1

1. POJAM OBLIGACIJE
Obligacija je pravni odnos između dve određene strane na osnovu koga je jedna strana
(poverilac) ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik) određeno davanje, činjenje ili
uzdržavanje od nečega što bi inače imala pravo da čini, a druga strana je dužna da to ispuni.
Npr. kod posluge knjige predmet obligacije nije sama knjiga već davanje, odnosno vraćanje
knjige.
Obligacija je pravni odnos između poverioca i dužnika. Sa stanovišta poverioca, obligacija je
potraživanje (otuda u navedenom primeru poslugodavac je ovlašćen da zahteva vraćanje
knjige), a sa stanovišta dužnika obligacija je dug (dužnik ima obavezu da vrati knjigu i time ispuni
poveriočevo potraživanje). Treba imati u vidu da u jednoj obligaciji potraživanje i dug ne
egzistiraju izolovano, već su oni u simbiozi i zato su potraživanje i dug u korelativnom odnosu.
O pojmu obligacije postoje različita shvatanja ali su sva ona reprodukovanje tradicionalne
klasične formule poznate nam još iz rimskog prava.
Prema Paulusu, suština obligacije nije da se neka stvar učini našom već da se drugi obaveže
prema nama na neko davanje, činjenje ili nečinjenje.
Justinijanove Institucije objašnjavaju obligaciju kao pravnu vezu koja nas obavezuje da nešto
isplatimo. Prema tome, obligacija je pravna veza između dva određena lica od kojih jedno ima
pravo a drugo obavezu da nešto učini ili ne učini (dare, facere, non facere). Postoje različita
shvatanja o pojmu ove pravne veze:
1. Dualističko polazi od stava da se u obligaciji kriju dva odnosa: primarni, koji se sastoji u
ostvarivanju prava poverioca odnosno u izvršenju obaveze dužnika i sekundarni koji se ogleda
se u dužnikovoj odgovornosti za ispunjenje obaveze. Po ovom shvatanju i ostvarivanje prava,
odnosno izvršenje obaveze i odgovornost su elementi pojma obligacije. Ovo shvatanje potiče još
iz rimskog prava, a zastupljeno je u nemačkoj pravnoj teoriji.
2. Monističko polazi od toga da je obligacija jedinstven pravni odnos između, poverioca i dužnika.
Taj pravni odnos je ispunjen pravima poverioca da zahteva od dužnika da nešto preda, učini ili
ne učini, odnosno obavezom dužnika da to ispuni. Odgovornost nije element pojma obligacije
već posledica povrede prava. Drugim recima, sankcija za neizvršenje obaveze dužnika.
Monističko stanovište je prihvatljivije. Obligacija je skup prava poverioca i obaveza dužnika. Iz
tog odnosa ovlašćeno lice ima pravo na tužbu, za ostvarivanje svojih prava. Dužnik koji nije
izvršio svoju obavezu snosi odgovornost prema poveriocu, ali to nije nikakav drugi, paralelni
odnos u obligaciji nego imovinska sankcija za neizvršenje ili neuredno izvršenje obaveze
dužnika. Ona se svodi na naknadu štete ili drugu; posledicu neizvršenja obaveze.
I za monističko i za dualističko shvatanje, zajedničko je da obligacija kao pravni odnos
obezbeduje poveriocu određeno subjektivno pravo koje on ostvaruje prema svom dužniku (inter
partes), a ne i prema svim licima (erga omnes) što je karakteristika stvarnih i drugih apsolutnih
prava. Subjektivno pravo poverioca je relativno jer se odnosi samo na dužnika iz određenog
obligacionog odnosa.
Bilo je međutim i teorijskih pokušaja da se objasni pojam obligacije. Tako je npr. Digijeva teorija
socijalnih funkcija negirala postojanje subjektivnog prava dok Salej nije negirao da je obligacija
subjektivno pravo: ali je primat u pojmu obligacije dao njenom predmetu, svodeći obligaciju pre
svega na vrednost (za poverioca aktivnu, a za dužnika pasivnu vednost). Bilo je ideja da se
obligacija definiše kao odnos između imovina a ne između lica. One su vodile apsurdima kao što
su npr. ugovori sa samim sobom. Svi ovi pokušaji definisanja obligacije nisu imali većeg
značaja. Klasična definicija obligacije je nadživela sve nove ideje, pa je stoga i danas aktuelna.
ZOO ne daje definiciju obligacije.

2. PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJA

Obligacija kao imovmsko pravni odnos - Obligacija je pravni odnos koji omogućuje
poveriocu da od dužnika zahteva davanje, činjenje ili nečinjenje, koje je praćeno pravnom
sankcijom za slučaj neispunjenja zahteva.
Sankcija se ogleda u naknadi štete ili uspostavljanju pređašnjeg stanja. Ostvarivanja
potraživanja su praćena imovinskim interesom poverioca. On se izražava kao određena
novčana vrednost koja je najčešće odgovarajuća ali može biti i neodgovarajuća, kao npr. kod
afekcione vrednosti ili naknade neimovinske štete.
 2
Subjekti obligacionog odnosa - Subjekti obligacionog odnosa su određena lica. To su
poverilac i dužnik, ali ne svaki poverilac niti svaki dužnik, već poverilac i dužnik iz određenog
obligacionog odnosa. Poverioci i dužnici mogu biti i fizička i pravna lica.
Poverilac ima pravo da zahteva neko davanje, činjenje ili nečinjenje i zato je on aktivna strana
obligacionog odnosa.
Dužnik ima obavezu da ispuni potraživanje poverioca i tako izvrši dugovanu radnju što ga i čini
pasivnom stranom obligacionog odnosa.
Kod jednostrano obaveznih ugovora i obligacionih odnosa koji izviru iz prouzrokovanja štete,
neosnovanog bogaćenja, nezvanog vršenja tuđih poslova i drugih izvora, jedna strana je samo
poverilac, a druga samo dužnik. Kod dvostrano tretnih ugovora (kupoprodaja, razmena, zakup)
oba ugovornika su istovremeno i poverioci i dužnici. Postoje obligacije kod kojih poverilačku tj.
dužničku stranu čini samo jedno lice, ali postoje i obligacije u kojima poverilačku tj. dužničku
stranu čini više lica. Ove druge su zajedničke tj. solidarne obligacije koje mogu biti aktivne ili
pasivne, zavisno od toga na čijoj strani ima više subjekata. I kad su strane u obligaciji jedan
poverilac i jedan dužnik, kao i kada su strane više poverilaca i više dužnika, oni uvek moraju biti
određeni imenom i prezimenom.
Obligacioni odnos ima određenu sadržinu - Sadržina obligacionog odnosa proizilazi iz
njenog pojma. Sadržinu obligacionog odnosa čini ovlašćenje poverioca da od dužnika zahteva
određeno činjenje, davanje ili uzdržavanje od činjenja, odnosno obavezu dužnika da
potraživanje poverioca ispuni. Prema tome sadržina obligacije ispunjena je onim što poverilac
može zahtevati od dužnika odnosno onim što dužnik treba da ispuni poveriocu.
Sadržina obligacije se naziva i prestacijom; Svaki obligacioni odnos ima svoju sadržinu. Po njoj
se različite obligacije međusobno razlikuju. Predmet obligacije treba razlikovati od sadržine.
Predmet jeste ono na šta se odnosi sadržina obligacije. Njega čini davanje, činjenje ili
uzdržavanje od činjenja. Davanje se obično preduzima radi prenosa svojine. Činjenje je svaka
druga pozitivna radnja npr. vraćanje duga, uzimanje stvari na poslugu (facere). Uzdržavanje od
činjenja je pasivan odnos prema mogućnosti preduzimanja neke radnje koja je inače dozvoljena:
-npr. nepodizanje visokog zida, niti sađenje visokog drveća zbog suseda. Ono se često naziva i
trpljenje. Prema tome sadržinu obligacije čine prava i obaveze strana u određenom
obligacionom odnosu, dok je predmet ono na šta se obligacija odnosi. Predmet a time i sadržina
obligacije moraju ispunjavati određene uslove da su mogući
(što nije moguće nijesi ni dužan (OIZ CG - Bogišić); ovde je reč kako o pravnoj (postojanje
zabrane) tako i o faktičkoj nemogućnosti), da su dovoljno određeni (mora se znati na šta se
obligacija odnosi, ona može biti tačno određena [obligatio certa] ili odrediva (obligatio incerta)) i da
su dopušteni (sa gledišta pravnog i moralnog poretka).
Obligacioni odnos je relativnog kaktera - Obligacija deluje inter partes - između stanaka, za
razliku od stvarnih prava i drugih apsolutnih prava koja deluju prema svima – erga omnes.
Stvarnopravni odnos se tiče svih lica dok se obligacioni odnos tiče samo stranaka u tom odnosu.
Treća lica su izvan tog odnosa i njima on ne može ni goditi ni škoditi. Razlike između
stvarnopravnih i obligacionih odnosa su u sledećem: stvarnopravni odnos je odnos između
titulara stvarnog prava i svih drugih neodređenih lica koja su dužna da to pravo poštuju [jus in
rem), dok kod obligacije titular prava (poverilac) uspostavlja odnos samo sa dužnikom obaveze
(ius ad rem); predmet stvaroopravnog odnosa je stvar dok je predmet obligacionog odnosa dare,
facere i non facere: stvarna prava ne zastarevaju, ali mogu prestati održajem u korist drugog lica,
dok obligaciona prava podležu zastarelosti posle proteka određenog roka.

3. RAZLIČITOST IZRAZA KOJIMA SE OBELEŽAVA OBLIGACIJA

Naziv obligacija je izveden od glagola obligare što znači vezati tj. obavezati. U rimskom pravu
on nije obuhvatao kompletan odnos, između poverioca i dužnika. Odnosio se samo na
dugovanje - obligatio, a za potraživanje se koristio naziv creditum: Danas naziv obligacija se pre
svega tiče celine odnosa- poverioca i dužnika, ali i danas se pod tim nazivom ponekad
podrazumeva samo dug ili samo potraživanje što je ređe. U materiji hartija od vrednosti naziv
obligacija označava posebnu vstu hartija - pismeno kojim se konstatuje postojanje duga (ona
može biti privatna ili javna isprava). U našem pravu se izraz obligacija često zamenjuje izrazom
obaveza. Ta reč se inače koristi i u upravnom, radnom, krivičnom i prekršajnom pravu
 3

4. RAZVOJ (EVOLUCIJA) OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo spada u red najstarijih pravnih disciplina. Od samih početaka u starom veku
pa do današnjih dana ono prati i reguliše promet dobara, stvari i usluga. Za razvoj obligacionog
prava izuzetan značaj imaju dostignuća rimskog prava. Od primitivne koncepcije obligacije
{nexum manus inectio) ,u Justinijanovo doba rimsko pravo je stvorilo kodifikaciju koja je postala
riznica pravila obligacionog prava od kojih su mnoga i danas u upotrebi. Posle propasti rimske
države, ekonomski odnosi se vraćaju naturalnoj privredi ranog feudalizma, koja je značila
stagnaciju obligacionog pravac'pnbi.se budi4 u kasnom feudalizmu, a ulazi u period snažnog
razvoja u doba francuske buržoaske revolucije sa pojavom robne privrede i slobodnog tržišta.
To je imalo za posledicu pojavu modernih kodifikacija:'(npr. francuski Code Civil, Austrijski
građanski zakonik itd.). Pošto se mnogi instituti obligacionog prava uz izvesne modifikacije i
danas primenjuju. može se stvoriti privid da je obligaciono pravo statično. Ono to nije jer se
stalno prilagođava tržišnim odnosima, ali ono zadržava istu logiku. Pre se može govoriti o večitoj
mladosti obligacionog prava. Ono je i stabilno i promenljivo. Stabilno je jer se mnogi instituti čija
se starost meri vekovima pa i milenijumima primenjuje i danas. Promenljivo je jer se večiti
instituti obogaćuju novim kao npr. konsensualizam, autonomija volje; kolektivni ugovor, "
objektivna odgovornost za štetu, osiguranje.

5. ZNAČAJ OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo je deo građanskog prava koji je posvećen pravnom regulisanju prometa
vrednosti. Ono prati prelaz određenih dobara, stvari i usluga iz imovine jednog u imovinu drugog
lica: Drugim, recima ono se bavi- robnonovčanim odnosima na: unutrašnjem i spoljnom tržištu.
Značaj obligacionog prava u tesnoj je vezi sa stepenom razvoja ekonomskih odnosa u jednoj
zajednici. U rimskom pravu imalo je izuzetan značaj, naročito u periodu procvata ekonomije
rimske države. Taj razvoj je krunisan Justinijanovim institucijama. U feudalizmu je stagniralo jer
u toj epohi dominira naturalna zatvorena privreda, sve do pred kraj te epohe kada tržište ponovo
oživljava. U kapitalizmu značaj obligacionog prava ponovo raste, zajedno sa razvojem tržišnih
odnosa. Pošto je suština tržišta ista u svim epohama, mnogi instituti rimskog prava su ostali u
principu isti. Utoliko je obligaciono pravo i stabilno. Ali mnogi instituti su i novi kao npr. objektivna
odgovornost za štetu, konsensualizam, kolektivni ugovori, osiguranje itd. i utoliko je obligaciono
pravo promenljivo. Na menjanje obligacionog prava utiču i moralna, shvatanja, filozofske ideje,
politički odnosi i drugo.

6. IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA

Izvori obligacionog prava podležu opštim znanjima o izvorima prava. Zato i te izvore možemo
podeliti na materijalne (podrazumevamo društvene snage tj. uzroke koji izazivaju stvaranje
prava) i formalne (koji podrazumevaju oblik u kome se javljaju obligacionopravne norme; dele se
na pisane i nepisane).
Pisani izvori - Najznačajniji pisani izvor je zakon ali tu spadaju i podzakonski akti i
međunarodne konvencije. Zakon jeste najvažniji pisani izvor. Zakonske norme obligacionog
prava mogu se javiti kao deo kodifikacije građanskog prava ili u sklopu posebnog zakona koji
reguliše samo obligacione odnose. Kodifikacija je veliki zakon kojim se uređuje celina društvenih
odnosa. Njihova pojava je znak visokog stepena razvoja prava, u kome su se iskristalisala i
učvrstila određena pravila ponašanja. Takav nivo razvoja prava ukazuje na stabilnost društvenih
odnosa u jednom dužem periodu. Ali, kodifikacija ne sme da bude prepreka u daljem razvoju
prava. Zato ona mora da zadovolji dve naizgled protivurečne težnje da učvrsti postojeće odnose
i time doprinese još većoj pravnoj sigurnosti i da ne zatvori put daljem razvoju prava već da ga
naprotiv podstrekne. Ona dakle treba da omogući simbiozu pravne sigurnosti i evolucije prava
(bez revolucionarnih potresa). Tako se pravne ustanove u ambijentu pravne sigurnosti neće
okameniti u većnosti. Prva velika kodifikacija građanskog tj. obligacionog prava su Justinijanove
Institucije koje su najveći domet rimskog prava. Moderne kodifikacije počinju sa Code Civile-om
u Francuskoj. Poznate kodifikacije su izvršene u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj itd. Zakoni o
obligacionim odnosima sadrže norme kojima se ureduju obligacionopravni odnosi koji nastaju
 4
ugovorima, prouzrokovanjem štete, nezvanim vršenjem tuđih poslova itd. Kod nas je ZOO donet
1978 god. Podzakonski akti su akti Vlade kojima se izvršavaju određeni zakoni. Ti akti mogu biti
uredbe, odluke itd. Tako je čl. 277. stav 1. ZOO propisao da se zatezna kamata utvrđuje
posebnim saveznim zakonom, a ovaj je određivao da SFV visinu kamate uredi svojom odlukom.
Sada se visina kamate utvrđuje Zakonom o visini stope zatezne kamate.
Međunarodni ugovori su izvori obligacionog prava samo ako su ratifikovani i objavljeni. Njih
naročito ima u oblasti pomorskog prevoza robe, menice i čeka. Postoji jaka tendencija ka
harmonizaciji nacionalnih obligacionih prava. U tom pogledu naročito su značajne Haške
konvencije i2 1964. god.: Konvencija o jednobraznom zakonu o zaključivanju ugovora o prodaji
telesnih pokretnih stvari i Konvencija o jednobraznom zakonu o prodaji telesnih pokretnih stvari.
Međunarodnom konvencijom se stvara nadnacionalno pravo koje je jače od nacionalnog zato
što država potpisnica mora da svoje pravo uskladi sa međunarodnim.
Nepisani izvori - Običaji jesu pravila koja nastaju dugim ponavljanjem određenog ponašanja koje
je svojstveno određenoj užoj ili široj životnoj sredini. Ovo je pomoćni, dopunski izvor
obligacionog prava. Izražen je pogotovu u trgovačkom i pomorskom pravu. Dolazi do izražaja pri
tumačenju volje stranaca u ugovoru i kod određivanja-elemenata od značaja za ispunjenje
ugovora, kao što su način, mesto ili vreme. Tu se i vidi supsidijarni karakter ovog izvora. Pravila
morala su utkana u pravni poredak. Otuda i teza da se pravo shvata kao minimum morala.
Pravni i moralni poredak nisu kruto odvojeni, nego su- u neraskidivoj vezi. Tako i čine .kategoriju
javnog poretka. Za razliku od pravne, moralna norma je difuzna, lišena prinude ali je
sankcionisana javnim mišljenjem u okruženju i grizom savesti u ličnosti. Pravila morala
dolaze-do izražaja-upojmovima kao'što1 su javni poredak, dobri običaji, poštovanje i savesnost.
Ona ublažavaju rigidnost zakona oplemenjujući ga. Poznate su nam maksime Sumom ius,
surnma iniuria, Fiat iusticia pereat mundo. One upozoravaju da "jahanje na paragrafu"' bez
uvažavanja moralnih principa može i da izneveri svrhu prava. Moralna pravila dolaze do izražaja
naročito kod načela ekvivalencije, prekomernog oštećenja, zelenaških ugovora itd. Opšti pravni
principi kao što su princip slobode ugovaranja, princip jednakosti pred zakonom, princip
ravnopravnosti muškarca i žene, princip sticanja radom, princip odgovornosti za prouzrokovanu
štetu, princip zabrane zloupotrebe prava su stubovi čitavog pravnog sistema koji svakako imaju
određen značaj i u obligacionom pravu.
Sudska praksa zvanično nije uopšte izvor prava, pa ni obligacionog. Sudovi sude samo na
osnovu Ustava i Zakona, a ne i na osnovu vlastitih odluka. Ali donete sudske odluke ukoliko se u
istim situacijama ponavljaju, a naročito načelna pravna mišljenja i pravna shvatanja pojedinih
sudova (usvojenih na opštim sednicama ili sednicama odeljenja) vrše veliki uticaj na sudove u
primeni prava. Zato neki autori (Garns) smatraju da je sudska praksa praktično izvor prava.
7. ODSTUPANJA OD RELATIVNOSTI OBLIGACIONIH ODNOSA
Postoje i neki izuzeci od pravila da su obligaciona prava relativna.
Postoji 5 grupa izuzetaka:
1) slučajevi kada je neko obligaciono pravo upisano u javne registre i zemljišne knjige (npr.
pravo zakupa nepokretne stvari) kada obligaciono pravo deluje erga omnes;
2) slučajevi kada se ugovori pravo otkupa (uz vraćanje cene) do odredenog
roka,-povrede'pa se stvar otuđi trećem licu pre isteka roka; tada titular prava otkupa može
pobijati ugovor o otuđenju; tu pravo otkupa deluje na trećeg;
3) Pauiijanska tužba, kojom se pobija pravni posao dužnika zbog
oštećenja poverioca; 4) ugovor u korist trećih lica, gde dva lica ugovaraju korist za
treće lice koje je van ugovora; 5) kolektivni ugovori koje zaključuju sindikati radnika i
udruženja poslodavaca, a odnose se na sve radnike i sve poslodavce, kako sadašnje tako i
buduće

8. SADRŽINA I PREDMET OBLIGACIONOG ODNOSA

( pitanje obuhvata samo stavku "obligacioni odnos ima određenu sadržinu" iz pitanja broj 2)

9. OBLIGACIONO PRAVO (POJAM. PREDMET REGULISANJA, MESTO U

SISTEMU PRAVA)
Pojam - Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi,
obligacioni odnosi imaju različitu sadržinu jer izviru iz ugovora, prouzrokovanja štete,
neosnovanog obogaćenja, nezvanog vršenja tuđih poslova. Ali kod svih vrsta obligacionih
odnosa prava i obaveze stranaka tiču se davanja, činjenja i nečinjenja,, što predstavlja predmet
obligacija.
Predmet regulisanja - Obligaciono pravo je posvećeno pravnom regulisanju prometa
vrednosti, a ne regulisanju stečenih vrednosti. Zato ono spada u dinamiku građanskog prava za
razliku od stvarnog prava koje spada u statiku građanskog prava. Obligaciono pravo prati prelaz
određenih stvari, dobara ili usluga iz imovine jednog u imovinu drugog lica. Taj prelaz. dobara,
stvari i usluga, najčešće je produkt ekvivalentne razmene (kupoprodaja, trampa, zakup) ali ona
može biti i produkt dobročine razmene-(poklon). U oba slučaja promet dobara, stvari i usluga je u
funkciji ekonomskih odnosa.
Mesto u sistemu prava - Obligaciono pravo je deo građanskog prava ali je ono i deo
pravnog sistema u ceiim. U okviru Građanskog prava, obligaciono i stvarno pravo se
razlikuju po sledećim odlikama:
1) subjekt stvarnog prava je u odnosu prema svim licima, dok je subjekt
obligacionog prava u odnosu prema drugom određenom licu
2) stvarno pravo je apsolutno i deluje erga omnes, a obligaciono je relativno
i deluje Inter partes, 3) predmet stvarnog prava je stvar, a obligacionog davanje, činjenje i
nečinjenje; 4) stvarna prava ne zastarevaju, a obligaciona zastarevaju;
5) stvarno pravo reguliše stečene vrednosti, a obligaciono
promet vrednosti. U sistemu Prava uopšte, obligaciono pravo je tesno
povezano sa 1) naslednim pravom (bavi se regulisanjem imovinskih odnosa za slučaj smrti
jednog lica, dok se obligaciono pravo bavi poslovima među živima [inter vivos)) i 2) privrednim
(trgovačkim) pravom (koje je u stvari obligaciono pravo privrednih subjekata; ono se bavi
prometom dobara stvari i usluga u okviru privrednih odnosa - prevoz, špedicija.bankarski
poslovi)

10. DRUŠTVENA OSNOVA OBLIGACIONIH ODNOSA

Obligaciono pravo je posvećeno regulisanju prometa vrednosti za razliku od stvarnog prava koje
se bavi regulisanjem stečenih vrednosti. Obzirom, na to društvena osnova obligacionih odnosa
su ekonomski odnosi u oblasti prometa dobara, stvari i usluga. Otuda karakter normi
obligacionog prava zavisi od stepena razvoja ekonomskih odnosa u domenu prometa dobara,
stvari i usluga. To je domen tržišnih odnosa jedne zajednice na unutrašnjem i spoljnom tržištu.
Obligaciono pravo je nastalo sa robonovčanim odnosima, odnosno sa pojavom tržišta. Zato je i
 6
bilo razvijeno u rimskom pravu koje je te odnose regulisalo. Sputanost tržišnih odnosa u
feudalizmu je uticala i na obligaciono pravo koje je u toj epohi vegetiralo, da bi se probudilo tek
sa pojavom kapitalističkih elemenata u feudalnim odnosima. Obligaciono pravo doživljava
procvat u kapitalizmu jer ovaj društveni sistem odlikuju vrlo razvijeni tržišni odnosi. U socijalizmu
državnog tipa, obligaciono pravo stagnira zbog nerazvijenosti tržišnih odnosa. Socijalizam
samoupravnog tipa je otvarao nešto šire mogućnosti za razvoj obligacionog prava jer su tržišni
odnosi bili nešto razvijeniji, ali ni to nije bilo dovoljno za optimalne mogućnosti razvoja ove grane
prava.

11. KODIFIKACIJA OBLIGACIONOG PRAVA U NAŠEM PRAVNOM

SISTEMU
Pre donošenja ZOO kod nas su obligacioni odnosi bili uređeni Pravnim pravilima^ sadržanim u
zakonima koji su se primenjivali na teitoriji Jugoslavije pre 2. svetskog rata, Primena tih pravila je
bila predviđena Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6.4.1941. i za vreme
neprijateljske okupacije iz 1946. Reč je o AGZ iz: 1918., SG2T.iz 1844. i OIZ iz 1888. Ova
pravila su se primenjivala kreativno, što znači da su ih sudovi prilagodavali novom društvenom
sistemu. U ovom periodu su se pojavili i prvi pozitivni zakoni iz oblasti obligacionog prava -
Zakon o zastareiosti potraživanja (1953), Zakon o
prometu nepokretnosti. Neki obiigacioni pravni instituti bili su regulisani i Zakonom o stambenim
odnosima (ugovor o korišćenju stana, zakup poslovnih prostorija), Zakonom o nasledivanju
(ugovor o doživotnom izdržavanju), Zakon o odnosima roditelja i dece (izdržavanje) itd. U tom
periodu velki značaj su imale i Opšte uzanse za promet robom iz 1954 koje je usvojio Plenum
glavne državne arbitraže. One su regulisale obligacione odnose privrednih subjekata, aii su
imale i široku primenu iako su bile kvazinorme, budući da ih nije doneo zakonodavni već sudski
organ. Kodifikacija obligacionog prava kod nas je izvršena donošenjem Zakona o obligacionim
odnosima 1978. god. koji je donela federacija. Ovaj zakon sadrži opšti deo (koji obrađuje opšte
institute) i posebni deo (koji obrađuje pojedine obligacione ugovore).

12. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA (RAD NA DONOŠENJU,

STRUKTURA I OKVIR REGULISANJA)
Ideja da se donese zakon koji bi regulisao obligacione odnose se javila u sklopu ideje o
kodifikaciji imovinskog prava uopšte. Već 1951. god. izrađen je nacrt Zakona o naknadi štete,
koji je trebao da uđe u sastav kodifikacije. To se nije ostvarilo: Međutim ideja je ostala i sve je
više dobijala na značaju. 1960. nadležni organi poverili1 su prof. dr. Konstantinoviću dužnost da
pripremi tekst budućeg Zakona o obligacijama. Devet godina kasnije Pravni fakultet je
publikovao skicu za Zakonik o obligacijama i ugovorima. Ona je izazvala veliku pažnju javnosti,
pogotovu pravničke, koja je obavila prvo široku javnu raspravu, a potom su sudovi i mnoge
druge institucije, počele da se u svom radu oslanjaju na Skicu, respektujući je. Iste 1960. god.
Savezna skupština je obrazovala Zajedničku komisiju svih Veća za civilni kodeks. U okviru nje
formirana je podkomisija za obligacione odnose, koja je i otpočela rad na osnovu Skice prof.
Konstantinovića. Posle ustavnih, amandmana iz 1971. god. podkomisija za. Zakon o
obligacijama,. nastavila je da radi u okviru komisije Savezne skupštine o udruženom radu.
Komisija je pripremila predlog za donošenje ZOO, kome su prethodile dve radne verzije nacrta.
Usvajanjem Ustava 1974. god. formirana je komisija za pripremu zakona iz oblasti udruženog
rada, koja-je dobila zadatak da u posebnoj podkomisiji pripremi ZOO. Ova komisija je pripremila
radni tekst nacrta 1975. god. i nacrt Zakona o obligacijama i ugovorima 1976. Pošto je obavljena
široka javna^diskusija, Savezno^ veće Skupštine SFRJ je- 1977. utvrdilo predlog Zakona, a
1978. godine usvojilo i sam ZOO. On je objavljen u SI.Listu SFRJ 29-78. Zakon je noveliran
1985. i 1989. Osnov donošenja ovog zakona bio je sadržan u čl. 281. stl tač.4. Ustava SFRJ iz
1974. god. po kom je federacija bila nadležna da uređuje osnove obligacionih odnosa (opšti deo
obligacija) i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga.
Struktura zakona je sledeća. ZOO obuhvata široku oblast obligacija. Njegovih 1109 članova su
sistematizovani u dva dela. Prvi deo je posvećen osnovama obligacionih odnosa (opšti deo) i on
sadrži odredbe o osnovnim načelima, izvorima, dejstvu, prestanku i vrstama obligacija i
promenama subjekata u obligacionom odnosu. Drugi deo je posvećen ugovorima u oblasti
prometa roba. i usluga (posebni deo). On reguliše tipične ugovore koji spadaju u kategoriju
imenovanih ugovora. Tu spadaju: klasični ugovori, (prodaja, razmena, zajam, zakup, ugovor o
delu, ostava, nalog, zaloga i jemstvo), privredni ugovori (uskladištenje, komision, trgovinsko
 7
zastupanje, špedicija, posredovanje, prevoz, licenca, osiguranje, turistički ugovori, asignacija,
poravnanje), bankarski poslovi (novčani depozit, deponovanje hartija od vrednosti, tekući račun,
sef, kredit, akreditiv, nalog za štednju, bankarska garancija). Zakon je pisan jasnim i dobrim
jezikom. Nastojalo se da se svaka odredba izrazi u jednoj rečenici i da se izbegne upućivanje na
druge propise. On je obiman (veći je od odgovarajućih Zakona drugih zemalja), jer reguliše i
ugovore građana i ugovore privrednih subjekata. Okvir regulisanja obligacionih odnosa ZOO je
bio uslovljen zakonodavnim ovlašćenjima federacije. Prema članu 281. stav.I. tačka 4. Ustava
SFRJ 1974. federacija je bila nadležna da uređuje osnove obiigacioni,h/odnosa i ugovorne i
druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga Ovakav Ustavni odnos je omogućio da
federacija uredi opšta pitanja obligacionih odnosa (načela, izvori, dejstva, prestanak, vrste
obligacija i promene subjekata), kao i određene ugovore uoblasti prometa roba i usluga. Ono što
nije obuhvaćeno ZOO spada u zakonodavnu nadležnost republika. Republici je ostalo da uredi
ugovore i druge obligacione odnose van prometa roba i usluga. Zato je ona donela zakon o
prometu nepokretnosti. a uredila je i ugovor o doživotnom izdržavanju (ZON), obavezu
izdržavanja bračnih drugova (ZBPO). U zakonodavnoj nadležnosti republika je i uređivanje
ugovora- o poklonu i ugovora o posluzi (jer se i tu ne radi o prometu roba i usluga).

13. ODNOS ZOO PREMA REPUBLIČKIM I SAVEZNIM ZAKONIMA U

OVOJ OBLASTI
Zakon o obligacionim odnosima je na osnovu člana/281. stava 1. tačke 4. Ustava uredio osnove
obligacionih odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga. Van
ovih okvira prostire se polje zakonodavne nadležnosti republike. Ona uređuje ugovore i druge'
obligacione odnose van prometa roba i usluga (promet nepokretnosti, doživotno izdržavanje).
Prema čl. 24 ZOO, republički zakon može odstupiti od odredaba opšteg dela ZOO. kad uređuje
obligacione odnose iz dometa ■ svoje zakonodavne nadležnosti. Ova odredba je bila pod
opservacijom Ustavnog suda Jugoslavije, koji je ocenio da je ona nesaglasna Ustavu SFRJ, pa
je odredba ukinuta. Federacija može doneti i
%
neke druge zakone kojima se uređuju obligacioni odnosi u nekim specifičnim oblastima
prometa roba i usluga. Tako je ona i donela Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Zakon o
obligacionim i osnovnim materijalnopravnim odnosima u vazdušnoj plovidbi, Zakon o ulaganju
stranih lica u domaće organizacije i si. Ovi savezni zakoni se odnose prema ZOO kao posebni
zakoni prema opštem. Tu važi pravilo lex speciaJtis derogat legi generali, što znači da će poseban
zakon isključiti primenu opšteg. Otuda je primena ZOO. u oblastima koje su uređene posebnim
saveznim zakonima supsidijarna. ZOO je stoga rezidualan - ostaje da se primeni na kraju, ako
ne postoji druga norma u posebnom saveznom zakonu.

14. ODNOS ZOO PREMA UZANSAMA

** *
Uzanse su skup poslovnih običaja u svetu prometa roba i usluga, njih ne donose zakonodavni
organi već arbitraže ili drugi sudski organi koji se bave rešavanjem sporova u oblasti prometa
roba i usluga.

Postoje opšte uzanse (sadrže poslovne običaje u prometu roba uopšte) i posebne uzanse
(sadrže poslovne običaje u određenim oblastima prometa roba i usluga kao npr. trgovini,
saobraćaju). Kod nas je opšte uzanse za promet robe doneo 1954. Plenum glavne državne
arbitraže (ona je potom prerasla, u Vrhovni privredni sud Jugoslavije). Ove uzanse su
specifične, jer nisu prost skup trgovinskih običaja već sadrže pravila obligacionog prava u
privrednim odnosima. Ta pravila se tiču zaključenja i ispunjenja ugovora, docnje i si. Opšte
uzanse su se primenjivale 20 god. i potvrdile su se u praksi a odgovarale su i savremenoj
pravnoj teoriji. One su imale dispozitivni karakter - primenjivale su se u privrednim odnosima,
uvek kada ih stranke ne bi isključile. I sudovi su ih respektovali. Njihova vrednost je potvrđena i
time što su integralno ili u nešto izmenjenom vidu pretežno prenesene u ZOO. Otuda u pitanjima
koja ZOO reguliše, opšte uzanse se više ne primenjuju. To važi i za posebne uzanse. U onoj
meri u kojoj pravila uzansi nisu ušla u. ZOO, opšte uzanse se mogu i dalje primenjivatL Uslov je
da njihova primena 'bude. ugovorena. Prema tome u toj meri primena uzasnsi se ne gasi ukoliko
stranke u poslovnim odnosima žele njihovu primenu. Članom 22. stav 2. ZOO se i podstiče
primena uzansi . i{ toj odredbi se' kaže da se na obligacione odnose primenjuju uzanse, ako su
stranke ugovorile njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu htele.Tada
 8
će se one pnmemti i kada su supiotne ZOO, pri čemu se misli na dispozitivne norme a ne na
imperativne.

15. ODNOS ZOO PREMA STARIM PRAVNIM PRAVILIMA

Stara pravna pravila su imala poreklo u AGZ i SGZ-u. a primenjivala su se uz uslov-da- nisu bila
suprotna načelima Ustava i društvenog uređenja. Postavlja se pitanje - da-liHse ova pravna
pravila mogu primenjivati i posle stupanja na snagu ZOO? Pošto je ZOO-nr popunjena pravna
praznina u regulisanju obligacionih odnosa, primena starih pravnih pravila više ne dolazi u obzir
u domenu onih odnosa koji su uređeni ZOO-m. Ali moglo bi se govoriti o primeni starih pravnih
pravila u pitanjima koja nisu regulisana ZOO-m, ili drugim zakonima, kao npr. kod poklona.
Postoji mišljenje da bi tada bila dopuštena prlmena takvih pravnih pravila. Ali. preovladava
mišljenje da bi tada trebalo poći od duha ZOO i pravnu prazninu popunjavati principima i opštim
pravilima ZOO u okviru Ustavom utvrđenih načela društvenog uređenja.

16. NAČELA I OSNOVNA OPREDELJENJA ZOO

ZOO polazi od ekonomskog i pravnog uređenja Jugoslavije koje je bilo određeno u Ustavu 1974.
Ovo polazište nije stvar explicitnih odredaba koje na- to ukazuju. Više je to stvar duha i smisla
zakona odnosno pojedinih pravnih instituta u njemu. Ipak nije redak slučaj da se načela i
osnovna opredeljenja zakona implicitno navode u pojedinim odredbama, naročito na samom
početku zakona od člana 1-25. Taj .deo se i zove Osnovna načela. Ona izražavaju osnovnu
ideju, cilj i sadržinu zakona, njegovo mesto u pravnom sistemu i domašaj njegovih normi. Ta
načela imaju dvojako poreklo: jedna su produkt našeg ustavnog uređenja, a druga su produkt
duge evolucije prava u oblasti prometa roba i usluga, čija se starost meri vekovima. Mnoga od
ovih pravila su zajednička za sve učesnike obligacionih odnosa, ali neka važe samo za
određene subjekte, pre svega privredne. ZOO je donesen po koncepciji jedinstvenog regulisanja
obi. odnosa, bez obzira na učesnike tog odnosa. Izvesna načela i osobenosti obi. odnosa važe
samo za društvena pravna lica. Većina načela inače važi za sve učesnike obi. odnosa. Poseban
značaj imaju načela pravičnosti; savesnosti i poštenja, kao i dobri običaji. Dva najznačajnija
izvora obligacija su ugovor i prouzrokovanje štete, a svako od njih ima svoja osnovna obeležja.
Princip jedinstvenog regulisanja - ZOO je prihvatio koncept jedinstvenog regulisanja odnosa u
oblasti regulisanja prometa roba i usluga za sve učesnike tog prometa, kako za društvenopravna
tako i za privatnopravna lica. Taj koncept su uvažavah i prvi zakonici Francuske, Nemačke. Ovaj
koncept dopušta i izvesna odstupanja koja važe samo za privredne subjekte ali postoje i drugi
izuzeci. Tako poseban propis isključuje primenu opšteg - matičnog ZOO ako postoji. Ipak
najbrojnija odstupanja se javljaju kod ugovora u privredi jer su oni specifični u pogledu
sposobnosti ugovaranja (vezuje se. za delatnosti), masovnosti (zaključuje se u velikom broju),
uprošćavanja zaključivanja (formularni. ugovori), brzine (kraći rokovi) itd.
Načela i osobenosti regulisanja položaja društvenopravnih lica - Ona su bila značajna u doba
važenja ZUR-a; koji je imperativnim normama regulisao.-poseban-položaj društvenih pravnih
lica koja posluju -sredstvima u društvenoj svojini u udruženom radu kao produkcionom odnosu.
Sa prestankom važenja ZUR-a, prestaje i aktuelnosi ovih načela i sposobnosti. Njih međutim i
dalje ima u meri/u kojoj je položaj preduzeća specifičan, po Zakonu o preduzećima i drugim
propisima koji regulišu njihov rad.
Načela_koja se odnose na sve učesnike _objigacionih: odnosa - Van domašaja načela koja važe
samo za privredne subjekte deluju zajednička načela za sve učesnike obligacionih odnosa.
Takva načela su npr. načelo jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, načelo zabrane stvaranja ili
iskorišćavanja monopolskog položaja, načelo zabrane remećenja stabilnosti tržišta, načelo
uzdržavanja od nanošenja štete drugome, načelo izvršavanja obaveza sa pažnjom dobrog
domaćina. Među ovim načelima poseban značaj imaju: pravičnost' (koristi se kao osnov za
naknadu štete koju je prouzrokovalo lice koje za nju ne može odgovarati (odgovara onaj koji vrši
nadzor), kao osnov odgovornosti za štetu koju prouzrokuju u sudaru imaoci motornog vozila
(svako odgovara za ukupnu štetu srazmerno odgovornosti), kao razlog za raskid ugovora zbog
promenjenih okolnosti i si.), savesnost i poštenje (dva pojma koja čine jedan pravni standard: ti
pojmovi su u simbiožTl"*procenjuju se prema odnosu konkretnog i očekivanog ponašanja i to s
obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja: ovaj standard dolazi do izražaja kod sticanja bez
osnova, cesije, poništenja ugovora zbog zablude itd.) i dobri običaji (to je standard koji dolazi, do
 9
izražaja kod ponude, trajnih poslovnih odnosa, prihvatanja ponude, izvršenja obaveza i drugo).
Bitno je reći da gore navedem pravni standardi imaju određeno pravno značenje u užem ili širem
okruženju. Propisi ZOO se često koriste ovim pravnim standardima.
Osobine dva najznačajnija izvora obligacija - Ta dva izvora su : Ugovor "(njegove osnovne
kategorije su: princip slobode ugovaranja (koji se može i ograničiti), konsensualizam
(zaključenje ugovora prostom saglasnošću), načelo ekvivalentnosti kod dvostrano teretnih
ugovora, princip Pacta sunt servanda (ugovor se izvršava kako je zaključen), korekcije ugovora
zbog promenjenih okolnosti (klauzula Rebus sic stantibus)) i Prouzrokovanje štete (osnovne
kategorije odgovornosti za prouzrokovanu štetu se tiču osnova odgovornosti (postoje dva
osnova: krivica (angažuje se kad šteta nije nastala usled opasne stvari ili delatnosti: ona se
pretpostavlja i predstavlja osnov subjektivne odgovornosti) i rizik (angažuje se kad šteta nastane
usled opasne stvari ili opasne delatnosti: tada za štetu odgovaraju imaoci opasne stvari odnosno
organizatori opasne delatnosti), a postoji i odgovornost za drugog (roditelja za maloletnu decu,
preduzeća za radnike, države za službenike itd.)), uslova odgovornosti (to su postojanje štete
(imovinske ili neimovinske) i postojanje uzročne veze (kod objektivne odgovornosti ona se
pretpostavlja)) i razloga za isključenje odgovornosti (kod subjektivne, - nužna odbrana, stanje
nužde, dozvoljena samopomoć, pristanak oštećenog; kod objektivne - viša sila. isključiva krivica
oštećenog, isključiva krivica trećeg lica))

17. ZNAČAJ ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA

ZOO je jedan od najznačajnijih zakona našeg pravnog sistema. On je donet na načelima i
tekovinama obligaćionog prava i na načelima ustavnog poretka i društvenog uređenja
Jugoslavije. Njegov značaj je višestruk i zato se mora procenjivati višeslojnom optikom. Ako se
gleda iz ugla zakonodavstva, ZOO ispunjava jednu pravnu prazninu koja je postojala više od 30
godina. Tu prazninu su privremeno prikrivala preuzeta pravna pravila bivših građanskih
zakonika na tlu Jugoslavije. ZOO je okončao primenu tih pravila. On je na osnovu čl. 281. st. 1
tač. 4. Ustava SFRJ iz 1974. uredio osnove obligacionih odnosa i ugovorne i druge obligacione
odnose iz oblasti prometa roba i usluga. Sve što nije bilo u njemu, spadalo je u zakonodavnu
nadležnost republika. Polje te nadležnosti nije bilo široko, ali je republika mogla da u svojoj
zakonodavnoj nadležnosti odstupa od odredaba opšteg- delà. I federacija je mogla donositi
posebne savezne zakone (drumski, železnički,. vazdušni. pomorski) koji su kao Lex specialis
isključivali primenu matičnog ZOO. Ako se ZOO posmatra sa stanovišta pravne nauke može se
reći da je ona značajno uticala na njegovu građu. Mnogi naučni radovi su. poslužili kao podloga
za izradu..ovog zakona,, pri čemu treba posebno istaći Skicu za zakonik o obligacijama i
ugovorima prof. Konstantinovića. U ZOO se prelamaju i uticaji strane nauke koji su zahvaljujući
komparativnom metodu obrade, naučnih, pitanja imali prilike-.da prodru-i do-naše nauke i
pozitivnog prava. S druge strane, ZOO je izazvao eho naše kodifikacije u svetu pa će se i on
prelamati zajedno sa drugim kodifikacijama u nauci i zakonodavstvima drugih zemalja. Sa
stanovišta sudske prakse, ovaj zakon, obeležavaju dosta široka ovlašćenja sudova u primeni
starih pravnih pravila bivše Jugoslavije. Ovakva ovlašćenja su sa druge strane sudovima
omogućavala da kreiraju praksu koja je odgovarala vremenu pa su ta dostignuća našla svoje
mes to i u zakonu koji ih je i primio. Sudovi danas primenjuju zakon ali nisu lišeni kreativne uloge
jer je život intenzivniji od svakog propisa i uvek ostavlja prostora za stvaralačku ulogu u pravu. Iz
ugla poslovne prakse značaj ZOO se ostvaruje kroz veću pravnu sigurnost poslovnih subjekata.
Njihove aktivnosti u oblasti prometa roba i usluga su sada reg'ulisane, što ima značaj ne samo
za poslovne subjekte u zemlji nego i za njihove poslovne partnere u inostranstvu. Oni sada sa
većom sigurnošću ulaze u razne pravne odnose sa jugoslovenskim preduzetnicima

18. PODELA I KRITERIJUMI OBLIGACIJA

Postoji veliki broj obligacija različite sadržine. One se mogu grupisati po više kriterijuma:
1. Po karakteru sankcije - Postoje civilne (koje se mogu sudski tj. prinudno ostvariti) i naturalne
obligacije (ne mogu se prinudno ostvariti, ali ako ih dužnik dobrovoljno ispuni ne može tražiti
povraćaj datog).
2. Prema predmetu - Postoje pozitivne (koje se odnose na određeno davanje ili. činjenje),,
negativne (odnose se na određeno nečinjenje ili uzdržavanje od činjenja), obligacije rezultata tj.
cilja (kod njih se izvršenjem prestacije postiže određeni rezultat radi koga je obligacija i nastala),
obligacije sredstava (kod njih se izvršenjem prestacije ne mora postići cilj iako je dužnik u
 10
obavezi da učini sve što može u tom pravcu), novčane (imaju za predmet predaju sume novca) i
nenovčane (koje imaju za predmet predaju nekih drugih stvari, odnosno činjenje ili nečinjenje).
3. Prema načinu ispunjenja i vremenu trajanja - Trenutne (čije se ispunjenje sastoji u
jednom aktu davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja) i trajne (čije se ispunjenje sastoji u više
sukcesivnih, kontinuiranih akata davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja).
4. Prema određenosti i množini predmeta - Postoje individualne (kod kojih je akt predaje,
činjenja ili uzdžavanja od činjenja tačno i potpuno određen), generične (predaja, činjenje ili
uzdržavanje od činjenja je određeno samo prema vrsti ili rodu), kumulativne (imaju dva ili više
predmeta koje treba kumulativno predati ili izvršiti), alternativne (imaju dva ili više predmeta s tim
da se isplatom jednog od njih cela obligacija gasi) i fakultativne obligacije, kod kojih se duguje
samo jedan predmet, s tim, sto se dužnik može osloboditi obaveze ako umesto njega da neki
drugi predmet. '
5. Prema deljivosti predmeta i množini subjekata - Postoji podela na deljive (predmet se
može podeliti" i ispuniti u delovima, a da se pritom ne naruši suština ili ne izgubi njegova
vrednost), nedeljive (predmet se ne može podeliti, a da se pritom ne izmeni njegova suština ili
ne smanji njegova vrednost) i solidarne (kod kojih postoji više dužnika (pasivne solidarne
obligacije) ili više poverilaca (aKtivne solidarne obligacije), kod kojih je svaki dužnik obavezan da
ispuni ceo dug, odnosno svaki poverilac ovlašćen da zahteva isplatu celog duga, u kom slučaju
se obligacija gasi, ali ne i unutrašnji odnos medu dužnicima, odnosno poveriocima u pogledu
regresa).

19. CIVILNE I NATURALNE OBLIGACIJE

Civilne obligacije su takve obligacije koje se mogu sudskim putem prinudno ostvariti. Titular
ove obligacije - poverilac, raspolaže zahtevom kao elementom subjektivnog prava, koji mu
obezbeđuje pravo na tužbu u materijalnom smislu reči. Drugim recima, civilne obligacije su
snabdevene sankcijom.
Naturalne (prirodne) obligacije su takve obligacije koje se ne mogu sudskim putem
prinudno ostvariti, ali ako dužnik dobrovoljno izvrši takvu obligaciju, ne može se pozvati na
isplatu nedugovanog i tražiti povraćaj datog. Titular ove obligacije — poverilac, izgubio je zahtev
kao element subjektivnog prava koje mu omogućuje tužbu u materijalnom smislu. Zato i ne
može prinudnim putem ostvariti svoje potraživanje, ali dužnik koji je dobrovoljno ispunio svoju
obavezu, ne može tražiti povraćaj datog, jer je izvršio dugovanu obavezu. Najpoznatija
naturalna obligacija je zastarela obligacija. Zastarelost nastupa istekom roka zastarelosti. Ali
pošto se sud ne osvrće na zastarelost po službenoj dužnosti, već po prigovoru dužnika, može se
reći da zastarelost nastupa kad. se posle proteka roka zastarelosti dužnik pozove na nju,
isticanjem prigovora zastarelosti. To je trenutak' kad civilna obligacija postaje naturalna,
odnosno kad tužilac gubi pravo da svoje potraživanje ostvari prinudnim putem. Tada gubi zahtev
kao element subjektivnog prava. Postoji više teorijskih objašnjenja naturalnih obligacija, od kojih
su najpoznatija sledeća dva:
Teorija nesvršenih civilnih obligacija - polazi od toga da je naturalna obligacija nastala iz
civilne obligacije, koja je nekad imala puni kapacitet, ali se kasnije degenerisala i pretvorila u
obligaciju bez pravne sankcije npr. usled isteka roka zastarelosti. 'Ona poreklo naturalnih
obligacija uvek vezuje za civilne obligacije, a nikad za
neke moralne dužnosti i obaveze savesti;
Teorija moralnih dužnosti – objašnjenje naturalnih obligacija prenosi isključivo na domen
morala. Ona ih vidi kao sinonim moralnih dužnosti i obaveza savesti polazeći od toga da ove dve
moralne kategorije jedino i utiču na dužnika naturalne obaveze da svoju dužnost ispuni. Njega
na to ne prisiljava zakon, već moralni poredak i njegov ljudski, moralni integritet. Dužnik
ispunjava naturalnu obligaciju gonjen grizom savesti, moralnim obzirima i moralnim shvatanjima
okruženja, a ne gonjen strahom od sankcije. U kategoriju ovih obaveza ulaze npr. izdržavanje
bliskih srodnika kada nema presude, obaveza davanja miraza ako je to običaj sredine, obaveza
revanša pa čak i dug časti iz kocke. Nijedna od ove dve teorije se ne može u potpunosti
prihvatiti. Svaka od nih ima svoju krajnost. Prva naglašava pravni izgled stvari, a druga moralni
izgled stvari. Međutim moral i pravo ovde treba gledati u simbiozi koja nas vodi ka ustanovi
javnog porertka. Na tom putu naturalne obligacije mogu izgledati i kao neprinudne pravne
obaveze ili kao prinuudne moralne dužnosti. To ukazuje da se naturalne obligacije objašnjavaju i
opštim pravnim principima i moralnim principima društva istovremeno. Prema tome naturalna
obligacija bi bila ono što odgovara
javnom poretku. Ono što ne odgovara tom poretku ne bi moglo biti ni naturalna obligacija npr.
miraz, izdržavanje konkubine.
 12
20. POZITIVNE I NEGATIVNE OBLIGACIJE
Pozitivne su one obligacije koje se odnose na određeno davanje i činjenje {dare i facere).
Većina obligacija su pozitivne kao npr. obaveze iz ugovora o prodaji, zakupu, zajmu, posluzi ili
pak obaveze naknade štete, vraćanje stvari koja se drži bez osnova itd. U ovim slučajevima
dužnik se obavezuje na aktivno ponašanje, koje se svodi na davanje [dare] ili drugo činjenje
(./acere).
Pod davanjem se podrazumeva: 1) Sama predaja stvari u cilju prenosa svojine ili prenosa
drugog stvarnog prava 2) Sama predaja stvari, bez obzira da li se time prenosi ili ne prenosi
svojina ili drugo stvarno pravo.
Pod činjenjem se podrazumeva svako drugo činjenje koje nije predaja.
Negativne su one obligacije koje se odnosena određeno nečinjenje, odnosno uzdržavanje od
činjenja (nonfacere). Reč je o nečinjenju odnosno o uzdržavanju od činjenja, koje je inače
dopušteno preduzeti. Zabranjena činjenja odnosno uzdržavanja od činjenja . i ne predstavljaju
punovažnu obligaciju. Prema tome negativna obligacija je samo ona čiji je predmet dopušten, ali
se dužnik obavezuje prema poveriocu da tu dopuštenu radnju neće preduzeti. Ovde se dužnik
obavezuje na pasivno ponasane, na propuštanje nečega, što bi inače moglo da se čini. Broj ovih
obligacija je manji od pozitivnih. Ova obligacija je nekad samostalna, a nekad ide uz pozitivnu.
Samostalna je npr. kad se dužnik obavezuje da ne podiže određene objekte da ne bi zaklanjao
vidik susedu ih kad jedan sused trpi prolaz drugog suseda kroz svoje dvorište. Negativna ide uz
pozitivnu npr. kod prava na otkup - kad se kupac obavezuje da u određenom roku ne proda
kupljenu stvar, da bi je prodavač mogao otkupiti.
Značaj ove podele je u tome što ona dolazi, do izražaja kod primene propisa o zastarelosti
kao i kod pitanja povrede obligacija. Kod pozitivnih obligacija. rok zastarelosti počinje teći od
dospelosti (istekom roka sa kojim nastaje obaveza). To znači prvog dana posle dana kada je
poverilac. stekao pravo da tužbom zahteva ostvarivanje svog potraživanja, a kod negativnih
obligacija, zastarelost počinje teći prvog dana kada je dužnik postupio suprotno obavezi.
Povreda pozitivne obligacije se vrši nečinjenjem, a povreda negativne činjenjem.

