Hereticus 3-4 2017 FINAL Manja Rezolucija PDF

H E R E T I C U S
^ ^
Casopis za preispitivanje proslosti
Vol. XV (20l7), No. 3-4
SADRŽAJ
Uvodnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
TEMA BROJA:
IDENTITET I DOSTOJANSTVO LIČNOSTI
Marinko Lolić
Uvodna napomena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Marinko Lolić
Aktuelizacija i osporavanja Kantove ideje dostojanstva . . . . . . . . 12
Zoran Kinđić
O temelju ljudskog dostojanstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
Duška Franeta
Ljudsko dostojanstvo i problem neprikosnovenosti . . . . . . . . . . . 62
Sofija Mojsić
Filozofski aspekti pojma ljudskog identiteta . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Igor Milinković
Dostojanstvo, autentičnost i nove medicinske tehnologije:
Ronald Dvorkin i biotehnološki izazovi XXI vijeka . . . . . . . . . . . . 87
Vladimir Đurđević
Mogućnosti autonomije u savremenom svetu . . . . . . . . . . . . . . . . 97
Istraživanja
Velizar Mirčov
Kultura Roma kao resurs i ograničenje za socio-kulturnu
i ekonomsku integraciju Roma u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Ogledi
Nebojša Berec
Iz istorije nesvrstanih – Jugoslavija i Gabon . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
Tokovi
Imanuel Kant
O puzavosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
1
Hereticus, 3–4/2017
Pogledi
Momo Pudar
Svetsko primirje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
Sećanja
Đorđe N. Lopičić
Zaboravljeni književnik i junak Čedomir Pavić (1882–1914) . . . . 179
Dosije
Rehabilitacija političkih osuđenika u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . 183
Jovica Trkulja
Rehabilitacija Aleksandra Ace Simovića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Osvrti, prikazi, recenzije

Slobodan G. Marković
O Leksikonu ljubavi i seksualnosti Lјubomira Erića . . . . . . . . . . 209
Aleksa Nikolić
Očima jednog ustavobranitelja,
(Ratko Marković, Sa ustavne osmatračnice) . . . . . . . . . . . . . . . . . 217
Venceslav Glišić
Knjiga o lekaru i humanisti dr Milošu Pantiću,
(Milorad Radojčić, Dr Miloš Miša Pantić: lekar i revolucionar) . . . 220
Jovica Trkulja
Nespojivost funkcija i sukob interesa,
(Dejan Milić, O nespojivosti funkcija i sukobu interesa) . . . . . . . . 224
In memoriam
Jovica Trkulja
Požrtvovanje i neumorni rad u službi nauke,
Sećanje na Vojislava Stanovčića (1930–2017) . . . . . . . . . . . . . . . 229
2
..................
UVODNI K
..................
U savremenim i najnovijim filozofskim i pravnim istraživanjima, sve više

srećemo uverenje da pojam ljudskog dostojanstva spada u najsloženije i naj-
kontroverznije filozofske i pravne pojmove. Kontroverze započete povodom ideja
o dostojanstvu poznatih antičkih i modernih mislilaca, Marka Tulija Cicerona,
Piko dela Mirandole i Imanuela Kanta, traju do naših dana. Imajući to u vidu,
Odeljene za filozofiju Instituta društvenih nauka u Beogradu organizovalo je
27. oktobra 2017. godine Okrugli sto na temu „Izazovi i perspektive XXI veka
za identitet i dostojanstvo ličnosti“. U bogatoj, sadržajnoj i veoma polemič-
noj raspravi, učesnici ovog skupa su osvetlili iz različitih filozofskih i pravnih
perspektiva najznačajnije klasične i savremene teorije o ljudskom dostojan-
stvu. U središtu rasprave bila su pitanja filozofske konceptualizacije ljudskog
dostojanstva. Prilozi i rasprave učesnika fokusirali su tri teme: (1) istorijski
kontekst i geneza pojma ljudskog dostojanstva, (2) pojam subjekta i ljudskog
dostojanstva u novom veku i (3) problemi osnova koncepta ljudskog dostojan-
stva u savremenoj filozofiji. U okviru ovih tema posebno su razmatrana sledeća
pitanja: Filozofski pojam ljudskog identiteta, O temelju ljudskog dostojanstva,
Moderna i ljudsko dostojanstvo, Aktuelizacije i osporavanja Kantove ideje do-
stojanstva, Mogućnosti autonomije u savremenom svetu, Ljudsko dostojanstvo
i problem neprikosnovenosti, Dostojanstvo, autentičnost i nove medicinske teh-
nologije, Rod i dostojanstvo.
Većina učesnika u svojim prilozima je ukazala da poreklo ideje ljudskog
dostojanstva leži u filozofskoj misli (Zoran Kinđić, Duška Franeta, Sofija Moj-
sić). Ona se pojavljuje u delu značajnih mislilaca od antičkog do modernog
doba, u najpoznatijim pravnim, teološkim i filozofskim spisima Cicerona, Tome
Akvinskog, Tertulijana, Hobsa, Džona Loka, Mirandole, Kanta i dr.). Posebna
pažnja je posvećana analizi Mirandolinog „Govora o dostojanstvu čovekovom“
koji se smatra ne samo manifestom renesanse i glavnim tekstom renesansnog
humanizma već i dubokim rezom u razmatranju ovog problema u evropskoj
filozofiji. Ništa manji, epohalni obrt u shvatanju problema ljudskog dosto-
janstva nije donela i Kantova filozofija transcendentalnog idealizma, čijom je
zaslugom ljudsko dostojanstvo dobilo status temeljne vrednosti filozofije i pra-
va. Kant o dostojanstvu govori kao o apsolutnoj vrednosti ličnosti, o njegovoj
neprikosnovenosti, ističući da u „carstvu svrha“ sve ima ili neku cenu ili do-
stojanstvo, te da sama činjenica da nešto ima cenu, znači da je cena ono što
može biti zamenjeno nečim drugim, dok ono što je iznad svake cene i nema
ekvivalent, predstavlja dostojanstvo. („Zasnivanje metafizike morala“).
3
Pojedini učesnici su pokazali da je savremena filozofska misao veliki

baštinik ali i kritičar Kantovog filozofskog nasleđa i njegove retributivističke
teorije morala. Stoga su se u njihovoj optici našli „ne samo različiti oblici sa-
vremene reafirmacije, već i kritike Kantove koncepcije dostojanstva u XIX i XX
veku iz perspektive Šopenhauerovog pesimizma, Ničeovog nihilizma, Šelerove
fenomenologije, marksističke filozofije i nekih savremenih filozofskih struja,
koje dominiraju u postmodernoj filozofiji.“ Na osnovu uvida u najnovije debate
o Kantovom problemu dostojanstva, oni „smatraju, da su različiti pokušaji ’tra-
ganja za vrlinom’, ’vaspitanja za ljudsko dostojanstvo’, ’ortopedije uspravnog
hoda’, ali i u filozofskim i etičkim teorijama, koje govore o ’zastarelosti ljud-
skog dostojanstva’, ponovo u filozofske i etičke debate dovele u centar pažnje:
problem slobode, autonomije i čoveštva, ključna moralna pitanja, koja je Kant
pokrenuo svojom idejom ljudskog dostojanstva“ (Marinko Lolić).
S tim u vezi, posebno su razmatrane različite interpretacije i osporava-
nja apsolutne vrednosti ljudskog dostojanstva u savremenoj filozofiji (Vladimir
Đurđević, Milan Brdar) i postavljeno pitanje kakve su perspektive dostojanstva
i autentičnosti pred biotehnološkim izazovima i u novim društvenim pokretima
XXI veka (Igor Milinković i Natalija Mićunović).
Pored analize ljudskog dostojanstva, njegovog značenja i filozofskog
smisla, pojedini učesnici su dali i komparativni pregled značajnih pravno-poli-
tičkih dokumenata u kojima se pojavljuje pojam ljudskog dostojanstva (Duška
Franeta, Igor Milinković). U njemu se utvrđuje mesto koje ovaj pojam zauzima
pre svega u savremenim ustavima i dokumentima međunarodnog prava. Prvi
pravni akti koji pominju ljudsko dostojanstvo su Vajmarski ustav iz 1919.
i Bonski ustav iz 1949. godine u kojem piše „da je ljudsko dostojanstvo ne-
prikosnoveno i da je obaveza svih državnih vlasti da ga poštuju i štite“. Ipak,
ključnu ulogu u tzv. juridizaciji ljudskog dostojanstva imali su značajni me-
đunarodni dokumenti doneti posle Drugog svetskog rata: Ženevska konvencija,
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim
i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kultur-
nim pravima, Povelja o osnovnim pravima Evropske unije. Poslednjih decenija
donose se posebne konvencije o zaštiti ljudskog dostojanstva diskriminisanih
grupa, kao i konvencije u različitim oblastima (Evropska konvencija o biomedi-
cini, Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu
primene biologije i medicine i sl.) Ovim dokumentima pridružuje se i velik broj
savremenih ustava: Španije, Portugala, Grčke, Belgije, Švedske, Švajcarske itd.
Njima se pridružio i Ustav Srbije iz 2006. koji je označio ljudsko dostojanstvo
kao neprikosnoveno i obavezuje sve da ga poštuju i štite. Ovu bogatu ustavnu
legislativu prati i veliki broj posebnih zakona kojima se štiti ljudsko dostojan-
stvo. U celini posmatrano, pojam ljudskog dostojanstva postao je važan deo
pravne kulture današnjice, uključujući u tom pogledu i našu kulturu.
4
Uvodnik
Po našem mišljenju, rasprava vođena za ovim Okruglim stolom predsta-

vlja značajan doprinos filozofsko-pravnom konceptualizovanju ljudskog dosto-
janstva. Taj doprinos se ogleda prvo u određivanju pojma ljudskog dostojanstva
u istoriji filozofije kako bi se objasnili razlozi, ali i ograničenja juridizacije
ovog pojma, i upotpunilo nedovoljno određeno značenje koje on dobija u prav-
nim dokumentima. Drugo, rasprava je ukazala na usku povezanost koncepta
ljudskog dostojanstva i novovekovnog koncepta subjekta, te u tom kontekstu
odnosa ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Treće, kritičko propitivanje
pojma ljudskog dostojanstva prikazano je kao problematizovanje odnosa su-
bjekt–objekt, koji se s dostojanstvom utemeljuje u pravu. Četvrto, učesnici
u raspravi su ponudili odgovor na pitanje kako danas razumeti smisao ljudskog
dostojanstva, kada je njegovo značenje, posle kritike moderne filozofije subjek-
tivnosti i kritike antropocentrizma, znatno prošireno, i kada ono obuhvata ne
samo ceo ljudski rod već i ceo živi svet, pa čak i okolinu u kojoj taj svet biv-
stvuje. Peto, oni su pokazali da se u aktuelnim i pravno-filozofskim debatama
pojam dostojanstva sve više dovodi u vezu sa velikim brojem važnih pitanja
koja obuhvataju široko polje individualnog i socijalnog života savremenog in-
dividuuma: od rasprava o opravdanosti najnovijih genetičkih tehnologija, pa
do problema rodne ravnopravnosti i zaštite prirode i životinja. U tom smislu
nekoliko učesnika u raspravi je ukazalo na polje bioetike koja problematizuje
osnove moderne u kojima leži i pojam ljudskog dostojanstva.
Prilozi u tematskom bloku posvećeni najrecentnijim problemima ljud-
skog dostojanstva, predstavljaju priliku da se dotaknu najvažnija pitanja
filozofije, prava i nauke o društvu u svetlu savremenih društvenih prilika, ali
istovremeno razumljivih kroz njihov osobeni teorijski diskurs. Ta važna pitanja
otvaraju mogućnost daljeg razmatranja odnosa filozofskih i socijalnih teorija
i političke prakse, izgradnje društvenih i naučnih institucija u uspostavljanju
novih teorijskih i kulturnih obrazaca, pravnih i etičkih normi, globalnog post-
kapitalističkog društva.
Imajući u vidu intencije i rezultate pomenute rasprave u Institutu dru-
štvenih nauka, redakcija Hereticusa je odlučila da temat u ovom broju po-
sveti temi „Identitet i dostojanstvo ličnosti“, s ciljem da podstakne interdisci-
plinarna istraživanja ovog fenomena, da ostvari preduslove za sistematsko
sagledavanje različitih aspekata ljudskog dostojanstva u savremenom svetu.
Sadržaj temata čine prilozi autora koji su učestvovali na pomenutom Okruglom
stolu u Institutu društvenih nauka u Beogradu. Reč je o prilozima Marinka
Lolića, Zorana Kinđića, Sofije Mojsić, Duške Franete, Igora Milinkovića i Vla-
dimira Đurđevića. Prilikom recenziranja ovih tekstova dva priloga su bila
sporna. Odlukom glavnog i odgovornog urednika objavljujemo sve tekstove da
bi se sačuvala autentičnost rasprave vođene za Okruglim stolom u Institutu
društvenih nauka.
5
Nakon glavne teme ovog broja, slede uobičajene rubrike Hereticusa koje
su na određeni način u vezi sa temom broja. U rubrici Istraživаnja objavljujemo
tekst Velizara Mirčova o problemima socio-kulturne i ekonomske integracije
Roma u Srbiji. Rubrika Ogledi sadrži prilog Nebojše Bereca iz istorije nesvr-
stanih: o iskustvima Jugoslavije i Gabona. U Tokovima donosimo Kantovo
znamenito razmatranje „O puzavosti“ iz njegove Metafizike morala. U rubri-
ci Pogledi, Momo Pudar ovog puta piše o složenim problemima i dilemama
svetskog primirja, a u Sećanjima Đorđe N. Lopičić podseća na zaboravljenog
književnika Čedomira Pavića.
Rubrika Dosije sadrži relevantne tekstove i dokumentaciju u vezi sa
rehabilitacijom Aleksandra Simovića. I konačno, u rubrici Osvrti, prikazi,
recenzije objavljujemo osvrte na knjige: Ljubomira Erića (Slobodan G. Marko-
vić), Ratka Markovića (Aleksa Nikolić), Milorada Radojčića (Venceslav Glišić)
i Dejana A. Milića (Jovica Trkulja). Na kraju je In memoriam akademiku
Vojislavu Stanovčiću.
Beograd, decembar 2017. Urednik
6
Uvodnik
..........................
TEMA BR O J A
..........................
Identitet i dostojanstvo
ličnosti
Most kod Pariza, ulje na platnu, 64,5 x 53 cm, 1930.
7
Autoportret s crnim šeširom, ulje na kartonu, 55 x 46 cm, 1924/25.
ILUSTRACIJE U OVOM BROJU:

SLIKE KOSTE HAKMANA
Kostantin Kosta Hakman (Bosanska Krupa, 1899 – Opatija 1961). Rođen
je kao treće od šestoro dece od oca Mihajla, sudije i majke Darinke rođ. Đurić,
učiteljice. Nakon završene osnovne škole u Tuzli 1908. (učitelj mu je bio Veljko
Čubrilović), upisao je Mušku gimnaziju. Kao trinaestogodišnjak povezao se s po-
kretom „Mlada Bosna“. Zbog toga je posle Sarajevskog atentanta 1914. bio je
uhapšen i osuđen na deset meseci zatvora.
Nakon završetka Prvog svetksog rata studije slikarstva započeo je u Pragu
kod prof. Bukovca (1919–1920). Kratko vreme je studirao u Beču da bi studije
nastavio i u Krakovu (1920—1924) gde je studirao u klasi Stanislava Vajsa. Sa-
vlađivanje zanata i spoznaja suštine pejzaža pomogli su mu da već tada definiše
svoj slikarski kredo: „Nema linija, nema oblikovanja, postoje samo kontrasti [...]
ne crnim i belim već kolorističkom impresijom“.
Po završenom školovanju 1925. godine, vratio se u Beograd i naredne godine
otišao u Pariz gde je ostao do 1929. Boravak u Pariz značio je za njega ostvarenje
životnog sna i pronalazak vlastitog slikarskog izraza. Ostatak života će provesti
u Beogradu poptuno posvećen slikanju i pedagoškom radu. Uoči Drugog svetskog
rata bio je predavač na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.
U aprilu 1941. godine Hakman je bio mobilisan i upućen na front. Posle ka-
pitulacije Jugoslavije zarobljen je i interniran u konc-logoru u Dortmundu. Kao
dobar poznvalac stranih jezika – nemačkog, francuskog i poljskog, bio je glavni pre-
vodilac i tumač u logoru. Iz logora je otpušten kao „težak bolesnik“ 1944. i vraćen
u okupirani Beograd. Posle oporavka od bolesti dobio je atelje na Kosančićevom
vencu i mesto profesora na Akademiji likovnih umetnosti. Među njegovim đacima
posebno su se isiticali Ljuba Popović, Momo Kapor, Milić od Mačve i mnogi drugi.
Bio je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih umetnika. Kao slikar pripada
neoimpresionizmu na granici sa ekspresionizmom. Njegov „tematski repertoar je
intimistički: enterijer, mrtva priroda, portret, predeo; ikonografski Hakmanov svet
je vizuelno prepoznatljiv, a Hakmanov likovni prosede zasnovan je na postulatima
impresionističkog slikanja.“ (Ljiljana Piletić Stojanović).
8
Marinko Lolić
Institut društvenih nauka, Centar za filozofiju, Beograd
UVODNA NAPOMENA
IZAZOVI I PERSPEKTIVE XXI VEKA
ZA IDENTITET I DOSTOJANSTVO LIČNOSTI
Zbog svoje višeznačnosti, koja odražava njegov složeni razvoj, po-

jam ljudskog dostojanstva, verovatno spada među najkontroverznije filo-
zofske i pravne termine. Teškoće koje se javljaju prilikom pokušaja preci-
znog filozofskog ili pravnog određenja značenja i smisla ovog pojma, ima-
ju, ne samo teorijske, već i višestruke i dalekosežne, praktične implikacije.
Već nam istorijska geneza, koja ukazuje na protivrečan razvoj ideje
ljudskog dostojanstva, otkriva da je u ranijim epohama ljudsko dostojan-
stvo bilo rezervisano samo za aristokratske slojeve društva. Pripadnicima
nižih društvenih staleža sve do početka modernog doba, nije priznavana
ova moralna vrednost.
U doba renesanse, snažan podsticaj teorijskoj refleksiji i praktičnoj
borbi za uspostavljanje ljudskog dostojanstva u sistemu vrednosti moder-
nog indiviuuma, dao je, Piko dela Mirandola, svojom filozofskom raspra-
vom, Govor o ljudskom dostojanstvu. Filozofski spor oko Pikoovog spisa
predstavlja jedan sasvim upečatljiv znak buđenja modernog evropskog in-
dividuuma. Pored nesumnjive visoke teorijske važnosti ovog spisa, njegov
značaj jeste i u tome, što se on, ujedno smatra, i istorijskim dokumentom
u kome dolazi do raskida sa tradicionalnim shvatanjem ljudskog dostojan-
stva kao digniteta, i uspostavljanja moderne koncepcije ljudskog dostojan-
stva, koja obuhvata sve ljude bez obzira na njihov društveni status i pol.
Kako danas razumeti smisao ovog pojma, kada je njegovo znače-
nje, posle kritike moderne filozofije subjektivnosti i kritike antropocentri-
zma, znatno prošireno, i kada ono obuhvata ne samo ceo ljudski rod, već
i ceo živi svet, pa čak i okolinu u kojoj taj svet bivstvuje, teško je reći. Na
ovo, i njemu srodna pitanja, pokušali su da odgovore u raspravi na okru-
glom stolu: Izazovi i perspektive XXI veka za identitet i dostojanstvo ličnosti,
iz različitih filozofskih i pravnih perspektiva, saradnici Instituta društve-
nih nauka iz Beograda i njihovi gosti sa Univerziteta iz Beograda, Novog
Sada i Banjaluke, temeljno razmatrajući najpoznatije klasične i savreme-
ne pravne i filozofske doktrine o ljudskom dostojanstvu, kao i najvažnije
pravne dokumente domaćih, evropskih i međunarodnih pravnih institu-
cija posvećenih ovom problemu.
9
Hereticus, 3–4/2017 Marinko Lolić
Posle kratkog vremenskog razdoblja kada je, krajem 70-ih godina

prošlog veka, zajedno sa marksizmom kao kompromitovanom ideologijom,
neopravdano sahranjen u grobnicu mrtvih ideja, i diskurs ljudskog dosto-
janstva, sažet u poznatoj formuli „ortopedija uspravnog hoda“, posled-
njih decenija prošlog veka, ovaj pojam ponovo je došao u žižu filozofskih
i pravnih debata. Na osnovu uvida u neke od najznačajnijih savremenih
filozofskih, etičkih i pravnih rasprava o ovom problemu, diskusija o ljud-
skom dostojanstvu ponovo dobija na značaju i intenzitetu. Ne samo teorij-
ska, već i društvena relevantnost najnovijih globalnih rasprava o ljudskom
dostojanstvu, ogleda se u tome, što se ovaj pojam u filozofskim i pravnim
debatama sve više dovodi u vezu sa velikim brojem važnih pitanja koja
obuhvataju široko polje individualnog i socijalnog života savremenog in-
dividuuma: od rasprava o opravdanosti najnovijih genetičkih tehnologija,
pa do problema rodne ravnopravnosti i zaštite prirode i životinja.
Najrecentnija istraživanja filozofske istorije pojma ljudskog dosto-
janstva pokazuju da ona nije jednoznačna nego u sebi krije napetosti raz-
ličitih filozofskih stanovišta u kojima se ovaj pojam razvijao. Samim tim
neophodno je da se uzmu u razmatranje sva ta razilaženja oko razume-
vanja ovog pojma, ne samo zato da bi se dobila ispravna slika istorije filo-
zofije i društvenog života različitih epoha nego i zbog toga što iz drugači-
jih tumačenja pojma digniteta proizlaze njegova neistovetna vrednovanja
i normiranja, koja opstaju i u savremenim teorijskim debatama. Stoga, se
čini, da refleksija o pojmu ljudskog dostojanstva u okviru filozofskog dis-
kursa ne podrazumeva samo precizno identifikovanje pozicije tog pojma
u savremenoj filozofiji i pravu, već zahteva njegovu semantičku analizu
koja nužno seže, ne samo u istoriju filozofije, već zahvata same filozof-
ske temelje moderne epohe. Takav pristup ovom problemu, podrazumeva
njegovo identifikovanje u savremenim filozofskim i etičkim diskursima,
kao i u različitim teorijskim i istorijskim kontekstima u kojima se pojam
ljudskog dostojanstva javlja.
Ove teme koje su pokrenute povodom šezdesetogodišnjice postoja-
nja Instituta društvenih nauka u Beogradu, značajne godišnjice za istoriju
razvoja naučnih institucija i društvenih nauka u Srbiji, predstavlja priliku
da se dotaknu najvažnija pitanja filozofije, nauke i društva u svetlu savre-
menih društvenih prilika, ali istovremeno razumljivih kroz njihov teorijski
diskurs. Ta važna pitanja otvaraju mogućnost daljnjeg razmatranja odno-
sa filozofskih i socijalnih teorija i političke prakse, izgradnje, društvenih
i naučnih institucija i uspostavljanja novih kulturnih i teorijskih obraza-
ca, pravnih i etičkih normi, u post-kapitalističkom svetu.
U svakom slučaju, nadamo se da će naše rasprave biti podsticajne
za dalja promišljanja problema ljudskog dostojanstva u našem društvu,
bilo da je reč o razmatranju njegovih filozofskih kontroverzi, koje pokreću
10
Uvodna napomena
najnovije filozofske, pravne, rodne i bioetičke debate, ili nastojanja da se

razviju različite filozofske ideje i izgrade pravni modeli njegove institu-
cionalne zaštite.
U ovom tematskom bloku donosimo na uvid najširoj naučnoj jav-
nosti priloge sa Okruglog stola, koji je 27. oktobra 2017. godine orga-
nizovalo Odeljenje za filozofiju Instituta društvenih nauka u Beogradu,
a koje je za Hereticus priredio Marinko Lolić.
Enterijer s violinom, ulje na platnu, 64 x 94 cm, 1961.
11
UDK 177.1.026.4
141.319.8:304
14 Кант И.
Marinko Lolić
Institut društvenih nauka, Centar za filozofiju, Beograd
AKTUELIZACIJE I OSPORAVANJA
KANTOVE IDEJE DOSTOJANSTVA
Rezime: U prvom delu rada autor izlaže i diskutuje šire teorijske osnove
Kantovog shvatanja ljudskog dostojanstva, koje ne obuhvataju samo njegovu mo-
ralnu i pravnu filozofiju, već zahvata i Kantove spise koji se bave antropologijom,
filozofijom istorije, religije i pedagogije. Upućivanjem na širu teorijsku zasnova-
nost Kantove koncepcije dostojanstva, autor nastoji da ukaže da je većina Kanto-
vih kritičara previdela neke sadržinske aspekte ovog pojma, koji su važni za raz-
umevanje Kantove teorije vaspitanja i njegovog shvatanja morala. Tako izložena
Kantova koncepcija ljudskog dostojanstva, po autorovom mišljenju, nudi preciznije
sagledavanje različitih vrsta filozofskih prigovora i osporavanja kojima je Kantovo
shvatanje ljudskog dostojanstva izloženo u kontekstu klasičnog nemačkog idea-
lizma kod Šilera, Fihtea i Hegela, bez obzira da li ti prigovori ukazuju na ograni-
čenja ove koncepcije ili potrebu njene dopune i mogućnosti njene dalje razrade.
Drugi deo rada bavi se kritikama Kantove koncepcije dostojanstva u 19.
veku koje su motivisane radikalnom kritikom Kantove filozofije transcendental-
nog idealizma i naročito, njegove teorije morala. Za razliku od filozofskih sporo-
va o problemu dostojanstva u klasičnom nemačkom idealizmu, koji su ukazivali
na ograničenja Kantove koncepcije dostojanstva i potrebu njene dopune, filozof-
ske kritike, Šopenhauera i Ničea, na radikalan način iz različitih filozofskih per-
spektiva dovode u pitanje smisao samog pojma ljudskog dostojanstva u kontekstu
Kantove retributivističke teorije morala.
U trećem delu rada razmatraju se ne samo različiti oblici savremene rea-
firmacije, već i kritika Kantove koncepcije dostojanstva u 20. veku iz perspekti-
ve fenomenologije, marksističke filozofije i drugih savremenih filozofskih struja,
koje dominiraju u postmodernoj filozofiji. Na osnovu uvida u najnovije debate
o Kantovom problemu dostojanstva, autor smatra, da su različiti pokušaji „tra-
ganja za vrlinom“ , „vaspitanja za ljudsko dostojanstvo“, „ortopediji uspravnog
hoda“, ali i u filozofskim i etičkim teorijama, koje govore o „zastarelosti ljudskog
dostojanstva“, ponovo u filozofske i etičke debate dovele u centar pažnje: problem
slobode, autonomije i čoveštva, ključna moralna pitanja, koja je Kant pokrenuo
svojom teorijom morala koja u modernoj epohi reafirmiše ideju ljudskog dostojan-
stva. Ukazujući na neprikosnovenu vrednost ljudskog dostojanstva, mnoge od tih
rasprava, potvrđuju onu poznatu Kantovu tvrdnju da ni jednu, bez obzira koliko
12
Aktuelizacije i osporavanja Kantove ideje dostojanstva
smelu ideju ne smemo smatrati „himeričnom i odbacivati je kao lep san, ako i pre-
preke nastupe pri njenoj realizaciji“. Prepreke su samo vrsta moralnog iskušenja,
koje bi, po Kantovom mišljenju, trebalo „da snagu naše duše uvećavaju i očeliče“.
Ključne reči: Kant, Fihte, Hegel, Niče, Šeler, moral, ljudsko dostojanstvo, čo-
veštvo, ljudskost
Većina savremenih istraživača, čak i oni, koji nisu naklonjeni Kan-

tovoj (Kant) filozofiji morala slaže se, da sa Kantom počinje nova epoha
u istoriji, ne samo razumevanja, već i praktične borbe za uspostavljanje
ljudskog dostojanstva1. Stoga, kada se raspravlja o ovom problemu, obič-
no se navode poznate reči čuvenog Kenigsberžanina iz njegovog spisa
o Zasnivanju metafizike morala, koje ukazuju na čovekovu temeljnu mo-
ralnu dužnost poštovanje digniteta osobe: „Postupaj tako da ti čoveštvo
u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš
u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.“2
Iako je u savremenim filozofskim raspravama, Kantov spis o Zasni-
vanju metafizike morala, nesumnjivo, uz njegovu Metafiziku morala, najci-
tiranije filozofsko delo, kad je reč o problemu ljudskog dostojanstva, tre-
ba reći da pomenuta filozofska rasprava ne predstavlja početak Kanto-
vog razmatranja ovog problema. Čak i pre takozvanog kritičkog perioda
svoje filozofske delatnosti, Kant se bavio problemom ljudskog digniteta.
Ustvari, kada se imaju u vidu glavne intencije filozofske misli pisca Kri-
tike čistog uma, nećemo pogrešiti ako kažemo da je on celu svoju filozof-
sku i javnu delatnost posvetio ispitivanju i odbrani ideje ljudskog dosto-
janstva. Štaviše, parafrazirajući jednu misao Karla Popera, mogli bismo
reći, da je ne samo Kantovo filozofsko delo, već i njegov lični život „oda
ljudskom dostojanstvu.“3
1 Ovaj rad je završen u okviru projekta br. 47010 koji finansira Ministarstvo pro-
svete i nauke Republike Srbije.
2 Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981, str. 74.
3 Up. Karl R. Poper, U traganju za boljim svetom, Paideia, Beograd, 1999. str. 222.
U poslednjim danima svog života, već duboko onemoćao, Kant je nastojao da
svojim prijateljima iskaže najdublje poštovanje. Veoma je upečatljiv detalj koji je
o tome zabeležio njegov biograf E.A.K. Vazijanski. Prilikom jedne posete njego-
vog lekara, Kant iako jedva stojeći na nogama, nije hteo da sedne pre svoga go-
sta, koji to nije odmah razumeo. Na to je Kantovog lekara upozorio Vazijanski.
„Lekaru sam obratio pažnju na Kantov način razmišljanja i na njegove prefinjene
manire i uveravao sam ga da će Kant sesti čim i on, kao gost, zauzme svoje mesto.
Čini se da je lekar posumnjao u ispravnost moje procene, ali je ipak učinio kako
sam mu rekao. Ubrzo se, gotovo ganut do suza, uverio da sam bio u pravu, jer je
Kant, nakon što je skupio snagu, rekao: Još nisam izgubio osećaj za fino ophođenje
prema ljudima. Kako plemenit, fin i dobar čovek! Povikali smo nas dvojica gotovo
u glas.“ Ludvig E. Borovski i dr., u Ko je bio Kant?, Plato, Beograd, 2003, str. 288;
Up. Tomas de Kvinsi, Poslednji dani Imanuela Kanta, Gradac, Čačak, 1999, str. 38.
13
Međutim, Kantova filozofska staza, kojom je on kročio veoma rano,

da bi stigao do vlastitog samooslobođenja nije bila nimalo laka nit bez
ozbiljnih prepreka. „U kasnijim godinama“, kako nas izveštava Hipel (Hip-
pel), „Kant se ponekad s užasom osvrtao na ’ropstvo detinjstva’4 na doba
svoje duhovne nesamostalnosti.“ Nećemo preterati ako kažemo da kada
se pogleda celina Kantovog filozofskog projekta i njegova bogata naučna
i filozofska delatnost, da je ideja vlastitog duhovnog samooslobađanja bila
ideja vodilja njegovog celokupnog, života i da je Kant svoj „život posvetio
borbi za ostvarenje i širenje te ideje.“5
Prve jasne tragove ranih Kantovih filozofskih refleksija o ljudskom
dostojanstvu, možemo naći već u jednom od njegovih najpopularnijih spisa,
O lepom i uzvišenom, u kojem filozof transcendentalnog idealizma, razma-
trajući estetski aspekt vrline ističe, da: „istinska vrlina može izrasti samo
iz principa i ukoliko su oni opštiji, utoliko je vrlina uzvišenija. Ovi prin-
cipi nisu spekulativna pravila, već svest o osećanju koje živi u grudima
svakog čoveka i seže mnogo dublje od pobuda sažaljenja i ljubaznosti.“6
Verujem, ističe pisac, Kritike čistog uma, „da ću sve obuhvatiti ako kažem
da je to osećanje lepote i dostojanstva ljudske prirode. Prvo je osnov opšte
blagonaklonosti, drugo – opšteg poštovanja, i kad bi to osećanje dostiglo
svoje savršenstvo u jednom ljudskom srcu, onda bi taj čovek doduše, voleo
i cenio i samog sebe, ali samo utoliko ukoliko je on jedan od svih onih na
koje se ovo njegovo široko i plemenito osećanje proteže.“7 Kant je smatrao
da „samo ako tako proširenoj naklonosti podredimo svoju posebnu naklo-
nost, moći ćemo harmonično primeniti svoje pozitivne nagone i ostvariti
plemenitu ljubaznost koja čini lepotu vrline.“8
U ovom Kantovom stavu nalazi se nešto što je veoma važno istaći,
i što će biti karakteristično za kasnije, tzv. kritičko razdoblje njegovog mi-
šljenja, ono što će Kantovi kritičari, najčešće isticati kao slabost njegovog
filozofskog stanovišta, ne prepoznavši da je u tim rečima, Kant na genija-
lan način anticipirao buduće prigovore svom moralnom stanovištu. Nai-
me, zbog transcendentalnog utemeljenja i naglašenog formalizma Kanto-
ve etike, potonja kritika Kantove teorije morala, počivala je, uglavnom, na
pogrešnom uverenju da kenigsberški mislilac ne poznaje istinskog čoveka,
već govori samo o njegovoj ideji. Međutim, pažljivijim razmatranjem,
4 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Ćukovića, Beo-

grad 1922, str. 54; Up. Karl R. Poper, U traganju za boljim svetom, Paideia, Beo-
grad, 1999, str. 124.
5 Isto., str. 124.
6 Imanuel Kant, O lepom i uzvišenom, BIGZ, Beograd, 1973, str. 24.
7 Isto., str. 24.
8 Isto., str. 24.
14
Kantovih filozofskih spisa, kao i iz svedočenja njegovih biografa,9 uviđa-

mo da je on, iako nikada nije napuštao svoj Kenigberg, kao ni Sokrat Ati-
nu, bio, ne samo istinski građanin sveta, već i izvrstan poznavalac i tumač
epohalnih istorijskih i društvenih zbivanja svoga vremena. Kao tvorac naj-
radikalnijeg modernog filozofskog kritičkog diskursa, Kant je ukazivao na
mogućnosti modernog individuuma i njegove vrline, ali je istovremeno
upozoravao i na opasnosti od radikalnog zla10 koje potencijalno sadrži mo-
gućnost ljudske slobode. Stoga je nastojao da u svojim filozofskim istra-
živanjima ukaže na koji način bi se toj pretnji čovek mogao suprotstaviti.
Neka od tih dragocenih upozorenja nalaze se u Kantovim spisima
koji su nastali mnogo pre njegovih rasprava o radikalnom zlu, koje su ob-
javljene u njegovoj knjizi pod zajedničkim naslovom: Religija u granicama
čistog uma. U spisu O lepom i uzvišenom, Kant ističe, : „S obzirom na slabost
ljudske prirode i neznatnu moć koju bi opšte moralno osećanje imalo nad
većinom srca, proviđenje nam je kao dopunu vrline dalo takve pomoćne
nagone koji mogu i ljude bez principa da navedu na lepa dela, a isto tako
drugima, koji postupaju po principima, da daju za to jači podsticaj i veću
odlučnost.“11 Bez obzira što je smatrao da, „sažaljenje i ljubaznost“ mogu
biti „osnov lepih postupaka“ Kant se plašio da bi takvi podsticaji pod „pre-
vagom grublje sebičnosti možda bili i ugušeni“.12 Stoga, po njegovom mi-
šljenju, ova osećanja, ne mogu biti „osnov vrline, iako su, oplemenivši se
srodnošću s njom, stekli njeno ime.“13 To je razlog zbog čega ove vrline
Kant naziva „usvojenim“, a one koje se temelje na principima „pravim vr-
linama.“14 Za one prve, Kant kaže da su „lepe i prijatne“, a za ove druge
da su „uzvišene i časne.“15 Ljude u čijoj naravi vladaju prva dva osećanja,
Kant je smatrao „dobrodušnim“, o onima, međutim, čija se vrlina teme-
lji na principima, Kant je govorio kao o „ljudima s plemenitim srcem.“16
Prilikom razmatranja Kantove kritičke analize, fenomenologije ljud-
ske moralnosti, treba imati u vidu i njegove opservacije koje se odnose,
9 „Kao što se ne može reći da je Kant svoje znanje crpeo isključivo iz knjiga, tako
se isto ne može reći da je on živeo isključivo za knjige. Život sam je postao Kan-
tova škola, a svoja znanja je koristio za život, on je bio poznavalac sveta.“ Ludvig
E. Borovski, Rajnhold B. Jahman i E.A.K. Vazijanski, Ko je bio Kant? Tri biografije
od Kantovih saradnika, Plato, Beograd, 2003, str. 172.
10 Imanuel Kant, Religija u granicama čistog uma, BIGZ, Beograd, 1990. Up. Marin-
ko Lolić, „Da li je Kantovo shvatanje radikalnog zla dovoljno radikalno?“, Filozo-
fija i društvo, br. 4, 2011, str. 23–36.
11 Imanuel Kant, O lepom i uzvišenom, BIGZ, Beograd, 1973, 24.
12 Isto., str. 24.
13 Isto., str. 24.
14 Isto., str. 24.
15 Isto., str. 24.
16 Isto., str. 24.
15
ne samo na motive čistog moralnog postupanja, već i na procenu snage

tih motiva da čoveka pokrenu na moralno delanje. Kant je izradio čitav
katalog uzroka koji mogu pokrenuti čoveka na moralno delanje, ali i uka-
zao na njihovu ograničenost. Glavni nedostatak mnogih moralnih pokre-
tača koji se pominju u tradicionalnoj etici, Kant je video u tome što oni,
po njegovom mišljenju, nemaju snagu da čoveka usmere „na dela opšte
koristi“17. Tako na primer, Kant ističe, da ni „dobrodušnost nije dovolj-
na da tromu ljudsku prirodu upravi na dela od opšte koristi.“18 Stoga, on
smatra, da nam je proviđenje „usadilo još jedno osećanje koje je isto tako
fino i može da nas pokrene na delanje kao i da drži ravnotežu i grubljoj
sebičnosti i niskim požudama. To je osećanje časti i njegova posledica
stid.“19 Kant se slaže s onim autorima koji ističu, da „mišljenje koje drugi
mogu da imaju o našoj vrednosti i njihov sud o našim radnjama jeste mo-
ćan pokretač koji će navesti na mnogu žrtvu, i što dobar deo ljudi ne bi
učinio ni po neposrednom podsticaju u dobrodušnosti ni iz principa, to se
vrlo često čini zbog spoljašnjeg izgleda, u zabludi – vrlo korisnoj ali i vrlo
plitkoj – da sud drugih ljudi određuje našu vrednost i vrednost naših po-
stupaka.“20 Kant, međutim, smatra, da moralno postupanje koje se čini iz
spoljašnjih pobuda „nije ni najmanje moralno: upravo zato svako ko želi
da u očima drugih važi za moralna čoveka smišljeno prikriva motiv často-
ljublja.“21 Ova sklonost je, po Kantovom mišljenju, „manje srodna pravoj
vrlini nego dobrodušnost, jer nju ne pokreće neposredno lepota radnje,
već ugled koji će radnja imati u očima drugih. Pošto je ipak i osećanje ča-
sti fino, nazvaću vrlini sličan proizvod toga osećanja – odblesak vrline.“22
U svom spisu, Zasnivanje metafizike morala, koji predstavlja uvod
u njegovu Kritiku praktičkog uma, Kant je centralni deo ove rasprave, pod
naslovom, „Prelaz od popularne moralne mudrosti ka metafizici morala“,
posvetio problemu ljudskog dostojanstva. Već u uvodnom delu ovog pogla-
vlja, Kant jasno ističe, svoje transcendentalno utemeljenje morala. Kanto-
vo shvatanje morala nije utemeljeno na osnovu pozitivnog ili negativnog
određenja empirijskog karaktera ljudske prirode. Štaviše, Kant je smatrao
da se „moral ne bi mogao lošije protumačiti nego kada bi neko hteo da ga
izvede iz primera. Svaki primer moralnosti koji mi se pokaže mora pret-
hodno na osnovu principa morala da bude ocenjen, da li je dostojan da
posluži za izvorni primer, kao uzor, a ni u kom slučaju ne može da bude
17 Isto., str. 25.

18 Isto., str. 25.
19 Isto., str. 25.
20 Isto., str. 25.
21 Isto., str. 25.
22 Isto., str. 25.
16
najviši pojam morala.“23 O strogosti Kantovog transcendentalnog uteme-

ljenja moralnih principa, govori i činjenica da se ono ne odnosi samo na
ljude, već i na svetitelje. „Čak svetitelj iz jevanđelja“, kaže Kant, „mora
prethodno da se uporedi sa našim idealom moralne savršenosti, pre nego
što se prizna za takvog (...). Niko nije dobar (ideal dobroga) osim jednog
jedinog boga (koga vi ne vidite). Ali otkud mi dobijamo pojam o bogu
kao najvišem dobru? Isključivo iz ideje o moralnom savršenstvu koju um
a priori opisuje opštim potezima, povezujući je nerazdvojno sa pojmom
slobodne volje.“24
Međutim, iako Kant insistira na transcendentalnom utemeljenju
svoje etičke teorije, a ne na antropološkim aspektima ljudske prirode, on
ističe, „da iz takvih apriornih principa moraju moći da se izvedu praktič-
na pravila kako za svaku umnu prirodu tako i za ljudsku prirodu.“25 Po-
lazeći dakle, od uma u svom utemeljenju moralne teorije, Kant ističe, da
„um, dakle, primenjuje svaku maksimu volje kao opšte zakonodavstvo na
svaku drugu volju (...) ne zbog neke druge praktične pobude ili buduće
koristi, već na osnovu ideje dostojanstva umnog bića koje se ne pokorava
nijednom drugom zakonu do onom koji u isto vreme ono samo postavlja.“26
U Kantovom carstvu svrha sve ima neku cenu ili neko dostojan-
stvo. Sve što ima neku cenu na „njegovo mesto moguće je postaviti nje-
gov ekvivalent, samo ono što je „uzvišenije od svake cene, ono što ne do-
pušta nikakav ekvivalent, dostojanstvo je.“27 Sve ono što se tiče ljudskih
23 Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981, str. 44.
24 Isto., str. 44–45.
25 Isto., str. 47. Među Kantovim tumačima postoji spor kakav je stvarno odnos iz-
među njegovih etičkih principa i antropologije. „Ako se sada zadržimo na pojmu
maksime kao pretpostavke moralnog zakona, onda bi to pojednostavljeno glasi-
lo: Nema zahtjeva na životinju, nego samo na takvo biće koje već svagda djeluje
prema principima kao oblik određena zahtjeva na sebe sama. Taj pojam maksi-
me ostaje ovdje doduše u tom smislu i za samoga Kanta kao nereflektirana pret-
postavka, pa ipak bismo mogli reći čak i to, da ona ovdje fungira kao ’prešutna’
antropologijska osnova za samu mogućnost izvedenosti moralnog zakona, a ona
glasi. Pojmom maksime misli Kant zapravo samo to, da je čovjek po svojoj biti
praktičko biće...„Milan Kangrga, Etika, Gloden marketing – Tehnička knjiga, Za-
greb, 2004, str. 211; „U svim svojim delima on (Kant) ističe da se moral (tj. čovek
kakav treba da bude) ne može i ne sme zasnivati na antropologiji (tj. čovek ka-
kav jeste). Međutim, njegovo utemeljenje kategoričkog imperativa upravo to čini:
ono i te kako pretpostavlja građansku pesimističku viziju ljudske prirode, proi-
zašlu iz postojećeg građanskog društva, koja smatra nemogućim i neostvarljivim
imanentno posredovanje empirijskih motiva individualnog delovanja moralnom
i socijalnom samosvešću.“ Sofija Mojsić, Kant i Hegel kao mislioci moderne, Mali
Nemo, Pančevo, 2009, str. 69. Up. Duška Franeta, Ljudsko dostojanstvo kao prav-
na vrednost, Pravni fakultet, Beograd, 2015, str. 167.
26 Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981, str. 81–82.
27 Isto., str. 82.
17
sklonosti, po Kantovom mišljenju, „ima neku pijačnu cenu“, dok ono što
odgovara našem „ukusu ima afektivnu cenu“, a samo „ono što sačinjava
uslov, pod kojim je jedino nešto kadro da sačinjava svrhu samo po sebi,
nema samo neku relativnu vrednost, neku cenu, već poseduje neku unu-
trašnju vrednost – dostojanstvo.“28
Postavlja se pitanje odakle, po Kantovom mišljenju, potiče ta svetost
dostojanstva. Njeno poreklo izvire iz zakonodavstva samog uma, i stoga
on smatra da za nju „jedino reč poštovanje predstavlja doličan izraz oce-
ne koju umno biće može o njoj da ustanovi.“29 Na osnovu toga, po Kanto-
vom mišljenju, sledi da „autonomija, dakle jeste osnov dostojanstva ljud-
ske prirode, i svake umne prirode.“30
Kant smatra, da umno biće „ne sme nikada da se uzme (...) prosto
kao sredstvo, već kao najviši ograničavajući uslov u upotrebi svih sred-
stava, to jest uvek u isto vreme kao svrha.“31 Iz toga neosporno proizila-
zi „da to njegovo dostojanstvo (prerogativ), koje poseduje za razliku od
svih prostih prirodnih bića, povlači za sobom to da se njegove maksime
moraju uvek shvatiti sa gledišta njega samog, ali u isto vreme i sa gledi-
šta svakog drugog umnog bića kao zakonodavnog bića (koje se zbog toga
zove ličnost).“32
Osnovni paradoks carstva umnih svrha, Kant vidi u tome što „bi či-
sto dostojanstvo čoveštva kao umne prirode trebalo ipak, bez ikakve druge,
svrhe ili dobiti (...) da služi kao nepopustljivi propis volje i da se upravo
u toj nezavisnosti maksime od svih takvih pobuda sastoji njena uzvišenost
i dostojnost svakoga umnog subjekta da bude zakonodavan član u carstvu
svrha; inače uman subjekat morao bi da se zamisli samo kao potčinjen
prirodnome zakonu svoje potrebe.“33
Po Kantovom mišljenju, nikakva dodatna pobuda ne bi povećala
vrednost ove moralne ideje. Njena vrednost se može oceniti samo prema
nekoristoljubivom ponašanju umnih bića „koje im je propisano na osnovu
one ideje.“34 Drugim rečima, kad je reč o ljudskom dostojanstvu, „sušti-
nu stvari ne menjaju (...) spoljašnji odnosi, i ono što ne misleći na te od-
nose, jedino sačinjava apsolutnu vrednost čoveka, je ono po čemu njega
mora da ocenjuje svako, ma ko to bio, pa čak i najviše biće.“35 Za Kanta
28 Isto., str. 82.

29 Isto., str. 84.
30 Isto., str. 84.
31 Isto., str. 86.
32 Isto., str. 87.
33 Isto., str. 88.
34 Isto., str. 88.
35 Isto., str. 88.
18
moralnost predstavlja „odnos radnji prema autonomiji volje, to jest pre-

ma mogućem opštem zakonodavstvu putem njenih maksima. Radnja koja
može da postoji zajedno sa autonomijom volje dozvoljena je, radnja koja
se ne slaže sa autonomijom zabranjena je. Volja čije se maksime nužno
podudaraju sa zakonima autonomije jeste sveta volja, volja koja je apso-
lutno dobra.“36
Na osnovu prethodnog razmatranja ključnih aspekata Kantovog poj-
ma ljudskog dostojanstva, pokazuje se na koji način je moguće „objasniti
kako to biva da mi, mada pod pojmom dužnosti zamišljamo izvesnu pot-
činjenost zakonu, ipak u isto vreme zamišljamo izvesnu uzvišenost i do-
stojanstvo u ličnosti koja ispunjava svoju dužnost. Doduše, u njoj se uto-
liko ne nalazi nikakva uzvišenost ukoliko je ona potčinjena moralnom
zakonu, ali se uzvišenost utoliko nalazi u njoj ukoliko je ona u isto vreme
upravo u pogledu toga zakona njegov zakonodavac pa je samo zato nje-
mu potčinjena.“37
Po Kantovom mišljenju, „ni strah ni sklonost ne predstavljaju po-
budu koja nekoj radnji može dodeliti moralnu vrednost. Stoga za Kanta
samo „naša vlastita volja, koja postupa samo pod uslovom jednog opšteg
(...) zakonodavstva (...) jeste pravi predmet poštovanja, i dostojanstvo čo-
veka sastoji se upravo u sposobnosti da bude opšte zakonodavan, mada
pod uslovom da je u isto vreme i sam potčinjen tome zakonodavstvu.“38
Bez obzira na visoki spekulativni karakter njegovog transcendental-
nog filozofskog stanovišta, Kant nije bio samo apstraktni teoretičar ljud-
skog dostojanstva, već je ideju dostojanstva učinio temeljem vlastitog živo-
ta. Kant je na upečatljiv način opisao svoj put kojim je imao hrabrosti da
prođe do ličnog samooslobođenja i kako je izgradio sopstveno dostojanstvo.
Moglo bi se reći da se nemački mislilac celog života s velikom upornošću
bavio vlastitim samooslobođenjem. Stoga, u svojim poznim filozofskim
spisima, Kant, svoje rano detinjstvo, i godine učenja „uspravnog hoda“
ne opisuje u ružičastom svetlu: „Mnogi ljudi misle, da su njihove mlade
godine bile najbolje i najprijatnije u njihovom životu. Ali nije tako. To su
najtegobnije godine, jer smo tu uvek pod disciplinom, i retko kada mo-
žemo imati pravog prijatelja, a još ređe slobode. Već Horacije veli: Multa
tulit, fecitque puer, sudavit et alsit. [Mnogo je patio, radio dečak, znojio se
i mrznuo].“39 Ipak, Kant je bio duboko uveren da samo čistota apriornih
36 Isto., str. 89.

37 Isto., str. 89.
38 Isto., str. 89.
39 Imaneuel Kant, Spis o pedagogiji, knjižarnica Rajkovića i Ćukovića, Beograd, 1922,
str. 54. Na sličan način borbu za vlastito dostojanstvo i oslobođenje iz različitih ob-
lika potčinjenosti opisao je poznati ruski pripovedač Čehov: „Napišite priču kako
je čovek (to jest sam Čehov, K.Č.) sin kmeta, bivši trgovac, crkveni pojac, gimnazijalac
19
principa koja čini njihovu umnu dostojnost „ima samo putem uma jedan
na ljudsko srce toliko moćan uticaj nego sve druge pobude koje se mogu
upotrebiti, uzevši ih iz iskustva, da ih um, svestan svoga dostojanstva, pre-
zire i postepeno može nad njima da zagospodari.“40
Ključno određenje čoveka kao umnog bića u Kantovoj teoriji mora-
la jeste njegova sposobnost samosvrhovitosti: „Čovek i svako umno biće
egzistira kao svrha po sebi, a ne samo kao sredstvo za kakvu bilo upotre-
bu ove ili one volje, već u svim svojim radnjama, usmerenim ne samo na
sama sebe već i na druga umna bića, mora uvek da se posmatra u isto vre-
me kao svrha.“41 Na osnovu Kantovog određenja čoveka kao svrhe same
po sebi, koje se zasniva na ljudskoj umnosti, sledi zaključak da umna bića
nemaju, relativnu, već apsolutnu vrednost. Stoga, Kant ističe, da se „umna
bića zovu ličnosti, jer ih već njihova priroda odlikuje time što ih ističe
kao svrhe same po sebi, to jest kao nešto što ne sme da se upotreblja-
va samo kao sredstvo, pa utoliko ograničava svaku samovolju (i predsta-
vlja jedan predmet poštovanja).“42 Za Kanta ključno određenje objektivne
svrhe stvari jeste u tome što ona ima status stvari po sebi, na čije mesto
„se ne može postaviti nijedna druga svrha, kojoj bi one trebalo da služe
samo kao sredstvo, jer bez toga se uopšte ne bi našlo ništa od apsolutne
vrednosti.“43 Drugim rečima, Kant smatra, da „ako bi svaka vrednost bila
uslovljena, dakle, slučajna, onda se za um uopšte ne bi mogao naći nika-
kav najviši praktični princip.“44
Isto tako i princip čoveštva, koji u Kantovoj etici „predstavlja naj-
viši ograničavajući uslov slobode radnji svakog čoveka nije uzet iz isku-
stva, zbog njegove opštosti i zbog toga što se u njemu ne zamišlja čovek
kao svrha ljudi (subjektivno), kao predmet koji mi sami od sebe stvarno
pretvaramo u svrhu, već se zamišlja kao objektivna svrha, koja, imali mi
ma koje svrhe, kao zakon treba da sačinjava ograničavajući uslov svih su-
bjektivnih svrha; dakle taj princip mora da poniče iz čistoga uma.“45
i student, vaspitavan na poštovanju činova, ljubljenje ruke popovima, klanjanju

pred tuđim mišljenjem, koji se zahvaljivao za svaki poniženi komad hleba, mno-
go puta šiban, išao da drži časove bez kaljača, tukao se, mučio životinje, voleo
da ručava kod bogatih rođaka, bio licemeran pred bogom i ljudima bez ikakve
potrebe, samo zbog svesti o svojoj ništavnosti, napišite kako taj mladi čovek kap
po kap, isteruje iz sebe roba i kako, probudivši se jednog divnog jutra, oseća da
u njegovim žilama ne teče ropska, već prava ljudska krv.“ Kornej Čukovski, O Če-
hovu, Srpska knjiga, Ruma, 2010, str. 64.
40 Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981, str. 47–48.
41 Isto., str. 72–73.
42 Isto., str. 73.
43 Isto., str. 73.
44 Isto., str. 73.
45 Isto., str. 76–77.
20
Sve to, čini se, pokazuje, da su za razumevanje, celovite Kantove

koncepcije dostojanstva bitne i one njegove ideje koje nisu izložene samo
u njegovim poznatim etičkim i pravnim spisima, već i u njegovim radovi-
ma iz oblasti religije, antropologije i pedagogije.
Od Kantovih poznih filozofskih spisa, tu pre svega, treba imati u vidu,
Religiju u granicama samog uma (1793) Antropologiju u pragmatičkom smislu
(1798), i Pedagogiju (1803), koju su njegovi učenici objavili posle filozo-
fove smrti. U odeljku „O svojstvima koja naprosto slede iz toga što čovek
ima karakter ili je bez njega“, u Antropologiji u pragmatičkom smislu, Kant
izlaže svoju teoriju čovekovog karaktera, koja se razlikuje od tradicional-
nih shvatanja ovog pojma, koja su uglavnom sledila Teofrastovu koncep-
ciju ljudskog karaktera. Za razliku od Teofrasta, i nekih drugih antičkih
filozofa, Kant je smatrao da karakter ne spada u obeležja ličnosti koja se
nasleđuju i koja su nepromenjiva, već je isticao, da je karakter jedna od
osobina ličnosti koja se vremenom stiče. Dakle, karakter je, po Kantovom
mišljenju, nešto što se ne dobija „po prirodi, nego se uvijek mora sticati.“46
Razmatranje ljudskog karaktera, koje je duboko prožeto s razume-
vanjem same ideje ljudskog dostojanstva, Kant polazi od tvrdnje da: „isti-
nitost u nutarnjosti priznanja pred samim sobom i istodobno u ponašanju
prema drugom, učiniti sebe najvišom maksimom, jest jedini dokaz svijesti
nekog čovjeka da ima karakter; i budući da je njegovo posjedovanje mini-
mum onoga što se od čovjeka može zahtijevati, ali istodobno i maksimum
unutarnje vrijednosti (ljudskoga dostojanstva): onda on, kako bi bio čovjek
načela (kako bi imao jedan određeni karakter), mora biti sposoban za naj-
običniji ljudski um i time nadmoćan po najvećem talentu dostojanstva.“47
Koliki je, međutim, značaj Kant pridavao stvaranju ličnog karaktera
pokazuje njegovo uverenje da je zasnivanje karaktera „jednako jednoj vrsti
ponovnog rođenja“.48 Zanimljivo je da je Kant smatrao da ljudski karak-
ter „ne nastaje niti lako niti rano, već posle izvesnog razvoja i sazrevanja
ličnosti sve do tridesetih a najčešće, četrdesetih godina ljudskog života.“49
Kant je bio veoma skeptičan kad je reč o stvaranju čvrstog unutrašnjeg
46 Imanuel, Kant, Antropologija u pragmatičnom pogledu, Breza, Zagreb, 2003, str. 171.
47 Isto., str. 172. Svoju podelu različitih svrha, iz spisa o Zasnivanja metafizike morala,
Kant je primenio na podelu ljudskih karakternih osobina u Antropologiji u prag-
matičnom pogledu: „Sva druga njegova dobra i korisno svojstvo imaju neku cije-
nu za koju se mogu razmijeniti za druga koja donosi isto toliko koristi; talent ima
tržišnu cijenu, jer zemljoposjednik ili bogataš može takvog čovjeka koristiti na
razne načine; – temperament ima afekcijsku cijenu; s njim se može dobro zaba-
vljati, on je ugodan družbenik; ali – karakter ima jednu unutarnju vrijednost i ne-
procjenjiv je.“ Isto, str. 169.
48 Isto., str. 171.
49 Isto., str. 171.
21
moralnog karaktera u različitim profesijama. On nije prihvatio uvreženi

stereotip svoga vremena, da samo „poeta ima loš karakter, ili dvorski lju-
di, koji se moraju uklopiti u sve forme“,50 već je smatrao da to može da
važi i za „duhovnike koji u istom raspoloženju podižu kule, ne samo go-
spodaru neba, već i gospodarima zemlje.“51 Ipak čini se, da se najdublja
skepsa u Kantovom ambivalentnom viđenju ljudskog karaktera, ogleda
u njegovim rečima u kojima se ističe, da je „posedovanje unutarnjeg (mo-
ralnog) karaktera svakako samo jedna pobožna želja koja će takvom i osta-
ti.“52 Značajan deo krivice za takvo stanje Kant je pripisao i filozofima,
koji se nisu potrudili da pojam ljudskog karaktera bolje istraže i osvetle.
Stoga je Kant smatrao da je teorijsko određenje i ispitivanje uslo-
va konstituisanja ljudskog karaktera, ostaje i u buduće jedan od aktuel-
nih zahteva moderne filozofije i naše civilizacije. „Istinitost u unutarnjo-
sti priznanja pred samim sobom i istodobno u ponašanju prema drugom,
učiniti sebe najvišom maksimom, jest jedino dokaz svijesti nekog čovjeka
da ima karakter; budući da je njegovo posedovanje minimum onoga što se
od čovjeka može zahtijevati, ali istodobno i maksimum unutarnje vrijed-
nosti (ljudskog dostojanstva): onda on, kako bi bio čovjek načela (kako bi
imao jedan određeni karakter), mora biti sposoban za najobičniji ljudski
um i time nadmoćan po najvećem talentu dostojanstva.“53
Filozofski principi i lični život nekog mislioca ne moraju uvek biti
u skladu, ali veza između filozofskog mišljenja i vlastitog života nije nešto
što bi bilo sasvim neuobičajeno i isključeno. To najbolje pokazuje i Kantov
primer. „Dominantna tendencija u njegovom srcu je bila ljubav prema lju-
dima i želja da se čini dobro, a dubokoumna metafizička spekulacija nje-
govog duha nije dovela do toga da se njegovo srce sasuši ili da se njegova
osećajnost, čak ni delimično, istroši. Njegovo srce je spuštalo njegov duh
iz oblasti apstraktne spekulacije u oblasti ljudskog života.“54
Kakve je lične karakterne osobine imao Kant i na koji način se is-
poljavalo dostojanstvo njegove ličnosti u njegovoj filozofskoj misli i nje-
govom ličnom i javnom životu? Prema svedočenju, Rajnholda Bernarda
Jahmana, Kantovog biografa, on „je već po prirodi imao plemenito, do-
bronamerno ljubazno srce; svoju sklonost ka moralnom načelu dodatno
je učvrstio kroz svoju filozofiju, koja se bavila moralnim odrednicama čo-
veka u njegovoj najuzvišenijoj dostojnosti.“ Uz to, ovaj Kantov biograf do-
daje, da je Kant „svoju volju podredio zapovedima i nalozima svoga uma,
50 Isto., str. 171.

51 Isto., str. 171.
52 Isto., str. 172.
53 Isto., str. 172.
54 Isto., str. 140.
22
čime je postao čovek koji uistinu poštuje dužnost i koji čini dobro.“ Dru-
gim rečima, „Kant je živeo onako kako je učio!“55 Iako nikada nije napu-
stio svoj rodni Kenigsberg, kao veliki ljubitelj i izuzetan poznavalac geo-
grafije, Kant je bio i izvrstan poznavalac sveta i društvenih zbivanja svoga
doba, i jedan od najistaknutijih protagonista i zastupnika modernog ko-
smopolitizma. Ne samo o širini Kantovih filozofskih kosmopolitskih po-
gleda, već i o filozofovoj visoko moralnoj ličnosti najbolje govore slede-
će reči njegovog biografa Jahmana: „Kant je imao istinsko i nepatvoreno
osećanje da je građanin sveta. Kako je njegov veličanstveni duh obuhva-
tao prirodu, tako je njegovo veliko srce obuhvatalo celokupno čovečan-
stvo. Interesovali su ga ljudi iz svih staleža, svih nacija, a njihova sudbina
je doticala njegovo srce.“56
U sjajnom portretu, Kantovog biografa, posebno je istaknut, ne samo
intelektualni, već i moralni lik velikog mislioca. On posebno napominje,
da je tvorac nemačkog klasičnog idealizma imao „visoko poštovanje koje
je gajio prema čoveku uopšte, a, takođe, i pravednost sa kojom je drugi-
ma priznavao zasluge i preimućstvo.“57 Upravo zahvaljujući toj Kantovoj
karakternoj osobini da je „u svakom čoveku video sklonost ka moralnom
usavršavanju i što (...) je svakog čoveka poštovao kao takvog, bez obzira
na to iz kojeg staleža poticao. To poštovanje ljudskog dostojanstva uop-
šte je obeležilo njegov celokupan način mišljenja i delanja. Velikom Kan-
tovom duhu niko nije bio mali, jer je bio čovek. On vrednost čoveka nije
procenjivao prema građanskim standardima, nego prema njegovom mo-
ralnom dostojanstvu, koje je neophodno svakome. Zato se i prema onima
iz najnižeg sloja naroda odnosio sa dužnom pažnjom.“58
Koliko je Kant uvažavao druge ljude i besprekorno vršio svoju du-
žnost prema drugima, govori i to što „nikada nije želeo da nekoga uni-
zi da bi sebe uzdigao. To nikad nije čino, nego je, upravo suprotno, gajio
talente i umeo je da, na odgovarajući način, prizna talente drugih ljudi,
bilo da su se oni odnosili na nauku, moralnu usavršenost, ili, već pome-
nutu, građansku čast.“59 Smatrao je da „očuvanje vlastitog dostojanstva,
podrazumeva, da čovek mora da se kloni ulizištva i da je u svakoj prilici
dužan da zastupa svoja prava uverenja.“60
Svoje ideje o izgradnji ljudskog karaktera i važnosti ljudskog do-
stojanstva, Kant zastupa i veoma detaljno razvija i u svom pedagoškom
učenju. Zahtev za izlaskom ljudskog roda iz nepunoletstva, koji je Kant
55 Rajnhold B. Jahman, u Ko je bio Kant? Plato, Beograd, str. 139.

56 Isto., str. 140.
57 Isto., str. 141.
58 Isto., str. 141–142.
59 Isto., str. 142.
60 Isto., str. 142.
23
izneo u svojim temeljnim kritičkim spisima, detaljno je sproveden i u nje-

govim pedagoškim razmatranjima o vaspitanju dece, koja su posle nje-
gove smrti objavili njegovi učenici. Kant je smatrao da „ljudski rod tre-
ba postepeno da izvodi sam iz sebe svojim rođenim trudom svu prirodnu
dispoziciju čoveštva.“61
Prvi važan pedagoški korak za ostvarenje tog cilja, Kant je smatrao
„disciplinovanje“, kojim treba da se „spreči, da čovek svojim životinjskim
nagonima odstupi od svog opredeljenja, od čoveštva.“62 Pod disciplinova-
njem, Kant nije, međutim, podrazumevao ni dril ni dresuru vaspitanika.
Nasuprot tim autoritarnim oblicima vaspitanja dece, Kant se zalagao za
sasvim liberalan pedagoški pristup, u kojem bi bilo omogućeno da se kod
vaspitanika već u ranom dobu razvije osećaj slobode, lične odgovornosti
i poštovanje dužnosti.
Kao najpoznatiji filozofski teoretičar evropskog prosvetiteljstva i za-
stupnik liberalnih prosvetiteljskih ideja, Kant je verovao da je istinska slo-
boda moguća samo u pravnom poretku utemeljenom na umnim pravnim
principima. Potvrdu za to svoje uverenje on je, pomalo iz evropocentrične
perspektive, video u neobuzdanom ponašanju „divljih naroda“. Za razliku
od Rusoa, kojeg je, inače, izuzetno cenio, kao jednog od onih filozofa koji
su ga izveli na pravi put, Kant se s njim nije slagao da „divljaci“ imaju
„plemenitu naklonost k slobodi“, nego je u njihovom ponašanju, za razli-
ku od svog francuskog učitelja, video ostatke „sirovosti“, koje nije razu-
meo kao znake ljubavi prema slobodi „plemenitog divljaka“, već kao ne-
dostatak razvoja ideje o „čoveštvu“.63
Kant je smatrao da „živimo u vremenu disciplinovanja,64 kulture i ci-
vilizovanja, ali još ni blizu ne u vremenu moralizovanja. Pri sadašnjem
stanju ljudi može se reći, da sreća države raste uporedo sa bedom ljudi.
61 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdavačka knjižarnica Rajković i Ćuković, Beo-

grad, 1922, str. 4.
62 Isto., str. 4.
63 Isto., str. 4–5.
64 „Discipliniranje je nastojanje odgajatelja da edukandu otvori umnost; samo putem
discipliniranja (stege, prisile) moguća je sloboda (samoodređenje); bez discipli-
niranja bi čovjek ostao na stupnju pukog prirodnog bića; discipliniranje kao pe-
dagoška forma delovanja uvažava dostojanstvo vaspitanika koje se sastoji u tome
da će on jednom moći delovati iz dužnosti, iz poštovanja prema ćudorednom za-
konu; rad je objektivirana disciplina: sve čovekove umne radnje, bile one sada
tehničke, pragmatičke ili moralne, jesu modusi rada; rad nije ništa drugo nego
zakonito određeno postignuće; putem discipliniranja odrastajući čovek uči raditi,
tj učiniti sebe čovjekom putem principa umnosti (umetnost, razboritost, ćudored-
nost); pojam rada postaje središnjom antropologijskom i obrazovnoteorijskom.“
Erwin Hufnagel, Filozofija pedagogike- studije o Kantovom, Natropovom i Hönig-
swaldovom temeljnom pedagogičkom nauku, Demetra, Zagreb, 2002, str. 137; Up.
Marinko Lolić, „Kant i pedagogija“, Arhe, br. 2, 2004, str. 183–190.
24
Razlog Kantove povišene skepse, prema progresu koji prate nehumane

posledice savremene civilizacije, bio je u tome što on nije verovao da je
„ljude moguće učiniti srećnim, ako se ne učine moralnim i mudrim?“65
Kant je bio duboko uveren da bez moralnog poboljšanja modernog indi-
viduuma, „količina se zla (tada) ne smanjuje“.66
Ako se filozofska teorija vaspitanja ne shvati samo kontemplativno,
već i kao praktična teorija bildunga, onda Kantova kritička filozofija ima
veliku aktuelnost. Kant je u svom pedagoškom spisu, u odeljku o „Moral-
nom vaspitanju“, posebno naglasio da u edukaciji ovog aspekta ljudske
ličnosti treba biti veoma odmeren, jer „čovek u svojoj unutrašnjosti ima
izvesno dostojanstvo, kojim se odlikuje između svih stvorova, i njegova je
dužnost, da to dostojanstvo čovečanstva ne poreče u svojoj rođenoj oso-
bi.“67 Mogućnost da poreknemo dostojanstvo u vlastitoj osobi, Kant je video
u različitim oblicima neumerenosti kojima je čovek sklon i koji ga često
„ponižavaju ispod životinje.“68 Isto tako, Kant napominje, da čovek može
svojim nedoličnim ponašanjem, ako „puzi pred drugima,“ prema drugim
osobama učiniti greh „protiv dostojanstva čovečanstva.“69
Kant je bio uveren da već i deca mogu da uoče neke važne oblike
nedostojnog ponašanja. Tu Kant misli, pre svega, na poniženja koja na-
staju zbog laganja, jer dete već ume da saopštava svoje misli drugima.
Kant je često ukazivao na to da „laganje čini čoveka predmetom opšteg
preziranja.“70 Stoga je bio uveren da je laganje sredstvo koje može da i od
„njega samoga otme poštovanje i veru u sebe, koje svaki treba da ima za
sebe.“71 U dečijem uzrastu Kant smatra da se „dužnost pak prema samom
sebi sastoji (...) u tome, da čovek očuva dostojanstvo čovečanstva u svo-
joj rođenoj ličnosti.“72 Stoga je bio uveren da je čovek „prekoran, kad ima
ideju čovečanstva pred sobom. On ima jedan original u svojoj ideji, s ko-
jim se on poredi.“73
Kantov spis o Zasnivanju metafizike morala, koji prethodi njegovoj Kri-
tici praktičkog uma, u svom fokusu ima ideju ljudskog dostojanstva. Prvi put
u ovom spisu, Kant sasvim precizno razvija svoju koncepciju etike u kojoj
65 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdanje knjižarnice Rajković Ćuković, Beograd,

1922, str. 14.
66 Isto., str. 14.
67 Isto., str. 59.
68 Isto., str. 59.
69 Isto., str. 60. Up. odeljak „O puzavosti“ u Kantovoj Metafizici morala, Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993, && 11, 12.
70 Isto., str. 60.
71 Isto., str. 60.
72 Isto., str. 60.
73 Isto., str. 60–61.
25
je njena glavna ideja sažeta u njegovom kategoričkom imperativu, koji is-

tiče apologiju ljudskog dostojanstva kao apsolutne vrednosti. Za razliku
od drugih ljudskih vrednosti koje su zamenjive i za njih je moguće prona-
ći određeni ekvivalent, Kant smatra da je vrednost ljudskog dostojanstva
u tom smislu nezamenjiva.
Pored formule najvišeg moralnog zakona, koja je lišena svih materi-
jalnih determinacija, u Kantovoj etičkoj teoriji postoji i jedna druga, u ne-
kim bitnim aspektima razvijenija formula. Kant pre svega suprotstavlja
pojam dostojanstva ličnosti pojmu upotrebljivih stvari. Vrednost neke stva-
ri zavisi naime od posledica koje ona izaziva odnosno od toga da li ona
postiže bolji efekat od drugih stvari koje služe istom cilju. Zbog toga sve
stvari imaju svoju cenu, koja je naravno vrlo promenljiva. Ličnost je me-
đutim, za Kanta, iznad svih relativnih „pijačnih“ cena i ona je nezamen-
ljiva. Svojstvo ličnosti čovek poseduje zbog toga što je racionalno biće,
zbog toga što ima dispoziciju za moralnost, i samim tim pripada jednom
višem redu stvari, koje čini carstvo inteligibilnih svrha. Otuda jedino lič-
nost može biti predmet poštovanja, ili kako to u Kantovoj drugoj formuli
kategoričkog imperativa glasi: „Delaj tako, da čovečanstvo, kako u svojoj
ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao cilj, a ni-
kada samo kao sredstvo.“74
U Kantovoj transcendentalnoj teoriji slobode, čovek kao autonomno
biće, pokazuje se kao demijurg samog sebe, (animus sui compos) i ujedno
kao „suveren“ nad samim sobom (imperium in semetipsum),75 koji kao
slobodan individuum obuzdava svoje afekte i vlada nad svojim strastima,
dovodeći sve svoje moć pod okrilje uma. Time Kant pokazuje da transcen-
dentalni subjekt ima moć da u medijumu slobode podari vrednost čoveku
koja ga izdvaja iz carstva nužnosti i čini delom inteligibilnog sveta umnih
svrha. Stoga Kant, u Metafizici morala, ističe, da: „Čovek u sistemu priro-
de (homo phaenomenon, animal rationale), jeste biće neznatnog značaja,
i sa ostalim životinjama kao proizvodima tla ima običnu vrednost (preti-
um vulgare). Čak to što on pred njima ima razum kao prednost i sam sebi
može postavljati svrhe, ipak mu daje samo spoljašnju vrednost njegove
upotrebljivosti (pretium usus), naime jednog čoveka pred drugim, tj. cenu
kao robi u opštenju s tim životinjama kao stvarima, gde on ipak ima još
nižu vrednost, kao opšte sredstvo razmene, novac, čija se vrednost otuda
naziva izvrsnom (pretium eminens)“.76
74 Navedeno prema Mihailo Đurić, „Kantova etika i pravna filozofija“ u zborniku

