Grupa za japanski jezik i književnost, Katedra za orijentalistiku

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

GEMPEI RAT

Radile:
Jovana Katanić 2015/0962
Milina Milčić 2015/0255
Olivera Anđelković 2015/0896
Marijana Stojanović 2015/0670

U Beogradu, mart 2018.

 2

Dok se moć Taira klana vidno smanjivala, Minamoto klan je povratio snagu i koheziju na
istoku i isplanirao osvetu za poniženje koju su njhove vođe pretrpele zbog Kijomorija. Oni su,
naravno, bili vođeni interesom i prirodnom željom da povrate imovinu koja im je oduzeta.
Međutim, neke od njih, iako ne sve, je vodilo snažno osećanje lojalnosti prema Joritomou koji je
postao priznati vođa klana.

Kijomori je doživeo da vidi povlačenje Taira trupa pred Joritomovim ljudima, a nakon
njegove smrti položaj Taira klana postaje još gori. U septembru 1180. godine, Joritomo je na
čelu male trupe prešao Hakone prelaz iz Izua, gde je živeo u izgnanstvu sa čuvarem kojeg je
Kijomori postavio. Vest o njegovom kretanju je stigla u prestonicu 24. septembra u izveštaju koji
navodi: „Sin pokojnog Jošitomoa, Hjoe no Suke (Zapovednik garde) Joritomo, podigao je
dobrovoljačku snagu i pljačka pokrajinu Izu“. Sutradan je izdat edikt kojim je postavljen vrhovni
komandant sa zadatkom da potisne „pobunjenika Joritomoa i njegove sledbenike“ i naređeno je
svim sposobnim ljudima na istoku da se pridruže napadu. U međuvremenu su načinjeni pokušaji
da se poboljša odbrana prestonice, ali bez uspeha. Garnizon, ako se može tako nazvati, sastojao
se od Taira ratnika koji su bili u službi Kojimorija i njegovih sledbenika, a pojačanje im se
sastojalo od sposobnih ljudi koji su pozvani u bitku. Osim iskusnih vojnika koji su služili Taira
vođe u prestonici, dostupne trupe su bile nekvalitetne. Na početku su imali brojčanu prednost, a
Joritomo je bio primoran da se povuče i nađe skolište na Hakone planinama. Ovaj sukob, koji se
dogodio 14. septembra 1180. godine, dok je Kijomori još bio živ, u istoriji je proslavljen kao
Išibašijama bitka jer je pokazala odvažan i ofanzivan duh ratnika sa istoka.

Iako su vođe Minamoto klana i njihovi sledbenici u izdatom ediktu opisani kao banditi i
izdajice, Joritomo je tvrdio da mu je princ Moćihito poručio da kazni Taire. Bez sumnje je bilo
tačno da se, kada je Jorimasa poslao apel vođama Minamoto klana na istoku maja 1180. godine,
on pozvao u ime princa koji je bio sin cara Go-Širakave. U svakom slučaju, jasno je da su
Joritomo i njegovi sledbenici želeli da se na njih gleda kao na legalne pristalice krune, a ne kao
na obične revolucionare. Kada je Joritomo otišao na planine Hakone da skupi svoju vojsku u
Išibašijami, pobrinuo se da legalizuje svoju raciju time što je zakačio za svoju zastavu papir za
koji je tvrdio da je naredba od princa. Ovaj okršaj, koji je prethodio velikoj borbi, završio se
Joritomovim povlačenjem, a on je naredih šest meseci proveo dižući novu armiju. Do novembra
1180. godine Joritomo je podigao znatnu silu i stigao je u Surugu gde se ulogorio na levoj obali
 3

Fuđikave. Taire su 10. novembra poslate da se suoče sa njim i nalazili se se na desnoj obali kada
ih je napad tokom noći iznenadio. Ovo je bila poslednja bitka te godine. Kijomori je umro u
martu 1181. godine, a borba nije nastavljena sve do maja. Međutim, nedugo nakon njegove smrti,
do prestonice su stigli izveštaji koji navode da trupe, koje su poslate protiv Joritomoa i
zaustavljene od strane Jukijea, gladuju u provinciji Mino, dok se pobunjeničke snage uvećavaju
„hiljadu puta dnevno“.