21. OBLIGACIJE REZULTATA I OBLIGACIJE SREDSTAVA

Obligacije rezultata (cilja) su takve obligacije čijim se izvršenjem postice rezultat, radi koga
je obligacija i nastala. Cilj mora biti tačno određen i mora se postići. Ako se cilj ne ostvari, smatra
se da obligacija nije ispunjena. Takve obligacije su npr. obaveza iz kupoprodaje, prevoza stvari,
ugovora o delu itd. Ako cilj ne bude postignut, obaveza nije izvršena i ako su preduzete radnje
da se cilj ostvari.
Obliigacije sredstava su takve obligacije kod kojih se izvršenjem obaveze ne mora postići
rezultat koji poverilac očekuje. Dužnik se obavezuje da preuzme određenu radnju, koja vodi cilju
kao i da izvrši tu radnju sa dužnom pažnjom i svojim najboljim znanjem i sposobnostima.-Ako. je
tako postupao, dužnik je izvršio obavezu i kad nije bilo krajnjeg cilja. Takve obligacije. su npr.
obaveza, iz ugovora o lečenju, ugovora o punomoćstvu, ugovora o posredovanju ili obaveze
uticanja.na članstvo kod kolektivnog ugovora.
Značaj podele je u tome što ona dolazi do izražaja kod odgovornosti za štetu, pretpostavke
krivice kod ugovorne odgovornosti i kod bračnog posredovanja Odgovornost, za štetu kod
obligacije cilja se vezuje za odsustvo cilja a kod obligacije sredstava za nepreduzimanje
potrebnih radnji sa dužnom pažnjom bez obzira da li je cilj nastupio ili nije. Krivica kod. ugovorne
odgovornosti za štetu se pretpostavlja kod obligacije cilja, a dokazuje kod obligacija sredstava.
Bračno posredovanje se nekada smatralo suprotnim javnom poretku i dobrim običajima. Danas
se ne smatra takvim, ukoliko se obaveze sastoje samo' m u dovođenju zainteresovanih lica u
vezu. Ah ako posrednik garantuje uspeh. onda. se bračno posredovanje smatra ništavim (tj. ovo
će biti obligacija sredstava a ne obligacija cilja)

22. NOVČANE I NENOVČANE OBLIGACIJE

Novčane su one obligacije koje za svoj predmet imaju predaju sume novca, koja je u zakonitom
opticaju. Takve obligacije su npr. obaveza kupca da isplati cenu, zakupca da.
isplati zakupninu, zajmoprimca da vrati pozajmljenu svotu. Novčane obligacije mogu ići
samostalno ili zajedno (kumulativno sa nenovčanim). Npr. samostalna novčana obaveza je
obaveza zakupca da isplati zakupninu, dok se kumulacija novčane i nenovčane obaveze javlja
kada se traži isplata zakupnine i vraćanje zakupljenog dobra.
 13
Novčane obligacije podrazumevaju samo onaj novac koji se nalazi u opticaju. Po pravilu to je
nacionalni novac, a ako je propisima dozvoljeno, to može biti i strani novac (zarada radnka
ostvarena u inostranstvu se može ostvariti u stranoj valuti).
Nenovčane su one obligacije koje za pedmet imaju predaju nekih drugih stvari, a ne novca
(činjenje ili uzdržavanje od činjenja), što nema neposredni novčani interes. Takve su obligacije
uspostavljanja predašnjeg stanja u naturi, obaveza prodavca da preda kupljenu stvar kupcu,
obaveza zakupca da vrati zakupljenu stvar zakupodavcu. Nenovčana obaveza može biti
samostalna, a može se i kumulirati sa novčanom. Samostalna je kad se traži predaja zakupljene
stvari posle isteka roka zakupa. Značaj podele je u tome što novčane obligacije prate određena
pravila koja nisu svojstvena nenovčanim. Ta pravila se tiču kamate."
Kod novčanih obaveza važi opšte pravilo da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem obaveze duguje
pored glavnice i kamatu. Kamata može biti zatezna i ugovorna.
Zatezna kamata se određuje zakonom. Prema čl. 277. stav 1. ZOO, dužnik koji zadocni sa
ispunjenjem novčane obaveze, duguje pored glavnice i zateznu kamatu, po stopi utvrđenoj
saveznim zakonom. A prema saveznom zakonu o visini stope zatezne kamate iz 1989. zatezna
kamata se određuje u visini eskontne stope koju mesečno utvrđuje NBJ, uvećane za 20%, s tim
što se obračun te kamate vrši mesečno primenom konforne metode. Zatezna kamata je po
svojoj pravnoj prirodi naknada štete koju vlasnik novca trpi zbog toga što je dužnik zapao u
docnju i on nije bio u mogućnosti da se koristi novcem i oplodi ga na odgovarajući način, a
poznato je da je novac roba koja stvara veću vrednost no što sama vredi (profit, ukamaćenje).
Prema objektivnom shvatanju docnje-, kamata sleduje bez obzira na krivicu dužnika zbog
docnje. Prema subjektivnom shvatanju, vodi se-računa o krivici, pa se dužnik može braniti da je
zapao u docnju usled više sile ili drugog spoljnog uticaja. Kod nas se zatezna kamata duguje
kod. svakog zadocnjenja u isplati novčane obaveze (objektivno shvatanje). Moguće je da se
zateznom kamatom ne pokrije sva šteta nastala zbog' dužnikovog zadocnjenja. U tom slučaju
poverilac po čl. 278. stav 2. ZOO može tražiti razliku do potpune: naknade štete: Poverilac-je
dužan da tu štetu konkretno* opredeli i da. njenu visintr- dokaže. Za razliku od potpune visine
štete koja se dokazuje, zatezna kamata se određuje nezavisno od toga da li poverilac zbog
docnje trpi kakvu štetu ili ne. Pretpostavlja se daje uvek trpi.
Ugovorna kamata (za razliku od zatezne koja se duguje automatski, za slučaj docnje dužnika,
kao sankcija za neblagovremeno ispunjenje obaveze) predstavlja naknadu koja se duguje na
osnovu saglasnosti stranaka. Ona se ugovara, obično kod ugovora o zajmu. ZOO dozvoljava
ugovaranje kamate. Pri tome on pravi razliku između pojedinaca i drugih lica. Pojedinci 4 visina
stope ugovorene kamate ne može biti veća od kamatne stope koja se plaća u mestu ispunjenja
na štedne uloge po viđenju. Druga lica - ugovorena kamata ne može bti veća od kamate koju
plaća banka, odnosno ugovara je za takvu ih sličnu vrstu posla. Ako je kamata ugovorena, ali
nije određena, njena visina je. 6%, a iz ugovora u privredi je 8% godišnje, s tim što dospeva po
isteku godine, ako nije drugačije određeno. Još jednu pojavu u vezi sa prethodnim predstavlja
tzv. kamata na kamatu. ZOO prihvata staro pravilo da se u principu ne može naplaćivati kamata
na kamatu. Ovo pravilo je ustanovljeno u interesu dužnika, jer ga štiti od zloupotrebe poverioca.
Ali, postoje izuzeci od ovog pravila kada je kamata na kamatu dopuštena. Oni moraju biti
zakonom predviđeni. Dakle, kamata na kamatu je moguća:
a) kada je dužnik u docnji isplatio samo glavni dug, pa poverilac podnosi tužbu i traži isplatu
dospelih kamata - tada su kamate predmet tužbenog zahteva, a na njih se može dosuditi i
kamata; b) kod kreditnih poslova banaka u vezi sa štednjom ili kreditima (Daima);
c) kod ugovorne kamate se može ugovoriti povećanje kamatne stope, ako dužnik ne isplati
dospele kamate na vreme. Što se tiče vranena ispunjenja, opšte je pravilo da se obaveze
izvršavaju o roku, ako je rok određen. Ako pak rok nije određen, obaveza dospeva odmah.
Međutim, ako je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika on ima pravo da svoju obavezu izvrši
i pre nastupanja roka. Ukoliko je pak, rok ugovoren isključivo u interesu poverioca i on može
tražiti ispunjenje obaveze pre roka. Van ovih situacija obaveze se izvršavaju o roku.
Kod novčanih obaveza, za raziiku od nenovčanih. prihvaćeno je pravilo da se one mogu ispuniti i
pre roka. Smatra se da je ništava odredba ugovora kojom bi se dužnik odrekao ovog prava. Ako
se novac vrati pre roka, dužnik ima pravo na kamatu zbog prevremenog izvršenja obaveze. On
tu kamatu može dobiti od iznosa duga. a ako je tako ugovoreno ili tako proizilazi iz običaja. Što
se tiče mesta ispunjenja, opšte je pravilo da se obaveze ispunjavaju u mestu koje je određeno
pravnim poslom ili zakonom.
Kod nenovčanih obligacija, ako mesto nije određeno ili se ne može odrediti uz pomoć svrhe
posla ili prirode obaveze, ispunjenje obaveza se vrši u mestu prebivališta dužnika, a ako ga
 14
nema, onda u mestu boravišta dužnika. Novčane obaveze se ispunjavaju u mestu prebivališta
poverioca. a ako ga nema, onda u mestu boravišta poverioca, ako zakonom ili ugovorom nije
drugačije određeno.
Monetarni nominizam i valorizam - Novac je specifičan i po tome što mu vrednost može rasti ili
opadati. Kod nas je bio aktuelan problam opadanja vrednosti novca zbog inflacije, ekonomske
krize, ratnog stanja, ekonomske blokade i dr. Izlaz iz problema opadanja vrednosti novca ima
dve opcije: 1) monetarni nominalizam - koji polazi od toga da na ispunjenje novčane obaveze
opadanje vrednosti novca ne treba da utiče, zato se i vraća isti broj novčanih jedinica i 2)
monetarni valorizam - po kome kod obaveza, koje su u. stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje
se može zahtevati u domaćem novcu po kursu u trenutku nastanka 'obligacije ili pak u trenutku
ispunjenja obaveze.. Kod nas je prihvaćeno načelo monetarnog nominalizma. Prema čl. 394.
ZOO kad obaveza ima za predmet svotu novca dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih
jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje nešto drugo. Ovaj princip važi i kod
povećanja i kod smanjenja vrednosti novca. Od ovog pravila postoje i izuzeci, koji moraju biti
utvrđeni zakonom. Ta odstupanja su izazvana primenom klauzule rebus sic stantibus. a tiču se: a)
klizne skaler koja dopušta da se cena proizvoda usklađuje sa promenama cena repromaterijala
u toku određenog vremena; b) promena cena kod ugovora o građenju, zavisno od promene.
cena pojedinih elemenata; c) ako zajam nije dat u novcu, { a ugovoreno je da se može vratiti i u
novcu), zajmoprimac može vratiti novac koji odgovara vrednosti tih stvari prema vremenu i
mestu vraćanja; d) naknada materijalne štete se određuje prema vremenu donošenja sudske
odluke a ne nastanka štete.- Načelo monetarnog nominalizma ne dopušta ugovaranje tzv. zlatne
klauzule, valutne klauzule i indeksne klauzule. Zlatna klauzula - ništava je odredba ugovora
kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promenu vrednosti zlata.
Valutna klauzula - ništava je odredba ugovora kojim se visina novčane obaveze u domaćem
novcu vezuje' za promenu vrednosti nekog stranog novca, indeksna klauzula - ništava je
odredba ugovora kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promene
vrednosti dobara i usluga, izražene indeksom cena kod statističkih organa, izuzeci od zlatne i
valutne klauzule se mogu zakonom utvrditi. Van ovih. izuzetaka, ako je novčana obaveza
protivno zakonu vezana za zlato ili strana valutu, njeno ispunjenje se može zahtevati u
domaćem novcu prema kursu u vrerne nastanka obaveze.

23. TRENUTNE I TRAJNE OBLIGACIJE

Trenutne su one obligacije čije se ispunjenje sastoji iz jednog akta davanja, činjenja i
nečinjenja, koji se realizuje odjednom, a ne u produženom, neprekidnom delovanju. Takve
obligacije se odnose na predaju dugovane stvari, isplatu dugovane cene ili jednokratni prolaz
preko tuđeg zemljišta.
Trajne su one obligacije čije se ispunjenje sastoji iz vise akata davanja, činjenja ili uzdržavanja
koji se realizuju kontinuirano u vremenu. Takve obligacije se odnose na predaju stvari u
pojedinim obrocima ili delovima. isplatu cene u ratama, prolaz preko tuđeg zemljišta u vreme
setve ili žetve. Trajne obligacije se ispunjavaju: 1) preduzimanjem kontinuiranog akta činjenja ili
nečinjenja (obaveza čuvanja poverene stvari ili obaveza kupca da ne otuđi kupljenu stvar kod
prava prekupa); 2) ponavljanjem dugovane radnje {plaćanje zakupnine svakog meseca ili
otplata anuiteta). Ovakve obligacije se zovu i sukcesivne obligacije (npr. obaveza izdržavanja,
plaćanja rente itd.)
Značaj ove podele je u sledećem: ista radnja može biti ili trenutna ih trajna obligacija, zavisno
od karaktera obaveze, odnosno od toga da ti se vrši jednokratnim ili višekratnim aktom.
Pozitivne obligacije mogu biti i trajne i trenutne, a negativne mogu biti samo trenutne. Značaj ove
podele dolazi do izražaja kod klauzule rebus sic stantibus (primenjuje se samo kod trajnih
obligacija). Kod trenutnih se primenjuje izuzetno kad je izvršenje vezano za odredeni rok. Ova
klauzula se primenjuje kad nastupe promenjene okolnosti u odnosu na vreme nastanka obaveze
(izmena izdržavanja, rente). Zastarelost se računa kod trenutnih od dospelosti, a kod trajnih
obligacija, razlikujemo zastarelost obroka (rente) -.3 god i zastarelost celog prava (na rentu) - 5
god. U pogledu dokaza o isplati treba naglasiti da priznanice o poslednjoj isplati sukcesivne
obaveze stvaraju oborivu pretpostavku da su isplaćeni i prethodni obroci.

24. INDIVIDUALNE I GENERIČNE OBLIGACIJE

Individualne su takve obligacije kod kojih je akt davanja, činjenja i uzdržavanja od činjenja tačno
i potpuno određen. Tu se tažno zna. šta se daje, šta se čini i od čega se uzdržava. Predmet je
 15
određen i kad je odrediv tj. kada se može naknadno, prema relevantnim okolnostima odredidti.
Kod njih između predmeta obaveze (in obligatione) i predmeta ispunjenja (in solutione) nema
razlike. Predmet obaveze je samo ono čime i se ona ispunjava. Generične su takve obligacije
kod kojih je predaja stvari, činjenje ili uzdržavanje od činjenja određeno samo prema rodu ili
vrsti, tako da se obligacija ispunjava predajom određene količine stvari, činjenjem ili
uzdržavanjem iz okvira odgovarajućeg roda ili vrste, prema izboru dužnika, ako nešto drugo nije
predviđeno. Ovde se ne vrši tačno preciziranje dugovane stvari, radnje, činjenja ili nečinjenja
već se samo određuje rod stvari. Predmet obaveze je mnogo širi od predmeta ispunjenja. Rod
se može odrediti uže ili šire. Npr. rod pšenice je uži od roda žitarica.
Značaj podele - Ova podela dolazi do izražaja kod propasti stvari, koja može usleaiti usled više
sile ili krivicom dužnika obaveze. Ako je stvar propala usled više siie, a individualno je određena,
obligacija se gasi, i dužnik se oslobađa odgovornosti. Ako stvar propadne usled više sile, a
generično je određena, obligacija se ne gasi jer rod ne propada. Tu vlada pravilo res perit domino
- rizik slučajne propasti stvari snosi vlasnik. Dužnik se ne oslobađa obaveze ni kad je stvar
generično, ni kada je individualno određena. Neki. ugovori uvek rađaju generične obligacije
(ugovor o zajmu), a neki, pak, uvek rađaju individualne obligacije (ugovor o ostavi, zakupu,_
posluzi).

25. KUMULATIVNE, ALTERNATIVNE I FAKULTATIVNE OBLIGACIJE

Kumulativna je takva obligacija koja ima dva ili više različita predmeta, koja se duguju tako da
ih sve treba predati ili izvršiti. Kumulativne obligacije se mogu izvršiti odjednom ili u različito
vreme. U oba slučaja, obligacija je izvršena tek kad su ispunjeni svi predmeti. Ako jedan od
dugovanih predmeta propadne usled više sile, dužnik duguje ostatak ako - poverilac za to ima
interes. Ako propadnu usled više sile svi dugovani predmeti, obligacija se gasi i dužnik se
oslobađa obaveze. Ali, ako jedan ili svi predmeti propadnu krivicom dužnika, ovaj duguje
naknadu štete poveriocu. Kumulativnu obligaciju treba razlikovati od kumulativnog dugovanja
dva ili više obligacija. Kumulativna obligacija je jedna obligacija, a kumulativno dugovanje je više
obligacija,. što »podrazumeva više različitih obligacija iz jednog pravnog osnova npr. iz jednog
ugovora proizilazi više obligacija - obaveza predaje stvari, obaveza zaštite od pravnih i fizičkih
nedostataka, stvari, obaveza prijema cene itd.
Alternativne su takve obligacije koje imaju dva ili više predmeta koji se tako duguju, da se
isplatom jednog od njih obligacija gasi. Kod ovih obligacija predmet obaveza su dve ili više stvari
ili radnji, dok je predmet ispunjenja obligacije samo jedna od njih. Izbor radnji kojima se
ispunjava obligacija pripada dužniku, ako nešto drugo nije predviđeno. Ispunjenjem jedne
obaveze gasi se alternativna obligacija u celini. Moguće je da se pravo izbora prepusti poveriocu
ili trećem licu. Ako pravo izbora pripada dužniku, pa ga on ne iskoristi u određenom roku, to
pravo, prema nekim građanskim zakonicima prelazi na poverioca (Italija, Mađarska). Po našem
ZOO, dužnik ima pravo izbora sve dok u postupku prinudnog izvršenja određena stvar ne bude
predata poveriocu po njegovom izboru. Izborom, alternativna obligacija postaje jedna obligacija.
Izbor je zapravo jednostrana izjava volje, kojom se alterntativna obligacija svodi na jednostavnu
obligaciju.
Izbor je izvršen kad lice kome pripada to pravo saopšti drugoj strani svoju odluku. Posle davanja
te izjave, izbor se ne može opozvati.
Alternativne obligacije se mogu zasnovati ugovorom, testamentom, javnim obećanjem nagrade
ili zakonom. U slučaju propasti dugovanih predmeta važe sledeća pravila (zavisno od toga da li
je uzrok propasti viša sila ili krivica jedne strane). U slučaj propasti predmeta usled više sile
alternativna obligacija se svodi na jednostavnu, a ako su propali svi predmeti, ona se gasi. U
slučaju propasti predmeta krivicom jedne strane vodi se računa o tome ko je imao pravo izbora.
Ako je ' pravo izbora pripadalo poveriocu, on može zahtevati ili preostali predmet ili naknadu
štete za propali predmet (ako je njega hteo). Ako je krivica na poveriocu, a njemu pripada pravo
izbora« obligacija se gasi. ali poverilac može tražiti i preostali predmet pod uslovom da dužniku
naknadi štetu za propalu stvar. Ako je pravo izbora pripadalo dužniku obligacija se gasi, ali
dužnik može dati preostalu stvar i tražiti naknadu štete od poverioca za propalu stvar.
Fakultativne su takve obligacije kod kojih se duguje samo jedan predmet, ali dužnik može
izvršiti, obavezu dajući neki drugi predmet umesto dugovanog. Ovde se duguje samo jedan
predmet, ali dužnik je ovlašćen da ispuni obavezu bilo tim predmetom, bilo drugim predmetom.
Poverilac, za razliku od dužnika, može tražiti samo dugovani predmet, ali ne i drugi. Da li će
dužnik ispuniti obavezu dugovanim ili drugim predmetom, zavisi samo od njega. On ima pravo
 16
izbora, dok poverilac nema. Izjava dužnika u pogledu zamene predmeta nije neopoziva, jer drugi
predmet i nije predmet obaveze, već njegova facuitas alternativa. U slučaju propasti predmeta
važe sledeća pravila: a)- ako je predmet propao usled više sile obligacija se gasi bez obzira na
fakultativnu mogućnost predaje drugog predmeta, jer on nije in obligatione; b) ako je predmet
propao krivicom jedne strane, pravila zavise od toga ko snosi krivicu propasti predmeta (1) ako
je krivica na dužniku poverilac može tražiti samo naknadu štete, ali se dužnik može osloboditi
naknade predajom druge stvari; 2) ako je krivica na poveriocu. obligacija se gasi jer on nema
pravo izbora).

26. FAKULTATIVNA POTRAŽIVANJA

Fakultativna potraživanja postoje kad se zakonom ili ugovorom predvidi da poverilac
može umesto dugovanog predmeta zahtevati od dužnika neki drugi određeni predmet i to tako
da je dužnik dužan predati mu taj predmet ako poverilac to zahteva. Ako poverilac ne zahteva
drugi predmet dužnik je dužan da preda dugovani predmet. Pravo izbora pripada isključivo
poveriocu. Ovde se shodno primenjuju pravila o fakultativnom i alternativnim obligacijama. što
zavisi od namera ugovarača i konkretnih prilika posla.

27. DELJIVE I NEDELJIVE OBLIGACIJE

Deljive obligacije su takve obligacije čiji se predmet može podeliti i ispuniti u delovima, koji
imaju isto svojstvo kao i ceo predmet, s tim da dugovani predmet zbog toga ne menja svoju
suštinu, niti gubi od svoje vrednosti. Npr. obaveza predaje određene količine žita, peska,
cementa. Deljive obligacije mogu postojati i kad je poverilac, odnosno dužnik, jedno lice. Ali
sedes materiae ovih obligacija se vezuje za množinu poverilaca ili' dužnika. Kod deljivih
obligacija, svaki od poverilaca može tražiti ispunjenje samo svog dela, a svaki od dužnika dužan
je da ispuni samo svoj deo. Množina poverilaca Čine aktivnu deljivu obligaciju, a množina
dužnika pasivnu deljivu obligaciju. Kod aktivne svaki poverilac može da zahteva samo svoj deo
tražbine. Kod pasivne, svaki dužnik je dužan da ispuni samo svoj deo obaveze. Ovako
shvaćene, deljive obligacije se nazivaju i zajedničkim obligacijama. i njih treba razlikovati od
solidarnih obligacija kod kojih, jedan poverilac može zahtevati ceio potraživanje (odnosno jedan
dužnik je dužan da ispuni celu obavezu). Kod deljivih obligacija, svaki pojedini deo tražbine ili
duga ima svoju punu, samostalnosti Ona dolazi do izražaja kod rizika insolventnosti dužnika,
prekida zastarelosti, dužničke docnje. novacijer propasti predmeta, obaveze i si. Sve ovo niti
koristi niti škodi poveriocu odnosno, dužniku. Nastanak deljivih obligacija može imati različite
pravne osnove. Najčešće je to ugovor ili zakon (ugovor o ustupanju tražbine na više lica,
odnosno zakon o nasleđivanju, kojim više naslednika nasleđuju potraživanje ostavioca). Kad
postoji više dužnika a ne postoji
pretpostavka o njihovoj solidarnoj obavezi, dužnici se nalaze u pasivnoj zajedničkoj obligaciji.
Pretpostavka pasivne obligacije se nalazi kod ugovora u privredi.
Nedeljive su takve obligacije čiji se predmet ne može podeliti i ispuniti u više istovrsnih delova,
a da se time ne izmeni njegova suština ili ne smanji njegova srazmerna vrednost (npr. obaveza
predaje nedeljive stvari (trkačkog konja, prstena, knjige). I kod ovih obligacija sedes materie se
vezuje za množinu poverilaca odnosno dužnika. Svaki poverilac može zahtevati samo celu
tražbinu, a svaki dužnik je dužan da ispuni celokupan dug. Kad poverilac naplati ceo dug,
odnosno kad dužnik ispuni ceo dug, aktiviraju se regresna prava ostalih poverilaca, odnosno
dužnika, kao i kod solidarnih obligacija. Na svakog poverioca tj. dužnika otpada određena
veličina vrednosti delova, a ako se ti delovi ne mogu utvrditi, obaveza se deli na ravne delove. U
stvari, to su pravila solidarnih obligacija.
Nedeljiva obligacija može biti:
1) apsolutno nedeljiva - kad je predmet po svojoj prirodi nedeljiv (predaja trkačkog konja);
2) relativno nedeljiva - kad je predmet deljiv, ali ga stranke smatraju nedeljivim pošto su se
ugovorom tako sporazumele (ugovor o gradnji zgrade "pod ključ").
Značaj podele je u tome što dolazi do izražaja kod ispunjenja i zastarelosti obligacija:
1) delimično ispunjenje (sukcesivne isporuke) mogućno je kod deljive, a nije kod
nedeljive obligacije. Jedan poverilac kod nedeljive obligacije ne može tražiti deo tražbine, a kod
deljive može.
2) zastarelost se kod deljivih obligacija računa po delovima tj. obrocima kod
sukcesivne isporuke, a kod nedeljivih se računa prema celini potraživanja tj. dugovanja
 17


28. SOLIDARNE OBLIGACIJE
Solidarne obligacije su obligacije kod kojih postoji više dužnika, ili više poverilaca, kod kojih
je svaki dužnik obavezan da isplati ceo dug, odnosno svaki poverilac je ovlašćen da zahteva
isplatu celog duga, u kom slučaju se obligacija gasi, ali ne i unutrašnji odnos među dužnicima,
odnosno poveriocima u pogledu regresa. Kada ima više dužnka postoji pasivna solidarna
obligacija, a kada postoji više poverilaca postoji aktivna solidarna obligacija. Međutim, moguće
je da na obe strane postoji više lica. u kom slučaju je jedna solidarna obligacija istovremeno i
pasivna i aktivna. Kod svake solidarne obligacije treba razlikovati dve vrste odnosa - međusobni
odnos izmdeđu dužnika i poverilaca i unutrašnji odnos- između samih dužnika tj. poverilaca.. koji
se aktivira kad jedan poverilac. naplati celu tražbinu, odnosno kad jedan dužnik ispuni celu
obavezu (regresni odnos). Postoje dva teorijska objašnjenja solidarnosti (kod nas je prihvaćeno
prvo):

1) Solidarna obligacija je jedinstvena, tako da svaki dužnik duguije isto dugovanje, odnosno
svaki poverilac može zahtevati jednu istu tražbinu;

2) Kod solidarnih obligacija postoji onoliki broj odnosa koliki je broj subjekata na strani dužnika^
odnosno poverilaca - pošto svaki dužnik duguje celu obavezu tj. svaki poverilac može tražiti celu
tražbinu.

Teorija deli solidarne obligacije na :

1) Prave (savršene) koje nastaju saglasnošću volja odnosno ugovornom klauzulom u duhu
pravila "svi za jednog, jedan za sve "

2) Neprave (nesavršene) solidarne obligacije koje nastaju zakonskom normom, a ne

saglasnošću volja.

Čl. 82. stav 4. Zakona o radnim odnosima predviđa da više radnika koji prouzrokuju štetu
umišljajnim delovanjem odgovaraju solidarno. To su obligacije in solidum. Ova podela nema
praktičan značaj jer građanski zakoni ne prave razliku na prave i neprave solidarne obligacije.
Oni usvajaju jedinstven pojam solidarne obligacije bez obzira na poreklo.