O Kantu, Narodna knjiga, Beograd, 1955, str. 97.
75 Up. Imanuel Kant, Metafizika morala, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993, str. 208.
76 Isto., str. 234.
26
Neki savremeni istraživači Kantove filozofije tvrde da je Kant celu

praktičku filozofiju suzio na etiku,77 što je u izvesnom smislu i tačno. Me-
đutim, Kantovi spisi koji se bave pravno-političkim pojmom slobode po-
kazuju da je mislilac iz Kenigsberga bio svestan da se dispozicija čoveštva
u subjektu može razviti posredstvom slobode samo ako je subjekt aktivan
u političkoj realnosti. Drugim rečima, ako, subjekt nije okrenut jedino
prema samom sebi, već ako svoju realizaciju potraži u društvenoj stvar-
nosti. Prema tome, Kant je smatrao da je za saznanje unutrašnje slobo-
de subjekta bitna pretpostavka saznanje uslova i mogućnosti ostvarenja
spoljašnje, društvene slobode.
Slično kao i problem slobode i Kantova ideja dostojanstva zahteva
istraživanje društvenih uslova i mogućnosti njene praktične realizacije
u savremenom svetu. U tom smislu, posmatrano iz perspektive Kantove ide-
je ljudskog dostojanstva, aktuelnost njegovog spisa o Večnom miru, i posle
više od dva veka, ostala je gotovo nepromenjena.78 To je velika pohvala za
umrlog filozofa, ali ne i za našu savremenu političku kulturu i civiliza-
ciju. Na mnogim mestima, Kant, u pomenutom spisu, sa izuzetnom spo-
sobnošću anticipacije, čini transparentnom današnju globalnu svetsku
političku scenu. Treba podsetiti da realizacija Kantove ideje večnog mira
pretpostavlja momenat u kome čovečanstvo treba da izađe iz epohe pri-
rodne istorije koji je uslovljen potpunim moralizovanjem i do koga čovek
stiže procesom kultivisanja vlastite ličnosti. Prema Kantu to i jeste jedna
od glavnih čovekovih dužnosti prema sebi „da se iz sirovosti svoje priro-
de, iz životinjstva (quod actum), sve više radom uzdiže ka čovečnosti, po-
moću koje je jedino sposoban da sebi postavlja svrhe: da svoje neznanje
poučavanjem popunjava i svoje zablude ispravlja (...) da bi bio dostojan
čovečnosti koja boravi u njemu.“79
Epohalna Kantova zasluga na području moderne praktičke filozo-
fije jeste u tome što je pokazao da je sloboda najveća duhovna vrednost,
koja poseduje mogućnost realizacije u spoljašnjem svetu, i što je slobodu
učinio jedinim validnim kriterijumom kojim se mogu premeravati druge
vrednosti, i koje iščezavaju kada sloboda nije usmerena ka njihovom utvr-
đivanju. Neki autori, parafrazirajući Kantovu ideju pravde, smatraju, da
77 „... za razliku od Kanta koji je pravi krivac za redukciju praktičkog na moralno,

a ne Aristotel!“ Borislav Mikulić, Nauk neznanja – retrospekcije o Kangrgi i naslje-
đu praxisa, Arkzin d.o.o., Zagreb, 2014, str. 203.
78 Kant se celog života u svojoj filozofskoj karijeri i ličnom životu zalagao za „uspra-
van hod“ i pozivao na zauzimanje hrabrog stava i principijelno držanje, samo je
od „moralnog političara“ zahtevao da u svom vođenju politike uvek bude spre-
man da pred „pravom prigne svoja kolena“. Up. Imaneul Kant, Večni mir, Guten-
bergova Galaksija, Beograd-Valjevo, 1995, str. 93.
79 Imanuel Kant, Metafizika morala, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Srem-
ski Karlovci, Novi Sad, 1993, str. 189.
27
kod njega, čak i u odnosu na vitalnu vrednost života sloboda ima primat.
Sagledani u jednom paradoksalnom odnosu, život i sloboda su kod Kan-
ta u stalnoj, akutnoj napetosti. U nekim istorijskim okolnostima, kada se
nađe pred velikim iskušenjem, pojedinac ili cela zajednica, spremna je da
kaže da je za slobodu moguće i potrebno žrtvovati život, za život nije po-
trebno žrtvovati slobodu. Kant je na najeksplicitniji način u svojoj etičkoj
teoriji pokazao da je sa slobodom direktno povezan kvalitet ljudskog živo-
ta. Taj kvalitet je ustvari, ono što cenimo kao ljudsko dostojanstvo. Ako je
sloboda supstancijalni elemenat ljudskog bivstvovanja, onda ne možemo
reći da život ima visoku cenu ukoliko je neslobodan odnosno, nedostojan
čoveka. S obzirom na to, jedna od najvećih vrednosti Kantovog shvatanja
slobode jeste u tome, što je nemački mislilac preko pojma slobode uspo-
stavio novi diskurs o dostojanstvu, koji na moderan način govori o smislu
i vrednosti samog čovekovog života.
Značaj Kantove kritičke filozofije jeste u tome što je ona posred-
stvom uzdizanja ideje slobode ulila ogromno samopouzdanje modernom
invidiuumu, koje on nikada ranije u svojoj istoriji nije imao, i pomogla mu
da učvrsti svoj zahtev za utemeljenjem sopstvenog života na principima
uma. Time je Kant, posredstvom slobode kao umne ideje, ukazao na zna-
čaj i moć samog uma. U Kantovom filozofskom sistemu um se pokazuje
kao ona instanca koja ima dovoljno kritičke moći da, nezavisno od sve-
ga empirijskog, osvetli čoveku put kojim ovaj treba da ide, put kojim se
potvrđuje čovekov osoben položaj80 u svetu koji je još u doba renesanse,
Piko dela Mirandola (Pico della Mirandola) u svojoj besedi O dostojanstvu
čoveka, hrabro naznačio, i zbog toga platio visoku cenu.
Prvi poznati kritičar, Kantovog shvatanja ljudskog dostojanstva bio
je pesnik Fridrih Šiler (Friedrich Schiller), koji je smatrao da je Kantovu
koncepciju ljudskog dostojanstva neophodno dopuniti idejom ljupkosti.
Svoju zahtev, Šiler nastoji da obrazloži potrebom da se uspomoć estetske
ideje ljupkosti ublaži, kako je on verovao, Kantova drakonska koncepcija
morala, s ciljem da Kanta, tog modernog Drakona, preobrazi u odmere-
nog Solona. Kant je odbacio Šilerov prigovor i njegovu sugestiju, s napo-
menom, da njegovo shvatanje dužnosti i moralnosti ne predstavlja ku-
luk, već najlepši ukras ljudske ličnosti. Dakle, Kant je smatrao, da je već
u samom moralnom ponašanju i držanju, sadržana ne samo moralna, već
i estetska dimenzija ljudskog individuuma. Stoga je bio uveren da nje-
govoj koncepciji dostojanstva nije potrebna nikakva dodatna estetizacija
i dopuna u vidu Šilerove ideje ljupkosti.81
80 Danilo Basta, Pravo pod okriljem utopije, Rad, Beograd, 1988, str. 101.
81 Fridrih Šiler, „O ljupkosti i dostojanstvu“ u Fridrih Šiler, Pozniji filozofsko-estetički
spisi, Izdavačka knjižarnica Zoran Stojanović Sremski Karlovci, Novi Sad, 2008,
28
Kritike i dopune Kantove koncepcije ljudskog dostojanstva, pored

Šilera dali su i mislioci koji su se, po vlastitom samorazumevanju, sma-
trali njegovim jedinim, istinskim naslednicima i sledbenicima, kao na pri-
mer, Fihte82 (Fichte), i različiti kritičari njegove filozofije i teorije morala,
među kojima je bio najpoznatiji Hegel.83
Aktuelizacije, kritike i osporavanja, Kantovog koncepta ljudskog
dostojanstva, u postkantovskom razdoblju, motivisane su različitim filo-
zofskim razlozima i motivima, koji se mogu podeliti na; one koji ispituju
fundamentalne principe same Kantove transcendentalne filozofije; one
koji u svojoj kritici Kantove etike polaze sa drugačijeg filozofskog i etič-
kog stanovišta; i one koji u svojim razmatranjima problema dostojanstva
uzimaju u obzir promene filozofskog duha vremena.
Većina Kantovih tumača koji su bili kritički nastrojeni prema nje-
govoj filozofskoj misli, polazeći sa suprotnih filozofskih pozicija nasto-
je da preispitaju načela Kantove etike i u tom kontekstu ukažu na ogra-
ničenja njegove koncepcije ljudskog dostojanstva. Takve kritičke osvrte
o Kantovoj ideji dostojanstva srećemo već u okviru nemačkog klasičnog
idealizma u Fihteovoj radikalizaciji84 Kantovog filozofskog projekta tran-
scendentalne filozofije, ali i na samom vrhuncu epohe nemačkog ideali-
zma u liku Hegelove filozofije apsolutnog duha i njegove kritike Kanto-
vog (etičkog) formalizma.
U 19. veku, najveći evropski filozof pesimizma, Šopenhauer (Scho-
penhauer), i jedan od najpoznatijih tumača Kantove filozofije, radikalno
osporava Kantovu etiku i njegovo shvatanje pojma dostojanstva. Šopenha-
uerovoj kritici Kantove etike u 19. veku pridružio se iz perspektivističke
pozicije njegov učenik Niče (Nietzsche).
Ničeovo osporavanje Kantove teorije morala, nije samo, kako se
najčešće pogrešno misli, napad jednog od najvećih zastupnika imoralizma
na jednog od najpoznatijih utemeljivača moderne evropske etičke misli,
već se radi o sporu o različitim koncepcijama morala. Kant u modernom
dobu nastoji da reafirmiše u određenim aspektima platonovsku i stoičku
tradiciju morala, a Niče se suprotstavlja Kantovoj retributivističkoj teoriji
str. 116–160; Up. Sofija Mojsić, Kant i Hegel kao mislioci moderne, Mali Nemo,
Pančevo, 2009, str. 70; Duška Franeta, Ljudsko dostojanstvo kao pravna vrednost,
Pravni fakultet, Beograd, 2015, str. 180.
82 Johan Gotlib Fihte, „O dostojanstvu čoveka“, u Danilo N. Basta, Kroz prozorsko
okno prevođenja – sakupljeni prevodi (1974–2013), Dosije, Beograd, 2013, str. 15.
83 G.W.F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Svjetlost, Sarajevo,
1989, str. 236.
84 Johan Gotlib Fihte, „O dostojanstvu čoveka“, u Danilo N. Basta, Kroz prozorsko
okno prevođenja – sakupljeni prevodi (1974–2013)“, Dosije studio, Beograd, 2013,
str. 16.
29
etike, pokušavajući da iz perspektivističke pozicije afirmiše moralni plu-

ralizam savremenog građanskog društva.
Među poznatim tumačima Kantove filozofije, koji razmatraju nje-
govu filozofsku misao, s ciljem da utvrde da li je u njegovom filozofskom
razvoju bilo promena koje se tiču njegovog filozofskog stanovišta, odnosa
između njegovog shvatanja antropologije i utemeljenja etike, kao i shvata-
nja same ideje ljudskog dostojanstva, nalaze se (Bloh (Bloch), Vajl85 (Weil),
Heler86 (Heller), Kangrga, Rozen87 (Rozen) i dr.).
Najpoznatiji filozof koji je, u okviru svog koncepta „filozofije nade“
inspirisan ne samo idejama prirodnog prava, već i nekim aspektima Kan-
tove filozofije,88 započeo reaktuelizaciju ideje ljudskog dostojanstva u XX
veku u okviru marksističke misli, bio je Ernst Bloh. Obično se kad je reč
o ovom autoru i njegovom shvatanju ljudskog dostojanstva, ima pre svega
u vidu njegov spis, Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo, ali se zaboravlja
da je, mislilac nade, ovim problemom počeo da se bavi, mnogo pre, još
u prvim decenijama prošlog veka. U vreme najmračnijih apokaliptičnih
slutnji o sumraku Zapadne Evrope, Bloh je napisao svoje delo, Duh utopije
(1915–1917), u kojem je prvi put aktualizovao pitanje ljudskog dostojan-
stva, koje će tek nekoliko decenija kasnije detaljnije razraditi i uobličiti
u svoju poznatu „pedagogiju uspravnog hoda“.89 Bloh je smatrao da se
„socijalne utopije pretežno odnose na sreću, u najmanju ruku na ukida-
nje nevolje i stanja koja ovu sadrže ili proizvode. Teorije prirodnog prava
(...) odnose se pretežno na dostojanstvo, na ljudsku sigurnost ili slobode,
85 Erik Vajl, Problemi Kantove filozofije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

Sremski Karlovci, Novi Sad, 2010.
86 Autorka smatra da se u Kantovim etičkim spisima objavljenim 80-ih godina i onim
koji su se pojavili 90-ih godina 18. veka postoje „odlučujuća pomeranja“, koja su
toliko značajna da možemo govoriti o „drugoj“ Kantovoj etici. Iako je, po mišlje-
nju Agneš Heler, Kant s velikom pažnjom proučavao Šilerovu raspravu „O ljup-
kosti i dostojanstvu“, i tvrdio da nema razlike između njegovog i Šilerovog stano-
višta, ona smatra da ta razlika postoji, da je na promene u Kantovoj etici, pored
Šilerovog spisa, bitno uticala promena njegovog shvatanja antropologije na koju
je ključni uticaj imalo izbijanje francuske revolucije. Up. Agnes, Heller, „Kantove
etike“ (I i II deo), Theoria, br. 4, 1979, str. 95–113. i Theoria, br. 1, str. 93–103.
87 Majkl Rozen, O dostojanstvu, Clio, Beograd, 2015.
88 Poznatu Blohovu metaforu o „uspravnom hodu“, francuski filozof Žerar Role do-
vodi u vezu sa Kantovim shvatanjem filozofije istorije. Up. Gerard Raulet, „Bloc-
hova metafora ’uspravnog hoda’. O upotrebi teleoloških načela u filozofiji“, Filo-
zofska istraživanja, br. 21. 1987, str. 399–414.
89 Sintagma „uspravnog hoda“ koju Bloh koristi u svojim filozofskim spisima pre-
uzeta je od Hegela. „Ono prvo što se ovde mora naučiti, jeste uspravno stajati.“
Hegel, Werke Gesamt-Ausgabe 1832–1845, VII, S. 94. Up. Gert Koch, „Zabilješke
uz pokušaj eksperimentalne pedagogije ’uspravnog hoda“, Filozofska istraživanja
br. 21, 1987, str. 480.
30
kao kategorije humanog ponosa. Prema tome, socijalne utopije usmjera-

vaju prije svega na ukidanje ljudske bijede, prirodno pravo prije svega na
ukidanje ljudskog poniženja.“90
Kantova etička misao u filozofskom delu, Milana Kangrge, jednog
od najpoznatijih predstavnika jugoslovenske praksis filozofije, ima po-
sebno mesto i važnost za razumevanje ne samo modernog pojma prakse,
već i konstituisanja ideje modernog individuuma i modernog građanskog
sveta. U centru Kangrginih filozofskih razmatranja nalazi se Kantov po-
jam ljudskog dostojanstva91 koji on vidi kao važan aspekt teorije mora-
la kenigsberškog mislioca. Srž ovog pojma, po autorovom mišljenju, čini
autonomija ličnosti, oličena u njenoj sposobnosti umne samosvrhovisti
i čovečnosti.92 Na tim principima počiva Kantovo uverenje o apsolutnoj
vrednosti ljudskog dostojanstva. Ovaj pojam ima važno mesto u Kangrgi-
nom filozofskom kritičkom diskursu koji on koristi u analizi i kritici auto-
ritarnih oblika socijalizma i otuđenih formi života modernog kapitalistič-
kog društva, kao i u svom pokušaju koncipiranja savremene koncepcije
humane političke zajednice.
U afirmaciji Kantove ideje ljudskog dostojanstva u našoj savremenoj
filozofiji i javnom životu, poseban doprinos dao je Danilo N. Basta, svojim
teorijskim raspravama i prevodima najvažnijih filozofskih dela klasičnog
nemačkog idealizma, među kojima posebno mesto zauzimaju oni filozof-
ski spisi koji obuhvataju Kantovu i Fihteovu praktičku filozofiju. Za našu
filozofsku i pravnu misao, izuzetno veliki značaj imaju Bastina razmatra-
nja o problemu ljudskog dostojanstva, kojim se ovaj autor bavi u više svo-
jih filozofskih rasprava. Prve filozofske analize o ovom problemu, nalaze
se u njegovoj studiji koja je posvećena kritičkim razmatranjima Blohove
filozofije prirodnog prava.93 U ovoj raspravi, autor94 je na kritički način
90 Ernst Bloch, Prirodno pravo i ljudsko dostojanstvo, Komunist, Beograd, 1977, str.
193–194.
91 „Tako je u centar pomaknuto pitanje čovječnosti čovjeka (tj. njegove biti) a time
i čovjekova dostojanstva kao teorijski odjek ove velike revolucije i izraz općeg hti-
jenja novovjekovne filozofije od renesanse i Descartsa do prosvijetiteljstva (iz ko-
jega dobrim dijelom vuče korijen i sam Kant.“ Milan Kangrga, Etički problem u dje-
lu Karla Marxa, Nolit, Beograd, str. 38–39.
92 „Čovječanstvo dakle u ovom aspektu nije shvaćeno kao pojam mnoštva, nego kao
pojam sveopćosti, to jest roda, koji je usmjeren na bit čovjeka kao čovjeka, na
ljudskost njegova bića, na njegovo ljudsko dostojanstvo.“ Milan Kangrga, Etika
ili revolucija, Nolit, Beograd, 1983, str. 150.
93 Danilo Basta, Pravo pod okriljem utopije – Ernst Bloh i tradicija prirodnog prava,
Rad, Beograd, 1988, str. 99–108.
94 Basta ističe, da Bloh u svojoj filozofiji prirodnog prava nije nigde jasno odredio
sadržaj ljudskog dostojanstva, koje predstavlja središni pojma njegove teorije pri-
rodnog prava. Autor s pravom smatra, da je „ostalo nejasno kako pojam ljudskog
dostojanstva treba shvatiti na području prava, budući da“, ovaj pojam „sam po
31
osvetlio genezu i značaj prirodnog prava u modernoj evropskoj filozofiji

i ukazao na značaj i ograničenja Blohovih istraživanja ovog pojma za re-
habilitaciju savremene pravne filozofije i ljudskog dostojanstva u kontek-
stu evropske filozofske misli.
Istraživanja ljudskog dostojanstva, ne samo kao filozofske i pravne
vrednosti, i njenog značaja za moralnu svest pojedinca i društva, već i kao
odbranu ethosa filozofskog poziva, Basta je intenzivno nastavio početkom
našeg veka, u vreme najdublje krize naše filozofske i intelektualne sce-
ne, i naše savremene kulture.95 Vrativši se istraživanju temeljnih princi-
pa Kantove teorije morala i istakavši njen značaja, ne samo za filozofsku
i pravnu misao, već i za elitnu kulturu u celini, Basta je iz perspektive ovog
pojma, na kritički način, u jednom dužem razdoblju, sagledao najvažnije
probleme naše filozofije, filozofije prava i intelektualnog života. U doba
najveće krize evropskih duhovnih vrednosti, autor je nastojao da u svojim
filozofskim istraživanjima, inspirisan vrednostima „samopoštovanja, do-
stojanstva i slobodarstva“ i napose kritičkim „duhom Kantove filozofske
misli, „kojem ljude uči“, mislilac iz Kenigsberga, nastojao je da u našoj
savremenoj elitnoj kulturi revitalizuje moć kritičke refleksije filozofskog
mišljenja i samoodgovornog javnog intelektualnog delanja. Autor se nije
zadržao samo na iscrpnoj analizi Kantovog shvatanja pogubnih posledi-
ca po ličnost pojedinca kada on dostojanstvo svoje ličnosti i svog poziva
unizi do puzavosti, već je ukazao i na to kakve teške negativne posledice
mogu očekivati i narodi kada se „srozaju do moralno negativne ponizno-
sti“ i „postanu narod-puzavaca.“96
Kantova kritička filozofska misao, nije usmerena samo na otkriva-
nje najdubljih moralnih temelja ljudskog bića i pravnih normi moderne
političke zajednice, već predstavlja jedan od, nesumnjiv, najgrandiozni-
jih pokušaja temeljnog kritičkog preispitivanja samih principa modernog
filozofskog mišljenja. Stoga je zahtev za razmatranjem, Kantove koncep-
cije ljudskog dostojanstva, neodvojiv od refleksije o veoma aktuelnom pi-
tanju, koje se tiče same suštine i društvene relevantnosti filozofije kao ta-
kve. Naime, pitanje o krizi i budućnosti filozofije bilo je jedno od ključnih
sebi prevazilazi granice tog područja i zadire u sferu etike, filozofske antropolo-
gije, teologije.“ Isto., str. 99–100.
95 Iz perspektive pojma ljudskog dostojanstva, shvaćenog kao vitalne vrednosti, po-
jedinca, društva i poziva javnog intelektualca, Basta je objavio tri knjige u kojima
je kritički razmotrio najznačajnija pitanja naše savremenosti. Up. Danilo N. Ba-
sta, Samopoštovanje i puzavost – tekstovi s povodom (2002–2007), Pravni fakultet
univerziteta u Beogradu, Dosije, Beograd, 2007. Danilo N. Basta, Samopoštovanje
i puzavost 2, Pravni fakultet univerzitet u Beograd, Službeni glasnik, Beograd,
2010, Danilo N. Basta, Samopoštovanje i puzavost 3, Dosije studio, Beograd, 2015.
96 Danilo N. Basta, Samopoštovanje i puzavost – tekstovi s povodom (2002–2007), Beo-
grad: Pravni fakultet, Centar za publikacije, Beograd: Dosije, 2007, str. 21.
32
pitanja filozofije, ne samo, posle Hegelove smrti, već i na početku i prve

i druge polovine XX veka, koje su razmatrali pripadnici različitih filozof-
skih pravaca i orijentacija, od fenomenologije do kritičke teorije društva
i jugoslovenske praxis filozofije, a kao što znamo, to pitanje ništa manje
nije aktuelno ni danas na početku XXI veka. Razlika je samo u tome što je
ono u našem vremenu još više radikalizovano i poprimilo je poznatu for-
mu kantovskog pitanja koje glasi: da li je i kako filozofija kao takva mogu-
ća? Dakle, suština Kantovog određenja uma ukazuje na dostojanstvo, ne
samo čoveka, nego i filozofije uopšte, kao jednog napora pojma da shva-
ti ono što se u iskustvu ne može naći, napora pojma da zahvati izvan ko-
načnog, jer u Kantovoj transcendentalnoj filozofskoj misli ono konačno
ne zadovoljava um. Na taj način se kod Kanta, u njegovom filozofskom
sistemu transcendentalnog idealizma, ljudska sloboda potvrđuje kao tri-
jumfalni hod uma u odnosu na sve ono što figurira kao njemu suprotno.
Neki savremeni istraživači Kantove filozofije zalažu se za novu re-
habilitaciju97 njegove filozofske misli, u kojoj bi akcenat bio stavljen, pre
svega, na njegovu praktičku filozofiju, odnosno na čoveka kao umno-prak-
tičko biće i na slobodu98 kao njegovo konstitutivno određenje. To je po-
trebno usled toga što je današnje vreme, po opšteprihvaćenom uverenju,
vreme sveopšte krize post-kapitalističkog sveta. Usled ogromnog tehnolo-
škog napretka naše civilizacije, prirodne nauke zaboravljaju na čovekovo
mesto u svetu, i nema sumnje da smo veoma blizu trenutku kada ćemo
sasvim pasti u jedno duboko, „globalno“, post-kapitalističko varvarstvo,
koje će imati svoje bitno obeležje, kao varvarstvo prema samom čoveku.
U današnjem svetu i savremenoj kulturi, sa razaranjem temeljnih moralnih
vrednosti, ugroženo je i mesto filozofije, ili se ona, s druge strane, shva-
ta kao oblik diskurzivne intelektualne tehnike koja se bavi deskripcijom
97 O različitim filozofskim motivima i istorijskim okolnostima u kojima se, u posled-

nja dva veka, odvijao „povratak Kantu“, na evropskoj i svetskoj filozofskoj sceni,
veoma detaljno su kod nas pisali Zdravko Kučinar, „Aktuelizacije i osporavanja
Kantove filozofije“ Theoria, posebno izdanje, 1974, str. 207–215, i Danilo N. Ba-
sta, „Obeležavanje Kantovih jubileja – Uvodna reč“ u zborniku, Aktuelnost i buduć-
nost Kantove filozofije – ishod jedne međunarodne filozofske ankete povodom Kantove
smrti (1804–2004), Gutenbergova Galaksija, Beograd, 2004, str. 5–13.
98 Kao jedan od istaknutih savremenih sledbenika Kantove filozofske misli, Kral Ja-
spers je uvek isticao da „ono što čovek može biti uvek leži skriveno u njegovoj
slobodi, sve dok je čovek. To će se stalno otkrivati preko posledica njegove slo-
bode. Sve dok žive ljudi su stvorenja koja moraju da se izbore za sebe same. Onaj
ko postavlja pitanja o čoveku hoće da dobije zadovoljavajući istinsku sliku čove-
ka, ali to nije u stanju. Zalaganje za ono neodredljivo jeste dostojanstvo čoveka.
Čovek je čovek zato što priznaje dostojanstvo u sebi i svakom drugom. Kant je to
izrazio u divnoj jednostavnosti: Čovek ne sme da koristi drugog čoveka kao sred-
stvo. Svako je cilj po sebi.“ Karl Jaspers, Mala škola filozofskog mišljenja, Laguna,
Beograd, 2014, 63–64.
33
i analizom onog postojećeg, nastojeći samo da ga što preciznije inventari-

še i, istovremeno, potpuno zaboravljajući na um i njegovu sintetičku moć
na šta su tridesetih godina XX veka pokušali da ukažu pripadnici prve ge-
neracije kritičke teorije društva, nastojeći da reafirmišu refleksivnu moć
filozofije, kojom bi na dostojan način bila vraćena njena ključna uloga
u društvu, da bude „pamćenje i savjest čovječanstva, i time spriječi“, kako
kaže Maks Horkhajmer (Max Horkheimer), „da hod čovječanstva ne nali-
kuje besmislenom kruženju za vrijeme sata odmora u ludnici.“99
Marinko Lolić
ACTUALIZATIONS AND CHALLENGES

OF KANT’S IDEA OF DIGNITY
Summary
In the first part of the paper the author puts forward concisely and discus-
ses the wider theoretical basis of Kant’s concept of human dignity which does not
comprise only his moral philosophy and philosophy of law, but also Kant’s wri-
tings on anthropology, philosophy of history, religion and education. Referring to
the wider theoretical foundation of Kant’s conception of dignity, the author tries
to show that the majority of Kant’s critics overlooked some substantial aspects of
this concept which are important for understanding Kant’s theory of upbringing
and anthroponomy. Such putting forward of Kant’s conception of human dignity,
the author thinks, offers more precise understanding of various types of philo-
sophical objections and challenges of Kant’s conception of human dignity in the
context of the classical German idealism of Shiller, Fichte and Hegel regardless
of the fact that objections show the limits of this conception or necessity of its
extension and possibility of its further elaboration.
The second part of the paper discusses the criticisms of Kant’s conception
of dignity in 19 century which are motivated by the radical criticisms of Kant’s
philosophy of transcendental idealism and especially its moral theory. In contrast
to the philosophical disputes about the problem of dignity in the classical German
idealism which showed the limits of Kant’s conception of dignity and necessity
of its extension, the philosophical criticisms of Schopenhauer and Nietzsche will
challenge radically from different philosophical perspectives the meaning of the
very concept of human dignity in the context of Kant’s moral theory.
99 Max Horkheimer, Kritika instrumentalnog uma, Globus, Zagreb, 1988. str. 130–
–131. „Međutim, ukoliko je strašnija snaga državne moći i onoga što je s njom po-
vezano, utoliko je veća obaveza starati se o tome da domovina, koju ona treba da
brani, bude uređena tako da to što više odgovara dostojanstvu čoveka.“ Up. Maks
Horkhajmer, „Moć i savest“, Gledišta, br. 10, 1968, str. 1394–1395; Mišel Fuko,
„Šta je prosvetiteljstvo?“, Treći program, br. 102, 1995, str. 232–244.
34
In the third part of the paper the author discusses not only the various
forms of contemporary reaffirmations but also criticisms of Kant’s conception
of dignity in 20 century from the perspectives of phenomenology, marxist phi-
losophy and other contemporary philosophical currents which dominate in the
postmodernism. The insight into recent debates on Kant’s problem of dignity
shows not only that various attempts of quest „after virtue“, „upbringing for hu-
man dignity“, „orthopaedics of upright gait“ but also the philosophical and moral
theories which treat „the obsolescence of human dignity“ bring into the focus of
philosophical and moral debates again the problem of freedom, autonomy and
humanism which are the crucial moral issues that Kant initiated by his idea of
human dignity. Many debates showing the value of human dignity confirm the
wellknown Kant’s claim that no idea no matter how daring we must treat as „chi-
maera and reject it as beautiful dream even if there were obstacles in its realiza-
tion“. The obstacles are only moral temptation which should, according to Kant,
„aggrandize the powers of our soul and anneal them“.
Key words: Kant, Fichte, Hegel, Nietzsche, Schiller, morality, human dignity,
humanity, humaness.
Predeo, (Hercegnovi), ulje na platnu, 65 x 75 cm, 1931.
35
Hereticus, 3–4/2017 Зоран Кинђић
UDK 141.319.8:304
177.1.026.4
27-42
Зоран Кинђић
Факултет политичких наука Универзитета у Београду
О ТЕМЕЉУ ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА
Резиме: У покушају сагледавања темеља људског достојанства аутор раз-

матра гледишта Пика дела Мирандоле, Канта и хришћанства. По ренесан-
сном мислиоцу човеково достојанство извире из могућности да, за разлику
од осталих бића, сам може да буде свој властити творац и уобличитељ. Одба-
цујући хришћанску смерност, Пико дела Мирандола сматра да човек, будући
да не може да поднесе да у било чему буде други, властитим снагама може да
се уздигне чак изнад анђела. Иако је модерна идеја самостварања делимич-
но присутна и у Кантовој филозофији, немачки мислилац сматра да темељ
човековог достојанства треба тражити у томе што је човек личност, сврха по
себи, морално биће. Уверен да је достојанство везано за сферу морала, Кант
тврди да светост моралног закона прелази и на човека, који је као умно биће
субјект моралног закона. Ако је светост као темељ достојанства сачувана и у
Кантовој филозофији, сасвим је очекивано што се у религији нечије досто-
јанство мери сразмерно томе колико неко наликује Богу. За разлику од Канта
који религију сужава на моралност, хришћанство учи да човеково достојан-
ство извире из тога што је створен по Божијем лику. Будући да је човек и дат
као лик Божији и задат као подобије, он поседује достојанство у мери у којој
се уподобљава Богу.
Кључне речи: достојанство, личност, моралност, аутономија, светост
I
Свакако није случајно што управо одређен проблем доспева у жижу
теоријске пажње неког времена. Сходно специфичној духовној ситуа-
цији одређеног времена, он се напросто намеће свима онима који по-
кушавају да га схвате и да одговоре на његове изазове. Имајући у виду
наше смутно транзицијско време, у коме се чини да је напросто све на
продају, да нема ничег светог и недодирљивог, сматрамо да је тема-
тизовање проблема људског достојанства не само од велике важности
него штавише насушна и неодложна потреба.
Као оправдање за данас преовлађујуће мишљење да је истрајава-
ње на достојанству личности нешто застарело и бескорисно, поготово
36
О темељу људског достојанства
у нашем транзицијском друштву, често чујемо да је не само за проспе-

ритет него чак и за голо преживљавања неопходно да се одустане од
моралних и духовних вредности. Ако нас већ експлицитно не позивају
да одустанемо од части и достојанства, већ „само“ од вере и традици-
је, онда нам бар имплицитно сугеришу да више није срамота укаљати
властити образ, издати своју земљу, продавати тело и душу.1 Онима који
се нису прилагодили захтеву времена, који још увек „старомодно“ ис-
трајавају на бризи за властиту душу и добробит заједнице, приговара
се како им недостаје социјална интелигенција. А бити социјално инте-
лигентан, бар по преовлађујућем мишљењу, значи бити конформиста,
тј. повиновати се „правилима игре“ која диктирају моћници.
Упркос савету да је због наводног диктата времена потребно да
се буде флексибилан када су у питању традиционалне моралне и ду-
ховне вредности, да је неопходно да се одустане од усправног хода, да
се не може живети ни опстати понашајући се „мимо света“, сматра-
мо да то ипак није тачно, да се наше време суштински не разликује
од пређашњих времена, будући да је човек одувек, у већој или мањој
мери, био изложен искушењу одустајања од људског достојанства како
би остварио неки свој замишљени циљ.
У настојању да одреди појам достојанства, Мајкл Розен (Rosen)
у својој студији о достојанству указује да тај појам обухвата више зна-
чења. Достојанство може, по њему, да означава како висок друштве-
ни статус и почаст тако и специфичну одлику људских бића уопште,
интелигибилну срж која одваја човека од нижих врста. Достојанство
је такође оно што одликује карактер појединих људи, који се огледа
у одговарајућем, достојанственом начину понашања.2
Ослањајући се на његове анализе и настојећи да их продубимо,
пре свега у погледу сагледавања темеља интрисичне вредности људ-
ског достојанства, приметимо најпре да достојанство може да буде ту-
мачено и у елитистичком и у егалитарном смислу. Испрва је достојан-
ство било везивано за висок друштвени статус, те је сходно томе било
приписивано искључиво друштвеној елити. У строго хијерахизованом
друштву, на чијем врху је био владар, коме је често приписиван (по-
лу)божански статус, степенованом достојанству изразите мањине од-
говарао је понижавајући положај већине.
Бацање ничице на земљу или у најмању руку дубок поклон било
је оно што се подразумева приликом сусрета са владаром. Неуказива-
ње доличног поштовања владару било је крајње опасно, јер би онај ко
1 О томе што никад не сме бити на продају, види: Андреј Ткачов, Није на про-
дају, Чувари, Београд 2014, стр. 16.
2 Мајкл Розен, Достојанство: историја и значење појма, Clio, Београд 2015, стр. 50.
37
се дрзне да се тако понаша готово по правилу био осуђен на смртну

казну, поготово у источњачким деспотијама.3
Духовне револуције, пре свега она хришћанска, довеле су до про-
ширивања појма достојанства на човека као таквог. Свако ко је човек
поседује достојанство које извире из његовог привилегованог одно-
са према Творцу. Будући да је створен по Божијем образу, да је круна
стварања, човек је издвојен у односу на осталу творевину и поседује
бесконачну вредност4, односно има елитни статус у односу на свеко-
лика тварна бивствујућа.
Иако је хришћанство омогућило да се достојанство прошири на
све људе, будући да није од суштинског значаја да ли је неко мушкарац
или жена, Грк или варварин, роб или слободњак, оштра граница између
сталежа условила је да се достојанство у друштвеној пракси припису-
је превасходно аристократији и високом свештенству. Тек ће еманци-
пација грађанства омогућити да се достојанство прошири на најшире
слојеве друштва, мада је оно и тада у извесној мери било ускраћено
најсиромашнијима, којима се чинило да је достојанство својеврсни лук-
суз. Они који су принуђени да просе или обављају ропске послове сва-
како да нису били у стању да развију осећање властитог достојанства.
Постепено ширење достојанства на све шири круг оних којима
се оно признаје водило је на крају до макар теоријског признавања
достојанства за све људе. Будући да је ропство у супротности са људ-
ским достојанством, оно је морало бити укинуто. Иако је у друштве-
ној пракси било потребно доста времена да се обесправљени изборе за
3 Нажалост, и данас смо сведоци да неки послодавци доводе у понижавајући

положај своје раднике. Ако смо још пре неколико деценија само слушали ка-
ко се бездушно поједине јужнокорејске текстилне компаније односе према
радницима у Латинској Америци, данас имамо прилику да у Србији видимо
наше раднике који су принуђени не само да се клањају својим послодавцима
из Јуре него чак и да носе пелене. Занимљиво је да наши политичари, нави-
кли на сервилан однос према страним политичким и економским моћницима,
уместо да бране достојанство и права радника, попут колонијалних управни-
ка апелују на домаће раднике да се не буне, већ да са захвалношћу прихвате
свој понижавајући положај.
4 Хегел на више места, и то не само у предавањима о филозофији религије,
истиче да је специфичност хришћанства у односу на остале религије управо
у томе што ту сваки човек има бесконачну вредност. По Хегелу, идеја слобо-
де је „дошла у свијет с кршћанством, по којему индивидуа као таква има бес-
коначну вриједност, будући да је предмет и сврха љубави божје“ (G.W.F. He-
gel, Enciklopedija filozofijskih znanosti, V. Masleša – Svjetlost, Sarajevo 1987, стр.
410). Или: „Човек, коначан кад се посматра за себе, јесте уједно слика божја
и извор бесконачности у себи; он је сврха самом себи, има у самом себи бес-
коначну вредност и одређење за вечност“ (Г.В.Ф. Хегел, Филозофија историје,
Федон, Београд 2006, стр. 380).
38
поштовање права која извиру из самог њиховог људског достојанства,

данас је признавање људског достојанства нешто што је, бар формал-
но, загарантовано повељом Уједињених нација.
II
Борба за достојанство човека као таквог у великој мери је одре-
дило нововековну епоху. Неколико значајних мислилаца модерне ин-
систирало је на њему. Пре свега треба поменути Пика дела Мирандолу
(Pico della Mirandola) који је, спајајући хришћанско учење са антич-
ким и езотеријским, у настојању да одреди из чега извире величина
и достојанство човека, посегао за алегоријом о Божијим даровима. Овај
велики ренесансни мислилац каже да је Бог, након што је „саградио
и саздао (...) кућу светску“, хијерархијски устројену, пожелео „неко-
га ко ће делу толикоме смисао просудити, ко ће лепоту волети, ко ће
се величини тој дивити“.5 Одлучивши да ће то бити човек, Творац ва-
сељене је са жаљењем констатовао да „међу архетипима не бејаше ни
један, од којега би се тај нови потомак дао саздати, нити у спреми-
штима Божијим бејаше чега што би се сину новоме у баштину пода-
рило, нити међу свим местима на свету, на која се може сести, бејаше
иједно такво, где би тај посматрач васељене могао засести“. Ипак, као
биће апсолутне моћи, мудрости и љубави, Бог је тај проблем решио
тако што човеку није дао никакав посебан дар, никакву специфичну,
само њему својствену непроменљиву природу, већ једино могућност
да буде сам свој творац и уобличитељ. Поставивши човека у средиште
света, да би лакше могао да посматра целину света и диви јој се, Бог
говори Адаму: „Не подарих ти ни стално боравиште, ни какав посебан
изглед, нити икакав дар да те обогатим, о Адаме: све зато да би бора-
виште, изглед и дарове које за себе желиш, могао да по нахођењу свом
и по вољи својој бираш и одређујеш“.6 Док је природу осталих бића
Бог унапред одредио, човеку је оставио могућност да сам конституише
и уобличи своју природу. „Не учиних те ни небеским, ни земаљским,
ни смртним, ни бесмртним, како би оно обличје самога себе створио,
које сам за себе пожелиш, себи на вољу и себи на част, бивајући свој
сликар и вајар“. За разлику од нижих бића, која нису слободна, те са-
мим тим и не могу бити властити творци, човеку је дата могућност
„да буде оно што хоће“. Наиме, Бог је, по италијанском хуманисти,
у човека „положио свакородна семена и клице за сваковрсни живот“,
те од свачијег појединачног избора и труда око (само)одгајања зави-
си какав ће плод донети, тј. какву ће природу и карактер уобличити.
5 Ђовани Пико дела Мирандола, Говори о достојанству човека, Филип Вишњић,

Београд 1994, стр. 29.
6 Исто, стр. 31.
39
Човек може својим деловањем себе изградити таквим да буде на нивоу

биљке или животиње, али он се може уздићи чак и изнад анђела. Док
нам није тешко да представимо човека који се понаша попут звери, већ
нам је знатно теже да замислимо могућност да човек надмаши анђе-
ла, биће које га бескрајно надилази и снагом и интелигенцијом. Ипак,
Пико дела Мирандола, ослањајући се и на хришћанско и на езотеријско
учење, верује да је то могуће. По мишљењу овог великог ренесансног
филозофа, уколико човек не буде задовољан тиме да само развијe неку
од мноштва клица које има у себи, „но се повуче у средиште јединач-
ности своје“, он ће, на мистички начин, „бивајући један дух са Богом,
у самотној тамности Бога Оца, постављеним понад свега, све и надви-
сивати“.7 Док онај ко развија семе разума постаје филозоф, биће које
се искључиво на интелектуалан начин бави метафизичким ентитетима,
онај ко се препусти мистичкој екстази, ко се уздигне до трећег неба,
доспева у стање које надвисује чак и оно анђеоско. Такав чист надум-
ни посматрач, по италијанском хуманисти, „о своме телу више ништа
не зна“. Будући да је добровољни „изгнаник у нутрини духа“, он „није
ни поземљарско ни небесничко биће“8, већ је „нешто узвишеније, бо-
жанство месом пресвучено“.
Човекова могућност да сам себе одреди и уобличи разлог је да му
се сва остала створења, која су лишeна те могућности, диве. Штавише,
тај човеков потенцијал уједно је и разлог да осећамо властито људско
достојанство, као и одговорност за оно шта ћемо од себе начинити.
У ренесансном духу, одбацујући хришћанску смерност, Пико дела Ми-
рандола поручује: „Нека нам свето частохлепље спопадне дух, да би-
смо, незадовољни осредњостима, напрегнувши све снаге (што можемо,
ако хоћемо) према узвишеноме похрлили“.9 Занемарујући све што је
од овог света, доспећемо до места које је најближе Творцу, узвишеног
места које је резервисано за највише анђеле, за серафиме и херувиме.
Нововековни такмичарски занос и самоувереност огледа се у човеко-
вој намери да се уздигне изнад анђела. „Њихово достојанство и сла-
ву ваља нам настојати да сустигнемо, нама, који не смемо устукнути
и који не можемо поднети да у чему будемо други“.10
Схватање достојанства које се базира на човековој способности
да обликује самог себе, штавише да у неку руку буде властити творац,

10 Исто, стр. 39. У тој жељи за првенством присутно је семе гордости, из којег ће
временом израсти не само претензија за сувереном владавином над светом
него и позиција натчовека који одбацује Бога, будући да не може да поднесе
ништа што би било изнад њега.
40
блиско је модерном и постмодерном добу. У просвећеном, секулар-

ном времену, способност самостварања, а не сличност са Творцем, оно
је што доприноси човековој величини и његовом достојанству. Тако
Сартр (Sartre), уверен да Бог не постоји, сматра да је човек апсолутно
слободно биће. За разлику од осталог бивствујућег, чије постојање је
одређено њиховом унапред датом суштином, код човека егзистенција
претходи есенцији. Будући да „није од почетка готов“11, да нема ника-
кву готову природу, да заправо „јесте“ ништа, човек себе изграђује вла-
ститом делатношћу, тако што ништи биће по себи. Пошто „човек није
ништа друго до оно што од себе чини“12, он има потпуну и искључиву
одговорност за властити живот. Оно што човек тренутно јесте заправо
је нуспродукт његових пређашњих делатности. Човек престаје да буде
стваралац властите природе тек када умре. Онда ће заиста имати до-
вршену, непроменљиву суштину.13
Свест о значају стваралаштва и личног постигнућа за нечији ста-
тус на парадигматични начин била је присутна у Бетовеновој (Beet-
hoven) свести. Тако је једном приликом неко у његовом друштву ус-
хићено приметио како у граду у којем је Бетовен живео има мноштво
племића, на шта је он, свестан своје уметничке величине, у самосве-
сном грађанском духу мирно одговорио: „Али само је један Бетовен.“
Смисао његових речи је да се људска величина постиже властитим
трудом а не захваљујући пукој биолошкој чињеници рођења у приви-
легованом сталежу.
III
Модерна идеја самостварања човека уочљива је и у Кантовој
(Kant) тврдњи да човек „треба све да створи сам из себе“. Међутим,
становиште кенигсбершког филозофа ипак се значајно разликује од да-
нас преовлађујућег секуларизованог схватања суштине људског досто-
јанства. Кант додуше каже да је природа желела да заслуга за развитак
човекових обдарености „буде само његова и да за то једино себи има
да захвали“, да је хтела да човек „не стекне никакво друго блаженство
11 Жан-Пол Сартр, „Егзистенцијализам је хуманизам“, у: Филозофски списи, Но-

лит, Београд 1981, стр. 280.
12 Исто, стр. 263.
13 У драми Несахрањени мртваци Сартр разматра став Луције и Анрија, који ве-
рују да ће њиховом смрћу на неки начин бити поништен грех убиства петна-
естогодишњег дечака. Они су га убили да не би издао чланове покрета отпора.
Грчки комуниста, усмерен на акцију, а несклон морализовању, малодушном
Анрију поручује: „Ако умреш данас, бит ће повучена црта: убио си га из та-
штине, то ће бити заувијек утврђено.“ На Анријево питање: „Ако будем жи-
вео“, одговор гласи: „Онда ништа није одлучено: о сваком твом чину судит ће
се према цијелом твом животу“ (Jean-Paul Sartre, Dvije drame, Matica hrvatska,
Zagreb 1951, стр. 73).
41
нити савршенство до оно које је, ослобођен инстинкта, сам себи ство-
рио властитим умом“14, али иза те тајанствене намере природе кри-
је се заправо Божије провиђење.15 Одјек хришћанског учења о синер-
гији Божије милости и људског труда може се наслутити у Кантовом
уверењу да је историјско напредовање човечанства у знаку садејства
човекове слободне делатности и старатељства природе, односно Бога.
Он истиче да очекивани непрекидни напредак човечанства ка бољем
„неће зависити толико од онога што ми радимо (...) него од онога што
ће учинити људска природа у нама и са нама, да би нас натерала у ко-
лосек, коме се ми сами не бисмо лако приклонили“.16
За разлику од оних који човека смештају у сферу пуке механич-
ке природе, који га везују за земљу, Кант нема дилеме да је човек биће
које је створено „да стоји усправно и прозире небо“.17 Попут Аристо-
тела и Хердера (Herder) и Кант сматра да усправан став човеку омо-
гућава да више не бауља по земљи нити да пиљи у њу, што је иначе
карактеристично за већину животиња. Захваљујући усправном ставу
човек је у стању да се одвоји од приземног, материјалног, да се уздиг-
не ка сфери трансценденције тиме што ће не само управити поглед
ка небу него и покушати да допре до идеалне, интелигибилне сфере.
Усправан став је наиме синоним за достојанство, будући да предста-
вља сушту супротност понижавајућем пузању по земљи, односно бес-
кичмењачком клањању моћницима. Насупрот владајућем поданич-
ком менталитету непросвећених индивидуа, које због своје лењости
и кукавичлука остају у за човека недостојном стању самоскривљене не-
зрелости, кенигсбершки филозоф прокламује лозинку просвећености:
„Sapere aude! Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!“.18
У овој лозинци исказано је уверење да је храброст суштински моменат
достојанства. На Кантовом трагу, могло би се рећи да човек, уместо
што се слепо повинује туторима, треба да буде самосвесни грађанин,
личност која ће не само бити свесна свог људског достојанства него
и спремна да се бори за светскограђански поредак, у коме ће свим љу-
дима оно бити признато.
14 Имануел Кант, Ум и слобода, Велика едиција „Идеја“, Београд 1974, стр. Слич-
не тврдње Кант често понавља. Тако у његовој заоставштини налазимо следеће
редове: „Највеће савршенство и блаженство људи је последња сврха природе
уколико су они сами творци овог савршенства и блаженства. (...) Човека не
развија природа, већ слобода. За хуманост он треба да је захвалан сам себи“
(Исто, стр. 204).
15 О томе види: Зоран Кинђић, „Кантова идеја вечног мира“, у: Српска политич-
ка мисао, бр. 2, год. 2016, стр. 74–75.
16 Имануел Кант, Ум и слобода, стр. 118.
42
Да је достојанство везано за човекову умну природу19, за човека

као морално а не пуко чулно биће, Кант експлицитно тврди на више
места. Тако он не само што констатује да је ум „свестан свога досто-
јанства“20, него такође истиче да „морал и човек, уколико је он за мо-
рал способан, јесу оно што једино има достојанства“.
Да би појаснио из чега извире човеково достојанство, кенигсбер-
шки филозоф најпре указује на суштинску разлику између оног што
има цену, те самим тим поседује само релативну вредност, и оног што
има безусловну, неупоредиву, апсолутну вредност управо тиме што је
изнад сваке цене, будући да не сме бити на продају – људског досто-
јанства: „У царству сврха све има или неку цену или неко достојан-
ство. Оно што има цену такво је да се на његово место може поста-
вити такође нешто друго као његов еквивалент; напротив, оно што је
узвишеније од сваке цене, оно што не допушта никакав еквивалент,
достојанство је.“ За разлику од оног што има само пијачну цену, па
и оног што има пуку афективну цену, искључиво достојанство „поседу-
је неку унутрашњу вредност“21, те је самим тим предмет нашег непо-
средног поштовања. Будући да је достојанство уздигнуто „изнад сваке
цене“, сваки покушај да се оно изложи продаји резултирао би тиме да
се „оскрнави његова светост“.22
Уверен да је достојанство везано за сферу морала, Кант тврди да
је аутономија „основ достојанства људске природе, и сваке умне при-
роде“.23 Тиме што човек као умно биће самом себи прописује морални
закон, он није тек некакво пуко неслободно створење које се подвр-
гава спољашњем закону, што би га осудило на ропски, понижавајући
положај, већ се афирмише као законодавац у царству сврха. Будући
да исти морални закон важи за сва умна бића, и за Бога и за анђеле
и за људе, човек као морално биће уздиже се над свеколико природно
бивствујуће. По Канту, човека управо „погодност његових максима за
опште законодавство истиче као сврху по себи“.24 За разлику од пуких
ствари, односно биљака и животиња, према којима се можемо опходи-
ти као пуким средствима зато што нису сврхе по себи, нису личности,
19 Паскал (Pascal) сматра да се достојанство човека темељи на његовој способ-

ности мишљења. Иако је човек „само трска, најслабија у природи“, иако и де-
лић бескрајне васионе може да га у трену смрви, он је благороднији од ње за-
то што је „трска што мисли“. Истакавши да се управо том способношћу човек
уздиже у односу на васиону, Паскал закључује: „Све наше достојанство састоји
се, дакле, у мисли“ (Блез Паскал, Мисли, БИГЗ, Београд 1988, стр. 168).
20 Имануел Кант, Заснивање метафизике морала, БИГЗ, Београд 1981, стр. 47.
43
те услед тога немају ни достојанство, човеково достојанство извире из

његове личности, односно из његовог човештва. Кенигсбершки мисли-
лац свој став формулише на следећи начин: „Сама човечност је досто-
јанство; јер човека не може ниједан човек (нити неко други, нити он
сам себе) употребљавати само као средство, него га свагда мора упо-
требљавати уједно као сврху, и у томе се управо састоји његово досто-
јанство (личност), чиме се он уздиже над сва друга светска бића која
нису људи, а ипак се могу употребљавати, дакле над све ствари“.25 Ко-
лико Кант придаје значаја човековом достојанству показује нарочито
његова тврдња да човека „нико никада (чак ни Бог) не сме употребља-
вати само као средство“.26
Мада Розен с правом примећује да је кенигсбершки филозоф
„отворио пут ка секуларном разумевању достојанства људских бића“
тиме што је изнео гледиште да „људска бића поседују достојанство уко-
лико поседују морал“27, а не напросто тиме што су створена по лику
Божијем, важно је истаћи да је Кантова позиција још увек веома да-
леко од савремене секуларне. Честа употреба речи „свето“ и „свети-
ња“ сугерише да се он још увек није одвојио од религије. Додуше, он
се залагао за умствену а не откривену религију, па се његова чиста,
априорна религија у великој мери поклапа са моралом, али он и да-
ље у практичком смислу рачуна и са Богом и са бесмртношћу душе.28
Указавши да „човечност у нашој особи нама самима мора бити света“,
Кант нам открива и разлог зашто је то тако. Наиме, човек је „субјект
моралног закона“, управо „онога што је по себи свето, ради чега се и у
сагласности с чим се нешто уопште може назвати светим“.29
Кант сматра да се светост и достојанство моралног закона пре-
носи и на човека, особито на оног ко се у свом понашању наглашено
руководи моралним законом, чији је карактер оличење честитости. По-
зивајући се на чувене Фонтенелове речи „пред племићем се клањам,
али се не клања мој дух“, Кант истиче да наше поштовање заслужује
и обичан грађанин, уколико га одликује „честитост карактера“30, јер он
25 Имануел Кант, Филозофија морала, Издавачка књижарница Зорана Стојано-

вића, Сремски Карловци – Нови Сад 1993, стр. 264.
26 Имануел Кант, Критика практичког ума, БИГЗ, Београд 1979, стр. 147.
27 Мајкл Розен, Достојанство: историја и значење појма, стр. 39.
28 О односу религије и морала у Кантовој филозофији види: Зоран Кинђић, Увод у фи-
лозофију религије, Досије студио – Филозофска комуна, Београд 2016, стр. 208–209.
29 Имануел Кант, Критика практичког ума, стр. 147. Исту мисао кенигсбершки
филозоф износи и на другим местима. Тако он тврди да је човек „на основу
аутономије своје слободе субјект моралног закона који је свет“, те услов да
се „субјект никада не употребљава само као средство, него једновремено као
сврха (...) с правом придајемо чак и божјој вољи“ (Исто, стр. 105).
44
на делу отелотворује могућност остварљивости поштовања моралног

закона.31 Но и према ономе ко је неморалан дужни смо да се односи-
мо са поштовањем, тј. да поштујемо његову личност. „Морални закон
је свет (неповредљив). Човек је, истина, доста не-свет, али му човеч-
ност у његовој особи мора бити света“.32 Уколико бисмо се са нипода-
штавањем односили према грешнику, оспорили бисмо му могућност
да се поправи, што је „неспојиво са идејом човека који као такав (као
морално биће) никад не може изгубити сваку обдареност за добро“.33
У речима кенигсбершког филозофа није тешко препознати одјек хри-
шћанског учења да човек као такав има бесконачну вредност, да осу-
ђујући и одбацујући грех не смемо са грехом одбацити и грешника.
Свест о томе да смо субјекти моралног закона, а поготово увере-
ње да се у деловању, упркос наших слабости и повремених падова, ипак
превасходно руководимо моралним законом, да предано извршавамо
своје дужности, испуњава нас осећањем самопоштовања, а самим тим
и узвишености. Имајући у виду „узвишеност и унутрашње достојанстве-
ност заповести дужности“34, Кант подсећа да управо док се добровољ-
но потчињавамо моралном закону „у исто време замишљамо извесну
узвишеност и достојанство у личности која испуњава дужности“.35 Ке-
нигсбершки филозоф о осећању самопоштовања особе која настоји да
ревносно испуњава своје дужности надахнуто пише: „Из нашег искреног
и тачног поређења с моралним законом (његовом светошћу и строго-
шћу) мора неизбежно следити права понизност: али из тога што смо
ми способни за такво унутрашње законодавство, што се (физички) чо-
век осећа примораним да у својој властитој особи поштује (моралног)
човека, следи уједно и уздизање и највеће самопоштовање као осећање
своје унутрашње вредности (valor) по којој се он ни по коју цену (pre-
tium) не може купити, те поседује неизгубљиво достојанство (dignitas
interna) које му улива поштовање (reverentia) према самом себи“.36
Нераскидива повезаност појмова моралности, светости, законо-
давства, аутономије, личности и достојанства у Кантовој филозофији,
31 Иако је и кенигсбершког филозофа красила честитост карактера, он не про-

пушта да укаже на неопходност поштовања других. Разлог је следећи: „Но,
ма колико ја био свестан да сам исто толико честит, поштовање остаје. Јер,
како је код човека свако добро непотпуно, то закон ипак, примером изражен,
увек сузбија мој понос, за што ми мерило даје човек кога видим пред собом,
чија нечеститост, ма колико му била својствена, мени није позната као моја,
дакле човек који ми се појављује у чистијом светлу“ (Исто, стр. 96).
32 Исто, стр. 105.
33 Имануел Кант, Метафизика морала, стр. 265.
34 Имануел Кант, Заснивање метафизике морала, стр. 69.
45
баш као и њихова усмереност ка трансценденцији, на уздизање ка ви-

шој, натчулној, интелигибилној сфери, условили су да достојанство
неизбежно прати осећање (само)поштовања и узвишености. Штавише,
управо то што поштовање каткад поприма и димензију страхопошто-
вања, сведочи о блиској вези морала и религије у Кантовом доживљају
света. Иако је настојао да строго појмовно изложи своје схватање мо-
рала, кенигсбершки мислилац посеже и за сликовитим појашњењем
онога што има у виду: „Величанство закона (једнаког оном на Синају)
улива страхопоштовање (не зазирање које одбија, не ни дружење које
позива на присност), које буди поштовање подређеног према запови-
једнику, и у том случају, пошто заповиједник столује у нама самим,
једно осјећање узвишеног у нашем сопственом одређењу, што нас више
привлачи него сва љепота“.37 Кантов метафизичко-егзистенцијални до-
живљај света, на коме иначе почива његова филозофија, лако наилази
на резонацију у свима којима је блиско његово искуство. Оно што је
испуњавало његову душу „увек новим и све већом дивљењем и страхо-
поштовањем“ били су, по речима кенигсбершког мислиоца, „звездано
небо изнад мене и морални закон у мени“.38 И заиста, свако од нас, суо-
чен са бесконачношћу универзума, осети се крајње сићушним и нева-
жним, и бива прожет језом претећег ништавила. Срећом, пошто има-
мо свест о моралном закону у нама, себе схватамо не само као пуко
физичко створење него и као личност, те смо у стању да се уздигнемо
изнад чулног света и доживимо себе као припадника натчулног све-
та, што ће у нама произвести осећање узвишености и самопоштовања.
Кант је итекако био свестан да је човек у исти мах и чулно и умно
биће. Иако није оспоравао право наше чулне природе на срећу, увек
је сматрао да она мора бити подређена нашој умној природи, из које
уосталом и извире наше људско достојанство. Уверен да се срећа не
сме изграђивати на уштрб нашег достојанства, Кант је истицао да човек
не сме да остварује своје циљеве „пузећи, ропски (animo servili), као да
тражи неку милост“. Наиме, као што је човекова дужност да унапређује
срећу других људи, тако „самопоштовање јесте дужност човека према
себи самом“.39 Из таквог става логично следе следеће препоруке, које
упркос свог историјског контекста свакако претендују на универзалну
вредност: „Немојте постати слуге људима. – Не допуштајте да други не-
кажњено газе ваша право“.40 Кенигсбершки филозоф такође опомиње
да не правимо дугове, да не примамо доброчинства без којих можемо,
37 Имануел Кант, Религија унутар граница чистог ума, БИГЗ, Београд 1990, стр. 23.
38 Имануел Кант, Критика практичког ума, стр. 174.
40 Исто, стр. 236.
46
да не будемо готовани и ласкавци, а поготово не просјаци, јер би све

то угрозило наше достојанство. Ако је човекова дужност да достојан-
ствено подноси не само физичку слабост41 него и телесни бол, тим пре
свако од нас мора у свом понашању да избегава сервилност и пузавост.
Кант опомиње да грађанска учтивост, коју је и сам неговао, никако не
сме да се изроди у пузавост: „Клањање и улагивање пред неким чове-
ком изгледа у сваком случају недостојно човека.“ Наиме, онај „ко од
себе начини црва, не може после тога да се жали што га газе ногама“.42
Наравно, кенигсбершки филозоф је итекако био свестан опа-
сности да човеково самопоштовање прерасте у надменост и охолост,
односно да се изобличи у гордост врлине. Охолост је, по Канту, „нека
врста пожуде за чашћу (ambitio), по којој ми од других људи тражимо
да себе саме у поређењу с нама омаловажавају“. Да је охолост порок
показује већ сама чињеница што охол човек „тражи од других пошто-
вање које он њима ипак ускраћује“43, чиме се огрешује о њих као o лич-
ности, који као сврхе по себи имају безусловну вредност.
Као што је познато, човек може бити охол због некаквог свог
преимућства у односу на друге људе, било да се ради о друштвеном
статусу, имовини, знању, телесном изгледу. Но најопаснија је охолост
која се тиче моралне и духовне сфере. Опасност која вреба особе које
стреме врлини и духовности је да постану горде, тако што ће се по-
редити са горима а не бољима од себе. Да је Кант итекакао свестан те
опасности сведочи његово уверење да гордост врлине наступа онда
када особа пропушта да своје понашање упореди са моралним зако-
ном, када не увиђа колико је бесконачно растојање између њене људ-
ске воље и свете воље чисто интелигибилних бића. Човек се, по Канту,
41 Иако стар и изнемогао, Кант се трудио да до краја сачува своје манире. Тако
је на девет дана пре смрти, једва стојећи на ногама, одбио да седне пре него
што то учини његов гост. Своје понашање, које је изненадило лекара, образло-
жио је на следећи начин: „Још нисам изгубио осећај за фино опхођење пре-
ма људима“ (Е. А. К. Вазијански, „Последње године живота Имануела Канта“,
у: Ко је био Кант?, Плато, Београд 2003, стр. 288).
42 Имануел Кант, Метафизика морала, стр. 237. У Кантовој педагогији нагласак
је на уобличавању моралног карактера детета. Да би се он уобличио, неопход-
но је да дете испуњава дужности према другима и према самом себи. Кениг-
сбершки филозоф истиче да човекова дужност према самом себи подразумева
да се „достојанство човечанства не пориче у својој рођеној особи“. Властито
достојанство поричемо уколико „чинимо неприродне грехе“ (Имануел Кант,
Спис о педагогији, Издање књижарнице Рајковића и Ђуковића, Београд 1922,
стр. 59), уколико чинимо оно што човека „понижава далеко испод животи-
ња“, ако лажемо и сл. По Канту, „ако човек пузи пред другима, увек им чини
комплименте, да би се таквим недостојним понашањем, као што се мисли,
улагао, и то је против достојанства човека“ (Исто, стр. 60).
43 Имануел Кант, Метафизика морала, стр. 266–267.
47
најбоље може заштитити од гордости тиме што ће сачувати понизност

пред светим, односно пред Богом.
Додуше, неке Кантове тврдње навеле су поједине интерпретато-
ре на помисао да је кенигсбершки филозоф у тој мери инсистирао на
човековом поносу и самопоштовању да је оспоравао став понизности
чак и у односу према Богу. Тако Розен пише: „Частан понос у нама
захтева да покажемо исправно самопоштовање и независност чак и у
односу на Бога“.44 Као аргумент он наводи Кантове речи: „Клечање
или бацање на земљу, чак и да бисте показали ваше поштовање небе-
ских предмета, противно је људском достојанству“. Иако је Кант сва-
како и у религијској сфери изричито био против клањања и клечања,
будући да је такво понашање наводно својствено искључиво поданич-
ком односу према Богу, то никако не значи да је био против било које
форме исказивања човекове понизности. Да бисмо до краја схватили
становиште које је заступао кенигсбершки филозоф, обратимо пажњу
на наставак реченице у којој Кант тврди да је противно људском до-
стојанству не само метанисање и клечање него и призивање небеских
ентитета „у присутним сликама“. Зашто? Зато што се ви „онда не по-
нижавате пред неким идеалом који вам представља ваш ум, него пред
неким идолом, који је ваша властита творевина“.45 Дакле, Кант не одба-
цује понизност у односу на Бога, уколико се она исказује у унутрашњо-
сти, у умној сфери на невидљив начин, као што је случај у умствено-
моралној религији, али је против спољашњег, чулног манифестовања
понизности, које је карактеристично за тзв. статутарне религије, у ко-
је он убраја и откривене религије.46 Идеал је наиме уман и невидљив,
док је идол чулан и материјалан. Кант сматра да они који на споља-
шњи начин испољавају понизност то чине на уштрб унутрашње пони-
зности. Мада понекад и то може бити случај, као што показује пример
фарисеја, ипак је сасвим неосновано његово уверење да то увек јесте
случај, да је метанисање као такво, као и поштовање икона, својствено
онима који се улагују Богу уместо да негују врлину.47 Канта је не само

46 Кант сматра да је природна, умствена религија супериорна у односу на обја-
вљене религије самим тим што божанске заповести изводи из универзалног
моралног закона. Уместо неслободног, поданичког односа који се од верника
захтева у видљивим црквама, Кант се залаже за невидљиву цркву, која окупља
све моралне слободномислеће људе.
47 Алудирајући на чувене Христове речи (Мт. 7, 13–14), Кант верницима који
се уздају у црквене обреде самоуверено поручује: „Узане двери и уски пут ко-
ји води у живот јесте онај доброг вођења живота; широке двери и широк пут
којим многи корачају јесте црква“ (Имануел Кант, Метафизика морала, стр.
143). Поистоветивши религију са моралом, он је превидео духовну димензију
48
просветитељско-рационалистичко редуковање религије на морал него

и дуалистичко супротставље чулне и натчулне сфере омело да схвати
да је човек јединствено психосоматско биће, у исти мах и емоционал-
но и вољно и интелектуално, услед чега се човеков религиозни дожи-
вљај неизбежно манифестује и на спољашњи начин. Као што показује
православна духовна пракса, између крајности прозаичног става особе
која негује тзв. умствено-моралну, априорно-природну религију, особе
која, лишена мистичког доживљаја Бога, одбија да се поклони, и еуфо-
рично-екстатичног понашања прелешћене особе, могуће је чулно ис-
казивање искрене духовне понизности. Уосталом сáмо Свето писмо на
више места показује да човек у сусрету са светим напросто није у ста-
њу да сачува усправан став, да је пред силином божанске или анђео-
ске појаве принуђен да ничице падне на земљу.48
Занимљиво је што Розен одмах након тврдње да кенигсбершки
мислилац сматра да је неопходно сачувати „самопоштовање и незави-
сност чак и у односу на Бога“, закључује да „Кантова идеја признава-
ња инхерентног достојанства моралности подржава строго егалитаран
– буржоаски (...) концепт части“49, сасвим супротан од аристократског,
који негује статусну хијерархију. И заиста, ако човек чак и у сфери ре-
лигије мора да одбаци пуки поданички статус као недостојан умног
бића, онда се подразумева да ни у друштвеној сфери не сме да буде
пуки поданик, већ треба да се потруди да постане самосвесни грађанин.
Егалитарна црта у погледу достојанства наслућује се и у Канто-
вој тврдњи да исти морални закон важи за сва интелигибилна бића, да
ни Бог не сме поступати са човеком као пуким средством. Но ипак не
смемо губити из вида да је Кант, за разлику од модерних филозофа,
ипак сачувао свест о духовној хијерархији. Човек се по достојанству
не може мерити са чистим интелигибилним бићима, поготово не са
Богом. Уосталом човеково достојанство извире из његове припадно-
сти ноуменалној сфери. Наиме, захваљујући управо томе што је човек
умно и морално биће, он поседује достојанство. А како је моралност
у Кантовој филозофији поистовећена са светошћу, следи да је заправо
светост извор достојанства.50
религије, а самим тим и значај Цркве као мистичког тела Христовог. Кант
очито, због свог протестантско-рационалистичког схватања религије, није био
свестан помоћи коју Црква посредством својих Светих тајни пружа човеку на
његовом духовном путу.
48 Види на пример: Дан. 8, 17; Отк. 1, 17.
50 Розен с правом истиче да је „Кантова филозофија морала с њеним истицањем
’неповредиве светости’ човештва и првенства поштовања (...) за човештво у нама
далеко од сасвим секуларне“ (Исто, стр. 133).
49
IV
Ако је светост као темељ достојанства сачувана и у Кантовој фи-
лозофији, онда се у тумачењу људског достојанства с пуним правом
можемо обратити религији, у којој достојанство несумњиво почива на
светости. Будући да највише достојанство припада Богу, с правом се
може закључити да неко поседује достојанство сразмерно томе колико
наликује Богу. Свакако није случајно што Бог свима поручује: „Будите
свети, јер сам ја свет“ (3. Мојс. 19, 2). По светим оцима, само човек, бу-
дући да је круна стварања и има нарочиту мисију обожења свеколике
творевине, заправо поседује царско, свештеничко и пророчко досто-
јанство.51 Тумачећи библијско учење о стварању, Св. Григорије Ниски
каже да је човек створен тек шестог дана, „не зато што је као презрени
био одбачен међу последње, него зато што је призван да одмах поста-
не цар свему, што му је потчињено“.52 Човекова величина није у томе
што се у њему као у микрокосмосу огледа макрокосмос, већ „у томе
да буде по образу природе Створитеља“.53 Наиме, уколико се не би су-
штински разликовао од чулне творевине, чак и као жижа и огледало
света човек не би имао право на највиши статус. Анђели би као бесте-
лесна умна бића тада свакако имали веће достојанство. Иако се свети
оци делимично разилазе по питању наликовања анђела Творцу, те неки
сматрају да су и они створени по образу Божијем, док други то оспо-
равају54, сама чињеница да је предвечним Божијим планом било пред-
виђено да се Логос отелотвори у човечијем телу говори у прилог већег
човековог достојанства. Свакако није случајно што се у Светом писму
каже да је Бог целокупну творевину, и чулну и натчулну, током првих
пет дана стварања уводио у постојање напросто изрицањем стваралач-
ких речи „Нека буде“, док је стварању човека, очито због неког вео-
ма важног разлога, претходило предвечно саветовање Свете Тројице.55
51 Свети оци сматрају да човек, попут Христа, за разлику од анђела, има тро-
струко достојанство цара, свештеника и пророка. Види: Михаил Кардамакис,
Православна духовност, Манастир Хиландар 2005, стр. 99–101.
52 Св. Григорије из Нисе, „О стварању човека“, у: Господе, ко је човек?: православ-
на антропологија и тајна личности, прир. Јован Србуљ, Православна мисио-
нарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд 2003, стр. 11.
54 Мада допушта могућност да су и анђели створени по Божијем лику, Св. Јо-
ван Дамаскин истиче да је ипак „људско биће већма него анђели по лику Бо-
жијем“ зато што људска душа „влада телом, оживљава га и покреће“ (Ендрју
Лаут, Свети Јован Дамаскин, Мартириа, Карловац – Београд 2010, стр. 178).
Слично мисли и Св. Григорије Палама. Уп. Владимир Лоски, Оглед о мистич-
ком богословљу Источне цркве, Манастир Хиландар 2003, стр. 91.
55 Божије речи „Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (1.
Мојс. 1, 26), свети оци тумаче као предлог који је Отац упутио Сину и Духу
50
Разлог је, по свему судећи, био мисија од космичког значаја која

је намењена човеку – мисија сједињења земље и неба, односно обожења
целокупне твари.56 Иако се у Библији додуше каже да је човек створен
„мало мањим од анђела“ (Пс. 8, 5), никако не смемо превидети изузетно
значајно прецизирање – „привремено мањим од анђела“ (Јевр. 2, 7). Те
речи сугеришу не само да се човек може изједначити са анђелима него
да их чак може и надмашити. Као дато биће човек је, наиме, мањи од
анђела, али као задато биће човек је заправо потенцијално већи. По-
тенцијална величина човека састоји се у његовој могућности да се обо-
жи. За разлику од анђела којима је додељен статичан задатак да славе
Бога, да се старају о одржавању творевине, да буду Божији гласници
и служе човеку57, човек има потенцијал да се уподоби Богу, да поста-
не бог по благодати. Самим тим што је динамичне природе, што је не
само дат него и задат58, човек је био предмет зависти појединих анђела,
који су због тога пали, изменивши своју светлу природу у мрачну де-
монску, услед чега су се лишили свог првобитног достојанства.59 Опи-
сујући разлог пада појединих анђела, који се делимично разликује од
оног који се уобичајено наводи60, Св. Григорије Ниски каже да је „свака
анђелска сила снабдевна не само влашћу над свиме него и некаквом
енергијом која све одржава у постојању“. Но када је „као изображење
вишње Силе, створена земна твар, односно живо биће – човек“, ан-
ђео коме је поверена земља, запао је у „страст зависти“, изобличивши
Светом. У стварању човека учествују сва Света Тројица, а Божији лик по коме
је човек створен је заправо Христов лик.
56 Уп. Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне цркве, стр. 86–87.
57 Анђели су „духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслије-
дити спасење“ (Јевр. 1, 14). Осврћући се на созерцање да је „Бог све створио
ради човека, па чак и самим анђелима одредио да му служе“, старац Јосиф
Исихаста ускликује: „Какво је достојанство, каква је величина, какво је велико
предодређење човека, тог даха Божијег!“ (Старац Јосиф Исихаста, Изложење
монашког опита, Задужбина Светог манастира Хиландара 2011, стр. 63).
58 Тумачећи причу о стварању човека, eп. Атанасије примећује: „У првом кази-
вању о Откривењу, каже се: Бог рече – да створимо човека ’по Нашем лику
и подобију’, ’по слици и по потпуном усличењу Нама’. Али се у стиху даље
каже: ’И створи Бог човека, по лику Своме створи га’ (Пост. 1, 27). Не каже
’и по подобију’. У том различитом казивању од Божије намере и назначења, до
стварања и остварења тога, сви Светитељи су видели назнаку динамике чове-
ка“ (Еп. Атанасије Јевтић, Од Откривења до Царства Небеског, Братство Св.
Симеона Мироточивог, Врњачка Бања – Манастир Острог – Манастир Твр-
дош, Требиње 2010, стр. 107).
59 Св. ап. Јуда каже да је Бог „анђеле који не одржаше своје достојанство, него
напустише своје боравиште, оставио (...) за суд великог Дана у оковима вјеч-
ним под мраком“ (Јд. 1, 6).
60 Најчешће се као разлог Луциферовог пада са небеских висина наводи његов
дрска жеља да се изједначи са Творцем. Види: Ис. 14, 12–14.
51
своју некада добру природу. Видевши да је у човеку „присутна богоо-

бразна лепота умне природе“, анђео „коме беше поверена власт над
земаљским простором, сматрао је то увредом, и није прихватио да се
из њему поверене природе укаже нeкаква суштина која ће се уподо-
бити најузвишенијем достојанству“.61 Његова завист довела га је „до
крајње границе злобе“, тако да ће убудуће своје од Бога дароване мо-
ћи користити да обмањује, заводи и упропаштава људе.62
Иако човек има царско, свештеничко и пророчко достојанство
због тога што је створен по образу Божијем, иако има потенцијал упо-
добљавања Богу, он лако може да изгуби своје достојанство уколико
се окрене злу и грехом изобличи своју првобитну природу. О разло-
зима пада првосазданог човека Св. Григорије Ниски каже: „Оснажен
божанском благодаћу, човек је имао високо достојанство, будући да
је постављен за цара над земљом и над свиме што је на њој; био је ле-
пог изгледа, пошто је представљао одраз првосаздане лепоте; био је по
природи бестрасан пошто је представљао подобије Бестраснога; био је
пун слободе (пред Богом) пошто се лицем у лице наслађивао божан-
ском појавом“.63 Киптећи од зависти због Адамовог наликовања Богу,
и гневан што је упропастио своју анђеоску природу, Сатана је тражио
начин како да науди човеку. Пошто је Адам био испуњен Божијом бла-
годаћу, Сатана је настојао да га „удаљи од силе Божије која га осна-
жује, како би га учинио подложним свом утицају“.64 По светоотачком
тумачењу, Адам и Ева су лишени божанске благодати након што су
лакомислено прихватили лукав Сатанин савет да се оглуше о Божије
заповести и сами потраже пречицу ка обожењу.65 Првородни грех је
учинио људе смртним. Но иако су се људи показали недостојним свог
царског достојанства, Бог их није оставио на цедилу, већ им је послао
61 Св. Григорије Ниски, Догматски списи, Беседа, Нови Сад 2016, стр. 277.
62 У исламу је присутан мотив кажњавања Иблиса (Сатане) зато што је одбио да
се поклони човеку као Божијем намеснику. Уверен да је, самим тим што је
створен од ватре, супериоран у односу на оног кога Алах „од глине и праха
земаљског бјеше зготовио“ (Walter Beltz, Mitologija Kur’ana, Grafički zavod Hr-
vatske, Zagreb 1982, стр. 141), Иблису је због непослушности додељена улога
да буде господар пакла. Сличан мотив се јавља и у оквиру јеврејске традиције.
Тако се у једном апокрифу каже да је Бог „окупио анђеле да се диве његовом
делу и наредио им да се поклоне њиховом млађем људском брату“. Сатана је
одбио да послуша Бога, рекавши: „Зашто ме примораваш? Ја се нећу клања-
ти млађем и мање вредном од мене. Ја сам старији, он треба мени да се кла-
ња!“ (Елејн Пејгелс, Порекло Сатане, Рад, Београд 1996, стр. 41).
63 Св. Григорије Ниски, Догматски списи, стр. 279.
64 Исто, стр. 280.
65 У црквеној песми пречица је поистовећена са лажним обожењем: „Адам за-
желевши лажно обожење, изгубио је истинско обожење“ (Еп. Атанасије Јев-
тић, Од Откривења до Царства Небеског, стр. 119).
52
у помоћ свог јединородног Сина, који ће се оваплотити у људском об-

личју и преузети на себе грехе света. Будући да је Бог постао човек да
би човек постао бог по благодати, само онај ко позитивно одговори на
Божији позив и одлучи се на мукотрпни пут уподобљавања Праобра-
зу, тј. Христу, биће у стању да поврати своје изгубљено достојанство.66
Да би повратио своје достојанство, односно божанску благодат
коју је поседовао Адам пре изгнанства из раја, човек најпре треба да је
свестан потенцијала који има у себи, као и властитих слабости. „Човек
је и велики и мали; он је обдарен посебним достојанством и ништаван;
он је предодређен за славу и у себи носи њен залог, док је, истовре-
мено, потчињен хиљадама страсти“.67 Будући да је распет између свог
узвишеног назначења и своје пале, страсне природе, а нема довољно
снаге да се сам избори са злом у себи и око себе, за човека је најбоље
да се обрати Богу за помоћ. Тек уколико одустане од свог гордог става
и лажног уверења да је нешто значајно, да може сам себе да оствари68,
тек уколико се понизи пред Богом, биће у стању да уз Божију помоћ
обнови достојанство своје изворне природе. Док је онај који настоји
да се сам уздигне лишен Божије помоћи, оног ко себе унижава Бог уз-
диже. Наизглед парадоксално, управо онај ко одустаје од себе, тачни-
је од свог ега, остварује себе и удостојава се да у њему пребива Бог.
Као што је свако од нас дужан да поштује Божији лик у себи, тако
је дужан да поштује Божији лик и у ближњем, без обзира на то да ли
66 „Са достојанством свештеника, пророка и цара човек учествује у кенотичкој

делатности Христовој и постаје Божији сарадник у управљању светом“ (Миха-
ил Кардамакис, Православна духовност, стр. 99). Човек има свештеничку улогу
зато што посредује између Бога и света, пророк је зато што „свет и бесловесну
творевину подсећа на њен призив и назначење“ (Исто, стр. 100), а „цар, госпо-
дар света стога што познаје, именује и поседује свет“. Важно је истаћи да цар-
ско обележје човека „нема везе са световним значењем подјармљивања и поро-
бљавања, власти и насиља“. Напротив, оно се „изражава у очинству и љубави,
раду и болу, што је једини пут истинског царевања“. Уместо да буде схваћено
као пука привилегија, „управљање светом претпоставља власт над самим собом
стога што царско достојанство има подвижнички карактер“ (Исто, стр. 101).
67 Кипријан Керн, „Антропологија Светог Григорија из Нисе“, у: Господе, ко је
човек?: православна антропологија и тајна личности, стр. 78.
68 Ренесанса је донела идеју да човек може да се оствари сопственим трудом,
без ослањања на Бога. Штавише, езотеричари верују да њихове псеудодуховне
праксе нису само од велике помоћи у нечијем индивидуалном преображају
него и да пресудно доприносе усавршавању самог космоса. Циљ алхемичара
је „ослобађање људске душе и оздрављење Козмоса“. Они су сматрали да могу
чак да спасу свет тиме што ће убрзати трансформацију свих елемената при-
роде у злато. Негујући погрешно уверење да је Христова мисија била ограни-
чена само на спасење човека, микрокосмоса, „алкемичар машта о томе спа-
се Свијет у његову тоталитету“ (Mircea Eliade, Kovači i alkemičari, Zora, Zagreb
1982, стр. 242), тј. макрокосмос.
53
је неко тај лик због свог греховног живота затамнио или изобличио.69
Иако смо дужни да одбацујемо грех, никако не смемо да одбацимо гре-
шника, будући да је и он створен по образу Божијем, те постоји макар
мала могућност да се покаје и преобрази. Гажење људског достојанства
противно је хришћанском духу, чак и када се ради о највећим злочин-
цима. За разлику од казнене праксе древног Рима, који је од бездушног
и понижавајућег погубљења, као што је оно распињањем на крсту, изу-
зимао само своје грађане, хришћанство у погледу кажњавања заступа
егалитарну и хуману позицију, што је у наше време у европским зе-
мљама довело до укидања смртне казне чак и за највеће злочинце.70
V
Након што смо размотрили хришћанско становиште о људском
достојанству, које се темељи на веровању да је човек створен по облич-
ју Божјем, осврнимо се укратко на савремене покушаје проширива-
ња појма достојанства на животиње и биљке. Ти покушаји карактери-
стични су пре свега за оне који заступају еколошку позицију. По њима,
бездушна експлоатација природе почива управо на томе што се мо-
рално достојанство приписује искључиво човеку, док је према свеко-
ликом осталом бивствујућем допуштено одношење као према пуком
средству. Након што је појам моралног достојанства најпре проширен
тако да обухвата и још нерођене људе, у еколошкој етици кандидатура
„за морално достојанство укључује животиње, биљке и врсте; природ-
не објекте као што су планине, реке и области дивљине; па чак и саму
планету Земљу“.71 Они који се залажу за права биљака и животиња као
аргумент за признавање њиховог моралног достојанства наводе да су та
бића способна да пате.72 Критичари антропоцентристичке етике су од
става страхопоштовања према свему живом, којим се признаје светост
69 Самопоштовање подразумева поштовање не свог ега, већ Божијег образа у нама.