Veće visokih zvaničnika je održano 22. marta 1181. godine u palati Go-Širakave kako bi
se odlučilo kako da se nose sa situacijom. Na njemu su prisustvovali Munemori i mnogi drugih
koji su slušali dok je on slučaj izlagao caru. Odlučeno je da se moraju boriti protiv Minamoto
klana, ali je to bio problem jer nisu imali zaliha hrane koju je bilo teško nabaviti zbog gladi koja
je vladala. Imenovan je novi vrhovni komandant, Taira Šigehira, koji je kaznio Jukijea u bici na
obali reke Sunomata. To je bilo 2. maja 1181. godine, nakon čega je nastupila velika pauza u
borbama. Informacije sa istoka su navodile da Minamoto skuplja još više ljudi i dobija više
pristalica, među kojima su bile i Taira porodice iz Kantoa.

U ovo vreme je predloženo da se Taira snage povuku u zapadne provincije vodeći sa

sobom cara i zamonašene vladare, sa svim dvoranima i zvaničnicima. Odustali su od te ideje ali
je oživljena 1183. Bila je velika glad 1182. koja je većinom uticala na zapadne provincije i opalo
je raspoloženje u prestonici gde je bilo pretnji kuge kao i gladi. Vojna situacija je postajala sve
gora, većinom zato što je bilo teško naći i transportovati zalihe. Godine 1181. vlada je izdala
naredbu za pomirenje severnih provincija gde se uzdizao Minamoto klan, ali je u jesen Taira
vojska poražena od strane Minamota Jošinake, koji je bio rođak Joritomoa.

Glad, koja je dostigla vrhunac 1182. godine i bila praćena epidemijom bolesti, bila je
tolika da se napravila pauza u borbi, i tek početkom 1183. godine Joritomo je nastavio sa
napadom–za čudo, na svog rođaka Jošinaku, zbog njegove moći i uspeha. Jošinaka je uspeo da
umiri Joritomoa i privuče mu pažnju na Taire koje su se na severu spremale za poslednji napad.
Aprila i maja 1183. godine Taira Koremori je napao Ećizen, uspeo je da umanji nekoliko
Jošinakinih uporišta, ali ovaj uspeh nije potrajao. Jošinaka ga je uskoro napao u Eću provinciji i
nakon velike bitke Taira vojska je naterana na beg po padinama Tonamijama planine, po kojoj je
bitka dobila ime. Ovo je bio ozbiljan poraz za Taire, pogotovo zbog njihove brojčane nadmoći.
Jošinaka je pobedio pametnom strategijom; u toku noći je opkolio glavnu silu vojske Taire, usled
 4

zbunjenosti i panike Tairine vojske Minamoto su uspeli da povrede ili ubiju oko pola Tairine sile,
dok je ostatak pobegao. Jošinakin marš ka jugozapadu bio je neometan nakon ovoga. Za mesec
dana stigao je do prestonice sa severa, dok je Jukije pristizao sa istoka. Do leta 1183. godine
situacija za Taire bila je beznadežna.

Krajem leta zamonašeni car Go-Širakava, koji je tajno održavao kontakt sa Joritomoom
od Kijomorijeve smrti, otišao je na hodočašće u Hieizan, gde je dobio zaštitu od naoružanih
sveštenika. Munemori i drugi Taira kapetani su videli da se moraju brzo povući. Oni su zapalili
Rokuhara zgrade (srce Taira diktatorstva) i pobegli na zapad vodeći sa sobom mladog cara.
Nakon što je vratio zamonašenog Go-Širakavu u prestonicu, Jošinaka se našao na moćnoj
poziciji, pošto je komandovao jedinom naoružanom silom od važnosti u tim provincijama. Do
kraja 1183. godine počeo je tajno da se sprema za napad na Joritomoa, od kog se plašio i mrzeo
ga. Ali pod pritiskom zamonašenog cara obratio je pažnju na zadatak poražavanja velike Taira
sile koja se kretala ka zapadu. Za to vreme Munemori je sa mladim carem, njegovom majkom i
još par ljudi stigao do Kjušua početkom septembra, ali lokalni pobunjenici, koje je podstakao
Go-Širakava, ubrzo su ih oterali odatle i naterali da pobegnu u Šikoku u mesto zvano Jašima.
Jošinaka je u prestonici planirao sa Jukijeom da napadnu i poraze Joritomoa, čak je otišao toliko
daleko da je pregovarao sa Taira vođama u nadi da će ih nagovoriti da napadnu Joritomoa i
predlagao je moćnom Fuđivara Hidehiri da mu se pridruži. Jukije je otkrio ove planove Go-
Širakavi, koji se uplašio za sopstvenu bezbednost i javio Joritomou o ovome. Joritomo je odmah
naredio svojoj braći Jošicuneu i Norijoriju da napadnu i unište Jošinaku.