29. PASIVNE SOLIDARNE OBLIGACIJE

Pasivne solidarne obligacije su obligacije sa više dužnika, kod kojih svaki dužnik odgovara
poveriocu za celu obavezu, pa kad obaveza bude ispunjena od strane jednoga dužnika
obligacija prestaje i svi se dužnici oslobađaju obaveze prema poveriocu. Međutim, tada se
aktivira unutrašnji odnos u kome dužnik, koji je ispunio celu obavezu ima pravo da se regresira
od- ostalih dužnika srazmerno njihovim obavezama. Za pojedine dužnike su mogući modaliteti -
rok, uslov, nalog. Poverilac sam vrši izbor dužnika od koga će naplatiti celo potraživanje,
međutim izbor nije neopoziv, pa se može izmeniti sve do ispunjenja obaveze. Poverilac može
tražiti izvršenje obaveze od svih solidarnih dužnika, od nekih, ili samo od jednog. Dužnici
odgovaraju po "pravilu svi za jednog, jedan za sve".
Značaj ovih obligacija je u sledećem. Pasivna solidarnost je sredstvo ličnog obezbeđenja
obligacija. Ovde se opasnost od insolventnosti svodi na manju meru, jer poverilac može
zahtevati tražbinu od jednog dužnika, a to je obično onaj koji je solventan i dostupan. Pasivnu
solidarnost kao sredstvo ličnog obezbeđenja treba razlikovati od jemstva i ugovorne kazne.
Jemac je supsidijarni dužnik. Supsidijarni dužnik je dužnik od koga se potraživanje može
naplatiti tek ako ne može od glavnog, prvorednog dužnika. Dužnik po pasivnoj solidarnoj
obligaciji nije supsidijerni dužnik, pa može odgovarati. Ugovorna kazna obavezuje dužnika koji
nije obuhvaćen pasivnom solidarnošću^. nego je sam dužnik obaveze. Što se tiče nastanka ove
vrste obligacija. u uporednom pravu postoje dva pristupa : 1) solidarnost se pretpostavlja, a ako
se ne želi, onda se isključuje. Ovaj pristup odgovara zakonodavstvima Nemačke i Italije; 2)
 18
solidarnost se izričito mora predvideti zakonom, testamentom ili ugovorom. Bez toga nema
solidarnosti jer se ona ne pretpostavlja. Zakonom se solidarnost određuje pojedinim propisima.
Tako ZOO predviđa solidarnost kod odgovornosti više lica za štetu kod solidarnosti jemca, kod
prekoračenja granica ovlašćenja u zastupanju, kod ugovora o građenju "ključ u ruke", kod
sudara ^motornih vozila itd: Propise o solidarnoj obavezi sadrže i Zakon o radnim odnosima
(odgovovrnost više radnika za štetu kod umišljajnog krivičnog dela), Zakon o braku i porodičnim
odnosima (odgovornost za dugove zbog tekućih potreba, bračne zajednice), Zakon o
nasleđivanju (odgovornost sanaslednika do visine naslednog dela).. Testamentom se
solidarnost određuje ako to odredi zaveštaiac. a ugovorom se solidarnost određuje klauzulama
(obavezujemo se solidarno, svi za jednog jedan za sve, nerazdeljeno...) Dejstva i prestanak
solidarnosti - Solidarni dužnici odgovaraju po principu "svi za jednog, jedan za sve". Poverilac
može naplatiti celo potraživanje od jednog dužnika. Kad taj dužnik ispuni obavezu, obligacija se
gasi prema svima. Ovo znači da se dužnici uzajamno zastupaju. Ispunjenje preuzeto od strane
jednog dužnika, dejstvuje i prema ostalim f\ dužnicima. Zbog ovog uzajamnog zastupanja načini
prestanka obligacija, koji su uslediii radnjom jednog dužnika u principu dejstvuju i na ostaie
dužnike, s tim što za pojedine načine važe. posebna pravila*. 1) ispunjenje obligacije preduzeto
od jednog, dužnika deluje prema svim -dužnicima; isto kod zamene ispunjenja - datio in solutum
2) prebijanje (kompenzacija) prema jednom dužniku gasi njegov deo obaveze, iz aspekta,
unutrašnjeg odnosa i smanjuje ukupnu obavezu svih za iznos, kompenzacije (npr. ako je ukupna
obaveza iznosila 90.000, a ima tri dužnika, svaki duguje po 30.000; ako se jedan kompenzira za
30.000 njegova obaveza se gasi, a ukupan dug preostaiih se smanjuje na 60.000) 3) otpust
duga - ako se dug oprašta in personam„ tj. samo jednom dužniku,, onda se smanjuje i obaveza
ostalih za vređnost dela tog dužnika u njihovom međusobnom, odnosu; ako se dug oprašta in
rem tj. za sve, obligacija se gasi za sve 4) prenov - novacija - deluje kao i oproštaj duga 5)
zastarelost, kao i prekid, odnosno zastoj zastarelosti, mogući su prema pojedinim dužnicima,
tako da ne deluju na ostale, zbog toga što su dopušteni modaliteti u pogledu roka. Odricanje od
zastarelosti ne deluje prema ostalima. Onaj ko se odrekao nema pravo regresa 6) poravnanje -
deluje samo prema, onome ko ga zaključi, a ne i na ostale dužnike koji mu se mogu pridružiti. 7}
presuda nema dejstvo na ostale, pošto njena pravosnažnost deluje samo prema učesnicima
postupka 8) sjedinjenje- (konfuzija) gasi njegov deo obaveze i smanjuje za toliko obaveze
ostalih... odnosno celokupnu obavezu u njihovom unutrašnjem odnosu 9) docnja jednog ne
mora uticati na drugog Jer su dopušteni modaliteti u vidu roka 10) nemogućnost izvršenja zbog
propasti stvari, ako je nastalo usled više sile, oslobađa sve, a ako je kriv jedan dužnik ostali se
ne oslobađaju obaveze, ali ne odgovaraju za štetu.
Pravni odnos posle ispunjenja (regres) - Kada jedan dužnik ispuni obavezu prema poveriocu,
gasi se obaveza svih. Međutim tada nastupa personalna subrogacija, pa dužnik koji je ispunio
obavezu stupa u poziciju poverioca, kako bi od preostalih solidarnih dužnika naplatio ono što je
za njih dao- Delovi solidarnih dužnika -se određuju ugovorom, ili na drugi shodan način. Ako se ti
delovi ne mogu utvrditi primenjuje se pravilo da ser podela vrši na jednake delove. Ako se od
nekog sadužnika ne može dobiti naknada (zbog insolventnosti ili drugih razloga), njegov deo se
srazmemo deli na ostale dužnike.

30. AKTIVNE SOLIDARNE OBLIGACIJE

Aktivne solidarne obligacije su obligacije sa više poverilaca, u kojima svaki poverilac ima pravo
da zahteva od dužnika ispunjenje cele obaveze, pa kad potraživanje bude naplaćeno od strane
jednog poverioca, obligacija se gasi i prema ostalim poveriocima . Ali, u tom slučaju ostali
poverioci imaju pravo da naplate svoj deo potraživanja od poverioca kome je dužnik platio celu
obavezu (pravo regresa). Aktivna solidarnost nema veliki praktični značaj. Pasivna solidarnost je
značajna zbog toga što je sredstvo ličnog obezbedenja obligacije. Aktivna solidarnost nije takvo
sredstvo. Ona nosi čak i izvesan rizik naplate celog potraživanja od strane insolventnog
poverioca. Aktivna solidarnost nastaje najčešće ugovorom, upotrebom izraza kao što su
"potražujemo skupno", "potražujemo solidarno" ili "nerazdeljeno". Ona se ne pretpostavlja već
se u svakom konkretnom slučaju ima predvideti. Testamentom se određuje aktivna solidarnost
kad se npr. više legatara ovlašćuje da svako od njih može zahtervati ispunjenje cele obaveze od
univerzalnog sukcesora. Zakonom je aktivna solidarnost predviđena u meničnom pravu. Svaki
solidarni poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje cele tražbine. Ispunjenjem
tražbine se gasi dug prema svim poveriocima sto je posledica uzajamnog, zastupanja poverioca.
 19
Uzajamno zastupanje poverioca dolazi do izražaja u vezi sa raznim oblicima prestanka
obligacija.. Tako 1) ispunjenje obligacije, odnosno zamena ispunjenja od strane jednog deluje
prema svim poveriocima; 2) kompenzacija jednog poverioca gasi deo njegovog potraživanja i
smanjuje ukupno potraživanje ostalih poverilaca u visini tog dela; 3) sjedinjenje - isto kao i
kompenzacija; 4) oproštaj duga - in personam - samo za jednog poverioca, a in rem - za sve
poverioce; 5) novacija - isto kao i kod oproštaja duga; 6) zastarelost - prekid i zastoj, samo
prema jednom, zbog mogućnosti modaliteta u pogledu roka; 7)poravnanje - samo prema
učesniku poravnanja; 8) presuda - samo prema učesnicima sudskog postupka ; 9)docnja
dužnika - jednog ne, mora uticati i na ostale, jer su dopušteni modaliteti u pogledu roka; 10)
priznanje duga jednom poveriocu može biti od koristi i ostalim poveriocima zbog prekida
zastarelosti. Kad jedan od poverilaca primi ispunjenje obligacije- ona se gasi prema svim
solidarnim poveriocima. Oni, međutim, imaju pravo da od poverioca koji je primio ispunjenje cele
obaveze od dužnika, zahtevaju svoj deo tražbine. Taj deo je određen ili ugovorom ili na neki
drugi shodan način. Međutim, ako ti delovi nisu određeni ugovorom ili na drugi način onda se, po
našem pravu, potraživanje deli na jednake delove.

31. SAMOSTALNE I AKCESORNE OBLIGACIJE

Samostalne su one obligacije čiji nastanak i prestanak ne zavisi od drugog pravnog odnosa.
Akcesorne su one obligacije čiji nastanak i prestanak zavisi od nastanka i prestanka drugog
pravnog odnosa. One nastaju tj. gase se nastankom odnosno prestankom tog drugog.pravnog
odnosa.

32. IZVORI OBLIGACIJA

Pod izvorima obligacija podrazumevaju se skupovi pravnih činjenica iz kojih izviru obligacije. U
opštoj teoriji prava, pod pravnim činjenicama se podrazumevaju događaj ili ljudske radnje za
koje zakon vezuje promenu, nastanak ih prestanak nekog pravnog odnosa, a na području
obligacija izvori su pravne Činjenice za koje zakon vezuje nastanak, promenu ili prestanak
obligacionih odnosa. Te činjenice su različite, pa su otuda i različiti izvori obligacija.
Gaj je u Institucijama izveo prvu podelu. On je sve obligacije podelio na ugovore i delikte. To mu
je bila glavna podela (summa divisio). Ona se zadržala sve do današnjih dana. Toj glavnoj podeli
rimsko pravo je dodalo i treći izvor. On je obuhvatio različite pravne činjenice koje se nisu mogle
svrstati ni u ugovore niti u delikte. One su podvođene pod variae causarum figurae. Justinijan u
svojim Institucijama pravi još jednu podelu sa četiri elementa; ugovor, delikt, kvazidelikt i
kvaziugovor. Teorija izvora obligacija, posle stagnacije u srednjem veku počinje ponovo da se
razvija uporedo sa razvojem robnonovčanih odnosa, koji su podstakli i razvoj obligacionog
prava. To se naročito može reći za francusku pravnu misao 17. i 18. veka. Doma je izvore
obligacija podelio u dve grupe: prvu čine voljne obligacije, koje nastaju saglasnošću volja
(ugovorom) ih izjavom volje dužnika (jednostrana izjava volje), a drugu čine obligacije koje
nastaju nezavisno od naše volje (nezvano vršenje tuđih poslova, obaveze staratelja itd.). Potje
je sledio Justinijana tako da je svrstao obligacije na ugovore, delikte, kvaziugovore i kvazidelikte,
dodajući ovoj podeli i zakon, a nekad i samu pravičnost. Teorija" podele obligacija se veoma
razvila u prošlom veku i moguće je uočiti sledeće osnovne tendencije:
1. Prihvatanje Justinijanove podele na ugovore, delikte, kvaziugovore i kvazidelikte. Ovoj podeli se
često dodaje i zakon, kao izvor obligacija. U okviru ove tendencije se uočavaju mnoge rasprave
o značenju kvaziugovora i kvazidelikata, pri čemu su obično ovi svrstavani u nevoljne obligacije.
2. Zakon kao izvor obligacija - Ova tendencija se ogleda u tome što se zakon tretira kao posredni
izvor svih obligacija, odnosno neposredni izvor izvesnih obligacija. Posredni izvor znači da
svaka obligacija u krajnjoj liniji ima izvorište u zakonu, u smislu da je svaka obligacija
uiremeljena u zakonu . ali neke obligacije imaju neposredni izvor u zakonu (obaveza izdržavanja
bračnih drugova ili srodnika). Ove obligacije se nazivaju zakonskim obligacijama.
3: Podela 'izvora obligacija na ugovor i zakon - Ugovorom obligacije nastaju nezavisno od
zakona, jer volja stranaka ima snagu zakona. Svi ostali izvori imaju poreklo u zakonu i zasnivaju
se na volji zakonodavca. Ova tendencija je inspirisana teorijom autonomije volje i
individualizmom. 4. Podela izvora obligacija na pravne poslove i pravne činjenice- - Pravni
poslovi obuhvataju sve izjave volja (i jednostrane i dvostrane), koje po objektivnom pravu
proizvode određene pravne posledice. Pravne činjenice obuhvataju sve ostale najrazličitije
događaje i ljudske radnje iz kojih mogu nastati obligacije nezavisno od individualne volje
 20
(rođenje, smrt, maloletstvo, promena okolnosti, viša sila). £L Podela izvora obligacija na ugovore
i druge pravne osnove- predviđene- u zakonu — Po ovoj tendenciji izvori obligacionog prava su:
ugovor, jednostrani pravni poslovi, prouzro kovanje štete, nezvano vršenje tuđih poslova,
obogaćenje bez osnova, administrativni akt i druge radnje i događaji iz kojih izviru, obligacije.
Razna zakonodavstva dele obligacije na razne načine . Neka samo nabrajaju izvore, dok ih
druga i određuju. Redovno se kao izvori obligacija pojavljuju ugovor, prouzrokovanje štete, a što
se ostalih, tiče,, oni se javljaju u širem ili u užem. smislu^ zavisna odr pojedine zemlje^. Naš
ZOO ne predviđa na opšti način izvore obligacija, ali se iz: njegove sistematike, odnosno
konkretnih odredbi vidi da su izvori obligacija ugovor, prouzrokovanje štete, sticanje. bez.
osnova,, poslovodstvo bez naloga, i jednostrana izjava volje.

33. POJAM UGOVORA

Ugovor je saglasnost volja dva ili više lica kojim se postiže neko pravno dejstvo. To pravno
dejstvo se može ticati nastanka, promene ili prestanka obligacija. Ugovor je izvor obligacionog
prava. Zajedno sa prouzrokovanjem štete spada u klasične izvore koji se kao strnima, divisio
javljaju još u Gajevim Institucijama. Ugovori -imaju -prvenstveno imovinski karakter. Ugovor se u
obligacionom pravu može definisati kao- saglasnost volja dva ili više lićl kojim se postiže neko
obligaciono pravno dejstvo. Ugovor je pravni posao . Pošto je produkt saglasnosti volja, on je
uvek dvostrani pravni posao. Postoje i jednostrani pravni: poslovi kod kojih nema saglasnosti
volje (jednostrana izjava volje). Suština svakog ugovora jeste saglasnost izjavljenih volja. Ova
suština je prisutna kod svakog ugovora bez obzira na vrstu, a broj ugovora različite vrste je
veoma veliki. Postoje imenovani ugovori: kupoprodaja, zakup, osiguranje, posluga, ostava, ali i
neograničeni broj neimenovanih. Svim ovim ugovorima zajedničko je da nastaju sagiasnošću
volja. Naziv ugovor potiče od rimskog naziva contractus.U francuskom pravu, genusni pojam je
konvencija, dok: jer ugovor specijalni pojam. Konvencija je svaka saglasnost volja a Ugovor je
ona saglasnost volja, kojom se zasniva pravni odnos. U obligacionom pravu redovno se koristi.,
naziv "ugovor". Konvencija, pakt, sporazum se koriste u međunarodnom pravu.

34. SLOBODA UGOVARANJA I AUTONOMIJA VOLJE

Sloboda ugovaranja i konsensualizam su osnovna načela ugovornog prava. Sloboda
ugovaranja je jedan od najzanačajnijih oblika ispoljavanja ličnosti čoveka kao pravnog subjekta.
Ona je tesno vezana za slobodu inicijative ličnosti Čoveka kojom, on stupa u različite pravne
odnose. Ta inicijativa nije uvek imala isti pravni kapacitet. U starim pravima je bila skromna,
zatim je jačala i postigla vrhunac u eri ekonomskog i političkog liberalizma krajem 18. i početkom
19. veka. Ipak, ova sloboda nikad nije bila apsolutna. Ona se uvek ispoljavala u okviru opštih
normi zajednice, odnosno objektivnog prava, samo su ograničenja bila veća ili manja. Poreklo
slobode ugovaranja je veoma staro. Počeci rimskog prava vezuju se za ambijent snažnog
formalizma i magičnog dejstva određenih reči što je značilo krupno ograničenje slobode
ugovaranja. Ipak i u tim uslovima, sloboda ugovaranja nije bila isključena. Ona se javlja u vidu
opcije: ugovoriti ili ne ugovoriti. U kasnijem periodu razvoja rimskog prava (doba republike)
formalizam opada, a sloboda ugovaranja jača. Rimsko pravo je počelo da priznaje punovažnost
i neformalnim ugovorima, ukoliko su oni bili u skladu sa dobrim običajima (mores) i moralnim
principima (boni mores). Već u Justinijanovom vremenu, veliki broj ugovora je oslobođen svake
forme. U feudalizmu, sloboda ugovaranja je bila skučena pod pritiskom formalizma i naturalne
privrede. Ona je bila ograničena i verskim dogmama kanonskog prava. U kasnijem feudalizmu,
ograničenja se umanjuju. Moć. kanonskog prava opada, asvetovnost jača. To je bilo izazvano
jačanjem robnonovčanih odnosa koji su feudalizam sve više približavali kraju.
Autonomija volje - U daljem razvoju ljudske civilizacije, došlo je do pojave kapitalizma. Ideje
Francuske buržoaske revolucije su snažno uticale na pojavu koncepcije po kojoj je individualna
volja autonomna i bezgranična. Ova koncepcija je nazvana teorijom autonomije volje. Ona je
izvršila snažan uticaj na mnoge kodifikacije, od Code Civile - a, pa nadalje. U konceptu
autonomije volje, sloboda ugovaranja dobija najšire moguće okvire. Ona je direktna posledica
političkog i ekonomskog liberalizma s kraja 18. i početka 19. veka, a označava trijumf pojedinca
nad društvom. Individualna volja pojedinca je iznad zakona. Izvor obligacije je volja čoveka, a ne
zakon kao spoljni autoritet. Čovek je slobodan i stoga obaveze preuzima odlukom svoje
slobodne volje. Njegova volja je autonomna i suverena. Ona je i akt pravičnosti. Iz svega ovoga
proizilazi da je učenje o autonomiji volje izraz individualističke filozofije političkog i ekonomskog
liberalizma i direktna posledica ideja Francuske revolucije. Toj filozofiji je odgovaralo učenje o
 21
prirodnom pravu. Stvoren je.postulat, da je sloboda pojedinaca aposolutna i. da% se prostire do
granice slobode drugog, a da je opšti interesi ne mogu ograničavati. Autonomija volje je najveći
domet slobode ugovaranja. Primena teorije autonomije volje se može posmatrati sa tri aspekta :
1) sa aspekta sadržine, autonomija volje dolazi do izražaja kako-u momentu zaključenja, tako i u
toku izvršenja ugovora. On podrazumeva opciju ugovarati ili ne ugovarati, izbor subjekata sa
kojim će se ugovarati, kakva će sadržina ugovora biti, ali podrazumeva i nepromenljivost jednom
zaključenog ugovora, tako da se on mora izvršiti onako kako je ugovoreno (pacta sunt servanda);
2) iz ugla forme ugovora, autonomija volje znači da su stranke slobodne i u pogledu načina
zakjučenja ugovora, odnosno ispoljavanja svoje volje »^Ugovor ne treba da bude (za formu)
zaključen u pismenoj, svečanoj ili nekoj drugoj forciii, već je dovoljna prosta saglasnost {solo
consensus) . Prema tome, autonomija voje snažno podstiče princip konsensualizma; 3) iz ugla
tumačenja ugovora, autonomija volje znači otkrivanje zajedničke volje stranaka. Ugovor treba da
bude ono što su stranke htele. Ideja o autonomiji volje nije nikad ni u jednom zakonodavstvu bila
apsolutno prihvaćena. To govori da je ona nerealna i da se javlja samo kao neostvareni ideal.
Međutim, može se govoriti o tome da je buržoaska liberalistička država krajem 19. veka bila
najbliža tom idealu. Ona se javlja u vidu pravila kao što su : dopušteno je sve što nije zabranjeno
(Code Civile), ugovori se mogu zaključivati o svemu što se u prometu nalazi, ako nije nemoguće
ih nedopušteno (AGZ), volja i naredba čovečija zastupa zakon, a zakon naknada volju i naredbu
čovečiju (OIZ).
Kritika autonomije volje - Učenje o autonomiji volje izazvalo je krajem, 19. i početkom 20. veka
oštre reakcije. One su išle u tri pravca: 1) isticanje društvenih ciljeva u prvi plan je tipično za
sociološku koncepciju ugovora, koja se javlja u okviru ideje da se socijalnim funkcijama negira
subjektivno pravo. U osnovi te ideje je bio zahtev da se individualna volja potčini zajedničkim
interesima .Tu je zakon iznad individualne volje 2) pravičnost se ne može izjednačiti sa
ugovorom. Onaj ko ima jaču ekonomsku moć, nameće svoju volju drugoj strani, a nametnuta
volja ne može biti pravična. Zato je načelo pravičnosti nešto što se razlikuje od ugovora 3) teorija
izjave volje ukazuje da nije bitna unutrašnja volja već ona koja je izjavljena, odnosno
manifestovana u spoljnom svetu. Po toj teoriji volja stvara obaveze, ako je praćena određenom
izjavom, jer tek kad je volja izjavljena, mogu nastupiti određene pravne posledice. Prema tome,
ne može se govoriti o autonomiji volje ako je bitna izjava volje, a ne sama volja.
Autonomija volje kao nadgradnja robnih odnosa - Autonomija volje je produkt rob no novčanih
odnosa u kojima učestvuju slobodni subjekti razmenjujući svoje proizvode i usluge.
Robnonovčani odnosi imaju svoju osnovu u privatnoj svojini. Na tržištu su upravo vlasnici roba, s
tim što se pod robom podrazumeva i radna snaga, a ne samo proizvodi rada. Vlasnici ovih roba
su pravno jednaki i zato oni imaju slobodu da na tržištu roba, odnosno radne snage, slobodno
ugovaraju uslove rada i razmene rada. Zato se i može reći da je autonomija volje, kao najviši
stepen slobode ugovaranja nadgradnja robnonovčanih odnosa. Sloboda tržišne razmene i
sloboda ugovaranja su u pravoj razmeri - ukoliko je sloboda tržišta veća, veća je i sloboda
ugovaranja i obrnuto. Ipak, nema apsolutne slobode '«.ugovaranja odnosno autonomije volje.
Ona je uvek ograničena i može se govoriti o užim i širim okvirima tih ograničenja.

35. OGRANIČENJA SLOBODE UGOVARANJA

Ograničenja -" slobode ugovaranja su brojna i raznovrsna sa tendencijom porasta. U
savremenom,-'a i našem pravu ova ograničenja se mogu grupisati na ; ograničenja putem
ustanove javnog poretka, ograničenja u pogledu zaključenja ugovora (obavezno zaključenje
ugovora; saglasnost trećeg i ograničenje izbora ugovornika), ograničenja u pogledu sadržine
ugovora (zakonsko regulisanje sadržine, ugovori po pristupu), ograničenje u pogledu
nepovredivosti ugovora (raskid, ili revizija ugovora zbog promenjenih. okolnosti, raskid ugovora
z:bog-neizvršenja) i ograničenja u pogledu forme ugovora.

36. OGRANIČENJE PUTEM USTANOVE JAVNOG PORETKA

Javni poredak je najopštije ograničenje slobode ugovaranja, ali je zato i najkompleksniie.
Stranke ne mogu svojom voljom izazivati nikakva pravna dejstva koja. bi bila u suprotnosti sa
javnim poretkom. Naš ZOO u-čl. 10. predviđa da učesnici u prometu, sobodno..uređuju
obligacione odnose, s tim što ih ne mogu uređivati suprotno Ustavom utvrđenim načelima
društvenog uređenja, prinudnim propisima i moralu društva. Iz ove odredbe proizilazi da
ustanovu javnog poretka kod nas obrazuju : 1) ustavna načela - tiču. se ekonomskog uređenja,
društveno političkog sistema, sloboda i prava građana, ustavnosti, zakonitosti itd. 2) prinudni
 22
propisi - u obligacionom pravu su izuzetak od pravila da se ti odnosi uspostavljaju voljom
stranaka . Ali u prisustvu takve norme, volja suprotna propisu, ne može da dovede do
određenog pravnog učinka. Takvi su npr. propisi o jedinstvenom tržištu, zabrani zloupotrebe
prava, zabrani monopolskog položaja itd. 3) moralne norme društva - upotpunjuju sistem
ograničenja slobode ugovaranja, jer ona ne može narušavati moral jednog društva, koji je
neodvojiv deo javnog poretka- Ustanova javnog poretka je -•tmanenetna svakom društvu. Ona
nije samo ustanova sadasnjosti, nego i prošlosti. Zato i postoje različita teorijska shvatanja
pojma javnog poretka. Prema jednom, ova ustanova se ne da definisati, pa njenu primenu treba
prepustiti pragmatici sudova- Po drugom, treba odrediti samo osnovne odlike ove ustanove bez
precizne, definicije. Prema trećima treba navesti zakone koji ulaze u javni poredak, a ne treba
insistirati na njegovom pojmu. Prema četvrtima javni poredak treba definisati opštim kriteriju mi
ma, s tim što ti kriterijumi mogu biti i pravni i nepravni., Ovi teorijski stavovi ukazuju da ustanova
javnog poretka nije samo pravna ustanova, nego i društvena. Pravno određenje ovog pojma, je
samo segment sadržine janog poretka.. U njega još ulaze i ekonomski, filozofski, etički, političku
sociološki i drugi principi na kojima počiva jedna društvena zajednica. Ti- principi skupa i u
međusobnoj interakciji nisu jednom zauvek dati., čak ni u istom društvu. Oni nisu okončani u
večnosti, već su promenljivi u vremenu i u prostoru. Ova ustanova nije dakle numerus clausus, i
podložna je promenama Ipak time nije ugrožena pravna sigurnost jedne društvene zajednice, jer
se javni poredak menja tek sa promenom suštine društvenih odnosa u zajednici, a one nisu tako
česte. Imajući u vidu ove elemente, moglo bi se reći da je javni poredak skup principa na kojima
je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, koji se uspostavljaju
preko određenih društvenih normi, a koje subjekti pravnih odnosa moraju poštovati.

37. OGRANIČENJA U POGLEDU ZAKLJUČENJA UGOVORA

Sloboda ugovaranja podrazumeva pre svega slobodu izbora. Međutim u savremenom pravu,
postoje brojni slučajevi kojima se ova sloboda ograničava. Oni se mogu svrstati u tri gtrupe:
1. Obavezno zaključenje ugovora jeste retko ograničenje ali ipak postoji. Ono u najvećoj meri
sputava slobodu ugovaranja, jer dira u opciju ugovarati ili ne ugovarati, koja je zametak i osnovni
kvalitet te slobode. Neki zakoni stvaraju obavezu zaključivanja ugovora kao što su ugovor o
obaveznom osiguranju motornih vozila, putnika u javnom saobraćaju, korisnika ili sopstvenika
vazduhoplova ili ugovor o obaveznom osiguranju za slučaj nesreće na poslu vatrogasca, lica u
obezbeđenju itd. Ovde spada i obaveza trgovinskih preduzeća i radnji da prodaju izloženu robu
ili obaveza preduzeća koja se bave prevozom putnika da prevezu svakog ko ima ¿potrebu za
koriššćenjem prevoza. Najzad, tu spadaju i obaveze isporuke el. energije, vode itd.
2. Saglasnost trećeg za zaključenje ugovora - Sloboda ugovaranja je ponekad ograničena
zahtevom da se neko treći sa tim saglasi. Po ZOO, ta saglasnost može biti data pre ili posle
zaključenja ugovora. Ako se daje pre, reč je o dozvoli, a ako se daje posle onda je reč o.
odobrenju. Treće lice može biti neki državni organ i tada se saglasnost daje administrativnim
aktom, npr. u vezi sa spoljno trgovinskim poslovima, prometom poslovnih i stambenih prostorija,
poljoprivrednog zemljišta. Saglasnost može dati i određeno fizičko lice npr. staralac delimično
poslovno sposobnog lica. roditelj starijeg maloletnika, zakupodavac kod podzakupa itd.
3. Izbor ugovornika - Ograničenja slobode izbora ugovoraika vezana su. za imperativne propise o
personalnoj mogućnosti sticanja svojine na određenim stvarima. Npr. prodavci određenih stvari
u susvojini moraju ponuditi prodaju titularu: prava preče kupovine - drugom suvlasniku; davaoci
stana na korišćenje prodaju stanove nosiocima stanarskog prava, koji imaju pravo otkupa itd.