Отуда савет великог руског светитеља гласи: „Поштуј себе као лик Божији,
и запамти да је тај лик – духовни, ревнуј за извршење заповести Божијих, које
у теби васпостављају подобије Божије. Буди крајње опрезан да не нарушиш
и најмању заповест Божију, јер ово нарушавање уништава подобије Божије
у нама и приближава нас подобију ђавола“ (Св. Јован Кронштатски, Мој жи-
вот у Христу, II, Православна мисионарска школа при храму Светог Алек-
сандара Невског, Београд 2011, стр. 218–219).
70 Додуше, током средњег века, упркос неупоредиво већег друштвеног значаја
хришћанства него што је то данас, у многим западноевропским земљама смрт-
на казна подразумевала је претходно мучење и черечење. Обично одсецање
главе сматрано је за велику милост указану особи која је осуђена на смрт.
71 Џозеф Р. де Жарден, Еколошка етика: увод у еколошку филозофију, Службени
гласник, Београд 2006, стр. 177.
72 Још је Џереми Бентам (Bentham) наговешатавао да ће доћи дан када ће чо-
век морати да напусти тирански однос према животињама. Основ за нечије
54
сваког облика живота73, дошли до уверења дубинске екологије о био-

центричној једнакости свих створења, чиме се оспорава право човека
да себе сматра вишим од других форми живота, и самим тим да дру-
га створења третира као пука средства. Занимљиво је да је у основи
овог савременог еколошког становишта пантеистички поглед на свет.
Ослањајући се на далекоисточна и езотеријска учења о светости жи-
вота као таквог, заступници дубинске екологије радикализују критику
антропоцентризма, те тврде да је свака хијерархија недопустива.74 Није
тешко уочити да се пантеизам дубинске екологије суштински разли-
кује од далекоисточног, у коме није свеједно о којој форми живота се
ради. Наиме, сходно њиховом учењу о реинкарнацији, све што посто-
ји напредује од најпростијег, најмање свесног облика живота ка оном
у коме ће се једном одиграти просветљење. Предуслов просветљења је
да душа за то буде духовно спремна, тако што ће се током дугог ево-
лутивног процеса, захваљујући најразличитијим поучним искуствима
у низу инкарнација, постепено успињати ка све вишим формама све-
сти. Иако бисмо могли помислити да је за далекоисточне религије бо-
жански начин постојања виши од људског, и у хиндуизму и у будизму
постоји веровање да је, ма колико су богови моћнији од људи, ма ко-
лико дуго живели, њихов облик живота инфериоран у односу на људ-
ски.75 Разлог је једноставан – само у људској форми живота неко се
може просветлити. Дакле, упркос далекоисточном учењу о симпатијској
поштовање неће бити у томе што неко поседује разум и моћ говора већ у томе
што може да пати.
73 Алберт Швајцер (Schweitzer) је свој мистички доживљај света формулисао на
следећи начин: „Ја сам живот који хоће да живи, усред живота који хоће да
живи“ (Albert Schweitzer, Out of My Life and Thought, Holt, New York 1990, стр.
130). Из тог доживљаја произашао је својеврсни етички мистицизам: „Етика се
састоји у мом доживљају унутрашње присиле да се према сваком животу од-
носим са истим поштовањем као и према сопственом животу“ (Albert Schwe-
itzer, The Philosophy of Civilisation, Prometheus Book, Amhert 1987, стр. 309).
74 Неки од њих, залажући се за тобожњу еколошку правду, склони су не само
равнодушности према судбини људи него и мизантропији. Тако је Едвард Еби
(Abbey) изјавио „да би радије убио човека него змију“ (Џозеф Р. де Жарден,
Еколошка етика: увод у еколошку филозофију, стр. 352).
75 По индијским веровањима, иако њихови богови живе милионима година и ужи-
вају у блаженом стању, они ипак нису не само просветљени него чак ни бесмрт-
ни. Свој блажени божански статус заслужили су било племенитим понашањем
и добрим делима, било испијањем соме и жртвовањем, било испосништвом,
али како се енергија заслуга временом неизбежно троши тако и њима прети
опасност да у далекој будућности изгубе свој статус. Њихово трајање, ма ко-
лико било дуго, поготово мерено људским мерилима, зависи од енергије коју
примају посредством жртви које им људи приносе. Љутња богова на људе због
пропуштеног жртвоприношења, која често резултира и суровим кажњавањем,
потиче управо из страха од губитка енергије која им омогућава продужавање
трајања у блаженом божанском начину постојања.
55
повезаности свеколиког бивствујућег и залагању за став ненaсиља пре-

ма свему што постоји, у еволуцији свести ипак постоји хијерархијска
лествица постојања, а највише достојанство заправо припада човеку.76
Подсетимо да већина гностика, који попут далекоисточних рели-
гија негују учење о реинкарнацији, сматра да човек поседује нарочи-
то достојанство. Проблем је, по њима, што је човек заборавио на сво-
је изворно достојанство, те у свету живи на крајње недухован начин,
обузет бригом за тело, које је заправо тамница његове душе (божанске
искре). Услов човековог ослобађања и враћања његовог изгубљеног до-
стојанства је присећање оног што он изворно јесте. У Химни о бисеру
каже се да је неки принц заборавио не само оно што тражи у свету него
и своје племенито порекло. И ко зна колико би дуго био у ропству, не-
свестан свог правог идентитета, да није добио писмо од родитеља, које
је уснулом принцу помогло да се сети свог порекла и своје мисије.77
Иста симболика заборава свог истинског идентитета (atman), пребива-
ња у стању уснулости због фиксираности за привидан свет и погрешног
поистовећивања са егом, карактеристична је и за индијску духовност.
VI
На основу свега реченог нема сумње да човек као такав, будући
да је личност, сврха по себи, икона Божија, поседује достојанство ко-
је не би смело да буде угрожено. Ипак, сви знамо да се то дешава, да
мучитељи у настојању да сломе човека најчешће насрћу на његово до-
стојанство. Као што показује пракса концлогора, онда када појединац
буде унижен до пуког броја и утопљен у безличну масу, много лакше
је џелатима да изврше његову ликвидацију. Но с друге стране, управо
су логори, у којима су људи често били подвргнути зверском мучењу,
жива и речита сведочанства да су свете особе у стању да чак и у најек-
стремнијим случајевима сачувају своје достојанство. Као што показу-
је хришћанска мартириологија, достојанствено страдање хришћанских
76 Будине (Buddho) речи саме по себи довољно говоре: „Чак и богови завиде они-
ма који су пробуђени а не заборавни, који су у мисли задубљени, који су мудри
и радују се у одмору повлачења од свијета“ („Dhammapada“, у: Хиљаду лотоса:
антологија индијских књижевности од најстаријих времена до 17. стољећа, прир.
Весна Крмпотић, Нолит, Београд 1973, стр. 211). Ма колико се могла чинити
привлачном идеја дубинске екологије о потреби поштовања достојанства све-
колике творевине, не смемо губити из вида да је често брига за судбину пла-
нете Земље скопчана са спремношћу да се хладнокрвно елиминише већи део
„безвредне“ људске популације. Нажалост, у настојању да се дође до оптимал-
ног броја људи на Земљи, до тзв. златне милијарде, већ се увелико спроводе
планови о смањењу броја људи (заражене вакцине, ГМО и сл).
77 Види: Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, 1–3, Бард-фин,
Београд – Романов, Бања Лука 2003, стр. 298–299.
56
мученика, који нису преклињали за милост, већ се молили за своје му-

читеље, било је толико упечатљиво да су многи, задивљени њиховим
примером и свесни да се таква страдања не могу поднети без Божије
помоћи, постајали хришћани. Достојанствен став хришћанских муче-
ника понекад би доводио и до унутрашњег слома оних који демонски
уживају у злу, те се дешавало да мучитељи полуде.78
VII
Након што смо констатовали да је најдубљи темељ човековог
достојанственог понашања потенцијална светост његовог бића, освр-
нимо се укратко на проблем еутаназије, тим пре што се и заступници
и противници права на еутаназију позивају управо на људско досто-
јанство. Но док заступници еутаназије сматрају да човек као аутоном-
но биће има суверено право да оконча свој живот пре него што због
физичке немоћи сасвим изгуби могућност достојанственог понашања,
противници еутаназије подсећају да је извор човековог достојанства
заправо Бог, те отуда човек нема право да самовољно располаже жи-
вотом који му је дат од Бога.79 За разлику од секуларних мислилаца,
који једнострано глорификују принцип слободе, који су усредсређени
78 Поучан је пример људском логиком необјашњивог понашања Св. Вукашина из

Клепаца током зверског мучења којем је подвргнут у усташком логору Јасе-
новац пре погубљења. Усташки злочинац Жиле Фригановић, који је убедљиво
водио у демонском такмичењу ко ће заклати више логораша, наједном је ви-
део необичног старца „како спокојна лица и с неким недокучивим миром на
лицу посматра клање своје Православне сабраће“, мирно чекајући да и сам
дође на ред. Фригановић је, „решен да му разбије тај мир и спокојство“ и да
га понизи, од Вукашина захтевао да викне „Живио Павелић“, али старац је то
ћутке одбио. Изнервиран његовим необјашњивим спокојством, кољач му је,
пун демонског гнева, „ножем сјекао једно по једно ухо и нос“, претећи да ће
му ископати срце из груди уколико не послуша. Св. Вукашин је на то, зраче-
ћи небеским миром, спокојно узвратио: „Само ти, дијете, ради свој посао.“
Достојанствено држање Великомученика толико је разбеснело убицу, да му је
„у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га но-
гама сјурио у јаму“ (Књигољубац, Како се прелази из смрти у живот: умирање
несветих и светих, Верско добротворно старатељство при храму Светог Алексан-
дра Невског, Београд 2015, стр. 331–332). Достојанствено држање светог чове-
ка довело је до психичког слома усташког злочинца и он је, упркос убедљивом
вођству, поражен у демонском такмичењу, након чега је и психички оболео.
79 Розен с правом примећује да би Кант био против права на еутаназију. Наиме,
за кенигсбершког филозофа, аутономија подразумева повиновање моралном
закону који човек као умно биће сам себи прописује, а никако не значи да
људи „имају суверену моћ да својим животом располажу по сопственом на-
хођењу“ (Мајкл Розен, Достојанство: историја и значење појма, стр. 106). Док
је Кантов појам аутономије још увек везан за светост, макар то била само она
моралног закона, за савремене секуларне мислиоце аутономија је поистове-
ћена са човековом апсолутном слободом располагања сопственим животом.
57
искључиво на човеков лагодан овострани живот80, који би да избегну

патњу, хришћани сматрају да су сви људи заправо путници на земљи,
те да отуд патње које човек достојанствено, без роптања подноси, за-
право имају дубљи смисао, јер чисте његову душу и помажу му да за-
служи боље онострано боравиште.
Као што наведени пример различитог става према еутаназији
савремених секуларних мислилаца, Канта и хришћанства показује да
се позивањем на људско достојанство могу заступати дијаметрално су-
протне позиције, тако досадашње разматрање, бар се тако надамо, све-
дочи да онај који даје предност духовном и моралном у односу на ма-
теријално не само дубље сагледава људско достојанство него је шта
више у стању и да га својим понашањем отелотвори.
У расветљавању различитог приступа разумевања темеља људ-
ског достојанства Пика дела Мирандоле, који је претеча модерног се-
куларног става, Канта и хришћанства, биће нам од помоћи и кратак
осврт на њихов став према гордости. Док секуларна, поготово атеи-
стичка позиција, нема ништа против гордости, већ је у неку руку чак
и промовише, као што је већ показано на примеру чувеног ренесан-
сног мислиоца који се залагао за човеково првенство, Кант је изричи-
то против ње. Иако и сам често истиче неопходност да човек развије
све своје обдарености, он не пропушта да упозори на опасност од др-
ског стављања Икарових крила81. Уколико човек наруши став страхо-
поштовања према Богу, уколико умисли да може да се исувише при-
сно опходи са Творцем, његов пад је неминован.
Међутим, ни код самог Канта није сасвим отклоњена опасност
од гордости. О томе сведочи његово одбацивање свега оног што би се
у религијској пракси, бар по њему, могло оквалификовати као подани-
штво, као што су на пример матанисање и клечање. Но ако је поносан
грађански став прихватљив у световној сфери, ако човек има права да
се брине о свом угледу и части, у духовној сфери напредак је лимити-
ран све док се човек добровољно не унизи, док својим смиреноумљем
По Канту, самоубиством се човек огрешује о дужност према себи, третирају-

ћи властиту личност као средство а не као сврху.
80 Кант је уверен да живот треба чувати чак и онда када у њему више нема ни
трунке задовољства: „Principium дужности према себи не састоји се у самоу-
гађању већ у самопоштовању; то јест, наши поступци морају бити у складу са
достојанством човештва. (...) Свим дужностима према самом себи лежи у осно-
ви извесно частољубље, које се састоји у томе да човек самог себе цени, и у
својим властитим очима није недостојан, да се његови поступци подудара-
ју са човечношћу“ (Immanuel Каnт, Vorlesungen über Moralphilosophie, Bd. IV,
Erste Hälfte, у: Kant’s gesammelte Schriften, Bd. XXVII, Walter de Gruyter & Co.,
Berlin 1974, стр. 347).
81 Уп. Имануел Кант, Ум и слобода, стр. 151.
58
не буде у стању да подражава бесконачно Христово смирење. Подсе-

тимо, Христос се, ради исцељења, оживотворења и обожења палог чо-
века и читаве твари, привремено одрекао свог небеског положаја, ова-
плотивши се у људском телу, у неугледном обличју слуге. Штавише,
уместо да с висине посматра драму света, пристао је да искуси крајње
понижење срамном смрћу на крсту.82
За разлику од Канта, који сматра да човек има право да штити
своје грађанско достојанство, да тежи угледу и части, хришћанство
велику пажњу поклања разликовању спољашњег и унутрашњег досто-
јанства. Оно је свесно да нечијем поносном ставу прети опасност да
прерасте у охолост и надменост уколико таква особа сувише пажње
посвећује свом друштвеним статусу, уколико се претерано стара о спо-
љашњем манифестовању свог достојанства. Штавише, хришћанство,
попут других духовних традиција, сматра да је пут ка сагледавању вла-
ститог царског достојанства управо у понизности пред Богом, одно-
сно у сагоревању властитог ега.83 Док је некад Савле, будући апостол
Павле, још увек био само поносни фарисеј који је ревновао за отачко
предање, не само што је био далеко од Истине него је Њу чак и про-
гонио. Ма колико осећао понос што припада изабраном народу, што
је уважени фарисеј, што је његово име царског порекла (Саул је први
јеврејски цар), он још увек није био свестан свог унутрашњег достојан-
ства. Тек када се до краја понизио пред Богом, кад се покајао и преу-
мио, што је резултирало његовим новим, преиначеним именом Павле
(Мали), у пуној мери је искусио достојанство и величину човека. Има
ли већег достојанства за човека од тога да буде храм Духа Светог, да
се охристови, да у њему пребива Бог?84
82 Христос је „себе понизио узевши обличје слуге, постао је истовјетан људима. (...)
Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2, 7–8).
83 „На небо се не може попети световним узвисавањем него духовним снисхо-
ђењем“ (Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу: разговори са старцем Пај-
сијем Светогорцем о спасењу у савременом свету, Православна мисионарска
школа при храму Светог Александара Невског, Београд 2011, стр. 410). Раз-
лог наизглед суровог и неправедног подвргавања искушеника непрестаним
прекорима, увредама и понижавањима није недостатак човечности духовни-
ка, већ настојање да се таквим поступањем разгради стари човек. Сећајући
се својих искушеничких дана, старац Јефрем каже да су му похвале које су
долазиле са стране заправо духовно штетиле, док му је строгост његовог ду-
ховног учитеља помагала: „Он ми је непрестано приговарао, прекоревао ме
и понижавао. Знао је да ћу једино од грдњи и укора задобити духовну корист,
јер се ономе који то трпи урушавају гордост и сујета, и он на крају задобија
венце“ (Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац Јосиф Исихаста,
Верско добротворно старатељство при храму Светог Александра Невског, Бео-
град 2014, стр. 238).
84 Апостол Павле не само што је узнет до трећег неба (2. Кор. 12, 2–4) него је ис-
кусио пуноћу благодати Светог Духа. Када? Онда када више није било њега,
59
Рецимо, на крају, да се духовна позиција суштински разликује од

световне готово у свему, па и у погледа достојанства. Док световна по-
зиција обраћа пажњу на то шта ће о нама рећи људи, какав ће нам бити
друштвени статус, духовна позиција је окупирана тиме шта о нама ми-
сли Бог. Монашка пракса сведочи о томе да тек онај ко се до краја по-
низи, ко је спреман све да истрпи, да одустане од себе и буде попут
крпе коју сви газе85, заслужује божанску милост и стиче не само истин-
ску свест о свом изворном људском достојанству него и могућност да
га обнови. Дакле, одустајање од привидног спољашњег достојанства је
пут ка досезању истинског достојанства, односно светости, поседовања
пуноће божанске благодати.86 Ако је Бог носилац највишег достојан-
ства, онда се и степен нечијег достојанства може процењивати сходно
томе колико се неко уподобио Богу.
Zoran Kinđić
ON THE FOUNDATION OF HUMAN DIGNITY
Summary
Trying to understand the foundation of human dignity, the author discus-
ses the viewpoints of Pico della Mirandola, Kant and Christianity. According to
the Renaissance thinker, the human dignity comes from the possibility that he,
in contrast to other beings, only by himself can both make and form himself.
Rejecting the Christian humility, Pico della Mirandola thinks that man, since he
када је испуњен благодаћу Светог Духа констатовао: „А живим – не више ја,

него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Могло би се рећи да је у духовном
смислу био мали док је носио велико име (Савле = Саул), да би тек након што
је понео скромно име Мали (Павле = Паул, Paulus), постао духовно велики.
85 Будући да спокојно трпљење понижења и неправди помаже сагоревању нашег
старог ја, поједини подвижници су спокојно подносили вређања, подсмевања,
као и лажне оптужбе против себе. Своју духовну величину неки од њих крили
су од других преузимањем на себе изузетно тешког подвига јуродивости.
86 Иако су често у ритама, светитељи, због свог унутрашњег достојанства, оста-
вљају на људе изузетан утисак. Наведимо како је будући старац Јефрем дожи-
вео први сусрет са својим будућим духовним учитељем. Иако старац Јосиф
Исихаста „уопште није марио за свој телесни изглед, његова појава одисала је
неком чудном благодаћу, нечим величанственим и блиставим, као да се нала-
зите у присуству цара“ (Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац
Јосиф Исихаста, стр. 224). Нагласак његовог духовног учитеља био је управо
на обнови изворног људског достојанства: „Не сматрај себе човеком ако ниси
задобио благодат. Ако немамо благодати, ми људи смо се узалудно рађали на
свет“ (Старaц Јосиф Исихаста, Изложење монашког опита, стр. 51).
60
cannot accept to be the second in anything, only by himself can rise even above
the angels. Although the modern idea of selfcreation is partly present in Kant’s
philosophy too, the German philosopher thinks that the foundation of human
dignity lies in man’s personality, in fact that he is purpose by itself and moral
being. Convinced that the dignity is connected with the sphere of morality, Kant
claims that sanctity of moral law is transfered to man who as a rational being is
the subject of the moral law. If the sanctity as the foundation of dignity is preser-
ved even in Kant’s philosophy, it is quite expected that in religion human dignity
lies in the measure he is like God. In contrast to Kant, who narrows religion to
morality, Christianity claims that the human dignity comes from the fact that he
is created in the image of God. Since man is both given as image of God and can
be improved as likeness to God, he has the dignity in the measure he is like God.
Key words: dignity, personality, morality, autonomy, sanctity
Zima, ulje na kartonu, 65 x 47 cm, 1924/25.
61
Hereticus, 3–4/2017 Duška Franeta
UDK 340.12
177.1.026.4
Duška Franeta
Fakultet za pravne i poslovne studije
dr Lazar Vrkatić, Novi Sad
LJUDSKO DOSTOJANSTVO I PROBLEM

NEPRIKOSNOVENOSTI U PRAVU.
Uporišta neprikosnovenosti i jedan noviji pristup
Rezime: Neprikosnovenost je obeležje koje se pripisuje ljudskom dosto-

janstvu od vremena donošenja Bonskog ustava. Važna uporišta ovakve garancije
ljudskog dostojanstva nisu samo pravne prirode, niti su vremenski vezana samo
za dvadeseti vek. U prvom delu rada sagledava se prisustvo svojstava srodnih ne-
prikosnovenosti u istoriji ideje ljudskog dostojanstva, kao i njeno implementiranje
(uključujući i pomenuto obeležje) u pravo, a zatim se ukazuje na problem nepri-
kosnovenosti kao na unutrašnju tenziju koncepta dostojanstva u pravu.
Nastojanja da se bliže odredi značenje i uloga ljudskog dostojanstva u pravu
i ujedno „reši“ problem neprikosnovenosti poslednjih godina dolaze iz različitih
delova sveta, a među njima se svojim specifičnostima izdvaja Voldronovo (Dže-
remi Voldron) određenje ljudskog dostojanstva kao pravnog statusa. U drugom
delu rada predstavlja se i razmatra njegov pokušaj da pravno savlada naznačenu
tenziju koncepta digniteta u pravu.
Ključne reči: ljudsko dostojanstvo, neprikosnovenost, pravni status, Džeremi
Voldron
1. Uvod
Neprikosnovenost je obeležje koje se pripisuje ljudskom dostojan-
stvu od vremena donošenja Bonskog ustava. Na nemačkom unantastbar,
pojavljuje se samo u prvom i u devetnaestom članu Osnovnog zakona.
U prvom članu nalazi se uz pojam ljudskog dostojanstva, a u devetnae-
stom uz garanciju „same suštine prava u koju se ne sme dirnuti“. Sama
reč upućuje na neku vrstu nedodirljivosti, poseban, čak apsolutan status,
snažniji od ostalih ustavnih karakterizacija. U samom Osnovnom zako-
nu takav status dodatno podupire i član 79 koji se odnosi na „garanciju
večnosti“ člana 1.
Važna uporišta ovakve garancije ljudskog dostojanstva nisu same
pravne prirode, niti su vremenski vezana samo za dvadeseti vek. Filo-
zofska istorija ove ideje, kao primarno mesto njenog oblikovanja, baštini
62
Ljudsko dostojanstvo i problem neprikosnovenosti u pravu...
srodno obeležje, te se može tvrditi da je ova karakteristika u značajnoj me-

ri pratila samu ideju dostojanstva a ne samo jedan specifičan pravni milje.
O uporištima neprikosnovenosti dostojanstva, pre svega u filozofskoj isto-
riji ove ideje biće reči u prvom delu rada. Sagledavajući prisustvo obelež-
ja srodnih neprikosnovenosti u istoriji ideje ljudskog dostojanstva, kao
i njeno implementiranje (uključujući i pomenuti atribut) u pravo, u radu
ću ukazati na problem neprikosnovenosti kao na unutrašnju tenziju kon-
cepta dostojanstva u pravu.1
Različite pravne teorije drugačije su reflektovale neprikosnovenost
kao pravno obeležje digniteta, koje je često postajalo ne samo vododelni-
ca tumačenja, nego i interpretativni kamen spoticanja. Još od pedesetih
godina prošlog veka pa na dalje, u nemačkoj pravnoj teoriji razvijaju se
odgovori na ovo pitanje, među kojima se izdvaja nekolicina teorijski zao-
kruženijih [npr. Ginter Dirig (Günter Dürig), Kristof Enders (Cristoph En-
ders), Matijas Herdegen (Matthias Herdegen), Robert Aleksi (Robert Alexy)].
Svaka od ovih konceptualizacija ima specifičnu „cenu“ ili u pogledu same
ideje ljudskog dostojanstva ili s obzirom na diskurs prava i njegove pret-
postavke.2 Pokušajima da se odredi ljudsko dostojanstvo i ujedno „reši“
problem neprikosnovenosti poslednjih godina se pridružuju i zanimlji-
vi napori iz drugih delova sveta, među kojima se svojim specifičnostima
izdvajaju dve različite pozicije: stanovište Arona Baraka (Aharon Barak)
i Džeremi Voldrona (Jeremy Waldron). Dok Barak određuje ljudsko dosto-
janstvo kao relativnu ustavnu vrednost i za nju vezano ustavno pravo,3 te
odbacuje neprikosnovenost kao inherentno svojstvo dostojanstva, Voldron
nastoji da dostojanstvo usidri u pravu na način saglasan pravnom diskur-
su a da pritom u izvesnom smislu dostojanstvo ostane neprikosnovenog
statusa. U drugom delu rada biće predstavljen i razmotren njegov poku-
šaj da pravno savlada naznačenu tenziju koncepta digniteta.
2. Uporišta neprikosnovenosti
Poznato je da ljudsko dostojanstvu po prvi put dobija posebno zna-
čajno mesto u pravu u sasvim specifičnom istorijskom kontekstu. Radi se
o periodu nakon Drugog svetskog rata i o nastojanju da se uspostavi jedna
sigurna pravna brana, pouzdan orijentir koji će onemogućiti svako budu-
će dovođenje u pitanje vrednosti čoveka.
1 Značajna bioetička kritika „neprikosnovenosti“ (svetosti) dostojanstva ovde će

biti samo dotaknuta, ali ne i posebno tematizovana. O njoj više u: Duška Frane-
ta, Ljudsko dostojanstvo kao pravna vrednost, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo
i informisanje, Beograd 2015, str. 289–308.
2 Ibid., 107–120; 235–240.
3 Aharon Barak, Human Dignity: The Constitutional Value and the Constitutional Right,
transl. from the Hebrew by Daniel Kayros, Cambridge University Press, Cam-
bridge 2015, str. 4; 5; 120; 148–9.
63
O težini koja je pripisivana konceptu dostojanstva pri njegovom

uvođenju u tekst Povelje UN iz 1945, u određenoj meri govori i priprema
ovog dokumenta, tokom koje je prethodno planirani, alternativni termin
bio „svetost“ ljudske ličnosti, da bi se umesto njega u početnoj rečenici
Povelje na kraju našlo „dostojanstvo ljudske ličnosti“.4
Takođe, označavanje pojma ljudskog dostojanstva kao temelja iz
koga proizlaze ljudska prava u oba međunarodna pakta o pravima čove-
ka može biti shvaćeno na sličan način. Ono se u njima određuje kao inhe-
rentno, urođeno čoveku – baš kao i u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim
pravima – to jest kao nešto što apriori pripada čoveku, te posedovanje do-
stojanstva ne može biti ni na koji način pravno upitno.
Spomenuti Osnovni zakon Nemačke ima posebno mesto među usta-
vima kada je u pitanju pojam ljudskog dostojanstva. Radi se o prvom usta-
vu u kome ljudsko dostojanstvo dobija čelno mesto kao što je već u uvo-
du razjašnjeno, o prvom najvišem pravnom aktu jedne zemlje u kome je
dignitet određen kao neprikosnoven a član 1 kao nepromenljiv, kao i o
ustavu koji će postati osnov za bogatu, ako ne i najbogatiju ustavnosudsku
praksu koja se poziva na pojam dostojanstva i u svojim odlukama ga raz-
vija. Neprikosnovenost neće postati uobičajeni „pravni transplant“ ali će
se ipak ovaj termin naći u Povelji o osnovnim pravima EU, u Ustavu Sr-
bije i Ustavu Andore. U prvom članu Ustava Finske iz 1999. dostojanstvo
se garantuje kao nepovredivo, kao i u preambuli Ustava Poljske iz 1997.
u kojoj je ono određeno kao nepovredivo i urođeno, dok je u preambuli
Ustava Češke iz 1992. reč o svetosti dostojanstva i slobode. Pored nave-
denih, i niz drugih ustava obuhvata dostojanstvo kao značajan ili poseb-
no značajan pojam, a sudska praksa ESLJP više je puta već odredila ljud-
sko dostojanstvo kao „samu srž“ Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ako se okrenemo starijoj istoriji ideje ljudskog dostojanstva, uočlji-
vo je da i ona pruža uporišta atributu neprikosnovenosti. Termin nepriko-
snovenost je, doduše, karakterističan za pravo, ali misao o bezrezervnoj,
neupitnoj, kategoričkoj garanciji digniteta nije. U narednim pasusima biće
naznačeni neke značajne osnove ove misli. To neće biti učinjeno u na-
meri da se utvrdi da se u svakoj „teoriji dostojanstva“ koja se pojavila to-
kom istorije filozofije obeležje neprikosnovenosti (pod jednim ili drugim
imenom) neizostavno pojavljuje, ali svakako u nastojanju da se ukaže na
značaj prisustva ove misli u nekim od koncepcija koje su bitno uticale na
razumevanje ideje digniteta.
Ciceron je verovatno bio prvi koji je rimski pojam dignitas upotre-
bio u drugačijem značenju.5 On proširuje upotrebu reči sa dostojanstva
4 Paul Tiedemann, Was ist Menschenwürde?, WBG, Darmstadt 2006, str. 13.
5 Ciceron koristi taj termin i u starom i u novom značenju. Više o razumevanju ljud-
skog dostojanstva kod Cicerona, Kanta i uopšte u istoriji filozofije u: Franeta, 2015.
64
hijerarhijske lestvice Rima, koje je imalo funkciju socijalnog, političkog

i pravnog razlikovanja ljudi na dostojanstvo koje ljude izjednačava. Ljud-
sko dostojanstvo u drugom smislu je kod Cicerona prvenstveno etička ide-
ja, i to skromno razvijena, a ne i pravna i politička; takođe, to je ideja koja
nema (bitnu) društvenu rezonancu. Ipak, u pitanju je klica najave no-
vog shvatanja digniteta, praćena, što eksplicitno, što implicitno, dvema
važnim mislima. Prva je misao da atribut ljudskosti ima neupitni prio-
ritet u odnosu na ostala čovekova svojstva, „čovekovu drugu prirodu“.6
O tome svedoči kako Ciceronova nova upotreba termina nasuprot dosto-
janstvu u službi hijerarhije, tako i njegovo pozivanje na čovekovu istin-
sku prirodu. Druga je misao da ljudskost – koju on shvata kao istinsku
prirodu, kao dostojanstvo čovekovog karaktera koje proizlazi iz vladavi-
ne razuma nad strastima, kao univerzalnu sposobnost za vrlinu – može
da se degradira.
Judeo-hrišćanska tradicija baštini ideju o čoveku kao slici Boga (ima-
go Dei) koja je dovođena u vezu sa idejom čovekovog digniteta. Ona u kli-
ci ukazuje na apsolutni primat i univerzalnost čovekove božanske priro-
de. Ona objedinjuje kako misao o jednakosti ljudi posredstvom njihove
primarne, transcendentne, duhovne prirode, tako i misao o mogućnosti
uniženja ove prirode. U ovom kontekstu, dovođenje čoveka u vezu sa Bo-
gom kao apsolutom, daje dodatnu težinu pojmu digniteta koji se pribli-
žava ideji svetosti. Ipak, ideja o čoveku kao slici Boga religijskog je ka-
raktera, stavljana je u usku vezu sa mišlju o čovekovom grehu, te i sam
koncept dostojanstva biva određen i ograničen pretpostavkama hrišćan-
ske vere i doktrine.7
Za nastojanje da se sagleda obeležje neprikosnovenosti ljudskog do-
stojanstva iz istorijskofilozofske perspektive iz više razloga je od poseb-
nog značaja Kantova praktička filozofija. Pre svega, dok se pre Kanta ideja
ljudskog dostojanstva pojavljuje uglavnom u naznakama, metaforičkim alu-
zijama, nedovoljno eksplicitnim ili razvijenim formama, u Kantovoj etici
prisutna su eksplicitna određenja ovog pojma koji ujedno dobija central-
no mesto. Takođe, u Kantovoj etici dostojanstvo se razume kao nepriko-
snoveno. Na kraju, Kantovo shvatanje dostojanstva izvršilo je, i dalje vrši
snažan uticaj na pravno razumevanje ovog pojma.
Samosvrhovitost ljudske ličnosti je neprikosnovena srž dostojanstva,
gledano iz Kantove perspektive. Poznate Kantove reči da je dostojanstvo
ono što nema cenu i čemu ne može biti postavljen ekvivalent, jasno upuću-
ju na to da je ovde neprikosnovenost inherentna ideji digniteta. Dignitet je
6 Cic. Off., knjiga 1, XXX.

7 Recimo, Akvinski piše o tome da dostojanstvo Boga nadilazi svako drugo dosto-
janstvo, te da grešan čovek gubi dostojanstvo i postaje raspoloživ za druge. (Više:
Franeta, 139–140.)
65
oznaka čovekove ličnosti koju Kant vezuje za sposobnost za umnost i mo-

ralnost, za slobodu suprotstavljenu životinjskoj samovolji, oznaka za ono
što ne može biti roba, objekt, nešto zamenljivo. Iz digniteta, samosvrho-
vitosti ličnosti, proizlazi jednakost u dostojanstvu, pa samim tim i nepri-
hvatljivost odnosa dominacije koji dovode u pitanje čovekovu autonomi-
ju. Neupitni prioritet ljudskosti u odnosu na druga čovekova svojstva,
a time i jednakost ličnosti, izvedena je na osnovu koncepata subjekta,
umnosti, moralnosti i slobode. Kod Kanta se u stvari susreću nepriko-
snovenost same ljudskosti, sadržaja ličnosti i neprikosnovenost jednakosti
u dostojanstvu (apsolutni prioritet ljudskosti).
3. Problem neprikosnovenosti
Problemom neprikosnovenosti ovde ću nazvati tenziju koja nastaje
u pravu između dve misli koje su se, kao što je ukratko naznačeno, u više
navrata i u različitim verzijama pojavljivale kao svojstvene ideji dostojan-
stva. To su, podsetimo se, misao o neupitnom (neprikosnovenom) priori-
tetu ljudskosti u odnosu na druga čovekova svojstva i misao o mogućno-
sti degradiranja ljudskosti.
Problem neprikosnovenosti u pravu nastaje zbog toga što se pod
zaštitom ljudskog dostojanstva podrazumeva kako priznanje pomenutog
neupitnog prioriteta ljudskosti u odnosu na ostala čovekova svojstva (neu-
pitne jednakosti u dostojanstvu), tako i zaštita samog tog sadržaja ljud-
skosti (koji je tokom istorije određivan kao sposobnost za vrlinu, božanska
priroda, ličnost itd.), a koji je i omogućio uzdizanje digniteta iznad onog
manje relevantnog (poreklo, imovinsko stanje itd). Kako god sam sadr-
žaj dostojanstva da se shvati, teško da ga je moguće na apsolutan način
pravno garantovati, a opet on je shvaćen kao pretpostavka izvedenog prio-
riteta ljudskosti. Takođe, ukoliko se sam sadržaj pravno ne zaštiti onda
i prvobitno uspostavljen status jednakosti u dostojanstvu ostaje prazan,
nedorečen, nejasan i potencijalno proizvoljan. Ovaj problem se u diskursu
prava pojavio i kao pitanje odnosa ljudskog dostojanstva i ljudskih prava.
4. Voldronova koncepcija dostojanstva kao odgovor

na problem neprikosnovenosti
Pravna teorija, naročito nemačka, na različite načine pristupila je
neprikosnovenosti dostojanstva. Kao što je već napomenuto, pojedini auto-
ri su svoj pristup oblikovali po cenu jednog od aspekata ideje digniteta,
drugi po cenu samog pravnog diskursa i njegovih pretpostavki. Nemač-
ki pravnik Ginter Dirig problem neprikosnovenosti rešio je stavljanjem
težišta baš na ovaj koncept, tumačeći ljudsko dostojanstvo kao temeljnu
66
vrednost Ustava, „apsolutni tertium comparationis prava“8 i neprikosno-

venu srž samih prava, a interpretirajući ga posredstvom svojevrsne etike
personalnosti koja se po njegovom mišljenju između ostaloga otelotvoruje
u tzv. „objekt formuli“. Matijas Herdegen potiskuje neprikosnovenost kao
svojstvo dostojanstva praveći specifičan rez u ovom konceptu koji sagle-
dava kao princip i posebno pravo podložno odmeravanju s drugim pravi-
ma.9 On pravi razliku između vrlo uskog i širokog kruga značenja dostojan-
stva, pri čemu je prvo neprikosnoveno, dok je drugo podložno „bilansu“.10
S druge strane, Kristof Enders, pišući o značenju ljudskog dostojanstva
u nemačkom pravnom sistemu, stavlja na stranu vrednosnu interpretaci-
ju, pritom zadržavajući obeležje neprikosnovenosti u njegovoj snazi. Po
njegovom mišljenju, garancija neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva
štiti (apsolutno) pravo na prava kao neupitni pravni subjektivitet svako-
ga.11 Robert Aleksi određuje dostojanstvo kao princip i pravilo, relativni
princip ali neprikosnoveno pravilo.12 Po svemu sudeći nadovezujući se na
ovakvo shvatanje, Aron Barak sagledava dostojanstvo kao relativnu ustav-
nu vrednost i ustavno pravo13 i tako „rešava“ problem neprikosnovenosti
lišavajući dostojanstvo ovog atributa.
Specifičan pokušaj savladavanja imanentne tenzije dostojanstva u pra-
vu ponudio je Džeremi Voldron. Voldron nije označio dostojanstvo kao
princip, pravo, telos ili vrednost već kao pravni status, odnosno kao pose-
ban pravni položaj koji se u modernom društvu garantuje čoveku.14 Pojam
pravnog statusa on vidi kao odgovarajući okvir dostojanstva jer predstavlja
skup garancija, ovlašćenja i obaveza čiji sadržaj nije konkretno određen, ali
je uokviren nekim značajnim pravnim razlogom, brigom.15 On konstruiše
8 Günter Dürig, „Der Grundrechtssatz von der Menschenwürde“, Archiv des öffentlichen
Rechts, 2 (1956), str. 143.
9 O tome kako s obzirom na problem neprikosnovenosti Dirigovo i Herdegenovo
stanovište predstavljaju rivalska gledišta, detaljno u: Duška Franeta, „Jedna no-
vija debata o ljudskom dostojanstvu i problem tragičnog i apsurdnog u pravu“,
Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 59/2, 2011, str. 193–211.
10 „Billanzierende Gesamtbetrachtung“. Matthias Herdegen, „Kommentierung zu
Art. 1 GG“, In: Maunz Theodor et al. (Hrsg.) Grundgesetz Kommentar, C. H. Beck,
Loseblattsammlung, München 2010, II, 4, 47.
11 Cristoph Enders, Die Menschenwürde in der Verfassungsordnung, Mohr Siebeck,
Tübingen 1997, str. 503.
12 Alexy Robert, Theorie der Grundrechte, Suhrkamp, Frankfurt am Main 1994, str.
95–97. Više o stanovištima spomenutim u prethodnim redovima u: Franeta, 2015.
13 Izuzev tamo gde, po njegovim rečima, to sam tekst Ustava nikako ne dopušta.
(Barak, 146)
14 Jeremy Waldron, Dignity, Rank and Rights, https://tannerlectures.utah.edu/_do-
cuments/a-to-z/w/Waldron_09.pdf, 1. 12. 2017, str. 212.
15 Termin koji Voldron tu upotrebljava je prilično opšti („concern“) i nedorečen, ali
uočljivo je da nije u pitanju ni dobro, ni vrednost ni interes. Ibid., fusnota 112.
67
podelu na sortirajuće i uslovne statuse i dostojanstvo ubraja u prve s ob-

zirom na to da su oni, za razliku od uslovnih, nepromenljivi.16 Dok se
uslovni statusi vezuju za trenutno i (barem potencijalno prolazno, pro-
menljivo) stanje ličnosti kao što su prema Voldronovim rečima na primer
status deteta, stranaca, bračni status, status počinilaca krivičnih dela, status
neuračunljivosti, sortirajući status se odnosi na određena svojstva lično-
sti i apriori im se pripisuje. U stvari, savremena društva su po njegovom
mišljenju karakteristična po tome što je u njima sortirarajući status uni-
verzalan i samo jedan. Donekle paradoksalno, dostojanstvo kao sortiraju-
ći status ukida sortiranje na ljude jednog i drugog statusa kako je to bilo
moguće u, recimo, robovlasničkim vremenima. Dostojanstvo je tako uni-
verzalan (ne)sortirajući status.
Više je razloga koji mogu biti navedeni u prilog Voldronovog tuma-
čenja. Konceptom univerzalnog statusa zahvataju se reči o univerzalnosti,
urođenosti ljudskog dostojanstva koje pripada svim ljudskim bićima, pri-
sutno u Univerzalnoj deklaraciji, međunarodnim konvencijama, pojedinim
ustavima, a istovremeno, baš kao i u ovim dokumentima dignitetu se ne
pridaje fiksirano značenje. Voldron ga naziva „pojmom u radu“ (work in
progress koncept),17 idejom koja evoluira, čime se istovremeno zadržava
veza između prava i dostojanstva na koju takođe ukazuju pomenuti me-
đunarodni i državni pravni akti, ali se dignitet ne identifikuje ni sa jed-
nim konkretnim katalogom prava. Određujući dostojanstvo kao neupitni
pravni status svakog čoveka, on zahvata obeležje neprikosnovenosti, pa
opet ne obuhvata teško izvodivu apsolutnu pravnu zaštitu od degradiranja.
Na taj način Voldron posredno polaže račun „transcendentalnosti“ kon-
cepta dostojanstva o kojoj je još devedesetih pisala Tatjana Gedert-Štajna-
her (Tatjana Geddert-Steinacher) kritikujući poistovećivanje dostojanstva
sa bilo kojim pojedinačnim, konkretnim i dovršenim nizom prava. Moglo
bi se čak reći da njegova pozicija u izvesnoj meri afirmiše nalaze dvoje
nemačkih autora iz devedesetih godina prošlog veka: ideju Gedert-Štaj-
naher o trancendentalnosti dostojanstva i ideju Kristofa Endersa o tome
da je dostojanstvo u pravu pre svega čovekovo pravo na prava.18
Dignitet u pravu je, dakle, prema Voldronovom mišljenju, čovekov
univerzalni status koji sabira neke garancije, ovlašćenja i obaveze, što je,
kao što je pokazano, imajući u vidu neke premise prisutne u pravu, sna-
ga njegovog stanovišta, ali u izvesnom smislu i bolno mesto, o čemu će
dalje biti reči.
16 Ibid., str. 242.

17 Jeremy Waldron, „Is Dignity the Foundation of Human Rights?“, New York Uni-
versity Public Law and Legal Theory Working Papers, 2013, str. 7.
18 Više: Franeta, 2015, 116–119.
68
Navedenoj tezi o dostojanstvu kao pravnom statusu Voldron pridru-

žuje i tvrdnju da nije reč o bilo kakvom, nego o posebno visokom prav-
nom statusu. Kako bi bliže odredio taj status, a da istovremeno ne bi do-
veo u pitanje tvrdnju o pojmu u stalnom razvoju bez fiksiranog sadržaja,
Voldron objašnjava da se status dostojanstva može uporediti sa nekada-
šnjim statusom kralja ili plemstva, to jest da u dostojanstvenom društvu
svi imaju status kralja, a niko kmeta ili roba. Tako, garancija dostojanstva
označava pripisivanje univerzalnosti statusu plemstva ili kralja.
Voldron ovakvim tumačenjem izdvaja i afirmiše obe spomenute
značajne misli tipično vezivane za ideju čovekovog digniteta: misao o ap-
solutnom prioritetu ljudskosti u odnosu na ostala čovekova svojstva po-
sredstvom univerzalnosti koncepta pravnog statusa i misao o tome da čo-
vekov dignitet treba zaštititi od degradiranja posredstvom ideje o posebnoj
visini tog statusa. Dvema upotrebama dostojanstva u pravu on čak i da-
je nazive „wholesale“ i „retail“ koncepcija upotrebe dostojanstva,19 koje
se u njegovoj verziji objedinjuju oko pojma posebnog ranga koji pripada
čoveku. Ono što ipak, uprkos ponuđenim naznakama, ostaje neodgovo-
reno je pre svega pitanje šta ideja o takvom posebnom visokom rangu čo-
veka uključuje. Izbegavajući da položi račun razlozima visokog pravnog
statusa čoveka, odnosno da sagleda dostojanstvo i kao vrednost, dignitet
kao pravni status gubi jasne obrise. Sama analogija između nekadašnjeg
statusa kralja ili plemića i statusa današnjeg čoveka ostaje u toj funkciji
ograničenih dometa.
Zaštita ljudskog dostojanstva često se razumevala kao zabrana tre-
tiranja nekoga kao inferiornog, što je uglavnom objašnjavano tretmanom
nekoga kao stvari ili životinje. Gledano „s naličja“, to je istovremeno zna-
čilo zabranu tretiranja bilo koga kao superiornog, kao kralja ili plemića.
Misao o univerzalnosti ljudskog dostojanstva izgrađena je i u suprotsta-
vljanju odnosima dominacije koji vode u ukidanje dostojanstva obe stra-
ne, jer kako su to već novovekovni filozofi uvideli, ličnost je moguće biti
tek kroz druge ličnosti. Može li slika statusa kralja ili plemića nadomestiti
traženi pojam ljudskosti i ličnosti?
Pojmovi kralja i plemstva su u dubokom dijalektičkom odnosu s poj-
movima podanika, kmetstva i ne mogu biti lišeni tog zavisnog segmenta
značenja a da ostanu isti. Nema kralja bez podanika; na duhovit način tu
misao oslikavao je Sent-Egziperi.20 Pojmovi kralja ili plemića podrazume-
vaju ideju o tome da je neko iznad prava u celini ili iznad nekog njegovog
19 Waldron, Dignity, Rank and Rights, str. 213.

20 „Ah! Evo jednog podanika – uzviknu kralj kad ugleda malog princa.
A mali princ se upita: „Kako me je mogao prepoznati kada me nikad nije video?“
Nije znao da je za kraljeve svet pojednostavljen. Za njih su svi ljudi podanici.“
69
segmenta; radi se o tome da privilegije – koje po definiciji ne mogu biti

univerzalizovane – predstavljaju njihov sastavni deo. Ako bi misao o univer-
zalnom statusu plemića ili kralja trebalo dovesti do apsurda, onda bi ideja
o univerzalizovanju statusa robovlasnika bila odgovarajuća slika. Drugim
rečima, misao o univerzalnom statusu i statusu kralja su u protivrečnosti.
Dostojanstvo plemstva izvodi se iz porekla i drugih svojstava koji
su sadržaj digniteta plemića, a u odnosu na koje bi dignitet u modernom
društvu trebalo da dobije prvenstvo; dignitet u starom značenju štitio
je baš te razloge koji će izgubiti svoju presudnu snagu i omogućiti ideju
o ljudskim pravima. Ako oduzmemo te razloge – poreklo itd. – ostaje ne-
jasno šta dostojanstvo treba da štiti, zbog čega dobija visoki rang, to jest
koji je njegov objedinjujući razlog, osnov.
Navedena analogija čini manje vidljivom činjenicu neodređenosti
sadržaja dostojanstva kao pravnog statusa. Ona bi trebalo da bude sup-
stitut odgovora na pitanje zašto čoveku pripada takav status. Fiktivnost
ljudskog dostojanstva kao statusa središnji je problem koji se u ovakvoj
interpretaciji pojavljuje. U kojoj meri je status digniteta zaista univer-
zalan, ili to može biti i fiktivno, ukoliko se on na jasan način ne vezuje
za moduse degradiranja čoveka u podanika – ekonomske, fizičke (fizič-
ka sila), političke, kulturne, psihološke itd? U nastojanju da zarad nekih
budućih, još neprepoznatih, načina omalovažavanja ljudskosti ne fiksira
ovaj pojam, te ujedno da savlada pravnu enigmu neprikosnovenosti do-
stojanstva, Voldron sadržaj dostojanstva ostavlja oslonjen samo na jednu
slabu analogiju. Mogućnost ostaje da dignitet kao status bude protuma-
čen posredstvom bilo kojih garancija i prava, a ne baš onih, ili ne i onih,
čijim se osporavanjem ili ignorisanjem negira ličnost ili njena mogućnost.
U ovom momentu treba podsetiti i na Voldronovu razliku sortira-
jućih i uslovnih statusa. Dok dignitet kao sortirajući status pripada svim
ljudima, uslovni statusi, koji su privremeni, a koji takođe podrazumevaju
izvesnu grupu garancija, ovlašćenja i obaveza, pripadaju samo pojedinima.
Rečeno je da kao primere za ovakve statuse Voldron navodi status deteta,
bračni status, status neuračunljivosti, status stranca itd.
Očigledno je da su ovde objedinjeni veoma različiti pravni statusi
među kojima su pojedini dobrovoljni, poput bračnog statusa, dok drugi
to nisu (poput statusa deteta, neuračunljivosti ili stranca). Postavlja se pi-
tanje u kojim slučajevima je prihvatljivo da uslovni pravni status ograni-
čava sortirarajući pravni status, to jest da zbog uslovnog pravnog statusa
u kome se trenutno nalaze, određeni pojedinci ili grupe ne uživaju sva
ovlašćenja sortirajućeg statusa. U slučaju statusa neuračunljivih i statusa
deteta (barem ranog uzrasta) jasno je da objektivna nesposobnost pred-
stavlja razlog ograničavanja sortirajućeg statusa (nemogućnost uživanja
70
nekih prava). Međutim, nije jasno koji razlozi, na koji način i u kom do-
metu opravdavaju ograničavanje (sortirajućeg statusa) digniteta čoveka
zbog njegovog trenutnog (uslovnog) statusa stranca, koji nije (ili barem
ne mora biti) dobrovoljan, niti u objektivnom smislu postoje neka ogra-
ničenja uživanja pojedinih ovlašćenja kao kod deteta.. Naznačena pra-
znina i potencijalna fiktivnost digniteta kao pravnog statusa otežava ob-
jašnjenje ovog problema, jer onemogućava jasan odgovor na pitanje koji
aspekti univerzalnog ljudskog statusa mogu biti limitirani, a da se podela
sortirajući-uslovni status ne dovede u pitanje.
Pojedini autori upozorili su da su navedeni problemi između ostalog
rezultat pokušaja da se sačini striktno pravna koncepcija dostojanstva.21
Voldron je sebi postavio ambiciju da odredi značenje ljudskog dostojan-
stva polazeći samo od onoga što pravo govori o ovom pojmu. Na tom pu-
tu on je uočio i uvažio pojedine tipične aspekte ove ideje koje su danas
i pravno reflektovane – poseban, neprikosnoveni status dostojanstva i mi-
sao o zaštiti od degradiranja. Ipak, činjenica je da danas neka druga tuma-
čenja zasnovana na sličnoj strategiji stižu do drugačijih rezultata (dosto-
janstvo kao posebno pravo, dostojanstvo kao princip itd.), te se postavlja
i pitanje u kojoj meri pravo nudi jasna uporišta za razrešenje njihovog ri-
valiteta. Ovakav pristup onemogućava da se u raspravu o tom rivalitetu
uvede pitanje svrhe prava i njene legitimnosti uprkos tome što pripisiva-
nje (sortirajućeg) pravnog statusa predstavlja čin vrednovanja koji zahte-
va opravdanje. Tek otvaranjem pitanja o svrsi, probija se fiktivna granica
između realnosti i pravne realnosti. Njegovim otvaranjem istovremeno
se raskriva i niz problema koji se tiču ideje ljudskog dostojanstva, a koji
i dalje pulsiraju kako u pravu, tako i van njega: pitanje adresata ljudskog
dostojanstva, pitanje statusa životinja, pitanje značenja dostojanstva de-
teta, pitanje ima li dostojanstva umrlih, pitanja u kakvoj su vezi garancija
ljudskog dostojanstva i genetsko nasleđe čovečanstva itd.
5. Zaključak
Neprikosnovenost nije obeležje ljudskog dostojanstva koje se poja-
vljuje isključivo u pravu, niti u samo jednom pravnom miljeu. Takva ka-
rakterizacija dostojanstva, na različite načine izražena, ima više uporišta
u istoriji ove ideje. Ipak, u području prava se na specifičan način nepriko-
snovenost pojavljuje kao problem zbog višeslojnosti ili punine ideje o čo-
vekovom dignitetu koja je povezivana kako sa neupitnim prioritetom ljud-
skosti u odnosu na neka posebna čovekova svojstva tako i sa dužnošću
zaštite ljudskosti od degradiranja.
21 Michael Rosen, Replies to Jeremy Waldron, https://scholar.harvard.edu/michael-

rosen/publications/replies-jeremy-waldron, 1. 12. 2017, str. 4.
71
Očigledna je tendencija da se danas pravno obuhvate ova dva na-

značena segmenta ideje dostojanstva. Vidljivo je i da oni, sažeti pod istim
pojmom stvaraju tenzije i probleme u interpretaciji pošto se s jedne stra-
ne pojavljuje neprikosnovenost univerzalnosti, a sa druge supstantivnost
koja ne može biti zahvaćena na apsolutan način. U nastojanju da reše ovaj
problem, pojedine teorijskopravne pozicije marginalizuju ili odbacuju je-
dan od dva navedena idejna segmenta digniteta.
Nastojanje da se ljudsko dostojanstvo razume kao pravni status, koje
razvija Džeremi Voldron, predstavlja zanimljiv pokušaj da se afirmišu oba
segmenta ideje ljudskog dostojanstva u pravu. Istovremeno, ovakvo tu-
mačenje u načelu izmiče problemu neprikosnovenosti izbegavajući po-
istovećivanje dostojanstva sa nekim fiksnim katalogom prava ili slikom
čoveka. Ipak, ostavljajući dignitet kao pravni status u velikoj meri neo-
dređen, u ovoj koncepciji se pojavljuje opasnost fiktivnosti koncepta čo-
vekovog digniteta.
Duška Franeta
HUMAN DIGNITY AND THE PROBLEM

OF UNANTASTBARKEIT.
THE BASES OF UNANTSATBARKEIT
AND A RECENT APPROACH.
Summary
Unantastbarkeit (die Unantasbarkeit ger. – „untouchableness“, inviolability)
is a characteristic attributed to human dignity since the adoption of the German
Basic Law. However, important bases of such guarantee are neither only legal,
nor just related to the twentieth century. The first part of the paper delineates
the presence of the characteristics similar to Unantastabarkeit in the history of
the idea of human dignity, as well as its implementing (associated with the di-
scussed feature) into law. Following this, the problem of Unantastbarkeit is pre-
sented as an inner tension of the concept of human dignity in law.
There have been versatile attempts to interpret the meaning and the role
of human dignity in law and at the same time to comprehensively address the
problem of Unantastbarkeit. In recent years some of them emerged in different
parts of the world, not only in Germany. In the second part of the paper, Wal-
dron’s (Jeremy Waldron) understanding of human dignity as legal status is pre-
sented and discussed, particularly in the context of overcoming the mentioned
tension of dignity in law.
Key words: human dignity, die Unantastbarkeit, legal status, Jeremy Waldron
72
Filozofski aspekti ljudskog identiteta
UDK 141.319.8:141.7
Sofija Mojsić
filozofkinja, Beograd
FILOZOFSKI ASPEKTI POJMA

LJUDSKOG IDENTITETA
Rezime: U ovom radu se razmatra odnos između individualnog i kolektiv-

nog identiteta i njihovog shvatanja koje se iskristalisalo u debati između komu-
nitarizma i liberalizma. Suštinska karakteristika modernosti jeste desupstancija-
lizacija forme, odvajanje norme i stvarnosti koji omogućuju ostvarenje specifično
modernog principa takozvane negativne slobode pojedinca koja je ključna karak-
teristika liberalno-demokratskih društava. Osnovna kategorija organizacije mo-
dernih liberalno-demokratskih društava je univerzalizovana forma (procedura)
koja omogućuje pluralizam životnih stilova i ostvarenje liberalno-demokratskog
političkog principa. U čisto normativnom, a ne u ontološkom, istorijskom i gene-
tičkom smislu važi Lokov uvid da zajednica nije uslov prava već obratno, pravo
je uslov zajednice. Politički princip se odvaja od kulturnog nivoa, što proizvodi
depolitizaciju kulture. Otuda je moderni građanski identitet nužno apstraktan.
Prema liberalnoj političkoj teoriji i praksi, najdemokratičniji i najrealistič-
niji oblik i teorija nacije nije etnička i kulturna već državno-teritorijalna teorija
nacije koja tvrdi ravnopravnost svih građana, nezavisno od njihove konkretne,
kolektivne, tradicionalne pripadnosti.
Autorka smatra veoma spornim i neprihvatljivim klasično liberalno zasni-
vanje ljudskih i građanskih prava ne u društvu, javnosti, zajednici, komunikaciji
već u Bogu, ljudskoj prirodi, inteligibilnoj sferi.
Međutim, klasično liberalno zasnivanje i koncepcija odnosa između indi-
vidualnog i kolektivnog identiteta, morala i običajnosti, individuuma i zajednice
ne može da reši problem porekla, nastanka, ostvarenja i primene ovih apstrakt-
nih principa. Sam pojam individualnog identiteta i morala pretpostavlja proces
socijalizacije i zajednice. Konkretni društveni i istorijski uvidi jasno pokazuju
da moral mora da štiti i pojedinca i zajednicu budući da je čovek društveno biće
i da su drugi ljudi koji sačinjavaju zajednicu veoma ranjivi i da upravo ta bitna
osobina ljudi predstavlja uopšte i izvor i potrebu za moralom. Oba ova principa
moraju se integrisati i iznutra povezati. Konkretna praktička i istorijska akcija
i stvarnost zahtevaju sintezu i integraciju komunitarizma i liberalizma, pojedin-
ca i zajednice i Kantove i Hegelove filozofije, a ne njihovo isključivo suprotsta-
vljanje i radikalan ili-ili izbor.
Potreba za takvom sintezom i integracijom proističe iz složenosti pojedin-
ca koji je društveno biće i koji ne može ni fizički, a da ne govorim o duši i duhu,
73
Hereticus, 3–4/2017 Sofija Mojsić
da opstane sam i što uvek nužno već živi u nekoj zajednici koja je bitna za njego-
vo formiranje tako da ta situacija mora da se artikuliše i izrazi i u teorijski uob-
ličenoj samosvesti ljudi.
Ključne reči: identitet, pojedinac, zajednica, liberalizam, komunitarizam, mo-
dernost, Kant, Hegel
U ovom radu ću polazeći od fundamentalnih filozofskih uvida Kan-

ta i Hegela, doprinosa Habermasa i Mihaila Markovića i teorijskih razrada
Slobodana Divjaka bliže razmotriti, najapstraktnije rečeno, odnos i dija-
lektiku koja se razvija između pojedinca i zajednice u modernoj politič-
koj filozofiji. Postoji opšti konsenzus da je jedno od centralnih dostignu-
ća, karakteristika i novuma modernosti afirmacija individualne slobode
i pojedinca uopšte. Suštinska pretpostavka tog postignuća je desupstanci-
jalizacija forme i radikalno odvajanje norme od stvarnosti, pojedinca i za-
jednice, formalno-pravnog ustrojstva i tradicije, sinhronije i dijahronije.1
Za razliku od moderne države čiji je konstitutivni momenat desupstanci-
jalizovani identitet čoveka, predmoderna država je bazirana na supstan-
cijalnom identitetu pojedinca i zajednice.2 Uzorno ostvarenje i shvatanje
takve moderne političke i socijalno-psihološke kategorije identiteta čoveka
i zajednice je izgrađeno u novovekovnoj i savremenoj liberalnoj politič-
koj filozofiji i modernim građanskim društvima zasnovanim na idejama
i praksi klasičnog liberalizma.
U centru liberalne filozofije i na njoj izgrađenom društvu i njegovoj
ustavnopravnoj konstrukciji nalazi se pre svega pojam apstraktnog poje-
dinca čiju slobodu i prava štiti univerzalna deontologizovana pravna nor-
ma i univerzalizovana forma, to jest procedura. Lok (Locke) i Kant (Kant)
najdublje i najbolje artikulišu i osvešćuju takvu radikalno novu modernu
situaciju i odnos između pojedinca i zajednice i prirodu njihovog identi-
teta. Pojedinac i njegovo pravo se oslobađa od često veoma represivnog
i netolerantnog pritiska i zagrljaja zajednice i od iz nje izvedenog bića po-
staje njen uslov i pretpostavka u normativnom smislu.3 Da bi se to moglo
ostvariti i u političkoj teoriji i u konkretnoj istorijskoj praksi morali su se
principijelno razdvojiti političko i kulturno, tradicionalno, formalistički
univerzalizam i supstancijalistički partikularizam i njegova konkretnost.4
Političko pripada javnoj sferi koja se normira i štiti u formalnoj ustavno-
pravnoj strukturi države, a kulturno pripada privatnoj sferi koja se ostvaru-
je u domenu građanskog društva u kome dominiraju individuumi i njihovi
1 Upor. Slobodan Divjak, Problem identiteta: kulturno , etničko, nacionalno i indivi-

dualno, Službeni glasnik, Beograd 2006, 9.
2 Upor. Slobodan Divjak, 10.
74
različiti interesi i prava. Taj moderni istorijski događaj i njegovo liberalno

filozofsko i ideološko promišljanje i utemeljenje ostvarili su emancipator-
sku depolitizaciju kulture koja je donela veliki procvat stvaralačkih sloboda
pojedinaca bez presedana u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Sfera kulture
i privatnosti obuhvata religiju, etnicitet, moral, običaj, rod, način života,
tradiciju koji se odvajaju od politike i nisu više ustavno-pravno kontroli-
sani i nametnuti pojedincima i društvu od strane države. To je proizvelo
veliki stepen individualnih sloboda i individualne kreativnosti. Neizbežna
cena koja se morala platiti za ovakvo postignuće jeste nužno apstraktno
konceptualizovanje pojedinca i razdvajanje građanina shvaćenog kao ci-
toyen nasuprot građaninu mišljenom kao bourgeois.
Suština modernosti nije u privilegovanju bilo kog posebnog stano-
višta već u otvorenosti prema pluralizmu međusobno rivalskih pozicija.
Tako se omogućava stalni dijalog tradicionalističkih i netradicionalistič-
kih koncepcija i to ne dozvoljava tradicionalizmu da se odvoji od realnog
života i da postane statičan, a koncepcijama koje su kritične prema tako
shvaćenoj i negovanoj tradiciji da potonu u nedelotvorni i represivni uto-
pizam. Naime, na nasilju nad tradicionalnim tekovinama ne može se za-
snivati moderno društvo.
U modernim liberalnim društvima i njihovoj ustavno-pravnoj kon-
strukciji nosilac prava je apstraktni građanin tek iz koga se izvode prava
grupe.5 Pojedinac više ne postoji radi zajednice i nije više u svakom pogle-
du potčinjen i zavisan od nje već obrnuto, zajednica se dovodi u njegovu
funkciju i u normativnom smislu se izvodi iz njegovog načela. Takav ra-
dikalno preokrenut odnos između pojedinca i zajednice i individualnog
ljudskog identiteta i njegovog kolektivnog pandana proizvodi modernu
državno-teritorijalno shvaćenu naciju naspram kulturno-etničke političke
zajednice, nacije. U liberalnoj teoriji i praksi je utemeljen moderan pojam
državno-teritorijalne nacije gde su svi građani jedne države ravnopravni
bez obzira na svoje etničko poreklo, veru, rasu, društveno-ekonomski sta-
tus, rod i bilo kakvu drugu grupnu pripadnost i partikularitet. Ova svoj-
stva se otpravljaju u privatnu sferu i ostvaruju se i iskazuju u granicama
građanskog društva. Državno-pravni sistem je neutralan i u normativnom
smislu nezavisan od konkretne političke zajednice i njenih kulturno-et-
ničkih karakteristika i vizije dobrog života. Čisto građanski liberalni pricip
implicira slobodan pristanak pojedinca, njegov slobodan izbor i slobodno
izražavanje njegove volje u pogledu konkretne tradicije i zajednice kojima
želi da pripada. Taj izbor se može promeniti u nekom kasnijem trenutku
njegovog života i društvene istorije, što implicira da je njegov identitet
promenljiv i da se može slobodno birati.
75
Međutim, danas su komunitarizam i politika multikulturalizma do-

veli u pitanje liberalno-demokratski princip razdvajanja političkog i kul-
turnog i primat individuuma nad političkom zajednicom oživljavajući po-
jam i interes za svojevrsni primat ili bar prethođenje i značaj zajednice
u odnosu na pojedinca. Budući da je u moderni Hegel principijelno na-
glasio i naznačio konstitutivni značaj zajednice, supstancijaliteta, koji se,
međutim, shvata istovremeno i kao subjekt, i istorije za pojedinca u ce-
loj svojoj filozofiji, sada dolazi do svojevrsnog obnavljanja interesovanja
i relevantnosti njegove teorije o običajnosti kod komunitarista. Da bi od-
govorili na ovaj izazov i principijelnu kritiku, klasični liberali postulira-
ju tezu da ovi fenomeni pripadaju različitim sferama: političko pripada
javnoj, univerzalnoj, formalnoj, nužno apstraktnoj i državnoj sferi, a kul-
turno privatnoj sferi pojedinca, građanskog društva, zajednice i tradicije.
Kulturno-etničko pripadništvo ne može biti osnov za sticanje bilo kakvih
prava i kulturno-etničkim grupama se ne mogu dodeliti bilo kakva po-
sebna kulturna i politička prava. Veoma problematična posledica čistog
kulturno-etničkog principa jeste logika zatvaranja koja dovodi do među-
sobne isključivosti između raznih etničkih grupa, tradicija i konkretnih
identiteta jer se njihov odnos shvata kao međusobno isključivanje i zato
je čista kulturno-etnička država nespojiva sa primatom individualnih pra-
va. Između čiste kulturno-etničke države i liberalne otvorene države ne
postoji nužna konceptualna već samo istorijsko-kontingentna veza jer su
njihovi konstitutivni principi suprotni.6
Iz svega ovog rečenog jasno sledi da je moderni pojam građanina
nužno apstraktan: on, naime, mora da bude takav da bi mogao da se pri-
lagodi bezbrojnim sadržinski konkretnim projektima pojedinaca i grupa,
zajednica koje oni obrazuju. Čisti komunitarizam i multikulturalizam koji
naglašavaju pluralitet kultura i konkretnih zajednica kao fundamentalnih,
isključivih, zatvorenih i međusobno nesamerljivih ne mogu se pomiriti sa
liberalno-demokratskim načelom i političkom praksom. Takav apstraktni
liberalno-demokratski građanin je očišćen i oslobođen svake kontingenci-
je i istorije koji su konstitutivni za njegov konkretan društveni i istorijski
identitet. Još je Kjerkegor (Kierkegaard), koji je začetnik konzervativne
kritike liberalnih načela i prakse štampe, javnosti, etabliranog, pobednič-
kog građanstva i koji pokazuje njihovu problematičnost, protivrečnosti
i tamnu stranu, u svom proročkom i više nego aktuelnom delu Dva doba
razlikovao konkretni, apstraktni i apsolutni identitet čoveka i tip odnosa
između pojedinca i zajednice. Za razliku od antičke konkretne zajedni-
ce i obrazovanja konkretnog identiteta čoveka po kalupu zajednice kojoj
organski pripada, moderna apstraktna javnost i njoj primeren apstraktan
76
identitet pojedinca može da dovede do apsolutnog identiteta i apsolut-

nog obrazovanja karaktera pojedinca. Moderni apstraktan identitet čove-
ka ima prednost u odnosu na antički konkretni tip identiteta i obrazova-
nja pojedinca zato što se moderni pojedinac ne obrazuje samo konkretno
i oslobođen je svake konkretne relativnosti i vezanosti za samo jednu kon-
kretnu određenu zajednicu. Takav apstraktni pojedinac lakše može da se
obrazuje apsolutno, nevezano za bilo kakav određen konkretan tip organ-
ske zajednice, kao apsolutno sam pred licem večnosti i Boga. Takva nje-
gova kritika modernog građanskog sveta, kulture i civilizacije jasno go-
vori koliko je problematičan i nereflektovan klasičan oblik liberalizma.7
Klasični liberali smatraju da odbacivanje razdvojenosti države i dru-
štva i naglašavanje pojma pozitivne slobode impliciraju reafirmaciju organ-
ske zajednice u kojoj nema mesta za autonomnog slobodnog individuuma.
Oni insistiraju na pojmu negativne slobode koja je bitno istorijsko postig-
nuće bez kojeg nema modernog političkog pluralizma i liberalne demo-
kratske građanske države, a ona se ne može ostvariti bez postuliranja ap-
straktnih formalnih univerzalno važećih ontološki, empirijski i istorijski
neutemeljenih normi. Veliko ime moderne liberalne teorije je Isaija Berlin
(Isaiah Berlin) koji, razlikujući negativnu od pozitivne slobode, negativni
pojam slobode definiše kao prostor u kome je čovek slobodan, nesputan
da čini ono za šta je sposoban, a da se drugi tu ne upliću i ne ometaju ga.8
Pozitivnu slobodu definiše kao želju pojedinca da bude svoj sopstveni go-
spodar, subjekt, a ne objekt društva, istorije, politike,9 da ostvari načelo
samoodređenja koje podrazumeva rascep ličnosti na dva sopstva: jedno
podređeno, kontrolisano, iracionalno, empirijsko i drugo takozvano pravo,
istinsko, racionalno, realno sopstvo koje može da tlači i kontroliše potce-
njene strasti, želje, neposredna zadovoljstva onog prvog empirijskog sop-
stva.10 Takvo filozofsko promišljanje i diferenciranje pojma slobode i nje-
gova realizacija u liberalnim građanskim društvima ima svoje nesumnjive
vrednosti i prednosti, ali pokazuje skoro neshvatljivu površnost, pojedno-
stavljenje, naivnost, nereflektovane zdravorazumske predrasude.
Temeljne kategorije liberalne političke teorije kao što su predruštve-
ni čovek i apstraktni građanin su normativne konstrukcije, a ne empirij-
ski, istorijski i konkretno proizvedeni i posredovani fenomeni.11 Pojedinac
i zajednica, država i društvo, moral i običajnost se radikalno razdvajaju.
7 Upor. Sofija Mojsić, Kjerkegorov misaoni put, Mali Nemo, Pančevo 2008, 185-196.
Søren Kierkegaard, Two Ages, Princeton University Press, Princeton 1978, 92.
8 Upor. Isaija Berlin, Četiri ogleda o slobodi, Nolit, Beograd 1992, 204.
9 Upor. Isaija Berlin, 215.
10 Upor. Isaija Berlin, 216.
77
Običajnosna zajednica se integriše na osnovu zajedničkog porekla, tra-

dicije i jezika, a upravo te odrednice, po shvatanju klasičnih liberala, ne
mogu nikako da se pomire sa suštinom modernosti i moderne građanske
države koja je čisto formalna, apstraktna i koju definiše čisto formalna
univerzalizovana procedura. Moderna liberalna otvorena građanska dr-
žava ne proizlazi iz konkretnih kulturno-etničkih posebnih karakteristika
zajednice. U liberalnom državno-teritorijalnom pojmu nacije je bitan kon-
senzus građana o obliku vladavine pod kojom će se živeti, a ne zajedničko
poreklo, jezik, kultura, istorija. Posledica takvog radikalnog razdvajanja
ovih načela je predominacija normativističke i konstruktivističke naspram
ontološke i genetičke perspektive. Time se negira bitna veza između kon-
senzusa građana o obliku vladavine i njihove zajedničke istorijske borbe
za taj određeni oblik vladavine bez koje je ona nezamisliva i neostvariva.
Liberalna apstraktna pravna osoba prethodi svakom partikularnom
identitetu koji ona tek omogućava. Politička zajednica se radikalno razli-
kuje od kulturno-etničke zajednice. Osoba koja je nosilac čisto formalnih
sloboda u sklopu liberalnog pojma negativne slobode se bitno razlikuje
od osobe sa partikularnim identitetom. Isto tako pravo se odvaja od tra-
dicije koja ostaje bez institucionalne pravne zaštite i prelazi u sferu pri-
vatnosti i građanskog društva.12
Zaoštriću princip čistog kulturno-etničkog etnonacionalizma da bi
se što reljefnije iskazale bitne razlike i suprotnosti u odnosu na indivi-
dualistički liberalizam i državno-teritorijalno shvatanje nacije i istaći ću
da etnonacionalizam ima za posledicu moralni relativizam jer smatra da
je moralno valjano sve što koristi održanju i razvoju konkretnog etnosa.
To je predustavni patriotizam koji može biti, ako se primenjuje u čistom
vidu, veoma problematičan, izvor konflikata i netolerancije. On predstavlja
predpolitički koren liberalnog formalno-pravnog ustrojstva, univerzalno
važećeg ustava i političke konstitucije društva. Veliko dostignuće klasič-
nog liberalizma jeste takozvani ustavni patriotizam koji pre svega slobo-
doumni i demokratski ustav zemlje smatra za najznačajniju i univerzalno
važeću tekovinu sopstvene istorije i tradicije.
Klasična prirodno-pravna liberalna politička filozofija postulirala
je poreklo individualnih univerzalnih formalnih prava u ljudskoj priro-
di ili Bogu. Kao svoju osnovnu vrednost liberalizam ističe vlasništvo nad
sopstvenom ličnošću, što je Lok naročito istakao i afirmisao u svojoj po-
litičkoj filozofiji.13

13 Upor. John Locke, Dve rasprave o vladi, II tom, Mladost, Beograd 1978, glava IX,
paragraf 123, 71;. Slobodan Divjak, Antej ili Ahasfer, Filip Višnjić, Službeni gla-
snik, Beograd 2008, 40.
78
Liberalizam tako nije sadržajno određen pogled na svet zato što on

pruža odgovor na pitanje kakvog karaktera moraju biti država i njene in-
stitucije da bi se postigao konsenzus slobodnih i pravno jednakih pojedi-
naca. Čista forma se ne može izvesti iz iskustva, a čiste konvencije koje
štite i konstituišu individualna prava i slobode su isključivo artificijelni
konstrukti koji nisu posredovani ničim empirijskim i istorijskim.
Liberalna država nema za cilj dobrobit građana već uspostavljanje
pozitivnih i prinudnih zakona koji treba da omoguće maksimum formal-
no-pravne slobode za svakog pojedinca. Međutim, ovo načelo ne bi tre-
balo nametati ljudima silom. Tako shvaćen i konstituisan ustav se tumači
kao da je zasnovan u noumenalnoj inteligibilnoj sferi koja nema nikakve
dodirne tačke sa empirijskim kriterijumima i konkretnom istorijskom ge-
nezom. On nije istorijska empirijska činjenica već samo transcendental-
na ideja uma. On je ideal koji se ne može realizovati u stvarnosti, ali nije
ni fikcija ni izmišljotina već služi kao uzor kojim se rukovodimo prilikom
delanja i mišljenja.14 Čisto praktički um kao noumen je zasnovan na mo-
nološkom metodu. Javnost se ne konstituiše u praksi komunikacije, već
se smatra transcendentalnim principom koji je imanentan inteligibilnoj
sferi, noumenalnom domenu.
Grupna prava su na nižem nivou apstraktnosti od građanskih prava
pojedinaca pošto su posredovana posebnim kolektivnim identitetom i uza-
jamnom zavisnošću i ranjivošću ljudi, a još za Kanta čovek koji zavisi od
drugoga uopšte više nije čovek u idealnotipskom smislu.15 Liberali sma-
traju da apstraktno, formalno i univerzalno sopstvo prethodi partikular-
noj zajednici ne u ontološkom i genetičkom smislu već u normativnom
pogledu. Tako se unutar sopstva stalno odvija sukob ove dve sfere i nivoa
i dva tipa identitetske pripadnosti i određenja čoveka, ali to ne ugrožava
nužno njegov integritet.
Budući da po liberalnom shvatanju modernosti nema bez odvoje-
nosti države i društva, isto tako se jasno moraju razdvojiti supstancijalna
i formalna racionalnost. To znači da se od države i univerzalnog i formal-
no pravnog sistema moraju odvojiti ideologije, običaji, religije, kulture,
privreda. Supstancijalna racionalnost ontologizuje um i postavlja identitet
umnog i stvarnog. U tom smislu paradigmatičan je Hegelov (Hegel) esen-
cijalistički shvaćen um koji je jedinstvo pojedinačnog, posebnog i opšteg,
unutrašnjeg i spoljašnjeg, ideje i realiteta.
Nesumnjivo je beskonačno vredno i emancipatorsko liberalno na-
čelo građanskog humanizma da čovek ima vrednost po sebi, kao takav,
kao čovek, a ne tek i samo kao pripadnik određene nacije, religije ili bilo
14 Upor. Slobodan Divjak, (2008),142.