Jošinaka se decembra 1183. godine dokopao kontrole nad prestonicom i vladao je

diktatorski. Jukije je sa svojim trupama otišao u provinciju Harima da se suoči sa Tairama, koje
su ga porazile i primorale da pobegne u drugu provinciju.

Početkom 1184. godine Jošinaka je napao Hođođi dvor, zapalio zgrade, pobio čuvare i
zarobio Go-Širakavu. Jukije je pobegao u Kavaći, provinciju nedaleko od prestonice i zatvorio se
u Išikava tvrđavu, odakle je poslao pretnju Jošinaki koju ovaj nije mogao da zanemari. Jošinaka
je poslao veliki deo svoje vojske Jukijeu što je znatno oslabilo odbranu grada. Saznao je da se
Norijori i Jošicune brzo približavaju prestonici, te je pokušao da pobegne sa zamonašenim carem,
pošto mu to nije uspelo rizikovao je beg sa par pristalica. Stigao je do Avazua u Omi provinciji
gde je naleteo na Norijorijevu gardu i bio ubijen u borbi marta 1184. godine.
 5

Da se primetiti da sled događaja nije išao u korist Minamoto klana i da je Taira klan
uspevao da izađe na kraj sa neprijateljskim snagama. Intrige i ljubomore Minamoto kapetana,
kao i sama njihova razjedinjenost su dali liderima Taira klana vreme da se oporave i vremenom
krenu u ofanzivu. Taire su već čitav vek gospodarile Unutrašnjim morem i kontrolisale transport
u tim vodama te im je bilo lako da pošalju svoje ljude iz Jašime u Bizen provinciju gde su se
iskracali u oblast zaliva Kođima što im je dalo stratešku kontrolu nad ulazima u Unutrašnje more
sa istoka ali i dodatno pogoršalo strepnju žitelja prestonice.

Nestrpljenje kod Go-Širakave da povrati carske regalije je raslo te je on poslao nekoliko

poruka Taira liderima u kojima naređuje da se mladi car vrati zajedno sa regalijama. U njima im
je i rekao da će biti sklopljeno primirje ako se povinuju do sedmog dana jer je Minamoto klanu
naređeno da ne napadaju do osmog dana. Ovo je, naravno, bila prevara jer je već naredio
Norijoriju u Jošicuneu da napadnu.

Oni, međutim nisu znali tačnu poziciju Taira te su 12. marta 1184. krenuli u potragu za
njihovim snagama. Smatra se da su Taire u to isto vreme krenule brodom iz Jašime i da su dva
dana kasnije stigli u Secu. Iskrcali su se na tačkama između Fukuvare i Ićinotanija gde su se
bavili izgradnjom odbrambenih utvrđenja, dok je mladi car Antoku bio ostavljen na brodu blizu
Vada Masakija. Taire su imale optimističan pogled na situaciju, oporavili su se od ranijih
gubitaka i čak su se i spremali za povratak u prestonicu. Takođe su i stekli nove sledbenike, imali
su novu vojsku i brojnu flotu koja im je dala nadmoć na moru.