38. OGRANIČENJA U POGLEDU SADRŽINE UGOVORA

Sloboda ugovaranja podrazumeva da stranke same određuju sadržinu ugovora kojeg zakjučuju.
Ali, i tu postoje ograničenja. Njih nameću :
1. Zakonom regulisana sadržina ugovora - U izvesnim slučajevima zakon predviđa šta jedan
ugovor treba da sadrži, npr. zakon o stambenim odnosima određuje sadržinu ugovora o
korišćenju stana, zakon o nasieđivanju određuje sadržinu ugovora o raspo desimo vine za života
i ugovora o doživotnom izdržavanju. Zakoni i podzakonski akti češto.-određuju i cene određenih
strateških proizvoda odnosno inputa {benzina, ulja, brašna, mleka, šećera, hleba). Njima se
određuju i otkupne cene poljoprivrednih proizvodit.
2. Ugovori po pristupu - Ograničenje slobode ugovaranja u pogledu* sadržine ugovora, naročito je
izraženo kod ugovora o pristupu. Kod ovih ugovora, jedna ugovorna strana zbog svoje
ekonomske nadmoći ili iz praktičnih razloga unapred određuje elemente ugovora (opšti uslovi), a
 23
druga ugovorna strana samo pristupa tako određenoj sadržini ugovora. Ovi ugovori se nazivaju i
formulama ugovori, po formularu opštih uslova pod kojima se ugovor može zaključiti. Opšti
uslovi se moraju objaviti na uobičajen način (npr. cene avionskog, železničkog ili drumskog
prevoza), a bitne elemente sadrži i formular ugovora o pristupu. Ovakvi ugovori se zaključuju u
oblasti saobraćaja (prevoz ljudi i robe - konosman), obaveznog osiguranja ili kolektivnog
ugovaranja.
3. Samoupravni sporazumni su ugovori kojima su samoupravne organizacije i zajednice
usklađivale svoje interese u društvenoj podeli rada. Udruženi rad kao produkcioni odnos više ne
postolji, pa ni ovi ugovori.
39.OGRANIČENJA U POGLEDU NEPOVREDIVOSTI UGOVORA
U starom pravu je važilo pravilo pacta sunt servanda ~ jednom zaključen ugovor se mora izvršiti
onako kako je bio stipulisan. Ugovor su mogle izmeniti samo stranke i to obostranom
saglasnošću. Ukoliko jedna strana nije ispunila ugovor, druga strana nije mogla raskinuti ugovor,
već je mogla samo da traži prinudno izvršenje i naknadu štete. Međutim u savremenom pavu
pod uticajem sociološke koncepcije, mogućno je tražiti i raskid ugovora zbog neizvršenja
obaveze druge strane i raskid ili reviziju ugovora - zbog promenjenih okolnosti. Ove mogućnosti
su ujedno i ograničenja u pogledu pravila o nepovredivosti ugovora.

40. OGRANIČENJA U POGLEDU FORME UGOVORA

U početku razvoja ugovornog prava, formalizam je imao izuzetan značaj - počeci rimskog prava.
Sa razvojem robnonovčanih odnosa, formalizam gubi na značaju, a jača konsensualizam,
zaključenje ugovora prostom saglasnošću volja. Konsensualizam odgovara slobodi ugovaranja.
Početkom ovog veka formalizam ponovo oživljava vezujući se za ^pojedine ugovore, koji imaju
poseban značaj. Zaključenje takvih ugovora, zakon vezuje za pismenu ili svečanu formu. Kod
nas su to npr. ugovor o prometu nepokretnosti, ugovor o radu (pismena forma), ugovor o
doživotnom izdržavanju, ugovor o raspodeli imovine za života (svečana forma). Kod ovih
ugovora forma je uslov punovažnosti ugovora - forma ad solemnitatem.

41. KONSENSUALIZAM
Konsensualizam je zajedno sa slobodom ugovaranja, osnovno načelo ugovornog prava.
Konsensualizam znači da se ugovor može zaključiti prostom saglasnošću volja,, bez ikakvog
formalizma. On je suprotan formalizmu. Ali razvoj ugovornog prava je- otpočeo sa formalizmom,
koji je ustuknuo pred konsensualizmom tek u 16. i 17. veku. Stara prava su zasnivala
ugovaranje na formalizmu, što je bilo produkt nerazvijenih društveno ekonomskih odnosa i
uticaja religije. Određene radnje, znaci i reči su imale magyski značaj, jer su bile povoljne za
nastanak ugovora kao religijskog akta, koji je nastajao u sakralnoj formi molitve, prinošenja žrtve
Ili neke druge kultne forme. Forma se shvatala kao sveta formula bez koje. nije bilo. ni. prava.
Rimsko, pravo je takođe bilo. formalističko~ Ono se nikad nije oslobodilo formalizma na jedan
opšti način, iako su se pred kraj perioda republike javili i prvi konsenualni ugovori: emptio -
venditio (kupoprodaja), locatio - coaductio (najam), societas {ortakluk), mandatum (zastupanje). Svi
ostali, ugovori su i dalje bili formalni, a forma je bila literarna, verbalna i realna (predaja).
Propašću rimskog carstva rani sredili vek je otpočeo vraćanjem formalizmu i napuštanjem prvih
oblika konsensualizma, što je bila posledica zatvorene naturalne privrede, što je odlika srednjeg
veka. Simbolika i ritual ponovo dobijaju na značaju. Početkom 13. veka u okviru, kanonskog
prava, pojavile su se dve doktrine : 1) prostu saglasnost volja je trebalo sankcionisati tužbom i 2)
prostu saglasnost volja nije trebalo pravno-sankcionisati već isključivo duhovno - anatemom.
Ove dve doktrine su se uporedo ravijale do. 16. veka, a potoni prva jača a druga doktrina polako
nestaje. U 16. i 17. veku ova doktrina prelazi iz kanonskog u svetovno pravo. Za nastanak
konsensualizma u srednjem veku istorijski značaj je imala promisorna zakletva. Ona je bila
formalan ugovor - religijskog karaktera, sičan sfipnlarijj Glavna obaveza po ovoj zakletvi je bila
obaveza prema božanstvu,, a sporedna prema drugoj ugovornoj strani. Sporedna obaveza je
bila akcesorna. tj. zavisila je od glavne i bila je apstraktna tj. nezavisna od kauze, pošto je
nastajala samom zakletvom božanstvu. U kasnijem razvoju se sve više gubi razlika između
prostog obećanja i obećanja datom božanstvu, pod zakletvom. Prosto obećanje tj. prosta
saglasnost-se uzimala kao blaža formula zakletve. Na taj način je knsensualizam nastajao baš
preko formalizma promisorne zakletve. Ona je navikavala lica da poštuju, date reči. i kad* nisu.
bila upućena božanstvu, već drugom licu. Odatle do konsensualizma nije bio dug put Kraj
feudalizma i početak kapitalizma, a naročito francuska revolucija označili su nov zamah razvoja
robnonovčanih odnosa. Tržišnim odnosima nije odgovarao nikakav formalizam. Zato sloboda
ugovaranja dobija snažan podsticaj u konsensualizmu. Ugovori su se zaključivali prostom
saglasnošću volja, bez ikakve forme. To je epoha liberalima Po principu konsensualizma su
nastale i savremene kodifikacije - AGZ, Code Civile. OIZ. U svima njima dominirao je
konsensualizam, a formalni ugovori su bili izuzetak. Savremeno pravo od kraja 19. i početkom
20. veka, pridaje veći značaj formi pošto je to bilo u klasičnom buržoaskom pravu. Neki autori to
nazivaju renesansom formalizma. Taj formalizam međutim nije bio isti kao onaj ranije. On se
 25
javlja kao racionalno sredstvo pravne tehnike kojim se postiže veća pravna sigurnost u
obligacionim odnosima koji to iziskuju. ZOO predviđa princip konsensualizma ali on mnoge
ugovore proglašava formalnim: ugovor o prodaji nepokretnosti društvenih i pravnih lica. ugovor o
građenju, ugovor o licenci, ugovor o osiguranju, ugovor o jemstvu, ugovor o bankarskom
tekućem računu itd. Formu pojedinih ugovora predviđaju i drugi zakoni npr. zakon o pomorskoj i
unutrašnjoj plovidbi (ugovor o gradnji broda, zaJkupu broda itd.).

42. PODELA UGOVORA

Sloboda ugovaranja i konsensualizam omogućuju zaključivanje brojnih i raznovrsnih ugovora. Ti
se ugovori klasifikuju po određenim kriterijumima. Svakom od kriterijuma odgovara određena
podela ugovora, kao i kod podela obligacija.. Treba međutim, razlikovati podelu obligacija od
podele ugovora. Obligacija je pravni odnos koji nastaje iz ugovora i drugih izvora obligacija.
Ugovor je dakle jedan od izvora obligacija. Doduše jedan od od dva glavna izvora [summa
divisio).
Prema zakonskom regulisanju, ugovori se dele na imenovane i neimenovane.
Prema nužnim uslovima za nastanak ugovora, ugovori se dele na formalne i neformalne.
Prema odnosu prava i obaveza, ugovori se dele na jednostrano obavezne i dvostrano
obavezne, teretne i dobročine, aleatorne i komutativne.
Prema dužini trajanja prestacije ugovori se dele na ugovore sa tenutnim izvršenjem i
ugovore sa trajnim izvršenjem.
Prema karakteru prestacije ugovori se dele na jednostavne i mešovite.
Prema tehnici i načinu izvršenja ugovori se dele na ugovore- sa sporazumno
određenom sadržinom i ugovore po pristupu, kolektivne i individualne ugovore, generalne i
posebne ugovore. Prema zavisnosti jednih od drugih, ugovori se dele na samostalne i
akcesorne. Prema ličnosti ugovornika, ugovori se dele na ugovore zaključene intuitu
personae i ugovore zaključene bez obzira na svojstvo ličnosti.
Prema ugovornoj obavezi zaključivanja drugog ugovora, ugovori se dele na
prethodne i glavne. Prema vidljivosti kauze; ugovori, se dele na kauzalne i apstraktne..

43. IMENOVANI I NEIMENOVANI UGOVORI

Imenovani ugovori su oni ugovori, koji. su zbog svoje važnosti i učestalosti u pravnom
prometu zakonom posebno predviđeni i regulisani,. i čiji je naziv zakonom određen. Takvi su
ugovori kupoprodaja, zakup, poklona, punomoćstva, zajma itd. Svaki takav ugovor ima svoj
naziv u zakonu koji određuje njegove elemente.
Neimenovani ugovori su oni ugovori koji nisu posebno zakonom regulisani,. niti im zakon
određuje naziv. Ovi ugovori se ne javljaju tako često, ali i za njih važe opšta pravila ugovornog
prava kao i za imenovane. Mnogi ugovori koji su u prošlosti bili neimenovani, sada su imenovani
npr. izdavački ugovor, ugovor o sefu, ugovor o izložbi itd. U ovom. trenutku najčešći
neimenovani ugovori su vezani za prikupljanje i udruživanje novčanih sredstava radi nabavke
automobila i drugih roba, oni obično kombinuju elemente raznih, ugovora, ali su uvek atipični.
Poreklo ove podele seže još od rimskog prava. Osim 4 konsensualna ugovora ( kupoprodaja,
najam, ortakluk, punomoćstvo), svi ostali ugovori su bili formalni. Međutim, vremenom su ti
formalni ugovori postepeno popuštali u strogosti forme, pa ako je neki ugovor zaključen bez
forme, a jedna strana je svoju obavezu izvršila računajući na bona iidae druge strane, mogla je
da zahteva i izvršenje obaveze druge' strane. Tako su pakti postrajali kontrakti - ugovori, i onda
su su se zvali neimenovani ugovori. Njih je Justinijan svrstao u 4 kategorije : 1) do ut des, 2) do ut
facies-, 3) facio ut des, A) facio ut facias.

Značaj podele - Podela na neimenovane i imenovane ugovore je zanačajna po tome što

ukazuje da se mogu zaključivati ne samo ugovori regulisani zakonom već i drugi ugovori koje
zakon niti određuje, niti naziva određenim imenom. Stranke mogu zaključiti sve ugovore osim
onih koji su zabranjeni. Pri zaključivanju imenovanih ugovora, odnos ne mora biti detaljno
regulisan. jer to čini zakon . Neimenovani ugovori se detaljnije regulišu pošto ih zakon ne
reguliše.
 26
44. FORMALNI I NEFORMALNI UGOVORI
Formalni su ugovori za čije se zaključenje zakonom ili voljom stranaka zahteva određena
forma. Oni su istorijski nastali pre neformalnih. U rimskom su svi ugovori bili formalni osim 4
konsensualna. I danas postoje formalni ugovori, s tim što razlog njihovog postojanja nije
sakralne naravi, već praktične (da bi se podvukla važnost pojedinih ugovora u pravnom
prometu).
Forma može biti zakonska, ako je propisuje zakon i ugovorna, ako je propisuje ugovor. U prvom
slučaju, forma je.obavezna kod svih ugovora određene vrste, a u drugom slučaju, forma je
obavezna samo ako je ugovorom predviđena, inače nije. Kod formalnih ugovora, bez obzira da li
je zahtev u pogledu forme nametnut zakonom ili ugovorom, propisana forma je uslov važnosti
ugovora (forma ad solemnitatem). Ta forma ima konstitutivno dejstvo i ugovor koji ne ispunjava
uslov u vidu forme je ništav. Ovu formu treba razlikovti od forme ad probationem, koja je dokazna
forma i kojom se jedino može dokazivati postojanje nekog ugovora kod koga inače forma nije
bitan uslov postojanja. - Ovde je reč samo o dokaznom sredstvu.
Formalni ugovori mogu biti jednostrano ili dvostrano formalni. U prvom slučaju, forma obavezuje
samo jednu, a u drugom obe stranke.
Jednostrani formalni ugovor je ugovor o poklonu nepokretnosti (dovoljno je da poklonodavac
poštuje pismenu formu, a ne i poklonoprimac ). Ugovor će važiti i bez potpisa poklonoprimca,
ako je potpisao poklonodavac.
Dvostrano formalni je ugovor o kupoprodaji kod koga forma mora biti ispunjena kod obe stranke.
Pismena forma zahteva da se ugovor napiše i potpiše (kupoprodaja, nepokretnosti). Svečana
forma je pismena forma kojoj se dodaju i drugi zahtevi: učešće sudije u zaključivanju ili overa
ugovora (ugovor o doživotnom izdržavanju). Realna forma je posebna vrsta forme zaključenja
ugovora. Forma je ispunjena kada dođe do predaje stvari. Otuda se realni ugovori zaključuju tek
predajom stvari. Bez predaje nema ugovora. Realni ugovori su se javili u rimskom pravu, kao
znak popuštanja, stroge forme neksuma. i apstraktne stipulacije. Oni su bili korak ka
konsensulalnim ugovorima jer su formu svodili na predaju stvari. Ovo tradicionalno shvatanje
realnih ugovora je trajalo vekovima. Novo shvatanje...realnih ugovora, počiva na ideji da., se.
predaja ne, tretira kao znak. zaključenja ugovora, već kao radnja ispunjenja ugovora. Ta ideja
znači i negaciju realnih ugovora, koji postaju konsensualni. Njihova konsensualnost bi se
ogledala u prostoj saglasnosti. o f&edaji neke stvari, kako bi akt predaje, bio radnja ispunjenja,
ugovor a.. Realnim ugovorima se smatraju os tava," "posluga, zajam i zaloga..
Neformalni su oni ugovori za čije je zaključenje dovoljna prosta saglasnost volja [solo
consensus). Prvi konsensualni ugovori su se javili u rimskom pravu u kome je inače vladao
formalizam. To su bili emptio-venditio, locatio-conductio, mandatum i societas. Savremeno pravo
počiva na konsensualizmu ugovaranja. Konsensualizam je nastao u 13. i 14. veku a svoju punu
afirmaciju je doživeo u vreme liberalnoga.kapitalizma.- On odgovara slobodnim tržišnim
odnosima
-Značaj podele - Neformalni i formalni ugovori razlikuju, se po mogućnosti, poništavanja
ugovora zbog odsustva forme. Odsustvo forme čini ništavim samo formalne ugovore, jer
neformalni nastaju prostom saglasnoćšću volja. Kod formalnih ugovora se postavljaju neka
pravna pitanja kao što su : pravna dejstva usmenih klauzula, forma u slučaju- novacije- ugovora.
značaj priznanice, forma predugovora itd.
Forma ima dve funkcije. Prva je zaštitna, a druga je dokazna. Zaštitna je ona koja se ogleda u
tome što forma predstavlja prepreku za lakomislenost, brzinu, prenagljenost u zaključivanju
važnog pravnog posla . Ona doprinosi da se prava i obaveze jasnije formulišu. Tom formom se
štite i javni, interesi, jer se fiskalne obaveze stranaka mogu lakše namiriti. Dokazna forma
omogućuje- lakše dokazivanje pojedinih ugovora ukoliko su oni zaključeni u pismenoj ili nekoj
drugoj formi. Forma je materij alizovana u raznim ispravama, a one su pogodno dokazno
sredstvo- .
Formu kao dokaz (ad probationem) treba razlikovati od forme kao bitnog konstitutivnog elementa
ugovora. Kod forme (ad solemnitatem), ugovor se može dokazivati svim sredstvima, a ne samo
određenim (ad probationem) sredstvima
Kod forme (ad probationem) postojanje ugovora se može dokazati samo određenom formom
dokaza, bez - obzira što ta forma nije uslov punovažnosti ugovora.
 27
45. JEDNOSTRANI I DVOSTRANI UGOVORI
Jednostrani su oni ugovori koji stvaraju jednu ili više obaveza, ali samo za jednu ugovornu
stranu . Tu ne postoje uzajamne obaveze stranaka, već samo pravo na jednoj a obaveza na
drugoj strani. Zbog toga jedna strana ima ulogu poverioca a druga ulogu dužnika . Takvi su
ugovori o poklonu, jemstvu, prodajni nalog itd. Takvi bi bili i ugovori o zajmu, posluzi i zalozi, ako
bi se shvatili kao realni ugovori.

Dvostrani su oni ugovori koji stvaraju uzajamne obaveze za obe ugovorne strane . Kod njih
obe strane imaju istovremeno i ulogu poverioca i ulogu dužnika. Takvi ugovori su kupoprodaja,
razmena, zakup, ortakluk, ugovor o delu, o osiguranju. Kod njih je svaka stranka i dužnuk i
poverilac, što zbog svog potraživanja, što zbog svoje obaveze. Postoje tri koncepcije ove podele
: Rigidna koncepcija ( kruta, stroga i restriktivna). Polazi od nepromenljivosti podele: "ako je
jedan ugovor u momentu zaključenja jednostran ili dvostran, ostaje do kraja takav, bez obzira na
kasniju pojavu obaveze druge strane." Npr. ako je u momentu zaključenja, ugovor, o, ostavi bio ,
jednostran zato što je besplatan, on će ostati takav i ako se kasnije na strani ostavoprimca jave
troškovi koje snosi ostavodavac.

Koncepcija dvostrano nesvršenih ugovora - određuje ovu podelu u širem smislu. Ona dopušta i
uzima u obzir promene koje se mogu desiti u toku izvršenja ugovora, tako da izvesni jednostrani
ugovori mogu, tokom vremena da stvore obavezu i drugoj strani (poveriocu) i da na taj način
postanu dvostrani. U primeru besplatne ostave, ostavodavac, kao primarni poverilac bi bio u
obavezi da naknadi ostavoprimcu troškove koji su. se tokom ostave pojavili. Razlika između
dvostranih i dvostrano nesvršenih ugovora je u tome što su kod prvih obaveze obe strane
nastale još u momentu zaključenja ugovora, a kod drugih u različito vreme - kod dužnika u
momentu zaključenja ugovora (predajom stvari), a kod poverioca naknadno (kad se pojave
troškovi koje mora da snosi). Tvorac ovog kocepta je francuski pravnik Potje, a njegov koren je u
rimskom pravu. Code Civile- nije prihvatio ovo shvatanje, a odbija ga i većina- francuskih
teoretičara.

Fleksibilna koncepcija - shvata ovu podelu veoma elastično. Ona polazi od toga da između
jednostranih i dvostranih ugovora nema čvrste granice, i da li će ugovor biti jednostran: ili
dvostran zavisi isključivo od volje stranaka. Jednan ugovor u momentu, zaključenja može biti
jednostran da bi docnije postao dvostran ili obrnuto, sve zavisi od volje stranaka, a ta volja može
biti i naknadna. Zaključujemo da rigidna koncepcija- ne vodi dovoljno računa, o volji stranaka,.
konepcija. o dvostrano nesvršenim ugovorima nije široko prihvaćena jer naknadna obaveza po
pravilu nije uzajamna tj. recipročna drugoj, čime se ne ostvaruje osnovni zahtev dvostranih
ugovora o uzajamnosti prestacije. Ovaj koncept se uglavnom vezuje za realne ugovore
shvaćene u tradicionalnom smislu, a to shvatanje se- sve više napušta zbog ideje o
konsensualnosti ovih ugovora. Ostaje, dakle osnovni kriterijum - volja. Što se tiče značaja
podele, niz instituta primenjuje se kod dvostranih, ne kod jednostranih ugovora, što proizilazi iz
uzajamnosti obaveza stranaka iz dvostraruli ugovora. Tako za dvostrano obavezne ugovore
važe odredbe o ekvivalentnosti prestacije, odredbe o raskidu ugovora zbog neispunjenja,
odredbe o prigovoru neispunjenja, odredbe o riziku zbog propasti stvari, odredbe o
prekomernom oštećenju u slučaju očigledne nesrazmere uzajamnih davanja, odredbe o
zelenaškim ugovorima, odredbe o ustupanju ugovora itd. Za jednostrane i dvostrane ugovore
važe i različita pravila u vezi sa tumačenjem ugovora. Kod jednostranih ugovora nejasne
odredbe se tumače tako da budu povoljnije za onog ko ima obavezu, a kod dvostranih se
tumače u duhu uzajamnosti obaveza.

46. TERETNI I DOBROČINI UGOVORI

Teretni ugovori su oni ugovori kod kojih jedna strana daje naknadu za korist koju uglavnom
dobija od druge strane. Takvi ugovori su kupoprodaja, zakup, ugovor o doživotnom iždržavanju,
ortakluk, zajam sa kamatom.
Dobročini ugovori su oni kod kojih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za korist koju
ugovorom dobij a od drugih. Takvi ugovori su poklon, posluga, besplatna ostava, beskamatni
zajam. Češće se zaključuju teretni od dobročinih ugovora. Ova podela je bliska podeli na
jednostrane i dvostrane
 28
ugovore. Svi dvostrani ugovori su ujedno i teretni. Ali teretni ugovori mogu biti i jednostrani npr.
ugovor o zajmu bez kamate. Zato je podela na teretne i dobročine šira od podele na jednostrane
i dvostrane ugovore. Postoje tri kriterijuma za ovu podelu i sva tri se odnose na identuifikovanje
dobročinih ugovora, tako da bi teretni bili oni koji nisu dobročini.
Po subjektivnom kriterijumu kod svakog dobročinog ugovora mora postojati namera darežljivosti
[animus donandl). Po objektivnom kriterijumu kod svakog dobročinog ugovora jedno lice smanjuje
svoju imovinu, a da bi se povećala imovina drugog lica bez ikakvog ekvivalenta. Po subjektivno -
objektivnom kriterijumu potrebni su i namera darežljivosti i smanjenje imovine jednog na račun
drugog lica. Ovaj kriterijum je dominantan. Ovi kriterijumi' ne vaze samo za ugovore nego i za
druge dobročine pravne poslove. Postoje dve vrste dobročinih ugovora: 1) dobročini ugovori koji
su pravni osnov (iustus titulus) prenosa stvari i prava iz imovine jednog u imovinu drugog lica -
takav je ugovor o poklonu 2) dobročini ugovori koji predstavljaju samo neku besplatnu korist za
jednu stranu (a nisu osnov prenosa stvari ili prava) - takvi su ugovori o besplatnom
punomoćstvu, beskamatnom zajmu.
Značaj podele - Ova podela ima značaja u vezi sa zaključenjem ugovora - uslovi za
zaključenje dobročinih ugovora su strožiji od uslova za zaključenje teretnih ugovora. U gotovo
svim -zakonodavstvima, poklon je formalni ugovor, s tim što se ponekad traži pismena,-nekad
materijalna, a nekad realna forma - predaja stvari. Teretni, ugovori su obično konsensualni .
Dobročini ugovori se u principu zaključuju kao ugovori intuitu personae. Teretni ugovori se u
principu zaključuju bez obzira na ličnost, mada ne mora uvek biti tako.
Kad je reč o ugovornoj odgovornosti, kod teretnih ugovora, stranke odgovaraju za materijalne 'i
pravne, nedostatke stvari koje prenose, što je posledica ekvivalentnosti pFestacije, a kod
dobročinih ugovora, ne odgovara se za materijalne i pravne nedostatke jer tu ne važi princip
ekvivalencije prestacije. Kod tumačenja ugovora, dobročine ugovore treba tumačiti u smislu da
je manje težak za dužnika, a teretne u duhu uzajamnih davanja. Kod prestanka ugovora,
.mogućnost za raskid ili poništaj dobročinih ugovora je veća nego kod teretnih najmanje iz dva
razloga: l) kod dobročinih ugovora, motivi ulaze u polje kauze ugovora, pa utiču na punovažnost
ugovora 2) dobročini ugovori se zaključuju intuitu personae pa se mogu pobijati i zbog zablude o
ličnosti 3) dobročini ugovori se mogu raskinuti i jednostranom izjavom volje 4) dobročini ugovori
se mogu lakše- pobijati paulijanskom tužbom od teretnih.

47. KOMUTATIVNI I ALEATORNI UGOVORI

Komutativni je takav ugovor kod koga je u trenutku njegovog zaključenja poznata visina i
uzajamni odnos prestacija tako da se tačno zna šta ko prima,, a šta ko duguje. Takvi su
kupoprodaja, zakup, razmena, ostava, posluga i dr. Oni mogu biti jednostrani ili dvostrani.
Aleatorni su takvi ugovori kod kojh u mometntu njihovog zaključenja nije poznato koja će
strana nešto dobiti ili izgubiti, niti se zna za koju će od njih nastati pravo, a za. koju obaveza, ili .
kolika će biti obaveza, odnosno kakav će biti odnos uzajamnih obaveza stranaka, već sve to
zavisi od nekog neizvesnog događaja. Neki ugovori su aleatorni po svojoj prirodi - igre na sreću,
opklade, osiguranje, ugovor o doživotnom izdržavanju. Drugi ugovori su aleatorni po uslovima
zaključenja - prodaja budućih plodova, prodaja prinosa sa livade "na zeleno" (ovo su komutativni
ugovori koji postaju aleatorni zbog uslova zaključenja). Osnovna osobina aleatornih ugovora je
neizvesnost događaja od kog zavisi gubitak ili dobitak za jednu ili drugu stranu. Taj događaj
može biti budući, sadašnji ili prošli, ali je neophodno da uvek bude neizvesan. Prema tome,
ugovor je aleatoran i kad.se- vezuje za događaj koji se desio i kad se vezuje za događaj koji tek
treba da se dogodit;Aka-, se događaj desio, postavlja se pitanje da li neizvesnost mora da
postoji .kod obe ili. samo jedne strane. O tome postoje razna shvatanja. ali prirodi aleatornih
ugovora više odgovaraš da neizvesnost postoji kod obe strane. Suština aleatornih ugovora je u
uzajamnoj^ mogućnosti gubitka ili dobitka zavisno od nekog neizvesnog događaja. Te, aleatorne
ugovore mogu da zaključe dva. ali i više lica. Ova druga mogućnost je karakteristična za
kolektivne igre- na sreću - loco, lutrija, sportska prognoza... Treba razlikovati aleatorne ugovore i
ugovore pod
uslovom, jer se i jedni i drugi vezuju za neizvesnu okolnost. Ugovori pod uslovom su uvek vezani
za budući neizvesni događaj. Ugovori pod uslovom su takvi, da od uslova zavisi egzistencija -
nastanak ili prestanak ugovora. Kod aleatornih, neizvesni događaj ne deiuje na egzistenciju
ugovora jer ugovor definitivno postoji, već deiuje samo na visinu i međusobni odnos uzajamnih
prestacija.
 29
Značaj podele - Kod aleatornih ugovora ne primenjuju se pravila o prekomernom oštećenju,
zbog narušavanja principa ekvivalencije. Tu vlada pravilo alea isključuje leziju (prekomerno
oštećenje - lesio enormis). Kod komutativnih ugovora, primenjuju se pravila o leziji. Neki aleatorni
ugovori pripadaju području naturalnih obligacija npr. kocka.