15 Upor. Slobodan Divjak, (2008), 163.
79
koje druge zajednice. Takođe je veliko ideološko, političko i filozofsko za-

veštanje liberalizma koje smatra da, ako se želi slobodna i demokratska
država, svi građani moraju biti u svakom pogledu ravnopravni bez obzira
na svoje etničko poreklo, veru, rasu ili bilo koju partikularnu pripadnost.
Isto tako je veliko dostignuće modernog liberalizma oslobađanje individu-
uma kao takvog od okova i pritiska zajednice, grupe. I sasvim je jasno da
je nužna pretpostavka takvog epohalnog dostignuća razdvajanje građan-
skog društva u kojem su potpuno oslobođeni individualni interesi i pra-
va i države u kojoj je dominantno načelo opšteg dobra i odatle proistekla
apstraktnost i formalizam pravnih i moralnih normi. Međutim, smatram
da je neprihvatljivo izvoditi liberalna humanistička načela i prava indivi-
duuma iz konstrukta istorijski i društveno neposredovane ljudske prirode
ili Boga. Fundamentalni Hegelovi uvidi pokazuju da je takozvana „ljud-
ska priroda“ proizvod istorijskih i društvenih procesa, a ne samo čiste
biologije ili religiozne vere u Boga i Njegovo stvaranje svega postojećeg
i da je ona istorijsko i društveno dostignuće koje nije naprosto prirodno
samoniklo već je posledica složenih procesa socijalizacije i istorijske pro-
izvodnje. Posebno je promašeno preuzeti potpuni dualizam noumenalne
i fenomenalne sfere, inteligibilnog i empirijskog sveta, normativnog i on-
tološkog, genetičkog aspekta, sinhronije i dijahronije, državne statičnosti
i istorijskog proizvođenja, transcendentalnog i empirijskog, uma i stvarno-
sti, geneze i važenja. Ne mogu nikako da se složim da se takav liberalistič-
ki zakonodavni um smatra monološkim i inteligibilnim, a ne proizvede-
nim u istorijskom procesu ljudskog dijaloga, javnosti, komunikacije, rada
i borbe. Polazeći od uvida Hegela i Marksa (Marx), smatram da je mnogo
bolje pretpostaviti postojanje istorijske prakse koja uopšte tek proizvo-
di apstraktnu kategoriju umnosti u obliku koji je izveden kod pristalica
klasičnog liberalnog principa. Naime, ovakve dihotomije između suprot-
stavljenih i hipostaziranih polova individuuma i zajednice, individual-
nog i kolektivnog identiteta, uma i stvarnosti otvaraju ogroman i načelni
problem primene, nastanka i ostvarenja ovako shvaćenog morala i prava
u konkretnoj društveno-istorijskoj zajednici i stvarnosti uopšte. Već se
u Kantovoj filozofiji, pored njenog epohalnog i revolucionarnog dome-
ta konstituisanja sve dubine i vrednosti individualnog ljudskog subjekta,
ispoljava koliko radikalno razdvajanje trebanja od bivstvovanja, stvarno-
sti čini moralnu i pravnu normu nerealnom, neostvarljivom i zbog čega
uopšte on i preduzima pisanje svoje Kritike moći suđenja i poznih radova
iz domena filozofije istorije, politike i antropologije ne bi li nekako pove-
zao te razdvojene polove i nivoe čoveka i društva. Ceo dalji razvoj klasič-
nog nemačkog idealizma od Fihtea (Fichte) preko Šelinga (Schelling) do
Hegela nošen je u osnovi tim problemom.
80
Ako bi se uvela perspektiva istorijskog proizvođenja, geneze ovih su-

kobljenih i oštro razdvojenih polova i individualnog i kolektivnog aspekta
ljudskog identiteta, shvatilo bi se da su ta apstraktna univerzalno važeća
načela morala, prava, politike zapravo nastala u ljudskoj istoriji, da su ih
proizvele konkretne grupe ljudi i društva i da one izražavaju njihove in-
terese. Karakterističan primer takvog svojevrsnog ličnog i filozofskog od-
sustva uvida i istorijskog nesvesnog je Kantova filozofija morala i njegovo
uznošenje individualne slobode. Njegovo uzdizanje dužnosti i insistiranje
na bezuslovnom, večnom i univerzalnom važenju kategoričkog imperati-
va umnogome prikriva svojevrsnu tiraniju dužnosti nad čovekom koji ne
samo da tako nije i ne može biti slobodan već je vrlo neslobodan u pone-
kad surovom potiskivanju i gaženju svoje prirode, čula, osećanja i želja
i pokazuje veliku zavisnost i posredovanost konkretnom postojećom isto-
rijskom epohom i društvom kojih on uopšte nije svestan.16 Kantov katego-
rički imperativ je upravo zavisan i nastao je, između ostalog, i kao reakcija
na stvarnost modernog građanskog sveta, društva, privrede i „ljudske pri-
rode“ koja je formirana u tom istorijskom procesu, a koju on jednostavno
smatra „večnom“ i „univerzalnom“ i pripisuje joj osobine zla, sebičnosti,
samoljublja, surovosti kao nešto što se samo po sebi podrazumeva za čove-
ka kao takvog. On i mnogi drugi klasični liberali potpuno nekritički pret-
postavljaju da su moderan čovek i pripadnik građanskog društva večan,
prirodan i univerzalan fenomen koji nema nikakve veze sa konkretnim
društvom, grupama ljudi i njihovim interesima. Oni uopšte nemaju razvi-
jenu istorijsku svest i ne uspevaju da osveste zavisnost tih apstraktnih mo-
ralnih, pravnih i političkih normi od konkretnih društvenih grupa i njiho-
vih interesa. Hegel je prvi filozof koji je u svoj širini društvene stvarnosti
i dubini istorijskog proizvođenja razvio svest o fundamentalnom značaju
istorije u ljudskom svetu po kojoj tek sve nastaje, a nije od Boga stvoreno
ili prirodno samoniklo i koji jasno definiše suštinu filozofskog mišljenja
kao pojmovno obuhvatanje i promišljanje svog vremena, istorijske epohe
tako da se ono sada formira kao uzorna epohalna, istorijska (samo)svest.
Primer Kanta i njegove samokritike je poučan: on je shvatio da čovek ka-
kav faktički postoji i njegova takozvana zla „ljudska priroda“ uopšte ni-
su večni i nepromenljivi, već da je njegova priroda i egoizam, samoživost
i surovost njegovih osećanja i prirodnih nagona istorijski i društveno pro-
izvedena i posredovana tek posle jednog krupnog epohalnog istorijskog
događaja – Francuske revolucije.17 Već sama ta činjenica dovoljno govori
16 Upor. Mihailo Marković, Sloboda i praksa, Zavod za udžbenike i nastavna sred-

stva, Beograd 1997,87.
17 Upor. Immanuel Kant, Um i sloboda, Spor među fakultetima, Posebno izdanje ča-
sopisa Ideje, Beograd 1974, 182.
Sofija Mojsić, Kant i Hegel kao mislioci moderne, Mali Nemo, Pančevo 2009, 87.
81
koliko su osnovni pojmovi klasičnih građanskih liberala i od njih postuli-

rani individualizam i ljudska priroda potpuno istorijski proizvedeni. To se
možda može razumeti u ranijoj istoriji kada se građansko društvo i takav
tip ličnog identiteta i strukture ličnosti po prvi put pojavljuje u istorij-
skoj stvarnosti, ali je teško razumeti kad to stanovište zastupaju moderni
i postmoderni građanski liberali u ovom istorijskom trenutku. Oni skoro
da uopšte nisu svesni ogromnog načelnog značaja istorije i sve ranjivosti
i zavisnosti konkretnih ljudi i suštinske zavisnosti forme, načela, konstrukta
i konstruktivizma od konkretnih, empirijskih, istorijskih i faktičkih oblika
ljudske egzistencije. Razumevanje zajedničke geneze i istorijskog proiz-
vođenja ovih odvojenih entiteta bi moglo mnogo da pomogne u ostvari-
vanju ovih normi morala, prava i politike. Filozofsko razmatranje ovako
petrificiranih i suprotstavljenih polova između kojih se isprečio naizgled
nepremostiv jaz pokazuje da su ljudska bića ne samo apstraktni izolovani
pojedinci već da tesno proizlaze iz konkretnih zajednica i da su u njima
u stalnim procesima dijaloga, komunikacije i rada i proizvodnje tek koji
proizvode društvo i istoriju, da se ljudi individuiraju samo pomoću soci-
jalizacije i da se unutrašnji vertikalni identitet pojedinca može formirati
i održati samo zahvaljujući stalnoj horizontalnoj interakciji i otvorenosti
čoveka pojedinca i njegove unutrašnjosti prema svetu, zajednici i spolja-
šnjosti. Plodna integracija načela filozofske antropologije i do sada ostva-
renih psihijatrijskih i psiholoških oblika razumevanja takve individualne
i kolektivne psihopatologije kakvi su shizoidnost i shizofrenija jasno po-
kazuje da bez ljudske interakcije sa svetom, društvom, ljudskom zajedni-
com uopšte ne može da se formira nikakav lični identitet, pa čak ni mini-
malno funkcionalan modus vivendi.18 Individualni i kolektivni identitet
se istovremeno formira, a pojedinci stabilizuju svoj unutrašnji identitet
samo u uzajamnom odnosu sa drugima.
U ovom radu se naglašava značaj Hegelove načelne kritike otuđenih
oblika opštosti novca, tržišta i takvih konfliktnih odnosa između pojedi-
naca u liberalnom građanskom društvu (sistemu potreba) koje on preva-
zilazi svojom koncepcijom običajnosti u kojoj je upravo osvešćena bazič-
na potreba za poverenjem između ljudi kao temeljem racionalnog društva
i gde se kao najveće bogatstvo pojedinca smatra potpuno svesna potreba
za drugim čovekom.
Klasično liberalnopravno učenje o odnosu između pojedinca i zajed-
nice, uma i stvarnosti, individualnih i kolektivnih prava , istorije i struktu-
re ne može da ispuni najosnovnije zahteve najapstraktnije psihijatrijsko-
psihoanalitičko-socijalnopsihološke definicije identiteta kao kontinuiteta
u vremenu i prostoru jer ono ne može da proizvede bitnu vezu i premosti
18 Upor. Sofija Mojsić, „Otvorenost prema svetu kao suštinski činilac smisaone ljud-
ske egzistencije“, Filozofija i društvo, XIII (1998).
82
jaz između oštro suprotstavljenih polova koji se najapstraktnije mogu defi-

nisati kao nerešen odnos između transcendentalnog i empirijskog principa,
a koji bitno otežava dosledno filozofsko promišljanje i još više konkretne
moderne istorijske pokušaje ostvarivanja liberalnih političkih i moralnih
normi o čemu dosta svedoče već svi zapleti u razvoju Kantove filozofije
i konkretno istorijsko iskustvo sve do naših dana i u našoj neposrednoj
društvenoj stvarnosti. Konkretna teorija i praksa još od vremena Hegela
i mnogih modernih pokušaja ostvarivanja čistih teorijskih liberalnih mo-
dela jasno pokazuju da moral, pravo i politika moraju istovremeno da šti-
te i individuuma i zajednicu i da se ta oba načela moraju integrisati, a ne
dalje produbljivati njihova razdvojenost i razdor. Mora se održati ravno-
teža između njih jer oni drukčije ne mogu da postoje i plodno se nadopu-
njuju. Veliko je pitanje da li se normativno-proceduralni pojmovi uopšte
mogu odvojiti od konkretnih vizija dobrog života.
Suštinske karakteristike onog pojma slobode koji dominira evrop-
skom filozofijom od Aristotela do Hegela i Marksa kao što su samoodre-
đenje, samoostvarenje i samostvaranje su presudni koraci u procesu sa-
mooslobađanja čoveka shvaćenog u dinamičkom i istorijskom smislu.19
Klasičan dualizam i rascep između subjekta i objekta, uma i stvarnosti,
individuuma i zajednice, negativne i pozitivne slobode se može ukinuti
istorijskom praktičkom delatnošću koja prevazilazi unutrašnja ograniče-
nja svakog sukobljenog pola i omogućuje da se oni više ne suprotstavljaju
i razdvajaju već da se uzajamno prožimaju.20 Ne postoji oštra distinkcija
između deskriptivnog i normativnog, činjenica i vrednosti, supstancijalnog
i funkcionalnog. To je samo preliminarna faza u analizi čovekove situa-
cije do koje dolazi zbog konkretnih istorijskih i društvenih nemogućnosti
ostvarenja njihove integracije i povezivanja. Čovek je sinteza i jedinstvo
i razuma i strasti, i dužnosti i želje, i tela i duha. Svaki oštar diskontinuitet
i dualnost se posle analize pokazuju kao pojednostavljivanja i hipostazi-
ranja diskontinuiranih momenata razvojnog kontinuiteta. Zato je plodni-
je i smislenije usvojiti Hegelov pojam konkretnog totaliteta kao jedinstva
pojedinačnog, posebnog i opšteg. Sloboda modernog pojedinca ostvaru-
je se kao sinteza univerzalnog i specifičnog, individualnog i kolektivnog,
duhovnog i prirodnog.
Već sam navela uzorno liberalno Berlinovo diferenciranje pojma
slobode kao negativne i pozitivne i kritiku pozitivne koncepcije slobode
da izaziva rascep ličnosti na transcendentnog dominantnog kontrolora
i empirijski svežanj želja i strasti koje treba disciplinovati i potčiniti.21 On
pretpostavlja da svaka koncepcija o samoostvarenju i takozvanom istinskom
19 Upor. Mihailo Marković, 63.

83
ja i pozitivnoj slobodi ima za posledicu izjednačavanje tog postuliranog

istinskog ja sa nečim širim od pojedinca: društvenom celinom, rasom, cr-
kvom, državom, zajednicom živih i mrtvih i još nerođenih, nacijom.22 Me-
đutim, pozitivan pojam slobode ne uključuje nužno unutrašnji razdor čo-
veka koji se ne može prevazići i njim ovladati jer je aktuelna egzistencija
samo deo stvarnosti, a ono potencijalno u čoveku (dispozicije za delanje
na određen način, karakterne crte, darovi i talenti koji još nisu vidljivi)
nije metafizički represivan spekulativan pojam već se može realizovati
u procesu istorijskog delanja, prakse i ostvariti se u povoljnijim istorij-
skim uslovima.23 Samoostvarenje i samoodređenje nije nužno identifika-
cija takozvanog istinskog ja sa kolektivnom organskom voljom i zajedni-
com, celinom u kojoj nema mesta za autonomnog slobodnog pojedinca
i kontinuum bez odsečnih, oštrih i nepremostivih razlika i granica. Kon-
kretne istorijske i socijalno-psihološke analize kakva je Fromova (Fromm)
u Bekstvu od slobode jasno svedoče da od vremena prvih početaka moder-
ne i formiranja modernog čoveka u složenim procesima Luterove (Luther)
verske reformacije, puritanizma i kalvinizma i utemeljenja ranog građan-
stva i liberalnog kapitalizma ljudima apsolutno nije dovoljno da ostvare
samo slobodu od nečega već je podjednako bitno da znaju i da delaju i u
smislu slobode za nešto.24 Smisaon život nije moguć bez uzajamnih zavi-
snosti, a živeti znači biti ograničen, konačan, uslovljen, relativan i stalno
postepeno prevazilaziti i ukidati ta ograničenja tokom istorijskog proce-
sa samooslobađanja.25 Čovek pojedinac je i individualno i kolektivno biće
i neproduktivno je stalno potiskivati i ne ostvarivati takvo njegovo dualno
određenje. Ali, treba naglasiti da je liberalno poimanje negativne slobode
suštinsko za moderno oslobođenje individuuma od represivne zajednice,
društva i da se pozitivan pojam slobode ne sme silom nametati: moguć-
nosti koje on pruža se mogu samo dobrovoljno prihvatati i ostvarivati.
Konkretno ostvarivanje i obezbeđenje istorijskih i društvenih uslova
za primenu univerzalističkog morala i humane demokratske države u kojoj
vlada dobar odnos između pojedinca i zajednice više zahteva rad istorijske
i društvenih nauka i konkretno delovanje pojedinaca i grupa u društve-
noj stvarnosti nego filozofiju.26 To je neophodno da bi se mogli što tačnije
i diferenciranije detektovati konkretni istorijski i društveni procesi i fak-
tori koji oblikuju političku stvarnost i filozofiju i konkretno uslovaljavaju
njenu primenu u praksi. Konkretna praktička akcija i realnost zahtevaju

24 Upor. Erich Fromm, Escape From Freedom, Avon Books, New York 1969, passim.
25 Upor. Mihailo Marković, 110-112.
26 Upor. Jürgen Habermas, „Moral i običajnost“, Filozofska istraživanja, 4 (1985), 773.
84
sintezu komunitarizma i liberalizma, integraciju principa individuuma

i zajednice i sintezu epohalnih uvida Kanta o beskrajnom značaju, vred-
nosti i dubini individualnog ljudskog subjekta i Hegelovih napora da nađe
konkretno istorijsko rešenje za veliki moderni problem ljudske slobode
u određenim društvenim institucijama , a ne njihovo isključivo i jedno-
značno suprotstavljanje i biranje po radikalnom principu ili-ili. Cilj takve
sinteze i integracije ovih načela je stvaranje društvenih i istorijskih uslova
za pomirenje između čoveka pojedinca i zajednice u okolnostima slože-
nih modernih društava i sistema, što je velika i osnovna tema i svrha sva-
ke političke filozofije i ideologije. Upravo integrativno mišljenje i delanje
koji slede logiku i-i pri formiranju individualnog i kolektivnog identiteta
u istoriji i društvu srpskog naroda mogli bi možda da budu put njegovog
boljitka ne bi li se nadišle najgore posledice njegove duboke rasceplje-
nosti, razdvojenosti i podeljenosti ljudskih snaga i sva dubina ogromnih
istorijskih diskontinuiteta.
Sofija Mojsić
THE PHILOSOPHICAL ASPECTS OF THE CONCEPT

OF THE HUMAN IDENTITY
Summary
This paper discusses the relation between the individual and collective
identity and its conceptions which crystallized in the debate between communi-
tarianism and liberalism. The essential characteristic of modernity is desupstan-
tialization of form, separation of norm and reality which enable the realization of
specifically modern principle of the so called negative freedom of the individual
which is the crucial characteristic of the liberal-democratic societies. The basic
category of organization of the modern liberal-democratic societies is the uni-
versalised form (procedure) which enables the pluralism of the life styles and the
realization of the liberal-democratic political principle. In the purely normative
and not in the ontological, historical and genetic way, Locke’s insight that com-
munity is not the condition of law but on the contrary, the law is the condition
of community is valid. The political principle is separated from the cultural level
which gives rise to the depolitization of culture. Hence the modern civil identity
is necessarily abstract.
According to liberal political theory and practice, the most democratic and
the most plausible form and theory of nation and the relation between indivi-
dual and collective identity is not ethnic and cultural but civic theory of nation
which claims the equality of all citizens regardless of their concrete, collective,
traditional affiliations.
85
This paper claims that the essence of modernity is constant pluralism of

rival theories and constant competition of traditionalistic and non-traditiona-
listc conceptions.
The author finds very disputable and unacceptible the classial liberal fo-
unding of human and civil rights not in society, public, history, community, com-
munication but in God, human nature, intelligible sphere.
However, the classic liberal foundation and conception of the relation of
individual and collective identity, morality and ethics, individual and commu-
nity cannot solve the problem of the origin, realization and application of the-
se abstract principles. The very concept of individual identity, morality and citi-
zenship presupposes the process of socialization and community. The concrete
social and historical insights clearly show that morality has to protect both the
individual and community. Both of these principles have to be integrated and in-
ternally connected. The concrete, practical and historical action and reality de-
mand the synthesis and integration of communitarianism and liberalism, indivi-
dual and community and Kant’s and Hegel’s philosophy and not their exclusive
opposition and radical eighter-or choice.
Key words: identity, individual, community, liberalism, communitarianism,
modernity, Kant, Hegel
Enterijer (Devojka s knjigom), ulje na dasci, 75 x 97 cm, 1938.
86
Dostojanstvo, autentičnost i nove medicinske tehnologije...
UDK 341.231.14
340.12 Дворкин Р.
608.1:179
Igor Milinković
Pravni fakultet Univerziteta u Banjoj Luci
DOSTOJANSTVO, AUTENTIČNOST I NOVE

MEDICINSKE TEHNOLOGIJE: RONALD DVORKIN
I BIOTEHNOLOŠKI IZAZOVI XXI VIJEKA
Rezime: Rapidni biotehnološki napredak neprestano pobuđuje nove etič-

ke kontroverze. Nove medicinske tehnologije moguće je koristiti ne samo u cilju
prevencije i tretmana ozbiljnih oboljenja, već i za izbor i usavršavanje karakte-
ristika ljudskih bića. U ovom radu, neka od najkontroverznijih pitanja biotehno-
loškog razvoja razmotrena su u svjetlu učenja o ljudskom dostojanstvu Ronalda
Dvorkina. Posebna pažnja poklonjena je principu autentičnosti, kao drugoj di-
menziji dostojanstva koju Dvorkin analizira u svojoj knjizi Pravda za ježeve. Propu-
stivši da razmotri zaštitu ove vrijednosti u periodu prije rođenja djeteta, Dvorkin
je otvorio put intervencijama koje mogu predstavljati ozbiljnu prijetnju autentič-
nosti života buduće ličnosti. U radu se zastupa stav da se primjena novih medi-
cinskih tehnologija može smatrati opravdanom samo ukoliko pojedincu-autoru
omogućuje neophodnu autorsku slobodu (originalnost) prilikom kreiranja vla-
stitog životnog narativa.
Ključne reči: Dvorkin, dostojanstvo, autentičnost, biotehnološka revolucija
1. Uvod
Bogatim i raznovrsnim opusom Ronalda Dvorkina (Ronald Dwor-
kin), stvaranim u periodu od gotovo pola vijeka, obuhvaćen je širok spek-
tar tema iz oblasti pravne, političke i moralne filozofije. Opisivan kao „je-
dan od najvećih umova dvadesetog vijeka“,1 Dvorkin je aktivno učestvovao
u raspravama o brojnim kontroverznim društvenim pitanjima, određuju-
ći, u značajnoj mjeri, tok koji će one poprimiti. Za Dvorkina, „potreba za
artikulacijom filozofskih pitanja, i da se na njih odgovori, izvire iz prak-
tičnih pitanja koja zahtijevaju akciju sudija, zakonodavaca, advokata i gra-
đana“.2 Imajući u vidu takvu Dvorkinovu orijentaciju, pomalo iznenađuje
1 Justine Burley, „Introduction“, Dworkin and his critics: with replies by Dworkin
(ed. Justine Burley), John Wiley & Sons 2004, 1.
2 Benjamin C. Zipursky, James E. Fleming, „Rights, Responsibilities, and Reflec-
tions on the Sanctity of Life“, Ronald Dworkin (ed. Arthur Ripstein), Cambridge
University Press 2007, 109.
87
Hereticus, 3–4/2017 Igor Milinković
činjenica da je ovaj autor izazovima „biotehnološke revolucije“ poklonio

srazmjerno mali prostor (u poređenju sa nekim drugim bioetičkim tema-
ma, poput vještačkog prekida trudnoće ili eutanazije, kojima je posvetio
i posebnu monografiju). Dvorkin, doduše, nije propustio da zauzme stav
o ovim pitanjima, niti se njegovim stavovima može uputiti prigovor da
nisu dovoljno jasno izloženi. Ostaje, ipak, svojevrsno žaljenje što Dvorkin
pomenutim pitanjima nije značajniju pažnju poklonio u djelu Pravda za
ježeve (Justice for Hedgehogs), naročito imajući u vidu potencijal koji nje-
gov koncept ljudskog dostojanstva ima za analizu ključnih problema bi-
otehnološkog razvoja. Nakon što u sklopu rada, u kratkim crtama, bude
upozoreno na relevantne Dvorkinove stavove o ljudskom dostojanstvu,
analizi će se podvrgnuti zaključci koji iz takve koncepcije proizilaze za
neke od etičkih dilema biotehnološkog razvoja.
2. Dvorkinovo shvatanje ljudskog dostojanstva

Pojam ljudskog dostojanstva pojavljuje se već u ranim Dvorkinovim
radovima. U svojoj prvoj knjizi Shvatanje prava ozbiljno (Taking Rights Se-
riously), Dvorkin naglašava vezu između koncepta ljudskih prava i „neo-
dređene, ali snažne ideje ljudskog dostojanstva“,3 koja podrazumijeva da
postoje načini postupanja prema drugoj osobi „koji nisu u skladu sa nje-
nim priznanjem kao punopravnog člana ljudske zajednice, tako da je ta-
kvo postupanje duboko nepravedno“.4 Iako u ovom djelu Dvorkin nije
uložio značajnije napore da konceptualnu neodređenost ljudskog dosto-
janstva ublaži (u Shvatanju prava ozbiljno, kako se opaža, dostojanstvo
predstavlja „relativno perifernu kategoriju“),5 konture ovog pojma vre-
menom postaju jasnije.
Istaknutiju ulogu ljudsko dostojanstvo dobija u Dvorkinovom dje-
lu Nepovredivost života (Life’s Dominion), posvećenom problemu moral-
ne opravdanosti abortusa i eutanazije. U ovom djelu, Dvorkin dostojan-
stvo definiše kao moralno pravo (i odgovornost) pojedinca da samostalno
odlučuje o fundamentalnim pitanjima o smislu i vrijednosti sopstvenog
života, u skladu sa vlastitom savješću i uvjerenjima.6 Za razumijevanje
pojma dostojanstvo poseban značaj ima razlikovanje „kritičkih“ (critical)
i „iskustvenih“ (experiential) interesa. „Iskustveni“ interesi odnose se na
proživljavanje iskustava koja preferiramo zbog zadovoljstva koje u nama
pobuđuju, kojima stremimo zato što ih smatramo „prijatnim ili uzbudljivim
3 Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously, Harvard University Press 1978, 198.
4 Ibid.
5 Thomas Finegan, „Dworkin on Equality, Autonomy and Authenticity“, The Ame-
rican Journal of Jurisprudence, Vol. 60, No. 2, 2015, 151.
6 Ronald Dworkin, Life’s Dominion, Vintage Books, New York 1994, 166.
88
kao iskustva“.7 Iako se ukusi pojedinaca u ovom pogledu razlikuju i oni

zadovoljstvo pronalaze u različitim iskustvima (npr. uživaju prilikom gle-
danja fudbalskih utakmica, ili ih smatraju nepodnošljivo dosadnim), neće
se smatrati da zbog toga griješe, da je usljed toga njihov život bolji ili da
gubi na vrijednosti. Pojedinac, međutim, posjeduje i „kritičke“ interese
koji su povezani sa vrijednošću njegovog života, sa tim da li će on, u cjelini
posmatrano, biti smatran uspješnim ili protraćenim. Uvjerenja o tome šta
život kao cjelinu čini boljim, predstavljaju uvjerenja o „kritičkim“ intere-
sima,8 a pravo na dostojanstvo podrazumijeva pravo pojedinca da „njegovi
autentični kritički interesi budu priznati od strane drugih“.9 Dvorkin sma-
tra da je čovjeku imanentna „apstraktna ambicija da vodi dobar život“10
i da on bude proživljen na koherentan način: „Ljudi smatraju značajnim
ne samo da njihov život sadrži raznovrsna ispravna iskustva, dostignuća
i veze, nego i da posjeduje strukturu koja odražava koherentan izbor među
njima – za neke, da demonstrira postojanu, samoodređujuću posvećenost
viziji karaktera ili postignuća koji život kao cjelina, posmatran kao inte-
gralni kreativni narativ, ilustruje i izražava“.11 Ideal integriteta blisko je
povezan sa vrijednošću dostojanstva. „Mi mislimo“, upozorava Dvorkin,
„da neko ko postupa u suprotnosti sa svojim karakterom, radi dobitka ili
da bi izbjegao nevolju, nedovoljno poštuje sebe.“12 Pravo je pojedinca da
svoju životnu priču oblikuje autonomno, rukovodeći se sopstvenom per-
cepcijom kritičkih interesa koji njegovoj egzistenciji obezbjeđuju smisao
i koherentnost (u Dvorkinovom zahtjevu za integritetom i koherentno-
šću ličnog narativa pojedini autori, sasvim osnovano, prepoznaju odraz
ideala autentičnosti).13
Naglašavanje značaja vrijednosti samoodređenja i autentičnosti na-
stavljeno je i u kasnijim radovima ovog autora. Princip lične odgovornosti,
kao jedna od dimenzija dostojanstva o kojima Dvorkin piše u djelu Da li
je demokratija moguća ovdje? (Is democracy possible here?), podrazumijeva
da pojedinac „ima posebnu odgovornost za postizanje uspjeha sopstvenog
života, odgovornost koja uključuje donošenje sudova o tome kakav bi ži-
vot za njega bio uspješan“.14 Za pojedinca je neprihvatljivo da mu bilo ko
drugi nameće lične vrijednosti ili stavove. Drugu dimenziju dostojanstva,
7 Ibid., 201.
8 Ibid., 201–202.
9 Ibid., 236.
10 Ibid., 205.
11 Ibid., 205.
12 Ibid.
13 Daniel Brudney, „Beyond autonomy and best interests“, Hastings Center Report,
39, no. 2, 2009, 35.
14 Ronald Dworkin, Is democracy possible here?, Princeton University Press 2006, 10.
89
prema Dvorkinu, predstavlja princip inherentne vrijednosti, koji objektiv-

nu vrijednost pripisuje svakom ljudskom životu. Jednom kada ljudski život
započne, objektivno je važno da on rezultira uspjehom. Njegov uspjeh ili
neuspjeh nema značaj samo za osobu čiji je život u pitanju, životni neu-
spjeh bilo koje individue predstavlja nešto loše po sebi.15
U Pravdi za ježeve, pojmu dostojanstva pripašće centralno mjesto.
U ovom djelu, Dvorkin traga za „etičkim, ne moralnim, standardom koji bi
rukovodio našim tumačenjem moralnih koncepata“16 (u skladu s razliko-
vanjem etike i morala na kojem ovaj autor insistira: etika uređuje odnos
pojedinca prema sebi, moral ponašanje prema drugima). Principi mora-
la treba da budu izvedeni iz etičkih principa. Prema Dvorkinu, moralna
pravila „proističu iz našeg shvatanja samih sebe, i ono što smatramo is-
pravnim za nas same, predstavlja osnov na temelju koga ćemo utvrditi
šta je ispravno u našem ponašanju prema drugima“.17 Etički standard koji
treba da omogući identifikovanje sadržine morala, Dvorkin prepoznaje
u vrijednosti ljudskog dostojanstva („postupci su pogrešni ukoliko vrije-
đaju dostojanstvo drugih“).18
Sadržinu dostojanstva čine dva principa: princip samopoštovanja
i princip autentičnosti. U navedenim principima, smatra Dvorkin, sadr-
žani su fundamentalni zahtjevi čije poštovanje pojedincu omogućuje da
živi dobro. Princip samopoštovanja zahtijeva da pojedinac vlastiti život
shvati ozbiljno i da značajnim smatra pitanje da li će on da se izrodi
u uspješnu performansu.19 Ovaj princip odnosi se na „stav koji ljudi tre-
ba da zauzmu prema vlastitim životima: oni treba da smatraju značajnim
da žive dobro“.20 Princip autentičnosti podrazumijeva da svaki pojedinac
ima posebnu, ličnu odgovornost da identifikuje ono što njegov život čini
uspješnim i da takav život ostvari kroz koherentnu priču ili stil koji odo-
brava.21 Pritom, nije neophodno da stil za koji se pojedinac opredjeljuje
bude naročito inovativan. Princip autentičnosti ne nalaže da čovjek živi
drukčije u odnosu na druge, nego da živi u skladu sa vrijednostima koje je
sam izabrao, ostvarujući ih unutar koherentnog životnog narativa. Prema
Dvorkinu, „autentičnost je narušena kada je osoba prisiljena da prihva-
ti nečiji tuđi sud umjesto vlastitog, o vrijednostima ili ciljevima koje njen
život treba da demonstrira“.22
15 Ibid., 9–10.
16 Stephen Guest, Ronald Dworkin, Stanford University Press 2012, 161.
17 Ibid., 160–161.
18 Ronald Dworkin, Justice for Hedgehogs, Harvard University Press 2011, 204.
19 Ibid., 203.
20 Ibid., 205.
21 Ibid., 204.
22 Ibid., 212.
90
U nastavku teksta, u svjetlu Dvorkinove koncepcije ljudskog dosto-

janstva, biće razmotreni stavovi koje je ovaj autor iznio u pogledu nekih
od najkontroverznijih etičkih problema biotehnološkog razvoja.
3. Dostojanstvo, autentičnost i etički izazovi

biotehnološkog razvoja
Dvorkin odgovor na etičke dileme „biotehnološke revolucije“ daje
u duhu liberalno-egalitarističke23 koncepcije koju zastupa. U djelu Suvere-
na vrlina (Sovereign Virtue), on primjenu novih tehnologija u cilju izbora
ili poboljšanja ljudskih karakteristika tretira kao izraz imanentene čovje-
kove potrebe da „prometejski“ pomjera granice vlastite prirode i sposob-
nosti. Nema ničeg inherentno pogrešnog, smatra Dvorkin, u „ambiciji da
se životi budućih generacija učine dužim ili ispunjenijim talentom i, sa-
mim tim, dostignućem“.24 Principi etičkog individualizma, po njegovom
mišljenju, takve napore čine legitimnim, čak i obaveznim. Dvorkin daje
pozitivan odgovor na pitanje opravdanosti primjene biotehnoloških do-
stignuća radi poboljšanja čovjekovih sposobnosti. Opravdanom, takođe,
smatra upotrebu novih medicinskih tehnologija radi izbora karakteristi-
ka nerođenog djeteta.
Za navedene stavove ne može se reći da su u suprotnosti s liberal-
nom pozicijom koju Dvorkin zastupa. Postavlja se, međutim, pitanje kakve
posljedice po autentičnost, kao jednu od dimenzija ljudskog dostojanstva,
takav pristup biotehnološkoj revoluciji proizvodi. Da li ideal autentičnog
života može biti realizovan, ukoliko su njegove determinante unaprijed
određene? Upotrijebi li se metafora o „životu kao romanu“, da li se ži-
vot pojedinca može smatrati autentičnim, ukoliko su unaprijed definisa-
ni žanr i glavni lik životne priče? Primjena novih medicinskih tehnologija
mogla bi se, utoliko, smatrati opravdanom samo ukoliko pojedincu-auto-
ru omogućuje neophodnu autorsku slobodu (originalnost) prilikom krei-
ranja vlastite životne priče, uključujući i stvaranje pretpostavki da ona
uopšte bude napisana.
Stoga će, u nastavku teksta, posebna pažnja biti posvećena pitanju:
Da li princip autentičnosti, definisan u Pravdi za ježeve, podržava Dvor-
kinove zaključke o opravdanosti primjene pojedinih medicinskih tehno-
logija? Da li je, primjera radi, izbor karakteristika djeteta od strane rodi-
telja, ili donošenje odluke o njihovom usavršavanju, spojiv sa konceptom
ljudskog dostojanstva, ili predstavlja narušavanje autentičnosti djetetove
23 Justine Burley, „Morality and the „New Genetics’“, Dworkin and his critics: with
replies by Dworkin (ed. Justine Burley), John Wiley & Sons 2004, 171.
24 Ronald Dworkin, Sovereign Virtue: The Theory and Practice of Equality, Harvard
91
egzistencije (time i njegovog dostojanstva)? Da li realizacija „kritičkih in-

teresa“ pojedinca može biti ostvarena, ukoliko su oni, u značajnoj mje-
ri, definisani od strane drugoga, možda i prije nego što je životni narativ
uopšte započeo.
Započeće se razmatranjem opravdanosti primjene novih medicin-
skih tehnologija u cilju izbora (ili poboljšanja) karakteristika nerođenog
djeteta. Pomenuto pitanje sve je aktuelnije zahvaljujući razvoju tehnolo-
gija kao što su preimplantaciona genetska dijagnostika ili editovanje ge-
noma, usljed čega mogućnosti uticaja na karakteristike potomstva, još
u prenatalnom (preimplantacionom) periodu, postaju sve veće. Dvorkin,
kako je istaknuto, takvu primjenu novih tehnologija smatra prihvatljivom.
Da li, međutim, princip reproduktivne autonomije opravdava svaki rodi-
teljski izbor u pogledu karakteristika budućeg potomstva, i da li se prili-
kom realizacije reproduktivnih izbora roditelja opravdanom može smatra-
ti upotreba svih intervencija, uključujući i abortus? Dvorkinova pozicija
o ovim pitanjima određena je njegovim shvatanjem moralnog statusa fe-
tusa. Prema Dvorkinovom mišljenju, fetus ne posjeduje interese (samim
tim ni prava, kojim bi ovi interesi bili zaštićeni). Postojanje interesa uslo-
vljeno je izvjesnim stepenom razvoja svijesti. Nije osnovano pretpostaviti
„da nešto posjeduje vlastite interese ... osim ukoliko posjeduje, ili je po-
sjedovalo, neki oblik svijesti: izvjestan nivo mentalnog života, pored fi-
zičkog“.25 Takav stav onemogućuje ga da prenatalne intervencije ospo-
ri pozivajući se na prava fetusa, budući da ih nerođeno dijete još uvijek
ne posjeduje. U Nepovredivosti života, Dvorkin ipak dovodi u pitanje mo-
ralnu opravdanost abortusa u određenim okolnostima, pozivajući se na
„nezavisnu“ (detached) vrijednost nepovredivosti života, stav koji životu
svakog ljudskog bića pripisuje inherentnu vrijednost („nezavisne“ vrijed-
nosti Dvorkin odvaja u odnosu na „derivativne“ (derivative), pod kojima
podrazumijeva vrijednosti izvedene iz interesa i prava za koja se pretpo-
stavlja da ih ljudska bića posjeduju).26 Da li se identičan kriterijum može
primijeniti i na ostale prenatalne intervencije, odn. mogu li se one na
sličan način osporavati, s osloncem na izvjesne „nezavisne“ vrijednosti?
U Suverenoj vrlini, Dvorkin konstatuje da postoje „stanja tako pri-
jeteća po potencijalni život, da opravdavaju abortus iz razloga zabrinu-
tosti za vrijednost tog života“.27 Abortus motivisan izborom pola fetusa,
međutim, neće se smatrati opravdanim. Prema Dvorkinu, bez obzira ko-
liko neko želi dijete jednog pola, biće pokazano neadekvatno poštovanje
za život ljudskog bića ako on bude okončan samo zato što pol djeteta nije
25 Ronald Dworkin, Life’s Dominion, Vintage Books, New York 1994, 16.
26 Ibid., 11.
92
u skladu sa preferencijama roditelja.28 Da li pomenuti stav vrijedi i za se-

lekciju embriona prema kriterijumu pola, primjenom preimplantacione
genetske dijagnostike? Dvorkin smatra da se argument nepovredivosti ži-
vota ovdje ne može primijeniti, budući da vantjelesna oplodnja, u svakom
slučaju, podrazumijeva nestajanje izvjesnog broja embriona.29 Identičan
zaključak slijedio bi i u pogledu moguće promjene pola (ili drugih karak-
teristika nerođenog djeteta) genetskom intervencijom, budući da u ovom
slučaju embrion nastavlja svoju egzistenciju.
U ovom djelu, Dvorkin dileme koje pobuđuje biotehnološki razvoj
analizira u svjetlu principa etičkog individualizma.30 Prvi princip etičkog
individualizma predstavlja „princip jednake važnosti: značajno je, s objek-
tivne tačke gledišta, da ljudski životi budu uspješni, a ne protraćeni, i to
je jednako značajno za svaki ljudski život“.31 Drugi princip jeste princip
posebne odgovornosti, koji podrazumijeva da „iako svi moramo priznati
jednak objektivni značaj uspjeha svakog ljudskog života, jedna osoba ima
posebnu i konačnu odgovornost za taj uspjeh – osoba čiji je život u pita-
nju“.32 Princip posebne odgovornosti „zahtijeva da, dokle god izbori treba
da budu učinjeni o vrsti života koji osoba živi, unutar kruga izbora koje
dopuštaju resursi i kultura, ona je odgovorna da te izbore sama učini“.33
Argumente za primjenu novih medicinskih tehnologija Dvorkin prona-
lazi u primjeni prvog principa etičkog individualizma, dok drugi princip
samo uzgred pominje.
Prema Dvorkinu, „ako igrati se Boga znači boriti se da se unaprije-
di naša vrsta... tada prvi princip etičkog individualizma nalaže takvu bor-
bu“.34 Ukoliko se upotrebom novih medicinskih tehnologija povećavaju
šanse za životni uspjeh, ne postoje razlozi da se njihova primjena označi
kao inherentno loša. Dvorkin pominje i drugi princip, koji, po njegovom
mišljenju, govori protiv zabrane naučnicima i ljekarima da ovu vrstu is-
traživanja provode. Izostaje, međutim, analiza implikacija drugog prin-
cipa etičkog individualizma po subjekte čiji život još nije započeo, što
predstavlja posljedicu stava ovog autora da fetus ne posjeduje interese,
pa, samim tim, niti prava.
28 Ibid., 432.
29 Ibid., 433.
30 Pojedini autori, govoreći o principima etičkog individualizma, kao sinonim upo-
trebljavaju termin ljudsko dostojanstvo. (John Charvet, The Nature and Limits of
Human Equality, Palgrave Macmillan, 2013, 56)
32 Ibid.
33 Ibid., 6.
34 Ibid., 452.
93
Dvorkin, ipak, ne zastupa stanovište da roditelji mogu donositi bilo

kakve odluke tokom prenatalnog razdoblja. U Nepovredivosti života, on se
osvrće na navodnu nedosljednost koju ispoljavaju zagovornici prava na
abortus. Mnogi ljudi smatraju da je uništenje fetusa moralno prihvatlji-
vo, ali neprihvatljivim smatraju da trudnica puši tokom trudnoće, ili se
ponaša na neki drugi način štetan po buduće dijete (ako se toleriše „ubi-
stvo“ fetusa, zašto bi bilo sporno ugrožavanje zdravlje budućeg djeteta).
Dvorkin nudi sljedeći odgovor: „Ukoliko žena puši tokom trudnoće, ljud-
sko biće može kasnije postojati čiji će interesi biti ozbiljno oštećeni nje-
nim ponašanjem; ali ako abortira, neće postojati niko čije bi interese nje-
no ponašanje oštetilo.“35 Dvorkin se donošenju štetnih odluka od strane
budućih roditelja suprotstavlja pozivanjem na „nezavisnu vrijednost“ da
se život budućih ljudi odvija dobro.36
Zašto onda na sličan način ne tretirati i vrijednost autentičnosti,
kao drugu dimenziju ljudskog dostojanstva o kojoj Dvorkin govori u Prav-
di za ježeve (čiji zahtjevi, moglo se vidjeti, prožimaju i ranije Dvorkinove
radove). Ako princip autentičnosti nalaže da osoba ne smije biti prisilje-
na da prihvati nečiji tuđi sud o vrijednostima koje njen život treba da de-
monstrira, tada je opravdano razmotriti pitanje da li ovu zabranu, tako-
đe, treba protegnuti i na period prije rođenja djeteta, kako bi se osiguralo
da kasniji izbor životnih vrijednosti i ciljeva bude autentično njegov. Od-
govori na pitanja povezana sa „kritičkim“ interesima pojedinca ne smiju
biti dati unaprijed.
U pogledu mogućih genetskih intervencija nakon rođenja djeteta,
odn. nakon što je osoba stekla mogućnost samostalnog odlučivanja o me-
dicinskim intervencijama i tretmanima, Dvorkinov koncept dostojanstva
(autentičnosti), takođe, nudi relevantne smjernice. U suprotnosti je sa
dostojanstvom pojedinca bilo kakav pokušaj nametanja genetskih inter-
vencija radi kreiranja životnog stila ili modela ponašanja, čak i ukoliko bi
rezultat ovih intervencija predstavljalo poboljšanje čovjekovih karakteri-
stika. Argumenti koji su izneseni protiv prenatalnih intervencija, mnogo
snažnije ispoljavaju se u postnatalnom periodu, budući da se intervencije,
prema poziciji koju zastupa Dvorkin, sprovode nad osobama obdarenim
pravima (zasnovanim na njihovim interesima). Intervencijama sada biva-
ju podvrgnute osobe čiji „kritički interesi“ moraju biti uvaženi.
Dvorkin spornim ne smatra intervencije koje su zasnovane na sa-
glasnosti pojedinca, čak i ukoliko njihovi ciljevi nisu terapeutski, ukoliko
se pomoću njih sposobnosti individue unapređuju iznad nivoa normalnog
35 Ronald Dworkin, Life’s Dominion, Vintage Books, New York, 1994, 19.
36 Ronald Dworkin, „Ronald Dworkin Replies“, Dworkin and his critics: with replies
by Dworkin (ed. Justine Burley), John Wiley & Sons 2004, 365.
94
funkcionisanja. Ako bi poboljšanje predstavljalo rezultat autonomne od-

luke pojedinca, ono ne bi (nužno) bilo u suprotnosti sa zahtjevima do-
stojanstva. Nije nemoguće zamisliti slučajeve gdje bi poboljšanje spo-
sobnosti pojedinca genetskom intervencijom, ili drugim metodama, bilo
u skladu sa njegovim karakterom, predstavljalo koherentan čin u lancu
postupaka kojim pojedinac, autonomno i sa osjećajem za integritet, iz-
građuje sopstveni životni narativ. Da li je, međutim, iz perspektive Dvor-
kinovog etičkog učenja, prihvatljivo izjednačavanje rezultata ostvarenih
zahvaljujući genetskim intervencijama, sa onim zasnovanim na korišće-
nju prirodno stečenih sposobnosti. Dvorkin upozorava na razliku izme-
đu vrijednosti proizvoda (product value) i vrijednosti izvođenja (perfor-
mance value). Vrijednost proizvoda jeste vrijednost koju nešto „posjeduje
samo kao predmet, nezavisno od postupka kroz koji je stvoreno ili bilo kog
drugog obilježja njegove istorije“.37 Vrijednost izvođenja odnosi se na čin
kreacije, način na koji je proizvod stvoren. Prilikom ocjenjivanja objek-
tivne vrijednosti života pojedinca, vrijednost izvođenja je ta koja se, prije
svega, uzima u obzir.38 Konačna vrijednost ljudskog života, prema Dvor-
kinu, adverbijalna je, nju predstavlja vrijednost izvođenja.39 Poboljšanje
kao rezultat genetske intervencije (ili konzumacije farmaceutskog sred-
stva) imaće manju vrijednost u odnosu na postizanje rezultata samopre-
galačkom djelatnošću osobe.
4. Zaključak
Koncept ljudskog dostojanstva Ronalda Dvorkina nudi korisne smjer-
nice za rješavanje niza etičkih dilema prouzrokovanih biotehnološkim raz-
vojem. Naročit značaj, u ovom pogledu, pripada principu autentičnosti, kao
jednoj od dimenzija ljudskog dostojanstva. Propustivši da razmotri zaštitu
ove vrijednosti u periodu prije rođenja djeteta (odn. moguće implikacije
prenatalnih intervencija po autentičnost budućeg života pojedinca), Dvor-
kin je otvorio put intervencijama koje mogu predstavljati ozbiljnu prijet-
nju autentičnosti života buduće ličnosti. Stav zastupan u ovom radu jeste
da se primjena novih medicinskih tehnologija može smatrati opravdanom
samo ukoliko pojedincu-autoru omogućuje neophodnu autorsku slobodu
(i originalnost) prilikom kreiranja vlastitog životnog narativa.
37 Ronald Dworkin, Justice for Hedgehogs, Harvard University Press 2011, 197.
38 Ibid., 198.
39 Ibid., 197.
95
Igor Milinković
DIGNITY, AUTHENTICITY AND NEW MEDICAL TECHNOLOGIES:

RONALD DWORKIN AND BIOTECHNOLOGICAL CHALLENGES
OF THE XXI CENTURY
Summary
Rapid developments in biotechnology continually raise new ethical dilem-
mas. New medical technologies can be used not only for the prevention and tre-
atment of serious diseases, but also for the selection and improvement of the
characteristics of human beings. In this paper, some of the most controversial
issues of biotechnological development were considered in the light of the Ro-
nald Dworkin’s understanding of human dignity. Special attention was given to
the principle of authenticity, as the second dimension of dignity that Dworkin
analyzed in his book Justice for Hedgehogs. By failing to consider the protection
of this value in the period before the child’s birth, Dworkin opened the way for
interventions that could pose a serious threat to the authenticity of a future per-
son’s life. The paper argued that the application of new medical technologies can
be considered justifiable only if it allows the individual, as the author of his/her
own life story, the necessary authorial freedom (originality) when creating his/
her own life narrative.
Key words: Dworkin, dignity, authenticity, biotechnological revolution
Na plaži, ulje na platnu, 60 x 72,5 cm, 1955.
96
Mogućnost autonomije u savremenom svetu
UDK 165 Кант И.
filozof, Smederevska Palanka
MOGUĆNOST AUTONOMIJE
U SAVREMENOM SVETU *
Rezime: Za razliku od antičkog epohalnog sklopa, u kome je područje mo-

gućeg uvek određeno onim što jeste, mogućnost je u moderni proizvod delovanja
čoveka, koje ne pretpostavlja spoljašnji kauzalitet.
Uprkos tome, u naše vreme na delu su različita osporavanja univerzalno-
sti, koju zamenjuje rapsodična slika sveta. Nepoverljiva prema umu, koji smatra
dogmatskim, ta prividna anarhija zapliće se u novi dogmatizam, pa je rapsodično
jedinstvo individualnih htenja uvek podređeno nekom patološkom interesu.
U ovom radu ukazano je na neke interpretacije Kantove filozofije koje, ig-
norišući njen prosvetiteljski domet, nastoje da Kanta predstave kao utemeljivača
te rapsodične slike sveta, u kojoj mogućnost, određena stvarnošću, biva pretpo-
stavka ljudskog delovanja.
Ključne reči: mogućnost, autonomija, sloboda, moralni zakon, legalitet
Mi živimo u tragično vreme iako ne želimo

da priznamo da je tako. Propast se dogodila,
mi živimo u ruševinama, i počinjemo ponovo
graditi nove male nastambe, i negovati nove nade.
D.H. Lawrence
Pitanje o mogućnosti autonomije u savremenom svetu ukazuje na
aktuelnu razliku između slobode i spoljašnje prinude. Ne samo kada je
reč o tome da li savremeno ustrojstvo sveta dopušta da ljudi ili zajednice
principijelno izgrađuju oblike individualnog ili društvenog delovanja, ne-
zavisno od (spoljašnjeg) kauzaliteta svetskog poretka, nego i kada govo-
rimo o sučeljavanju morala i politike, pred nama iskrsava pitanje o odno-
su uma i nužnosti. Tako se već u domenu svakodnevnog, predfilozofskog
iskustva mogu postaviti pitanja: da li je moguće savremeni svetski pore-
dak zasnovati na univerzalnim interesima; mogu li se, sred prikrivenih ali
* Ovaj tekst, koji je bio uvod u jedno obuhvatnije istraživanje, nastao je na podsti-
caj poštovanog kolege i prijatelja, dr Marinka Lolića, kome autor duguje posebnu
zahvalnost, jer je omogućio da rad bude predstavljen naučnoj zajednici.
97
Hereticus, 3–4/2017 Vladimir Đurđević
neprevaziđenih antagonizama, artikulisati opšte ljudske potrebe; postoji

li mogućnost da se, na krhkom tlu koje priprema um, utemelji univerzal-
na komunikaciona zajednica, odnosno – da slobodno parafraziramo jednu
poznatu sentencu – da li se „oružje kritike“ može suočiti sa „silom oruž-
ja“, to jest da li sam um može postati materijalna sila.
Ovde ćemo nastojati da pomenuta pitanja postavimo u kontekstu
pokušaja filozofskog razgovora sa Kantom. Izvestan putokaz pruža nam
već sam pojam mogućnosti, koji je kod Kanta razumevan na radikalno nov
način u odnosu na prethodeću filozofsku tradiciju.
1. Autonomija mogućnosti
Moderno značenje pojma autonomija upućuje na novovekovno razu-
mevanje mogućnosti, različito u odnosu na antičko određenje ovog pojma.
Mogućnost je, u antičkom epohalnom sklopu, uvek mišljena na osno-
vu prvobitnosti bića; područje mogućeg ovde je uvek već određeno onim
što jeste, suštinom, odnosno temeljnim bićem; Moguće je ono što može
biti,1 odnosno mogućnost je u senci svrhe, koja prebiva na drugom kra-
ju, zahtevajući aktualizaciju, u-delovljenje onoga što je moguće, pa zato
u Aristotelovoj Metafizici nailazimo na određenje po kome je „mogućnost
počelo kretanja i promene“. U tom smislu, možemo da interpretiramo po-
znatu Pindarovu izreku, γενοἰ οἷος ἐσσὶ μαϑῶν (genoi hios essi mathon),2
kao formulu koja važi za premoderni epohalni sklop: postani onakav kakav
(već) jesi, odnosno – postani ono što jesi. U Antici, usled ovog primata bića,
izostaje istinska autonomija, koja, zapravo, ne važi ni kada je reč o najvi-
šoj vrsti bivstva: ni Aristotelov „nepokretni pokretač“, uprkos tome što je
njegova delatnost istovremeno i svrha – nije autonoman, jer ostaje u kru-
gu vlastite samodovoljnosti, konzistentan svojoj biti.
Odsustvo mogućnosti u bivstvovanju Aristotelovog boga pokazuje
njegovu fiksiranost, koju bismo mogli da razumemo kao nemogućnost da
proizvede samoga sebe, da izađe iz prvenstva enteleheia koja određuje nje-
govu energeia.
Na potpuno drugačiji odnos pojmova mogućnosti i autonomije nai-
lazimo u Moderni. Ono što je moguće sada nije podređeno aktualnom. Na-
protiv, ni svrha, ni delatnost koja treba da prevede ono moguće u stvarno,
ovde nisu unapred obezbeđeni. Biti autonoman, utoliko, znači biti nemo-
guć, odnosno, rečeno Aristotelovim jezikom, ovako shvaćena autonomija
je – ἡ στέρησις (he steresis), privatio, lišenost. U Kantovoj (Kant) filozofiji,
1 Mladen Kozomara, „O onome što je moguće; politika i tehnika: iskušavanje mogu-

ćeg“, u Srđan Nikolić (ur.) Politika i tehnika, USFJ, Beograd, 2000, (81–95), str. 83.
2 Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sred-
stva, Beograd, 1989, str. 230.
98
samozakonodavstvo uma, odnosno praktičko nalaganje delovanja, čini tu

delatnost mogućom, sadržavajući u svojoj praktičkoj primeni – „moguć-
nosti iskustva“:3
Jer, zaista, pošto um nalaže da takve radnje treba da se izvrše, to mora biti
moguće da se one izvršuju, i prema tome mora da bude moguća jedna na-
ročita vrsta sistemskog jedinstva, naime moralno jedinstvo...4
Ovo samozakonodavstvo, koje omogućuje arhitektonsko jedinstvo
znanja, odnosno zakonodavstvo teoretskog uma, određivanje znanja shod-
no interesima uma – odvaja mogućnost čoveka od područja mogućeg sveg
ostalog bivstvujućeg. I upravo iz tog razloga, u modernom kontekstu, na-
mesto Pindarovog postani ono što jesi, vlada drugačiji imperativ: budi ono
što postaješ – pri čemu ni aktualitet ni modalitet nisu ontološki utemelje-
ni, odnosno objektivno „dati“.5
Autonomija je, prema tome sloboda, nepodređenost ikakvom spolja-
šnjem kauzalitetu, odnosno, kako to Kant kaže na jednom poznatom me-
stu u Kritici praktičkog uma, „objektivni određujući razlog, u svako doba
i sasvim sam, istovremeno mora biti i subjektivno dovoljno određujući
razlog radnje“.6 To što se kod Kanta moralni zakon ostvaruje u „poštova-
nju“, a ne u samom delu, ostvarenosti, udelovljenju, znači da je ono što je
dobro „prisutno“ u dobroj volji, a ne u samom postignuću, koje može biti
zadobijeno i na osnovu hipotetičkog imperativa.7
Borba protiv „poriva“, nagona čulnosti,8 u tom je smislu borba pro-
tiv kauzaliteta prirode, a sloboda, kao delovanje koje raskida sa „rukovod-
nim končićem pravila“,9 pretpostavlja upravo prevladavanje nužnosti.10
3 I. Kant, Kritika čistoga uma, BIGZ, Beograd, 1976, str. 481 (u daljem tekstu KČU).
4 I. Kant, KČU, str. 481.
5 M. Kozomara, str. 87.
6 I. Kant, Kritika praktičkog uma, BIGZ, Beograd, 1979, str. 91 (u daljem tekstu KPU).
7 Vladimir Milisavljević, „Problem pokretača moralnosti u Kantovoj etici autono-
mije“, Arhe 12/2004, Novi Sad, 2004, str. 144.
8 I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981, str. 109 (u daljem tek-
stu ZMM).
10 Povezivanje prirode i slobode u Prolegomeni za svaku buduću metafiziku podrazu-
meva kauzalnost koja se očituje na dvojak način. U prirodi, događajima vremen-
ski uvek prethode uzroci, to jest „nekakva stanja“ (kako to kaže Kant da bi izbe-
gao svođenje na „stvar po sebi“) Prirodna nužnost je u tom smislu determinacija
uzroka i posledice. Kada je reč o moralnom delovanju, tu sloboda, kao stvar po
sebi, proizvodi posledice koje se očitavaju kao pojave, odnosno, iako je sloboda
oslobođena vremenske determinacije, ona ipak uslovljava pojave, koji se mogu po-
smatrati u vremenskoj naporednosti (determinisanosti) kao prirodne nužnosti.
U tom je smislu slobodna volja podređena unutrašnjem kauzalitetu (autonomi-
ji volje) ali i spoljašnjim zakonima prirode – vidi A. Kožev, Kant, Nolit, Beograd,
1976, str. 79.
99
Sloboda, kao savladavanje prirodne nužnosti, centralna je tema i Kan-

tove filozofije prava. Kada Kant kaže da je „priroda htela da čovek sve što
izlazi iz okvira mehaničkog uređenja njegovog postojanja stvori potpuno
sam iz sebe“11 – to znači da je ovo „prirodno htenje“ u stvari umsko, odno-
sno da istorija pokazuje stalno usavršavanje pravnih ustanova, koje treba
da dovedu do mogućnosti pune univerzalizacije – na osnovu društvenog
ugovora koji predstavlja praktički realitet12 – slične onoj o kojoj Kant go-
vori i kada je reč o moralnoj autonomiji; i princip prava mora da počiva
na argumentu univerzalizacije,13 prema kome „sloboda svakoga može po-
stojati zajedno sa slobodom svih“.14 Nadalje, kao što sklonosti nisu delo-
vanje iz „dužnosti prema moralnom zakonu“, tako su interesi i potrebe
isključeni iz područja prava, jer se radi o maksimama koje se ne mogu
univerzalizovati. Pravo ne može biti zasnovano na empiriji, nego isključi-
vo na univerzalnim zakonima uma. Drugim rečima, pravo se protivi sva-
koj partikularizaciji. Iz tog razloga, puno ostvarenje ideje prava moguće
je samo onda kada se dosegne „večni mir“.15 Naime, kao što se u republi-
kanskim državama prevladava „prirodno stanje pojedinca“, tako treba da
bude prevladano „prirodno stanje naroda“, odnosno stanje bezakonja me-
đu državama. Na kraju tog procesa, u „večnom miru“, mada Kant o tome
ne govori eksplicitno, treba da usledi najviše moguće poklapanje morala
i politike, individualnih htenja i društvenog delovanja; samim tim, i pravo,
koje se trenutno ne može razumeti odvojeno od ovlašćenja da prisiljava
– utoliko može biti zasnovano prevashodno na dužnosti.16 Iako Kant ne
govori o ovom postupnom ukidanju elemenata prisile, sama mogućnost
postojanja „moralnog političara“ u Večnom miru upućuje na saglasje pra-
va i dužnosti, ukoliko ne na istorijsko, „prosvećeno“ svođenje prava, kao
„ograničenja samovolje“, na dužnost.
11 I. Kant, „Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju sveopšteg građanskog po-

retka“, Um i sloboda, Velika edicija „Ideja“, Beograd, 1974. str. 76.
12 Jelena Govedarica, „Aporija ljudskih prava iz ugla Kantove filozofije politike“,
Theoria 4/2012, str. 91/112.
13 Volfgang Kersting, „Politika, sloboda i poredak: Kantova političlka filozofija“, u Slo-
bodan Divjak, Ivan Milenković (priređivači), Moderno čitanje Kanta, Zavod za udž-
benike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 147.
14 I. Kant, Metafizika morala, § B, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Srem-
ski Karlovci/Novi Sad, 1993, str. 32 (u daljem tekstu MM).
15 I. Kant, MM, § 62, str. 156.
16 Kant kaže da slobodna upotreba samovolje može da postoji „sa slobodom svako-
ga“, odnosno da „slobodu ne treba da ograničim na same one uslove“ (MM, § V,
str. 33) – misleći pritom na prisilni karakter zakona, po čemu, dakle, juridički za-
kon može istovremeno da bude zasnovan i na moralnoj pobudi. Takođe, u spisu
O lepom i uzvišenom Kant govori o zajednici u kojoj neki deluju iz „sklonosti srca“,
a neki drugi iz koristoljublja.
100
U istorijskom procesu prosvećenja, koji je podređen ciljevima uma,

sila, svejedno da li potiče iz „nedruštvene društvenosti“, despotizma vla-
dara ili odsustva univerzalizacije u aktuelnom zakonodavstvu – na kraju
će biti savladana odnosno podređena interesima uma. Svako „prekidanje
kontinuiteta“, nasilnom promenom despotske vlasti, za Kanta je jednako
nedozvoljeno kao i uspostavljanje nekog pravnog poretka zakonima koji
ne mogu dobiti opšti pristanak, odnosno izdržati probu univerzalizacije.
I u jednom i u drugom slučaju, bilo da je reč o institucionalnoj nepravdi
ili pokušaju revolucije, na delu je svojevrsni paternalizam, prisvajanje pra-
va koje ne može da bude univerzalno, uzurpacija čoveka ili grupe ljudi, iz
čega rezultira poništavanje prava na slobodu. Odnos sile koja nije zasno-
vana na umu, sa jedne, i uma, koji na kraju, makar i posle mnogo vreme-
na, odnosi pobedu, međutim, nije tako jednoznačan.
Zakonodavna vlast, kako to pokazuje § 46 Metafizike morala, pred-
stavlja sjedinjenu volju naroda, koja je utemeljena prvobitnim ugovorom,
odnosno racionalnim ustavom – kao normativna struktura pravnog stanja.
I u prirodnom stanju, doduše imamo „provizornu pravnu egzistenciju“,17
ali to pravno stanje možemo da posmatramo kao voluntarističko, budući
da nije zasnovano na umu. Zapravo, praktički um, nezavisno od bilo ka-
kve racionalne odluke, koja može biti zasnovana na spoljašnjim uvidima
ili pukoj kalkulaciji, obavezuje pojedinca da napusti tu provizornu prav-
nu egzistenciju, odnosno da stupi u pravno stanje.18
Sjedinjena volja naroda je dakle zasnovana na umskim načelima,
koji zakonu pružaju univerzalnu strukturu. Umski ustav je u tom smislu
ideal, koji ujedinjena volja naroda uspostavlja iz dužnosti. U tom smislu,
ideal umskog ustava je paradigma, na osnovu koje se može procenjivati
pravno uređenje i vršenje vlasti – pa samim tim i kritikovati, na osnovu
prava na javnu upotrebu uma. Svaki vladar treba da vodi državu pod pret-
postavkom opšte saglasnosti, da daje ili sprovodi zakone, kao da su oni
mogli proizići iz te sjedinjene volje, baš kao što i podanici, kako to kaže
Kant, zakon treba da stave na probu, postavljajući pitanje: „da li bi narod
mogao da samom sebi dosudi takav zakon“.19
Sjedinjenu volju, međutim, treba razlikovati od opšte saglasnosti. Mo-
guće je, naime, da javno mnenje bude saglasno, a da to bude u suprotnosti
sa sjedinjenom voljom, kakvu pretpostavlja društveni ugovor, zasnovan na
zakonima uma. Opšta saglasnost može da bude i heteronomna, ili uspo-
stavljena sasvim patološki. Dakle, čak i opšta saglasnost u vezi sa nekim
17 O tome više u Danilo Basta, Večni mir i carstvo slobode, Plato, Beograd, 2001, str.
98 i dalje.
18 V. Kersting, str. 158.
19 I. Kant, „Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost“, Um i sloboda, str. 46.
101
pravnim stanjem, kada javno mnenje većinom ili saglasno prihvata neku
politiku, ne mora biti na nivou ujedinjene volje.
Opšta saglasnost može biti empirijski zasnovana, svejedno da li se
radi o neprosvećenom narodu, koji ne razume da je izložen nepravdi, ili
o saglasnosti „naroda đavola“ da se određeni nepravični poredak ipak odr-
ži. U svakom slučaju, moguće je zamisliti da ideja koja je protivna pravu,
ideja neslobode, koja nije zasnovana na umu, ipak dobije „opštu podršku“.
Isto tako, neki u suštini nepravedni sistem zakona može da bude predsta-
vljen u zamaskiranom obliku, tako da izazove opštu saglasnost, iako ne
može da izdrži ozbiljnu proveru univerzalnosti.
Nasuprot tome, pojedinac ili grupa mogu da zasnuju zakon koji može
da izdrži test univerzalizacije, a da to ipak ne izazove saglasnost, zato što
su pripadnici nekog naroda, većinom, zaslepljeni ili neprosvećeni.
Narod koji ne stremi univerzalnim zakonima slobode, nije prosvećen,
odnosno njegovi su pripadnici u stanju samoskrivljene nezrelosti – pa je,
samim tim, svako delovanje „u njihovo ime“, uvek samo tutorstvo. Pred-
stavnik narodnog suvereniteta, dosledno Kantu, može da donese zakon
koji ne uživa opštu saglasnost, a koji ipak prolazi test univerzalizacije, od-
nosno koji bi narod mogao da dosudi samom sebi. Pa ipak, i ukoliko neka
vlast nije despotska, nego donosi pravičan zakon, neprosvećena masa, koja
će ga prihvatiti bez promišljanja, i iz konformizma na kraju pružiti opštu
saglasnost, ostajući u dubku samoskrivljene nezrelosti – svedoči da i naj-
napredniji zakoni ostaju samo spoljašnja prinuda, ukoliko nisu promišljeni
i kritički prihvaćeni, iz dužnosti, a ne kao puki vid spoljašnje kauzalno-
sti. Test univerzalizacije, koji u filozofiji prava podrazumeva upoređivanje
zakona sa idejom umskog ustava, utoliko, treba da bude svojstven sva-
kom građaninu; građanska sloboda se, u tom smislu, zadobija, a ne uživa,
ona nikada nije data na korišćenje, nego izvojevana, kritički uspostavljena,
inače će „nove predrasude, upravo onako kao i stare, poslužiti kao uzica
kojima se vodi velika nemisaona gomila“.20 U tom smislu, javna upotreba
uma ne predstavlja naprosto pravo, u smislu neke mogućnosti koju pruža
postojeći zakon, već se utemeljuje u samom umu.
Drugim rečima, javna upotreba uma, razumevana ne samo kao saop-
štavanje kritičkih opservacija publici, nego kao i neposredno, lično kritičko
promišljanje, predstavlja delovanje koje od podanika tek čini građanina.
Otuda Kant smatra da je javna upotreba uma, kao sloboda, zasnovana na
dužnosti prema umu, jer je građanin „čak pozvan da publici izloži svoje
brižljivo ispitane dobro promišljene misli“. To ne znači da je privatna upo-
treba uma puko podaništvo. Privatna upotreba u stvari počiva na razume-
vanju potrebe da u interesu na umu zasnovanih zakona, svako izvršava
102
naloženi posao, jer se oglušivanje o ovu obavezu ne može univerzalizovati

(ukoliko ja ne radim valjano svoj posao, onda principijelno dopuštam da
lekar koji me leči takođe to ne čini valjano, oglušujući se o protokole le-
čenja, sujetno forsirajući neke vlastite, neproverene i neispitane metode).
Um, u privatnoj i javnoj upotrebi, pretpostavlja građanina, odnosno nje-
govo aktivno ili pasivno delovanje je u oba slučaja zasnovano na bitnim
ciljevima uma, a to znači da i javna i privatna upotreba pretpostavljaju
sjedinjenu volju, pa utoliko i autonomno delovanje. Upotreba uma, prema
tome, ima politički smisao. Ukoliko je politika, kako to kaže Kant „izvršna
pravna nauka“, onda ona treba da predstavlja delovanje iz dužnosti, da-
kle ona više nije puka tehnika u senci nekog objektivno postavljenog cilja.
I upravo iz tog razloga, zbog te potrebe za prosvećenošću, kod Kanta
je odnos politike i morala suprotan ovom odnosu u predmodernom epo-
halnom sklopu. Dok kod Aristotela, etika, u senci spoljašnje mere (koja
prethodi merenju), vodi u politiku (kao prirodno-socijalni okvir koji odre-
đuje područje praktičkog delovanja), kod Kanta – politika, vodi u moral;
„prava politika ne može učiniti ni jedan korak a da se ne pokloni mora-
lu“,21 a to znači da političko delovanje treba da bude zasnovano na maksi-
mama uma. Političko delovanje, koje Kant naziva „pravim“, uvek, u stvari,
treba da savlada spoljašnji kauzalitet, empirijski postavljene ciljeve koji
uvek kriju neku patološku osnovu, prirodnu sklonost koja traži da bude
zadovoljena. Kant to formuliše u jednom gotovo fihteovoskom pasažu:
Prema tome, objektivno (u teoriji) uopšte nema sukoba između morala
i politike. Ali subjektivno (to će reći s obzirom na sebične sklonosti čove-
kove, koje se još ne moraju nazvati praksom jer se ne zasnivaju na mak-
simama uma) ovaj će sukob uvek postojati, jer se na njemu izoštrava naša
vrlina22 (podvukao V.Đ.).
Sa druge strane, politički moralisti, ulepšavaju protivpravne držav-
ne principe, svejedno da li se pritom služe moralisanjem, ili, insistiranjem
na „praktičnosti“, na takozvanim najboljim mogućim rešenjima, odnosno
objektivno ostvarivim formama. Tutori mogu da postignu takav vid kon-
trole, koji znatno onemogućuje prosvećenost, predstavljajući postojeće
zakone kao nužne i neprevladive, računajući upravo na samoskrivljenu
nezrelost podređenih, koji će, očekivano, iz lenjosti ili straha, iskazati op-
štu saglasnost ovakvoj politici. Kant doduše sumnja da će despotizam i tu-
torstvo dalekosežno moći da suzbiju snagu javne kritike, odnosno da će,
naposletku, poziv na slobodno mišljenje, koji je zasnovan na umu, i stoga
aprioran, povratno uticati na svest naroda, čineći ga odvažnim za slobodno
21 I. Kant, Večni mir, Gutenbergova galaksija/Valjevska štamparija, Beograd-Valje-

vo, 1995, str. 92–93.
22 Ibid, str. 91.
103
delovanje.23 Kao u onom Orvelovom romanu, uprkos tome što se u nekom

despotskom pravnom poretku ne može iskusiti drugačiji život od postoje-
ćeg, u narodu ipak sazreva svest da je taj poredak nepravičan.
Da je u naše vreme na delu nastojanje da se partikularnost zaode-
ne plaštom univerzalnosti, da se interesi određenih socijalnih grupacija,
naroda ili klasa predstave kao univerzalni, a da se sloboda patološki pred-
stavi kao izbor između ponuđenih mogućnosti – pokazuju upravo neke
interpretacije Kantove filozofije, koje unose relativizam kako u područje
njegove etike, tako i u Kantovu pravnu i političku filozofiju. Pritom, kao
što ćemo u narednom delu rada sasvim ukratko pokušati da pokažemo,
nije na delu samo radikalno odvajanje morala i politike, nego i svođenje
morala na političke kategorije. Tako neke interpretacije Kantove filozofi-
je pokazuju neosnovanost autonomije uma, pronalazeći u Kantovim tek-
stovima prikriveni spoljašnji uslov za moralno delovanje – kao svojevrsni
objektivni uslov moraliteta.
2. Mogućnost autonomije
Prema Kritici praktičkog uma, moralno delovanje pretpostavlja od-
ređenost volje samo pomoću zakona, emancipovano od svih čulnih podsti-
caja,24 dakle volje koja, kako to kaže Kant, nema u sebi ništa „patološko“.
Pobuda moralnog nastojanja mora da bude oslobođena svakog čulnog uslo-
va.25 Sloboda je tako odvojena od prirodnog kauzaliteta, od „prirodne žud-
nje“, odnosno predmeta sklonosti, nade ili straha. U tom smislu, kako to
pokazuje „krug koji se ne može izbeći“ iz Zasnivanja metafizike morala
– sloboda volje i autonomija, kao korelativni pojmovi, svode se jedan na
drugi, pa obaveznost zakonodavstva volje predstavlja slobodu, dok je slo-
boda to što jeste samo kao autonomija volje.
Sama mogućnost volje da postupi „patološki“, odnosno neslobodno,
s obzirom da ona nije „sveta volja“ koja nikada nije poremećena u svojoj
saglasnosti sa čistim moralnim zakonom“,26 prema interpretacijama koje
pronalazimo kod Luisa Beka (L.W.Beck) i Brusa Onija (Bruce Aaune) – uka-
zuje na sadržaj pojma slobode koji se ne može odrediti kao delovanje iz
poštovanja prema moralnom zakonu. Na sličan argument nailazimo i kod
drugih autora, pa se može govoriti da postoji svojevrsna škola ovakve in-
terpretacije Kantove filozofije.27

24 I. Kant, KPU, str. 92.
27 Nedavno je u Teoriji objavljen tekst mlade autorke, Katarine Majstorović, koja re-
ferišući o problemu moralnog integriteta kod Kanta, uzima zdravo za gotovo da
104
Prema Beku, maksime su subjektivni principi delovanja, pa samim

tim ne mogu da budu svedene na objektivne principe, odnosno na mo-
ralni zakon.28 Prema ovoj interpretaciji, sam pojam maksime je kod Kan-
ta višeznačan, pa tako maksima može biti samo „subjektivna maksima“,
kao neko individualno delovanje koje ne može da bude univerzalizovano,
kada ne zadovoljava ono što zahteva kategorički imperativ, ali i maksima
koja može postati opšti zakon. Prema Bekovoj interpretaciji, Kant upravo
polazi od navedene razlike, koja je prisutna i u njegovom određenju ka-
tegoričkog imperativa. Drugim rečima, samim tim što maksima ne mora
uvek da bude zasnovana na imperativima, subjektivno delovanje ostaje
izvan univerzalizacije, podrazumevajući jedan vid slobode koji se ne može
dovesti u vezu sa moralnim zakonom.29
Ukoliko je, dakle, sloboda, kako to stoji kod Kanta, „u pravom zna-
čenju“ „jedino a priori praktička“,30 i kao takva uslov za moralni zakon,
kako onda objasniti delovanje koje se povodi za empirijskim uslovima, od-
nosno sposobnost delatnika da odabere maksime koje se direktno suprot-
stavljaju kategoričkom imperativu. Da li je ova njegova ex hipotesi spo-
sobnost takođe „slobodna“?31
Ukoliko je delovanje „svete volje“ njena priroda, koja određuje da
ova volja uvek dela prema moralnom zakonu, bez opasnosti da ovo delo-
vanje bude patološki uslovljeno, onda je delovanje čoveka, prema aprior-
nom zakonu ili empirijski, zasnovano na nekakvom izboru;32 mogućnost da
se postupa prema moralnom zakonu utoliko prethodi delovanju iz pošto-
vanja prema moralnom zakonu, a ova se mogućnost, u tom smislu, može
razumeti kao sloboda, određena nezavisno od kategoričkog imperativa.33
Prema ovoj interpretaciji, sloboda je širi pojam od zakonodavstva
volje. A ukoliko se ne radi o korelativnim pojmovima, odnosno ako za-
konodavstvo volje i sloboda nisu, u osnovi, autonomija, nego se zakono-
davstvo volje svodi na slobodu da se postupa (ili ne postupa) iz poštovanja
je sloboda izbora osnovni uslov za moralno delovanje; vidi Katarina Majstorović,

„Kantovo etičko stanovište i problem moralnog integriteta“, Theoria, 4 (2013):
65: p 79–94.
28 Henrry E. Allison, Kant’s theory of freedom, Cambridge University Press, New York,
1990, pp 208.
29 L.W.Beck, Commentary on Kant’s Critique of Practical Reason, Phoenix Boks, The
University of Chicago Press 1960, pp 72.
31 L.W.Beck, „The Fact of Reason: An Essay on Justifikation in Etics“, Studies in the
philospohi of Kant, Indianapolis: Bobbs-Merril 1965, (200–214), pp 207.
32 L.W.Beck, Commentary on Kant’s Critiaue of Practical Reason, Phoenix Boks, The
University of Chicago Press 1960, pp 211–212.
33 Allison, pp 201.
105
prema moralnom zakonu – onda je težište pomereno sa apriornog zako-

nodavstva uma na individualni izbor, odnosno, kako to kaže Kant, na „psi-
hološku slobodu“, koja nije sloboda u pravom smislu. Bek uistinu tvrdi
da je motiv za delovanje prema moralnom zakonu samo jedan od motiva,
koji se ravnopravno nude u izboru. Sloboda o kojoj govori Bek je, prema
tome, datost, kojoj je podređeno područje izbora. A ta datost pretpostavlja
određeni pravno-politički kontekst.
Pre nego što pokušamo da ocrtamo šta bi Kant mogao da odgovo-
ri, iznećemo, sasvim ukratko, nešto složeniju varijantu Bekovog prigovo-
ra, kakvu nalazimo kod Brusa Onija. Prema Oniju, postoji razlika između
zahteva da se radnje usklade sa univerzalnim zakonom i prve formulaci-
je kategoričkog imperativa. Kant, naime, u Zasnivanju metafizike morala
postavlja pitanje – „možeš li takođe želeti da tvoja maksima postane opšti
zakon“, pa dodaje da „ako ne možeš, treba da odbaciš tvoju maksimu“.34
Ovde je, dakle, u izvesnom smislu došušten izbor maksima. Drugim re-
čima, prema Onijevoj interpretaciji, izbor maksima ukazuje na slobodu
da se pristupi racionalnoj univerzalizaciji, dok je prema prvoj formulaciji
kategoričkog imperativa, koja zahteva da se dela samo po maksimi volje
za koju se može hteti da postane univerzalni zakon, sloboda nezamisliva
izvan transcendentalnog, univerzalnog zakona.35 Ukoliko ja slobodno od-
lučujem o izboru maksima, moje delovanje koje se može univerzalizovati,
može da bude i heteronomno, dakle izvan uma, to jest ja mogu biti „ra-
cionalni egoista“, pa univerzalizacija ne mora da bude sprovedena iz po-
štovanja prema kategoričkom imperativu, na osnovu opšteg zakonodavstva
uma. Drugim rečima, mogućnost je ovde, kao i kod Beka, neka spoljašnja
datost, odnosno ona se ne konstituiše umski.
Ukoliko postoji spoljašnja mogućnost da se deluje iz dužnosti, odno-
sno ukoliko se ova mogućnost ne konstituiše samim moralnim zakonom,
time se relativizuje ne samo etika dužnosti, nego i sama sloboda kao auto-
nomija. Kant iz tog razloga kaže: „mora da se može hteti da svaka maksima
naših radnji postane jedan opšti zakon“, odnosno da postoje radnje koje
su takve da se „njihova maksima ne može čak ni zamisliti kao opšti pri-
rodni zakon“.36 U tom smislu, spoljašnja mogućnost se ne može racionalno
pravdati, to je maksima koja nije racionalno konstituisana, nego predsta-
vlja izraz onog kauzaliteta prirode koji se nadvladava moralnim zakonom.
„Sloboda izbora“ koja nije primerena zakonu, nego je protiv njega, kaže
Kant u Metafizici morala, ne može se definisati kao „sloboda inteliigibilnog
bića“, jer „umni subjekt ne može napraviti izbor koji se protivi njegovom
34 I. Kant, ZMM, str. 37.