Međutim Jošicune pobeđuje veliki deo trupa Taira klana u okršaju u noći 18. marta.
Potom on deli svoju vojsku na dva dela kao priremu za dalji napad koji je isplanirao zajedno sa
Norijorijem. Te dve snage su okružile Taira klan sa zapadne strane kod Ićinotanija, kao i sa
istočne strane kod Ikuta šume, ali nisu napadali sve do 20. marta. Ićinotani je uzak predeo koji se
prostire između planina na severu i mora na jugu što onemogućava manevrisanje vojske, ali
predstavlja gotovo nesavladivu poziciju. Jošicune tu skučenost okreće u korist Minamoto vojske.
U noći pre okršaja je proveo manje od stotinu ljudi na konjima kroz šumu o mesta koje odozgo
gleda na Taira klan gde su čekali sakriveni visokim rastinjem dok Norijorijeva vojska nije
pritisla Taira vojsku sa istočne strane. Kada se to desilo Jošicuneovi ljudi su žestoko napali i
zapalili kamp. Vojska Taira klana je bila iznenađena i nije imala vremena ni da se pripremi za
 6

napad ni da se povuče. Komandir Ićinotanija Tadamori je ubijen, a Šigehira, general u Ikuti, je

zarobljen. Neki su uspeli da pobegnu u Jašimu brodom.

Ne zna se tačan broj ljudi koji su učestvovali u bici jer je preuveličavanje karakteristika
ratnih romana, ali se zna da je oko 3000 ljudi iz Taira klana uspelo da pobegne. Smatra se da je
bilo nešto više od 5000 sa strane Taira klana, a da je vojska Minamoto klana brojala svega oko
3000 ljudi. Ako je verovati pričama koje su kružile po prestonici, Minamoto vojska je bila toliko
mala da su se građani bojali napada od strane Taira klana.

Ubrzo nakon poraza Taira vojske na Ićinotaniju zamonašeni car Go-Širakava je pozvao
ratnog zatvorenika Šigehiru da naredi Munemoriju da vrati mladog cara Antokua i carske
regalije u prestonicu i prema tome se vidi koliki je značaj pripisivan carskim regalijama.

Povlačenje Taira vojske preko mora je zadalo nove probleme Minamoto klanu jer nisu
bili dovoljno opremljeni za takve operacije i zbog toga nastupa pauza koja je trajala otprilike 6
meseci, a koja je Taira klanu dala vremena za oporavak. Norijori je tek u septembru napustio
Kamakuru sa nekoliko stotina ljudi. U prestonicu je stigao 7. oktobra 1184. i odatle se otisnuo u
centralne provincije, a potom u Suo i Nagato.

Međutim, ubrzo je zapao u tešku situaciju jer njegova vojska nije bila dovoljno
opremljena da napreduje, a nije mogao ni da se povuče. Taire su bile moćne duž obale od
Fukuvare do Šimonosekija te nije mogao da očekuje pomoć od sledbenika Taira klana. Stoga
traži pomoć i savet od Joritomoa, ali on nije bio u mogućnosti da mu materijalno pomogne.
Magnat iz Suo provincije uskače u pomoć obezbeđivanjem pirinča, a lokalna familija im je
obezbedila ratne brodove kojima je uspeo da prevede vojsku do Bungoa.

Ali zaliha je i dalje bilo malo te dolazi do nezadovoljstva kapetana koji su želeli da se
povuku. Norijori po brzom kuriru na dan nove godine šalje pismo Joritomou u Kamakuri. Ova
prepiska je sačuvana u delu "Azuma Kagami" i čini se da je autentična. Ona nam otkriva da je
Norijori tražio da u se hitno pošalju brodovi, hrana, konji i druge stvari, i žali se na samu
situaciju. Joritomo mu odgovara da je pripremio ono što je tražio, ali da mora biti strpljiv jer
Taira klan ne sme da sazna rutu kojom će to otpremiti jer bi Minamoto klan bio zauvek
osramoćen kada bi bili tako osujećeni. Takođe ga savetuje da održava mir sa svoje strane i da je
bitno da car Antoku i regalije budu sigurni.
 7

Po tonu koji ovo pismo ima, zaključujemo dosta toga o Jorimotovom karakteru. On
problemu pristupa pažljivo i pokazuje razumevanje diplomatije. Svestan je stanja na zapadu
države i nalaže Norijoriju da uzdrži od napada na Taire. Takođe je srećan što mu se Norijori
obratio pre napada, i pokazuje nezadovoljstvo ponašanjem svog drugog brata, Jošicunea, koji je
nakon napada na Kjoto počeo da preuzima zasluge za dešavanja u ratu. Do napada na Taire
dolazi tek tri meseca kasnije (mart).