48. UGOVORI SA TRENUTNIM I UGOVORI SA TRAJNIM IZVRŠENJEM

Ugovori sa trenutnim izvršenjem su takvi ugovori kod kojih se obaveza sastoji od jednog
akta činjenja ili propuštanja, koji se izvršavaju u jednom momentu. Takvi su ugovori prodaja
stvari u kešu sa jednokratnim plaćanjem, razmena roba koje se odmah preuzimaju, ugovor o
punomoćstvu za jedan posao koji se obavlja odmah itd.

Ugovori sa trajnim izvršenjem su oni kod kojih se izvršenje .obaveza prostire u vremenu
tako da se obaveze sastoje iz više akata činjenja ili propuštanja. Neki ugovori su sa trajnim
izvršenjem po svojoj prirodi kao npr. ugovor o doživotnom izdržavanju, zakup, ortakluk, ugovor o
radu, osiguranje. Trajanje ugovora može biti određeno voljom stranaka, ali može biti i
neodređeno. Trajne obaveze se mogu izvršavati ili u određenim periodima (mesečno plaćanje
zakupnine) ili periodičnim sukcesivnom isporukom roba (svakih 15 dana) ili svakodnevnim
izvršenjem obaveze (kod ugovora o radu).

Značaj podele dolazi do izražaja na području izvršenja i prestanka ugovora. Kad je reč o
izvršenju ugovora, promenjene okolnosti utiču samo kod ugovora sa trajnim izvršenjem
obaveze. Samo se u njima javlja klauzula rebus sic stantibus. Kod trenutnih ugovora toga nema.
Kad je reč o prestanku ugovora, treba uočiti sledeću razliku : kod ugovora sa trenutnim
izvršenjem raskid i poništaj ugovora deluju retroaktivno [ex tune), kod ugovora sa trajnim
izvršenjem, poništaj deluje retroaktivno, a raskid samo u budućnosti {ex nunc, pro futuro). Kod
ugovora sa trajnim izvršenjem, zaključenim na određeno vreme ugovor se obnavlja, ako posle
vremena za koje je zaključen stranke nastave da postupaju u skladu sa ugovorom.

49. JEDNOSTAVNI I MEŠOVITI UGOVORI

Jednostavni su takvi ugovori čija. se sadržina sastoji samo od onih elemenata koji su
karakteristični samo za jedan određeni, tip ugovora. To su uglavnom imenovani ugovori kao što
su kupoprpodaja, zajam, zakup, ostava, poklon itd.
Mešoviti su takvi ugovori čija se sadržina sastoji od elemenata dva ili više jednostavnih
ugovora koji su tako sjedinjeni da predstavljaju jedan jedinstveni ugovor. Takav je ugovor o
pansionu (koji sjedinjuje elemente ugovora o zakupu, kupoprodaji, delu i ostavi), ugovor o
organizovanju putovanja, ugovor o delu, prevozu, punomoćstvu). Mešovite ugovore treba
razlikovati od spajanja dva ili više ugovora i međusobno uslovljenih ugovora. Kod spajanja
ugovora, svaki ugovor zadržava svoju individualnost,., ali. su i jedan i drugi zahvaćeni istim
ciljem kojem stranke teže, npr. kad se spoje ugovor o prodaji auta sa ugovorom o zakupu,
garaže u kojoj je- taj auto smešten. Kod međusobno uslovljenih ugovora, kupoprodaja jedne
stvari je uslovljena. kupoprodajom druge stvari između istih lica. I ovde postoje dva samostalna
ugovora koji stoje u nekoj međusobnoj vezi.
Značaj podele - Ova podela je značajna zbog pitanja primene pravila kojima se regulišu
ugovorni odnosi.
1. Kod jednostavnih ugovora, primenjuju se isključivo pravila određenog imenovanog
ugovora.
2. Kod mešovitih ugovora, stvar je složenija. U vezi sa primenom pravila postoje više teorija:
Po teoriji apsorpcije, jedan bitan element ugovora apsorbuje druge elemente, tako da pravila tog
elementa dominiraju - primenuje se u ZOO.
Po teoriji kauze, prirodu mešovitog ugovora treba odrediti po karakteru njegove kauze.
Po teoriji kombinacije, treba uzeti u obzir sve bitne elemente i njihovom kombinacijom doći do
zajedničkih pravila ugovora.
Po teoriji kreacije, prirodu ugovora treba prepustiti oceni suda koji bi krakter ugovora iznalazio u
svakom konkretnom slučaju uz pomoć načela pravičnosti.
Po teoriji analogije, karakter konkretnog mešovitog ugovora treba odrediti putem analogije tj. po
pravilima nekog drugog ugovora koji je zakonom regulisan. Izgleda da ovo pitanje treba resiti
pronalaženjem prave volje stranaka u jednom mešovitom ugovoru. To bi se moglo postići
 30
primenom opštih pravila ugovornog prava kao i kombinovanjem navedenih teorija koje se
međusobno isključuju.

50. UGOVORI SA SPORAZUMNO ODREĐENOM SADRŽINOM I UGOVORI

PO PRISTUPU
Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom su takvi ugovori kod kojih obe strane
sporazumno određuju elemente i uslove ugovora i to saglasnošću volja koja je rezultat
pogađanja. Ovo je tradicionalni tip ugovora koji se potpuno uklapa u slobodu ugovaranja. Svaki
ugovor, pa i onaj imenovani, razlikuje se od drugog iste vrste, baš kao što se razlikuju i stranke
koje ga zaključuju. Ovi ugovori predstavljaju redovnu pojavu.
Ugovori po pristupu su takvi ugovori kod kojih jedna strana unapred određuje elemente i
uslove ugovora, putem jedne opšte i stalne ponude, a druga strana samo pristupa tako učinjenoj
ponudi. Sporazum kod ovih ugovora nije rezultat, pogađanja, već pristanka na unapred
određene elemente i uslove ugovora od kojih se u principu ne može odstupati. Specifičnost ovih
ugovora se tiče tehnike njihovog zaključivanja: ponuda je opšta i stalna, a tu ponudu može
prihvatiti svako ko hoće da zaključi ugovor pod uslovima iz ponude.
Ponuda ima dva osnovna obeležja: opštost, koja se ogleda u tome što je upućena neodređenom
i neograničenom broju lica. Ona se obično štampa na formularima, koji služe kao isprave na
ugovoru. Zbog toga se ovi ugovori nazivaju i formularni ugovori. Oni sadrže opšte uslove u vidu
pravila, cenovnika, kataloga i slično. Ti opšti uslovi su dostupni javnosti jer se o njima šira
javnost unapred obaveštava, npr. cene vazdušnog, železničkog, autobuskog saobraćaja itd.
Stalnost ponude, znači da se elementi i uslovi ponude, stalno ponavljaju jer oni proizilaze iz
redovne i trajne delatnosti stranke koja određuje opšte uslove. Stranka koja određuje
ekonomske uslove je obično neka moćna organizacija sa velikim potencijalom, npr.
avioprevoznik, železnica, elektrodistribucija itd. Druga strana je. obično pojedinac, koji koristi
uslove ekonomski jače strane. Ugovor po pristupu treba razlikovati od tipskih i formalnih
ugovora. Tipski ugovori su ugovori čiju sadržinu ne nameće jedna strana ugovornica već država
ili neka profesionalna organizacija — ugovor, o otkupu stana po zakonu o stambenim odnosima.
Formalni ugovori su ugovori kod kojih je određena forma uslov punovažnosti ugovora. Ugovori
po pristupu su konsesualni, a ne formalni ugovori. Međutim, zbog opštih uslova, koji se moraju
unapred odrediti ugovori, po pristupu, obično su izraženi u pisanoj ispravi ali ona nije uslov
važnosti ugovora, već dokaz o postojanju i sadržini ugovora [ad probationem).
Domen primene - Ovi ugovori su novijeg datuma. Javili su se u 19. i 20. veku. Preteča ovog
ugovora je bio ugovor o kupoprodaji stvari na javnoj dražbi, jer su tu pravila prodaje bila unapred
određena. U savremenom pravu, ugovori o pristupu se upotrebljavaju: u oblasti javnih službi -
vazdušni, pomorski,' drumski, železnički, poštanski saobraćaj, komunalije i "u oblasti prometa
stvari čija je cena unapred određena - životne namirnice, knjige, hotelski pansioni itd.
Pravna priroda ugovora - Postoje brojna i različita shvatanja o pravnoj prirodi ovih ugovora.
Ona se kreću od teze da ovo i nije ugovor, do teze da je ovo ugovor kao i svaki drugi:
1. Shvatanje da ugovori o pristupu nisu ugovori, polazi od toga da su oni instituti javnog prava. Po
njemu, ovde je više reč o opštem aktu (statutu, pravilniku} kojim se određuju opšti uslovi za
vršenje određenih javnih usiuga.
2. Shvatanje da su ugovori po pristupu javno pravne i građanskopravne ustanove, istovremeno, s
tim što jedni daju primat javno pravnim a drugi građansko pravnima elementima.
3. Shvatanje koje polazi od toga da su ugovori po pristupu ugovori "kod kojih, trebav razlikovati
bitne elemente (koji stanci moraju biti poznati) i sporedne elemente (koj^ne moraju biti poznati
stranci).
4. Neki teoretičari smatraju da su ugovori po pristupu ugovori građanskog prava; sa osobenostima
koje proizilaze iz ekonomske nejednakosti subjekata, koja se može- ublažiti pravilima o
tumačenju (u korist slabije strane).
5. Shvatanje da se ovi ugovori ni po čemu ne razlikuju od bilo kog drugog klasičnog obligacionog
ugovora.
Imajući sve ovo u vidu, ne može se osporiti ugovorni karakter ugovora po pristupu. Oni su
specifični po opštira uslovima koji se unapred odreduju, po posebnoj tehnici zaključenja ugovora
- i zato su i dobili mesto posebne grupe u opštoj klasifikaciji ugovora.

Značaj podele - Zbog posebnih uslova i tehnike zaključenja, značaj ove podele dolazi do
izražaja kod tumačenja ugovora i sadržine ugovora. Ugovori po pristupu, ukoliko imaju nejasne
norme, tumače se u principu u korist stranke koja je pristupila ugovoru. Ovo pravilo je izraz
 31
nadmoći stranke koja nameće uslove ugovora. Uzima se da je sadržina ugovora bila poznata
stranci koja pristupa ugovoru, zato što se ti uslovi unapred objavljuju i zato što su stalni.

51. KOLEKTIVNI I INDIVIDUALNI UGOVORI

Kolektivni ugovori su takvi ugovori koje zaključuju kolektiviteti, odnosno asocijacije
određenih grupa, a koji deluju i na kolektivitete i na njihove članove. Ovi ugovori su novijeg
datuma. Pojavili su se krajem 19. veka, kao odstupanja od principa da ugovori deluju samo
prema onima koji su ih zaključili ili su im pristupili. Takvi ugovori su kolektivni ugovori o radu,
kolektivno osiguranje lica koja se na radu izlažu opasnosti (vatrogasci,vpiloti), prinudno
poravnanje poverilaca povodom stečaja itd. Kolektivni ugovri deluju ne samo na članove
kolektiviteta odnosno asocijacija koji su to bili u momentu zaključivanja ugovora, nego i na
članove koji su to postali naknadno. Njihovo dejstvo je tako što se na osnovu njih zaključuju
individualni ugovori između članova različitih kolektiviteta npr: radnika i poslodavca koji moraju
biti u skladu sa kolektivnim ugovorom.
Individualni ugovori su ugovori koje zaključuju pojedini pripadnici jednog kolektiviteta,
asocijacije sa pojedinim pripadnicima drugog kolektiviteta na osnovu kolektivnog ugovora i u
skladu sa njim. Usklađenost individualnog ugovora sa kolektivnim, ogleda se u tome što
individualni može da bude-jednak ili povoljniji za radnika od kolektivnog.
Domen primene - Kolektivni ugovori se naročito često javljaju u radnom pravu. Kolektivni ugovori
su sada univerzalni izvori radnog prava. Postoje: opšti (na nivou Republike), posebni (na_ nivou
grane: delatnosti) i pojedinačni (na nivou preduzećar odnosno poslodavca)..
Značaj podele - Najveći značaj ove podele ostvaruje se u radnom pravu. Kolektivni ugovori su
okvir za zaključenje individualnih ugovora. Individualni ugovori ne mogu da sadrže nepovoijnije
uslove rada, za radnike, od onih koji su predviđeni kolektivnim ugovorom, ali mogu sadržati iste
ili povoljnije uslove. Ako je neka odredba individualnog ugovora, suprotna kolektivnom ugovoru,
neposredno se primenjuje odredba kolektivnog ugovora.

52. GENERALNI I POSEBNI UGOVORI
Generalni ugovor je ugovor čije se izvršenje prestacija prostire na jedan duži vremenski
period, obično više kalendarskih godina, kojim stranke u principu određuju opšte elemente
ugovora i opšte uslove njegovog izvršenja. U suštini, taj ugovor je pravni okvir u kojem će se
kretati prava i obaveze ugovornih strana u jednom dužem vremenskom periodu.
Poseban ugovor je ugovor kojim se preciziraju elementi generalnog ugovora koji se zaključuje
između istih ugovornih strana, ali za kraći period (obično za svaku kalendarsku
godinu).
Ovi ugovori se najčešće zaključuju povodom izgradnje raznih investicionih objekata koji se
grade više godina (železnica, stambeni kompleksi). Ugovorni odnos se zasniva generalnim,
ugovorom, dok se posebnim ugovorom samo izvršavaju prestacije iz tog generalnog ugovora.
Stoga je generalni ugovor primarni i osnovni ugovor prava i obaveza, dok se posebni ugovor
javlja kao realizacija, odnosno konkretizacija generalnog ugovora. Generalne i posebne odredbe
treba razlikovati od kolektivnih i individualnih, prethodnih i glavnih ugovora. Između kolektivnih i
individualnih ugovora, ne mora postojati apsolutna saglasnost. dok između generalnog i
posebnog, ona mora postojati. Stranke kod kolekiivnog i individualnog ugovora nisu iste, dok
kod generalnog i posebnog jesu.
Odnos između generalnog i posebnog ugovora nije isti kao između prethodnog i glavnog.
Generalnim ugovorom uspostavlja se ugovorni odnos, da bi se posebnim ugovorom razrađivao
odnosno konkretizovao. Prethodnim ugovorom se stvara samo obaveza da se zaključi drugi,
glavni ugovor, kojim će u stvari i nastati ugovorni odnos. Generalni ugovor je akt definitivnog
zaključenja ugovora, a ne akt stvaranja obaveze da se ugovor zaključi. Generalni ugovor treba
razlikovati od punktacije, kod koje su stranke postigle saglasnost u pogledu bitnih elemenata
ugovora, ali nisu bile u mogućnosti da zadovolje određenu formu, što će naknadno učiniti. To se
punktacijom i konstatuje.
Generalni ugovor najzad treba razlikovati i od okvirnog ugovora, kojim stranke utvrđuju detalje
niza budućih, pojedinačnih ugovora (kod generalnog se određuju samo opšti elementi). Ova
podela dolazi do izražaja na planu odnosa generalnog i posebnih ugovora. Posebnim ugovorom
 32
se konkretizuju odredbe generalnog ugovora i • prilagođavaju okolnostima u okviru kojih se
ugovor izvršava. Generalnim ugovorom se npr. daju elementi, za određivanje cene, a posebnim
se te cene i određuju.

53. SAMOSTALNI I AKCESORNI UGOVORI

Samostalni je onaj ugovor koji postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog. Većina
ugovora je takva npr. kupoprodaja, zakup, poklon itd.
Akcesorni je onaj ugovor koji ne može samostalno da egzistira već je zavistan od postojanja
nekog drugog ugovora. Takvi ugovori postoje u oblasti stvarnih i ličnih obezbeđenja obligacija -
ugovor o jemstvu, ručnoj zalozi, hipoteci itd. Zavisnost akcesornih ugovora, povlači posebna
pravila u pogledu njihovog prestanka. Sa prestankom osnovnog ugovora, prestaje i dejstvo
akcesornog. Npr. ako se ugasi obaveza glavnog dužnika po osnovnom ugovoru o kreditu,
prestaje i obaveza jemca.

54. UGOVORI ZAKLJUČENI INTUITU PERSONAE I UGOVORI ZAKLJUČENI

BEZ OBZIRA NA SVOJSTVO LIČNOSTI
Ugovori zaključeni intuitu personae su takvi ugovori kod kojih lična svojstva jednog ili oba
ugovornika predstavljaju, odlučujući element njihove saglasnosti, tako da je, i izvršenje ugovora
strogo vezano za ličnost ugovornika. Lična svojstva se mogu ticati talenta, veštine, poverenja i
drugih osobina određenog lica. Takvi su ugovor o punomoćstvu, ugovor o delur ugovor, o.
ortakluku itd. Ugovori intuitu personae mogu biti teretni ili dobročini, jednostrani ili dvostrani. Lična
svojstva se mogu ticati jedne ugovorne strane (ugovor o delu) ili pak obe strane (kod ugovora o
doživotnom izdržavanju). Upravo stoga, ovi ugovori su neprenosivi na druga licar jer je obaveza
strogo lična (ako se slika naruči kođ- jednog slikara, nju ne može uraditi neko drugi).
Ugovori zaključeni bez obzira na svojstvo ličnosti su takvi ugovori kod kojih su lična
svojstva po pravilu irelevantna za ugovornike, tako da izvršenje ugovora nije strogo vezano za
ličnost ugovornika. Većina ugovora pripada ovoj kategoriji.
Značaj podele se ogleda u tome što ugovori zaključeni intuitu personae povlače za sobom
primenu odeređenih, posebnih pravila. Opšte je pravilo da ugovori nadživljuju ugovornike, jer
obaveze iz ugovora ostavoioca obično preuzimaju naslednici. Ali kod ugovora intuitu. personae
nije takva situacija. Smrću stranke čija su lična svojstva bila razlog zaključenja ugovora, ugovor
prestaje i to samo za budućnost - pro futuro. Ugovori intuitu personae, poništavaju se zbog zablude
o ličnosti, tačnije o identitetu i svojstvima ličnosti. Kod ovih ugovora se ne može učiniti ni
prinudno izvršenje, već se može tražiti samo naknada štete. Neki od ovih ugovora su opozivi
kao npr. ugovor o punomoćstvu (ako se izgubi poverenje) iii ugovor o poklonu (zbog
neblagodarnosti poklonoprimca ili osiromašenja poklonodavca). Ugovor zaključen intuiutu
personae se identifikuje na osnovu izričite odredbe, a ako nje nema, onda se ovo svojstvo
utvrđuje tumačenjem volje stranaka ugovora.

55. PREDUGOVOR I GLAVNI UGOVOR .

Predugovor je takav ugovor kojim-se preuzima obaveza da se u određenom, roku zaključi
drugi ugovor čilji su bitni sastojci već određeni, (da bi se pripremilo i olakšalo buduće zakjučenje
ugovora).
Glavni ugovor je ugovor koji je zaključen na osnovu ranije zaključenog predugovora.
Predugovor je korak dalje od pregovora i korak bliže glavnom, ugovoru. Od prvih pregovora do
konačnog zaključenja ugovora, predugovor je negde rta
sredini. Izvršenjem predugovora nastaje glavni ugovor. To izvršenje se može tražiti i prinudnim
putem. Stranka koja ne izvrši predugovor, dužna je da naknadi štetu. Prava iz predugovora se
mogu prenositi i na druga lica, osim kod ugovora intuitu personae. Predugovorom se može
obavezati samo jedna, a mogu i obe strane u ugovoru. Predugovor obavezuje stranke, ako su
se njime saglasile o bitnim elementima glavnog ugovora. Zaključenje glavnog ugovora se može
tražiti u roku od 6 meseci. Ovaj rok je prekluzivan. Predugovor se zaključuje sa ciljem da
nastane glavni ugovor. Ako posle zaključenja predugovora dođe do promena okolnosti, onda se
po našem pravu može utvrditi da predugovor ne obavezuje, ukoliko se oceni da kod tako
izmenjenih oklolnosti ne bi bio ni zaključen.
Predugovor treba razlikovati od:
 33
1. Ponude za zaključenje ugovora koja je jednostrana izjava volje, a predugovor je saglasncst
dveju volja.
2. Ugovora zaključenog pod odložnim uslovom - predugovor je ugovor čijim se izvršenjem
zaključuje glavni ugovor. Ako predugovor obavezuje samo jednu stranu, zaključenje glavnog
ugovora će zavisiti od volje druge strane. U tome je njegova sličnost sa ugovorom zaključenim
pod odložnim uslovom s tim što se kod .glavnog, ugovora ne postavlja pitanje retroaktivnosti, a
kod odložnog uslova se postavlja (glavni ugovor nastaje kad bude zaključen, a kod ugovora
zaključenog pod odložnim uslovom, kad uslov nastupi - uzima se da ugovor važi od zaključenja)
3. Kod akcesornih ugovora postoji zavisnost između njih i samostalnih ugovora. Kod
predugovora nije tako. On je samostalan, pa ne zavisi od glavnog ugovora, iako su oni povezani
istim ciljem
4. Pregovori ne obavezuju u smislu ugovora i svaka ih strana može prekinuti kad hoće ako nije
drugačije određeno. Međutim, predugovor obavezuje na zaključenje glavnog ugovora itd.
Predugovor ima domen primene kod raznih vrsta ugovora - kupoprodaje, zakupa, kredita itd. On
može imati primenu i kod formalnih ugovora, posebno, kod realnih koji se tetiraju kao
konsensualni ugovori. Kod tako shvaćenih realnih ugovora, saglasnost stranaka je predugovor,
a predaja stvari - izvršenje predugovora, odnosno zaključenje glavnog ugovora.
Značaj podele dolazi do izražaja u vezi sa formom i izvršenjem predugovora. Kad je
reč. o formi,, prema jednom shvatanju, forma predugovora mora odgovoarati formi glavnog
ugovora, a po drugom shatanju, tako treba da bude ako je forma predviđena u interesu
stranaka, a ako je predviđena u interesu trećeg lica, ili države, predugovor se može zaključiti i.
bez ispunjenja odgovarajuće, forme. ZOO predviđa da i za predugovor važi forma glavnog
ugovora. Kad je reč o izvršenju ugovora, ekvivalentnost prestacije, prekomerno oštećenje,
odgovornost za mane i pitanje rizika se procenjuje prema vremenu zaključenja, glavnog
ugovora, a ne predugovora.

56. KAUZALNI I APSTAKTNI UGOVORI

Kauzalni ugovor je takav ugovor kod koga je vidljivo označen i njegov cilj, tako da se tačno zna
zbog čega se stranke obavezuju. Većina ugovora je kauzaina, jer se iz njih vidi svrha
obavezivanja - kupoprodaja je kauzalna jer se tačno zna da se kupac obavezuje da. plati cenu,
jer se prodavač obavezuje da kupcu preda u svojinu određenu stvar. Određeni cilj imaju i ugovor
o doživotnom izdržavanju,, ugovor o zakupu, zajmu, poklonu, ostavi, kod svih ovih ugovora sam
ugovor objašnjava rađanje ugovornih obaveza. Iz njih se vidi pravni cilj koji se ostvaruje
izvršenjem ugovornih obaveza
Apstraktni ugovori su oni ugovori kod kojih nije označen njihov cilj, tako da se ne zna zbog čega
se stranke obavezuju. To međutim ne znači da tog cilja nema On postoji i kod ovih ugovora, ali
nije vidljiv, već je apstrahovan, pa za razliku od kauzalnih njihov cilj ostaje nepoznat za treća lica
Ove ugovore najčešće prati neka pismena isprava, obično menica, iz koje se ne vidi zašto je
izdata. Ali ako bi dužnik istakao prigovor iz osnovnog posla (npr: da je obaveza izvršena) onda bi
se pitanje osnova obaveze kauze moralo razjasniti. To isto vazi i za slučaj da je osnovni ugovor
ništav. Poreklo apstraktnih, ugovora se vezuje, za rimsko pravo. U ranoj fazi rimskog prava svi
ugovori su bili strogo formalni, a to znači i apstraktni. Tipičan način ugovaranja je bio apstraktna
stipulacija (dovoljno je bilo da poverilac izgovori reč spondesne, a dužnik reč spondeo. u
neposrednom kontaktu, pa da nastane obaveza — kao da te reci imaju magijsko dejstvo).
Magične reči su delovale bez obzira da li je postojao osnov (kauza) obavezivanja Međutim u
kasnijoj fazi rimskog prava javljaju se 4 konsensuaina ugovora a što se ostalih ugovora tiče
formalizam popušta tako da je i prosta saglasnost obavezivala, ukoliko je jedan od ugovarača
izvršio svoju obavezu. Tada je drugi ugovarač mogao tražiti izvršenje obaveze pozivajući se na
neosnovano obogaćenje (conditio in debitio). To je bio zametak kauze. koja međutim u rimskom
pravu nikad nije postala opšti uslov zaključejna ugovora.
Domen primene - Apstraktni ugovori postoje i u današnjem pravu, ali je njihov značaj sasvim
drugačiji od onog u rimskom pravu. U tom pogledu postoje dva pristupa: 1) Francusko pravo
polazi od toga da svaki ugovor mora imati kauzu, tako da ugovor bez kauze, ili sa neistinitom ili
zabranjenom kauzom ne poroizvodi pravno dejstvo; 2) Nemačko i Švajcarsko pravo, u principu
priznaju važnost ugovora i bez naznačenja njihove kauze, ali ako takav apstraktan ugovor
dovede do neosnovanog obogaćenja, lice na čiji je račun došlo do obogaćenja, može tražiti od
onog ko se obogatio vraćanje odgovarajuće vrednosti. Iako su ova dva shvatanja različita, ona
se približavaju u krajnjem rezultatu, samo što se on u francuskom pravu postiže na ugovornom
planu, a u nemačkom na van ugovornom planu. Što se tiče značaja ove podele, važno je
 34
naglasiti daje položaj poverioca u apstraktnom ugovoru mnogo povoljniji nego u kauzalnom
pošto ne mora dokazivati postojanje kauze.
Tužbu može podrieti samo na osnovu pismena (menice) iz kojeg proizilazi obaveza. Apstraktni
ugovori mogu kriti nedozvoljene poslove. Zato je sud dužan da po službenoj dužnosti pazi na
razloge apsolutne ništavosti. Apstraktni ugovori su značajni i po tome što "se pomoću njih
ubrzava pravni promet.

57. ZAKLJUČENJE UGOVORA

Ugovor je izvor obligacija koji nastaje saglasnošću volja ugovornih stranaka. Da bi jedan ugovor
nastao potrebno je da se ispune uslovi u pogledu:
1. Sposobnosti ugovaranja,
2. Saglasnosti volja,
3. Predmeta ugovora,
4. Osnova ugovora, a ponekad i
5. Forme ugovora.