35 Bruce Aaune, Kant’s Theory of Morals, Princeton, University Press, 1980, pp 29.
106
zakonodavnom umu“,37 dok je u Kritici praktičkog uma izbor delovanja

koje nije moralno uvek patološki aficirano, kao proizvod nekih kauzali-
teta (nekih razloga koji „prethode vremenski“).38
Onijev prigovor počiva na pitanju: da li je primarna univerzalizacija,
ili moralni zakon, pri čemu je univerzalizacija ovde shvaćena nezavisno
od moralnog zakona, kao imperativa. U tom slučaju, slobodna volja bila
bi svrhovito određena, jer bi se ona odnosila na mogućnost da maksimu
volje zasnujemo na nekakvom izboru učinka, da slobodno delujemo čak
i nasuprot moralnom zakonu,39 mada, sa druge strane, ostaje nejasno kako
možemo znati da li naše delanje uopšte proističe iz poštovanja prema mo-
ralnom zakonu. Međutim, Oni ovde uzima da kod Kanta postoji jasno po-
stavljena svrha slobodnog delovanja, odnosno svrha slobode delovanje iz
poštovanja prema moralnom zakonu, a ne da se moralni zakon, kao prin-
cip autonomije volje, sam uspostavlja u aktu slobode, kao delovanje koje
nije determinisano. Samo pod pretpostavkom spoljašnje svrhe, maksima
volje može da bude suočena sa moralnim antinomijama.40
Prama Kantu, međutim, pojam slobode treba razumeti kao suprot-
stavljenost prirodnim zakonima; sloboda nije podređena nikakvom efi-
cijentnom lancu, odnosno ona nije određena kauzalnošću prirode, jer je
određivanje postupka ovde u području ocenjivanja, unutar granica samog
uma. Sloboda, u tom smislu, nije ustanovljena kao izbor između antino-
mija, nego je uspostavlja u onom „treba da“, delovanju na osnovu autono-
mije volje, izvan svakog spoljašnjeg kauzaliteta; Prema tome, sloboda se
zadobija samim delovanjem, nezavisnim od te spoljašnje uzročnosti. Slo-
boda je, tako, pretpostavka osobine volje svih umnih bića.41 Utoliko je svim
umnim bićima svojstvena „ideja slobode“, koju Kant izbegava da odredi
u „teorijskom smislu“, na šta ukazuje prva fusnota trećeg odseka Zasni-
vanja metafizike morala.
Prema tome, sámo delovanje iz poštovanja prema moralnom zako-
nu predstavlja slobodu u pravom smislu te reči. Za Kanta, sloboda je samo
ideja, koja postaje stvarnost jedino u autonomnom delovanju, poštovanju
37 I. Kant, MM, str. 28.

39 V. Aune, VI, pp 107–109.
40 To važi i za poznatu kritiku Kanta kod Bernarda Vilijamsa, u kojoj se prenebre-
gava da je svako delovanje iz sklonosti, u stvari, prekratko da bi se moglo odrediti
kategoričkim imperativom – pa se iz tog razloga Kantovom rigorizmu suprotsta-
vljaju argumenti „lično uspostavljenih“ vrednosti; vidi u B. Williams „Morality
and the Emotions“, u: Problems of the Self, Cambridge University Press, Cambrid-
ge, 1973, pp 207–230.
41 Više o tome videti u tekstu Katarine Đurđević, „Problem odnosa dužnosti i slobo-
de u Kantovoj filozofiji“, u Iskustva 1–2/2015, Kalekom, Beograd 2015, str. 57–93.
107
moralnog zakona, odnosno – „svako biće koje ne može da dela drugači-

je do pod idejom slobode upravo je zbog toga u praktičnom pogledu stvar-
no slobodno“.42
Nemogućnost dokazivanja objektivnog realiteta moralnog zakona,
kod Kanta, predstavlja uslov autonomije volje, jer bi bilo kakav realitet
moraliteta postao objektivna nužnost.43 A oslobođenost od „reda eficijent-
nih uzroka“, istovremeno je i sloboda, i autonomija volje, odnosno pošto-
vanje moralnog zakona.44 To znači da se sloboda ostvaruje u oslobađanju
od spoljašnje kauzalnosti. Oslobađanje od patološke aficiranosti utoliko
pretpostavlja univerzalizaciju, koja, baš iz tog razloga, ne može biti odvo-
jena od poštovanja prema moralnom zakonu.
Ovde samo ovlaš naznačen smer interpretacije Kantove filozofije,
u kome se osporava iskorak iz htenja koje bira, upoređujući predmete, slu-
žeći se takozvanim „slobodnim mišljenjem“ – do čiste volje, odnosno um-
nog htenja, koje više nije određeno nikakvim spoljašnjim predmetom.45
Drugim rečima, izbor ne može biti slobodan, ako je reč o odnosu
volje prema predmetu, a ne prema radnji. Izbor maksima koji pretposta-
vlja dobro i zlo kao nešto spoljašnje, koji bira između univerzalnog i par-
tikularnog, autonomnog i heteronomnog, utoliko je uvek heteronoman,
jer se pri takvom izboru mogućnost delovanja ne uspostavlja, već pretpo-
stavlja, i zato se radi o izboru između stvari, onoga što je već uspostavlje-
no kao dobro ili zlo.
Opšte načelo upotrebe uma može se ostvariti samo umski. Nema
nikakvog individualnog izbora, ukoliko najpre nije konstituisan subjekat
delovanja. Ovde važi isto ono što Kant kaže za „slobodu mišljenja“, kao
nepodleganje uma pod bilo koje druge razloge, osim one koje on daje sa-
mom sebi.46
Ukoliko ovo prenesemo na područje Kantove filozofije prava, pra-
vično će biti samo ono što je moguće umski opravdati. Iako u postojećim
pravnim sistemima i dalje deluje sila nužnosti, odnosno u njima nije pre-
vladana nedruštvena društvenost, iz toga ne sledi da je delovanje na osno-
vu individualnih nagona i želja istovremeno i pravično. Ono što je za Beka
i Onija „slobodan izbor maksima“, ovde je sada pravo na slobodno političko
delovanje, izvan zakona autonomnog uma, kao „maksima bezakonite upo-
trebe uma“, kako to kaže Kant. Kada je reč o teorijskoj upotrebi uma, ova
maksima je u temelju zavaravanja da se može ići dalje nego pod zakonima

45 Milan Kangrga, Etika ili revolucija, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 141.
46 I. Kant, „Šta znači: orijentisati se u mišljenju“, Arhe, 1/2004, str. 257.
108
koje određuje um. U tom slučaju, kao što teoretski um, ukoliko nije samo-
konstituisan, odnosno određen sopstvenim zakonima, na kraju ipak biva
podređen nekom spoljašnjem zakonodavstvu, tako i praktički um, koji se
odrekao samoga sebe, iznova zapada u heteronomiju.
I u političkoj zajednici, prema tome, individualna sloboda – izraz
individualnosti koja nije određena subjektivnošću, odnosno samousposta-
vljenim subjektom, zakonodavstvom uma – samo je prividno slobodna.
Sloboda zato postaje predmet ciničnih komentara, poput onog koji nala-
zimo u jednom romanu Agate Kristi gde se kaže: „Civilizovan čovek zna
da tako nešto ne postoji. Samo mladi i nezreli narodi ispisuju reč „slobo-
da“ na svoje zastave“. Kao što um, ako se ne podvrgava vlastitom zakonu,
zapada u podređenost nečemu spoljašnjem, tako je individua, oslobođena
subjektivnosti, izložena heteronomiji. Kant Kaže:
Iz tradicija koje su na početku bile same izabrane, moraju da vremenom
proisteknu nametnuta uverenja, jednom rečju, mora da proistekne celo-
kupno podvrgavanje uma pod fakta.47
To znači da ako se ne dela pod zakonima uma, iz puke proizvoljnosti
na kraju ipak ishodi neki zakon koji, budući da nije univerzalan (aprioran,
odnosno samouspostavljen), neminovno vodi u heteronomiju.
3. Rapsodija mogućnosti
Realativizacija uma u području Kantove filozofije istorije i filozo-
fije prava, prisutna je kod Frensisa Fukujame (Francis Fukuyama), koji
opravdava planetarnu dominaciju liberalno-demokratskog poretka pozi-
vajući se, pored ostalog, i na Kantovu filozofiju prava. Na jednom mestu,
u svom delu Kraj istorije i poslednji čovek, Fukujama kaže:
Kant je takođe ocrtao mehanizam koji tera čovečanstvo prema višoj razi-
ni racionalnosti koju predstavljaju liberalne ustanove. Taj mehanizam nije
razum, nego upravo njegova suprotnost: sebični antagonizam koji stvara
čovekova nedruštvena društvenost (upravo čovekova kompetetivnost i ta-
ština), njegova želja da dominira i upravlja, izvorište je društvene kreativ-
nosti koje osigurava ostvarivanje čovekovih potencijala, koji bi ostali skri-
veni ’da čovek živi arkadijskim pastirskim životom’.48
Prema Kantovom spisu „Ideja opšte istorije usmerena ka ostvariva-
nju svetskog građanskog poretka“, koji Fukujama ovde citira, insistiranjem
na vlastitoj svrsi, odnosno sleđenjem sopstvenih, individualnih interesa
– ljudi ipak ispunjavaju nameru prirode. Tako se individualne svrhe pod-
ređuju univerzalnoj svrsishodnosti. Ta se svrsishodnost, međutim, nipo-
što ne može dokazati, jer ne izrasta iz empirijskih uvida. Kao i kada je reč
47 I. Kant, „Šta znači: orijentisati se u mišljenju“,Um i sloboda, str. 259.

48 Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, str. 48.
109
o Bogu, čija je egzistencija samo stvar umske vere, tako se i sveopšta svr-
sishodnost ovde uzima kao pretpostavka, koja ne može da se demonstrira.
U tom smislu, i ljudsko delovanje, koliko god bilo nesvrhovito, ipak treba
da služi interesima samoga uma. To znači da sebičnost, častoljublje, la-
komnost, samoživost – koje ovde možemo da posmatramo kao izraz pri-
rodnog kauzaliteta, treba podrediti zakonima uma.
Na umu zasnovana zajednica, prema tome, na posletku treba da
savlada oblike nedruštvene društvenosti, odnosno da pretvori „jedan pa-
tološki iznuđen pristanak na društvo, najzad, u jednu moralnu celinu“.49
Tačno je da prema Kantu čovek zahvaljujući nedruštvenoj društve-
nosti savladava lenjost i da nastoji da ostvari određeni, što bolji položaj
među svojim bližnjima, odnosno da je čoveku potrebno društvo radi vla-
stite afirmacije. Međutim, iz toga ne sledi da je Kant ovo stanje smatrao
univerzalnim pogonom, koji treba da bude prisutan u svakom društvu.
Ovde je u stvari reč o različitim oblicima spoljašnjeg kauzaliteta. Kao što
se na planu čistoga uma događa oslobađanje od metafizičkog primata objek-
ta znanja, tako je i ovde reč o nadilaženju prirodnih određenja. I kao što
ulazak u društvo nužno podrazumeva izlazak iz lenjosti prirodnog posto-
janja, i delovanje koje treba da obezbedi privilegovan položaj u ljudskoj
zajednici, tako i sama istorija treba da dovede do svetskog građanskog
poretka, odnosno do vladavine uma, jer se samo u ovom poretku može
ostvariti pravičnost, kao ideal građanskog stanja.50
Međutim, ovo „lukavstvo prirode“ ostaje samo hipoteza uma. Svr-
ha nedruštvene društvenosti, u svakom slučaju, nije zajednica takmičar-
ski nastrojenih individua, nego upravo, na kraju emancipatorskog puta,
stanje večnog mira. Drugim rečima, ne može se graditi umski pravni po-
redak na patološkim sklonostima ljudi, tim pre što Fukujama očigledno
smatra da se ovi oblici nedruštvene društvenosti u liberalnim ustanova-
ma samo zakonski uobličuju, ne podležući nikakvom prosvećenju. Fuku-
jama, izvesno, nema u vidu apriorni umski ugovor, nego empirijski za-
snovanu zajednicu, u kojoj zakoni treba da osiguraju opstanak i održanje
onih ljudskih sklonosti koje oni, kao individue poseduju. U tom smislu,
pravo je ovde samo provizorno.
Ukoliko se građansko društvo ne ustanovljuje na osnovu apriornih
načela uma, ono neminovno postaje – kako bi to Kant rekao govoreći o „teh-
ničkom“ jedinstvu teoretskog znanja – samo rapsodično.51 Kao što se sistem

50 I Kant, Metafizika morala, str. 34: „Problem ustrojstva savršenog građanskog po-
retka zavisan je od problema spoljašnjeg odnosa među državama, i bez njega se
ne može rešiti“.
110
znanja ne može graditi prostim sabiranjem rezultata iz pojedinih oblasti

istraživanja, nego treba da bude arhitektonično, odnosno uređeno umom,
tako se i u praktičkoj sferi građenje države, odnosno pravnog sistema, koje
nije umsko, ispostavlja kao puko empirijsko uređenje, u kome dominira-
ju određeni interesi. Jer, ukoliko su politički subjekti individue, odnosno
ukoliko subjektivnost nije umnost – onda je na delu slučajnost i proizvolj-
nost, pojedinačnih, to jest privatnih interesa52 – a to u kontekstu Kanto-
ve filozofije znači vladavinu spoljašnjeg kauzaliteta. I kao što se u skep-
ticizmu, kako stoji u prvoj Kritici, „anarhija“, proistekla iz nepoverenja
u dogmatski um, iznova zapliće u dogmatizam, jer sumnjajući u mogućno-
sti znanja na kraju sama postaje jedan saznajno obavezujući okvir – tako
je ovo rapsodično jedinstvo individualnih htenja uvek podređeno nekom
empirijskom interesu.
Kada se ova situacija prenese na problem svetskog prava, o kome
Kant govori u Večnom miru, tada rapsodično jedinstvo podrazumeva domi-
naciju jedne države, ili grupe država, odnosno dominaciju onih struktura
u tim državama koje su dospele do dogmatske moći. Politički moralisti,
u tom smislu, politiku zasnivaju na nekom objektivnom cilju, koji je posta-
vljen empiprijski, a ne principijelno. Povinovanje uspostavljenom poretku,
tako ustanovljenom savezu država, zahteva silu, a ne dužnost. U završnim
poglavljima Kraja istorije ispostavlja se upravo to dogmatsko jedinstvo:
Ako netko želi stvoriti ligu nacija prema Kantovim preporukama, koja neće
patiti od fatalnih rupa koje su uništavale prethodne međunarodne organi-
zacije, onda je jasno da bi ta liga više trebala nalikovati na NATO nego li
na UN – tj. to bi trebala biti liga istinski slobodnih država povezanih za-
jedničkom odanošću liberalnim načelima. Takva bi liga trebala biti mnogo
sposobnija za snažnu akciju u svrhu zaštite kolektivne sigurnosti od pri-
jetnji koje dolaze iz nedemokratskog dijela svijeta. Države koje bi je stva-
rale trebale bi biti u stanju živjeti prema pravilima međunarodnog prava
u svojem međusobnom saobraćanju. Zapravo, takav kantovski liberalni
međunarodni poredak pojavio se hoćeš-nećeš tijekom hladnoga rata, pod
zaštitnim kišobranima organizacija kakve su NATO, Europska zajednica,
OECD, Grupa sedmorice, GATT, – i drugih koje su kao preduvjet za član-
stvo postavile liberalizam.53
Večni mir se, prema ovakvom čitanju Kanta, obezbeđuje vojnim sa-
vezom. Umesto konsenzusa svih država, zato, ovde vlada ne samo pretnja
silom, nego postavljanje strogih uslova za pristupanje ovom savezu. Ono
što je za Kanta republikansko uređenje, ovde su takozvana „liberalna na-
čela“, u čiju univerzalnost moramo sumnjati već iz razloga što je njihov
52 Srđan Nikolić, „Kant i prosvetiteljstvo“, Filozofija i društvo, Institut za filozofiju

i društvenu teoriju, 09022009, (9–27) str. 21.
53 F. Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, str. 136.
111
osnovni zadatak da neguju nedruštvenu društvenost, odnosno sebičnost

i taštinu.54 Uostalom, Fukujamino viđenje organizacija, od privrednih dru-
štava do samih država, pretpostavlja upravo kompetetivno i sebično po-
našanje,55 a svaki vid organizovanja predstavlja samo nastojanje da se
pronađe minimum ograničenja koji neće ugroziti individualnu preduzi-
mljivost. Sentenca Fiat iustitia, pereat mudus, koju Kant prevodi – „neka
vlada pravda, pa makar zbog toga propali svi lupeži u svetu“, ovde se od-
nosi na države koje se protive dominaciji jedine preostale super-sile, koja
prema Fukujami s pravom očekuje da na svetske događaje utiče bez na-
ročitih ograničenja (Fukujama ističe da SAD na Ujedinjene nacije gleda-
ju kao na organizaciju kojoj su samo delegirana, dobrovoljno prepuštena
neka područja međunarodne politike).
Ono što jednoj državi, u ovako opisanoj slici sveta, prema Fuku-
jami, pruža pravo na veliki međunarodni uticaj jeste građenje nacional-
nog identiteta na građanskim, a ne religioznim, kulturološkim, rasnim ili
etničkim pretpostavkama.56 Branioci liberalizma brzo će zaključiti da je
u ovako uređenim državama dopuštena javna upotreba uma. Ne samo da
je moguće propagirati svaku doktrinu, govoriti i publikovati uz minimum
cenzure, nego je svakome garantovano slobodno političko delovanje. Svako
može bez ustezanja izraziti svoju „različitost“, govoriti o svojim „sklonosti-
ma“. Međutim, ova „otvorenost“ nije zasnovana na umu. Javnost, samim
54 Pravni okvir za liberalizam, prema nekim teoretičarima, podrazumeva univerzal-

nu osnovu, koja je, međutim zasnovana na hipostaziranju ljudske težnje ka stica-
nju svojine i vlastitoj afirmaciji.
U delu Poredak slobode Hajek (Friedrich Hayek) eksplicitno kaže kako je demokratija
proces odlučivanja u području javnog, koje je već omeđeno i određeno na osnovu
liberalnih načela. Drugim rečima, liberalizam sadrži implikacije šta treba da bude
sadržaj zakona, pa, u tom smislu, država treba da bude utemeljena ne na demo-
kratiji, nego na liberalnim načelima, do kojih se ne dolazi demokratskim putem.
Demokratija je u tom smislu samo način odlučivanja o onome o čemu je dozvolje-
no odlučivanje. U to, prema Hajaku, svakako ne spadaju temeljna načela na koji-
ma počiva društvo, koja treba da budu zasnovana na „trajnim moralnim vredno-
stima“, odnosno na pravima individuuma. Nikakvim demokratskim načelima ne
smeju se ugrožavati prava individue, odnosno kolektivitet ne sme da bude nad-
ređen individualitetu.
Hajekovo zaziranje od kolektiviteta, odnosno od javne raspodele individualno ste-
čenih dobara, može da se dovede u vezu sa kritikom partikularnosti komunizma
koja ishodi iz Kantove filozofije. Međutim, Hajekova univerzalnost je zbir indi-
vidualnih interesa, a ne samouspostavljeni subjektivitet, odnosno ujedinjena vo-
lja. Videti Fridrih fon Hajek, Poredak slobode, Global Book, Novi Sad, 1972, kao
i Brunerovu kritiku Hajeka – Karl Brunner, „The Limits of Economic Policy“,
u Svetozar Pejović, Economic Analysis of Institutions and Systems, Klluwer Aca-
demic Publishers, Dordrecht, 1995, pp 275–296.
55 Frensis Fukujama, Građenje države, „Filip Višnjić“, Beograd, 2007, str. 58.
56 F. Fukujama, Građenje države, str. 127.
112
tim, nije otvorena za kritiku, koja mora poći od načela koja se mogu uni-
verzalizovati, nego za rapsodiju, u kojoj su različiti nazori uzeti kao par-
tikularnosti, kao pojedinačni glasovi koji ne zadiru u kantovsku suštinu
prava. Individualne slobode, upravo zato što se ne podvrgavaju umu, ne
mogu suštinski promeniti postojeće pravno stanje, artikulisano i kritički
izdejstvovati uvođenje onih univerzalnih prava (poput prava na životni
standard koji obezbeđuje zdravlje, blagostanje, lekarsku negu, socijalnu
zaštitu, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljavanja
i drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti ne-
zavisnih od njegove volje) koja ostaju zamaskirana individualnim i grup-
nim pravima. Izostanak na umu zasnovanih zakona, samim tim omogu-
ćuje heteronomnu zakonodavnost:
Posledica toga je da um, ako se ne želi povinovati zakonu koji daje on sa-
mom sebi, mora povinovati jarmu zakona koji mu daje neko drugi, jer bez
bilo kog zakona svoju igru ne može da igra ništa, pa čak ni najveća glupost.57
Nema individualne slobode, kao autonomije, ukoliko je ona poje-
dinačna, ukoliko nije opšta sloboda, ako ostaje u opsegu postavljenih mo-
gućnosti empirijski oblikovane političke zajednice. Odnosno, individualna
sloboda ostaje samo metafizička, ispostavljena, objektivno zasnovana, dakle
– premoderna, ako se ne ispoljava u političkoj zajednici, zasnovanoj na uni-
verzalnim zakonima. Slobode nema u fragmetaciji, u atomizovanju ljudskih
interesa. U tom smislu, da se poslužimo Habermasovim rečima, ova frag-
mentarna svest se, preko mehanizama postvarenja, protivi prosvećenju.
Insistiranje na pravima manjinskih grupa, transvestita, homoseksu-
alaca – da pomenemo samo najočiglednije primere, stroga kontrola poro-
dičnih odnosa, rigorozni porodični zakoni – u suštini su samo insistiranje
na partikularitetima, koje svedoči da se izgubio okvir, koji bi garantovao
opšta prava, svakom čoveku. Kao što je maksima po kojoj majka spasava
svoje dete koje se davi prekratka za moralni zakon, jer joj izmiče univerza-
lizacija (to je prirodna kauzalnost, pojedinačna moralna maksima), tako je
i insistiranje na partikularnim pravima prekratko za princip pravednosti.
Odustajanje od univerzalnosti, odnosno svojevrsno hipostaziranje
individualnosti, u korenu je opravdanja opisane svetske rapsodije ljudskom
prirodom. Samoživost, pohlepa i taština, ili, kako bi to Kant rekao – „la-
žni i izdajnički princip u nama samima“, momenti su one zavisnosti od
prirodne uzročnosti, koji moraju biti prenebregnuti u svrhu autonomije.
Ukoliko ne vlada ideal univerzalnog dobra, onda je na delu partikularni
princip manjeg zla, odnosno „što većeg dobra za što je moguće veći broj
ljudi“, pri čemu je, često, opšta saglasnost kriterijum ispravnosti i zasno-
vanosti utemeljenja nekog sistema prava.
57 I. Kant, „Šta znači orijentisati se u mišljenju“, str. 258.
113
4. Zaključak: kritika mogućnosti

Izostanak univerzalnosti u političkom delovanju, u korenu je savre-
menog odvajanja etike i politike. Praksa, zasnovana na umu, u tom smislu
ustupa mesto delovanju koje se opravdava partikularno.
Samouspostavljenje, građenje identiteta na refleksiji, samoodnoše-
nje, odnosno kritika koja se protivi svakoj ispostavljenosti uspostavljajući
svoju vlastitu mogućnost – u naše vreme posmatraju se kao napadi na in-
dividualnost, odnosno na svetski poredak koji dopušta individualnu, ne-
reflektovanu i samim tim nesuverenu slobodu izbora. Legalnost više ne
potrebuje univerzalno opravdanje, baš kao što ni moralno odnošenje ne
može biti izuzeto iz ispostavljenog konteksta. Područje mogućeg, čiji se
objektivni, metafizički smisao prevladava u prosvetiteljskom preokretu,
u novovekovnom uspostavljanju sveta – tako je iznova zatamnjen, načelima
koja ne potrebuju refleksiju, već se uzimaju kao puke objektivne zakonitosti.
Savremeno doba, u tom smislu, predstavlja vreme reakcije na pro-
svetiteljski patos,58 vreme resantimana protiv uma zasnovanog na samom
sebi, protiv ideje slobode. Posmatrano očima tog antiprosvetiteljskog hi-
potetičkog imperativa, autonomija više nije moguća, baš kao što su sasvim
uslovno moguć suverenitet – samo u kontekstu ispostavljenih prilika i vla-
dajućih interesa, koji, zapravo, potkopavaju istinsku suverenost. U Fuko-
jamin zabran liberalnih država, prema tome, mogu da uđu i one zemlje
u kojima je, u ime slobodnog protoka međunarodnog kapitala, dopušten
najsiroviji despotizam. Samim tim, uverenje u mogućnost bitne prome-
ne nekog pravnog poretka, uključujući i međunarodni poredak, počiva na
veri u institucije koje u biti ne ukazuju na univerzalne principe, nego ga-
rantuju individualno blagostanje.59
Slobodni i otvoreni dijalog, ne potrebuje ideju ujedinjene volje, od-
nosno on počiva na većinskoj podršci, saglasnosti većine, na partikulari-
tetu koji može biti motivisan komformizmom, udobnim stanjem samo-
skrivljene nezrelosti.
Autonomija utoliko ostaje moguća kao stvorena mogućnost, kao mo-
ralna sloboda, kao intelektualno dostojanstvo, kao prosvetiteljski patos.
Govor o slobodi, u tom smislu, već je neko „valja hteti“, u kome se uspo-
stavlja sama sloboda. U skrivenoj, učenoj parafrazi jedne novozavetne
sentence, Kant u Večnom miru ispisuje sledeće redove:
Težite pre svega za carstvom čistog praktičkog uma i za njegovom prav-
dom pa će vam vaš cilj (dobročinstvo večnog mira) sam od sebe zapasti.60
58 Mladen Kozomara, Četiri predavanja o umu, Plato, Beograd, 2006, str. 160.
59 Herbert Markuze, „Represivna tolerancija“, O toleranciji, „Filip Višnjić“, Beograd,
1979, str. 397.
60 I. Kant, Večni mir, str. 88.
114
Ono što je Carstvo Božije, kao pretpostavljena svrha prirode, kome

treba težiti, da bi se se ono drugo (što je potrebno) inače dobilo, u pod-
ručju praktičkog uma je mogućnost kritičkog posredovanja, samoodnoše-
nje i samorefleksija, subjektivnost posredovana suverenim saodnošenjem.
Insistiranje na pravdi utoliko ukazuje na mogućnost sveta, koja nadilazi
nametnutu aktuelnost, na njegovu subjektivnost,61 pokrivenu objektiv-
nom datošću.
To znači da je ideja kritičkog posredovanja i dalje aktuelna, a kate-
gorije – uma, autonomije, subjekta, zahvaljujući tome i dalje vitalne.
POSSIBILITY OF AUTONOMY
IN THE CONTEMPORARY WORLD
Summary
Unlike the ancient epochal framework in which the area of possible is al-
ways determined by what it is, in the modern period the possibility is product of
a man’s action which does not presuppose external causality.
In spite of this, in our time, there are various disputes over the Universa-
lity which is replaced by a rhapsodic image of the world. The apparent anarchy
is distrustful to the mind which it considers to be dogmatic. Itintersects with the
new dogmatism, so the rhapsodic unity of individual desires is always subordi-
nate to some pathological interest.
In this paper, it is pointed out to some interpretations of Kant’s philosophy
which ignore its enlightening reach and try to present Kant as the founder of the
rhapsodic picture of the world in which the possibility, determined by reality, is
the assumption of human action.
Key words: possibility, autonomy, freedom, moral law, legality
61 Miroslav Milović, „Kant: moderna filozofija“, u Danilo Basta (pr.) Aktuelnost i bu-
dućnost Kantove filozofije, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2004, str. 252.
115
Čičkovi, ulje na platnu, 101 x 80 cm, 1934.
116
............................
ISTRAZIVANJA
-
-
............................
UDK 930.85(=214.58)
316.72:39(=214.58)
(497.11)"19/20"
Velizar Mirčov
sociolog, Beograd
KULTURA ROMA KAO RESURS

I OGRANIČENJE ZA SOCIO-KULTURNU
I EKONOMSKU INTEGRACIJU ROMA U SRBIJI
Rezime: Ovaj rad interdisciplinarno sagledava kulturu Roma sa posebnim

osvrtom na stanje i karakteristike u Srbiji na početku XXI veka. Pojmu kultu-
re pristupa se iz antropološke perspektive, i to iz vizure američkih antropologa
neoevolucionističke orijentacije. Polazna hipoteza rada je da Romi potiču iz In-
dije, u kojoj su činili homogenu socio-kulturnu grupu, i da je hinduistička religi-
ja i kastinsko ustrojenje društva u najvećoj meri uticalo na stvaranje kulturnog
jezgra Roma, koje se manifestuje u onome što se naziva Romanipe. Istorijskim
i statističkim podacima prikazan je istorijski i sadašnji socio-kulturni položaj Ro-
ma u Srbiji, kao i njihovi najvažniji kulturni obrasci. U drugom delu rada brani
se hipoteza da kulturni obrasci Roma u Srbiji predstavljaju dijalektički proizvod
nasleđenog kulturnog jezgra i svakodnevnog racionalnog prilagođavanja realnim
spoljnim okolnostima života Roma. Ovaj rad predstavlja osnovu za dalja teorijska
i empirijska istraživanja položaja Roma u Srbiji. Osim toga on može da posluži
i za stvaranje budućih praktičnih politika, koje bi više vodile računa o vrlo kom-
pleksnom odnosu faktora koji utiču na položaj i kulturu Roma.
Ključne reči: Romi, kultura, adaptacija, ekonomija, Romanipe
Uvod
Ovim radom je učinjen pokušaj da se interdisciplinarno sagleda
kultura Roma, sa posebnim osvrtom na stanje i karakteristike u Srbiji na
početku XXI veka. Pojmu kulture pristupiće se iz antropološke persperkti-
ve, i to iz vizure američkih antropologa neoevolucionističke orijentacije.
Polazna hipoteza našeg rada je da Romi potiču iz Indije u kojoj su činili
homogenu socio-kulturnu grupu, i da je hinduistička religija i kastinsko
ustrojenje društva u najvećoj meri uticalo na stvaranje kulturnog jezgra
Roma, koje se manifestuje u onome što se naziva Romanipe. Da bi se što
117
Hereticus, 3–4/2017 Velizar Mirčov
jasnije razumeo današnji socio-kulturni položaj Roma u Srbiji, kao i nji-

hovi najvažniji kulturni obrasci, istorijskim podacima rekonstruisaće se
politička, ekonomska, kulturna i društvena prošlost Roma, a pre svega onih
grupa čiji potomci danas naseljavaju područje Srbije. U drugom delu rada
obrazložićemo stanovište da kulturni obrasci Roma u Srbiji predstavljaju
dijalektički proizvod nasleđenog kulturnog jezgra i svakodnevnog racio-
nalnog prilagođavanja realnim spoljnim okolnostima života Roma.
Epistemološko-teorijski okvir
Postoje razne definicije kulture u društvenim naukama. Pristup koji
mi usvajamo, a koji se najčešće koristi u antropologiji, jeste da kultura
predstavlja ustaljene obrasce ponašanja i simbolično ekspresivne forme.
Obrasci ponašanja regulišu ekonomiju (tip privrede, tehnologiju, proi-
zvodnju, razmenu i potrošnju), društvene odnose i političku organizaci-
ju društva. Simbolično-ekspresivne kulturne forme su umetnost, proza
i poezija, mitovi, religijska i magijska verovanja, nauka i dr. Ukoliko svi
članovi jednog društva dele te iste obrasce ponašanja i simbolično-ekspre-
sivne forme onda dolazi do preklapanja društva i kulture, dakle, postoji
kulturna homogenost. Najčešće, ovo nije slučaj, a pogotovo nije u moder-
nom globalizovanom društvu. Situacija postaje još komplikovanija u slu-
čajevima kada je jedna država klasno, etnički i regionalno heterogena.
Romska populacija danas čini manjinu u svim državama u kojima živi, pa
tako njihova kultura uvek sadrži neke elemente koji su zajednički celoj
ili većini populacije neke države, dok postoje neki elementi koji su jedin-
stveni samo za romsku populaciju unutar te države. Sa druge strane, ni
ti elementi kulture koji su osobeni samo za Rome, nisu zajednički za sve
Rome na svetu, pa čak ni unutar neke države. U ovom radu bavićemo se,
kako univerzalnim kulturnim obrascima Roma, tako i onima koji su oso-
beni za populaciju Roma u Srbiji.
Četrdesetih godina dvadesetog veka u SAD dolazi do obnove evo-
lucionističke paradigme u antropološkoj nauci, posle nekoliko decenija
dominacije difuzionizma. Taj drugi period evolucionističke perspektive
u antropogiji (kako biološkoj, tako i socio-kulturnoj) razlikuje se u dve
vrlo važne odlike od devetnaestovekovnog evolucionizma. Prva razlika je
odustajanje od podele ljudske vrste na različite rase, to jest, rasa prestaje
da funkcioniše kao objašnjenje razlika u ponašanju i kulturnim obrasci-
ma različitih ljudskih populacija. Druga odlika druge faze evolucionizma
je da se odustaje od teorijske pretpostavke da ljudi koji žive u društvima
koja nisu dostigla stadijum države (civilizacije) imaju primitivniji (nera-
cionalni) um, dakle, da njihovim životom upravljaju sujeverje i tradicija,
i da nisu u stanju da na racionalni način pristupe rešavanju svakodnevnih
118
Kultura Roma kao resurs i ograničenje za socio-kulturnu i ekonomsku integraciju...
problema. Nova evoluciona paradigma vidi sva ljudska društva i kultu-

re kao sisteme koji su dobro prilagođeni realnim spoljnim okolnostima.
Džulijen Stujard je jedan od prvih autora koji je obnovio evolucioni
pristup u američkoj antropologiji, kroz svoju paradigmu kulturne ekolo-
gije, koju još naziva i metodologijom multilinearne evolucije. Za početak
je potrebno objasniti njegovo shvatanje ucelovljenosti kulture. „Kultura
nije neka sasvim slučajna hrpa nepovezanih elemenata već se sastoji od
delova koji, u izvesnoj meri, predodređuju, uslovljavaju i ograničavaju
jedan drugoga“ [Hač, 1979: 166]. On je kulturu analizirao iz perspektive
objektivne korisnosti ustanova, a manji značaj je pridavao načinu na koji
sami pripadnici neke kulture vrednuju i objašnjavaju sopstvene kulturne
ustanove. Svaki kulturni sistem može da varira samo unutar nekih granica,
jer u suprotnom neće opstati. Pa tako ponašanje pojedinaca koje nekada
izgleda tradicionalno, u stvari, može biti veoma praktično. „Kultura može
da bude podložna neočekivanim varijacijama, kojim vladaju subjekivna
načela, ali odlika koja dođe u sukob sa sistemom održavanja života na-
prosto se mora prilagoditi“ [Hač, 1979, 172]. Po Stjuardu, kulturna eko-
logija predstavlja kako problem, tako i metod. „Problem je utvrditi da li
usklađivanja ljudskih društava sa njihovim sredinama zahtevaju osobene
načine ponašanja, i da li opsegu mogućih obrazaca ponašanja dozvolja-
vaju izvesnu širinu“ [Stjuard, 1981: 64]. On rešava taj problem tako što
kao analitičku kategoriju uvodi kulturno jezgro – konstelaciju odlika koje
su najbliže povezane sa aktivnostima koje su važne za preživljavanje i sa
ekonomskom organizacijom. „Jezgro obuhvata one društvene, političke
i religijske obrasce za koje je empirijskim putem utvrđeno da su prisno
povezani sa ovom organizacijom. Možda bezbroj drugih obeležja imaju
potencijalno veliku promenljivost zato što nisu tako prisno vezana sa je-
zgrom. Ta druga ili sekundarna obeležja u većoj su meri određena čisto
kulturno-istorijskim činiocima – slučajnim pronalascima ili difuzijom –
i oni daju kulturama sličnih jezgara izgled spoljašnje osobenosti“ [Stu-
jard, 1981: 64]. Postoje tri formalne metodološke procedure u kulturnoj
ekologiji: prva je da međuodnosi eksploativne ili proizvodne tehnologije
i okoline moraju biti analizirani; druga je da obrasci eksploatacije odre-
đene oblasti određenom tehnologijom moraju biti analizirani; treća je da
se mora utvrditi do kojeg nivoa bihevioralni obrasci, povezani sa eksplo-
atacijom okoline, utiču na druge aspekte kulture.
Kulturno jezgro svake kulture čine oni kulturni obrasci koji služe
zadovoljavanju osnovnih bioloških potreba i biopsiholoških nagona. Osnove
biološke potrebe su za hranom, vodom, kao i zaštita od hladnoće, toplote
i sl. Antropolog Marvin Haris predlaže jednu vrlo ograničenu listu bio-
psiholoških selektivnih principa koji formiraju instinktivnu osnovu ljud-
ske prirode: 1. „Ljudi moraju da jedu i generalno će birati ishranu koja im
119
pruža pre više nego manje kalorija i proteina i ostalih nutrijenata. 2. Ljudi
ne mogu da budu potpuno neaktivni, ali kada se sukobe sa zadatim pro-
blemom, oni preferiraju da ga reše trošenjem manje, pre nego više ener-
gije. 3. Ljudi su veoma seksualna bića i generalno imaju pojačani užitak
od seksualnih odnosa – češće kroz heteroseksualne odnose. 4. Ljudi imaju
potrebu za ljubavlju i emocionalnim odnosima kako bi se osećali sigurno
i srećno, i kada su ostale stvari jednake, oni će se ponašati tako da uvećaju
ljubav i emocije koje im drugi pružaju“ [Harris, 2001a,: 63]. Haris smatra
da je ova lista opravdana, jer slične bio-psihološke predispozicije postoje
kod većine primata.
Kulturni obrasci koji zadovoljavaju ove biološke potrebe, pa time
čine kulturno jezgro, jesu oni koji se odnose na proizvodne tehnologije
i tehnike, političku ekonomiju i domaću ekonomiju (proizvodnja, raspodela
i potrošnja unutar porodično-srodničkog domaćinstva), ali i obrasci koji
regulišu biološku reprodukciju (oblici seksualnih partnerstava i kontrola
nataliteta). U simbolično-ideološkoj ravni razvijaju se etička i religiozna
pravila, norme i tabui, koji služe održanju prethodno spomenutih obra-
zaca, pa samim tim, ta pravila postaju deo kulturnog jezgra.
Adaptacija je proces kojim se neka kultura prilagođava svojoj oko-
lini. Međutim, kada neka kultura ostvari sav inherentni potencijal na tom
nivou organizacije i kada postigne stepen prilagođenosti koji joj omogu-
ćava da funkcioniše dobro u svojoj okolini, ona počinje da razvija tenden-
ciju ka stabilizaciji. Specifična dimenzija evolucije posmatra kulture kao
otvorene sisteme. Kulture kao otvoreni sistemi prilagođavaju se prirodi
i drugim kulturama putem adaptacija. Ekološke osobine okoline će prven-
stveno uticati na tehnologiju neke kulture, a preko nje i na njene socijalne
i ideološke komponente. Takođe će ostale kulture sa kojima dolazi u dodir
uticati na njen sociopolitički i ideološki podsistem. Oni mogu zauzvrat
da utiču na dalji tehnološki razvoj te kulture. Konačni rezultat uspešnog
adaptivnog procesa je organizovana kultura, čiji su svi podsistemi (teh-
nološki, sociopolitički i ideološki) efikasno integrisani i u stanju su da se
uspešno nose sa svojom okolinom, kako prirodnom, tako i društvenom
[Sahlins, 1960: 47–48].
Adaptacija na neku posebnu okolinu uzrokuje specijalizaciju. Kada,
usled adaptacija, podsistemi neke kulture postanu sasvim adaptirani oni se
specijaliziraju, sprečavajući mogućnost promene u drugom smeru. „Odre-
đena tehnologija zahteva posebne socijalne adaptacije da bi je održava-
la, a u isto vreme određeni društveni red je perpetuiran ko-ordinacijom
tehnološkog razvoja. Tako, iako određeni tehnološki razvoj može da ge-
neriše novu organizaciju društva, ona funkcioniše tako da održava teh-
nologiju koja ju je stvorila“ [Sahlins, 1960: 54]. Ideološki sistemi imaju,
takođe, inherentno konzervativne tendencije, pozivajući se na vrednosti
120
iz prošlosti. Kada dođe do promene spoljnih okolnosti (prirodne sredine

i susednih kultura), visoko specijalizovana kultura mora da se adaptira
na novo stanje. Ali ona menja samo one svoje aspekte, i to samo u neop-
hodnoj meri, koji omogućavaju održavanje koherentnosti integracije ce-
line, to jest, promene, u stvari, služe očuvanju fundamentalne strukture
i karaktera te kulture.
Kultura Roma u indijskoj prapostojbini

Velika većina naučnika danas se slaže da Romi, najverovatnije, po-
tiču iz Indije. Tako u dokumentu „Istorija Roma“ koji je objavio Savet
Evrope piše „U skladu sa nalazima lingvistike, kulturne antropologije,
istorije, i u skorijim godinama, populacione genetike, poreklo Roma iz
Indije smatra se činjenicom“. [Wogg: 1]1 Engleski orijentolog Ralf Tarner
je 1927. godine, na osnovu lingvističkih istraživanja, izneo hipotezu da
su Romi emigrirali iz centralne Indije na severo-istok Indije, gde su ostali
tokom dužeg vremenskog perioda, i da su odatle dalje emigrirali na za-
pad, preko Persije do Vizantije. Da bismo izvornu kulturu Roma razumeli
potrebno je dati kratak uvid u kulturnu istoriju Indijskog potkontinenta,
a pre svega u hinduizam i kastinski sistem.
Kulturna istorija Indije

Prva civilizacija bitna za kulturnu istoriju Indije nastaje pre pet hi-
ljada godina na teritoriji zapadne Indije i istočnog Pakistana, i to je civi-
lizacija doline Inda, a najpoznatija po arheološkim ostacima su njena dva
grada Harapa i Mohenđo-Daro. Posle propasti ove civilizacije, usled upada
Arijaca, tokom drugog i prvog milenijuma pre naše ere, na tlu Indije dolazi
do stvaranja teritorijalno velikih i populaciono brojnih kraljevstava – impe-
rija, koje su se odlikovale velikom političko-ekonomskom kompleksnošću
i etničkim šarenilom. Te države su bile sastavljene od manjeg sloja vla-
dara/upravljača/vlasnika i velikog broja ekonomski i politički podređenih
slojeva. Arijski osvajači doneli su sa sobom usmenu vedsku tradiciju, koja
je kasnije zapisana u četiri zbirke Veda.
Vedska religija je, pre svega, značila ispravno podnošenje ritualnih
žrtava, kako bi se održao ispravan poredak materijalne i kosmičke egzi-
stencije (taj poredak je sadržan u pojmu rta).
Hinduistička religija se tokom vremena modifikovala i počela da
služi kao glavno etičko-ideološko opravdanje za postojanje i razvijanje hi-
jerarhijskog poretka. Iako je sistem četiri osnovne varne (varna znači boja)
1 Preuzeto sa internet sajta http://romafacts.uni-graz.at/index.php/history/pre-euro-

pean-history-first-migration-from-central-india-to-byzantium/from-india-to-europe.
121
postojao još u staroj vedskoj religiji, Manuovim zakonikom2 ozvaničen je

ovakav strogi hijerarhijski sistem i uvedene su četiri osnovne kaste: brama-
ni – sveštenici, kšatrije – vladari, vajsije – ratnici, a sudre su bili poljopri-
vrednici i obični manuelni radnici. „Njegov nastanak3 se vezuje za smanji-
vanje socijalne pokretljivosti…i za sve jače ograde između pojedinih kasta.
Diferencijacija prava i dužnosti članova svakog sloja tada je postala mnogo
preciznije izražena. Manu je propisao da se o svakom delu mora suditi pre
svega na osnovu statusa onoga ko je to delo počinio“ (Krim, 1990: 368).
Tokom vremena došlo je do formiranja velikog broja pod-kasti (zvanični
naziv je đati) od kojih je svaka imala svoju društveno-ekonomsku funkciju.
Hinduizam se kao religija odlikovao konceptom transmigracije duše, dakle,
duša nikada nije mogla da umre i putem reinkarnacije ponovo je posle
smrti dolazila u život, u novom fizičkom obliku. Osim ljudi, i životinje i bo-
govi su bili potčinjeni ovom procesu kruženja duša i novih reinkarnacija.
Sadašnji život neke osobe (ili životinje ili boga) i njegova sudbina bili su
određeni prethodnim karmičkim delovanjem ranijih inkarnacija. Samim
tim, svaka osoba je trebalo da pasivno prihvati sopstveni društveni polo-
žaj i sudbinu kao proizvod ranijih dela, u prethodnim životima. Kastinski
sistem je upotpunjavao ovakav pasivan pogled na sopstvenu sudbinu, jer
je pripadnost nekoj kasti data rođenjem i nijedna osoba tokom svog života
nije mogla da je napusti i pređe u neku drugu kastu. Osim što su za pri-
padnike kasti važila izuzetno stroga pravila endogamije, između kasta je
postojala veoma velika socio-kulturna distanca, u toj meri, da je čak i fi-
zički kontakt između pripadnika kasti bio zabranjen. Svaka kasta i njene
pod-kaste imale su vrlo određenu ekonomsku funkciju u sklopu globalnog
društva. (Krim, 1990: 369).
Istorija Roma i njihov položaj u Indiji

Po podacima koje daje Rajko Đurić, a na osnovu proučavanja ogro-
mne istorijske građe, Romi su narod koji vodi poreklo iz Indije, i to iz
njenih severnih i severozapadnih delova, a u periodu od VII do XII veka
nove ere Romi su na tom prostoru stvorili 21 kraljevstvo, zbog čega su
tu i tada Romi imali najveću istorijsku i političku ulogu. Po njemu: „na
osnovu izloženih istorijskih činjenica i raspoloživih znanja o Romima može
se zaključiti da je teritorija romske zajednice obuhvatala znatan deo da-
našnjeg Pakistana, (Multan, Sind i Lahore), Pendžab, Radžastan, Gudže-
rat, grad Delhi, Utar Pradeša, itd.“ [Đurić, 2006: 54]. Đurić navodi da su
Arapi, Turci Seldžuci i Afganistanci u periodu od IX do XII veka vodili
ratove protiv tih romskih kraljevstava, što je na kraju dovelo do egzodusa
2 Manuov zakonik potiče, otprilike, iz petog veka pre naše ere.

3 Misli se na Manuov zakonik.
122
Roma [Đurić, 2006: 9–12]. On smatra da su osvajanja Mahmuda Gaznog

(vladao od 1002. do 1003. godine) i Mahmuda Gora (vladao od 1172. do
1206. godine), muslimanskih vladara Afganistana, bila ključna za egzodus
Roma iz Indije. Đurić takođe navodi da su mnogi podaci o ovim osvajanji-
ma, kao i oni koji se nalaze u vedskoj literaturi i epovima Mahabharata
i Ramajana, očuvani u kolektivnom sećanju Roma, u njihovim legendama
i bajkama. [Đurić, 2006: 28–35].
Drugačiji podaci o istoriji Roma od onih koje iznosi Đurić nalaze se
u dokumentu Istorija Roma: „Ne zna se tačno vreme kada su Romi napu-
stili Indiju. Lingvistički podaci ne mogu da pruže precizne datume, a ne
postoje savremena dokumenta o migracijama Roma kroz Bliski istok. Po-
stoje samo podaci kasnijih pisaca koji pišu o događajima iz tog vremena,
ali uvek sa distance od više vekova“. (Wogg: 2). Jedna od najpoznatijih je
i legenda o narodu Luri, 10 hiljada svirača i zabavljača koji su u petom
veku poklonjeni persijskom kralju. Odsustvo arapskih reči u jeziku Roma,
a prisustvo persijskih reči, može značiti da su Romi iz Persije prešli u Jer-
meniju i Vizantiju pre arapskog osvajanja Persije sredinom sedmog veka
(Wogg: 2). Genetska i lingvistička istraživanja Roma ukazuju da su Romi
koji danas naseljavaju Evropu potomci manje, relativno homogene grupe
ljudi. Jedna od predloženih hipoteza o poreklu Roma oslanja se na po-
stojanje nomadskih grupa u današnjoj Indiji koji se bave kovačkim i ple-
telačkim zanatima, kao i sviranjem i igranjem, a koje pripadaju kasti po
imenu Dom. Po toj hipotezi bi narodi koji se zovu Dom na bliskom istoku,
Doma u Pakistanu, Lom u Jermeniji i Romi u Evropi svi poticali od te kaste
Dom. Lingvistička sličnost je u tome što svi oni koriste reč sličnu romskoj
reči Gadža da označe pripadnike drugih naroda. Pošto su istorijski podaci
o istoriji Roma vrlo nepouzdani, teško je tačno hronološki rekonstruisati
putanje njihovih migracija od Indije do Vizantije.
Osnovna teorijska hipoteza ovog rada je da su Romi pre nego što
su napustili Indiju (u nekom trenutku između V i X veka) činili etnički
i lingvistički relativno homogenu grupu, koja je delila sličan socio-eko-
nomski položaj, što je u sadejstvu sa hinduističkom religijom i kastin-
skim sistemom dovelo do stvaranja kulturnog jezgra Roma, onoga što se
naziva Romanipe. Naša pretpostavka je da su Romi činili jednu pod-kastu
ili više pod-kasti koje su delile sličan društveni položaj i bavili se sličnim
zanimanjima. Na osnovu istorijskih podataka možemo da pretpostavimo
da su se preci današnjih Roma bavili, pre svega, proizvodnim zanatima i
sviranjem na muzičkim instrumentima. Ovakvo viđenje je vrlo blisko Dom
hipotezi, i veoma se razlikuje od onog koje iznosi Rajko Đurić, ali mi sma-
tramo da naša hipoteza mnogo bolje objašnjava osobenosti kulture Roma.
Kao prvo, Đurić navodi teritorije koje su zauzimali preci Roma, kao što
je citirano ranije u tekstu, i ta teritorije zauzimaju oko milion kvadratnih
123
kilometara. Ako se zna da su u prvom mileniju naše ere na tim teritori-

jama živeli milioni ljudi, koji su razgovarali različitim jezicima, bili pore-
klom iz različitih kasta, odakle onda tolika etnička homogenost Roma po
dolasku u Vizantiju. Danas se na prostoru Indije govori oko hiljadu jezika,
a svi Romski dijalekti imaju istu jezičku osnovu, što značajno govori u pri-
log da se radilo o manjoj i homogenoj zajednici koja je napustila Indiju.4
Drugi deo prve hipoteze tiče se nastanka Romanipea – kulturnog jezgra
Roma. Romanipe (ili Romanipen) Osman Balić definiše na sledeći način:
„Ovaj novi termin, usaglašen na zasedanju u Strazburu u Savetu
Evrope novembra 2003, u radu grupe romskih stručnjaka koji se bave kul-
turom Roma, polako se prihvata. Što više razmišljam o njemu, sve mi se
više sviđa. Romanipe je sistem pravila i vrednosti za obrazac identiteta, romski
tradicionalni zakon u istom smislu kao i „Dharma“ za hindu kulturu. On
obuhvata sledeće principe: Važnije je „biti“ no„imati“; Phralipen (bratstvo)
– uzajamna pomoć, podrška, solidarnost i zajednička odgovornost; kolek-
tivni život, (zaštita, sigurnost, kontrola, vođenje, prethodno ustanovljena
pravila) nasuprot individualnom životu (nesigurnost, nedostatak zaštite,
sloboda, samoustaljena pravila); Pakiv – vera/verovanje (uključujući veru
u Boga), čast, poštenje, pomirenje, poštovanje, poverenje, balansiranje,
koje se postiže jedino ako se ova pravila poštuju; Baxt – vera, sudbina,
dobra sreća, nasuprot bibaxt – loša sreća (koja se dešavala kada se prekrše
pravila o čistoti; na primer, bilo je zabranjeno govoriti o smrti zbog toga
što bi to moglo izazvati lošu sreću); Ćaćipen – istina, iskrenost, pravda;
Užo (čist) nasuprot melalo (nečist) – u ovom kontekstu morala su da se
poštuju veoma striktna (stroga) pravila, u suprotnom, sledi kazna, praće-
na reparacijama čiji je cilj vraćanje ravnoteže u život zajednice; Porodica
= zajednica, zajednica = porodica – u smislu pripadnosti, solidarnosti i za-
jedničke odgovornosti, koja se takođe manifestovala kao i ritualna bla-
gosiljanja; Kult dece; Kult starih – o phuro, kao veza sa prošlim iskustvom
i kao model identiteta (vezano za tradiciju, pretke); Dualizam – dobro
i zlo jednako postoje u svetu, Del (Bog) i Beng (Đavo) jednako su važni
i pojedinac bi trebalo da uzima u obzir i jedno i drugo; Eternal present
– večna sadašnjost – prošlost nije važna, pošto je već prošla, a budućnost
je poznata jedino Bogu, pa se prema tome računa samo sadašnjost; i Ro-
mani kriss – (običajna pravda, tradicionalni pravni sistem i pomirenje /po-
novno ujedinjenje/), distributivna pravda čija je namena ne da kazni onog
ko je kriv, već da nadoknadi štetu i osigura pomirenje između strana (sva-
ko je bio u pravu na svoj način, ili su obe strane bile delimično u pravu).”
(Đorđević, Balić, 2004: 50–51)
4 Naravno, ova naša hipoteza ne isključuje mogućnost da su neki od predaka Roma

stvarali države i imali veliki politički i ekonomski značaj, već da je najveći broj
predaka današnjih Roma u trenutku napuštanja Indije pripadao nižim kastama.
124
I drugi stručnjak koji, takođe, niz godina proučava Rome, Dragoljub

Đorđević, daje slično viđenje Romanipea:
„Elementi romskosti, tj. Romanipen-a jesu sledeći: Jezik (Jezik je
bio suštinska stvar za identitet i kulturu Roma. Od najvećeg značaja za
Rome, mada ne samo kao sredstvo komunikacije. Štaviše, način na koji
je pojedinac koristio romski jezik ukazuje na njegov/njen imidž, prestiž
i položaj u zajednici.); Međusobna komunikacija – Dualizam u govoru/ko-
munikaciji (G-din Stankievič je predstavio način komunikacije Roma kao
posebnu veštinu. On je rekao da čak i onde gde Romi nisu mogli direktno
da razgovaraju međusobno, ipak su mogli da se sporazumeju veoma dobro.
Ali neromi često nisu uspevali da shvate ovaj dualizam u komunikaciji.
Prema tome, oni su često imali teškoće u razumevanju stvarnog značenja
onoga što su Romi govorili.); Nomadstvo; Poreklo, pleme, ’endaj’ ili ’vica’
– proširena romska familija (Za svakog Roma porodica je od fundamen-
talne vrednosti. Pojedinac kao takav je, prema tome, manje važan. Ovo
bi se lako moglo potvrditi posmatranjem romskih običaja pozdravljanja
i međusobnog upoznavanja. (’Sar si ti familija?’ Ne pita se kako si ti već
kako ti je familija. Ili pri prvom upoznavanju dvojice Roma pita se: ’Ko
san tu?’ ’Ko si ti?’, pritom se misli na pleme ’Vicu’ a ne na njegovo lično
ime. U slobodnom prevodu: ’Od kojih si ti?’). Lice bez porodice manje je
prestižno i drugačije se posmatra u zajednici od lica koje ima porodicu.
Ali to nije značilo da su lica bez porodice isključena iz zajednice. Naprotiv,
o takvim licima brinu drugi; Muzika; Igra, Ples; Običaji i sistem vrednosti
– Poštovanje kao vrednost i način ponašanja (Samopoštovanje, uzajamno
poštovanje. Poštovanje starijih. Poštovanje izmenu polova i generacija. Po-
štovanje Roma i poštovanje neroma.); Tradicionalna zanimanja – Romske
tradicije igrale su važnu ulogu u životu porodice (G-din Stankievič ukazao
je na značaj očuvanja tradicija, ali je takođe priznao da se tradicije menjaju.
Naglasio je da su ponekad tradicije prepreka modernizaciji, ali je dodao
da je bez tradicija veoma teško da bilo ko definiše svoj identitet. Značajan
izazov za mlade Rome jeste odluka koje romske tradicije sačuvati i preneti
u budućnost a koje ostaviti za sobom.); Tradicionalna nošnja; Udaja i že-
nidba; Uloga žena i muškaraca u romskoj porodici – Uloga žena Romkinja
u romskoj porodici/zajednici (Žene nisu u inferiornom položaju u romskoj
zajednici, protivno opažanjima većine. Nasuprot tome, žene imaju prili-
čno važnu ulogu u tradicionalno romskoj porodici, koja dopunjuje ulogu
muškaraca Roma.); Deca i međusobni odnos izmenu generacija u okvi-
ru „vice“ – Postupanje prema starijim Romima (ne postoji nijedan slučaj
u romskoj zajednici u kome je porodica smestila starijeg Roma u neku
instituciju. Skoro da ne postoji slučaj da Romkinja ostavi dete u porodili-
štu.); Tradicionalna medicina; Solidarnost – Solidarnost je osnovni princip
u romskoj porodici i zajednici). Ona je razvijana kao strategija preživljavanja
125
i funkcionisala kao takva ne samo kao svakodnevna već i mnogo više u

vanrednim situacijama.); Pravičnost (’Romano kriss’) – Romski sud; Od-
nos prema Bogu i religijama – Romi su pripadnici skoro svih religija, me-
đutim ono što se vekovima i kontinentima provlači kao ’zajednička nit’ je
Romanipe kao religija Roma.“ Sličan prikaz romskog kulturnog identiteta
preko sedam vrednosti daju Mira i Mruz: “1. Potpuna romska porodica,
a ne mešani brakovi – „čistota krvi“. 2. Grupna solidarnost, dihotomija
„Mi, Romi“ – „Gadže, neromi“; „Naš svet“ – „Njihov svet“. 3. Jezik, koji
se koristi u unutargrupnom saobraćaju. 4. Grupni autoritet, zasnovan na
principu starosti – odnos prema starim ljudima. 5. „Eksploatacija neroma“
– oblici rada koji ne kontrolišu Gadže. 6. Prostorna pokretljivost – Romi
mogu biti samo naseljeni, nikako sedelački narod. 7. Kategorija prljanja
– odvajanje čistog od nečistog što im omogućava osećanje nadmoći nad
drugima. Tvrdi se da su za Romanipen najbitniji prljanje, pokretljivost
i iskorišćavanje neroma, a da su ostale vrednosti univerzalne, ovde delimice
romski začinjene. Isto tako, za romskost je još važno da se ne oslanja na:
a) religijsko-konfesionalne razlike; i b) nasleđe prošlosti, to jest istorijsko
pamćenje“ (Đorđević, 2004c: 5)
Kada se posmatra razvoj kulture iz antropološke evolucione per-
spektive važno je napraviti razliku između malih homogenih društava i ve-
likih kompleksnih društava. U velikim agrarnim državama u kojima po-
stoji ekonomska i politička hijerarhija i kulturna heterogenost, potrebno
je kao nivo koji doživljava adaptaciju uzeti i zasebne socio-ekonomske
slojeve, a ne samo celo društvo. U tom smislu kulturni obrasci koji čine
kulturno jezgro nekog podređenog socio-ekonomskog sloja biće uvek odraz
preplitanja nametnutih vrednosti od strane vladajuće elite, a te vrednosti
su težile održanju postojećeg neravnopravnog položaja, i onih kulturnih
obrazaca koji su nastajali kako bi se taj podređeni položaj što je više mo-
guće poboljšao, ili barem lakše podneo. Potčinjene kaste u Indiji prilago-
đavale su sopstvenom položaju opšte kulturne obrasce čitavog društva,
ili čak stvarale nove.
Potčinjeni slojevi su se u svim velikim agrarnim državama odliko-
vali velikom stopom nataliteta i fertiliteta, jer je to bila najbolja ekonom-
ska strategija, zato što je veći broj dece donosio ekonomsku korist. Deca
su vrlo rano počinjala sa radom u domaćinstvu i na polju, a pošto je tip
privrede bio radno intenzivan, veći broj dece uvećavao je ekonomski pro-
izvod porodice. Slična situacija je bila i kod onih slojeva koji su se bavili
zanatima, veći broj dece bio je preimućstvo, a ne teret. Međutim, zana-
tlije u Indiji su imale prednost od nomadskog načina života, jer su mogle
da se stalno sele u ona naselja u kojima je postojala najveća potreba za
njihovim uslugama i proizvodima. Obrasci Romanipe-a koji se odnose na
endogamiju, grupnu solidarnost, distributivnu pravdu, podela sveta na
126
naš i njihov, bili su, koliko proizvod kastinskog sistema, toliko i prilago-
đavanje na ekonomsku neizvesnost svakodnevice. Očuvanje zajedništva,
mira i solidarnosti bilo je presudno za održanje Roma, jer bi u suprotnom,
u ekonomski teškim periodima nesloga i sebičnost, doveli do podela i ras-
pada zajednice. Verovanje u sudbinu, bavljenje magijom i proricanjem
sudbine, podela na čisto i nečisto, dualizam dobrog i lošeg u svakodnev-
nom svetu i život u večnoj sadašnjosti, takođe su odlike koje se često na-
laze kod podređenih klasa ili slojeva u velikim agrarnim državama. So-
ciolog Gerhard Lenski smatra da kod agrarnih društava najčešće opstaju
i verovanje u magiju, ali i verovanje u sudbinu. „Logički ova dva verova-
nja su kontradiktorna. Ako magija zaista radi, ljudi ne treba da veruju
u sudbinu, a ako zaista veruju u sudbinu, onda ne treba da se pouzdaju
u magiju. Ali ljudi često ne razmišljaju logično u svom pogledu na život.
U optimističnim momentima teže za stvarima za koje znaju da su nemo-
guće. Uzimajući u obzir ogromne pritiske koji su delovali na mase običnih
ljudi u agrarnim društvima, i njihove ograničene izvore informacija, nije
čudo da je većina njih imala obostrano isključiva gledišta“ (Lenski, 1982:
207). Dakle, ekonomske funkcije koje su Romi obavljali, njihov društveni
položaj, velike stope nataliteta i fertiliteta sa jedne strane, i hindustičko
teološko i etičko učenje i kastinski sistem sa druge strane, presudno su
uticali na stvaranje kulturnog jezgra Roma, koje je opstalo i danas u ono-
me što se naziva Romanipe.
Društveni položaj i kultura Roma u Vizantiji

i Osmanskom carstvu
Kao što je već rečeno, teško je rekonstruisati puteve migracija Roma
iz Indije do Evrope, ali po postojanju reči iz persijskog i jermenskog je-
zika moguće je zaključiti da su išli preko teritorija današnjeg Pakistana,
Irana i Jermenije. Pošto romski rečnik i gramatika imaju puno osobina
grčkog jezika, može se zaključiti da su oni duže živeli u Vizantiji, u kojoj
se tokom srednjeg veka govorio grčki jezik. Od prvih arapskih osvajanja
u VII veku, do uspona Osmanskog carstva početkom XIV veka Vizanti-
ja je uglavnom držala teritorije današnje Turske i Grčke. Prvi relevan-
tni podaci o dolasku Roma u Vizantiju potiču sa kraja XIII veka, iz pi-
sma pravoslavnog patrijarha Grgura II (Wogg: 6). Pošto ne postoje podaci
o migracijama Roma iz Vizantije u pravcu severa i zapada pre početka XIV
veka, možemo pretpostaviti da su ih ratovi između Osmanskog carstva
i Vizantije naterali na dalje migracije u Evropi (van teritorija današnje Grč-
ke). Najverovatnije je da je jedan deo Roma koji danas žive na tlu Balkana,
pa i u Srbiji, došao pre, a jedan deo njih posle osvajanja balkanskih terito-
rija od strane Osmanskog carstva. Ne postoji mnogo podataka o uslovima
127
života i položaju Roma u Vizantiji, ali više podataka imamo o njihovom

položaju i životu u Osmanskom carstvu. „Muhamed Mujić je ustanovio
da su Romi u Osmanskom sultanatu uživali građanska prava jer su ima-
li pravnu zaštitu i obeštećenje u slučaju povrede. Takođe, učestvovali su
u privredi i organizovali privatni život u skladu sa svojom tradicijom, obi-
čajima i na maternjem jeziku. Turska administracija, po svemu sudeći, nije
imala predrasude prema Ciganima i njihov položaj je bio povoljniji nego
u Habsburškoj monarhiji i u drugim evropskim zemljama“ (Bašić, 2004b:
20). Osmansko carstvo želelo je da romsku populaciju uključi u poreski
sistem, pa je u tu svrhu radilo i njihove popise. Romi su bili opisani po
godinama, zanimanju, porodičnom statusu, i na osnovu tih i drugih čini-
laca bili su grupisani u poreske jedinice (džemate), od kojih je svaka ima-
la zasebnog lidera; te jedinice su bile dalje podeljene na manje jedinice,
u odnosu na romsku četvrt u svakom selu ili gradu. Svaka od ovih jedinica
imala je svog lidera, što znači da je primenjen princip ograničene grupne
odgovornosti. Sultan Sulejman I Veličanstveni objavio je 1530. godine
poseban zakon koji se odnosio na Rome iz Rumelijske provincije. Po tom
zakonu svi Romi, bez obzira da li su bili hrišćani ili muslimani, plaćali su
porez, ali su hrišćanski Romi plaćali veći porez. Od plaćanja poreze bili
su isključeni Romi koji su bili deo takozvanog romskog sandžaka,5 kao
i oni koju su radili u vojnim utvrđenjima kao kovači oružja i oklopa, voj-
ni muzičari ili kao vojnici. Roma koji su bili u sastavu vojske Osmanskog
carstva bilo je oko 20 hiljada u XVI i XVII veku. Po popisu Sulejmana
Veličanstvenog iz 1522–1523. godine na Balkanu je bilo oko 10 hiljada
hrišćanskih romskih domaćinstava i oko sedam hiljada muslimanskih rom-
skih domaćinstava. (Wogg: 3–4 ).
Dekretom Sultana Selima II iz 1574. godine romske zajednice u Bo-
sni su oslobođene plaćanja poreza, a uvedena im je i samouprava, jer se
na svakih 50 Roma birao jedan od njih za lidera, kako bi uređivao unutra-
šnje odnose te zajednice. U Banja Luci su se ovi Romi bavili rudarstvom.
(Wogg: 3). Od XVI veka Osmansko carstvo je donosilo zakone kojima je
pokušavalo da spreči nomadizam muslimanskih Roma, pre svega zbog re-
gulisanja plaćanja poreza, ali u tome nije bilo uspešno. Romi koji su živeli
sedelačkim načinom života, u selima i gradovima, živeli su u posebnim
naseljima – malama. Po podacima iz popisa u Osmanskom carstvu, Romi
su se, osim što su često bili u vojnoj službi, bavili sviranjem na muzičkim
instrumentima, imali su plesne grupe, a vrlo često su bili i kovači (Wogg:
6). Tokom vremena sve veći broj Roma u Osmanskom carstvu je prelazio
u islam, pa je u devetnaestom veku bilo tri puta više muslimana Roma
5 Romski sandžak sastojao se od Roma koji su činili pomoćne vojne trupe, a njegov
centar bio je u gradu Kirk Klise u Trakiji.
128
nego hrišćana, iako je ranije bilo više Roma hrišćana. Krajem osamnae-
stog i početkom devetnaestog veka jedan deo Roma je počeo da se bavi
poljoprivredom, kao vlasnici i kao radnici, dok su drugi počeli da rade kao
radnici u fabrikama (pre svega na teritoriji današnje Bugarske).
Istorija Roma u Srbiji

