1.3. Албанци (Арбанаси) римокатолици у држави Немањића ............................................ 19

1.4. Западњачки плаћеници у немањићкој војсци ................................................................ 22

2. ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА РИМОКАТОЛИКА У НЕМАЊИЋКОЈ СРБИЈИ ............ 26

2.1. Барска архиепископија .................................................................................................... 27

2.1.1. Барско-дубровачки црквени спор ............................................................................ 31

2.2. Которска епархија ............................................................................................................ 37

2.3. Епархије Дубровачке и Калочке архиепископије на тлу немањићке државе ............ 47

2.3.1. Стонска и Требињска епархија Дубровачке архиепископије ............................... 47

2.3.2. Епархије Калочке архиепископије на тлу немањићке државе .............................. 49

3. ОДНОС НЕМАЊИЋА ПРЕМА РИМОКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ ....................................... 51

3.1.1. Положај Зете (Дукље) у немањићкој држави ......................................................... 52

3.1.2. Однос према римокатоличким трговцима, рударима и најамницима .................. 61

3.2. Однос Немањића према римокатоличкој јерархији...................................................... 65

3.2.2. Однос Стефана Провенчаног, Стефанових синова, Јелене Анжујске и Драгутина

3.2.4. Немањићи као приложници римокатоличких светиња ......................................... 86

4. КУЛТУРНИ И БОГОСЛОВСКИ СУДАР ИСТОКА И ЗАПАДА НА ПРОСТОРУ

4.1. Римокатоличка Црква и помесна Српска Црква ........................................................... 91

4.1.1. Ширење Српске Цркве на рачун Римске у немањићком периоду ........................ 91

4.1.2. Источни утицај на римокатолички клир у немањићкој држави ........................... 94

4.1.4. Западни утицај на српску црквену уметност ........................................................ 101

Закључак ................................................................................................................................ 109

Библиографија ........................................................................................................................... 111

Када говоримо о српској средњовековној династији Немањић и држави коју су они

Међутим, за разлику од других православних држава тог доба, немањићка Србија је

1.1.1. Срби римокатолици у приморју: порекло и њихова историја пре Немањића

Српским средњовековним приморјем сматрамо територију Дукље, Хума и Травуније.

Поред црквених прилика, на западну оријентацију српског приморја утицале су и

Но, политичко слабљење римокатоличке Дукље није утицало на црквене прилике у

Значајан етнички елемент међу римокатолицима у српском примоју били су остаци

О одржавању и утицају староседелаца говоре бројни несловенски топоними у

Романско становништво је било сконцентрисано у градовима, док су градска залеђа

1.1.3. Уређење и значај римокатоличких градова у српском приморју

Освојивши Дукљу, Немања је придобио бројне градове са већинским римокатоличким

Приморски градови су уживали широку аутономију под Немањићима. Имали су

Најзначајнији приморски римокатолички град у држави Немањића био је Котор.

1.2. Римокатоличке колоније у српској унутрашњости

1.2.1. Саси – немачки рудари у немањићкој Србији

Саси се као етничка скупина нису одржали у постнемањићком периоду. Они су се

„У средњовековној терминологији, под 'тргом' су подразумевани и роба којом се тргује

Примећујемо да се римокатоличке парохије у српској унутрашњости у XIII и XIV веку

Када говоримо о римокатоличким трговцима у средњовековној српској држави,

1.3. Албанци (Арбанаси) римокатолици у држави Немањића

Најстарији помен Албанаца у српским средњовековним изворима је записан у

1.4. Западњачки плаћеници у немањићкој војсци

Вероватно најранији помен учешћа најамничких војника у српским сукобима јесте

У грађанском рату Немањиних синова Стефана и Вукана се на Вукановој страни

Активну делатност западњачких најамника у служби српских владара срећемо тек од

Према сведочењу византијског историчара Нићифора Григоре, за Стефана Дечанског

Од свих западних најамника у немањићком периоду вероватно су најпознатији Немци

Када говоримо о организацији Римокатоличке Цркве на простору немањићке државе,

О времену установљења Барске архиепископије у српској науци постоје различита