58. SPOSOBNOST UGOVARANJA

Sposobnost ugovaranja znači da lice koje zaključuje, ugovor poseduje poslovnu sposobnost
koja se zakonom zahteva za pojedini ugovor. Poslovna sposobnost je sposobnost lica da svojim
izjavama volje stiče prava i zasniva obaveze. Ta sposobnost se stiče sa 18 godina, ako
zakonom nije određeno da se stiče ranije, (npr. sposobnost zaključenja ugovora o radu se stiče
sa 15. godina). Izjava kojom se stiću prava i zasnivaju obaveze je pravna radnja koja
podrazumeva svest i nameru da se ugovor zaključi. Poslovnu sposobnost imaju samo oni koji su
subjekti prava, a to znači oni koji imaju pravnu sposobnost (sposobnost da budu nosioci prava i
obaveza). Volju da zaključuju ugovore ne mogu imati lica koja nisu poslovno sposobna. Ta lica
nemaju ni sposobnost ugovaranja.
Vrste nesposobnosti - Apsolutna nesposobnost ugovaranja se vezuje za poslovno
nesposobna lica. To su maloletnici do druge godina života, kao i nepunoletna lica zbog duševne
bolesti ili fizičke nemoći. Ipak, i ta lica mogu zaključivati izvesne ugovore. To su uobičajeni
svakodnevni ugovori male vrednosti - kupovina novina, namirnica, itd. To zahtevaju praktične
potrebe. Isto tako, ova lica mogu i da prime poklon (mada se i tu roditelj ili staratelj, može
naknadno javiti sa odobrenjem odnosno neodobrenjem poklona).
Relativna nesposobnost se vezuje za maloletna lica od 14 do 18 godina kao i za punoletna lica
koja su deiimično lišena poslovne sposobnosti. Ova lica imaju deiimičnu poslovnu sposobnost i
mogu svojim izjavama volje sticati prava i zasnivati obaveze ali samo uz odobrenje roditelja
odnosno staraoca. Međutim, po zakonu o radnim odnosima,, ova lica mogu samostalno
zaključiti ugovor o radu sa navršenih 15. godina. Tu im odobrenje nije potrebno.
Kad se odobrenje javlja kao uslov punovažnosti ugovora -
Ugovor postaje punovažan momentom davanja odobrenja. To odobrenje deluje ex tunc, pa se
uzima da ugovor proizvodi dejstva još od samog zaključenja. Ako je ugovor zaključen bez
odobrenja zakonskog zastupnika, deiimično poslovno sposobnog lica. odnosno maloletnika od
14 do 18. godina, saugovarač može odustati od ugovora. On može odustati od ugovora i kad je
znao za relativnu nesposobnost ugovorne strane, ali je bio prevaren od nje da ima odobrenje
svog zakonskog zastupnika.
Sposobnost ugovaranja pravnih lica - Pravno lice može zaključivati ugovore samo u okviru svoje
pravne sposobnosti, a njihova pravna sposobnost je ograničena sadržinom delatnosti kojom se
po zakonu ili statutu bavi. Ugovori zaključeni van okvira pravne sposobnosti pravnih lica, ne
proizvode pravna dejstva. Pravna sposobnost pravnih lica upisuje se u sudski registar, a
određena je statutom ili aktom o osnivanju. Stranka koja pretrpi štetu usled zaključenja ugovora
sa pravnim licima koja su bez dejstva, može zahtevati naknadu štete pod uslovom da je
savesna. Neki ugovori pravnih lica podležu prethodnoj ih naknadnoj saglasnosti određenog-
organa upravljanja. Bez ove saglasnosti nema ugovora, s tim što savesna stranka može tražiti
naknadu štete. Ugovor se može i naknadno odobriti.
Zastupanje - Poslovno nesposobna lica nemaju sposobnost ugovaranja. Međutim, pošto su ona
subjekti prava, mogu se javiti kao stranke u ugovoru, pod uslovom da u njihovo ime i za njihov
račun ugovor zaključi zakonski zastupnik. Zastupanje je pravni odnos u kome jedno lice obavlja
pravne poslove u ime i za račun drugog lica, tako da se pravna dejstva, pravnog posla ostvaruju
 35
prema zastupljenom. U ugovorima koje zaključuje zastupnik stranka je zastupljeni, a ne
zastupnik. I poslovno sposobno lice može biti zastupano, ako ovlasti punomoćjem drugo
poslovno sposobno lice da ga zastupa. Ovde zastupanje vrši punomoćnik i to je voljni zastupnik,
a ne zakonski zastupnik. Međutim, i radnje punomoćnika se preduzimaju u ime i za račun
zastupanog lica, razume se pod uslovom da se punomoćnik kretao u granicama ovlašćenja. U
slučaju prekoračenja ovlašćenja, zastupanje ne deluje, ali zastupljeni može naknadno odobriti
pravne radnje punomoćnika. Savremeni pravni promet dopušta široku primenu ustanove
zastupanja. Pravilo je da se svi pravni poslovi mogu zaključiti preko punomoćnika, ako drugačije
zakonom nije određeno, kao na primer kod testamenta.
Ugovor sa samim sobom - Pitanje da li je moguć ugovor sa samim sobom, tesno je vezano sa
ustanovom zastupanja. Ono je van ove veze logičan apsurd, i to iz dva razloga:
1. Prvi je što je ugovor saglasnost volja dva ili više lica, tako da je ugovor sa samim sobom nespojiv
sa samim pojmom ugovora i
2. Što nema smisla da se neko obavezuje prema sebi
Međutim; ako se ovo pitanje poveže sa zastupanjem, onda može doći do problema, a o tome je
ovde reč.
Ugovor sa samim sobom, može biti aktuelan u sledećim slučajevima:
1. Kad vlastodavac ovlasti punomoćnika da zaključi ugovor sa trećim licem, a on zaključi ugovor za
sebe. Npr. kad jedno lice ode kod advokata i ovlasti ga da stan proda nekom licu, a advokat taj
stan kupi za sebe.
2. Kad obe ugovorne strane, izaberu za svog punomoćnika isto lice, npr. kad i kupac i prodavač
uzmu istog advokata da im sačini ugovor.
3. Kad jedno lice ima imovinu u različitim imovinskim režimima, pa stan hoće da prenese iz jednog
u drugi režim. Npr. kad isto lice hoće da prenese neku stvar iz režimajjbtvorenog našleđa pre
okončanja ostavinskog postupka, u režim njegove svoj ine",v koja je već definiitivna svojina
[separatio).
Iz ovih slučajeva proizilazi da je i naziv - ugovor sa samim sobom - neadekvatan.. U prvom
slučaju, kad punomoćnik umesto da proda stvar, tu stvar kupi za sebe, postoje dve strane, a ne
jedna. Prva je vlastodavac u ulozi prodavca. a druga je punomoćnik u ulozi kupca. U drugom
slučaju, kad je reč o separaciji imovinskih dobara koja pripadaju istom licu. tu uopšte nije reč o
ugovoru, jer se njime ne uspostavlja odnos između, dve imovine, već između dva lica povodom
imovine. Iz rečenog proizilazi da je pojam ugovor sa samim sobom više slikovit nego tačan.
Drugo pitanje je kakve će posledice nastati u prva dva slučaja? Nastala situacija može biti razlog
da se raskine ugovor o punomoćstvu, odnosno poništi ugovor koji je punomoćnik zaključio sa
samim sobom. Međutim, od ovog pravila postoje i izuzeci, tako da će ugovor ostati punovažan,
ako ga vlastodavac ratifikuje ili ako je ugovor zaključen pod istim ih povoljnijim uslovima od onih
koje je vlastodavac odredio. Razume se, do održavanja ugovora ne može doći ako je ugovor
sakijučen intultu personae. Rečeno važi samo za punomoćnika, jer kod zakonskog zastupnika,
slučajevi ugovaranja sami sa sobom, ne mogu nastupiti, jer postoje imperativni propisi, koji
nalažu potrebu posebnog staraoca za sve ugovorne odnose između štićenika i zakonskog
zastupnika.

58. SAGLASNOST VOLJA

Saglasnost volja je jedan od bitnih uslova za zaključenje ugovora. To protzilazi iz samog pojma
ugovora koji se zasniva na podudarnosti dve volje, koje su se susrele.

Saglasnost volja možemo analizirati razmatranjem sledećih pitanja:

1. Sadržina saglasnosti - volja i njeni atributi, unutrašnja i izjavljena volja, načini izražavanja
volje. 2. Nastanak saglasnosti - pregovori, ponuda, prihvatanje ponude.
3. Nedostaci saglasnosti - zabluda, prevara, prinuda.

59. SADRŽINA SAGLASNOSTI VOLJA

Sadržinu saglasnosti ćemo upoznati ako ispitamo:
Volju i njene atribute - Volja kao bitan uslov za nastanak ugovora je psihološka pojava, a
saopštavanje te volje jeste intelektualna radnja. Otuda formiranju i izražavanju volje prethodi
donošenje svesne i voljne odluke o tome. U volji da se zaključi određeni ugovor postoje, dakle:
 36
1. Svest o zaključenju ugovora znači da je lice sposobno da shvati značaj onoga što želi postići
ugovorom. Tu svest imaju lica koja raspolažu sposobnošću ugovaranja. Nemaju je: lice
nedovoljnog uzrasta, duševno bolesna lica i lica pod dejstvom alkohola, droga, i si.
2. Namera da se zaključi ugovor {anlmus contrahendi) izražava volju lica da zaključi ugovor
određene sadržine.
Pored ova dva elementa, volja da se zaključi ugovor mora da bude i ozbiljna, stvarna, slobodna i
upravljena na ono što je moguće. Ovo su drugi atributi volje. Volja je 'ozbiljna ako nije produkt
šale ili neke druge okolnosti iz koje proizilazi da je nema (reči izgovorene pri edukaciji, u
pozorišnom komadu itd.). Volja je stvarna ako nije prividna (simulovana) radi prikrivanja nekog
drugog ugovora ili cilja. Volja je slobodna ako nije opterećena nedostacima, kao što su zabluda,
prevara, pretnja ili prinuda. Volja je upravljena na nešto što je moguće u pravnom smislu (da nije
zabranjeno ili protivno moralu) i u fizičkom smislu (da se u redovnom toku zbivanja može
ostvariti).
Unutrašnja i izjavljena volja - Da bi došlo do saglasnosti volja-potrebno je da one na neki način
budu izjavljene. Pre no što je izjavljena volja postoji u ličnosti ugovarača kao njegova unutrašnja,
psihološka pojava. Ona je u domenu psihologije, a ne prava i zato ne proizvodi pravna-dejstva.
Ta dejstva mogu da nastanu, tek kad volja bude: izjavljena u cilju postizanja saglasnosti.
Međutim, tada može doći i do neslaganja između unutrašnje i izjavljene volje, npr. usled greške,
nepažnje ili mane u volji. Tada i nastaje pitanje koja volja stvara pravna dejstva - unutrašnja ili
izjavljena.. Odgovor na ovo pitanje daju dve teorije: 1) Teorija volje koja potiče od Savinjija i
polazi od toga da da je bitna unutrašnja volja. Ova teorija odgovara individualističkoj doktrini
liberalnog kapitalizma t došla je do izražaja u određenom stepenu u Code Civile -u. -Po ovoj
teoriji, nema punovažnog ugovora ukoliko se unutrašnja volja ne poklopi sa izjavljenom.
Mentalne rezerve su relevantne, raane u volji povlače ništavost, simulovane izjave su bez
dejstva, a ugovori se tumače subjektivno. 2) Teorija izjavljene volje koja potiče od Saleja polazi
od toga daje bitna izjavljena volja Akcenat je na izjavljenoj volji, što odgovara sigurnosti pravnog
prometa, jer je unutrašnju volju teško dokazivati. Ova teorija je u dobroj meri došla do izražaja u
Nemačkom građanskom zakoniku. Ako izjavljena volja ne odgovara unutrašnjoj ugovor ipak
nastaje, mentalne rezerve se ne uzimaju u obzir; mane u voiji nemaju veći značaj, a ugovori se
tumače objektivno. Iako su ove teorije teorijski antipodi, one su u praksi prilično približene, jer se
nijedna od. njih ne primenjuje u čistom obliku, pa se tako može i govoriti o pretežnoj, a ne
isključivoj primeni. Ove teorije- vrše međusobni uticaj tako da i zakoni koji polaze od unutrašnje
volje vode računa o izjavljenoj volji i obrnuto. To se može reći i za naš ZOO.
Načini izražavanja volje - Bez obzira da li se ugovori zaključuju prostom saglasnošću volja
ili primenom određene forme, stranke izražavaju svoju volju na određeni način. Načini
izražavanja volje su raznovrsni, ali se svode na aktivno i pasivno ponašanje:
1) Aktivno ponašanje - Volja se po pravilu izražava nekim aktivnim ponašanjem,
prouzrokovanjem akata koji znače ispoljavanje te volje.
Aktivno ispoljavanje volje može biti : a) izričito, koje se vrši recima (izgovorenim ili napisanim),
znacima, gestovima, šifrom ili drugom radnjom koja ima taj smisao. Najčešće se to čini recima,
usmenim ili pismenim putem (ispravom.- pismom, telegramom itd), ali se izjavljuje i gestovima
npr. dizanjem ruke, znacima kojima se sporazumevaju ' gluvonemi itd., b) prećutno,
volja se izražava konkludentnim radnjama - aktima kojima se volja ne izražava direktno,
već indirektno, ali tako da se sa sigunošću može zaključiti kakva je volja izražena. Na ovaj način
je volja izražena npr. kad neko uđe u autobus (očigledno je da hoće prevoz), kad neko uđe u
restoran i sedne za sto (očito je da hoće ugostiteljsku uslugu). U svim ovim postupcima reč je o
aktivnom ponašanju kojim se prećutno izražava volja. Tu dakle nema pasivnog ponašanja.
2) Pasivno ponašanje - Kao način izražavanja volje podrazumeva apsolutnu uzdržanost od bilo
kakvih postupaka kojima se volja izražava, a ipak se uzima da je volja izražena. Pasivno
ponašanje treba razlikovati od konkludentnih radnji, tj. aktivnog ponašanja kojim se prećutno
izražava volja. Dok kod konkludentnih radnji postoji indirektno aktivno ponašanje, kod pasivnog
ponašanja postoji ćutanjem o ponudi druge strane. Prema tome pasivno ponašanje postoji kad
jedna strana ćuti o ponudi da se zaključi ugovor, prispeloj publikaciji koja nije naručena, o nalogu
za zastupanje i slično. U savremenom pravu, ćutanje samo za sebe ne znači pristanak. Otuda
se pasivnim ponašanjem po pravilu volja ne može izjavljivati. To pravilo sadrži i ZOO. Tim
pravilom se štiti pravna sigurnost ponuđenog i on se ne dovodi u stanje obaveze da na svaku
ponudu mora da odgovara. Ipak od ovog pravila postoje izuzeci koje predviđa i ZOO. Ti izuzeci
su u stvari i slučajevi pasivnog ponašanja kojima se i izražava i volja odnosno saglasnost volja.
Ti slučajevi se odnose na: a) ćutanje ponuđenog ako između njega i ponudioca postoji ranije
ustanovljeni stalni poslovni odnos u pogledu isporuke određene robe u određenim intervalima;
 37
b) ćutanje lica koje se stalno bavi određenom delatnošću u slučaju da mu stigne nalog da za
određeno lice iz domena te delatnosti obavi određene poslove (posrednici, komisionari,
zastupnici); c) ćutanje po isteku roka ugovora o zakupu, koji se u slučaju sa nastavljanjem
izvršenja obaveza smatra produženim, ali samo u kombinaciji da zakupodavac ćuti, a zakupac
nastavi da. koristi zakupljeno dobro (aktivno ponašanje zakupca, praćeno pasivnim ponašanjem
zakupodavca); d) ćutanje kad trgovački ili neki drugi profesionalni običaji odnosno uzanse
određuju da se ćutanje smatra prihvatanjem; e) prećutno obnavljanje licence; f) kada stranke
same. ugovore da će ubuduće pasivno ponašanje jednog od njih značiti pristanak. U svim ovim
slučajevima ako ponuđeni ćuti, uzima se da je prihvatio ponudu. Zato ponuđeni koji želi da ne
prihvati ponudu mora biti aktivan. On mora odmah ili" u određenom roku obavestiti ponudioca da
ne prihvata ponudu. Ako to ne učini, njegovo ćutanje će značiti prihvatanje ponude. Posebna
pravila vrede za poklon i pristanak putem šifre. Što se tiče poklona., postoji shvatanje da je
ćutanje prihvatanje (francuski kasacioni sud)r Međutim, ovo shvatanje nije pravilno,, jer iako je
poklon dobročin ugovor, poklonoprimac može imati značajne (moralne ih neke druge) razloge da
ga ne prihvati. Pošto poklonoprimac ne mora da želi da primi poklon, ne treba njegovo ćutanje
prihvatati kao pristanak- Šifra spada u načine izričitog izražavanja-:volje aktivnim ponašanjem.
Zato ako se unapred ugovori da je ćutanje u određenom roku posle prispeća ponude akt
prihvatanja ponude, onda to i spada u slučajeve izražavanja volje pasivnim ponašanjem.