Druga hipoteza našeg rada je da kulturni obrasci Roma u Srbiji
predstavljaju dijalektički proizvod nasleđenog kulturnog jezgra i svako-
dnevnog racionalnog prilagođavanja realnim spoljnim okolnostima živo-
ta Roma. Da bi se bolje razumelo kako su se spoljne okolnosti menjale,
i kako se odvijalo prilagođavanje, potrebno je dati istorijsku perspektivu
tih procesa u Srbiji.
Iako su Romi živeli na teritoriji Srbije još u XV veku, značajnije
doseljavanje desilo se tek posle Prve seobe Srba 1690. godine. Romi koji
su dolazili na teritoriju Srbije imali su različito istorijsko iskustvo, bili
različite vere i govorili različite dijalekte i jezike. Tihomir Đorđević, naš
prvi romolog, izdvojio je četiri najvažnije migracione grupe: Turske Ciga-
ne, Bele Cigane, Vlaške Cigane i Madžarske Cigane (Đorđević, 1932: 90).
Turski Romi6 su oni koji su, posle pada Srbije pod tursku vlast, dolazili
u Srbiju sa turskih teritorija. Oni među njima koji su se naselili naziva-
ju se Gadžikano Roma, ili Srpski Romi, a za one za koje se znalo kad su
se naselili Đorđević koristi termin Korane (Muslimanski) Romi. Ove dve
grupe Turskih Roma razlikuju se jezički, i po oblastima koje naseljavaju.
Uglavnom su muslimanske vere, imaju turska imena, a bave se kovačkim
zanatom, sviranjem i trgovinom stokom, naročito konjima (trgovci konji-
ma nazivaju se Džambasi).
Beli Romi čine posebnu vrstu Turskih Roma, žive u zapadnoj Sr-
biji, u koju su došli iz Bosne. Uglavnom se bave sviranjem, ali i sitnom
trgovinom i ugostiteljstvom, kovačkim, potkivačkim ili ćumurdžijskim
zanatom ili rade kao nadničari u poljoprivredi; nemaju zemlju u posedu.
Muslimanske su vere, imaju turska imena, govore srpski jezik, sa bosan-
skim naglaskom, a romski jezik su zaboravili. Žive sedelačkim načinom
života i ne pamte nomadski način života; nastanjeni su u srpskim naselji-
ma, ali žive odvojeno od njih u zasebnim malama. Đorđević primećuje da
su kuće Belih Roma bolje snabdevene od drugih grupa Roma u Srbiji, a i
da više vode računa o čistoći, pogotovo oni bogatiji. Žene, iako nose tur-
sku odeću, ne pokrivaju lica. Žene Belih Roma se takođe bave prošnjom
(Đorđević, 1932: 92–99).
6 U daljem tekstu, umesto termina Cigani, koji koristi Đorđević, koristićemo ter-
min Romi.
129
Vlaški Romi su se u Srbiju doselili iz Rumunije i istočnog dela Ugar-

ske. Romi su u Rumuniji vekovima živeli u ropskom položaju, i delili su se
na krunske (državne) robove, robove koji su pripadali plemstvu i robove
koji su pripadali manastirima. Romi su na tlu Vlaške i Moldavije dospe-
li u ropski položaj pre nego što su ove države postale vazalne teritorije
Osmanskog carstva. Romi su se ropskog položaja u Vlaškoj i Moldaviji
oslobodili konačno tek 1856. godine. Krunski Romi robovi živeli su kao
slobodni ljudi i nisu bili stalno nastanjeni. Delili su se u četiri grupe: Lin-
gurari koji su se bavili izrađivanjem drvenih kašika i drugih proizvoda od
drveta, proizvodnjom uglja i gajenjem i trgovinom stokom; Ursari koji su se
bavili potkivačkim i kotlarskim zanatima, a ime su dobili po mečkarskom
zanatu; Rudari ili Aurari (zlatari) su dobili ime po vađenju ruda i ispira-
nju zlata; Lajaši su bili skitači koji su se bavili raznim kovačkim zanatima,
a kovačnice su nosili sa sobom. Kod ove četiri vrste Roma deset do petna-
est familija činilo je celinu, nazivanu salaš, koja se nalazila pod upravom
starešine – žuda. Na čelu svih žuda nalazio se jedan predvodnik koji je
imao titulu buljubaše ili vojvode, a kojeg su same žude birale. „Buljubaše
su imale dosta veliku vlast i autoritet prema Ciganima. Oni su bili njiho-
ve sudije u prvoj i poslednjoj instanci. Imali su prava da kazne krivce po
svom nahođenju. Dobijali su dva groša od sto od ciganskog danka. Oni su
bili i predstavnici Cigana sa dužnošću davanja računa o Ciganima vlasti-
ma onoga mesta, gde se nalaze...Njega su se Cigani više bojali no i samog
vladaoca“ (Đorđević, 1932: 103). Romi koji su bili u ropskom položaju kod
plemstva i u manastirima, bili su u gorem položaju od prethodne grupe
Roma. Oni su predstavljali puku imovinu koja je mogla biti prodata, poklo-
njena i nasleđena, i bili su bez ikakvih prava. Za svaki prekršaj kažnjavani
su svirepo. Svu ekonomsku korist od ove dve grupe Roma robova imali
su samo njihovi vlasnici, dok država i vladari nisu imali nikakvu korist
od njih. Oni robovi koji su delom godine putovali u traženju posla zvani
su Lajašima, dok su oni koji su stanovali u selima i varošima nazivani Va-
trašima. Osim bavljenjem zemljoradnjom ovi Romi su se bavili i različi-
tim zanatima: krojačkim, obućarskim, potkivačkim, krojačkim, kuvarskim
i zidarskim. Vatraši su takođe bili poznati kao najbolji muzičari u Vlaškoj
i Moldaviji. (Đorđević, 1932: 103–105). Vlaški Romi koji su se sa teritorija
Rumunije doseljavali na teritoriju današnje Srbije bili su pravoslavne vere
i govorili su rumunski jezik (osim Lajaša), a sa doseljavanjem su počeli
početkom XVIII veka.
Mađarski Romi dolazili su u Srbiju iz Austrije i uglavnom su se bavili
trgovinom konjima. Đorđević spominje kako su se oni retko naseljavali,
i uglavnom su skitali. Njihove žene su se bavile gatanjem. Oblačili su se
u vojvođanskom stilu. Ovo je jedina grupa Roma za koje je postojala za-
brana ulaska u Srbiju koja je uvedena 1894. godine (Đorđević, 1932: 119).
130
Podatke o položaju Roma tokom I i II srpskog ustanka daje Goran

Bašić: „U ustaničkoj Srbiji (1804–1818) prema Romima se, takođe, po-
stupalo bez predrasuda. Vladimir Stojančević ukazuje da su tokom Prvog
ustanka u Skupštini ustaničkih starešina Cigani imali svog vojvodu koji
je pozivan na skupštinu kao i ostale vojvode. O učešću Roma u Prvom
srpskom ustanku svedoče i stihovi Sime Milutinovića Sarajlije koji na-
vodi junaštva ciganskih ustanika u tri kraja Beogradskog pašaluka: oko
Valjeva i Požarevca i u Šumadiji. O tome govore i pisani izvori, kako ar-
hivski, tako i memoarska i biografska literatura. U Srbiji oslobođenoj od
turske vlasti Romima su priznata građanska prava: na ličnu slobodu, na
jednakost pred sudom, na zemljišnu baštinu, na slobodu veroispovesti
i poštovanje običaja i tradicije. Prema Stojančeviću, uspostavljena srpska
vlast je nastojala da proklamovana prava ostvari, te je u tom smislu Ro-
mima čergarima bila ponuđena pogodna obradiva zemlja – bivša turska
imanja ili nove krčevine za trajno nastanjivanje, sa pravom na neotuđivo
vlasništvo. Osim toga, izvršena je poreska reforma prema kojoj su oba-
veze svih građana ujednačene, čime je ukinut takozvani ciganski porez.
Propast Prvog ustanka zaustavila je mere koje su Romima obezbeđivale
ravnopravan status u Srbiji, a reforme su nastavljene po okončanju Dru-
gog srpskog ustanka, međutim, njihov domašaj i efekti nisu bili snažni
kao tokom Prvog ustanka u kojem su Romi učestvovali i u vojnim i gra-
đanskim strukturama“ (Bašić, 2004b: 20–21).
Prema popisu iz 1834. godine u tadašnjoj Srbiji živelo je 18 hiljada
Roma, da bi ih po popisu iz 1854. godine bilo 12 hiljada. Po popisu iz 1895.
godine Roma je u Kraljevini Srbiji bilo 46.212,7 od čega ih je 8.621 živelo
u gradovima i 37.591 u selima. Maternji jezik većine Rom, prema ovom
popisu, bio je srpski, koji je govorilo 25.324 Roma, na drugom mestu je
bio romski jezik koji je govorilo 11.728 Roma, dok je rumunski jezik bio
maternji za 8.595 Roma (Đurić, 2006: 106). Romi su u Kneževini Srbiji,
slično kao i Osmanskom carstvu, plaćali poseban porez. Plaćali su ga svi
Romi, bez obzira na zanimanje i to da li su bili nastanjeni ili skitači. Visi-
na poreza je zavisila isključivo od broja odraslih osoba i broja dece, i nije
zavisila od materijalnog stanja porodice. Porezi su skupljani indirektno,
preko posebnih opunomoćenika. „I ranije, pod Turcima, i u Srbiji, posle
oslobođenja, arač su od Cigana naplaćivali za to naročito ovlašćeni ljudi
koji su se zvali ciganski aračlije. Nad svim aračlijama u čitavoj Srbiji bio
je jedan glavni aračlija, koji se zvao haračlibaša ili vrhovni upravitelj Ci-
gana. U početku je postavljan samo na godinu dana, docnije mu je zvanje
postalo stalno“ (Đorđević, 1932: 128).
7 Teritorija Kneževine Srbije u vreme popisa iz 1834. i 1854. bila je oko dva puta
manja od teritorije Kraljevine Srbije u vreme popisa iz 1895. godine.
131
Početak dvadesetog veka doneo je Srbiji promene kako u teritori-

jalnom smislu (proširenje na Kosovo, Vojvodinu, Makedoniju i Sandžak,
posle Balkanskih ratova i I svetskog rata), tako i velike demografske pro-
mene uslovljene stradanjima i migracijama u ratovima, ali i političke pro-
mene jer je došlo do stvaranja zajedničke države – Kraljevine Srba, Hrvata
i Slovenaca. Sve to je uticalo i na položaj Roma. „Feudalni turski poredak,
na čijim su feudima, naročito u Makedoniji, bili uposleni brojni romski
rodovi kao radna poljoprivredna snaga i zanatlije (kovači), u osnovi je
ukinut. Tako su se brojni romski rodovi našli oslobođeni od feudalnog
čifčijskog poretka, i to naročito đorgovske etničke skupine, koje su se ba-
vile zemljoradnjom i stočarstvom. Zanatske delatnosti brojnih strukovno-
sti kojima su se Romi bavili u svojim delatnostima uspešno su delovale.
Romi jugoslovenskih zemalja u ovom periodu žive deleći sudbinu sirotinje,
nadničara, prosjaka gurbeta; a sa druge strane vrednih zanatlija kovača,
potkivača-nalbata, crepara-ciglara, ćeramidžija, zidara, trgovaca-matra-
paza, drvodelja. Prema iznetom, kod Roma je u to doba vladalo socijalno
raslojavanje“ (Vukanović, 1983: 120–121). U periodu između dva svetska
rata u Srbiji je prvi put došlo do stvaranja časopisa na romskom jeziku
Romano lil, kojeg je 1935. godine osnovao Svetozar Simić, a došlo je i do
osnivanja nekoliko romskih udruženja humanitarnog, prosvetnog, sport-
skog i umetničkog karaktera.
Tokom Drugog svetskog rata Romi su, zajedno sa Jevrejima, doživeli
stravična stradanja u holokaustu. U celoj Evropi tokom holokausta ubijeno
je oko 250 hiljada Roma, dok je Roma u okupiranoj Jugoslaviji ubijeno
nekoliko desetina hiljada, a svi Romi su tokom okupacije bili obavezni da
nose žutu traku na levom rukavu kao oznaku etničke/rasne pripadnosti.
„U Srbiji Romi su postradali u masovnim streljanjima građana koja su
Nemci izvodili u svim velikim gradovima. Najveći broj Roma streljan je
u Kragujevcu, Kraljevu, Nišu, Jabuci i Jajincima“ (Bašić, 2004b: 24). U isto
vreme, bilo je i etničke mimikrije, kao i pritisaka da se Romi asimiluju, jer
je u Bosni postojala tendencija da se muslimanski Romi prikažu kao asi-
milovani sa Muslimanima, kako bi se njihov progon od strane okupatora
mogao tumačiti kao progon Muslimana. (Vukanović, 1983: 122).
Posle Drugog svetskog rata došlo je do formiranja socijalističke Ju-
goslavije8 u kojoj je proklamovano bratstvo i jedinstvo, dakle, etnička rav-
nopravnost i saradnja. Neke etničke zajednice su dobile status naroda (one
koje su imale svoje republike), dok su ostale etničke zajednice dobile status
narodnosti. Iako je proklamovani multietnički pristup doveo do ekonom-
skog i političkog ujednačavanja između različitih naroda i regija, Romi
8 Zvanični naziv zemlje menjao se više puta u periodu od 1945–1992. godine pa smo
se zato opredelili za naziv socijalistička Jugoslavija, da bi se ta država razlikovala
od Kraljevine Jugoslavije i Republike Jugoslavije.
132
nisu bili prepoznati kao grupa koja zaslužuje specifičan status, pa samim
tim i specifične mere kojima bi se poboljšao njihov vrlo loš ekonomski,
društveno-politički i kulturni položaja. Dragoljub Đorđević naglašava da
je ipak učinjen veliki pomak: „treba potcrtati da je proces tzv. emancipaci-
je Roma započeo i najviše odmakao u negdašnjoj, drugoj ili socijalističkoj
Jugoslaviji, stimulisan od strane Saveza komunista (SK), jedine političke
partije, i sprovođen preko Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN)“
(Đorđević, Balić, 2004: 42). Veoma je važno da su svim Romima garanto-
vane sve političke slobode i ljudska prava, a dobili su i pravo na besplatno
školovanje, besplatno zdravstvo, kao i mogućnost da koriste i druge soci-
jalno-ekonomske mere koje je država davala svim građanima. U stvarnosti
je situacija bila drugačija, pa su Romi mnogo manje od pripadnika drugih
naroda uspevali da iskoriste mogućnosti tih sloboda, prava i pogodnosti
(na primer dobijanje društvenog stana na korišćenje i stanovanje). Eko-
nomsko-profesionalna struktura romskog stanovništva u socijalističkoj
Jugoslaviji bila je kompleksna. Prema popisu iz 1948. godine od 37.560
Roma starosne dobi od 15 do 59 godina najviše je bilo radnika (21.645),
zatim poljoprivrednika (5.395), zanatlija (4.551), službenika i nameštenika
(739), dok ih ima najmanje u slobodnim profesijama (132) (Vukanović,
1983: 128). Kod Roma koji su se bavili poljoprivredom najveći broj poljo-
privrednika (oko 80%) imao je manje od 3 hektara zemlje u svom pose-
du. Ovakva ekonomsko-profesionalna struktura romske populacije nije se
mnogo razlikovala od situacije kod nekih drugih naroda – Srba, Albanaca
i Makedonaca. Ono što se može primetiti jeste da je udeo Roma koji se
bave zanatima mali, dok su se zanatima u devetnaestom veku u Srbiji bavili
skoro isključivo Romi. Do toga je, verovatno, došlo zbog povećanja indu-
strijske proizvodnje onih stvari koje su ranije proizvodili Romi zanatlije.
Pošto je najveći broj Roma bio zaposlen kao radnici veoma bi bilo važno
imati podatke koji bi nam govorili o njihovoj kvalifikovanost, privrednim
granama u kojima su radili, i primanjima, ali mi nismo došli do takvih
podataka. Najverovatnije je da je većina Roma radila kao nekvalifikovana
ili polu-kvalifikovana radna snaga, da su bili zaposleni u manje razvijenim
privrednim granama i da su imali niže plate od drugih radnika.
U socijalističkoj Jugoslaviji dolazi do uvećanja broja romskih orga-
nizacija, pa je tako krajem sedamdesetih godina prošlog veka bilo oko 60
romskih asocijacija koje su se bavile kulturom. U isto vreme dolazi i do
formiranja romske elite koja je svojim intelektualnim, političkim i ak-
tivističkim radom težila da skrene pažnju javnosti i države na proble-
me romske populacije, ali se i vatreno zalagala za donošenje konkretnih
mera za poboljšanje položaja Roma. Tu prvu romsku elitu činili su Rajko
Đurić, Sait Balić i Slobodan Berberski. Slobodan Berberski 1969. godine
pokreće akciju međusobnog povezivanja Roma, pa se na osnovu njegove
133
inicijative, širom Srbije formiraju „Društva Rom, za prosvetu, nauku i so-

cijalna pitanja“. Biberski je i osnivač međunarodne organizacije Roma,
a takođe je i na Prvom svetskom kongresu Roma, koji je održan u Londo-
nu 1971. godine, od 6. do 8. aprila, izabran za prvog predsednika. Na tom
kongresu su ustanovljena i međunarodna obeležja Roma: zastava Roma (u
gornjem delu plava, donji deo zelena a u sredini je crveni točak), himna
Roma (Đelem – đelem), kao i zajedničko ime za sve Rome sveta; a done-
sena je i odluka o uspostavljanju veza sa matičnom zemljom.
Raspad socijalističke Jugoslavije i stravična ratna dešavanja koja
su usledila devedesetih godina prošlog veka, dovela su do rasplamsava-
nja etničke mržnje i nacionalizma, velikih ljudskih žrtava i progona, kao
i materijalnih razaranja. Iako se na teritoriji Srbije, ako izuzmemo Ko-
sovo i bombardovanje 1999, nisu dešavala ratna dejstva, mnogo ljudi je
izgubilo život, a u Srbiju je došlo mnogo izbeglica iz drugih krajeva biv-
še Jugoslavije. Tačan broj Roma koji su u Srbiju, usled ratnih razaranja,
došli iz Hrvatske i Bosne nije poznat, ali je sa teritorije Kosova došlo oko
40 hiljada Roma. Ekonomske posledice političkih i ratnih dešavanja tih
godina u Srbiji su bile ogromne. Stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla,
ušteđevine u bankama su propale, plate su se drastično smanjile, a indu-
strijska proizvodnja je doživela izuzetan pad.9 Prisilne migracije i ekonom-
sko propadanje posebno teško su pogodile romsku populaciju.
Sadašnji položaj u Srbiji

Sadašnji položaj Roma istraživaćemo preko više različitih dimen-
zija i pokazatelja:
Zaposlenost i prihodi. Posle političkih promena 2000. i 2001. go-
dine u Srbiji je došlo do smanjenja siromaštva i nezaposlenosti i do pove-
ćanja plata i društvenog proizvoda. Od početka svetske ekonomske krize
2008. godine dolazi do stagnacije ili blagog pogoršanja ekonomskih po-
kazatelja. Iako je u periodu od 2002. do 2007. godine došlo do smanjenja
populacije koja se nalazi ispod nivoa apsolutnog siromaštva sa 14% na
6,6%, Romi su i dalje ostali veoma pogođeni siromaštvom, pa je 2007. go-
dine polovina populacije bila ispod apsolutne linije siromaštva, a čak 6%
Roma je bilo u stanju ekstremnog siromaštva (Babović, 2010: 147). „Samo
51% od 74.9% romske populacije, što čini radno sposobno stanovništvo,
je uposleno. Broj nezaposlenih žena među Romima je četiri puta veći od
broja neuposlenih muškaraca“ (Popović, 2013: 3) Veliki broj Roma nema
formalnu profesiju, pa su mnogi zaposleni na određeno vreme ili obav-
ljaju poslove koji ne zahtevaju kvalifikacije. Romi koji nisu zaposleni, ili
9 Procene su da se stopa siromaštva u Srbiji povećala sa 14% u 1990. godini, na

36,5% u 2000. godini (Babović, 2010: 147)
134
ne vode regularan posao, bave se često trgovinom na crno i skupljanjem

sekundarnih sirovina. Detaljnih statističkih podataka nema, jer većina od
njih nema ni zvanična dokumenta, niti stalno mesto prebivališta.
Stanovanje i imovina. Prema rezultatima istraživanja romskih na-
selja iz 2003. godine otkriveno je da nomadski način života ne predstav-
lja više realnost za ogromnu većinu Roma. „Istraživanja pokazuju da su
romske porodice pustile duboko korenje u svoja staništa: 595 porodica ili
85,0% su stalni stanovnici svojih naselja od pre 1991. godine, a veoma mali
broj je doselio u naselja između 1991–98; ukupno 43 porodice ili 6,1%.
Nešto više ih je doselilo posle 1998. godine, 57 porodica ili 8,1%. To su
uglavnom romske porodice koje su pobegle sa Kosova“ (Jakšić, 2004: 74).
U istom istraživanju dobijeni su sledeći podaci koji govore o osnovi stano-
vanja: „većina romskih porodica smatra sebe vlasnikom prostora u kojem
stanuje (58,3%), stanarsko pravo ima svega 35 porodica (5,0%), u neuslov-
nim kućercima žive 182 porodice (26,05%), dok su podstanari ili bez stal-
nog boravišta 69 porodica (9,8%). Svega pet ispitivanih romskih porodica
koristi stanove solidarnosti, mada Romi čine većinu depriviranog stanov-
ništva“ (Jakšić, 2004: 78). Većina Roma i dalje živi u romskim malama ili
malama, kojih ima u skoro svakom većem naselju u Srbiji. To su najčešće
divlja i nelegalna naselja u kojima se nalaze nasumično podignute kolibe
i šupe napravljene od lošeg i otpadnog materijala. Komunalni i higijenski
uslovi u malama su veoma loši – kanalizacija, tekuća pijaća voda i odgo-
varajuće strujne instalacije su retkost (Jakšić, 2004: 77–83).
Obrazovna struktura. Obrazovna struktura Roma u Srbiji je izu-
zetno loša. U literarturi koju smo proučavali našli smo različite podatke,
ali oni daju sličnu sliku. U tabeli su uporedo dati ti podaci.10 11
% % Roma % Roma sa % Roma sa % Roma
Nepismenih bez osnovnom srednjom isa višom
osnovne visokom
Roma škole školom školom školom
Podaci
prema
Đurović, 35 79 17 4 0,2
2004: 96
Podaci
prema Nema
Mandić 62 29 8 0,1
podataka
2012: 25010
Podaci
prema
Miladinović 8011 62 29 8 0,3
2008: 240
10 Podaci su za populaciju stariju od 15 godina.

11 Ovde su ubrojana i funkcionalno nepismena lica.
135
Osim veoma loše formalne obrazovne strukture, Romi često imaju

i loše znanje jezika većinske etničke zajednice. Upravo to loše vladanje
jezikom većine je i uzrok vrlo čestog slanja romske dece u takozvane spe-
cijalne škole. Postoje neki pokazatelji da se obrazovna struktura Roma
u poslednje vreme menja, pre svega sve veći broj Roma pohađa fakultete
i više škole.
Društveni status. Pod društvenim statusom podrazumevamo od-
nos koji većinsko stanovništvo ima prema Romima kao etničkoj zajedni-
ci. Različita istraživanja pokazuju različite nivoe etničke distance neroma
prema Romima. Dragan Đurović predstavlja rezultate svojih istraživanja
iz 1998–2000. godine. On ukazuje da je etnička distanca Srba prema Al-
bancima veća nego prema Romima. Rezultati za etničku distancu prema
Romima su sledeći: „Koristeći se klasičnom Bogardusovom skalom, došli
smo do sledećih rezultata. Sa Romima u brak ne bi stupilo 4⁄5 Srba, 92%
Muslimana, i više od polovine Mađara i Jugoslovena. Za prijatelje ih ne
bi htela 1⁄4 Srba i Muslimana, 1⁄5 Mađara i 13% Jugoslovena. Kao suse-
de ih ne bi želela ⅓ Srba, 3⁄5 Muslimana, i oko 1⁄6 Mađara i Jugoslovena.
U istoj firmi sa Romima ne bi radila skoro 1⁄5 Srba, ¼ Muslimana, i oko
10% Mađara i Jugoslovena. Roma za šefa ne bi htelo više od polovine
Srba, 3⁄5 Muslimana, i blizu 1⁄6 Mađara i Jugoslovena, dok u istom gradu
sa njima ne bi živela 1⁄6 Srba, skoro ¼ Muslimana, 5,2% Mađara i 6,5%
Jugoslovena. I konačno, u istoj državi sa Romima ne bi živelo 15% Srba,
14% Muslimana, 6% Mađara i 6% Jugoslovena“ (Đurović, 2004: 84–84).
Miladinović sumira podatke istraživanja koje je rađeno 2007. godine, po
kojima je u Srbiji najveća etnička distanca prema Albancima, a tek ne-
što manja prema Romima (Miladinović, 2008: 422). Iako ova istraživanja
dokazuju vrlo veliku etnički distancu prema Romima, slična istraživanja
u drugim evropskim zemljama pokazala su još izraženiju etničku distan-
cu stanovnika tih zemalja prema Romima. Pored velike etničke distance
postoje i mnogi etnički stereotipi i predrasude koje prema Romima gaji
većinsko stanovništvo: da ne vode računa o ličnoj higijeni i higijeni svojih
domaćinstava, da se bave magijom i gatanjem, da se bave prošnjom i kra-
đama, da su prevrtljivi i lažljivi, da su lenji i sl. Po našem mišljenju, prema
Romima je izražena osim etničke i rasna distanca – zbog svoje tamnije boje
kože oni se često smatraju pripadnicima niže rase. Smatramo da bi se na
Rome u Srbiji mogla veoma dobro primeniti Zimelova kategorija stranca
– nekog ko je uvek tu, ali nikad u potpunosti ne pripada sredini u kojoj
živi, neko ko nije uspeo da prevaziđe odvojenost odlaženja i dolaženja; stra-
nac nikad nije uhvatio tle, čak i kada prema njemu postoje prisni odnosi.
Pravni položaj. Kako je već rečeno Romima su posle Drugog svet-
skog rata priznata sva građanska i ljudska prava. Međutim, tek saveznim
Zakonom za zaštitu prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine
136
uvodi se pozitivna diskriminacija i afirmativna akcija prema Romima.

Osim toga, u Srbiji su uvedeni i saveti nacionalnih manjina, usvojena je
i Nacionalna strategija za unapređivanje položaja Roma 2002. godine,
koja je revidirana 2009. godine. Vlada Republike Srbije je 2008. godine
osnovala Savet za unapređivanje položaja Roma i sprovođenje Dekade in-
kluzije Roma. Skupština je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije 2009.
godine. Pored toga, uvedene su i mere afirmativne akcije pri upisivanju
u srednje, više i visoke škole.
Naravno, sve ove mere i zakoni nisu uspeli da reše apsolutno naj-
veći pravni problem Roma u Srbiji – nepostojanje matičnih dokumena-
ta. Ogroman broj Roma u Srbiji ne poseduje matična dokumenta što ih
onemogućava da ostvare čak i najosnovnija građanska i ljudska prava.
Nepostojanje matičnih dokumenata znači i nemogućnost dobijanja lične
karte, radnje knjižice, zdravstvene knjižice, što u potpunosti onemogu-
ćava zapošljavanje, rešavanje administrativnih i sudskih procesa, leče-
nje, školovanje, glasanje, uključivanje u politička i građanska udruženja
i mnoge druge stvari. Dakle, Roma koji ne poseduju lična dokumenta
imaju samo prava na goli život, ali i Romi koji poseduju regularna ma-
tična i lična dokumenta često se susreću sa otvorenom ili prikrivenom
diskriminacijom od strane državnih i privatnih ustanova i organizacija.
„Izveštaji i analize pokazuju da je u Srbiji diskriminacija pripadnika rom-
ske nacionalne zajednice, uprkos izvesnim pozitivnim pomacima, i dalje
veoma rasprostranjena i da je najviše izražena u oblasti obrazovanja, za-
pošljavanja, zdravstvene zaštite i stanovanja. Romi su često izloženi go-
voru mržnje, uznemiravanju i ponižavajućem postupanju, koji se retko
i neadekvatno procesuiraju“ (Petrušić, 2014: 78–79).
Politički i društveni uticaj. Od početka višestranačja u Srbiji do-
lazi do formiranja više političkih partija Roma. U registru političkih stra-
naka12 danas postoji devet romskih partija. Romske partije su često ula-
zile u Parlament na listama drugih stranaka, a na izborima za Skupštinu
Srbije 2007. godine dve romske partije ušle su samostalno u Parlament,
pošto su prešle prirodni prag od 0,4% glasova, i to su Unija Roma Srbije
i Romska partija, svaka sa po jednim poslanikom. Iako se brojke kojima
se procenjuje veličina romske populacije u Srbiji dosta razlikuju, čak i ako
uzmemo zvanične brojke sa popisa, Romi bi mogli da imaju mnogo više
političkih predstavnika u Parlamentu. Društveni uticaj Roma u poslednje
dve decenije uvećao se velikim zalaganjem romskih udruženja građana, od
kojih su neka uspele da dobiju značajna finansijska sredstva iz inostran-
stva kako bi realizovala svoje projekte.
12 http://www.mduls.gov.rs/latinica/dokumenta-izvod-iz-registra-politickih-stranaka.
php, pristupljeno 18.9.2014.
137
Kultura Roma u Srbiji – između tradicije

i prilagođavanja
Romi su se posle oslobođenja Srbije našli ili doselili u jednu malu,
polu-autonomnu kneževinu u kojoj su većinu (srpskog) stanovništva činili
siromašni i nepismeni stočari i ratari. Romi su se u devetnaestom veku
bavili zanatima, stočarstvom, trgovinom, radili kao nadničari u poljoprivre-
di, kao i drugim profesijama koje su im pružale kakvu-takvu ekonomsku
sigurnost. Industrijalizacija, do koje je došlo posle Drugog svetskog rata,
učinila je nepotrebnim tradicionalne zanate, a sa druge strane, posedova-
nje diplome osnovne škole postalo je neophodan preduslov za svako za-
nimanje ili zaposlenje u državnom i društvenom sektoru. Za dva veka, od
oslobođenja Srbije do danas, Romi su se mnogo sporije od srpske većine
prilagođavali novom ekonomsko-profesionalnom okruženju, što je dovelo
do njihovog ne samo relativnog, već i apsolutnog ekonomskog zaostajanja
i propadanja. Veliki deo odgovornosti za to nosi većinsko stanovništvo
koje se nikad nije stvarno potrudilo da sarađuje sa Romima na poboljšanju
njihovog položaja, već je zbog rasizma, nacionalizma i predrasuda često
otvoreno sprečavalo da se Romi uključe u moderne ekonomske, obrazov-
ne i profesionalne tokove. Ali, i sama kultura Roma pruža deo odgovora
i objašnjenja za ovakvo situaciju.
Kao što je u prvom delu rada rečeno, kulture se u ovom radu posma-
traju kao sistemi koji se prilagođavaju spoljašnjim okolnostima. To prila-
gođavanje je, uglavnom postepeno, a funkcioniše tako što ljudi u svojim
svakodnevnim aktivnostima menjaju obrasce ponašanja kako bi na što
praktičniji način rešili konkretni problem, ali oni najčešće ostaju unutar
nekih širih kulturnih okvira. Promena je tek tolika da bi sistem mogao
da se obnovi. U situacijama kada dođe do drastične promene spoljašnjih
okolnosti kulture se (kao i biološke vrste) ili prilagode ili nestanu. To pod-
jednako važi kako za lovce sakupljače, tako i za velike civilizacije koje su
nestale. Romi su u svim zemljama u kojima su živeli održavali jedan deo
svoje kulture, njeno jezgro, sličnim, dok su neke njene druge aspekte me-
njali kako bi se prilagodili. Modernom kapitalističkom sistemu najviše od-
govaraju društveno i prostorno mobilni pojedinci, koji žive u nuklearnim
porodicama, posvećujući najveći deo vremena i energije poslu i tokom
celog života se školuju i usavršavaju.13 Kapitalizmu takođe odgovara re-
zervna armija rada svih nivoa kvalifikacija. Romska kultura je teško mogla
da se prilagodi takvom sistemu, a da ne prestane da bude ono što jeste.
Kulturni obrasci Roma koji onemogućavaju prilagođavanje moder-
nom kapitalističkom i post-industrijskom sistemu su: život u nehigijenskim
13 Mnoge od tih osobina bile su bitne i za socijalistički sistem.
138
romskim malama, nedovoljno posvećivanje pažnje školovanju i obrazo-

vanju, nedovoljno izražen motiv postignuća. Osećaj zajedništva i pode-
la sveta na nas (Rome) i njih (Gadže) ne bi moralo da bude prepreka za
prilagođavanje kapitalističkom sistemu, kada bi takva podela služila kao
podstrek za nadmetanje (mi moramo da budemo bolji od njih). U praksi,
ta podela na nas i njih često funkcioniše tako da se oni Romi koji poku-
šavaju da uspeju u profesionalnom smislu dočekuju sa podozrenjem od
strane ostalih Roma (Đorđević, Balić, 2004: 56). Demografski obrasci, ta-
kođe, čine deo kulturnog jezgra. Romi, za razliku od ostalih naroda, nisu
prošli kroz demografsku tranziciju, pa i dalje stupaju u brak veoma mladi
i imaju veoma visoke stope fertiliteta i nataliteta, što u spoju sa smanje-
njem stope mortaliteta i produžavanjem životnom veka vodi demografskoj
ekspanziji. Demografska ekspanzija, povezana sa siromaštvom značajno
otežava mogućnosti školovanja dece. Kada se zajedno uzmu faktori siro-
maštva, loše ekonomske situacije u zemlji, etničke distance većine prema
Romima, socijalne isključenosti, niskog nivoa obrazovanja, života u nehi-
gijenskim malama, podele sveta na nas i njih, nedovoljno izražene želje
za postignućem i obrazovanjem i demografska ekspanzija, veoma je te-
ško razdvojiti šta je uzrok a šta posledica. Najverovatnije da svi ti faktori
deluju kao povratna sprega koja onemogućava izlazak iz spirale koja ide
nadole. Ono što je svakako najvažnije istaći je da sve ovo nije ni uzrok niti
je uzrokovalo neaktivnost i lenjost samih Roma. Treba se diviti istrajnosti
i upornosti svakog Roma i Romkinje, da pored toliko otežavajućih faktora
svakog dana uspevaju da sa izbore sa svim nedaćama, i da u ekstremnom
nedostatku resursa obezbede za sebe i svoj dom ono što je potrebno da bi
preživeli. Naravno, podjednako divljenje zaslužuju i oni Romi koji su us-
peli da se, pored sveg nerazumevanja i otpora od strane Roma i neroma,
školuju i postanu uspešni u svojim profesijama. Na kraju treba reći da su
mnogi ljudi koji su imali romsko poreklo uspeli da se prilagode modernom
ekonomskom sistemu, ali su to uspeli pre svega etničkom mimikrijom.
Zaključak
Ovim radom smo pokušali da pomoću modernih evolucionih an-
tropoloških teorija objasnimo poreklo romske kulture i perspektive i mo-
gućnosti njenog daljeg razvoja. Ne smatramo da smo uspeli da definitivno
dokažemo naše hipoteze, ali smo izneli vrlo jasne podatke koji ukazuju
da te hipoteze svakako zaslužuju dalja teorijska i empirijska istraživanja.
Naš cilj nije bio da iznosimo vrednosne sudove, ali potpuno ideološki ne-
pristrasna društvena nauka je verovatno nemoguća. Po našem mišljenju
svaka kultura ima pravo da sebe uređuje po svojim pravilima, pa je zato
svaka podela na više i niže, ili racionalne ili neracionalne kulture i kulturne
139
obrasce pogrešna i neutemeljena. Nadamo se da ovaj rad može poslužiti

kao dobra osnova kako za dalja teorijska i empirijska istraživanja, tako
i za neke buduće praktične politike i mere, koje bi više vodile računa o vrlo
kompleksnom odnosu faktora koji utiču na položaj i kulturu Roma.
Literatura
Acton, Thomas, Susan Caffrey i Gary Mundy 2001. Theorizing Gypsy Law, u Wey-
rauch, Walter. (ur.) Gypsy Law: Romani Legal Traditions and Culture. Ber-
keley: University of California Press
Agerman, Lorenc, Eduard Frojdman i Đan Gilđi. 2008. Beograd Gazela: Vodič kroz
sirotinjsko naselje. Beograd: Rende
Antić, Petar. 2005. Romi i pravo na zdravstvenu zaštitu u Srbiji. Beograd: Centar
za prava manjina
Babović, Marija. 2010. Izazovi nove socijalne politike. Beograd: SeConS
Bašić, Goran 2004. Političko pravni položaj Roma u Srbiji, u Đorđević, Dragoljub
(ur.). Romi: od zaboravljene do manjine u usponu. Niš: Odbor za građansku
inicijativu
Bašić, Goran 2004b. O poreklu i identitetu Roma u Srbiji, u Jakšić, Božidar i Go-
ran Bašić (ur.). Umetnost preživljavanja: gde i kako žive Romi u Srbiji. Beo-
grad: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Bašić, Goran 2011. Politička akcija: Romski pokret i promene. Beograd: Čigoja
Bašić, Goran 2014. Siromaštvo Roma i afirmativne mere. u Varadi, Tibor (ur.).
Prilozi strategiji unapređenja položaja Roma. Beograd: SANU
Caffrey, Susan i Gary Mundy 2001. Informal Systems of Justice: The Formation
of Law within Gypsy Communities, u Weyrauch, Walter. (ur.) Gypsy Law:
Romani Legal Traditions and Culture. Berkeley: University of California Press
Čvorović, Jelena 2006. The making of the Gypsies: invention of traditions, Etno-
antropološki problemi, god. 1, sv. 1: 47–59
Đorđević, Dragoljub 1998. Interkulturalnost versus getoizacija i diskriminacija:
Slučaj Roma, u Jakšić, Božidar (ur.). Rasizam i ksenofobija. Beograd: Fo-
rum za etničke odnose.
Đorđević, Dragoljub. 2004a. Romi: od zaboravljene do manjine u usponu. Niš: Od-
bor za građansku inicijativu
Đorđević, Dragoljub 2004b. Pozadinske pretpostavke integracije Roma, u Đorđe-
vić, Dragoljub (ur.). Romi: od zaboravljene do manjine u usponu. Niš: Odbor
za građansku inicijativu
Đorđević, Dragoljub 2004c. Romanipen – osnova kulturne politike i saradnje bal-
kanskih Roma. u: Mitrović Lj., Đorđević D.B., Todorović D. (ur.). Modeli
kulturne politike u uslovima multikulturnih društava na Balkanu i evro-inte-
gracionih procesa. Niš: Filozofski fakultet – Institut za sociologiju
Đorđević, Dragoljub, Osman Balić 2004. Romi: od zaboravljene do manjine u uspo-
nu, u Đorđević, Dragoljub (ur.). Romi: od zaboravljene do manjine u uspo-
nu. Niš: Odbor za građansku inicijativu
Đorđević, Ljubica 2014. Afirmativne mere za unapređenje položaja Roma u Srbi-
ji. u Varadi, Tibor (ur.). Prilozi strategiji unapređenja položaja Roma. Beo-
grad: SANU
140
Đorđević, Tihomir 1932. Naš narodni život: knjiga šesta. Beograd: Izdavačka knji-
žarnica Gece Kona
Đorđević, Tihomir 1932. Naš narodni život: knjiga sedma. Beograd: Izdavačka knji-
žarnica Gece Kona
Đorđević, Tihomir 1933. Naš narodni život: knjiga osma. Beograd: Izdavačka knji-
žarnica Gece Kona
Đurić, Rajko. 2006. Istorija Roma: (pre i posle Aušvica). Beograd: Politika
Đurić, Rajko i Miletić Antun. 2008. Istorija holokausta Roma. Beograd: Politika
Đurović, Bogdan 2004. Diskriminacija i socijalno-etnička distanca: Slučaj Roma
u Srbiji, u Đorđević, Dragoljub (ur.). Romi: od zaboravljene do manjine u uspo-
nu. Niš: Odbor za građansku inicijativu
Halwach, Dieter 2006. Romski jezik: uvodni pregled. u Savić, Svenka i Veronika
Mitro (ur.). Škola romologije. Novi sad: Univerzitet u Novom Sadu
Hancock, Ian 2001. A Glossary of Romani Terms, u Weyrauch, Walter. (ur.) Gypsy
Law: Romani Legal Traditions and Culture. Berkeley: University of Califor-
nia Press
Haralambos, Michael i Martin Holborn. 2002. Sociologija: Teme i perspektive. Za-
greb: Golden Marketing
Harding, Thomas 1997. Adaptation and Stability. u Sahlins, Marshall i Elman Ser-
vice (ur.). Evolution and Culture. Ann Arbor: University of Michigan Press
Harris, Marvin. 2001. Cultural Materialism. New York: Altamira Press
Jakšić, Božidar i Goran Bašić. 2004. Umetnost preživljavanja: gde i kako žive Romi
u Srbiji. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Jakšić, Božidar 2014. Romi u Srbiji – izazov integraciji. u Varadi, Tibor (ur.). Pri-
lozi strategiji unapređenja položaja Roma. Beograd: SANU
Jovanović, Đokica 2008. Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju... u Bosto, Su-
lejman (ur.). Kultura sećanja: 1941. Povjesni lomovi i savladavanje prošlosti.
Zagreb: Disput
Knežević, Aleksandar 2010. Društveni položaj, stambeni problemi i karakteristi-
ke domaćinstava i porodica Roma u Beogradu. Glasnik srpskog geografskog
društva. god. 40, br. 1: 257–276
Kostić, Ivanka 2014. Romi u Srbiji – glavni problemi i prepreke u pristupu pravi-
ma. u Varadi, Tibor (ur.). Prilozi strategiji unapređenja položaja Roma. Beo-
grad: SANU
Krim, Kit. 1990. Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit
Lenski, Gerhard. 1982. Human Societies: An Introduction to Macrosociology. New
York: McGraw-Hill Book Company
Macura, Vladimir 2014. Nužnost legalizacije neformalnih romskih naselja. u Vara-
di, Tibor (ur.). Prilozi strategiji unapređenja položaja Roma. Beograd: SANU
Mandić, Ivana 2012. Problem obrazovanja Roma u Srbiji. Norma. god. 17, br. 2:
247–256
Miladinović, Slobodan 2008. Etnička i socijalna distanca prema Romima. Socio-
loški pregled. god. 17, br. 3: 417–437
Mirga, Andžej i Nikolae Georgi 2004. Romi u dvadeset prvom veku, u Đorđević,
Dragoljub (ur.). Romi: od zaboravljene do manjine u usponu. Niš: Odbor za
građansku inicijativu
141
Mršević, Zorica 2004. Parametri rodne analize romske zajednice u periodu tran-
zicije. Prava čoveka. god. 3, br. 3–4: 9–23
Okely, Judith. 2002. The Traveller-Gypsies. Cambridge: Cambridge University Press
Petrušić, Nevena 2014. Tipologija slučajeva diskriminacije Roma u pravnoj praksi
poverenika za zaštitu ravnopravnosti. u Varadi, Tibor (ur.). Prilozi strategiji
unapređenja položaja Roma. Beograd: SANU
Pogány, István. 2004. The Roma Café: Human Rights and the Plight of the Romani
People. London: Pluto Press
Popović, Ana, Jelena Stanković. 2013. Nacionalni izveštaj Srbija. Niš: Ekonomski
fakultet Univerziteta u Nišu
Praxis. 2008. Pravno nevidljiva lica u sedam slika. Beograd: Sapient Graphics
Savić, Svenka. 2001. Romkinje: biografije starih Romkinja u Vojvodini. Novi Sad:
Futura publikacije
Savić, Svenka i Milana Grbić. 2008. Akademskim obrazovanjem do romske elite. Novi
Sad: Univerzitet u Novom Sadu.
Savić, Svenka i Veronika Mitro. 2006. Škola romologije. Novi sad: Univerzitet u No-
vom Sadu
Steward, Julian. 1972. Theory of Cultural Change. Chichago: University of Illino-
is Press
Vantić-Tanjić, Medina. 2008. Istorija, kultura i tradicija Roma. Tuzla: BOSPO
Veber, Maks. 1997. Sabrani spisi o sociologiji religije: tom II. Sremski Karlovci: Iz-
davačka knjižarnica Zorana Stojanovića
Vukanović, Tatomir. 1983. Romi (Cigani) u Jugoslaviji. Vranje: Nova Jugoslavija
Weyrauch, Walter. 2001. Gypsy Law: Romani Legal Traditions and Culture. Berke-
ley: University of California Press
Wogg, Michael (ur.). Roma History: Factsheets on Roma History. Council of Euro-
pe. http://romafacts.uni-graz.at/index.php/history/general-introduction/
general-introduction
Velizar Mirčov
ROMA CULTURE AS A RESOURCE AND A LIMITATION

FOR SOCIO-CULTURAL AND ECONOMIC INTEGRATION
OF ROMA IN SERBIA
Summary
This work interdisciplinary examines the culture of Roma with special fo-
cus to the situation and characteristics of Roma population in Serbia at the be-
ginning of the 21st century. The concept of culture is derived from anthropologi-
cal perspective of American anthropologists of neo-evolutionist orientation. The
starting hypothesis of the work is that the Roma originate from India, in which
they formed a homogeneous socio-cultural group, and that the Hindu religion
142
and caste structure of society had greatly influenced the creation of the cultural
core of the Roma, manifested in what is called the Romanians (Romanipe). Histo-
rical and statistical data show the historical and present socio-cultural status of
Roma in Serbia, as well as their most important cultural patterns. In the second
part of the article, the hypothesis is defended that the cultural patterns of Roma
in Serbia represent a dialectic product of the inherited cultural core and daily
rational adjustment to the real external circumstances of the Roma. This paper
presents the basis for further theoretical and empirical research of the position
of Roma in Serbia. In addition, it can also serve to create future practical poli-
cies, which would take greater account of a very complex relationship between
factors affecting the situation and culture of Roma.
Key words: Roma, culture, adaptation, economy, Romenipe
Akt, pred ogledalom, ulje na platnu, 1955.
143
Bosa u bašti, ulje na platnu, 97 x 78 cm, 1938.
144
...............
OGLEDI
...............
UDK 327.55(497.1:672.1)
Nebojša Berec
novinar i publicista, Beograd
IZ ISTORIJE NESVRSTANIH
– JUGOSLAVIJA I GABON
Rezime: Tekst je plod nastojanja da se, u osnovi, rekonstruiše slikovit seg-

ment odnosa Jugoslavije i Gabona, u sklopu politike nesvrstanosti, sedamdesetih
godina 20. veka. Nastao je na osnovu arhivske građe koja se čuva u Arhivu Jugo-
slavije, Fond 837 (Kabinet predsednika Republike), kao i svedočenja Tanjugovog
dopisnika Vladimira Holovke, objavljenog u publikaciji Tanjug-pola veka, Beograd
1993, odgovarajuće periodike i literature. Tema je politička i privredna saradnja
dve zemlje 70-ih godina.
Ključne reči: Josip Broz Tito, Omar Bongo, Jugoslavija, Gabon, Nesvrstanost,
Energoprojekt, Librvil
Leta 1977. godine, u Librvilu, Gabon, održavan je samit Organizaci-

je afričkog jedinstva. Bio je to sastanak visokog nivoa, i otuda, očekivano
je prisustvo najviših zvaničnika zemalja afričkog kontinenta.
Jugoslavija, čija politika nesvrstavanja se tih godina nalazila na sa-
mom vrhuncu, pomno i s najboljim nadama pratila je nastojanja prvaka
afričkih zemalja da putem dijaloga ojačaju međusobnu saradnju, preva-
ziđu nesaglasnosti, usklade nastupe…
Bio je to petnaesti Samit Organizacije afričkog jedinstva, i prvi odr-
žavan u Gabonu.
Na konferenciju OAJ, kako je tada bilo uobičajeno, upućeni su i iz-
veštači jugoslovenskih medija. Neophodnost prisustva predstavnika jugo-
slovenske žurnalistike na sastancima ove vrste podrazumevala se tada i nije
uopšte dovođena u pitanje.
Jedan u nizu skupova čelnih ličnosti afričkih zemalja, pored dru-
gog, bio je prilika da se na dnevni red iznese problematika sukoba na Rogu
Afrike. Pažnju svetske javnosti tih dana posebno je zaokupljala situacija
145
Hereticus, 3–4/2017 Nebojša Berec
u Ogadenu, teritoriji Etiopije na koju je, rukovođena navodno etničkim

principom, pretendovala (ili pretenduje) susedna Somalija.
Jugoslovenska novinska agencija Tanjug, koja je u to vreme, u sklo-
pu politike nesvrstavanja, globalno važila za pouzdan izvor informacija iz
zemalja tzv. Trećeg sveta, poslala je svoje novinare put Gabona.1
Kao Tanjugov dopisnik iz Zapadne Afrike, a središte dopisništva na-
lazilo se tada u Akri, Gana, za izveštača s tog skupa određen je Vladimir
Holovka. Pri tom je u središtu Agencije odlučeno da mu, zbog zamašnosti
skupa, kao pomoć bude upućen i jedan kolega iz Beograda, koji je takođe
imao dugogodišnje iskustvo agencijskog izveštača iz Afrike.
Našli su se u Lagosu, Nigerija, da bi se potom zajedno zaputili u Ga-
bon. Međutim, već na samom početku, isprečile su se potencijalne oteža-
vajuće okolnosti. Dopisnik Holovka uspeo je da obezbedi urednu akredita-
ciju za sastanak lidera afričkih zemalja, ali je postojao problem s ulaznom
vizom za Gabon. Bilo mu je, kako svedoči, obećano da će ga viza čekati
na aerodromu u Librvilu. Njegov kolega upućen na samit OAJ iz Beogra-
da, Dušan Miklja, naprotiv, posedovao je urednu vizu ali ne i akreditaci-
ju. Postojala je, po Holovkinom svedočenju, nada da će mu legitimacija
koju je svojevremeno potpisao tadašnji generalni sekretar Organizacije
Ujedinjenih nacija Kurt Valdhajm, za nekakav sastanak održavan u Etio-
piji, omogućiti prisustvo Samitu.2
Po sletanju na aerodrom u Librvilu, nazvan po prethodnom lideru
te zemlje „Leon M' Ba“ Holovka je, međutim, priveden. Kako se deceni-
jama docnije prisećao, aerodrom u glavnom gradu Gabona ispostavio se
prethodno kao nesrećan za Jugoslovene. Aprila te 1977. godine, na njemu
je stradala Aviogeneksova letelica Tu-134 koja je, nezvanično, ali Holovka
to ističe kao nespornu činjenicu, transportovala oružje za Angolu.3 SFRJ
je dosledno pomagala MPLA Agostina Neta, izvesno vreme i sasvim usa-
mljena u tome,4 što će imati bitnog značaja u prelomnim danima „Bitke
1 Tanjug – pola veka, Beograd 1993, str. 183–184.

3 Bio je to Aviogeneksov Tu-134, koji je pao na libervilskom aerodromu „Leon M' Ba“
2. aprila 1977. godine, prilikom pokušaja sletanja, najverovatnije kao posledica
premora posade, koja je bez odmora letela na relaciji Beograd–Librvil. Iako su pi-
loti Vujović i Ostojić važili za iskusne, tragediji su pomogli i loši vremenski uslovi
prilikom noćnog sletanja. Stradalo je svih 6 članova posade i dva putnika.
4 U Angoli je i nakon sticanja suverenosti (formalno proglašena 11. novembra 1975.)
nastavljen žestok oružani sukob, pri čemu su protivnici MPLA (Narodni pokret
za oslobođenje Angole, MPLA – Movimento Popular de Libertação de Angola),
dakle i FNLA (Narodni oslobodilački front Angole, FNLA – Frente Nacional de
Libertação de Angola) i UNITA (Narodna unija za potpunu nezavisnost Ango-
le, UNITA – União Nacional para a Independência Total de Angola) pomagani
iz inostranstva. Izvesno vreme, na podsticaj SAD, u sukob se direktno uključila
146
Iz istorije nesvrstanih – Jugoslavija i Gabon
za Luandu“. Holovku su tada priveli Francuzi, pripadnici tamošnje službe

bezbednosti, u Gabonu, iako stranci, angažovani na osetljivijim pozicija-
ma. I ličnu gardu predsednika Omara Bonga, sačinjavali su Marokanci.5
Sledećeg jutra, jugoslovenski diplomatski službenik, uz uzgrednu napo-
menu da je prevideo datum njihovog dolaska, doneo je dokaz da je viza
odobrena, posredstvom francuske ambasade u Lagosu.
Skup u Librvilu
Samit Organizacije afričkog jedinstva održan je tada u reprezen-
tativnom objektu koji je sagradilo preduzeće „Energoprojekt“. Kongre-
sni kompleks izgrađen je namenski, s ciljem da u njemu bude održan, na
najvišem nivou, sastanak OAJ. Put do centra, dužine osam kilometara,
gradilo je preduzeće „Partizanski put“. Dopisnik Holovka, i petnaestak
godina docnije, prisećajući se, pretpostavljao je da ti poslovi verovatno
nikada nisu naplaćeni.6
Po ulasku u krug kongresnog centra čekalo ih je još pola kilometra
pešačenja do ulaza u velelepno zdanje, u kojem su postojali spasonosni
klima-uređaji. Uz put, s obe strane druma nalazili su se pravilno raspo-
ređeni, svečano uniformisani pripadnici počasna straže. Dvojica jugoslo-
venskih žurnalista nisu propustili da primete da su gardisti naoružani kra-
gujevačkim puškama, kako su pretpostavljali, onim koje je nosio stradali
Aviogeneksov avion. Trebalo im je, iznenađenim u prvom trenutku, a to
je i bio potonji motiv da se zabeleži detalj iz rada dopisnika, malo vreme-
na da shvate da šaljivo „bu!“ koje se čulo s obe strane druma iz mnoštva
grla, jeste nekakav pokušaj nevinog plašenja Evropljana.7
Petnaesti samit Organizacije afričkog jedinstva, održavan leta te
1977. u Librvilu, bio je dobrim delom posvećen krizi na Rogu Afrike. Bio
je to zapravo, pored drugog i pokušaj da se nekako obuzda sukob između
Somalije i Etiopije, zapravo agresija Somalije na Etiopiju, kako će se vi-
deti, bez uspeha. Docnije, istog meseca, usledio je i pravi rat dve zemlje.
Prema navodima zvaničnog Mogadiša sporna teritorija Ogadena je
zona s izrazitom somalskom većinom (što je, razume se, problematičan
argument za teritorijalne aspiracije). Sa stanovišta Adis Abebe, ne samo
da je u pitanju tradicionalno, i međunarodno priznata, etiopska teritorija,
i Južnoafrička Republika, navodno s ciljem zaštite Namibije, kako izgleda nevoljno

(vidi: R. W. Johnson, How Long Will South Africa Survive? 1977). Njen ekspedicio-
ni korpus pristigao je, nakratko, nadomak same Luande.
5 Ivan Iveković, Afrika u borbi za drugu nezavisnost, GZH, Zagreb 1990, str. 131.
7 Vidi: Nebojša Berec, Tanjug i međunarodno informisanje, Zavod za udžbenike, Beo-
grad 2015.
147
već je i brojnost (povremena?) Somala u toj istorijskoj pokrajini plod či-

njenice da je reč o nomadskim bratstvima koja se kreću i tom zonom za-
nemarujući državne granice.8
Kurt Valdhajm, tada generalni sekretar OUN, pozdravljajući skup,
primetio je: „da će naredna etapa u borbi za oslobođenje Afrike biti mo-
žda i najteža“.9 Bilo je reči o sporovima Čad-Libija, Komori-Madagaskar,
i posebno Somalije (pa i Sudana) i Etiopije. Potom o situaciji na jugu Afri-
ke u JAR i Rodeziji. Obrazovano je posebno telo OAJ, koje je trebalo da
se posveti krizi na Rogu Afrike, sačinjavali su ga: Zambija, Sijera Leone,
Togo, Alžir, Nigerija, Senegal, Zair, Kamerun, Gabon.10
Skup u Librvilu, doneo je jedan važan zaključak. Džafar Nimeiri,11
predsednik Sudana, tumačeći podeljenost Afrike u interesu stranih sila,
naglasio je da neke afričke zemlje (nije pominjao imena), krše Povelju OAJ,
time što dozvoljavaju strane vojne baze na svojoj teritoriji. Kako je nagla-
sio: „ne smemo dozvoliti da jedan kolonijalizam bude zamenjen drugim“.12
Organizacija afričkog jedinstva usvojila je tada Rezoluciju kojom je
davanje utočišta plaćenicima,13 njihovo opremanje, uvežbavanje, zapošlja-
vanje i podržavanje proglašeno – zločinom protiv čovečnosti. Pri čemu je
u rezoluciji navedeno da mogu biti odgovorni i pojedinci i grupe, pred-
stavnici država, kao i same države.14
8 Na istovetnim osnovama još italijanski kolonizatori potencirali su teritorijalne

aspiracije prema Etiopiji. Uvertira za potonji napad na Etiopiju 1935. godine, bio
je navodni spor oko oaze Valval (Welwel ili Ual-Ual) u Ogadenu. U to vreme, reč
je bila o tumačenjima prethodno postignutih ugovornih odnosa iz 1928. Različito
čitanje negdašnjih ugovora često je u vreme kolonijalizma korišćeno kao oprav-
danje za vojne intervencije. Odnosi dve zemlje, Somalije i Etiopije, plod niza te-
ških okolnosti, teritorijalnog spora, etničkog pa i verskog trvenja, problematike
bezakonja u beskrajnim pograničnim zonama, potom su, dodatno, iskomplikovani
i teškim ideološkim sukobom. Reč je o dobroj ilustraciji posebne složenosti pri-
lika Hladnog rata – u to vreme i Somalija i Etiopija (po obaranju Haila Selasija,
1974.) imale su, promarksističke vlade. Da bi se vlast u Mogadišu, pošto zvanič-
na Moskva nije pokazala razumevanje za teritorijalne aspiracije prema susednoj
Etiopiji, politički okrenula prema Vašingtonu, odmah pošto je postalo jasno da je
oružana avantura Somalije propala.
9 Iskušenja Afrike, Politika, br. 22.895, 3. jul 1977, str. 2.
10 Isto, br. 22897, 5. jul 1977, str. 2.
11 Gaafar Muhammad an-Nimeiry, 1930–2009.
12 Politika, br. 22.895, 3. jul 1977, str. 2.
13 Ilustrativan je primer, često pominjanog, Boba Denara (Robert, Bob, Denard, 1929–
–2007), koji je, posle niza uspešnih akcija iza kojih su stajali interesi zvaničnog
Pariza, ili tamošnjih preduzeća, na kraju pokušao da plaćenike iskoristi u lične
svrhe, s ozbiljnim političkim posledicama. Pokušaj uvođenja lične vlade na Ko-
morskim ostrvima, 1995. godine, na kojima je Denar godinama ranije obezbeđivao
tamošnjeg šefa države Abdalaha (Ahmad Abd Allah Abd ar-Rahman, 1919–1989),
okončan je vojnom intervencijom zvaničnog Pariza, hapšenjem i osudom Denara.
14 Vidi: Dušan Miklja, Rat za Afriku, Nin, Beograd 1978. str. 32–33.
148
Rezolucija je nesumnjivo bila plod teškog iskustva novooslobođe-

nih zemalja. U Africi, angažovanje plaćeničkih formacija nije bila retkost
za zapadne specijalne službe, pojedine afričke lidere, kompanije, pa čak
i pojedince. Godinu dana ranije, juna-jula 1976. veliki sudski proces or-
ganizovan je u Luandi, Angola, izvesno i s namerom da se svetskoj jav-
nosti ukaže na problem. Vlasti te zemlje prikazale su grupu plaćenika
uhvaćenih na teritoriji Angole, koju je predvodio izvesni „pukovnik“ Toni
Kalan, zapravo avanturista Kostas Georgiju, Kipranin, ranije britanski voj-
nik, s kriminalnim dosijeom. Ta grupa plaćenika angažovana je u sklopu
borbi protiv MPLA15 Agostina Neta, a kao borci Roberta Holdena.16
Mnoge potpisnice ove rezolucije, međutim, u različitim okolnosti-
ma koristile su i same usluge plaćenika, ili im pružale utočište. To je bila
situacija u Kongu (Stenlivil, Katanga odnosno Šaba), Sudanu, Nigeriji,
Gvineji, Beninu, Namibiji, Mozambiku, pomenutoj Angoli, i drugde. Šta
više, sve legalne, zvanične, vojske afričkih država, osim dva-tri izuzetka,
u stvari su profesionalne formacije, praktično izdvojena kasta. Upravo
otuda je tamo tako čest upliv vojske u svet politike.
Upoznavanje i početak saradnje

Do susreta predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita i predsednika
Gabona, Omara Bonga, došlo je tokom Konferencije nesvrstanih u Alžiru,
6. septembra 1973. godine, u jednom od salona konferencijske dvorane.
Bila je to inicijativa Omara Bonga, izrečena u prigodnom momentu to-
kom konferencije, što je jugoslovenski predsednik toplo prihvatio. Susret
njih dvojice prethodno određenim planom nije bio predviđen.17 Bio je to,
dakle, osmišljen nastup prvog čoveka Gabona.
Gabon, za afričke prilike nevelika zemlja (267.668 km2), do 17. av-
gusta 1960. nalazio se u sastavu Francuske ekvatorijalne Afrike. Vlasti
te zemlje, odbijale su, po sticanju suverenosti, inicijative da se obrazuje
federalna zajednica centralnoafričkih zemalja koje su prethodno ulazile
u sastav FEA, zbog očigledne nesrazmere ekonomskih potencijala. Librvil
je, sve vreme, dosledno negovao dobre odnose s negdašnjom metropolom.
Upamćena je izjava, predsednika Gabona Leona M' Ba, izrečena tokom
posete Parizu 1961: „Svi Gabonci imaju dve domovine, Francusku i Ga-
bon“ (Tout Gabonais a deux patries: la France et le Gabon).18 Osim veli-
kog prirodnog bogatstva (šume, rude urana i mangana, nafta i gas) visok
15 Narodni pokret za oslobođenje Angole (Movimento Popular de Libertação de Angola).

16 Frente Nacional de Libertação de Angola, FNLA, čiji je čelnik bio Holden Alvaro
Roberto (Holden Álvaro Roberto, 1923–2007).
17 Arhiv Jugoslavije, Kabinet predsednika Republike (837), I-4-a, kutija 210.
18 Zdravko Pečar, Afrička kretanja, Naprijed, Zagreb 1965, str. 538.
149
dohodak po stanovniku, treći u Africi, posledica je i slabe naseljenosti.

Polovinom šezdesetih zemlja je imala nepunih pola miliona stanovnika,
od čega približno 5.000 Evropljana.19 Politiku stabilnosti i kontinuiteta,
koliko tamošnje prilike dozvoljavaju, na još viši nivo podigao je njegov na-
slednik Bongo, koji je pored drugog u više navrata bio posrednik u spor-
nim situacijama u regionu, što je nesumnjiv pokazatelj.20
Jugoslavija i Gabon prethodno nisu imali uspostavljene diplomat-
ske odnose. Šta više, Gabon je, iako je stekao suverenost kada i druge ze-
mlje negdašnje Francuske ekvatorijalne Afrike (Čad, Centralnoafrička re-
publika, Kongo,21 Gabon, izuzetak je samo Kamerun,22 čija je pozicija bila
specifična u odnosu na druge zemlje FEA) u leto 1960. godine, prethod-
no imao predstavnika samo na konferenciji nesvrstanih u Lusaki, Zam-
bija 1970. godine. Ali ga nije predstavljao šef države, kao u Alžiru 1973.
Prilikom razgovora u Alžiru, septembra 1973. Bongo je, pre drugog,
predložio uspostavu redovnih diplomatskih odnosa dve zemlje.23 Što je od-
mah prihvaćeno, uz zaključak da je neophodan susret ministara spoljnih
poslova Jugoslavije i Gabona, kako bi bili utanačeni detalji.24
Odmah potom, kako se vidi iz službene beleške koju je, vredi po-
menuti, sačinio Nikola Kolja Čajkanović, vešti gabonski predsednik na-
glasio je oduševljenje objektima koje su u Kampali izgradila jugosloven-
ska preduzeća. Bio je to veliki konferencijski kompleks, koji je u glavnom
gradu Ugande izgradio beogradski „Energoprojekt“. Jugoslovenski pred-
sednik pohvalio se pri tom napomenom: „da su naša preduzeća izgradila
u Lusaki ne samo konferencijsku salu, već i kompletno naselje za smeštaj
delegacija, i to u vrlo kratkom roku“. Bila je to akcija Jugoslavije koja je
19 Cia factbook, donosi sledeći podatak za 2016: 1,772,255 stanovnika. Vidi: https://
www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/gb.html
20 Vidi: Čedomir Štrbac, Afrički zapisi 1988–1992, Altera, Beograd 2013.
21 Reč je o francuskom Kongu – Kongo, Brazavil. Današnja Demokratska Republi-
ka Kongo (1971–1997, zvanično, Zair), bila je kolonija Belgije.
22 Kamerun, veći francuski deo (prethodno, do poraza u Prvom svetskom ratu, kolo-
nija Nemačke), nije strogo uzev bio francuski posed, već mandatna teritorija (od
1922. u kategoriji B), u skladu s odlukama Društva naroda, odnosno posle 1945.
OUN. Manji deo Kameruna (oko 90.000 km2, sa 1, 62 miliona stanovnika 1959.)
po istom principu nalazio se pod upravom Britanije. Ta teritorija je, na osnovu
rezultata plebiscita potom podeljena, 1961. godine. Severni deo, većinom islam-
ski, opredelio se za pripajanje Nigeriji, dok se južni deo dotadašnje britanske zone
Kameruna opredelio za pripajanje Kamerunu, što će, kako se ispostavilo, posta-
ti izvor nestabilnosti unutar te zemlje, zbog separatnih tendencija. Nezavisnost
Kameruna je, za razliku od drugih zemalja prethodne Francuske ekvatorijalne
Afrike, proglašena 01. januara 1960, dakle nešto ranije.
23 Diplomatski odnosi su uspostavljeni 4. oktobra 1973. Vidi: http://www.mfa.gov.
rs/sr/images/stories/bilaterala_ugovori/gabon.pdf
24 AJ-837-I-4-a 15 K210.
150
omogućila održavanje Konferencije nesvrstanih u Lusaki, 1970. godine.

„To je veoma dobro – rekao je predsednik Gabona – jer se i nama jako
žuri“.25 Razgovor je zaključen izjavom predsednika Gabona „da bi posle
razgovora dva ministra želeo i zvanično da poseti predsednika Tita u nje-
govoj rezidenciji“.26
U Gabon je ubrzo potom upućena grupa odgovarajućih stručnja-
ka. Iz pisma Omara Bonga predsedniku Jugoslavije, od 12. oktobra 1973.
vidno je zadovoljstvo sledom događaja: „koristim ovu priliku da vam za-
hvalim što ste ubrzo posle moga zahteva uputili jednu misiju arhiteka-
ta koju je predvodio g. Raspopović a koju su sačinjavali gospodin Nikolić
i gospođa Milenković“.27 Već iz ove poruke vidno je da se finansiranje ve-
likog konferencijskog centra očekuje, najvećim delom, od Jugoslavije. Na-
glasivši da će – jugoslovensko preduzeće (dakle „Energoprojekt“) obez-
bediti 50% neophodnih sredstava, predsednik Bongo kaže i: „Čast mi je
da vas zamolim da razmotrite doprinos vaše zemlje u vidu javne pomoći
u ovom poslu kome pridajem veliki značaj“.28
Po potpisivanju finansijske konvencije između dve zemlje, očeki-
vano je otpočinjanje radova, kako je navedeno, „od samog početka 1974.
Godine“. Takođe: „Uzimam slobodu da insistiram na učešću jugoslovenske
vlade na ostvarenju ovog projekta koji predstavlja prvi beočug u saradnji
između naše dve zemlje“.29
Troškovi izgradnje procenjeni su na oko 24 miliona SAD dolara,
kako se vidi iz odgovora predsednika Jugoslavije, od 30. decembra 1974.
godine: „Obaviješten sam ovih dana da je naše preduzeće ’Energoprojekt’
zaključilo sa vašim nadležnim organima ugovor o izgradnji Centra za me-
đunarodne konferencije (…) Postupak oko utvrđivanja modaliteta uče-
šća našeg preduzeća u ovom poslu trajao je nešto duže od uobičajenog.
Razlog tome bili su naši propisi po kojima je kreditiranje radova koje na-
ša preduzeća izvode u inostranstvu moguće samo za proizvodne objekte.
Učinio sam sve što sam mogao da se ovom slučaju napravi izuzetak i na-
đe povoljno rješenje“.
Poseta gabonskog lidera Jugoslaviji

Dopis, datiran 26. decembra 1974. godine, Živka Mučalova,30 ge-
neralnog direktora „Energoprojekta“ koji je u Librvilu boravio u sklopu
25 Isto.
26 Isto.
27 AJ-837-I-1 252 K5.
28 Isto.
29 Isto.
30 Živko Mučalov, Čurug, 1905- Beograd, 2005.
151
priprema za izradu kongresnog centra, upućen Dolancu,31 tadašnjem se-

kretaru Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, sadržao je informaciju da
mu je predsednik Gabona, nagovestio da bi rado posetio Jugoslaviju, po-
red prezauzetosti. U dopisu su navedene reči: „izrazio želju“.32
Čelnik gabonske države predložio je i dolazak misije u Beograd, koja
bi razmotrila „mogućnosti ostvarenja široke ekonomske saradnje Jugosla-
vije i Gabona“. Mučalov je sugerisao da se Gabon nalazi u brzom usponu,
da je to prosperitetna i bogata zemlja, za afričke prilike.
Januara 1975. godine, gabonski ambasador Marsel Sandungu (Mar-
cel Sandoungout) boravio je u Beogradu u sklopu pripreme posete dele-
gacije Gabona Jugoslaviji. Beograd je posetio s ciljem prenošenja usmene
poruke, kao i predaje akreditivnih pisama.33
Vredi pomenuti, u pripremnoj informaciji (zvanično, Podsetnik)
o Gabonu, namenjenoj upoznavanju predsednika republike Josipa Broza
Tita, uoči predstojećih susreta, stoji da je Gabon, posle Libije (takođe nafta)
i Južnoafričke republike – najbogatija zemlja Afrike. Procenjeni društve-
ni proizvod po stanovniku bio je, kako je navedeno, 1.400 SAD dolara.34
U biografskoj crtici o Omaru Bongu navedeno je, pored drugog, da
je autor knjige: Upravljati Gabonom (1968). Uzgred je napomenuto i da
je predsednik Bongo, istovremeno, i predsednik vlade, ministar odbrane,
inostranih poslova, informacija, plana, razvoja… Tu je i navod, da je po-
četkom te godine (1975.) prešao na islam, te da je izvorno ime Alber Ber-
nar Bongo promenio u Omar Bongo.
Zapravo, na islam je prešao 1973. godine. Promenivši pritom i ime.
Bio je kršten kao Alber-Bernar Bongo (Albert-Bernard Bongo) da bi potom
postao Omar El Hadž. Pojedini poznavaoci tematike (Kosi Bio Ose, Cossi
Bio Ossè) ovu promenu tumače kao taktičko upodobljavanje novom kon-
tekstu u kojem se našao Gabon, postavši članica OPEK-a.35 Što mu istina
nije pomoglo da olakša poziciju u toj asocijaciji, u jednoj fazi Gabon je
čak istupio iz OPEK-a, zbog previsoke članarine (dva miliona dolara go-
dišnje), posle uzaludnih molbi da mu dozvole olakšice. A potom, u vreme
kada Bongo promenom veroispovesti i imena pravi neku vrstu otklona
prema kolonijalnom nasleđu (kako je to tada doživljavano), sedamdese-
tih, to nije bio usamljen slučaj. Slično su učinili kongoanski (zairski) lider
31 Stane Dolanc, Hrastnik, 1925 – Ljubljana, 1999.