Nakon pobede na Ićinotaniju, Jošicune je smatran genijem ofanzivnog ratovanja. Smatrao

je da je u situaciji u kojoj se oni nalaze neophodno delovati brzo i time ne dopustiti Tairama da
se između napada oporave i regrupišu. U Secu provinciju stiže 20. marta, i odlučuje da iste
večeri krene za Jašimu. Međutim, biva sprečen jakim vetrovima, te kreće tek sledećeg jutra, sa
preostalim brodovima na koje staje nešto više od hiljadu ljudi. Na obalu stižu nakon četiri sata
plovidbe. Nasukavši se u Kacuri, u provinciji Ava, do jutra stižu na dovoljnu udaljenost da budu
primećeni od strane Taira.

Taire su bile pripremljene isključivo na napad sa mora, tako da su ih baklje koje je

Jošicune namerno zapalio da bi vizuelno povećao svoju vojsku iznenadile. Odlučuju da se
povuku, bez da prvo istraže brojčanost svojih protivnika, vodeći sa sobom i cara Antokua, kao i
carske regalije. Kreću se ka Šimonoseki moreuzu na zapadu. Međutim, Jošicune se ni ne trudi da
ih prati, već u Jašimi radi na jačanju svoje pozicije prikupljanju podrške od strane tamošnjih
moćnika. Među ljudima koji su mu se pridružili je i Kađivara Kagetoki, sa oko 140 brodova. On
u pripremama provodi mesec dana, za koje nalazi i dobrog poznavaoca oblasti – činovnika iz
provincije Suo, koji ga snabdeva sa još brodova. Tamo ga dočekuje Miura Jošizumi, koji poznaje
moreuz. Taire su se zaustavile u Hikošimi, gde su se snage Munemorija i Tomomorija udružile.
Oni samouvereno napadaju Minamoto vojsku, osećajući nadmoć u bitkama na vodi, ali i zato što
više nisu imali druge opcije, nego da napadnu. Suparnici su se sastali na moru u jutro 25. aprila
1185. godine. Rezultat je potpuni poraz Taira.

Iako se na prvi pogled čini čudnim što je porodica nadmoćnija u borbi na vodi izgubila,
činjenica je da su Taire ostale bez mnoštva brodova, kao i bez pomoći mnogih porodica koje su
prešle na stranu Minamotoa. Iako Jošicune nije imao iskustva u borbama na moru, on jeste
posedovao strategijski način razmišljanja. U hronikama se navode neprovereni brojevi brodova
(oko 3000 Minamoto i 4500 Taira brodova) ali ovo nije od velike važnosti, pošto je propast
 8

Tairama donela ne njihova slabost u borbi, već loše procene njihovih vojskovođa. Ne zna se
tačan razlog zašto je komandir Taira no Tomomori odlučio da se bori blizu same obale, gde su
vode krajnje nepredvidive i sklone promenama. Smatra se da je polagao veru u iskustvo Taira na
moru. Oni i jesu imali prednost do promene struja koja se desila u toku dana, i stavila ih u lošu
poziciju.

U toku bitke, mladi car je potonuo, zajedno sa većim delom porodice Taira i to se smatra
padom ove porodice. Ipak, za pad porodice Taira zaslužna je činjenica da nakon smrti Kijomorija
nije postojao kompetentan naslednik. Svaki od njegovih sinova imao je neku manu koja ga je
sprečavala da pridobije poverenje zamonašenog cara, Go-Širakave. Iako su Taire posedovale
carske regalije, poverenje cara bilo je neophodno. Međutim, treba se naglasiti da ovaj poraz ne
označava potpuno uništenje Taira, već samo gubitak političke moći. I pored suprotnog ubeđenja,
članovi porodice ostaju da žive.