61. NASTANAK SAGLASNOSTI

Saglasnost nastaje kada se volje strana ugovornica podudare, kad se susretnu u identičnoj
sadržini. To se događa kada jedna strana učini ponudu,, a druga je prihvati. Ponudi, tj.
prihvatanju mogu, ali i moraju prethoditi pregovori. Zato su za nastanak saglasnostt relevantni
sledeći elementi : pregovori, ponuda i prihvatanje ponude.
Pregovori su fakultativna mogućnost u postupku nastajanja saglasnosti. Do njih može ali i ne
mora da dođe. U toku pregovora stanke pregovaraju oko niza različitih okolnosti, a najčešće o
predmetu, ceni, načinu, vremenu isporuke, količini, načinu plaćanja itd. Pregovori, u principu ne
obavezuju stranke pa ih svaka od njih može prekinuti kad hoće. Zato se u narodu kaže
"pregovori su pregovori, a ugovor je ugovor". Međutim, sledeći načelo savesnosti, ZOO je
predvideo dva slučaja odgovornosti za štetu u vezi sa pregovorima : 1) kad je stranka vodila
pregovore bez namere da zaključi ugovor. Takva stranka je dužna da drugoj stranci naknadi
štetu nastalu vođenjem pregovora (ova šteta je deliktna a ne ugovorna). Pri tom su potrebna dva
kumulativna usiova: a) da nije postojala namera zaključenja ugovora; b) da je nastala šteta u
vezi sa vođenjem pregovora (putni, troškovi
boravka); 2) kad je kod stranke postojala namera za zaključenje ugovora aii je ona kasnije
odustala od te namere bez opravdanog razloga i time što je drugoj stranci prouzrokovala štetu, I
ovde postoje dva kumulativna uslova: a) odustanak od namere bez opravdanog razloga; b) šteta
u vezi sa pregovorima. Odsustvo osnovanih razloga je faktičko pitanje koje se utvrđuje od
slučaja do slučaja. Neosnovani razlozi su izvan sfere ekonomskih razloga. Pregovori su značajni
jer upućuju stranke u pregovorima da vode računa o onome o čemu su već pregovarali, jer se
prilikom tumačenja zajedničke namere stranaka često ispituje i tok pregovora jer je tamo koren
mnogih klauzula itd. Ali pregovori iz praktičnih razloga često izostaju, što je posledica
standardizacije načina zaključenja ugovora, sve većeg broja automata i formulara raznih
ugovora i drugih rekvizita savremenog načina života.
Ponuda je jednostrana izjava volje kojom ponudilac upućuje predlog za zaključenje ugovora
određenom licu, koja sadrži sve bitne sastojke ugovora, tako da se njenim prihvatanjem ugovor
zaključuje. Lice koje načini ponudu je ponudilac, a lice kome je upućena je ponuđeni. Ponuda
može biti ponuđena od bilo koje strane - od kupca ili prodavca, od zakupca ili ^zakuppdavca.
poslugoprimca ili poslugodavca. Bitno je da predlog za zaključenje ugovora sadrži sve bitne
elemente ugovora. Ponudilac ima, u načelu, .slobodu izoora ponuđenog, ali postoje i izuzeci -
kod prava preče kupovine, otkupa stanova, prava prekupa i si. kada se ponuda čini tačno
određenom licu. Od ponude u rečenom, smislu teba razlikovati opštu ponudu, izlaganje robe i
slanje kataloga i oglasa, a) Opšta ponuda - Predstavlja predlog za zaključenje ugovora upućen
neograničenom broju lica koji sadrži bitne elemente ponuđenog ugovora. Opšta ponuda
predstavlja predlog za zaključenje ugovora ukoliko drugo ne proizilazi iz okolnosti, slučaja i
običaja. Razlika između ponude i opšte ponude je u tome što je kod ponude ponuđeno određeno
lice, a kod opšte ponude, neodređeni broj lica.. ZOO poznaje opštu ponudu. Ona postoji i kod
ugovora o pristupu,
 38
b) Izlaganje robe - Ovo je poseban vid opšte ponude. Da bi izlaganje robe bilo ponuda, potrebno
je uz robu naznačiti i cenu robe. Izlaganje- robe je ponuda ukoliko iz okolnosti, slučaja ili običaja
ne proizilazi nešto drugo. Otuda ako se izloženoj robi sa označenjem cene hoće oduzeti odlika
ponude potrebno je to posebno naznačiti raznim naznakama kao. što su npr. izloženo u
reklamne svrhe, prodato.LsL Izloženoj robi sa cenom, odliku ponude .oduzima i običaj, ukoliko
postoji. U vezi sa izlaganjem robe u uporednom pravu postoje dva oprečna stanovišta. Po
jednom to je ponuda (francusko i švajcarsko, pravo)., a po. drugom to je samo poziv na ponudu..
KodLnas. se. uzima-.da,je;izložena rooa sa. oznakom cene ponuda, a bez oznake cene poziv
na ponudu.. Oznaka cene mora biti jasna i nedvosmislena. Roba se izlaže na razne načine.-
Prodavnice na malo to čine u. izlozima, ali mogu postojati i drugi načini - na izložbi,- sajmu itd.
Cena uz izlaganje, robe mora biti određena ili odrediva, osim kod ugovora u privredi, gde se
uzima da ponuda postoji i bez' toga pri čemu se cena određuje prema vremenu zaključenja
ugovora, c) Slanje kataloga i oglasa - Ono se ne smatra ponudom, već pozivom da se učini
ponuda pod objavljenim uslovima. Ovo zakonsko rešenje je usvojeno u mnogim građanskim
zakonicima. Opšte uzanse su takođe polazile od tog pravila, ali su dopuštale da slanje kataloga i
oglasa predstavlja ponudu ako to proističe iz. njegove sadržine. ZOO se razlikuje od opštih
uzansi, jer on tu rnogućnost izričito ne predviđa Ipak ako akt slanja kataloga i oglasa sadrži sve-
elemente- ponude on bi to mogao biti. Osim kataloga i oglasa, poziv na ponudu se može činiti, i
dostavljanjem obaveštenja cenovnika tarifa prospekata itd. Katalozi se nude tamo gde je i roba,
ali se mogu slati i poštom ili putem akvizitera-ili na druge načine. Oglasi se objavljuju putem
štampe, radija-TV - a itd. Pošto slanje kataloga i oglasa nije ponuda, ukoliko neko lice naruči
robu ili usluge iz kataloga ili oglasa njihov pošiljalac nije dužan da odgovara na to. Međutim, on
će odgovarati za štetu koju pretrpi ponudilac ako bez osnovanog razloga ne prihvati njegovu
ponudu,
Sadržina ponude - Ponuda mora da sadrži bitne elemente ponuđenog ugovora (esentiatia
negotii) npr. kod kupoprodaje stvari - cena Nije nužno da ponuda sadrži prirodne elemente
[naiuraiia nego ¿li) i slučajne elemente (accidentalia negoču]. O ostalim elementima stranke- se
mogu naknadno sporazumeti, ako o tome ne postignu saglasnost spor će rešiti sud vodeći
računa o sadržini pregovora ranijoj praksi između ugovarača i običajima. Ponuda sa rezervom;
nije ponuda Rezerva se može označiti recima "bez obaveze", "neobavezno" i si.
Forma ponude - Za ponudu, kao i za sam ugovor važi princip konsensualizma ako drugačije
nije određeno. Prema tome. u principu ponuda ne podleže nikakvoj formi. Ona se može učiniti
recima - usmeno ili pismeno, uobičajenim znacima konkluđentnim radnjama itd. Međutim, ako
zakon zahteva za zaključenje ugovora posebnu formu, onda se i ponuda za zaključenje ugovora
mora učiniti u toj formi. To predviđa i ZOO. U slučaju kad zakon zahteva pismenu formu, kao
uslov punovažnosti ugovora, pismena mora biti i ponuda, s tim što je kod jednostrano formalnih
ugovora, ovaj uslov vezan samo za stranku koja se obavezuje, a kod dvostrano obaveznih
ugovora - za obe stranke.
Dejstvo ponude - Ugovor čine ponuda i prihvat ponude. Prema tome, glavno dejstvo ponude
je u tome što zajedno sa prihvatom ponude dovodi do nastanka ugovora. Međutim ponuda
proizvodi pravna dejstva i nezavisno od prihvatanja. Većina evropskih zakonodavstava, pa i
ZOO, polazi od toga da je ponuduilac za određeno vreme vezan svojom ponudom u tom smislu
što je dužan da je održi. ZOO dopušta da se ova vezanost isključi izričito ili kad to proizilazi iz
okolnosti posla Van tih izuzetaka, ponudilac je vezan svojom ponudom u određenom roku.
Ponudilac ne može opozvati svoju ponudu, sem ako to ne učini bržim sredstvom, pa opoziv
stigne pre ponude. Npr. ponuda je učinjena pismom, a opoziv telegramom.
Do kada ponuda obavezuje - Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga da li je ponuda učinjena
prisutnom ili odsutnom licu. Ako je učinjena prisutnom licu, treba praviti razliku između dve
situacije zavisno od toga da li je ili nije ostavljen rok za prihva tanje ponude. Kad rok nije
ostavljen, odgovor treba da usledi bez odlaganja Kad je određen rok za prihvatanje ponude,
onda je ponudilac vezan ponudom do isteka tog roka. Ako je ponuda učinjena odsutnom licu,
treba praviti razliku između dve situacije.
• Kad nije određen rok za prihvatanje ponude, ponudilac je vezan ponudom za vreme koje je po
redovnom toku potrebno da ponuda stigne, da je ponuđeni razmotri, odgovori i da odgovor
stigne ponudiocu. Taj rok nije fiksno određen, već je određen kao razuman rok koji zavisi od
konkretnih okolnosti.
• Slučaj kada je rok u ponudi određen - U pismu, on počinje da teče od dana koji je u pismu bio
označen (dan pisanja pisma, odnosno od dana kada:'je telegram predat pošti). Ako pismo nije
datirano, rok počinje da teče od dana kada je pismo predato pošti.
Pravna priroda ponude - Postoje različita teorijska objašnjenja pravne prirode ponude.
 39
Prvo. starije shvatanje nju objašnjava idejom predugovora. Pri tom se. polazi od toga da ponuda
sa rokom za odgovor sadrži, ustvari, dve ponude: glavnu, čije prihvatanje treba da dovede do
zaključenja ugovora i sporednu, koja se odnosi na obavezu ponudioca da do- isteka roka odredi
ponudu. Predugovor se i vezuje za neopozivanje glavne ponude do isteka roka. Ova ideja nije
široko prihvaćena, pogotovu jer ne objašnjava ponudu kad nije određen rok za njeno
prihvatanje. Drugo, novije shvatanje objašnjava ponudu idejom odgovornosti za štetu ponudioca
Onaj ko se ne pridržava ponude u određenom, primerenom roku, kriv je za štetu koja iz toga
proiziđe za ponuđenog. Ova ideja bi vodila odgovornosti naslednika za prouzrokovanu štetu, što
kod prvog objašnjenja ne- bi. bilo mogućno. Treće: shvatanje prebacuje- odgovornost,
ponudioca-za*, neispunjenje, ponude na teren zloupotrebe prava. Međutim pravnu, prirodu
ponude, ne treba objašnjavati kategorijama van same izjave volje ponudioca Tu izjavu volje
treba shvatiti kao jednostranu izjavu volje koja je kao izvor obligacija dovoljna- da^ stvori,-
obavezu na strani ponudioca Obaveza se ogleda u dužnosti ponudioca da održi ponudu,
odnosno u vezanosti ponudom do isteka određenog ili primerenog roka. Ukoliko ponuda bude-
prihvaćena javlja se još jedna jednostrana izjava volje koja dolazi od ponuđenog. Te dve
podudarne jednostrane izjave volje predstavljaju i sam ugovor.
Prihvatanje ponude - To je jednostrana izjava volje ponuđenog, upućena ponudiocu, kojom
se izražava pristanak na učinjenu ponudu. Prihvatanjem ponude ugovor definitivno nastaje i
stranke ga više ne mogu jednostrano opozvati. Prihvatanje ponude je kao i ponuda neopoziv akt
ako dopre do ponudioca. Može se opozvati jedino bržim sredstvom od sredstva kojim je učinjeno
prihvatanje. Prihvatanje ponude može biti učinjeno izrično ili prećutno —konkludentim radnjama
npr. ako se odmah pošalje cena ili stvar koja je predmet ugovora Time se ugovorna obaveza
ujedno i izvršava
Sadržina izjave o prihvatanju ponude - Prihvatanje ponude je akt komplementaran ponudi. Ono
saržinski mora da odgovara ponudi, jer se jedino tada ponuda i njeno prihvatanje mogu
podudariti, biti recipročni, što i jedino dovodi do ugovora. Ona, dakle ne mora da obuhvati sve
prirodne ili slučajne elemente. Oni se i naknadno mogu uskladiti, a to u slučaju spora može
učiniti i sud. Izjava ponuđenog u vezi sa ponudom, nije njeno prihvatanje ako se sa njom ne
podudara Otuda ZOO i određuje da je ponuda odbijena ako ponuđeni izjavi da je prihvata, ali i
predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, s tim što se tada uzima da je ponuđeni učinio
drugu ponudu svom ponudiocu^ Podudarnost ponude i njenog prihvatanja, ne mora automatski
da znači i njihovu jezičku podudarnost. Prihvatanje ponude se može izraziti i sa manjim brojem
reči (ponuda prihvaćena, u svemu saglasan). Prihvatanje ponude može biti učinjeno i na nekom
drugom jeziku. Ponuda prihvaćena uz gunđanje (mogao sam bolje da prođem i si.) takođe znači
prihvatanje. U prihvatanju ponude, mora biti vidljiva i namera ugovaranja (animus contrahendi).
Najzad, sadržina prihvatanja ponude obavezuje ako potiče od ponudioca, odnosno njegovog
zastupnika tj. punomoćnika.
Ukrštanje ponuda - Ova pojava postoji kada jedna strana, ponudilac, traži manju naknadu za
svoju obavezu od druge strane, a druga strana, ponuđeni, joj nudi više ne znajući da je to
povoljnije od ponude. Npr. ako ponudilac nudi stvar na prodaju za 9000 din, a ponuđeni ne
znajući za nju nudi 10000 din. U takvom slučaju, treba uzeti da je ugovor zaključen na srednjem
iznosu, a to je u ovom slučaju 9500 din.
Vreme prihvatanja ponude - Ono zavisi od toga da li je ili nije ostavljen rok za prihvatanje
ponude. Ako u ponudi nije ostavljen rok, jer je ponuđeni prisutan, ono mora biti učinjeno bez
odlaganja. Ako je taj rok bio ostavljen ili ako to proizilazi iz okolnosti slučaja, prihvatanje ponude
treba biti učinjeno pre isteka roka, jer samo dotle ponuda obavezuje, Prihvatanje ponude se
može učniti neposredno ili poštom. Korišćenje telefona, teleprintera ili radio veze smatra se
neposrednom ponudom, odnosno prihvatanjem ponude.
Zadocnelo prihvatanje ponude - Prihvatanje ponude mora biti učinjeno pre isteka roka koji je za
to određen. Ako izjava o prihvatanju ponude bude učinjena posle isteka roka. ugovor ne nastaje,
jer se ponuda ugasila istekom roka, pa prihvatanje ponude nije izazvalo susretanje volja tj.
njihovu podudarnost, bez koje nema ugovora. Ali zakasnela izjava o prihvatanju ponude se
smatra novom ponudom od strane pnuđenog. Ukoliko se desi da je prihvatanje ponude učinjeno
blagovremeno, ali da je zbog prekida ili greške u vezama taj prihvat stigao ponudiocu posle
isteka roka, smatra se- da je ugovor zaključen, ako je ponudilac znao ili je mogao znati da je
izjava otposlata pre isteka roka. Ipak i u tora slučaju ponudilac može odmah., a najkasnije
idućeg radnog dana, po prijemu prihvata izvestiti ponuđenog, da se ne smatra vezan ponudom,
u kom slučaju ugovor ne nastaje.
Forma izjave o prihvatanju - Izjava o prihvatanju može. biti učinjena aktivnim ponašanjem koje
može biti izrično (recima, izgovorenim ih pisanim znacima) i prećutno, konkluaentnim radnjama,
 40
i pasivnim ponašanjem koje podrazumeva ćutanje, koje ima značaj pristanka u. pojedinim
situacijama. Izjava o prihvatanju se po pravilu, čini prostom saglasnošću. Ali ako se za
zaključenje određenog ugovora traži određena forma, onda se izjava mora dati u toj formi.
Dejstva prihvatanja ponude - Osnovno dejstvo prihvatanja ponude se-ogleda, u nastanku
ugovora. Zato se i kaže da je ugovor u stvari prihvaćena ponuda. Ponuda i prihvatanje ponude
su dve recipročne, jednostrane izjave volje koje svojim susretom, podudaraošću, rađaju ugovor
iz, kog, izvire obligacija.. Prihvatanje ponude mora biti učinjeno dok ponuda postoji, a ne kad
ona prestane. Kad. je ponuda učinjena prisutnom ponudiocu, on treba odmah da se izjasni, a
kad je određen rok, pre isteka roka. Prihvatanje ponude je bez dejstva, ako je ponuda bržim
sredstvom opozvana ili ako je prihvatanje zadocnelo.
Trenutak zaključenja ugovora - Ugovor mogu zaključiti prisutne ili odsutne stranke. Ako su
prisutne, problem zaključenja ugovora ne postoji. Ugovor je zaključen onog trenutka kada
ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Tada je. ponuđeni dužan da na ponudu
odgovori odmah ili do isteka roka,, ako je rok ostavljen. Kada su stranke odsutne, pitanje'
trenutka zaključenja ugovora postaje- složena stvar, zbog razlike u vremenu kada je učinjena
ponuda, odnosno razlike u vremenu kada je ponuđeni prihvato ponudu i kada je ponudilac o
tome. bio obavešten. Trenutak nastanka ugovora nije samo teorijsko pitanje, već ono za sobom
povlači i niz praktičnih posledica, od kojih su najvažnije: 1) od momenta nastanka ugovora, on
počinje da proizvodi pravno dejstvo 2) prema momentu zaključenja ugovora ceni se sposobnost
ugovaranja 3) prema momentu zaključenja ugovora računaju se rokovi za izvršenje ugovorne
obaveze i rokovi zastarelosti 4) taj momenat je važan i za primenu pravila zbog slučajne propasti
stvari 5) premac tom trenutku određuje se sukob zakona u vremenu 6} taj momenat je važan i za
primenu. propisa o stečaju dužnika, u vezi sa formiranjem stečajne mase 7) ovaj momenat je
važan: i zbog podizanja paulijanske tužbe- 8) prema tom momentu se opredeljuje mogućnost
opozivanja ponude bržim sredstvom.
U vezi sa trenutkom zaključenja ugovora, teorijski stavovi su se razišli u tri pravca: 1) Teorija
izjave ili emisije sa korekcijom u teoriji otposlanja ili ekspedicije. Po njoj ugovor se zaključuje u
trenutku kada je ponuđeni prihvatio ponudu. To je trenutak kada je iz ličnosti ponuđenog izašla
(emitovana) izjava o prihvatanju ponude. Tu je irelevantno da li je i kada ponudilac saznao za to.
Pošto je teško dokazivati taj momenat i pošto je čak mogućno da se i pismeno o prihvatanju
ponude uništi, ova teorija je popravljena teorijom otposlanja ili ekspedicije. Po ovoj teoriji uzima
se da je ugovor zaključen u trenutku kada je ponuđeni akt o prihvatanju ponude uputio
ponudiocu. Međutim i taj momenat može biti neutralisan, ako ponuđeni bržim sredstvom
obavesti ponudioca da ne prihvata ponudu. 2) Teorija saznanja ili informacije korigovana
teorijom prijema. Po ovoj teoriji, ugovor je zaključen u trenutku kada je ponudilac saznao da jer
njegova ponuda prihvaćena. Pošto je teško dokazati kada je prihvatanje ponude doprlo do svesti
ponudioca, ova teorija je korigovana teorijom prijema. Po ovoj, drugoj, teoriji,, ugovor je nastao
kada je ponudilac primio izjavu o prihvatanju ponude (dan prijema pisma ih telegrama). Ovaj dan
se lako dokazuje i zato je ova teorija praktična. 3) Teorija da je odlučna nam era stranaka
korigovana primenom običaja ih načelom pravičnosti. Po ovoj teoriji, momenat za zaključenje
ugovora treba utvrđivati zavisno od toga kakva je bila namera stranaka u tom pogledu. Ako se ta
namera pravilima o tumačenju ugovora ne može utvrditi, onda se trenutak zaključenja ugovora
određuje prema običajima određene sredine ili prema načelu pravičnosti. Svaka od ovih teorija-
ima 'svojih iiedostataka, ali zahtevima prakse i dokazivanja najviše odgovara teorija prijema,
koju prihvata i naš ZOO. Mesto zaključenja ugovora - Za isto se uzima mesto gde je zaključen
ugovor.Ovo ima praktičan' značaj kod određivanja mesne nadležnosti suda u slučaju spora, kod
određivanja, merodavnog prava u međunarodnim sporovima, ukoliko stranke to nisu u ugovoru
odredile i kod određivanja merodavnog prava s obzirom na formu ugovora u slučaju
međunarodnog spora, gde se primenjuje pravilo locus regit actum. Bilo bi logično da se mesto
zaključenja ugovora određuje zavisno od toga koja je teorija u vezi sa trenutkom zaključenja
ugovora prihvaćena u zakonu. Međutim, naš ZOO nije sledio logiku iz čisto praktičnih razloga.
Iako usvaja teoriju prijema, on ne određuje da je mesto zaključenja ugovora, mesto u kome je
ponudilac primio prihvat ponude, već određuje da je to mesto. ono u kom je ponudilac imao
svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kada je učinio ponudu. Sedište je relevantno za
pravna lica, a prebivalište za fizička.
 41
62. NEDOSTACI SAGLASNOSTI
Ugovor je saglasnost volja onih koji ga zaključuju. Da bi saglasne volje- proizvele ugovor, one
moraju biti recipročne, ozbiljne, stvarne, slobodne i upućene na nešto što je mogućno.
Nedostatak bilo kojih od ovih atributa volje, pokreće, pitanja u vezi sa važenjem zaključenja
ugovora.. Odsustvo neophodnih atributa volje može da bude izazvano raznim razlozima kao što
su zabluda, prevara i prinuda. Ukoliko ovi razlozi nastupe, dolazi do primene sankcije. Sankcija
se ogleda u relativnoj ništavosti (rušljivosti) ugovora. Poništavanje u principu deiuje ex tune.
Nedostaci u volji koji dovode do poništavanja moraju se dokazivati,, jer se ne pretpostavljaju.

63. ZABLUDA - POJAM I VRSTE

Zabluda je pogrešna predstava o stvarnosti. Ova pogrešna predstava u svesti nekog lica
izaziva verovanje da je tačno ono što u stvari nije tačno, odnosno da je netačno ono što je u
stvari tačno. Reč je o jednom posebnom psihičkom stanju subjekta čija. je slika stvarnosti
pogrešna. Ova opšta definicija zablude se može primeniti i na terenu ugovornog prava. U tom
pogledu, zabluda je pogrešna predstava o nekom elementu ugovora, prirodi ugovora, osnovu,
predmetu, licu, supstanci, motivu itd. Za zabludu je važno naglasiti da ona ne podrazumeva
nikakvo angažovanje sugovornika o stvaranju pogrešne predstave o nekom elementu ugovora.
U suprotnom nije reč o zabludi već o prevari. Zabluda se može odnositi na razne činjenice, pa
zato i postoje razne vrste zabluda. Tradicionalne su : 1 ) o prirodi ugovora (error in negotio), kad
se pogrešna predstava odnosi na vrstu ugovora (zaključio si kupoprodaju, a misloio si da je reč o
poklonu) 2) O ličnosti (error in persona), znači pogrešnu predstavu o identitetu drugog ugovarača
(zaključio si ugovor sa licem A. a mislio si da je to lice B) 3) 0 predmetu (error in corpore) jeste
zabluda o identitetu predmeta ugovora (kupiš jednu, a misliš da si kupio drugu stvar) 4) O
supstanci {error in substantia) jeste pogrešna predstava o materiji od koje je stvar napravljena
{kupiš bakarni prsten, a mislio si da je zlato} 5) O motivu (error in motivo) - pogrešna predstava o
pobudi ugovora (kupio si novi auto, jer misliš da ti je stari uništen, a ustvari nije) 6) O kauzi {error
in causa) - pogrešna predstava o postojanju kauze - ugovor o osiguranju, već osigurane stvari,
7) O pravu {error iuris) - pogrešna predstava o sadržini prava - zaključio si zabranjen ugovor,
verujući da je dozvoljen 8) O činjenicama {error facti) - pogrešna predstava o činjenicama -
zaključio si ugovor sa maloietnikom, verujući da je punoletan 9) zbog netačnog prenosa volje -
pogrešna predstava o sadržini ponude zbog greške u prenosu (greške si. lica pošte itd.) 10) O
računskom podatku - pogrešna predstava o količini, zbog greške u pisanju ili prepisivanju.
Zablude iz njihovog mogućeg arsenala, ne utiču na punovažnost ugovora na jednak način i istim
intezitetom. Neke duboko zasecaju u egzistenciju ugovora, a neke ugovoru uopšte ne smetaju.
Zato iz mnoštva zabluda treba izdvojiti samo one bitne zablude. Određivanje bitnih zabluda je
stvar koncepta. Postoje dva koncepta, kojima se to postiže: kazuistički put navođenja svih
zabluda koje se smatraju bitnim (Švajcarski zakonik o obligacijama, v [talijanski.građanski
zakonik. Francuski građanski zakonik. ZOO i drugi) ili putem opšte klauzule ukazati na bitne
zablude (Nemački, Austrijski, Poljski građanski zakonik). Iako su ova dva koncepta teorijski
različiti, ipak imaju zajedničko to što insistiraju na bitnim zabludama, a one su uvek uže od
mogućih. Kod prvog pristupa - bitne zablude određuje zakon unapred, dok kod primene opšte
klauzule njih u- svakom konkretnom slučaju identifikuje sud. Međutim, iskustvo govori da su u
oba slučaja bitne zablude one koje se tiču: prirode, osnova i predmeta ugovora, sa manjim ili
većim odstupanjima u pogledu proširivanja njihovog broja. Zbog* toga. izgleda da je najbolje ovo
mišljenje koje primera radi navodi određene bitne zablude, prepuštajući sudu, da u svakom
konkretnom slučaju te zablude- proširi i drugim.. ZOO izričito navodi zablude o prirodi, predmetu
i osnovu ugovora ne isključujući i druge, kao što su zabluda o licu (kod ugovora intuitu personae),
o motivu (kod dobročinih ugovora), i zbog netačnog prenosa, ako je do toga došlo itd.
Pravna dejstva zablude - zabluda izaziva pravna dejstva, koja se odnose na egzistenciju
samog ugovora, odnosno njegovu punovažnost. Ta dejstva tiču se sankcija, i to kako karaktera
sankcija, tako i uslova za njihovu primenu.
Karakter sankcija — osnovna sankcija zbog zablude se.ogleda u relativnoj, ništavosti,
(rušljivosti) ugovora. Ugovor nije ništav sam po sebi, kao kod apsolutne ništavosti, nego se
može ali i ne mora tražiti njegov poriištaj u zakonom predviđenom roku. Prateća sankcija može,
ali i ne mora biti naknada štete, što će zavisiti od savesnosti, odnosno nesavesnosti ugovornika..
Savestan je poverilac naknade, a nesavestan je dužnik naknade.
Uslovi za primenu sankcija se tiču: dokazivanja (zabluda se mora dokazati, jer se ne
pretpostavlja. Teret dokazivanja leži na onom ko se poziva na zabludu. To mogu biti obe ili samo
 42
jedan ugovorna sirana), rok za pobijanje ugovora ( pobijanje ugovora zbog zablude, mogućno je
samo u određenom roku. U raznim zakonima, on je različito određen - 3o dana NGZ, 3 godine
AGZ, SGZ, lo godina FGZ. ZOO predviđa subjektivni rok od jedne godine od saznanja za
zabludu i objektivni rok od 3 godine od zaključenja ugovora.), konvalidacija ugovora (zabluda se
ne uzima kao razlog za poništavanje ugovora ukoliko stranka naknadno izjavi da će izvršiti
ugovor uprkos zabludi. Time ga ona konvaUdira (osnažuje).

64. ZABLUDA O BITNIM SVOJSTVIMA PREDMETA (SUPSTANCI)

UGOVORA
Ova vrsta zablude je istorijski posmatrano imala dva objašnjenja: po prvom, starijem shvatanju
koje potiče iz rimskog prava zabluda o supstanci se određuje po čisto objektivnom kriterijumu.
Za zabludu je dovoljno da postoji zabluda o supstanci ( da; neko kupi prsten od bakra a misli da
je zlatan) pa da nastupi ova zabluda. Po drugom, novijem; shvaćanju primenjuje se subjektivni
kriterijum, koji polazi od postojanja pogrešne predstave o supstanci, ali i insistira da je određeni
kvalitet stvari presudno uticao*rua^ zaključenje ugovora (npr. ljubitelj starina je hteo antikvitet a
ljubitelj slika original, a. ne kopiju). Izgleda da subjektivni kriterijum više odgovara stvarnosti, jer
obuhvata i objektivno pogrešnu predstavu i nameru stranke. Ovu zabludu treba razlikovati od
skrivenih mana, pogotovo ako se shvati u subjektivnom smislu. Osnovna razlika tiče se ciljeva
ovih instituta. Institut odgovornosti za skrivene mane ima za cilj da obezbedi imovinsku
ravnotežu prestacija kod teretnih ugovora, a cilj zablude je da otkloni nedostatak u volji kod
zaključenja ugovora. Iz ovog sledi da su skrivene mane relevantne samo kod teretnih ugovora a
da je zabluda relevantna i kod teretnih i kod dobročinih ugovora. Kod fizičkih nedostataka se
traži da oni budu skriveni. Kod zablude o supstanci taj zahtev ne postoji. Kod fizičkih
nedostataka ne ispituju se nikakvi subjektivni elementi koji su imali odlučujući značaj za
zaključenje ugovora, dok se kod zablude o supstanci ispituju. Posledica zablude o supstanci je
poništaj ugovora, a posledica fizičkih nedostataka je raskid ugovora, sniženje cene i otklanjanje
mana. Najzad, razlikuju se i rokovi za tužbu. Kod skrivenih mana su kraći, a kod zablude o
supstanci su duži. Prema tome, reč je o dva različita instituta koji se primenjuju odvojeno. Ako je
propušten rok za tužbu zbog skrivenih mana, moguće je podneti tužbu zbog zablude o
supstanci.

65. PREVARA
Prevara se sastoji u namernom preduzimanju određenih radnji od strane jednog ugovornika u
cilju izazivanja ili održavanja zablude kod drugog ugovornika, da bi on u zabludi zaključio
ugovor. Iz definicije proizilazi da je prevara izazvana zabluda. Ona ne nastaje bez ikakvog
učešća druge strane kao zabluda, već naprotiv nju druga strana upravo izaziva. Zato je prevara i
kvalifikovana zabluda, drugim recima namerno izazvana pogrešna pnredstava o nekom
elementu ugovora.
Kod prevare postoje dva elementa:
1. Namera jednog ugovornika da kod drugog izazove zabludu i da drugog podrži u zabludi.
Ona je posledica svesti da će određena radnja izazvati zabludu kod drugog ili će ga održavati u
toj zabludi. Zato je prevara uvek mala fide (nesavestan).
2. Da preduzme razne postupke kojima se drugi navodi na zabludu ili održava u zabludi.
Postupci kojima se održava prevara se mogu odnositi na aktivno i pasivno ponašanje. U prvom
slučaju jedna stranka lažnim prikazivanjem činjenica hoće da izazove pogrešnu predstavu o
nekom elementu ugovora (lažno ubeđivanje da je polovni auto skoro nov). U drugom slučaju je
reč o ćutanju stanke koja je primetiia da je druga stranka u zabludi, čime se ona održava u toj
zabludi, npr. ako jedan ugovornik shvati da drugi ugovornik za bakarni prsten misli da je zlatan
pa ga ne upozori da nije. Ova dva uslova moraju biti uzročno povezana. Prevara je i krivično
delo ali postoji razlika između prevare kao mane u volji i prevare kao krivičnog delà. Krivično
delo prevare je uži pojam od pojma prevare kao mane volje. Kad postoji krivično delo prevare
postoji i prevara kao mana volje, ali ona postoji i kad u radnji prevare nema. krivičnog delà.
Nema prevare ako jedna strana preterano hvali stvar koju nudi. Pošto je prevara izazvana,
kvalifikovana zabluda., njeno dejstvo je šire od dejstva zablude. Prevara sve kvari. Zato ona
utiče na egzistenciju ugovora i kad izazvana zabluda nije bitna. Stoga je ona jači razlog relativne
ništavosti. Ipak i tu postoji izvesno ograničenje: treba uzeti da je relevantna svaka prevara koja
je tako uticala na volju da ovaj bez nje ne bi zaključio ugovor. Otuda, ako bi stranka i sa
 43
prevarom zaključila ugovor, ugovor bi ostao na snazi, ah bi se mogla tražiti naknada štete.
Prevaru obično izaziva drugi ugovornik. U tom slučaju poništaj ugovora se može zahtevati i kad
zabluda nije bila bitna,, dakle uvek. Ali prevara može da potiče i od trećeg lica. U tom slučaju
prevara će biti razlog za poništaj ugovora samo ako je u vreme. zaključenja ugovora druga
strana znala ili je morala znati za prevaru. Tada ga je ona održavala u zabludi izazvanoj od
trećeg lica. Ovo stanovište zastupa i ZOO. U uporednom pravu postoji i shvatanje da prevara
izazvana od trećeg nije razlog ništavosti.

Pravna dejstva prevare se tiču sankcija:

1. Poništavanje - se može tražiti ako se tužba podnese u roku od jedne godine od saznanja
za prevaru (subjektivni rok), odnosno tri godine od učinjene prevare. Naš ZOO utvrđuje iste
rokove tužbe za sve razloge rušljivosti. Mnogi zakonici za prevaru predviđaju duže rokove nego
za zabludu (nemački, švajcarski i italijanski).
2. Naknada štete - Nju plaća lice koje je izazvalo zabludu ili je zabludu održavalo. To može biti
drugi saugovornik ili treće lice. Naknada štete se može ostvariti zajedno sa poništavanjem
ugovora, ali i nezavisno od poništavanja.

66. PRINUDA
Prinuda je nedozvoljeni akt jednog lica, kojim se drugo lice prisiljava da izjavi volju u
određenom pravcu. Prinuđeno lice daje pristanak na zaključenje određenog ugovora, mada to
ne bi učinilo po svojoj slobodnoj volji. Ovde nije reč o pogrešnoj predstavi stranke koja zaključuje
ugovor, već o zaključenju ugovora pod pritiskom. Tradicionalno

razlikuju se dve vrste prinude:

1. Fizička prinuda, kod koje je pritistak na volju apsolutan, jer se koristi fizička sila (vis absolute.),
kao što su mučenje, zlostavljanje, nanošenje telesnih povreda, hipnoza. Tu nije reč o mani već o
potpunom odsustvu volje.
2. Pretnja - pritisak na volju ugovornika se vrši psihičkim nasiljem (ws compulsiva). Ona je
upravljena prema samom ugovorniku, prema njegovoj imovini ili prema njemu bliskim licima.
Psihičko nasilje se ogleda u izazivanju straha od buduće opasnosti po integritet ugovornika,
njegove imovine ili njemu bliskih lica. Kad je buduća opasnost upravljena na čast i ugled reč je o
učeni. Naš ZOO predviđa pretnju kao manu volje (prinuda isključuje volju, pa zato i nije mana).
Definiše je kao nedopuštenu pretnju kojom ugovorna strana ili treće jlice izaziva opravdan strah
kod druge strane, tako da ona zbog toga zaključuje ugovor. Strah je opravdan ako iz okolnosti
proizilazi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili neko dobro ugovorne strane ili trećeg
lica.
Da bi prinuda bila uzrok ništavosti, potrebno je da postoje sledeći uslovi:
Odlučujući uticaj na izjavu volje - Ovaj uslov postoji ako je prinuda presudno uticala na
donošenje odluke, o zaključenju ugovora. Između prinude- i izjavljene-volje mora postojati
kauzalna veza. Presudno utiče prinuda koja snažno - i prodorno utiče na svest prinuđenog tako
da se ovaj opredeljuje da izjavi volju koju inače ne bi izjavio.
Ozbiljan utisak na govornika - Prinuda mora biti takva da izaziva opravdani strah kod druge
strane; zbog pravog i zamašnog zla koje se stavlja u izgled. To se. procenjuje i prema
subjektivnim i prema objektivnim kriterijumima, što zavisi od mnogih okolnosti - snage, pola,
prilike, moći ita.
Nedopuštenost akta prinude - Akt prinude mora biti nedopušten, protivpravan. To treba shvatiti
dosta široko, šire i od krivičnog dela prinude. Tu spada sve što je suprotno od bona fidae i dobrih
običaja. Međutim, nije nedopušteno ako se preti nekim dozvoljenim pravnim, sredstvom, kao. :
ako se. preti- tužbom, jer dug nije vraćen, na. vreme-. Ah,, ni ..tu zloupotrebe prava nisu
dopuštene. Ne uzima se da postoji prinuda ni kada se ugovor zaključuje sa. drugom strankom
koja je u nuždi. Ali time se ne dira u mogućnost zahteva da se ugovor poništi kao zelenaški.
Prinuda potiče od samog saugovornika ili od trećeg lica. Kad potiče od samog ugovornika,
prinuda je uvek uzrok ništavosti. Kad je reč o prinudi koja potiče od. trećeg lica. postoje dva
zakonska rešenja: 1) prinuda trećeg utiče samo ako je za nju znala ih morala znati druga strana
2) prinuda trećeg utiče uvek. Ovo drugo rešenje prihvata i ZOO, s tim što savesnost uuče na
 44
ostvarivanje prava na naknadu štete. Pravna dejstva prinude se tiču poništavanja ugovora i
naknade štete-.
Poništavanje - Kod fizičke prinude, nije stvar mane u volji, već u odsustvu volje. Zato tu nije reč o
relativnoj, već o apsolutnoj ništavosti, koja se utvrđujućom presudom samo konstatuje. Kod
pretnje, reč je o relativnoj ništavosti, koja se.- može iskoristiti samo ako se tužba podnese u roku
od 1, odnosno 3 god. ZOO za sve rušljive ugovore predviđa iste prekluzivne rokove. Naknadu
štete može tražiti stranka koja je bila izložena prinudi. Ona taj zahtev može podne ti zajedno sa
zahtevom za poništavanje ugovora, ali i nezavisno od njega (mada je to retkost).