32 AJ-837-I-3-a 28 f 132.
33 Isto.
34 Isto.
35 Cossi Bio Ossè, Pourquoi Albert-Bernard Bongo est-il devenu Omar Bongo?, 15 juin
2009, http://blaisap.typepad.fr/mon_weblog/2009/06/pourquoi-albert-bernard-
bongo-est-il-devenu-omar-bongo.html
152
Mobutu, kao i predsednik Togoa Ejadema. Ovo je doživljavano, i predsta-

vljano, kao sastavni deo procesa – afrikanizacije. To je, bukvalno, termin
koji je tada korišćen. I proces se ogledao u povratku pojedinim tradicional-
nim formama oblačenja, ponašanja, javnih manifestacija, i sl. Prvi čovek
Konga, odnosno Zaira (i promena imena države je takođe predstavljena
kao sastavni deo procesa afrikanizacije) Žozef-Dezire Mobutu (Joseph-
Désiré Mobutu) je tako sebe prozvao Mobutu Sese Seko.36 A predsednik
Togoa, izvorno Etjen Ejadema (Etienne Eyadema), neuporedivo skrom-
nije, je namesto, takođe evropskog, francuskog – Etjen, postao Gnassing-
be Eyadema, po ocu.
Ono međutim, što kao da se zanemaruje, a verovatno je imalo uti-
caja u sklopu istog procesa, jeste tada vidna tendencija među Afroame-
rikancima, oličena u pojavama poput takozvane Nacije islama, odnosno
harizmatskog lidera Malkolma Iksa (setimo se samo Kasijusa Kleja koji
je postao Muhamed Ali). Hrišćanstvo i hrišćanska, evropska, imena su
neretko doživljavani, ili se doživljavaju, kao kolonijalni import. Često se
previđa, ali za razumevanje prilika u Crnoj Africi, neophodan je i pogled
na poziciju i stavove Afroamerikanaca. Proces se može pratiti bar od Mar-
kusa Garvija,37 preko brojnih drugih aktera poput recimo Di Boa,38 koji je
i okončao dug i plodonosan život u Nkrumahovoj Gani, naravno Franca
Fanona, sve do naših dana. Ideje emancipacije crnaštva i nastale su na
američkom kontinentu, na Karibima i u SAD, odakle puštaju korenje među
studentima Afrikancima u Francuskoj i Britaniji, u međuratnom perio-
du. U tom okrilju i kontekstu izrašće ličnosti poput Emea Sezera, Leopol-
da Sengora, Franca Fanona, Kvamea Nkrumaha, Džulijusa Njererea i dr.
Prvih dana aprila 1975. godine, usledila je tako službena poseta
predsednika Gabona Jugoslaviji. El Hadž Omar Bongo, s grupom saradni-
ka, našao se tada u zvaničnoj poseti Jugoslaviji, 6–9. aprila 1975. godine,
kako je zvanično saopšteno – na poziv predsednika Tita.
Prilikom razgovora dva predsednika, predsednik Bongo je insistirao
da konačnu budu otvorene ambasade u Librvilu i Beogradu (nesumnjivo
su prvobitno održavani odnosi na nerezidencijalnom nivou). Predočio je
mogućnost učešća jugoslovenski preduzeća u istraživanju izvora nafte, po-
tom u drvnoj industriji, a zatim, tražena je pomoć u oružju. Kako je reče-
no, zvanični Pariz pomoć uslovljava prisustvom svojih trupa u Gabonu.39
36 Mobutu Sese Seko Kuku Ngbendu wa Za Banga.

37 Marcus Mosiah Garvey, 1887 -1940.
38 William Edward Burghardt Du Bois, 1868–1963.
39 Sve vreme, od sticanja suverenosti Gabona, u neposrednoj blizini Librvila nala-
zi se francuska vojna baza. Trenutno su u sastavu Les éléments français au Ga-
bon (EFG) nalazi oko 450 lica. A Gabon je u više navrata bio baza za intervencije
u centralnoj Africi, Kongu, Nigeriji (Bijafra), Beninu, Angoli… Francuske trupe,
153
Predlagano je da se u Jugoslaviji obučavaju gabonski oficiri, posebno va-

zduhoplovci i pomorci. Potom, tražena je pomoć za izgradnju jedne fabri-
ke municije i eksploziva. Kao argument, predsednik Bongo je primetio da
oružje nabavljeno od Francuske (avioni „Miraž“), najčešće nije potpuno
ispravno. Kao primer, naveo je Libiju koja je od pribavljenih (kupljenih)
50 aviona tipa „Miraž“, svega 2–3 dobila u ispravnom stanju. Pored dru-
gog, na dostavljenom spisku, odnosno dopuni, zahtevanog naoružanja, bi-
la su četiri borbena aviona, tipa „Jastreb“, dva patrolna broda, tri čamca
za obezbeđenje obale, pet borbenih vozila, 20 kamiona, pet ambulantnih
vozila, i hiljade komada pešadijskog naoružanja i opreme.40
Vođeni su razgovori o temama za koje su zainteresovane obe ze-
mlje, pretežno o mogućnostima privredne saradnje Gabona i Jugoslavije.
Tokom boravka u Jugoslaviji, predsednik Bongo je posetio i Pančevo, po-
tom Nikince (stalna postavka naoružanja i vojne opreme), a zatim i sre-
dište preduzeća „Energoprojekt“ u Beogradu. Tom preduzeću predočena
je mogućnost izgradnje industrijskog pogona drvne industrije.
Objavljena je izjava Omara Bonga u kojoj je naglašeno: „da je Jugosla-
vija politički vrlo stabilna zemlja i da uliva snagu i poverenje u budućnost.“41
Potpisani su: Opšti sporazum o privrednoj i tehničkoj saradnji,42 Tr-
govinski sporazum,43 Sporazum o formiranju mešovite komisije za eko-
nomku, naučnu i tehničku saradnju.44
Na „poseban zahtev“ predsednika Bonga, usledio je brzo odgovor,
kako se vidi iz jednog pisma upućenog iz Kabineta vrhovnog komandan-
ta, datiranog 10. aprila 1975: „Predsednik SIV-a obavestio je predstavnike
Gabona da nismo u mogućnosti dati naoružanje i opremu bez naknade“.
I savezni sekretar za odbranu Nikola Ljubičić, ponovio je istovetno viđe-
nje: „(…) radi se o našem poznatom stavu da besplatnu pomoć u naoru-
žanju dajemo samo oslobodilačkim pokretima“.45
„Energoprojekt“ je započeo rad na izgradnji konferencijskog cen-
tra u Librvilu. To preduzeće je zapravo, što se retko pominje, prethodno
brzom intervencijom, spasile su Bongovog prethodnika Leona M' Ba, kada je iz-
vršen državni udar februara 1964. i vratile ga na čelo države. Francuska, što se
Afrike tiče, ima stalne vojne baze i u Džibutiju, na ostrvima Reunion i Majot (Ko-
mori), u Senegalu, Obali Slonovače. Ali njene trupe su prisutne i drugde u Africi,
poput Malija ili Libije.
40 AJ-837-I-3-a 28 K132
41 Sava Mijalković, Aleksa Brajović, Gosti socijalističke Jugoslavije 1944–1980, Pri-
vredna štampa, Beograd 1980, str. 397.
42 Službeni list SFRJ, dodatak, br. 40/1976.
43 Isto, br. 30/1976.
44 Isto, br. 50/1976.
45 AJ-837-I-3-a 28 K132.
154
u Gabonu, 1975. učestvovalo u gradnji hidrocentrale Ngoni (Ngouni),46

a konferencijski centar u Librvilu dovršen je 1977. godine. U međuvre-
menu, radilo se na daljem približavanju dve zemlje, tako je januara 1976.
tadašnjem zameniku saveznog sekretara za inostrane poslove Lazaru Moj-
sovu, ambasador Gabona prilikom predaje kopije akreditivnog pisma, do-
stavio i poruku predsednika Gabona, u kojoj je naglašeno da se nada da
će i Jugoslavija biti predstavljena u Gabonu „izvanrednim i opunomoće-
nim ambasadorom sa središtem u Librvilu“.47
Kako smo videli, sastanak Organizacije afričkog jedinstva uspešno
je održan u Librvilu jula 1977. godine.
Pola godine potom, 14. februara 1978. predsednik Bongo uputio je
pismo Josipu Brozu Titu, predsedniku Jugoslavije: „Republika Gabon suo-
čena je sa finansijskim teškoćama usled opterećenja koje predstavlja za
opšti državni budžet podmirenje troškova investicionih radova izvršenih
tokom dve poslednje godine (…) Istim planom se takođe predviđa, u cilju
reprogramiranja državnih dugova, primena posebnih olakšica za otplatu
trgovinskog duga zemlje, čiji je rok dospevanja bio 31. decembar prošle
godine, u okviru sporazuma o kojima će se slobodno pregovarati sa pred-
uzećima davaocima kredita i, eventualno, sa organizacijama za obezbeđi-
vanje kredita za izvoz koji su dali garanciju. Vlada Gabona će, u najskorije
vreme, sa jugoslovenskim i sa preduzećima ostalih prijateljskih zemalja,
razmotriti praktične modalitete reprogramiranja trgovinskih potraživanja
proisteklih iz izvršenja redovnih isporuka ili radova. (…) S tim u vezi, čast
mi je zamoliti da Vi lično i vaša vlada blagonaklono razmotrite mogućnost
da za ona potraživanja jugoslovenskih preduzeća u odnosu na Republiku
Gabon koja uživaju garancije jugoslovenskog organa za osiguranje izvoza
bude usvojen vremenski raspored, prema modalitetima koji bi bili dovolj-
no elastični i time doprineli ozdravljenju finansijske situacije u Republici
Gabon. (…) Ne sumnjam da će u ovim teškim okolnostima Republika Ga-
bon naići na razumevanje i podršku vaše vlade, u skladu a odnosima tesne
i prijateljske saradnje koji postoje između naše dve zemlje.“48
U odgovoru predsednika Josipa Broza Tita, od 24. jula 1978. godi-
ne, stajalo je: „Poznato je da Jugoslavija podržava napore i akcije koje ze-
mlje u razvoju preduzimaju u cilju svog bržeg ekonomskog razvoja i pre-
vazilaženja naslijeđene zaostalosti. Kao zemlja u razvoju, Jugoslavija je
u svom vlastitom privrednom razvitku takođe suočena sa nizom teškoća,
koje proističu iz današnjeg nepravednog sistema međunarodnih odnosa.
I stoga, imajući u vidu značaj koji za čitavu svetsku zajednicu imaju ova
46 Energoprojekt 60 Years of success, Energoprojekt holding, Beograd 2011, str. 28–29.

47 AJ-837-I-1 252 K5.
48 AJ-837-I-1 252 K5.
155
pitanja, Jugoslavija se, zajedno sa svim nesvrstanim i zemljama u razvoju,

odlučno zalaže za uspostavljanje takvih međunarodnih ekonomskih odno-
sa koji bi podjednako odražavali interese nerazvijenih i razvijenih zema-
lja. Polazeći od takvih stavova i prijateljske saradnje i odnosa koji postoje
između naše dve zemlje, jugoslovenska vlada izražava razumevanje za fi-
nansijske teškoće gabonske republike kao i za mjere koje gabonska vlada
preduzima u cilju njihovog otklanjanja. Ona je spremna da preko svojih
predstavnika u Međunarodnom monetarnom fondu i Međunarodnoj banci
za obnovu i razvoj podrži aranžmane koje gabonska vlada odluči da ugo-
vara sa ovim međunarodnim finansijskim institucijama.“49
Usledila je i izvesna ograda, odnosno napomena da jugoslovenska
vlada preduzećima može jedino da preporuči razumevanje i blagonaklo-
no ponašanje…
Prema zvaničnim podacima, objavljenim 1977. godine, što verovat-
no znači da je reč o nalazima iz prethodne 1976. (ili možda 1975), odnos
društvenog proizvoda, po stanovniku, u dve zemlje, bio je sledeći. Gabon
je tad imao BDP – 1.310 SAD dolara50 (po stanovniku), dok je u Jugosla-
viji, prema istom izvoru 1977. godine, BDP bio – 1.010 SAD dolara. Ono,
međutim, što je sasvim izvesno, jeste da je numerički iskaz ove vrste, var-
ljiv pokazatelj. Iako Gabon jeste verovatno najuspešniji primer liberalnog
ekonomskog koncepta, u Africi, uz Obalu Slonovače i verovatno Keniju
(ranije), uz, što je veoma važno, stabilan politički sistem, najveći deo pri-
vrednih aktivnosti Gabona nalazio se (odnosno nalazi se) u rukama stra-
nog kapitala. Gabonska država, kako gde, kontroliše između 10–41 odsto
akcija, većinski ostatak u vlasništvu je inostranih preduzeća, gotovo isklju-
čivo francuskih i SAD. Drugim rečima, profit od katkad unosnih poslova
(u slučaju Gabona, to su nafta – preko 70%, gas, uranijum, mangan, ruda
gvožđa, plemenito drvo okume) samo manjim delom u krajnjem je ostajao
Gabonu. Statistički iskaz dakle ne ukazuje na nijanse, katkad suštinske.
Još ranih sedamdesetih, Samir Amin, poznati ekonomski stručnjak
egipatsko-francuskog porekla, koji se pretežno bavio problematikom raz-
voja zemalja, kako se tada govorilo, Trećeg sveta, ukazao je na posebnost
položaja zemalja tzv. „perifernog kapitalizma“.51 Aminova teza, u suštini,
bila je sledeća: nema pravog razvoja za zemlje „perifernog kapitalizma“,
reč je zapravo samo o „razvoju nerazvijenosti“ (Aminov termin), od kojeg
ima koristi lokalna neokolonijalna elita (po terminologiji Franca Fanona
49 Isto.
50 Nesvrstani, Spektar, Zagreb 1977, str. 190, 205.
51 Vidi: Amin, L’accumulation à l’èchelle mondiale. Critique de la théorie du Sous-Déve-
loppement; Postoji srpskohrvatsko izdanje, ali znatno skraćeno: Samir Amin, Aku-
mulacija kapitala u svjetskim razmjerima: kritika teorije nerazvijenosti, Izdavački
centar Komunist, Beograd 1978. Knjiga je prvobitno objavljena 1970.
156
to je – nacionalna, najčešće birokratska, buržoazija), ali zemlja i ogrom-

na većina građana naprotiv. Gabon je, nesumnjivo, bio neka vrsta poka-
zne vežbe za Aminove teze. Tadašnja Jugoslavija, međutim, bila je nešto
sasvim drugo.
Obim, forme i iznosi privredne saradnje Jugoslavije s nesvrstanim
zemljama tih godina pokazivali su sledeću tendenciju. Razmena je 1972.
iznosila oko 450 miliona dolara, što je tada odgovaralo, otprilike, procentu
od oko 9 odsto ukupne robne razmene Jugoslavije. Prema istom izvoru, već
1974–75. privredni odnosi sa „zemljama u razvoju“ iznosili su 14,6 ukup-
ne razmene Jugoslavije s inostranstvom, odnosno oko 1.650 miliona SAD
dolara prve godine, a 1975. ona je ocenjena na oko 2 milijarde dolara.52
Godine 1981, jugoslovenski izvoz u „zemlje u razvoju“ iznosio je
19,2 odsto ukupnog izvoza SFRJ, naredne, 1982 bio je 21,2 odsto. Uvoz
je, istih godina, iz tih zemalja, bio 16,9% (1981.) odnosno 14,7 naredne,
1982. godine.53
Može se, dakle, nesumnjivo zaključiti da je državni vrh tadašnje Ju-
goslavije temeljeno procenjivao zašto je podržavao projekte poput izgradnje
Kongresnog centra u Librvilu. Neposredni, kratkoročni, ekonomski efekti
bili su manje bitni od principa dugoročne saradnje. S jedne strane, posto-
jala je opredeljenost, u čemu je bilo i ideološkog nasleđa, podrške proce-
su dekolonizacije, na temeljima jasnih antikolonijalnih načela, do kojih
je Jugoslavija dosledno držala. Potom, isto tako, zastupani su, i praktično,
opšti principi humanosti. A zatim, postojala je, kako se vidi iz navedenih
numeričkih iskaza, čak i onda kada se činilo da jugoslovenska strana ne-
ma neposrednu ekonomsku korist, procena da se na ovakav način otvaraju
mogućnosti za dalju i širu ekonomsku saradnju, na obostranu dobrobit.
52 Nesvrstani, Spektar, Zagreb 1977, str. 306. Na relevantnost iskazanih podataka,

ukazuje i činjenica da je u izradi ove publikacije, učestvovao i Institut za zemlje
u razvoju iz Zagreba, kao i odgovarajući ljubljanski institut – Centar za prou-
čavanje saradnje sa državama u razvoju (osnovan pri ljubljanskom univerzitetu
1967. da bi 1973. postao samostalan institut). Prema: Dragan Bogetić, Ljubodrag
Dimić, Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1–6 septembra 1961, Zavod za
udžbenike, Beograd 2013, str. 12, godine 1959. robna razmena Jugoslavije sa ze-
mljama „trećeg sveta“ iznosila je oko 13% , ukupne spoljnotrgovinske razmene.
53 Vlatko Mileta, Ekonomski odnosi Jugoslavije sa zemljama u razvoju, Politička mi-
sao, XXIII, br. 3, Zagreb 1986, str. 52.
157
Nebojša Berec
FROM THE HISTORY OF THE NON-ALIGNED MOVEMENT

– YUGOSLAVIA AND GABON
Summary
This work comes from an effort to reconstruct, in essence, a picturesque
segment of relations between Yugoslavia and Gabon, as part of the policy of non-
alignment, in the 1970s. Cooperation, which was supposed to be an expression
of mutual economic interests, was primarily the fruit of the determination of the
highest Yugoslavian state officials of the time. It was based on the awareness of
the international, political, social and economic importance of such activities,
while the direct, short-term financial interests were often obviously of secon-
dary importance.
Key words: Josip Broz Tito, Omar Bongo, Yugoslavia, Gabon, Non-Aligned Mo-
vement, Energoprojekt, Libreville
Mrtva priroda u pezažu, ulje na kartonu, 98,8 x 69,7 cm, 1924.
158
O puzavosti
...............
TOKOVI
...............
Imanuel Kant
nemački filozof
O PUZAVOSTI*
&11.
Čovek je u sistemu prirode (homo phaenomenon, animal rationa-
le) jeste biće neznatnog značaja, i sa ostalim životinjama kao proizvodi-
ma tla ima običnu vrednost (pretium vulgare). Čak to što on pred njima
ima razum kao prednost i sam sebi može postavljati svrhe, ipak mu daje
samo spoljašnju vrednost njegove upotrebljivosti (pretium usus), naime
jednog čoveka pred drugim, tj. cenu kao robi u opštenju s tim životinjama
kao stvarima, gde on ipak ima još nižu vrednost, kao opšte sredstvo raz-
mene, novac, čija se vrednost otuda naziva izvrsnom (pretium eminens).
Međutim, čovek posmatran kao osoba, tj. kao subjekt moralno-
praktičkog uma, uzdignut je iznad svake cene; jer kao takvog (homo nou-
menon) ne treba ga ceniti samo kao sredstvo za svrhe drugih, pa čak ni
vlastitih, nego kao svrhu po sebi, tj. on poseduje dostojanstvo (apsolutnu
unutrašnju vrednost) čime on svim drugim umnim bićima sveta iznuđu-
je poštovanje za sebe, pa se može meriti sa svakim drugim te vrste i staviti
na ravan jednakosti.
Čovečnost u njegovoj osobi jeste objekt poštovanja koje može zah-
tevati od svakog drugog čoveka; koje, međutim, sam ne sme izgubiti. On,
dakle može i treba sebe da ceni kako prema nekom malom tako i prema
velikom merilu, prema tome da li sebe posmatra kao čulno biće (prema
svojoj životinjskoj prirodi) ili kao inteligibilno biće (prema svojoj moral-
noj obdarenosti). Ali pošto on sebe mora da posmatra ne samo kao osobu
uopšte nego i kao čoveka, tj. kao osobu koja prema sebi ima dužnosti koje
mu nalaže sopstveni um, onda njegova neznatnost kao životinjskog čove-
ka ne može da naškodi svesti o njegovom dostojanstvu kao umnog čoveka,
i on ne treba da poriče moralno samopoštovanje u pogledu ovog posled-
njeg, tj. on ne treba da traži svoju svrhu, koja je po sebi dužnost, puzeći,
ropski (animo servili) kao da traži neku milost, ne treba da poriče svoje
* Imanuel Kant, Metafizika morala, prevela Dušica Guteša, Novi Sad, Sremski
Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1993, str. 234–237.
159
Hereticus, 3–4/2017 Imanuel Kant
dostojanstvo, nego uvek sa svešću o uzvišenosti svoje moralne obdareno-

sti (koja je već sadržana u pojmu dužnosti); i to samopoštovanje jeste du-
žnost čoveka prema sebi samom.
Svest i osećanje neznatnosti njegove moralne vrednosti u poređenju
sa zakonom jeste poniznost (humilitas moralis). Uverenost u neku veličinu
te njegove vrednosti, ali samo iz nedostatka upoređenja sa zakonom, može
se nazvati gordost vrline (arogantia moralis). Odricanje svakog zahteva za
neku moralnu vrednost samog sebe, u uverenju da se time stiče neka pri-
krivena, jeste moralno lažna puzavost (humilitas spuria).
Poniznost u poređenju s drugim ljudima (čak i uopšte s bilo kojim ko-
načnim bićem, pa bio to i serafim) nije nikakva dužnost, naprotiv, nasto-
janje da se u tom odnosu izjednači s drugima ili da se oni prevaziđu, uz
uverenje da se time pribavlja i neka unutrašnja veća vrednost, jeste nad-
menost (ambitio), koja je protiv dužnosti prema drugima. Ali poniženje
svoje vlastite moralne vrednosti (licemernost i lakskavost, Heuchelei und
Schmeichelei)1 izmišljeno je samo kao sredstvo za sticanje milosti nekog
drugog (pa ma ko to bio), jeste neiskrena ličnost, protivna je dužnosti pre-
ma samom sebi.**
Iz našeg iskrenog i tačnog poređenja s moralnim zakonom (njegovom
svetošću i strogošću) mora neizbežno slediti prava poniznost: ali iz toga
što smo mi sposobni za takvo unutrašnje zakonodavstvo, što se (fizički)
čovek oseća primoranim da u svojoj vlastitoj osobi poštuje moralnog) čo-
veka, sledi ujedno i uzdizanje i najveće samopoštovanje kao osećanje svoje
unutrašnje vrednosti (valor) po kojoj se on ni po koju cenu (pretium) ne
može kupiti, te poseduje neizgubljivo dostojanstvo (dignitas interna) koje
mu uliva poštovanje (reverentia) prema samom sebi.
&12.
Više ili manje može se ta dužnost, u odnosu na dostojanstvo čoveč-
nosti u nama, dakle i prema sebi samima, pokazati na sledećim primerima.
Nemojte postati sluge ljudima. – Ne dopuštajte da drugi nekažnje-
no gaze vaše pravo. – Nemojte praviti dugove za koje ne pružate punu si-
gurnost. – Nemojte primati dobročinstva bez kojih biti, i nemojte biti go-
tovani ili laskavci ili čak (što se, naravno, samo po stepenu razlikuje od
prethodnoga) prosjaci. Otuda budite ekonomični da ne biste postali siroma-
šni kao prosjaci. – Jadanje i jaukanje, pa čak i samo vikanje zbog telesnog
bola, već vas je nedostojno, najčešće ako ste svesni da ste ga sami skrivili.
Otuda oplemenjivanje (otklanjanje sramote) smrti jednog delikventa zbog
1 Čini se da je „Heucheln“ (u stvari „häuchlen“) izvedeno od „Hauch“ (Stoβseufzer),

dok „Schmechlen“, čini se, potiče od „Schmiegen“, koja se, kao habitus, nazivalo
„Schmiegeln“, a naposletku ga je visokonemački nazvao „Schmeicheln“.
160
O puzavosti
postojanosti s kojom umire. – Klečanje ili bacanje na zemlju da bi čovek

sebi učinio čulnim poštovanje nebeskih predmeta, protivno je ljudskom
dostojanstvu, kao i njihovo prizivanje u prisutnim slikama; jer vi se onda
ne ponižavate pred nekim idealom koji vam predstavlja vlastiti um, nego
pred nekim idolom, koji je vaša vlastita tvorevina.
Kazuistička pitanja
Nije li u čoveku osećanje uzvišenosti njegovog određenja, tj. dušev-
no uzdizanje (elatio animi) kao cenjenje samog sebe, isuviše blisko prete-
rano visokom mišljenju o sebi (arrogantia), koje je upravo suprotno pravoj
poniznosti (humilitas moralis), koje je upravo suprotno pravoj poniznosti
(humilitas moralis), da bi bilo preporučljivo da se podstiče na nju; čak i u
poređenju s drugim ljudima, ne samo sa zakonom? Ili ne bi li ta vrsta sa-
moporicanja, naprotiv, samo pojačavala zahtev drugih sve do nipodašta-
vanja naše osobe, pa tako biti protivna dužnosti(poštovanja) prema sebi
samima? Klanjanje i ulagivanje pred nekim čovekom izgleda u svakom
slučaju nedostojno čoveka.
Osobito iskazivanje poštovanja u rečima i manirima, čak prema
nekome ko ne zapoveda u građanskom uređenju – reverencije, klanjanja
(komplimenti), ulizičke – fraze koje s brižljivom tačnošću označavaju raz-
liku staleža – koji su potpuno različiti od učtivosti (potrebne i za one koji
se jednako poštuju) – ono Ti, On, vi i Vi, ili Vaša plemenitosti, visoko ple-
menito rođeni, blagorodni (ohe, iam satis est) u oslovljavanju, u kojoj su
pedanteriji Nemci među svim narodima sveta (možda izuzimajući indij-
ske kaste) najdalje doterali, zar to nisu dokazi rasprostranjene sklonosti ka
puzavosti među ljudima? (Hae nugae in seria ducunt). A ko od sebe načini
crva, ne može posle toga da se žali što ga gaze nogama.
Pejzaž, ulje na platnu, 58 x 45 cm, 1938.
161
Hereticus, 3–4/2017 Imanuel Kant
U ateljeu, ulje na platnu, 73 x 60 cm, 1936.
162
.................
POGLEDI
.................
Momo Pudar
publicista, Pariz
SVETSKO PRIMIRJE
Svet se radovao kada je poraz fašizma i nacizma ućutkao strašno

oružje i otvorio vrata nadama dobra, verovalo se da je miru osigurana
srećnija epoha. Kakva zabluda pošto svet nije bio prošao kroz ideološko
„čistilište“, ostao je zarobljen u strahu, nepoverenju i ostalim „božijim
grehovima“. Potvrđen je zakon istorije, da su imperijalne pobede tragič-
ne, izvojevane na ruševinama, ali koje redovno najavljuju radni elan na-
rodnog puka, da na žarištima brzo obnavlja život, znanje i progres, tako
preuređuje svetsku zajednicu i menja smer istorije. Danas se može tvrdi-
ti da živimo u rovitom spokojstvu, ali trajnom svetskom primirju, u senci
samoubilačke moći nuklearne bombe.
U predvečerje svetskog mira, Amerika je izvršila najveći državni
zločin, razaranje Hirošime i Nagasakija u besu zla, čiji tragičan bilans je
smrt oko 400.000 nevinih Japanaca. Tako je Amerika gurnula svet u nu-
klearno bespuće i sudbonosno biti ili ne biti. Istorija se odmah suočila sa
rizičnim izazovom trke u nuklearnom naoružanju u čijoj senci je bio ne-
izbežan početak hladnog rata, glavno obeležje našeg vremena. Atomska
bomba je dramatizirala svetsku strategiju, SSSR je stekao bombu 1949,
a Kina 1962, što je obeležilo kraj američkog monopola atomske bombe.
Nuklearna ravnoteža straha je blokirala međunarodnu saradnju i sprečila
diplomatski kompromis. Nuklearno doba nije, onda, dobro kročilo u istoriju
Hladnoratovsku podelu sveta zvanično je objavio Truman u rato-
bornom govoru u Fultonu, nazvan „Trumanova doktrina“. Predsednik je
povukao jasnu strateško-ideološku granicu, odvojio „demokratski svet od
sveta totalitarizma“, što će reči amerikanizam od staljinizma, neprijatelj-
ski suočio vojne blokove i državne sisteme Istoka i Zapada.
Tada je počelo vreme nuklearnog hladnog rata i svetske neizvesno-
sti. Hladni rat je politika nepoverenja, rodonačelnik ideološkog suparni-
štva, što je razorilo vrline tradicionalne diplomatije, potvrdilo neuspelo
rasterećenje posledica božijeg prokletstva: globalnog svetskog rata. No,
svetsko primirje je nužnost našeg veka, zasnovano na mešavini hladnog
rata i hladnog mira.
163
Hereticus, 3–4/2017 Momo Pudar
Doduše, u smeni vekova uporno je uzgajana utopija „večitog mira“.

Ideju o svetu bez rata je najavio čuveni Kant 1795; Norman Andžel je tvr-
dio u knjizi „The Great illusion“, da je „osnivač“ kapitalizma Henri Ford
govorio, da su ljudi sve razumniji i znanjem bogatiji, što će sprečiti zauvek
globalni svetski rat. Istorija ne sledi proroke, pa je statistička računica bi-
lansa Prvog svetskog rata devet miliona poginulih, a Drugog velikog rata
52 miliona. Ambicija ljudi je uvek mir, ali rat je još neokončana istina. Oruž-
je je trajna strast ljudi, zato filozofi govore, da je čovek najveći neprijatelj
čoveka. Rat nije božija neophodnost već zlo među ljudima. Da li je onda
večiti mir među ljudima božija utopija? Odgovor stvarnosti je – ćutanje.
Bes ratnog nagona je minuli 20. vek, pretvorio u „vek katastrofa“.
Tada su narodi i države opako podeljeni, a Truman sročio u ideološku be-
sedu o svetu „zasnovanom na volji većine naroda, slobodnim institucija-
ma, predstavničkoj vlasti, slobodnim izborima, garantovanju lične slobo-
de, slobode govora i religije, a bez političkog tlačenja“. On je tvrdio da je
na suprotnoj neprijateljskoj strani „svet zasnovan na volji manjine koja
terorom i tiranijom, kontrolom štampe, lažnim izborima i oduzimanjem
ličnih sloboda, ostvaruje nasilnu dominaciju“. Ajzenhauer je u Beloj kući
škrto potvrdio podelu na „snagu dobra i snagu zla“, da bi Buš sin rekao,
kada je pokrenuo ratne legije protiv Iraka, da postoji „dobar svet i loš svet“.
U ideološkom rvanju SAD-SSSR, Trumanu je na isti način odgovo-
rio Ždanov, žestoki ideolog staljinizma: „U svetu su formirana dva tabora:
tabor imperijalizma i tabor antidemokratije čiji konačni cilj je dominaci-
ja svetom, garantovanje američkog imperijalizma i razaranje demokrati-
je. Na suprotnoj strani je antiimperijalistički i demokratski tabor, privr-
žen izvršenju glavne obaveze, rušenje imperijalizma, jačanje demokratije
i uništenje ostataka fašizma“. SAD su se svrstale na čelo Zapada, a SSSR
na čelo Istoka. Stvorena je blokovska struktura cele planete, začeto ideo-
loško neprijateljstvo, čije okončanje nije na vidiku.
Naša epoha je dakle počela tragično kada je Amerika zapalila nu-
klearni plamen i čoveku dala samoubilačku moć. Da li je onda 1945. istin-
ski okončan Veliki rat. Sumnjalo se, ali se verovalo, da je nuklearna moć
upozorenje svakom mogućem neprijatelju i alternativa svakom mogu-
ćem globalnom „vrućem ratu“. Geopolitičari su na snazi atomske bombe
satkali strategiju nuklearnog odvraćanja i neophodnost hladnog rata bez
istinskog rata. Vladala suvereno nuklearna „ravnoteža straha“. Istorija je
prekoračila Rubikon, iz utopije „večitog mira“ nastalo je istinsko večito
primirjem iako oružje nije potpuno ućutkano.
„Kubanska kriza“ 1962. rizično je suprotstavila dva neprijateljska
nuklearna kolosa. „Jastrebovi“ su tvrdili na obe strane, da je sve moguće
u sudaru komunizam-kapitalizam u senci američko-sovjetskog strateškog
oružanog nadmetanja. Kada se kriza užarila, Hruščov je poručio Kenediju:
164
Svetsko primirje
„Ako izbije rat, sva naša vlast neće moći da ga zaustavi. Rat će se završiti
kada razori sela i gradove, izazivajući svuda smrt i ruševine“. Maknama-
ra, tada američki ministar odbrane, rekao je da „nikada nije pročitao di-
plomatsku poruku tako sudbonosnu za istoriju“. Dokumentovana je isti-
na da je Kenedi bio spreman za rat, ali je činio sve da očuva mir. Kuban-
ska kriza nije uistinu uzrok nego posledica rasplamsavanja hladnog rata.
Sve se završilo u smirivanju duela, kada su mladi Kenedi i goropadni
Hruščov, položili nuklearno oružje pred snagom razuma. Istorijska veliči-
na Amerike nije mogla ni u kom slučaju da prihvati, da se sovjetsko raket-
no oružje nalazi na dohvat Vašingtona i Njujorka. Jedini zahtev Hruščova
da povuče raketno oružje sa Kube je bio, da se trupe SAD ne iskrcaju na
tlo Kube, a američko nuklearno oružje vrati iz Turske. Tada je napuštena
iluzija da je rasecanje čvora hladnog rata moguće jedino upotrebom oruž-
ja. Sporazum Kenedi-Hruščov je svrsishodna poruka da suočavanje vojnih
blokova nije najava nuklearnog „samoubistva“. Nadvladala je univerzalna
istina: nuklearni rat nameće obavezno svetsko primirje.
Nuklearno sučeljavanje SAD-SSSR u oluji kubanske krize, pobudi-
lo je Kenedija, čelnog američkog državnika modernog vremena, da poku-
ša nemoguće u besu hladnog rata: pomirenje sa SSSR. U čuvenoj „Besedi
o miru“, on je zatražio da američka nacija pruži „ruku mira“ sovjetskim
narodima. „Čovek je izvor naših problema, rekao je on, onda ljudi mogu
sve probleme da reše! Svetski mir je moguć, ne Pax americana nametnut
narodima arsenalom oružja SAD, niti samo mir za Amerikance, nego za
sve ljude sveta, ne mir za naše vreme, nego mir za uvek. Evo nas u epo-
hi u kojoj bi smrtonosni otrovi u nuklearnom sukobu bili razasuti na sve
četiri strane planete i zarazili generacije koje dolaze“.
„Preispitajmo naše ponašanje prema Sovjetskom savezu, nastavlja
Kenedi „Besedu o miru“. Žalosno je zamisliti ponor koji nas odvaja. Ali,
to je istovremeno upozorenje američkom narodu da ne može da vidi je-
dino unakažen izgled drugog tabora, da sukob smatra neizbežnim i da ne
zamišlja ni jedno drugo sredstvo međusobnog saopštavanja osim pretnja.
Ako danas izbije novi globalni rat, sve što smo mi gradili, bilo bi uništeno
za 24 sata. Ukratko rečeno, kako SAD i njihovi saveznici, tako Sovjetski
savez i njihovi saveznici, imaju sav interes da prihvate pravedan i iskren
mir i okončaju trku u naoružanju. Ako ne možemo ukloniti naše sporo-
ve, treba bez zlobe da prihvatimo razlike“.
Treća tačka „Besede“ glasi: „Preispitajmo naše pozicije o hladnom
ratu. Svako treba da doprinosi izgradnji sveta mira u kome će slabi biti
u bezbednosti, a snažni biti pravedni. Sigurni i bez straha marširajmo
prema strategiji mira, a ne prema strategiji uništenja nada“. Hruščov je
ocenio da je oda miru Kenedija, najbolje što je rekao američki predsed-
nik posle Ruzvelta. On je napisao pismo Kenediju i predložio sporazum
165
o ne-agresiji NATO-Varšavski savez, žudio da mu Kenedi pošalje njegov

predlog. U Beloj kući je rečeno da Kenedi istinski veruje u mir među
ljudima i poverovao u iskrenost Hruščova. Kenedi je zločinački ubijen,
a tako njegova ideja mira. Amerikanci nisu razumeli da snaga SAD mora
biti usmerena miru, a ne ratu.
Kubanska kriza sadrži istorijsku poruku, čija aktuelnost nije išče-
zla. Ona je vrhunac hladnog nuklearnog vojevanja, opomena da nije mo-
guć ni korak dalje u rizični avanturizam. Ostaje istorijska zagonetka, da
li je Kenedi, prvi Amerikanac katolik u Beloj kući, nudio napuštanje stra-
tegije hladnog rata i tražio puteve dijaloga, kompromisa i podudarnosti
određenih interesa sa SSSR? Američki politikolozi su govorili da je Hru-
ščov upotrebio „poker partiju“ da bi spašavao opstanak u Kremlju. Istina
je, svakako, da kriza oko Kube potvrđuje da rat nije rešenje sukoba SAD-
SSSR, niti da bilo koja sila može biti ratni pobednik u nuklearno doba.
Dakle, nuklearna apokalipsa je nemoguća, a svetsko primirje je postalo
trajnost epohe.
Boljševičko „samoubistvo“ SSSR iznenadilo je istoriju. Ima više raz-
loga za tumačenje nestanka staljinističkog boljševičkog džina SSSR, što je
Putin ocenio „katastrofom veka“. Istorijski poraz lenjinističke ideologije
Oktobarske revolucije, poraz je staljinizma, birokratske „partijske drža-
ve“ i neimaštine naroda, koji su pravi uzroci raspada evropskog i azijskog
SSSR. Istina, u prvim posleratnim godinama, SSSR je bio ideološki soft
power planetarnih dimenzija, ali njegova stvarnost je ostala svetski neže-
ljena, jer boljševizam u varijanti staljinizma, sistem je lažnog humanizma
bez budućnosti. Tada Amerika nije iskoristila šansu pobednika, nego je
pijana u hladnoratovskom slavlju, ostala verna kulturi rata.
Odigrao se iznenadni prelom vremeplova istorije: konačan ideolo-
ški i sistemski poraz boljševizma, nije obistinio konačnu pobedu Ameri-
ke, nego je ubrzo najavio njeno povlačenje sa Olimpa svetske moći, što
niko nije očekivao u svetu bez SSSR. Vođe i stratezi u Vašingtonu su od-
lučili tada, da Amerika „zajaše svet“, što je kobna greška. Bžežinski tvr-
di da je „svestrana idealizacija Amerike zamagljena istinu, dok je finan-
sijski sistem razgoreo pohlepne špekulacije i zatrovani politički sistem“.
Ove reči su dovoljne da pravilno objasne posrtanje zapadnog kapitalizma
i najave oseke američkog metoda društvenog razvoja. Svetska javnost je
bila zbunjena i nespokojna.
Ne treba žaliti nestanak boljševičkog SSSR, sistem staljinističkog
i maoističkog kova. Sada je poznato da glomazna Kina ne bi mogla da se
rastereti kobnog maoizma, bez prethodnog sloma staljinizma. Tada je iskr-
sla istorijska šansa da se izvrši zamašna izmena „istočnog sveta“: nacio-
nalni preobražaj Kine, ni komunizam, ni kapitalizam, dok se Rusija odre-
kla socijalizma, a prihvatila višestranački sistem, bez kopiranja zapadnog
166
Svetsko primirje
modela. Kina još veruje da je gradnja socijalizma realno moguća buduć-

nost, ali samo na njenom ognjištu. Dakle, tri epohalna obrta otvorila su vrata
savremenom svetu: raspad SSSR, nazadovanje SAD i preporod Kine. Tako
je izmenjen odnos snaga u trouglu moći – SAD, SSSR, Kina.
Naš svet se nije ni danas, sasvim je jasno, oslobodio starih grehove.
Recimo, on je sve više naoružan u senci ogromne vojne moći SAD, čije
su ratne avanture od Vijetnama do Iraka i Avganistana, znatno blokira-
le sistem međunarodne saradnje, a svetsku zajednicu gurnule u predvor-
je najmučnije ekonomske i socijalne krize. U višecentričnoj arhitekturi
planete, OUN su nemoćne u velikim manevrima vodećih sila. Zato je za-
jednica naroda nepomirljivo globalno suparnički bipolarna u blokovskoj
atmosferi, ali bez vojnih blokova. Srećom, održava se nuklearna „ravno-
teža straha“, iako nedostaje „ekonomska ravnoteža“, danas potrebna kao
nasušni hleb za solidan mir u nemirnom svetu.
Istoričari, stratezi, geopolitikolozi su iskoristili obeležavanje 100-go-
dišnjice Prvog svetskog rata, da bi upozorili svet da nije ni danas imun
varničavih pretnja. Dvadeseti vek je obeležen propašću četiri imperije:
austrougarske, otomanske, nemačke i ruske; Drugi svetski rat je pokre-
nuo raspad dve glavne kolonijalne imperije: engleske i francuske, a naja-
vio dugo očekivano oslobođenje kolonijalno podčinjenih naroda.
Istorija je zabeležila bilans poratnih decenija: prvo, pobedu i propast
SSSR; drugo, SAD, zahvaljujući dva svetska rata, u kojima je bila na stra-
ni pobednika, iako je bojište bilo daleko od njenog ognjišta, koje je ostalo
bez ratnih ruševina, da bi živela u krizi, slabljenju i strahu.
Današnjica je izuzetna, njen bezbednosni mozaika čine neiskore-
njeni ostaci minulog „veka katastrofa“. Strahote dva svetska rata, koje
istoričari prikazuje kao jedan rat od 1914. do 1945, imaju odjek u strate-
giji velikih sila u 21. veku. Još traje polemika ko je izazvao ratove i ko je
istinski pobednik. Drugi veliki rat ima pet puta veći tragičan bilans nego
Prvi svetski rat. Veliki rat 1939–1945. je trajao 2.174 dana, svakog dana
je ginulo prosečno 27.000 vojnika i civila; u Crvenoj armiji je poginuo je-
dan vojnik na četiri, jedan nemački vojnik na tri, u američkoj vojsci je-
dan prema 34. Rat je bio tragično rusko-nemački, pošto je devet od deset
nemačkih vojnika poginulo na ruskom frontu. Ruski oficiri su u vrtlogu
zla streljali 300.000 ruskih vojnika!
Bilans Drugog globalnog rata je najveća ljudska tragedija u istori-
ji. Precizan broj poginulih nije utvrđen, a istoričari beleže oko 52 miliona:
Rusa 22 miliona, preko 10 miliona Kineza, 5 miliona Jevreja, 4,5 miliona
Nemaca, 5 miliona Poljaka, 2,5 miliona Japanaca, 1,5 miliona Jugoslovena,
Grka 500.000, Mađara i Rumuna po 450.000, Francuza 530.000, Britanija
400.000, SAD 300.000, Italija 330.000... Krivci za rat su nacistička Nemačka,
167
fašistička Italija i militaristički Japan, okupljeni u trojnoj „čeličnoj osovi-

ni“. Rat je dobio svetski obim tek napadom Hitlera na SSSR i podmuklim
udarom Japana na američku ratnu bazu Pearl Harbor. Hitler je dugoročno
i planski obuhvatno pripremao blitz krieg, prvi rat motorizovanih armija
u istoriji. Pobednička hrabrost je pripala Crvenoj armiji i narodu SSSR.
To kažu državnici i vojni komandanti zapadnih sila. Čerčil je rekao: „Ru-
ska armija je slomila bubrege nemačke ratne mašine“. Britanski general
Mak Artur je priznao: „Ruska armija je sama ubila više vojnika „Osovine“
nego 25 udruženih nacija“. Komandant oružanih snaga zapadnih save-
znika, američki general Ajzenhaur ističe: „Mi ne smemo zaboraviti da je
naš cilj bio da imamo osam miliona ruskih vojnika u ratu“. SAD su okle-
vale da krenu u rat, što je senator Truman objasnio: „Ako mi vidimo da
pobeđuje Nemačka, mi treba da pomognemo Rusiji, ako je Rusija moć-
nija, onda treba da pomognemo Nemačkoj, a ostavimo da se međusobno
ubijaju“. Dobro poznati američki cinizam.
Osvrt na dva velika rata je poželjan danas, pošto pobednici nisu
učinili istorijski neophodno, da svet liše ratnog zla. Mi još pitamo, da li
je raspad SSSR i propast nacističke Nemačke, označio konačnu pobedu
mira. Zamiranje fašizma, nacizma i boljševizma, svakako da nije početak
„postideološkog“ poglavlja istorije. Ideološko i sistemsko hladnoratovsko
američko-sovjetsko vojevanje je bila trajnost lažnog rata. Zato svet bez
SSSR nije dubinski promenio smer istorije, iako je temeljno izmenio stra-
teški mozaik sveta. Svet je, doduše, izišao iz tragičnih svetskih ratova, ali
ne mudrošću državnika, već ulaskom čovečanstva u nuklearnu istoriju.
Ostao je neizbežno protivnički strateško-sistemski rascep planete. Da-
kle, suština našeg vremena je u senci hladnog rata, možda uspavanog ali
ne iskorenjenog.
Geostrateška arhitektura planete je očigledno hladnoratovska, jer
vojno-imperijalnu strukturu čini NATO pod komandom SAD, zato nije
potpuno iskorenjen sistem blokova, jer nestanak Varšavskog saveza nije
pratio nestanak NATO pakta. Znači, da bi se ušlo u srž savremenosti, tre-
ba zaroniti u neokončani hladni rat.
Opori „vrući rat“ posle okončanja Velikog rata, recimo u Koreji i Vi-
jetnamu, našli su eho u militarizaciji amerikanizma. Bela kuća se služi di-
plomatskom poštapalicom da je izlazak američke armije na ratno bojište
obaveza „božije nacije“ Američki filozof Majkl Valcer, autor knjige „Pra-
vedan i nepravedan rat“, piše da je vijetnamska tragedija „pravedan rat“,
a agresija protiv Srbije „moralan rat“.
Valcer, svrstan na progresivnu stranu američke elite, nije video „pr-
ljavi rat“ u oružanim avanturama SAD. On je propovedao da je „prave-
dan rat“ nasledstvo katoličkog morala i božije pravo na rat, da bi završio
168
Svetsko primirje
tvrdnjom, da je „američki rat uvek početak mira“. I danas se tvrdi da su

SAD i njeni NATO saveznici, bili moralno obavezni da unište Jugoslaviju
i strateško-vojno osvoje Balkan. Rat u Bosni, razaranje Srbije i okupacija
Kosova, zvanično je nazvano „humani rat“, da bi se sprečio „srpski geno-
cid albanskog naroda“. Cilj SAD je bio nestanak Titove Jugoslavije, po-
slednji bastion evropskog boljševizma.
Tragedija na Balkanu, strateškom dragulju na putu od Evrope do
Azije, posledica je, u svakom slučaju, raspada SSSR. Miteran je bio optu-
žen, da pristrasno brani Srbe, a bez zaštite interesa zapadne alijanse. On
je rekao znatiželjnim novinarima: „Ja volim Srbe. Da, volim, pa šta onda,
ja sam video u nemačkom logoru najviše mučene zarobljenike, to su bili
Srbi, jedini koji su se borili protiv nacističkih divizija i sami se oslobodi-
li“. Miteran se suprotstavio ratu na Balkan: „Ne treba rat dodavati ratu.
Pitam da li Francuska treba da uputi 100.000 vojnika da osvoje Beograd
i brane Sarajevo“? On je zazirao da jugokriza izazove užaren evropski nered.
Francuski Predsednik je energično isticao da se balkanska kriza
može rešiti jedino politički. „Ako se najpre na tlu Jugoslavije ne reši bu-
duća kohabitacija manjina, onda idemo u strašnu dramu Srba i Hrvata,
a užasnu u Bosni“. Zato se Miteran suprotstavljao odvojenom priznava-
nju Hrvatske i Slovenije. „Mi smo uočili, svedoči sef francuske diplomatije
Vedrin, da je nemačko požurivanje vojne akcije u Jugoslaviji, na izvestan
način revanš Srbima za poraz u Prvom svetskom ratu. Što se tiče vojnih
ambicija, stav naših vojnih stručnjaka je bio jednodušan: mi nemamo ni-
kakvu šansu da uspemo tamo gde su se slomile desetine nemačkih divizi-
ja“. Ispovest Vedrina je poučna i danas za kolovođe hladnog rata.
Neoboriva je istina: komadanje SFRJ je strateška operacija SAD,
a istorijski nacionalni interes Nemačke. Vedrin svedoči: „Nemci su gurali
vojne operacije, jer je postojao snažan nemački katolički lobby povezan
sa Hrvatima, koji su hteli odvajanje. Ne mogu više da odoljevam, Kol je
govorio Miteranu. Ja znam da je to greška, ali ne mogu da se suprotsta-
vim, a da se održim na nogama“. Dakle, Nemačka je rukovodila i kontro-
lisala slom Jugoslavije, uz svestranu podršku Austrije i Italije. Nestanak
Jugoslavije je u dubinama istorijske realnosti, a raspad Jugoslavije poraz
demokratskog evropeizma. Tada je ojačano američko tutorstvo u Evro-
pi na očigled Rusije. Da li je to, onda, nastavak hladnog rata SAD-SSSR
u novom izdanju? Odgovor je – da!
Klinton je zvanično ocenio da je američka ratna operacija na Balka-
nu spasila ratno savezništvo, obraz i čast NATO pakta, Buš je nasilno pro-
glasio „nezavisnost“ Kosova, a Obama to pismeno potvrdio Tačiju. Ame-
ričko strateško osvajanje Balkana, a potom ratovanje na ognjištu Alaha,
odigrava se u toku gradnje višepolarnog sveta i početka krize vladajućeg
169
sistema sila Zapada. Zato SAD nisu promenile strateški korak, ostale su
verne strategiji sile. Jasno je onda da su se Kongres, Bela kuća i Penta-
gon opredelili za nagon avanturističkog ratovanja u Iraku i Avganistanu,
potom Siriji. Još se strahuje da ratni plamen zahvati Pakistan već duže
vremena u varničavom stanju, dok je Iran, uprkos stišavanja oluje i dija-
loga, rizična neizvesnost.
Istoričari su zaobišli tragično uništenje Jugoslavije i ratnu dramu
na Balkanu. Istorija je obavezna da progovori, jer Evropa neće obnoviti
savest sve dok istina bude zakopana na „ideološkom groblju“. Sada ube-
dljivo traje, može se pouzdano reči, istorijska laž o najvećem ljudskom
zlu u Evropi posle okončanja Drugog svetskog rata. Doduše, istina nije
potpuno ućutkana, ali još nije pobedila, njen glas odjekuje u maglovitim
balkanskim vrletima. Stoga ni danas nije razgolićena ideološka laž o „ge-
nocidu“ srpskog naroda na Kosovu, niti kažnjena ratna agresija NATO
pakta na Srbiju. Zato citiram tekst, objavljen u prvom francuskom dnev-
niku Figaro, čiji autor je istaknuta ličnost Evrope i gradonačelnik Londo-
na Boris Džonson.
„Bilo je to u proleće 1999. Svaku veče avioni NATO pakta su bom-
bardovali Beograd. Ideja je bila da se slomi moral drevnog balkanskog
naroda, da bi napustio njegovu pokrajinu Kosovo, u korist albanskih se-
cesionističkih pobunjenika. Da bi opravdali taj rat, koji nije odobrio Sa-
vet bezbednosti, a koji je protiv povelje OUN. Zapadnjaci su se pozvali na
obavezno poštovanje „humanizma“. Sukob je uporno trajao, Srbi nisu uz-
micali, ostali su privrženi zemlji gde je kolevka srpstva i srpske crkve. Kao
1914. protiv Austrougarske carevine, kao 1941. protiv nacističke Nemač-
ke, oni su potvrdili inat, mešavinu odlučnosti, upornosti, izazova i lude
hrabrosti. Bio je to istorijski koktel koji je imao zavodničke čari“.
Kako objasniti srpskoj deci da su joj najbliži ubijeni u besu natovske
moći, da je to „pravedan rat“, ovaploćenje humanizma, morala i praved-
nosti. Mora se izaći iz ideologije lažnog morala kojom se arogantno raz-
meću sile NATO pakta. Vlast u Srbiji je verovala juče, izgleda i danas, da
je narod zaboravio ratni zločin NATO sila i razaranje Beograda, dok Srbi
trpe posledice komadanja otadžbine i otimanja srpskog suvereniteta. Ne
može se drugačije objasniti teza, da Srbija ima jedino „evropski natovski
put“ u budućnost, koji u realnosti ne postoji. Zvanični emisari Amerike
i Evrope, juče Buša, danas Obame, „savetuju“ srpski narod da ostane pri-
vržen natovskoj Evropi, a da kazni Rusiju.
Ni danas, bez sumnje, nije okončana balkanska drama početa u za-
mašnoj operaciji američkog hegemonizma. Komadanje državne strukture
Balkana je sastavni deo temeljne promene strateške, vojne, ideološke i si-
stemske strukture Evrope, izvršene posle nestanka Sovjetskog saveza. Tako
je sa geostrateške mape nestalo sovjetsko, a uspostavljeno američko izdanje
170
Svetsko primirje
Evrope u NATO oklopu. Vojne baze SAD su ušančene na Kosovu, Bugar-

skoj i Rumuniji, da strateški i bezbedonosno nadgledaju Balkan, Jadran-
sku oblast i Bliski istok. Neočekivani raspad „crvene imperije“ je uistinu
poraz Slovena, čije se tri federacije: SSSR, SFRJ i Čehoslovačka, pretvaraju
u 31 nezavisnu državu! To je važan deo istorije, koji treba uvek ponoviti.
Balkanska krvava drama je poučna i danas za ambiciozne kolovo-
đe hladnog rata, koji se ponovo rasplamsao na evropskom bojištu. Balkan
je istorijski ranljiva tačka Evrope, izvorište svetskog rata 1914–18. Dve
su osnovne istine: prva, Evropska unija nije trajno razrešenje varničavog
„balkanskog čvora“, pošto je rizično strateško „pozapadnjavanje“ Balka-
na; drugo, američko strateško osvajanje Balkana je neodrživo, jer Balkan
pretvara u ključni hladnoratovski front SAD-Rusija, pa se opet čuje da
„Balkan treba evropeizirati, a sprečiti balkanizaciju Evrope“.No, evro-
peizacija Balkana uistinu znači rasterećenje Evrope američkog tutorstva
zasnovanog u hladnom ratu SAD-SSSR. Istorija upozorava da uništenje
SFRJ nije ni danas pobeda mira.
Svet je višecentričan, bez gospodara i nepobedive sile. To su teme-
lji sadašnjeg svetskog primirja. Planeta je podeljena u strateškom izdanju:
Rusija sa dve strane Urala, od Sankt Peterburga do Sahalina; Kina od Ka-
zastana do dubina Pacifika; Amerika preko Evrope i Azije do Australije,
islam u nadiranju od Indonezije do Maroka, eto zamašno preuređenog
mozaika svetske zajednice. Ambicije Rusije su da obnovi „sovjetsko car-
stvo“, kako kažu zapadni stratezi, dok preporod Kine i eklipsa Amerike,
stvaraju vodeću nuklearnu trojku. Sukob njihovih interesa ostaje strate-
ški, ali je sve više ekonomsko-finansijski, što na dugi rok daje prednost
bivšim kolosima boljševizma, čiji bilateralni odnosi ne zavise isključivo
od njihove strateške, već još promene sveta.
Svetska zajednica je u velikom neredu. Evo osnovnih razloga: i me-
tež: novi hladni rat nameću SAD, od Atlantika do Pacifika, uverene da je
neophodan za njihovu nacionalnu bezbednost koju, inače, niko ne ugro-
žava; varničav i rizičan prodor sveta Alaha je pretočen u oružani sukob
judeohrišćanstva i islama; ozbiljno pogoršavanje američko-ruskih odnosa
u ukrajinskoj drami,; najteža ekonomsko-socijalna planetarna kriza u na-
diranju masovne nezaposlenosti, socijalnog bunta ulice i blokiranje dru-
štvenog razvoja, sve to znači da geostrateški mozaik sveta ne može ostati
isti u dubinama 21. veka. Neophodno je uspostaviti izvesnu planetarnu
ravnotežu, od strateških do ekonomskih interesa, što same ne mogu da
postignu ni Amerika, ni Kina.
Zagonetka su rizičnost američko-kineski odnosi, dva nesumnjiva
globalna lidera svetske zajednice. Sigurno je jedino, svetsko ratno bojište
je prazno, jer je rat nuklearnih sila nemoguć. Međutim, zapadni stratezi
171
sumnjaju u trajnost svetskog spokojstva. Kanađanka Margaret Makmilan,

opisujući poruku poslednjeg Velikog rata od Atlantika do Pacifika, ističe
u naslovu knjige „Rat koji je okončao mir“! Dosta je istomišljenika autora
knjige, koji najavljuju „postamerički svet“, planetarni nered i rizično do-
ba. Danas je nedokučiva tajna, šta je cilj Kine kada bude prva sila sveta?
Džon Mirhajer sa Univerziteta Čikago, tvrdi da „porast moći Kine ne može
biti miroljubiv“.
Čudi zlosutnost proroka, pošto planeta nije u atmosferi predvečerja
globalnog oružanog boja; Kina nije boljševička, pomirila se sa kapitalom,
Rusija se odrekla socijalizma, njima je svetski mir neophodan u elanu na-
cionalnog preporoda, oni su sada istinski činioci svetskog primirja. Ameri-
ka i Evropa su izgubile monopol svetske super moći i vlasti. Svet nije bez
rizika, ali nije u stanju uoči Prvog svetskog rata, koje je mudri Čerčil opi-
sao u knjizi „Svetska kriza“: „Čudan je ambijent u vazduhu. Nezadovolj-
ne nacije se usmeravaju prema sukobima, na unutrašnjem ili na spoljnom
prostoru. Podstaknuti padom religije, nacionalističke strasti žare zver-
skim plamenom skoro svaku zemlju. Može se zaključiti: svet želi da pati“.
Stvarnost kaže da treba biti nepoverljiv prema sumornom sećanju
Čerčila, pošto naš svet ne podseća na strašno planetarno nevreme ratnič-
kih imperija. Na pozornicu istorije kročio je ambiciozno siromašan svet,
ponižavajuće nazvan „treći svet“; novi čelnici su glomazna Indija i Kina
u imperijalnom ekonomskom maršu, što izaziva negde oduševljenje, ne-
gde strah; u punoj snazi je „revolucija znanja“ i modernizma; u toku je
socijalno-prosvetni preobražaj mnogih naroda; milijarde ljudi se rastere-
ćuje vekovnog siromaštva, što najavljuje pravedniju raspodelu svetskog
dohotka i znanja. Eto suštinske promene bića naše epohe u stabilnosti
svetskog primirja.
Ipak, razigrano oduševljenje prati upozorenje: „Svet je u opasno-
sti“! O tome govori Tiri de Monbrial, član francuske Akademije moralnih
vrednosti: „Dve decenije iluzija, ideologija, ludosti razuzdanog kapitali-
zma, grehova loše vlasti, završile su 20. vek u osećanju blaženstva poniklog
1989, kada je nestao SSSR, a Fransis Fukujama sanjao o „kraju istorije“.
Naš vek je počeo u strahu. Danas se pitamo, da li se približavamo velikim
dramama Evrope kojoj preti raspad, a nadali smo se da Unija razreši pro-
bleme postboljševizma. Dešava se, eto, da Amerikanci sumnjaju u sebe
i vrline njihovog modela, prvi put posle katastrofalne 1930. Muke koje trpi
zapadni svet, ne mogu ublažiti ni uspesi siromašnih zemalja u preporodu“.
Ima dosta istine u snopu reči Monbriala, izuzev tvrdnje u naslovu
analize: „Svet je u opasnosti“. Danas postoje, naime, dva sveta: zapadni u
krizi, istočni u preporodu. Doduše, oba trpe svojevrsne probleme: ame-
ričko-evropski u samoizazvanoj ekonomsko-političko-socijalnoj krizi, dok
172
Svetsko primirje
ostali narodi podnose bremeniti teret posledica svetskog nevremena. Onda

je opravdano reči, da cela planeta trpi američku krizu, što je tačno ime-
novanje globalnih muka. Monbrial očekuje da se kriza savlada ponajviše
u radnom poletu milijardu Kineza i njenih saputnika u gradnji „harmo-
ničnog sveta“. Prvi znaci najavljuju, uprkos svih problema dobrodošao
razvoj zajednice naroda.
Sada je ekonomija odlučujuća sila, ona obavezno pospešuje među-
zavisnost država, iako strategija hladnog rata i dalje sapleće istoriju. Kina
i SAD imaju protivurečne doktrine: SAD se razmeću ratnim varnicama
i avanturama, a Kina poučena milenijumskom mudrošću, ostaje privrže-
na gradnji stabilnog mira, što je imperativ za nastavak njenog preporoda.
Ne treba verovati, a to je krilatica zapadnih stratega, da će se vojni hege-
monizam SAD sukobiti sa ekonomskim hegemonizam Kine, koja se pri-
kazuje za „strašni imperijalizam“. Ali, mešavina hladnog rata i hladnog
mira, ostaje neophodnost našeg nemirnog vremena.
Minuli 20. vek je bio tragičan. Ako se poštuje istina, minuli vek se
ne može zapisati isključivo kao „vek katastrofa“, što je odista bio, nego
priznati da je otvorio kapije moderne civilizacije i uveo čovečanstvo u tri-
jumf znanja, više nego bilo koji vek pre i posle Hrista. Tako je vek 20-ti
obeležen obiljem istorijskih protivurečnosti i iznenađenja: serija revoluci-
ja, sahrana imperija, propast opakih ideologija, još sjaj televizije, najezda
mondijalizacije, trijumf interneta, vizija „planetarnog sela“. Još je bolj-
ševički „incident istorije“ razorio SSSR i razoružao lenjinističku utopiju
i verovanje u svet bez Boga, iako nije prekinuo tokove istorije. Amerika
je pogrešila, nije razumela da je neophodna snažna moderna Rusija, da
bi se odolelo izazovima sveta bez boljševizma.
Ipak, zajednica naroda bez SSSR nije uspostavila neophodnu ravno-
težu bezbednosti i razvoja. Svet je bio privremeno podčinjen ambicioznoj
volji jedine supersile – Amerike. Njeno pobedničko pijanstvo je plašilo
narode, dok je lažno dočarano da je raspad sovjetskog tabora obezbedio
skok naroda u carstvo slobode i blagostanja.
Kraj evropskog boljševizma, brzo je otkrio oštru krizu amerikani-
zma. Vetar istorije je neočekivano počeo snažno da duva u jedra Azije,
zaobilazeći Ameriku i Evropu. Sada je Amerika prisiljena da se navikava
da živi u svetu u kome nije ni vođa, ni voljena, koji više ne kontroliše, jer
se energija znanja i razvoja seli na istočnu stranu. Istorija je krenula na
planetarno putovanje.
Strateška težina sveta ide na varničavo područje Dalekog Istoka i na
Pacifik, gde se direktno sučeljavaju Amerika, Kina, Rusija i Japan, prve
ekonomske ili vojne sile. Rasplet sudbine „azijskog veka“ i globalnog
21. veka, rešavaće se upravo na tom bojištu, daleko od Evrope, zadirući
173
duboko u sveukupnost međunarodnih odnosa. Danas su vrlo rizična žari-

šta azijskog hladnog rata: Tajvan, Koreja, Kinesko more i američke trupe
u Japanu, Australiji, Filipinima, praktično na celom jugoistoku Azije. Stra-
teški mozaik je temeljno izmenjen, od Kaira i Ankare, do Tokija i Džakar-
te, jer je na bojište izašao uzavreli islam, a sa njim serija ratnih avantura
SAD. Stoga Amerika seli u Aziju više hladni rat nego hladni mir.
Normalno je da sile bipolarnog sveta nemaju istu viziju budućno-
sti, ni želju da zajednički upravljaju međunarodnim poslovima. U toku je
vojevanje svih velesila za kontrolu tokova 21. veka. Ne može se, onda, ve-
rovati u lažnu podelu planete na demokratski i nedemokratski svet, bla-
gostanje i totalitarizam. To liči na podizanje moderne „ideološke zavese“
i očuvanje atmosfere hladnog rata minulog veka. Međutim, u plimi op-
timizma veruje se da sazreva saznanje da će istorija rata konačno vodi-
ti u svet bez rata. Narodi strpljivo zalaze u vreme koje se ne kune u silu
oružja već esprit progresa. Doduše, oružje je sve moćnije, svet naoružan
više nego ikada, ali najmoćniji znaju da niko više ne može biti pobednik.
Doduše, naučnici najavljuju sve moderniji nuklearni arsenal. Zna-
či, nuklearno oružje neće biti sahranjeno na groblju imperija, neće izaći
iz istorije. Verovalo se dotle da će trajanje apsolutnog oružja biti vremen-
ski ograničeno, da će jednog dana nestati nuklearna avet koja mori čove-
čanstvo. Međutim, svet će ostati u nuklearnom zarobljeništvu, ali spašen.
Baš ta istina otkriva svu apsurdnost nuklearnog samouništenja. Obama je
u Pragu u zanosu govornika, izrodio utopiju o svetu bez apsolutnog oruž-
ja! „Amerika traži mir i bezbednost u svetu bez nuklearnog oružja. Ja ni-
sam naivan, taj cilj ne može biti dostignut, svakako ne dok sam ja živ.
Potrebno je strpljenje i upornost“. Stratezi su optimizam Obame ocenili
„nuklearnom prevarom“.
Ideja Obame u senci trajnih ambicija svetskog liderstva SAD, živela
je ciglo godinu dana i zaboravljena kao propagandna izmišljotina. Brent
Skokroft, zadužen za nacionalnu bezbednost SAD u vladama Forda i Buša
oca, smatra potencijalnom pretnjom baš mogućnost potpunog uništenja
nuklearne moći. Tvrdnja Skokrofta je razumna, jer je nuklearno „samo-
ubilačko“ oružje jedina sigurnost na straži svetskog mira. „Cilj je, kaže on,
da nuklearno oružje ne bude uništeno, ali da bude bez mogućnosti da bude
upotrebljeno“. Džo Bajden je, međutim, hladnoratovski definisao vojnu
doktrinu Obame: „SAD moraju obezbediti da njihov nuklearni arsenal bude
svetski nadmoćan, siguran i efikasan, sve dok ima nuklearnog oružja“.
Sporazum o zabrani širenja nuklearnog oružja, postignut pod okri-
ljem OUN 1965, praktično više nema obaveznu vrednost. Nestao je nu-
klearni monopol pet velikih sila, jer su se Indija, Pakistan, Izrael i Se-
verna Koreja svrstali u nuklearni klub. U „nuklearni klub“ se ulazi bez
174
Svetsko primirje
kucanja, jer hladni rat nije okončan. Stoga američko-ruski nuklearni spo-
razum 2010. o smanjenju nuklearnog arsenala, nema strateški značaj, to je,
prosto rečeno, diplomatska lakrdija, pošto ostaje nuklearna moć dva kolo-
sa, sposobna da više puta preore planetu. Međutim, američki strateg Ber-
nard Brodie ukazuje u knjizi „Apsolutno oružje“, da je vojna snaga pre
nuklearnog doba služila da se dobije rat, dok je njen glavni cilj u vreme
moći atoma, da spreči rat“. Nuklearno oružje je danas jednostavno sim-
bol moći i prestiža.
Dakle, poruka 21. veka glasi: sigurno je da pripada prošlosti, kada
su se vrednosti društva obavezno temeljile na sili, što je potiskivalo sva-
ku drugu ideju i misao. Međutim, militarističko ropstvo sveta nije zakon
istorije. Neophodno je prihvatiti da se moderna organizacija ljudske za-
jednice okuplja oko izvora kulture, znanja i stvaralačkog rada. Ogroman
arsenal nuklearnog oružja ćuti, jedino je u službi diplomatskog taktičkog
nagađanja i nadigravanja. Zato se u snazi utopije gromoglasno uzvikuje:
Adieu aux armes! Uzvik treba razumeti u mudrosti istorije, koja uči da
bez sanjarenja nema željene budućnosti. Poruka je tačna iako niko ne za-
boravlja pretnju „sajber rata“.
Stanje sveta opet zahteva strateško prestrojavanje u istom „trou-
glu“ SAD, Kina, Rusija, ali potpuno izmenjene sadržine: prvo, obnovljena
je snažna Rusija; drugo, ekonomsko-socijalno-tehnološki preporod Kine;
treće, neočekivani početak slabljenja Amerike i Evrope, što oplođuje više-
centrični svet. Odnosi u „trouglu“ se menjaju u ritmu menjanja sveta bez
raspada „trougla“. Sada je rizična neizvesnost u odnosima moćnih drža-
va: ni partner, ni neprijatelj. Tako je Kisindžer ocenio američko-kineske
odnose. Dve nacije nisu, svakako, oslobođene globalnih protivurečnosti
koje zadiru u dubine hladnog rata, propagandnog rata, psihološkog rata,
a vojno nadmetanje je strateška igra.
„Obaranje Berlinskog zida i eksplozija sovjetskog višedržavnog si-
stema, blaženi su događaji. Ja sam boljševizam opisao, ja sam mu pevao,
kaže francuski sociolog svetskog glasa Edgar Moren. Ali, oni su izazvali
dve strašne posledice koje nisu odmah uočene: prvo, buđenje etničko-na-
cionalističko-religioznog fanatizma; drugo, brzi razvoj finansijskog kapi-
talizma potpuno odvojenog od realne ekonomije. Bio je to polet kapitali-
zma goreg od pređašnjeg, a religije moćnije i zamašnije“. Autor nam kaže
da je stvarnost u trijumfu ideološke, sistemske i ekonomske pobede SAD,
strpljivo prećutala osnovnu istinu, da je svet ponovo u ukrajinskoj krizi,
porinuo u mutne vode neizvesnosti. Točak hladnog rata uvek se okreće.
SAD nisu iskoristile jedinstvenu šansu kada su bile jedina hipersila
u svetu bez SSSR, bez evropskog boljševizma i azijskog maoizma. SAD su
pogrešile kada su verovale, da je obaranje Berlinskog zida stvorilo zrele
175
uslove da svet bude američki bez rivala i dostojnog protivnika. Amerika

je htela da njeni interesi budu iznad interesa svetske zajednice, njeni za-
koni iznad međunarodnog prava i da zakoni SAD budu isključivi svetski
autoritet. Tako je Amerika izašla iz korita zakonitosti, a stvarnost potvr-
dila da je „izvoz demokratije“ i „prava čoveka“, samo proizvod njene pla-
netarne silnosti i diktata.
Sile Zapada nastavljaju agresivno da koriste oružje u naše rizično
vreme. Izgleda da je razum nemoćan pred razigranim strastima sile. Pri-
mer je hazardno razaranje Libije, čije je „oslobođenje“ od nasilne vlasti
Gadafija, izazvalo nacionalni haos i bezvlašće, stvorilo žarište džihadskog
terorizma u Africi. „Slučaj Gadafi“ je ponovo upozorio Zapad, da oružje
ne rešava svetske probleme. SAD i Francuska nisu se usudile, zbog ener-
gične odluke Rusije i Kine, da „pritisnu na obarač“ u građanskom i ver-
skom ratu u Siriji. Sve što se dešava u i oko Sirije i u strahotama Iraka,
ubedljiv je dokaz da je islam džihadska barutana koja razara tvrđave moći
Amerike i Evrope, a preti da ugrozi miran život mnogih naroda.
Tekuća ekonomsko-socijalna kriza zahteva obavezno stišavanje agre-
sivnih ambicija. SAD su prisiljene zbog nagomilanih dugova, delom iza-
zvani skupim ratovanjem, da krešu vojni budžet, što otkriva neočekivanu
stvarnost: zapadni deo sveta se delimično razoružava, a istočni ubrzano
naoružava. Vojni budžet sveta je bio 1.747 milijardi dolara u 2013: SAD
647 milijardi, Kina 188 i Rusija 88 milijardi dolara; Kina ima pod oružjem
2,2 miliona vojnika, SAD 1,5 miliona, dok su vojno najjače SAD i Rusija.
Razumljivo, biće neophodno dugo čekati uravnoteženje vojne snage, po-
što će SAD još deceniju-dve, biti daleko iznad svih rivala u moći oružja.
U snazi oružja se nalazi istina: „večiti mir“ neće biti čin čoveka, već sa-
zrevanje istorije.
Američki istoričar Samuel Hantington je, dotle, najavio „sukob ci-
vilizacija“, što je izazvalo svetsku polemiku. Ako se sledi Hantngton, re-
klo bi se da će celi svet biti u plamenu rata. „Centralna osovina svetske
politike u budućnosti, govorio je on, biće verovatno sukob Zapada i osta-
log sveta“. Njegova teza izvire iz tvrdnje da Kina postaje vojni gigant i da
će biti udružena sa muslimanskim svetom, u vojevanju protiv judeo-hri-
šćanskog sveta. „Tako se stvara, nastavlja istoričar, islamsko-konfučijan-
ska vojna povezanost, čiji je cilj da se domognu vojne tehnologije neop-
hodne za borbu protiv Zapada“. On još kaže: „Kina je odlučujući činilac
koji omogućava razvoj anti-zapadnog vojnog potencijala u saradnji sa mu-
slimanskim svetom“.
Crvena nit teze Hantingtona, ukoliko izostavimo Kinu, neizbežan je
sudar interesa zapadnih sila i islama, Boga i Alaha. On precizira da će su-
kob biti „šok civilizacija“. Hantington se oslanja na indijskog politikologa
176
Svetsko primirje
Akbara koji je tvrdio da će „budući neprijatelj Zapada biti islamski svet u

velikom luku muslimanskih nacija, koji se prostire od Magreba do Indo-
nezije, na kome će početi borba za novi svetski red“. Prognoze istoriča-
ra-filozofa svojevrsno su tumačenje aktuelnog stanja islamsko-zapadnih
odnosa, zatrovanih američkim ratnim ambicijama i pogrešnoj oceni „re-
volucije islama“, koja potvrđuje udaljavanje i suprotstavljanje osnovnih
interesa dva tabora.
Stanje međunarodnih odnosa ne potvrđuje verodostojnost tvrdnje
vrsnog istoričara Hantingtona, o „islamsko-konfučijanskom vojnom sra-
šćivanju u nameri da bude izazov interesima, vrednostima i snazi Zapa-
da“. Međutim, ima istine u njegovoj tvrdnji da je „nezamisliv rat izme-
đu zapadnih država i da vojna moć Zapada nema rivala, ni konkurenta
na ekonomskom planu“. On još tvrdi da su „sile Zapad stigle do vrhunca
moći i njihov je napor da dokažu da demokratija i liberalizam imaju uni-
verzalnu vrednost, da očuvaju vojnu nadmoćnost, a drugim zemljama na-
metnu ekonomske interese i političku volju“. Hantington je opisao svet
kada je nestao SSSR.
„Na kraju hladnog rata, ocena je Hantingtona, međunarodna poli-
tika napušta zapadnu fazu, da bi postala centar međuakcije zapadne ci-
vilizacije i nezapadne civilizacije“. On podseća da je Francuska revolucija
„okončala ratove kraljeva, a počela rat naroda“, dok je Oktobarska revo-
lucija pretočila sukobe nacija u sukobe imperijalnih kolosa i konačno su-
dar komunizma i liberalne demokratije. Hantington zaključuje: „Sukob
civilizacija činiće poslednju fazu evolucije sukoba i tako zameniti ideolo-
ške i ostale sukobe. Sukobi pripadnika različitih civilizacija biće polazna
tačka najopasnijeg svetskog rata, kada će se međunarodni odnosi svesti
na Zapad i ostali svet, dok će suprotnosti Zapada i islamo-kampucijskih
država biti glavni izvor sukoba u budućnosti“.
Citiram Hantingtona da bih rekao da se svakako ne očekuje apoka-
lipsa, ni planetarni rat novim oružjem, čudesnim sredstvima razaranja,
nano tehnologijom, virus-ratom, moći informatike i zloupotrebi stvara-
laštva „revolucije znanja“, koji 21. vek suočavaju sa nemilostima istori-
je: ratovanja bez fronta i bez milionskih armija. Da li onda treba verovati
u rat civilizacija? Svakako – ne, ali Hantington nije bio bez talenta dale-
kovidnosti, rekao bih proročanstva. Njegov greh u najavi „sukoba civiliza-
cija“, sadrži dosta istine, nas uverava da varničavo stanje, recimo oružani
sukob u Siriji i Ukrajini, nikoga ne ostavlja spokojnim.
Američki filozof i istoričar je sricao i tezu o „sukobu civilizacija“
u toku ratova na Balkanu. Ali, baš na brdovitom Balkanu nije potvrđena
teza Hantingtona. „Suština balkanskog rata je vododelnica istočnog i za-
padnog hrišćanstva, a ne sudar civilizacija Srba i Hrvata, koji su slovenski
177
narodi, govore isti jezik, žive u istom selu i porodično su izmešani“, piše
Paskal Bonifače, direktor Francuskog instituta za međunarodne odnose
i bezbednost. Religiozno suočavanje i razorni nacionalizam Srba i Hrvata,
dodaje on, ne može se tumačiti kao sukob dve civilizacije. Hantington je
pogrešno tumačio istoriju, ali je dobro tumačio američki hegemonizam,
ideologiju i strategiju sile.
Ratne avanture SAD na islamskom Orijentu, neočekivana „revolu-
cija islama“ i serija „vrućih“ kriza na tlu Alaha, sada se pokušavaju sve-
sti na „sukob civilizacija“, gde se posebno navodi „globalan rat“ judeo-
hrišćanstva i islama. Najava „sukoba civilizacija“ je greška talentovanog
američkog istoričara, ali su tačne dve činjenice: prva, nije reč o sukobu
civilizacija, već ratu interesa protivničkih nacija, vera, ideologija; drugo,
nije sukob već udaljavanje civilizacija, čak naroda, na primer, zapadnih
sila od muslimanskih naroda. Dakle, ima zrnevlje istine u maštovitoj po-
ruci Hantingtona, iako je naš svet u senci tvrdokornog hladnog rata, što
potvrđuje trajnost svetskog primirja.
Istorija upozorava da civilizacije čine mozaik svetske zajednice, one
su partneri, rivali i saputnici, ali ne neprijatelji. Uostalom čovečanstvo se
oduvek kreće u ritmu ambicija na putu stvaranja „univerzalne civiliza-
cije“, što je posao bez okončanja. Svu vrednost dobija istina, da su civili-
zacije plod istorije. One su smrtne i vremenski prolazne, ali uvek i iznad
i izvan zlih ideologija i politike rata. Stoga su civilizacije vrhunac kultu-
re i znanja čoveka, one se ne mogu poistovetiti sa besom rata. Sada je
očigledno da je svaki pokušaj „osvajanja sveta“, arogancija slepe sile. Ne
postoji dobar svet u božijem raju i zao svet „varvara“ gurnutih u pakao,
u očekivanju sudnjeg dana.
Prelaz iz vremena rata u vreme mira je strpljivo napuštanje mračne
prošlosti. Mi zalazimo u vreme neophodnog dijaloga, plodnog ili neplod-
nog, voljenog ili nevoljenog, u naporu da se rešavaju krize i sukobi. Dija-
log postaje nezaobilazan u naše vulkansko doba, on je zapovest istorije,
pošto je zajednica naroda svaki dan sve više međuzavisna, što je zahtev
moderne stvarnosti. Udruživanje je materijalno, kulturno i duhovno, što
se smatra prvim koracima u traženju realnih zajedničkih ili podudarnih
interesa, pred izazovima iste sudbine. U filozofskim idejama je zapisano
da je progres večit, da se milimetar po milimetar približavamo istini, da
je poslednja reč istorije – svetski mir!
178
Zaboravljeni književnik i junak Čedomir Pavić (1882–1914)
.................
SECANJA
-
.................
diplomata i publicista, Beograd
ZABORAVLJENI KNJIŽEVNIK I JUNAK

ČEDOMIR PAVIĆ (1882–1914)
U godini obeležavanja izbijanja i trajanja Prvog svetskog rata 1914–

–1918. godine, u kome je Srbija od strane agresora i okupatora Austro-
ugarske, Nemačke i Bugarske izgubila trećinu svog stanovništva, kada je
uništena privreda i kada su stradali elita i cvet srpske inteligencije, prili-
ka je da se podsetimo na pojedine intelektualce, koji su poginuli u borbi
sa austrougarskim agresorima i okupatorima, a koji su neopravdano često
potpuno zaboravljeni. Nažalost, kod srpskog naroda postoji manir brzog
zaborava svoje slavne prošlosti i svojih velikana, pa čak kada su u pitanju
i velike tragedije kojih je bilo mnogo u našoj dugoj istoriji.
Prilika je da se podsetimo na pesnika Čedomira Pavića, koji je rođen
u Šavniku u imućnoj trgovačkoj porodici 1882. godine. Gimnaziju je učio
u Beogradu u Prvoj muškoj gimnaziji. U gimnaziji je bio odličan učenik
i isticao se pored ostalog i izvrsnim znanjem francuskog jezika. Već tada
je prevodio neke romane sa francuskog na srpski jezik. U to vreme je po-
kazao interesovanje za književnost, pa je svoje pesme čitao na sastancima
đačke književne sekcije. Posle završene gimnazije, upisao je u Beogradu
na Filozofskom fakultetu književnost, gde je u književnoj družini „Zora“
čitao svoje pesme.
Čedomir Pavić je objavio 1903. godine u Beogradu zbirku pesama
pod naslovom Prva knjiga pjesama. U ovoj zbirci kao uvodnu objavio je
pesama objavio je pesmu pod naslovom „Hram slobode“, radi koje ga je
crnogorska cenzura optužila da „vrijeđa kneza Nikolu“ stihom: „Pod po-
etskom krinkom jedan despot grubi!“
Kada je bio na odmoru na Cetinju 1904. godine, bio je uhapšen.
Grupa mlađih crnogorskih intelektualaca i studenata bila je neosnovano
osumnjičena za pripremanje i učestvovanje u neuspeloj Bombaškoj afe-
ri 1908. godine, a među njima i Čedomir Pavić. Jedan deo osumnjičenih
uspeo je da pobegne iz Crne Gore, među njima bio je i Čedomir Pavić, koji
je 1904. godine pobegao u SAD. Čedomir Pavić je prvo boravio u Njujorku,
179
Hereticus, 3–4/2017 Đorđe N. Lopičić
a zatim prelazi u Pitsburg, gde radi kao saradnik u redakciji lista Amerikan-
ski Srbobran, a 1907. postaje i urednik. Zatim, Pavić 1909. prelazi u San
Francisko, gde uređuje glavni srpski list Srpski glasnik. Ujedno se upisu-
je na jedan od najboljih američkih univerziteta Berkli u gradu Oklandu.
Međutim, mirni život u Oklandu i San Francisku nije dugo tra-
jao. Već 1912. godine za vreme izbijanja Prvog balkanskog rata, Čedomir
Pavić sa grupom od sto dvadeset dobrovoljaca Crnogoraca i Srba iz SAD,
kao dobrovoljac dolazi 1912. godine u Crnu Goru i učestvuje kao borac
u Prvom balkanskom ratu kod Skadra i Taraboša 1912–1913. godine. Svi
ovi dobrovoljci su o svom trošku došli u Crnu Goru, za razliku od dobro-
voljaca Grka kojima je država platila putne troškove i uniforme.
Čedomir Pavić je napisao više članaka za srpske listove u SAD o svom
viđenju balkanskih ratova. Pored toga napisao je knjigu pod naslovom:
S Pacifika na Skadarsko blato koja je publikovana u San Francisku 1913.
na 179 strana. Ova knjiga predstavlja jedno od retkih svedočanstava jed-
nog dobrovoljca iz SAD u ovim ratovima, gde on vrlo detaljno opisuje or-
ganizovanje dobrovoljaca u San Francisku, patriotske motive za odlazak
u Crnu Goru, putovanje do Njujorka, a zatim brodom od Njujorka do Bara
i to od oktobra 1912. do januara 1913. godine. Zatim, tu su opisi borbi za
Skadar, kao i trodnevni juriš na utvrđenje Bardanjolt.
Posle završetka balkanskih ratova 1913. godine dolazi u Beograd,
gde nastavlja studije na Filozofskom fakultetu. Kada je izbio Prvi svetski
rat 1914. godine, Čedomir Pavić se prijavljuje kao dobrovoljac u Dobro-
voljačkom odredu vojvode Vojislava Voje Tankosića, sa kojim je bio drug
još iz gimnazije u Beogradu. U borbi sa austrougarskom vojskom, Čedomir
Pavić je 16. avgusta 1914. godine poginuo u čuvenoj bici na Mačkovom
kamenu. Dnevni list Politika u broju 3798 iz Beograda je 21. avgusta 1914.
godine na prvoj strani objavila vest: „ČEDA PAVIĆ – Još jedna žrtva“. Ime
Čedomira Pavića urezano je na spomen-ploči poginulih studenata i pro-
fesora Filozofskog fakulteta u Beogradu (zgrada Rektorata Kapetan Mi-
šino zdanje) i na zajedničkoj grobnici srpskih vojnika poginulih na Ceru.
Čedomir Pavić je u SAD radio kao član redakcije Amerikanskog Srbo-
brana u Pitsburgu. Napisao je više članaka, komentara, rasprava, prikaza
i osvrta. U SAD su publikovane dve njegove monografije: S Pacifika na Ska-
darsko blato, San Francisko, 1913. i Srbi i srpske organizacije u Americi, pre-
štampano iz Kalendara „Ujedinjeno Srpstvo“ za 1911–1912, Čikago, 1917.
Srpski Književni Glasnik, Knjiga XXXII. broj 1, od 1. januara 1914.
godine, str. 111–114. objavio je dve pesme Čedomira Pavića. Prva je „In-
dijanka“ a druga „Odjek oko zemlje“. Objavljivanje ove dve pesme u naj-
prestižnijem srpskom književnom časopisu čiji je urednik bio Jovan Sker-
lić, nesumnjivo znači da je tada mladi pesnik Čedomir Pavić ocenjen kao
180
Zaboravljeni književnik i junak Čedomir Pavić (1882–1914)
mladi talentovani pesnik koji ima perspektivu i koji obećava. Nažalost,

njegovom herojskom smrću prekinut je njegov dalji književni rad i stva-
ralaštvo koje bi dalo značajne rezultate.
U srpskoj literaturi i književnoj kritici pesnik, književnik i publicista
Čedomir Pavić praktično je zaboravljen. Koliko nam je poznato, Čedomira
Pavića spominju svega tri autora. Prvi ga navodi Pero Slijepčević u svojoj
knjizi Srbi u Americi, Beleške o njihovom stanju, radu i nacionalnoj vredno-
sti, Ženeva, 1917, str. 61. On piše: „Od originalnih pisaca, Srbi u Americi
imali su tri omladinca: Čedu Pavića, Proku Jovkića i Petra Luburića. Čeda
Pavić je izdao u Beogradu jednu slabu knjigu pesama. Posle toga je skoro
stalno bio novinarski urednik u Americi i izdao: Srpske ustanove u Ameri-
ci, i Od San Franciska do Skadra, gde je opisao svoj put u dobrovoljce.“ Uz
sva poštovanja i uvažavanja Pera Slijepčevića, koji je u to vreme bio stu-
dent germanistike i filozofije, nije sasvim jasno otkud ovaj negativan sud
o zbirci pesama Čedomira Pavića.
Mnogo godina kasnije, poznati prof. dr Miodrag Popović ima sasvim
drugo veoma pozitivno mišljenje o pesničkom opusu Čedomira Pavića. On
smatra da je „u poeziji Pavić na svoj način prvi u nas, kretao putem mo-
dernizma... Kao poetska prethodnica ekspresionizma, Pavić će se kod nas
javiti pre Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera i Miloša Crnjanskog.“ (Po-
litika, 5. april 2003).
Najzad, prof. dr Krinka Vidaković-Petrov je, takođe, pisala o Paviću
kao književniku. Ona je nesumnjivo najbolji poznavalac književnog opusa
Čedomira Pavića. U svojoj knjizi Srbi u Americi i njihova periodika, knjiga
prva, Beograd 2007, ona je navela pet Pavićevih članaka koji su objavlje-
ni u Amerikanskom Srbobranu. Zatim, u svojoj drugoj knjizi Od Balkana do
Tihog okeana, Kultura i književnost srpskih iseljenika u SAD, knjiga druga,
Beograd 2014, ona je najpotpunije obradila društvenu i književnu delat-
nost u SAD, kao i njegov životopis, učešće u balkanskim ratovima 1912–
–1913. i Prvom svetskom ratu u kojem je 16. avgusta 1914. godine pogi-
nuo na Mačkovom kamenu.
Neshvatljivo je da postojeće enciklopedije i leksikoni počev od po-
znate Narodne enciklopedije Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka prof. Stanoja Sta-
nojevića, Sveznanja opšti leksikon, pod uredništvom P. M. Petrovića; zatim
Enciklopedije Jugoslavija, Leksikografskog zavoda iz Zagreba; Jugoslovenskog
književnog leksikona Matice Srpske; Prosvetine Male enciklopedije – nigde
nije zabeležen književnik i publicista Čedomir Pavić. Na taj način on je
u proteklih sto godina bio potpuno zaboravljen. Izuzetak je Nikola Racković
koji je u svojim Prilozima za leksikon crnogorske kulture, Cetinje 1987. dao
veoma kratku i nepotpunu biografiju Čedomira Pavića. U njoj on ne na-
vodi ni Pavićevu godinu rođenja, samo godinu smrti, a od njegovih radova
181
Hereticus, 3–4/2017 Đorđe N. Lopičić
samo Prvu knjigu pjesama (Beograd 1903). Verovatno da je jedan od razlo-

ga i taj što je svoju književnu i društvenu delatnost Pavić obavljao daleko
od Srbije u inostranstvu u SAD. Sličnu sudbinu neopravdanog zaborava
imaju manje ili više i drugi srpski književnici, publicisti i društveni radni-
ci. Nažalost, među njima i oni srpski književnici, publicisti i društveni rad-
nici koji su svojevremeno mnogo uradili na kulturnom i političkom planu
za Srbiju, naročito za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Oni nisu ni od
strane srpske dijaspore na adekvatan način zabeleženi i zapamćeni. Pre-
pušteni su laganom ali sigurnom zaboravu, tako da savremene generacije
o njima veoma malo znaju ili uopšte ništa ne znaju.
Razume se da je i država morala u proteklih stotinak godina da pre-
uzme daleko veću brigu o našoj dijaspori uopšte, a naročito u pogledu
promovisanja zaslužnih kulturno-prosvetnih poslenika, publikovanja nji-
hovih radova i pisanja knjiga i drugih radova o njima. Na taj način bi bili
otrgnuti od zaborava i dobili zasluženo mesto u našoj istoriji. Ovaj članak
je samo mali i skroman doprinos da se književnik i heroj Čedomir Pavić
otrgne od neopravdanog zaborava dugog sto godina.
Ivo Andrić, ulje na platnu, 84 x 66 cm, oko 1950.
182
Rehabilitacija Aleksandra Ace Simovića
...............
DOSIJE
...............
REHABILITACIJA POLITIČKIH OSUĐENIKA

I KAŽNJENIKA U SRBIJI
Institut rehabilitacije lica koja su krivično ili u širem smislu kazneno

osuđena iz političkih ili ideoloških razloga uveden je u naš pravni sistem Za-
konom o rehabilitaciji iz 2006. godine. Nesumnjivo je jasan politički značaj
uvođenja rehabilitacije lica osuđenih iz političkih ili ideoloških razloga u naš
pravni sistem. Raniji društveni poredak koji je u svom nastanku bio oslonjen
na sistematsko kršenje prava pojedinaca koji su smatrani neprijateljima no-
vog društvenog poretka poznat je po zloupotrebama prava u političke svrhe.
Savremeno društveno uređenje zasnovano je na demokratiji, vladavini prava,
ali i tržišnoj privredi i uopšte građanskom društvu kao okviru u kome se ostva-
ruju prava i slobode pojedinaca. Kako bi se to omogućilo potrebno je otkloni-
ti iz pravnog sistema koliko je to god moguće sve one delove koji su suprotni
opšteprihvaćenim načelima pravne države i omogućiti ranijim klasnim nepri-
jateljima, odnosno njihovim naslednicima uživanje prava kojih su lišeni, od
otklanjanja žiga osuđenih lica pa sve do prava na rehabilitaciono obeštećenje
odnosno povraćaj konfiskovane imovine.
Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine (Sl. glasnik RS, br. 33/06) opre-
delio se za pravnu rehabilitaciju u užem smislu (žrtva političke represije ima
pravo samo na to da se presuda proglasi ništavom). On nije bio praćen dono-
šenjem nužnih pratećih zakona i nije omogućio pravo na obeštećenje žrtava
političke represije. U nastojanju da se prevladaju slabosti pomenutog zakona
i da se omogući obeštećenje rehabilitovanih lica, Narodna skupština je u je-
sen 2011. godine donela novi Zakon o restituciji (Zakona o vraćanju oduze-
te imovine i obeštećenju, Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014
i 88/2015) i novi Zakon o rehabilitaciji (Sl. glasnik RS, br. 92/11). Na taj na-
čin stvoreni su uslovi da se ispravi nepravda koja se dogodila u toku Drugog
svetskog rata i posle njega političkim osuđenicima i vlasnicima imovine koji
su osuđeni i ostali bez imovine bez valjanog pravnog osnova a na osnovu „re-
volucionarnih zakona“.
Novi Zakon o rehabilitaciji nastojao je da otkloni slabosti zakona iz
2006. godine i da omogući odgovarajuće obeštećenje rehabilitovanim licima.
Na drugoj strani, Zakon o restituciji uredio je uslove, način i postupak vraća-
nja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije podržavljena oduzimanjem
183
od bivših vlasnika – fizičkih i pravnih lica, bez pravične naknade, primenom

propisâ o agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, nacionalizaciji i ekspro-
prijaciji kao i svim drugim aktima kojima je izvršeno podržavljenje, u periodu
od 1945. godine, i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadru-
žnu svojinu, kao i imovine koja je konfiskovana na osnovu rasističkih propisa,
radnji i akata okupatorske vlasti posle 6. aprila 1941. godine. Međutim, reha-
bilitovana lica se i dalje suočavaju sa velikim teškoćama u ostvarivanju svojih
prava, posebno prava na obeštećenje.
Redakcija časopisa Hereticus nastavlja da prati procese rehabilitacije
političkih osuđenika i kažnjenika u Srbiji i da objavljuje pojedine dokumente
iz sudskih spisa koja imaju širi, principijelan značaj za kritičko preispitivanje
naše autoritarne prošlosti.
U ovom broju ćemo ukazati na slučaj Aleksandra Ace Simovića. On je
presudom Vojnog suda Oblasti Zapadne Srbije od 14. februara 1945. godine,
proglašen krivim za više krivičnih dela iz člana 13 stav 1. Uredbe o Vojnim
sudovima i krivično delo iz člana 14 stav 2 Uredbe o Vojnim sudovima – osu-
đen na smrt streljanjem uz trajan gubitak časnih prava i konfiskaciju 100%
njegove pokretne i nepokretne imovine. Ova presuda je potvrđena drugostepe-
nom presudom Višeg vojnog suda NOV i POJ II Sud. br. 75/45 od 24. febru-
ara 1945. godine. Viši sud u Valjevu doneo je rešenje o rehabilitaciji Aleksan-
dra Simovića Reh. br. 13/2015, od 3. marta 2016. godine, pa se utvrđuje da
su pomenute presude Vojnog suda Oblasti Zapadne Srbije i Višeg vojnog suda
NOV i POJ od 1945. godine ništave od trenutka njihovog donošenja, kao i da
su ništave sve pravne posledice navedenih odluka.
184
Jovica Trkulja
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
REHABILITACIJA ALEKSANDRA ACE SIMOVIĆA
1. Osnovni podaci o Aleksandru Simoviću

do Drugog svetskog rata*
Povest porodice Aleksandra Simovića je povest uspešnih srpskih
preduzetnika i industrijalaca koji su u burnim vremenima od kraja XIX
do sredine XX veka doživeli uspon i tragični pad.
Aleksandar Simović je rođen 1889. godine u Obrenovcu, u porodi-
ci poreklom iz Užica. Njegov otac Mitar Simović je rođen 1859. u Užicu.
Mitrov otac Stojan je bio rabadžija i mukotrpno je sa suprugom Jovanom
podizao četvoro dece (Petra, Brenu, Milevu i Mitra). Posle završene osnov-
ne škole, Mitar je učio prvo kovački i potom trgovački zanat. Godine 1876.
postavljen je za trgovca i staratelja radnje u Bajinoj Bašti. Bio je vredan
i izuzetno uspešan u trgovačkim poslovima, tako da se brzo osamostalio.
Sa skromnom ušteđevinom dolazi u Beograd 1881. a 1882. se na-
stanjuje u Obrenovcu gde ušteđevinu ulaže u prve trgovačke poslove. Na-
redne godine Mitar se oženio Nastasijom Zorić, ćerkom sveštenika Sime
Zorića, koja mu je rodila dva sina Milorada (1884) i Aleksandara (1889).
Posle smrti Nastasije 1892, Mitar se ženi Angelinom koja mu je rodila sina
Božidara – Božu (1894).
Mitar Simović je u početku radio kao trgovac po obrenovačkim rad-
njama. Ubrzo se osamostalio i 1903. godine ja kupio malu parnjaču koja
pokreće vršalicu i narednih godina je vršio usluge vršaja žita u Zabrežju
i okolini. Tih godina je kupio parni mlin u Zabrežju procenivši da mu se
pruža mogućnost uvećanja kapitala. Da je to bio dobar potez, pokazaće
godine koje slede, jer je ispoljio sve sposobnosti jednog industrijalca evrop-
skog formata. Dolazak Mitra Simovića u Obrenovac i njegovo preduzetni-
štvo označavaju početak procesa industrijalizacije Obrenovca, čiji privred-
ni rast od kraja XIX i početka XX veka upućuje na ekonomske potencijale
i privredni značaj beogradske regije.
Do početka Prvog svetskog rata Mitar Simović je proširio i moderni-
zovao svoje preduzeće koje je 1911. godine registrovao pod firmom „Mitar
* Biografski podaci o Aleksandru Simoviću su dati na osnovu Rešenja o rehabilitaciji

Višeg suda u Valjevu Reh. br. 13/2015 od 3. marta 2016. godine i knjige: Boško
Bojović, Srđan Cvetković, Aleksandar Aca Simović (1889–1945), Industrijalac, hu-
manista, „narodni neprijatelj“, Izdavač: Boško Bojović, Beograd–Zabrežje, 2016.
185
Hereticus, 3–4/2017 Jovica Trkulja
S. Simović i sinovi“. Ubrzo će ovo preduzeće steći izuzetan ugled. To je vre-

me i porodične sreće Simovića. Aleksandar se oženio Desankom (Desom) ro-
dom iz Grocke, koja mu je rodila dva sina Mitra – Miću, i Vladimira – Vladu.
Poslovni uspon porodice Simović zaustavio je Prvi svetski rat. Mitar,
Milorad i Aleksandar odlaze u rat. Milorad je poginuo u Cerskoj bici. Mi-
tar i Aleksandar su sa srpskom vojskom prešli Albaniju i učestvovali u bor-
bama na Solunskom frontu i oslobođenju. Aleksandar je za vojničku hra-
brost dobio dva odlikovanja: Albansku spomenicu i francusku Legiju časti.
Posle rata nastavljen je ubrzani razvitak Simovićevog preduzeća. Mi-
tar je sinovima Aleksandru i Božidaru prepuštao vođenje firme. Od 1935.
godine kompletno vođenje firme preuzeo je Aleksandar, kao najsposobni-
ji. Narednih godina firma je napredovala krupnim koracima i svrstala se
u najveće i najuglednije firme u Srbiji.
Mitar i Aleksandar Simović su nesumnjivo najzaslužniji za industri-
jalizaciju i modernizaciju Obrenovca kao dela beogradske regije. Po tada-
šnjim ekonomskim indikatorima Aleksandar Simović je bio jedan od naju-
spešnijih industrijalaca Srbije u prvoj polovini XX veka. Uspešan ne samo
u tehničkim inovacijama i kao privrednik, nego i po humanom odnosu pre-
ma svojim radnicima i njihovim porodicama. Njihova firma je poštovala
najviše standarde socijalnih prava zaposlenih radnika. Dovoljno je pome-
nuti da je strugara Simovića u Zabrežju zapošljavala pre Drugog svetskog
rata oko petsto radnika, koji su imali obezbeđen smeštaj u zgradama fir-
me sa besplatnom električnom rasvetom u radničkim stanovima, besplat-
nu odeću i obuću dva puta godišnje, kao i ogrev, radničku menzu, takođe
i pečenicu darovanu od vlasnika firme za Božić i za Uskrs. Nadnica je is-
plaćivana nedeljno, a radno vreme bilo je osmočasovno. Iz tih razloga Alek-
sandar je imao korektne odnose sa srpskim komunistima. Štaviše, bio je
prijatelj sa porodicom Koče Popovića.
2. Ratne godine i „sudsko ubistvo“

Aleksandra Simovića
1. – Za vreme Drugog svetskog rata, Simovićeva firma je radila koliko
je to bilo moguće usled ratnih okolnosti. U uslovima nacističke okupacije
Srbije preduzeće „Mitar Simović i sinovi“ bilo je od septembra 1941. pod-
ređeno rekviziciji, što znači da je bilo pod prinudnom upravom Vermahta.
Mlinovi, kao sporedna delatnost Simovića, bili su pod zabranom meljave,
dok je strugara bila pod upravom nemačke vojne komandature. Strugara
je prinudno radila sa građom koju je dopremao okupator, prerada je vrše-
na kao prinudna uslužna delatnost umesto predratne delatnosti, kada je
oko devetsto zaposlenih učestvovalo u dopremi građe iz Podrinja i Bosne
i njenoj preradi za račun strugare Simovića. Preduzeće je poslovalo sa pola
186
kapaciteta i sa velikim gubicima, koji su za period okupacije iznosili preko

dve milijarde dinara. Tokom nacističke okupacije jedna grupa nemačkih
vojnika čuvala je strugaru Simovića u Zabrežju.
Kao blizak prijatelj porodice Koče Popovića, Aleksandar Simović
je pomagao rukovodstvo KPJ. Jedno vreme on je skrivao članove Polit-
biroa na svom posedu tokom nacističke okupacije. Uživao je ugled pa-
triote koji nije prihvatao okupaciju. Iz tih razloga Aleksandar Simović je
uhapšen u aprilu 1942. i odveden u Glavnjaču. Budući da Nemci nisu ima-
li dokaze protiv njega, pušten je posle dva meseca. Ponovo je 8. januara
1943. od strane SS jedinica i sproveden u koncentracioni logor Banjica
u kojem je ostao do 8. jula 1943. (sa istetoviranim rednim brojem 9872).
S njim je uhapšen i deportovan na Banjicu i njegov sin Mitar, rođen 1919.
godine (red. br. 9860). Mučen i prebijan od strane Gestapoa, bio je odre-
đen za streljanje jer je na početku okupacije na svom posedu u Zabrežju
u namenski izgrađenoj zemunici krio članove CK KPJ Koču Popovića, Mi-
lovana Đilasa, Aleksandra Rankovića i Avda Huma. Aleksandar je preživeo
(sa oštećenim bubrezima i bez zuba), kao i njegov sin Mitar..
2. – Okupacija zemlje, hapšenje i mučenje u Banjičkom logoru Alek-
sandra i Mitra bili su strašan udar i nesreća za porodicu Simović. Ipak,
najgore im se desilo na kraju rata i u oslobođenoj zemlji. Aleksandar Si-
mović je uhapšen i osuđen, a da još nije došlo ni do formalnog kraja rata.
Komunističke vlasti su odmah po oslobođenju Beograda počele hapšenja
onih koji su, po njihovom mišljenju, bili „narodni neprijatelji“. Ubrzo su
zatvori postali puni ljudi koji su optuženi kao neprijatelji naroda. Među
njima su se našli istaknuti naučnici, umetnici, profesori univerziteta, sve-
štenici SPC, privrednici i drugi. Mnogi od njih su uhapšeni i likvidirani to-
kom novembra i decembra 1944. godine.
Aleksandar Simović je uhapšen po treći put za vreme rata, janua-
ra 1945, od strane NOVJ i ekspeditivno mu je suđeno na vojnom sudu
u Valjevu. Presudom Vojnog suda Oblasti Zapadne Srbije od 14. februara
1945. godine on je proglašen krivim za više krivičnih dela iz člana 13 stav
1. Uredbe o Vojnim sudovima i krivično delo iz člana 14 stav 2 Uredbe.
Izrečena mu je drakonska kazna – „smrt streljanjem“ uz trajan gubitak
časnih prava i konfiskaciju 100% njegove pokretne i nepokretne imovine.
Ova presuda je potvrđena drugostepenom presudom Višeg vojnog suda
NOV i POJ II Sud. br. 75/45 od 24. februara 1945. godine.
Prema administrativnom proglašenju smrti, Aleksandar Simović je
pogubljen 27. februara 1945. Njegovo telo bačeno je zajedno sa mnogim
drugim osuđenim „narodnim neprijateljima“ u masovnu grobnicu nad ko-
jom je izgrađena glavna hala fabrike naoružanja Krušik u Valjevu.
187
Pozivajući se na zakon o prelasku celokupne nepokretne i pokretne

imovine narodnih neprijatelja u vlasništvo države, koji je donelo Predsed-
ništvo AVNOJ-a 21. novembra 1944. nova, revolucionarna vlast je konfisko-
vala celokupnu imovinu Aleksandra Simovića u korist nove države. Ovo je
urađeno sudskim aktom br. ZOK-55–45 od 10. novembra 1945. (što znači
11 dana pre donošenja zakona o sekvestru privatne imovine). Druga polo-
vina imovine Simovića, ona koja se vodila kao nasleđe Bogoljuba Simovi-
ća (kao posthumnog „narodnog neprijatelja“), posebnim sudskim aktom,
29. avgusta 1946. prešla je takođe u vlasništvo Države.
Nakon ovih drakonskih presuda, život porodice Simović krenuo je
drugim tokom. Preostali članovi porodice ostatak života su proživeli u ma-
terijalnoj oskudici, kao marginalci i usamljenici, noseći žig narodnih ne-
prijatelja koji im je novo društvo utisnulo.
Velika poslovna imperija porodice Simovića je ubrzano propada-
la. Rukovodioci koje je nova vlast postavila da vode firmu nisu bili dorasli
tom poslu. Oni su ubrzo narušili zaokruženi i dobro osmišljeni lanac pro-
izvodnje. Električna centrala, toplana i druga postrojenja su obustavljena.
Velika strugara u Zabrežju i mlinovi za kratko vreme drastično su smanjili
broj zaposlenih. Štaviše nove vlasti su nastojale da potpuno anuliraju i iz-
brišu iz memorije značajne rezultate i velike tekovine Simovićeve firme u
industrijalizaciji i industrijskom razvoju Zabrežja i Obrenovca.
3. – U sudskom procesu Aleksandru Simoviću grubo su prekršena
osnovna pravila procesnog prava. Iako su civilni sudovi počeli s radom po-
četkom 1945, njemu je sudio vojni sud. Po mišljenju istoričara i pravnika
sama hronologija suđenja Aleksandru Simoviću, kao i celokupni sadržaj
njegovog predmeta, ukazuju da je njega karakterisala ekstremna žurba,
brzopletost, diletantizam i „zločinački poduhvat“ protiv jednog građanina.
Optužnica je tuženom Simoviću saopštena na dan pre početka pre-
tresa (12. februara 1945), kao i njegovom advokatu koji je bio doveden
pred nemoguć zadatak. Amnestija koja je bila najpre proglašena u Srbi-
ji krajem 1944, kao i opšta amnestija (za saradnike okupatora i njegovih
pomoćnika, za šta je optuženome suđeno) u Jugoslaviji početkom 1945,
nisu ispoštovane.
Aleksandar Simović je optužen da je za vreme rata delovao kao
„narodni neprijatelj“, da je pomagao četnički pokret i da je bio „pokretač
masovnog ubijanja“. Javni pretres je bio jednodnevni, u postupku tužilac
Vojnog prekog suda istovremeno je bio i islednik. Pravo na žalbu nije po-
stojalo u sudskom postupku protiv njega. Od sedam tačaka krivičnih dela
za koje se osuđeni optužuje nijedno nema pravnu kvalifikaciju. Nijedan
navod optužnice nije dokazan, za dokaz je usvojeno rekla-kazala svedo-
čenje i uopštavanje iz druge i treće ruke. Uprkos tome, Simović je osuđen
188
i ubijen pod lažnom optužbom „pokretača masovnog ubijanja“ i „narod-

nog neprijatelja“.
U sudskim arhivama je sačuvan samo „Zapisnik sastavljen 13. fe-
bruara 1945. godine o usmenom javnom pretresu, kao najvažniji sudski
akt ovog predmeta. Pisan je na pisaćoj mašini latinicom, dok je pored bro-
ja 13 u naslovu mnogo kasnije rukom i hemijskom olovkom dodato „i 14-
II“, bez potpisa, što ukazuje na antidatiranje i falsifikatorski karakter ce-
lokupnog ovog postupka, kao i sudskog predmeta koji je korišćen u cilju
konfiskacije celokupne imovine na smrt osuđenoga.
Smrtna presuda Aleksandru Simoviću je doneta 13. februara s pot-
pisom predsednika sudskog veća Milijana Jeremića (docnije predsednika
veća na suđenju Draži Mihailoviću). Viši vojni sud potvrdio je presudu 24.
februara 1945, bez obrazloženja. Prema sudskom predmetu suđenja i osude
na smrtnu kaznu i konfiskaciju celokupne imovine Aleksandra Simovića,
nema traga o poštovanju prava na žalbu, što znači da to pravo nije postojalo.
O izvršenju smrtne kazne postoji dopis Ozni za Valjevski okrug od
3. marta 1945. koji je potpisao zamenik komandanta Ljubomir Gočin.
U njemu piše: „Noću između 26. i 27. februara je izvršena smrtna kazna
nad Aleksandrom Simovićem koga je osudio Vojni sud.“ Na osnovu datuma
ovog dokumenta možemo zaključiti da nije moglo biti ispoštovano pravo
na žalbu presude na smrtnu kaznu. Najzad, indikativno je da je predmet
suđenja Aleksandru Simoviću, zaključen 33 godine kasnije, 23. maja 1978,
po svoj prilici zbog obima konfiskacije imovine.
Sve to ukazuje na činjenicu da je u slučaju Aleksandara Simovića
bio primenjen politički i nezakonit kvazisudski postupak. Iz tih razloga
ovo suđenje se s razlogom naziva „sudsko ubistvo“.
3. Postupak rehabilitacije Aleksandra Simovića

1. – Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2011. godine, potomci
osuđenog Simovića podneli su zahtev za rehabilitaciju Višem sudu u Beo-
gradu (Reh. br. 91/13 od 27. februara 2015) i Višem sudu u Valjevu (Reh.
br. 13/2015 od 20. marta 2015). Zahtev je podnet od njegovih čukununuka
po pokojnom stricu Miloradu Simoviću – Jelene Josipović Bojović i Sve-
tlane Lenasi i čukununuka po liniji strica Božidara Simovića – Dušana
Dedijera, svi iz Beograda. Oni su preko punomoćnika – adv. Slađane Voj-
vodić, adv. Vojkana Simića, adv. Ljiljane Babić Višekrune i adv. Dragolju-
ba Simonovića – podneli zahtev za rehabilitaciju Višem sudu u Beogradu.
Na saglasan zahtev punomoćnika predlagača i pismenu saglasnost
Višeg javnog tužilaštva u Beogradu K-Reh. br. 76/15 od 11. maja 2015.
godine Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Reh. br. 91/13 od 28. maja
2015. godine kojim je ovaj predmet ustupljen Višem sudu u Valjevu. Posle
189
pravnosnažnosti rešenja predmet je primljen u ovom sudu 13. jula 2015.

godine i zaveden pod Reh. br. 13/2015 pod kojim brojem je nastavljen po-
stupak rehabilitacije pok. Aleksandra Simovića biv. iz Obrenovca.
Po ovom predlogu održana je javna rasprava u Višem sudu u Valje-
vu 3. marta 2016. godine u prisustvu sudije dr Dragana Obradovića, pred-
lagača i njihovih punomoćnika i zastupnika Republike Srbije Miodraga
Plazinića, zamenika Višeg javnog tužioca u Valjevu. Odlučujući o podne-
tom zahtevu, sudija dr Dragan Obradović je u dokaznom postupku proči-
tao sve pismene dokaze neophodne za odlučivanje, i to relevantne izvode
iz matičnih knjiga i sudskih spisa, uključjujući osuđujuće presude Vojnog
suda u Valjevu.
Ceneći dokaze izvedene u toku postupka kako svaki pojedinačno
tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, na osnovu rezultata celokup-
nog postupka u smislu odredaba Zakona o parničnom postupku i Zakona
o vanparničnom postupku, sud je utvrdio da je „pok. Aleksandar Simović
osuđen pre završetka Drugog svetskog rata, da je bio vredan čovek, indu-
strijalac, da je imao dosta kapitala i da je cilj njegovog političko-ideološkog
progona bio da mu se oduzme taj imetak. Bio je napredan čovek, kandi-
dat za narodnog poslanika, u njegovim industrijskim pogonima – strugari
i mlinu – bilo je uposleno mnogo ljudi, a on se brinuo o porodicama sva-
kog pojedinačnog radnika na taj način što je izgradio čitavo stambeno na-
selje u koje je smestio porodice svojih zaposlenih; bio je veoma poštovan
i častan, a pritom nije pripadao nijednoj političkoj opciji, dok je kao ka-
pitalista tog doba mogao da pomaže sve vojske na taj način što je fabrika
radila za Nemačku vojsku, a on davao davao novac komunistima i finan-
sijski pomagao Vladu i tada legitimnu vojsku, a pomagao je i kao prijatelj
pojedince iz vrha partizanske komande.“
Imajući u vidu sve navedene pismene dokaze kao i iskaze navedenih
svedoka, ovaj sud je odlučujući povodom podnetog zahteva za rehabilita-
ciju sada pok. Aleksandra Simovića našao da je isti opravdan. Ovu odluku
sud je temeljio na pravno relevantnim činjenicama i zaključcima koje je
izložio u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji.
2. – Kada je u pitanju krivični postupak koji je sproveden pred oba
suda protiv optuženog Simovića, isti je pun brojnih propusta. U postupku
pred prvostepenim sudom propusti se odnose na procesne odredbe koje
regulišu istragu, postavljenje vojnog istražitelja – islednika, pismenu op-
tužnicu, tok glavnog pretresa pred sudom.
Pomenutom Uredbom propisani su bitni elementi presude – uvod,
dispozitiv i obrazloženje. Međutim, prvostepena presuda sadrži brojne
propuste u formalnom – procesnom smislu u svakom delu – uvod, dispo-
zitiv (izreka) i obrazloženje. U obrazloženju prvostepene presude nema
190
podataka da li je sprovedena istraga i ko ju je vodio. U njoj je izostala ana-

liza materijalno-pravnih instituta krivičnog prava, koji su se pominjali u
pojedinim stavovima izreke prvostepene presude – pomaganje (stav 1 i 3),
radnja izvršenja krivičnog dela (stav 2), saučesnik (stav 4) itd. Poseban pro-
pust, kao posledica odredaba pomenute Uredbe, jeste izostanak pouke o
pravnom leku. U prvostepenoj presudi ne postoji pouka o pravnom leku.
Na taj način okrivljenom Aleksandru Simoviću nije dato pravao na dvo-
stepenost postupka – žalbu, čime je povređen zakon i pravo na pravično
suđenje. Sud je stao na stanovište da je odbrana optuženog Simovića bila
samo formalna, ne i stvarna. Samim tim, po oceni ovog suda, povređeno
je pravo na odbranu optuženog.
Sud je slične propuste našao i u drugostepenoj presudi Vojnog suda
u Valjevu. Naime, drugostepena presuda, koju je doneo Viši vojni sud NOV
i POJ samo deset dana po izricanju prvostepene presude odnosno smrtne
kazne optuženom Aleksandru Simoviću – 24. februara 1945. godine, ta-
kođe, sadrži brojne procesne nedostatke u formalnom smislu. Pre svega,
drugostepeni sud odobrio je prvostepenu presudu aktom bez broja. Neja-
sna je izreka drugostepene presude. U izreci drugostepene presude nave-
deno je samo jedno krivično delo za koje je optuženi Aleksandar Simović
oglašen krivim iz čl. 13. od. 2. Uredbe, a izrečena prvostepena presuda ko-
jom je optuženi oglašen krivim za sedam krivičnih dela nije preinačena niti
ukinuta, već je odobrena. Ni u drugostepenoj presudi nigde nije navedeno
da je optuženi Aleksandar Simović počinio ratni zločin odnosno da je rat-
ni zločinac, da je narodni neprijatelj, da je vojno lice ili ratni zarobljenik,
već je i iz izvoda i izreke drugostepene presude, jasno kao i iz prvostepene
presude da je optuženom suđeno kao industrijalcu, odnosno kao civilnom
licu – građaninu u kom pogledu ni vojni tužilac niti vojni sudovi (prvoste-
peni i drugostepeni) nisu bili stvarno nadležni.
Sud je posebno podvukao da pouka o pravnom leku nije postojala
u presudi, iako je izrečena smrtna kazna, niti je osuđeni imao pravo žalbe,
jer pravo žalbe nije bilo predviđeno Uredbom, pa ni za izrečenu smrtnu
kaznu – suprotno svim opšteprihvaćenim standardima koji se primenjuju
u krivičnom postupku.
3. – Sve ovo ukazuje da presude izrečene pok. Aleksandru Simovi-
ću sadrže niz nedostataka, koji ukazuju odnosno potvrđuju da u krivič-
nom postupku koji je sproveden protiv njega, on nije imao pravo na pra-
vično suđenje, te da su bitno povređeni temeljni principi procesnog prava.
Sud je zaključio da su obe presude sudovi doneli po slobodnoj oceni,
shodno čl. 27 Uredbe o vojnim sudovima NOV, gde je navedeno decidirano:
da kod ustanovljavanja istine o delu i krivici optuženog sud nije formalno
vezan ni za kakva dokazna sredstva već odluku donosi po slobodnoj oceni.
191
Smatrajući da je Aleksandar Simović neosnovano osuđen i lišen pra-

va na imovinu i drugih građanskih prava, na osnovu odredbe čl. 5 Zakona
o rehabilitaciji, Viši sud u Valjevu je doneo rešenje o njegovoj rehabilitaciji
Reh. br. 13/2015, od 3. marta 2016. godine. Sud je utvrdio da su pomenu-
te presude Vojnog suda Oblasti Zapadne Srbije i Višeg vojnog suda NOV
i POJ od 1945. godine ništave od trenutka njihovog donošenja, kao i da su
ništave sve pravne posledice navedenih odluka, te se Aleksandar Simović
smatra neosuđivanim.
Treba pomenuti da su građani Obrenovca petnaest godina pre sud-
ske rehabilitacije Aleksandra Simovića pokrenuli inicijativu da se jedna od
glavnih ulica u Obrenovcu nazove po njemu. Ova inicijativa je prihvaćena
i Službeni list grada Beograda, br. 36-1518 od 31. decembra 2003, objavio
je Rešenje o utvrđivanju novih naziva ulica na teritoriji grada Obrenovca
i naseljenih mesta Zabrežje i Rvati opštine Obrenovac, po kojem „ulica Bore
Markovića menja naziv u Aleksandra Ace Simovića“ (član 7). Od tada jed-
na od najdužih ulica u Posavini nosi njegovo ime, upravo ona koja spaja
Obrenovac sa Zabrežjem i u kojoj se nalazi Opštinski sud.
Fabričko naselje, ulje na kartonu, 53 x 69,5 cm, 1924/25.
192
PRESUDA VOJNOG SUDA OBLASTI

ZAPADNE SRBIJE ALEKSANDRU SIMOVIĆU*
NM/NM
PREDSEDNIK
general-major
mr Miloš Gojković
Sud. br. 12/1945
U IME NARODA JUGOSLAVIJE!
Vojni sud oblasti zapadne Srbije, sastavljen od pretsednika suda Jeremić
Milijana, sudija, Trajković Dragoljuba i Golubović Radmila i sekretara Kovačević
M. Živke, na osnovu usmenog javnog pretreas održan u Valjevu 13. i 14. februara
1945. godine po krivici Simović M. Aleksandra, industrijalca iz Obrenovca, koga
brani Ivanišević P. Sima, advokat iz Valjeva po saslušanju optužbe Vojnog tužioca
Kapisode Sava i odbrane optuženika i njegovog branioca doneo je danas sledeću
PRESUDU
Optuženik Simović Aleksandar – Aca, industrijalac iz Obrenovca, star 56
godina, sin Mitra i Nastasije, rođ. Zorić, oženjen, otac troje dece, neosuđivan, do-
brog imovnog stanja,
KRIV JE:
1. – što je u leto 1941. godine učestvovao u potkazivanju t.j. obeležavanju
kao komuniste i odlučivanju o sudbini desetorice rodoljuba (Marković Bogolju-
ba, Marić Bogoljuba, Andrić Vojina, Pantelić Dragoljuba, Rašić Milijana, Tajkova
štampara, Radovanović Milorada, Alekse Rusa i dr. svih iz sreza Posavskog), koji
su od strane Nemaca i streljani kao komunisti 1941. godine kod Obrenovačkog
mosta – dakle, što je kao pomagač u masovnom ubijanju naših ljudi učinio krivič-
no del iz čl. 13. od. 1. Uredbe o Vojnim sudovima;
2. – što je u jesen 1941. godine prilikom opkoljavanja Obrenovca od strane
partizanskih snaga otišao u Beograd i bio inicijator Nemačke kaznene ekspedici-
je, koja je došla i u srezovima Posavskom i Tamnavskom popalila veći broj seoskih
domova, opljačkala ih i pobila masu Srpskih rodoljuba – dakle, što je opisanom
radnjom kao pokretač masovnog ubijanja, paljevine i pljačke narodne imovine uči-
nio krivično delo iz člana 13. st. 1. Uredbe o Vojnim sudovima;
3. – što je u isto vreme pomogao organizovanje izdajničkih četničkih bandi
Koste Pećanca u srezu Tamnavskom, naročito u selu Zabrežju, preteći radnicima
iz svog preduzeća da će biti internirani u lager ili rudnik ako ne stupe u izdajnič-
ke odrede Koste Pećanca, te je, pružajući četnicima stvarnu, moralnu i finansijsku
potporu doprineo sistematskom razaranju narodnog otpora razjedinjavanjem na-
ših rodoljubivih snaga – dakle, što je kao organizator i pomagač četnika počinio
krivično delo iz čl. 14. od 1. Uredbe o vojnim sudovima;
4. – što je iste godine kao prisni prijatelj sreskog načelnika Pantelića Bate
iz Obrenovca, čuvenog zlikovca i mučitelja srpskog naroda bio saučesnik u inter-
niranju u logor 34 seljaka iz sela Stubline o čijoj se sudbini i danas ništa nezna
– dakle, što je učinio delo iz čl. 13. Uredbe o Vojnim sudovima;
* Tekst presude Aleksandru Simoviću u izvornom obliku preslovljen je u latinično

pismo, bez redakcijskih i lektorskih intervencija.
193
5. – što je docnije pružio, i moralno i materijalno punu podršku koljaškim

bandama Draže Mihailovića, dopuštajući i naređujući da se u radionicama njego-
vih preduzeća izrađuju četničke kame za klanje srpskih rodoljuba, i dajući u svom
privatno stanu duže vremena utočišta komandantima bandita – zlikovcima genera-
lu Đukiću, Kojiću, Pavloviću i Goluboviću – dakle, što je pružio materijalnu pomoć
četnicima D.M. i time učinio krivično delo iz čl. 14. Uredbe o Vojnim sudovima;
6. – što je za vreme strahovlade koljaških bandi D.M. otpužio četnicima
oko 40 ljudi iz Zabrežja i okoline, dovodeći ih tim putem u opasnost, dakle, što je
kao dostavljač učinio krivično delo iz čl. 14. od. 2. Uredbe o vojnim sudovima; i
7. – što je za vreme okupatorskog režima u svom preduzeću, koje radilo
za Nemce, nastavljajući svoju staru predratnu praksu, eksploatisao radnu snagu,
prinuđavao radnike da prekovremeno rade i pretio im slanjem u lagere i rudnike
– dakle, što je nečovečno eksploatisao radnu snagu koju je prinudom i pretnjom
zadržavao na radu u svom preduzeću i time učinio krivično delo iz čl. 13. od. 2.
Uredbe o Vojnim sudovima.
S toga vojni sud na osnovu navedenih zakonskih propisa i člana 16 i 17
Uredbe o Vojnim sudovima optuženika Simovića proglašava narodnim neprija-
teljm i ratnim zločincem, pa ga
OSUĐUJE
Na smrt streljanjem uz trajan gubitak časnih prava i konfiskaciju 100%
njegove pokretne i nepokretne imovine.
OBRAZLOŽENJE:
Vojni tužilac optužuje okrivljenika Aleksandra za dela i traži za njega ka-
znu kao u dispozitivu.
Iskazima svih niže imenovanih i citiranih svedoka, kao i iskazima svedo-
ka Matić Radoslava, Pavlović Đorđa, Andrić Nedeljka, Jovanović Dušana, Mandić
Miloša, Novaković Vojislava, Čolić Stanka, Mandić Stojana, Ćeran Petra, Milatović
Jove, Olge Mićić-Blagojević, Rosić Stevana i Jovanović Žarka, čije je izjave potvr-
dila Komanda mesta u Obrenovcu, te su ove na pretresu pročitane; najzad, aktom
Komesara u preduzeću Simovića podnetim OZNI zapadne Srbije 13 januara 1945
godine – utvrđeno je da je optuženik Simović počinio sva krivična dela iz dispozi-
tiva ove presude. Pojedina dela iz dispozitiva utvrđuju se posebno na ovaj način:
Delo iz tačke 1. – Svedok Jovanović Ivan potvrdio je, da je kritično vreme
bio i radio u magacinu svedoka Vinterovića kad su došli u njegovu blizinu optu-
ženik Simović i Filimonović Desimir. To je bilo u vreme kad su nastale sabotaže
protivu okupatora i kad je porušen most kod Obrenovca. Simović je tada rekao
Filimonoviću, kako bi zbog toga i zbog partizanskog napada na Obrenovac trebalo
streljati 10 radnika iz istog mesta da bi se dao primer ostalima da ne šire komuni-
zam. Filimonović se ovim složio. Sve dok je o ovome obavestio neke svoje prijate-
lje, te su se oni sklonili; a posle nekoliko dana kod mosta u Obrenovcu Nemci su
streljali 10 ljudi. Streljanje je izvršeno oko Petrov-dana 1941 godine.
Svedok Marković Lazar potvrdio je kako mu je Simovićev eksponent Pan-
telić psovao komunističku majku kada je išao načelniku da potvrdi neko uverenje
pomoću koga je milio da spase Markovića Bogoljuba, zatvorenog od strane Nema-
ca kao taoca, i kako je – prema kazivanju Mila Šapčanina s Petrovog Brda – po-
vodom Bogoljubovog hapšenja rekao optuženik Aca: „kakav je Dragan, takav je
i Bogoljub“, i kako bi i Bogoljuba trebalo ubiti.
194
Andrić Nedeljko, čija je izjava potvrđena kod komande mesta u Obrenov-

cu i pročitana na pretresu, naveo je, kako je, kad mu je u julu 1941 godine uhap-
šen brat Vojin, otišao optuženiku Simoviću i pitao ga da li će Vojin biti pušten,
a optuženik mu odgovorio: „biće sutra svi pušteni u 9 sati“, pa je svedoka pitao za
Petrovića Živana, koji je bio otišao u partizane i koga nisu mogli uhvatiti; kad je
video da od svedoka ne može o Živanu ništa saznati, rekao je: „E, još mi samo on
treba!“ Čim je svedok čuo da je sutra dan sa njegovim bratom kod mosta u Obre-
novcu streljano još 9 ljudi, setio se zbog čega mu je optuženik Simović rekao da
će svi biti pušteni u 9 sati.
Po saznanju iz iskaza svedoka Ešperovića Živorada, optuženi Aca išao je
u 12 sati noću kod načelnika Pantelića, radi odluke o streljanju onih 10 drugova.
Svedok Filimonović Svetozar potvrđuje kako mu je Đurić Bogoljub, ina-
če njegov prijatelj i prijatelj bivšeg narodnog poslanika Lazića Voje, pričao da su
jedno veče u leto 1941 godine optuženik Aca, Lazić i Pantelić pretresali pitanje
o tome ko je u Obrenovcu komunista i ko bi mogao biti uhapšen; isti svedok dalje
kaže kako su oni, koji su za sebe saznali da su označeni kao komunisti, pobegli,
a ostali su streljani 1941. god. pred početak narodnog ustanka.
Pročitana zajednička izjava Ešperovića, Jankovića Slavka, Spiridonovića
Svete, potvrđene od komande mesta u Obrenovcu, potvrđuje učešće optuženika
Simovića u odlučivanju o sudbini onih drugova streljanih kod mosta u Obrenov-
cu, i pominje sva lica označena u tač. 1. dispozitiva presude.
Delo iz tač. 2. – Svedok Stamenić Mihailo potvrdio je da mu je opt. Aca,
kad je pred dolazak Nemačke kaznene ekspedicije došao da traži od načelnika ob-
javu za Beograd, rekao da se mane objave već da ide u selo i organizuje čete pro-
tiv partizana; a kad je svedok to odbio, optuženik mu je rekao: kako bi sve seljake
trebalo pobiti, i kako će on dovesti kaznenu ekspediciju da ih sve popali: „ima da
dođe – rekao je Aca – kaznena ekspedicija, da vas sve popali i pobije“!
Isti sved. dalje je potvrdio da je, kada su potom partizani opkolili Obreno-
vac, optuženik svojim automobilom otišao u Beograd i doveo kaznenu ekspedici-
ju koja je popalila mnoge kuće po srezovima Posavskom i Tamnavskom i pobila
mnoge ljude: u Draževcu 147 ljudi, u svedokovoj opštini preko 40 ljudi a ukupno
u njegovoj okolini oko 300 ljudi.
Prema kazivanju svedoka Grčića Aleksandra optuženik Aca i sreski načel-
nik s jedne i drug Mile Albanta s druge strane vodili su pregovore o predaji Obre-
novca partizanima. Ovi pregovori nisu uspeli, a p rema izjavi druga Albante Aca
i načelnik vodili su ih da bi zadržali partizane i dobili u vremenu. Po ekspediciju
ili su u Beograd Aca i načelnik. Kada su Nemci došli, upalili su neke kuće u Zveč-
ki, pa se posle pričalo da je Simović doveo Nemce i u Grabovac, i da su oni tu ubi-
li 120 ljudi, popalili neke kuće i oterali plen. Radnik Simovićev, gestapovac Zirić
Alija, govorio je: „šta nam mogu partizani, kad imamo načelnika i Acu?!“ A kad je
došla kaznena ekspedicija (s Nemcima iz Beograda došao je tada i Alija), Zirić je
govorio kako je ekspediciju doveo Aca sa načelnikom.
Svedok Ranković Milorad potvrdio je da je saznao od Grčića Aleksandra, To-
mića Aleksandra i drugih kako je optuženik Aleksandar, u vreme kad su partizani
opkolili Obrenovac otišao u Beograd da dovede kaznenu ekspediciju (za njom je
iz Beograda u Obrenovac došao istog ili drugog dana i optuženik Aca); i kako je ta
ekspedicija kad je došla, izvela mnoga ubistva i paljevine u srezovima Posavskom
195
i Tamnavskom. Naveo je i to da je sa Nemačkom kaznenom ekspedicijom došao

tada u Obrenovac i optuženik Aca.
Za delo iz tač. 3. – Postojanje krivičnog dela iz tač. 3. dispozitiva potvrđuje
se iskazima svedoka koji su kao radnici u preduzeću Simovića bili s njegove stra-
ne primorani da stupe u četnike Koste Pećanca Pavlovića Đorđa, Mandića Miloša,
Novakovića Vojislava, Čolića Stanka, Mandića Stojana, Petra Ćerana, Milatovića
Jovana, i Blažića Nikole, od kojih je Nikola saslušan pred islednikom i na pretresu,
a izjave ostalih, potvrđene kod komande mesta u Obrenovcu pročitane na pretresu.
Za delo iz tač. 4. – Prema iskazu svedoka Rankovića Milorada optuženik
Aca i njegov sreski načelnik Pantelić – slepo oruđe u Acinim rukama – napravili
su spisak za 34 seljaka iz sela Stublina radi slanja u logor i to sve bivših partizana
i njihovih simpatizera, pa su ti ljudi zaista i poslati u logor – u Šapcu, na Banjici
i Smederevskoj Palanci, i danas se o sudbini gotovo ovih svih ljudi ništa ne zna.
Prema iskazu ovog istog svedoka (koji je bio među internircima sa sinom i ćer-
kom, pa mu je sin oteran u Norvešku a ćerka ubijena) na današnjem pretresu, kad
su ovi jadnici, što su bili spremljeni za logore, utovarivani u kamione, optuženik
Aca je pred masom sveta doviknuo kako bi sve njih – te džukele trebalo pobiti.
Svedok Jovanović Dušan potvrdio je kako je tada optuženik Simović kad
ga je jedan od zatvorenika molio da ga spase zatvora, rekao ovom „Vuci se tamo,
džukelo jedna!“, i kako je prilikom obilaska zatvora u kome su bili ovi što će biti
internirani, rekao: „Zašto ove džukele u zatvoru ne pobijete!?“
Delo iz tač. 5 – Postojanje dela iz tač. 5. dispozitiva utvrđuje se dokazima
većine svedoka ispitanih na pretresu, t.j. svedoka čije se svedodžbe ovde citiraju,
kao i priznanjem optuženika Simovića, da su se u njegovom preduzeću i od nje-
govih starih testera izrađivale četničke kame, da je u njegovom privatnom stanu
duže vremena boravio banditski komandant Dražin zlikovac general Đukić sa dru-
gim svojim krvavim pomagačima. I ako nije predmet optužbe, ove činjenice po-
tvrđuju materijal iz priznanja optuženikovog i iskaza velikog broja svedoka, a na
ime: – da je optuženik Aca terorističkoj četničkoj organizaciji dao preko 6,000.000
dinara, da je četnike snabdevao i drugim materijalom; da je optuženik Aca držao
kao svoje nameštenike najveće četničke zlikovce i koljače – Fiću, Ranka Mašana
i Savu (koje su naše vlasti po dolasku NOV osudile na smrt i streljale); da je pri-
sustvovao jednom sastanku između četničkog generala Đukića i nekog ustaškog
oficira (radilo se, verovatno, na koordinaciji akcija naših i hrvatskih fašista pro-
tiv NOV); da je pomogao prelaz četnika u Srem, stavljajući četnicima na raspolo-
ženje svoje čamce i benzin naređujući svojim noćnim stražarima da se prave ludi
i da ne preduzimaju ništa kad započne prebacivanje četnika preko Save; i.t.d.
Delo iz tač. 6.- – Ovo potvrđuje se iskazima svedoka Ešperović Živorada.
Delo iz tač. 7. – Svedok Janković Slavko potvrđuje kako je op. Aca u vreme
osnivanja četničke organizacije D.M. na jednom zboru zapretio svojim radnicima
da će presaviti tabak i dostaviti Nemcima svakog koji bi simulirao ili sabotirao;
a svedok Andrić Nedeljko potvrdio je kako optuž. Aca, vrativši se sa lagera na Ba-
njici deblji nego što je pre toga bio, održao svojim radnicima govor, u kome je iz-
među ostaloga rekao: „Raditi morate. Ni jedan ne sme kazati da mu je plata ma-
la ili da ne može gladan raditi. Jer morate raditi“, pa je ljutito dodao: „ko neće da
radi nek se meni prijavi, pa ću ja sve popisati u spisak, a ja znam gde ću ih sme-
stiti“ Svedok Pavlović Đorđe, čija je izjava pročitana čak je od strane okrivljenika
bio tužen Gestapou, te je bio uhapšen i isprebijan.
196
Na osnovu dokaza koji su napred označeni posebno za svako delo odnosno

svaku tačku iz dispozitiva, Vojni sud je stekao uverenje da je optuženi Simović po-
činio sva krivična dela za koja je optužen, t.j. sva dela označena u dispozitivu ove
presude od prve do poslednje tačke.
Izdajnička organizacija Koste Pećanca u vreme narodnog ustanka 1941.
godine otvoreno je sarađivala sa nemačkim fašistima, okupatorima naše zemlje,
pomažući ih ne samo u pljačkanju i ugnjetavanju našeg naroda nego i u njegovom
istrebljenju – oružanom saradnjom s Nemcima protivu narodno oslobodilačkih
partizanskih odreda.
Isto tako terorističke organizacije Draže Mihailovića kroz čitave tri i po go-
dine pomagala je otvoreno Nemačke okupatore u ugnjetavanju i pljačkanju naše
zelje i u oružanoj saradnji protiv NOV. Ona je vršila gnusnu izdaju i gurala narode
Jugoslavije u međusobno klanje, podržavajući na taj način politiku nenarodnih,
diktatorskih i polufašističkih režima bivše Jugoslavije. Ona je sprečavala da se sve
rodoljubive snage bez obzira na versku, političku i nacionalnu pripadnost, okupe
u borbi protivu mrskog, krvavog i razbojničkog Nemačkog fašizma.
Počinjenim radnjama iz dispozitiva optuženik je ne samo svojim učestvo-
vanjem u izvršenju pomenutih zločina nego i pružanjem moralne političke i ma-
terijalne pomoći okupatoru i njegovim pomagačima, doprineo da ovi i dalje na-
stave svoj protivnarodni, izdajnički rad, povećavajući mogućnosti okupatora,
u stvarnom i vremenskom pogledu, da što duže što surovije radi na pljačkanju naše
zemlje, kao i na fizičkom istrebljenju naših naroda.
S obzirom na sve ovo, vodeći računa o odlukama Moskovske i Teheranske
konferencije, i nemogući da uzme optuženiku ni jedno od olakšavajućih okolno-
sti, i držeći se u svemu propisa čl. 17. od. 1. Uredbe o vojnim sudovima, Vojni sud
oglasio je optuženika Simovića krivim za sva dela koja mu se stavljaju na teret
i osudio ga na kazne kao u dispozitivu.
U pogledu dela iz tačke 3 i 4 dispozitiva, Vojni sud prema optuženiku Si-
moviću nije primenio Odluku AVNOJ-a o amnestiji zbog toga što nije mogao uzeti
da optuženik pripada onoj kategoriji lica silom nagnanih ili zavedenih da se nađu
u četničkim jedinicama D.M. ili da pomažu: njega, koji je bio toliko moćan i pri-
vredno i politički, i imao poslovne veze sa okupatorom, četnici nisu mogli natera-
ti na saradnju sa njima, a njegovoj odbrani da je za izdajničku saradnju četnika sa
Nemcima saznao tek na mesec i po dana pred dolazak NOV, ne može se verovati,
pošto je ta saradnja bila notorna činjenica.
Delo iz tač. 7. dispozitiva vojni sud je okvalifikovao kao krivicu iz čl. 13.
od. 2. Uredbe o Vojnim sudovima na osnovu toga što je optuženik Simović eks-
ploatisao svoje radnike zadržavajući ih na radu i terajući ih da što više rade upo-
trebom pretnje, da će svaki, koji neće da radi, biti optužen Nemcima ili četnici-
ma, te položaj ovih radnika bio je istovetan sa položajem onih ljudi koji su odve-
deni na prisilan rad.
Sud je cenio i odbranu optuženika – da optuženik nije znao da Nemci sara-
đuju sa četnicima; da je morao pomagati obe izdajničke četničke organizacije; da
je morao saviti šiju pred okupatorom, i da nije imao nikakve veze u odlučivanju
o sudbini onih rodoljuba koji su streljani kod mosta u Obrenovcu,- pa je našao da
je ova odbrana nedokazana i neumesna s obzirom na dokaze kojima sud poklanja
vere kao i s obzirom na to što je optuženiku kao bivšem narodnom poslaniku bilo
197
poznato kakve će sve štetne posledice proisteći na narod zbog njegove saradnje sa
Nemcima, zbog njegovog pomaganja obeju izdajničkih četničkih organizacija kao
i zbog drugih njegovih postupaka koji su ovde okvalifikovani kao krivična dela.
Valjevo, 14. februara 1945. god.
SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU!
Sekretar Pretsednik suda
Ž. Lj. Kovačević Milijan Jeremić
Tačnost prepisa i saglasnost
sa izvornikom overava:
Rukovodilac zajedničkih službi
(potpis nečitak)
REŠENJE O REHABILITACIJI ALEKSANDRA SIMOVIĆA*
Republika Srbija
VIŠI SUD U VALJEVU
Reh. br. 13/2015
Dana 03.03.2016. godine
VALJEVO
VIŠI SUD U VALJEVU, sudija dr Dragan Obradović, sa zapisničarem
Gordanom Mitrović, u predmetu rehabilitacije pok. Aleksandra Simovića biv. iz
Obrenovca, po predlogu podnetom od strane predlagača – Dušana Dedijera, Jele-
ne Josipović Bojović i Svetlane Lenasi, svi iz Beograda, preko punomoćnika adv.
Slađane Vojvodić, adv. Vojkana Simića, adv. Ljiljane Babić Višekrune i adv. Dra-
goljuba Simonovića nakon održane javne rasprave na dan 03.03.2016. god. u pri-
sustvu predlagača, njihovih punomoćnika adv. Vojkana Simića, adv. Dragoljuba
Simonovića i adv. Branislava Gajickog po zameničkom punomoćju adv. Slađane
Vojvodić i zastupnika Republike Srbije Miodraga Plazinića, zamenika Višeg jav-
nog tužioca u Valjevu i izvedenih dokaza, doneo je istog dana
REŠENJE
USVAJA SE zahtev za rehabilitaciju pok. ALEKSANDRA SIMOVIĆA
biv., od oca Mitra Simovića i majke Nastasije rođ. Zorić, rođen 17.12.1889. god.
u Obrenovcu, sa poslednjim prebivalištem u Obrenovcu, proglašen kao nestalo
lice za umrlo, a kao dan smrti utvrđen je datum 27.02.1945. god. u Valjevu, koji
je zahtev podnet od njegovih čukununuka po pokojnom-stricu Miloradu Simovi-
ću – Jelene Josipović Bojović i Svetlane Lenasi i čukununuka-strica Božidara Si-
movića – Dušana Dedijera, svi iz Beograda.
REHABILITUJE SE sada pok. ALEKSANDAR SIMOVIĆ biv. iz Obrenov-
ca, tako što Viši sud u Valjevu UTVRĐUJE da je:
* Tekst rešenja o rehabilitaciji Aleksandra Simovića u izvornom obliku preslovljen je

u latinično pismo, bez redakcijskih i lektorskih intervencija. Ovde su izostavljeni
delovi o podnosiocima zahteva za rehabilitaciju i izjave advokata i svedoka.
198
– pravosnažna presuda Vojnog suda vojne oblasti zapadne Srbije Sud.

br. 12/1945 od 14.02.1945. god. kojim je oglašen krivim za više krivičnih dela iz
člana 13 stav 1 Uredbe o Vojnim sudovima, krivično delo iz člana 14 stav 1 Ured-
be o Vojnim sudovima, krivično delo iz člana 14 stav 2 Uredbe o Vojnim sudovi-
ma i osuđen na smrt streljanjem uz trajan gubitak časnih prava i konfiskaciju 100
% njegove pokretne i nepokretne imovine, a koja je potvrđena drugostepenom
presudom Višeg vojnog suda NOV i POJ II Sud. br. 75/45 od 24.02.1945. god.
NIŠTAVA od trenutka donošenja i da su NIŠTAVE SVE PRAVNE POSLE-
DICE OVIH ODLUKA – trajan gubitak časnih prava i konfiskacija 100% njegove
pokretne i nepokretne imovine.
Rehabilitovano lice smatra se NEOSUĐIVANIM.
OBRAZLOŽENJE
[... Ovde su izostavljeni delovi o podnosiocima zahteva za rehabilitaciju.]
Na saglasan zahtev punomoćnika predlagača i pismenu saglasnost Vi-
šeg javnog tužilaštva u Beogradu K-REH. br. 76/15 od 11.05.2015. god. Viši sud
u Beogradu je doneo rešenje Reh. br. 91/13 od 28.05.2015. god. kojim je ovaj
predmet ustupljen Višem sudu u Valjevu. Posle pravnosnažnosti rešenja pred-
met je primljen u ovom sudu 13.07.2015. god. i zaveden pod Reh. br. 13/2015
pod kojim brojem je nastavljen postupak rehabilitacije pok. Aleksandra Simovi-
ća biv. iz Obrenovca.
Po prijemu spisa ovog predmeta iz Višeg suda u Beogradu spisi su dosta-
vljeni VJT u Valjevu da se izjasni u smislu člana 14 Zakona o rehabilitaciji. Zastup-
nik Republike Srbije, Viši javni tužilac u Valjevu se podneskom Kreh. br. 11/15 od
04.09.2015. god. izjasnio da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi za zakonsku
rehabilitaciju, već je potrebno u dvostranačkom postupku raspraviti sve činjenice
i okolnosti vezane za osudu lica čija se rehabilitacija traži uz mišljenje AJT u Beo-
gradu Kreh. br. 98/2015 od 20.02.2015. god.
[...Ovde su izostavljeni delovi koji sadrže izjave advokata i svedoka]
Na osnovu saslušanja ovih svedoka sud je utvrdio da je pok. Aleksandar Si-
mović osuđen pre završetka Drugog svetskog rata, da je bio vredan čovek, indu-
strijalac, da je imao dosta kapitala i da je cilj njegovog političko-ideološkog progo-
na bio da mu se oduzme taj imetak. Bio je napredan čovek, kandidat za narodnog
poslanika, u njegovim industrijskim pogonima-strugari i mlinu bilo je uposleno
mnogo ljudi, a on se brinuo o porodicama svakog pojedinačnog radnika na taj na-
čin što je izgradio čitavo stambeno naselje u koje je smestio porodice svojih zapo-
slenih, bio je veoma poštovan i častan, a pritom nije pripadao ni jednoj političkoj
opciji, dok je kao kapitalista tog doba mogao da pomaže sve vojske na taj način
što je fabrika radila za Nemačku vojsku, davao je novac komunistima i finansijski
pomagao Vladu i tada legitimnu vojsku, a pomagao je i kao prijatelj pojedince iz
vrha partizanske komande.
Imajući u vidu sve napred navedene pismene dokaze kao i iskaze navedenih
svedoka ovaj sud je odlučujući povodom podnetog zahteva za rehabilitaciju sada
pok. Aleksandra Simovića našao da je isti opravdan, a takvu odluku sud je teme-
ljio na sledećim pravno relevantnim činjenicama i zaključcima:
Pre svega, pok. Simoviću se sudilo po Uredbi o vojnim sudovima sa nadle-
žnošću vojnih sudova od 24.05.1944. godine, a za dela i opis radnji izvršenih 1941.
199
god. (npr. delo iz tač. 1 učinjeno je oko Petrovdana 1941 a za isto se pok. Simoviću
sudi 1945. god.; delo iz tač. 2 učinjeno je u jesen 1941; delo iz tač. 3 učinjeno je
u isto vreme – verovatno se misli na jesen 1941; delo iz tač. 4 učinjeno je iste go-
dine – 1941. Naime, članom 33 Uredbe o vojnim sudovima NOV od 24.05.1944.
god. utvrđeno je da stupanjem iste na snagu prestaje važiti Uredba Vrhovnog šta-
ba od 29.12.1942. god. kao i ostali propisi doneti na osnovu iste i Uredba o sudo-
vima časti za oficire NOV i POJ.).
Kada je u pitanju krivični postupak koji je sproveden pred oba suda
protiv optuženog isti je pun brojnih propusta koji se odnose na primenu pro-
cesnih odredaba iz ove Uredbe.
U postupku pred prvostepenim sudom propusti se odnose na procesne od-
redbe koje regulišu istragu, postavljenje vojnog istražitelja – islednika, pismenu
optužnicu, tok glavnog pretresa pred sudom.
Naime, odredbom čl. 18. st. 2. Uredbe propisano je da će: „...radi pripreme
glavnog pretresa štab korpusa postaviti pri svakom sudskom veću vojnog istraži-
telja (islednika). Istražitelj vodi istragu na taj način da prikuplja dokazni materijal
kako optužbe tako i odbrane potreban za glavni pretres, saslušanjem okrivljenog,
svedoka i prikupljanjem ostalih dokaza“.
Iz zapisnika o saslušanju Aleksandra Simovića od 01.01.1945. god. koji je
ovom sudu dostavljen od Vojnog arhiva utvrđuje se da je on tom prilikom predlo-
žio 6 poimenično određenih svedoka koji mogu posvedočiti o njegovom držanju
za vreme okupacije, kao i da niko od tih svedoka nije saslušan tokom istrage od
strane islednika niti je pozvan na glavni pretres.
Inače, prema podacima iz pomenutog zapisnika ne može se utvrditi kome
je, u kom postupku optuženi dao ovu izjavu na zapisnik jer ne postoje podaci
o vojnom istražitelju niti zapisničaru koji su uzeli ovu izjavu od optuženog. U tom
pogledu je potpuno jasno kome je od vojnih islednika optuženi dao drugu izjavu
na zapisnik dana 10.02.1945. godine, jer su ti podaci precizno navedeni.
Odredbom člana 21. Uredbe propisano je: „Čim se završi istraga, sastaviće
se pismena optužnica i podneti sa svim spisima sudskom veću“.
Optuženi je saslušan kod islednika 01.01. i 10.02.1945. god. i tada je prvi
put postupku prisustvovao branilac-advokat. Optužnica je potpisana 12.02.1945.
god. i samo usmeno saopštena optuženom 13.02.1945. god. na samom glavnom
pretresu od strane vojnog tužioca, što je konstatovano na samoj optužnici u ru-
kopisu. Nije mu nikada uručena optužnica, niti omogućeno pravo na pripremu
odbrane, niti njegovom braniocu.
To proizlazi iz odgovora Vojnog arhiva 1 br. 2403–5 od 19.11.2015. god. da
u sudskim spisima nije pronađen dokaz o uručenju optužnice pok. Simović Alek-
sandra protiv prvostepene presude.
Glavni pretres je završen istog dana kada mu je optužnica i saopštena
13.02., odnosno 14.02.1945. god. Istog dana je izrečena osuda – smrt streljanjem.
Iz zapisnika o glavnom pretresu, koji se nalazi u spisima ovog predmeta jasno je
uočljivo da je zapisnik falsifikovan na taj način što je na zapisniku – prva strana
u prvom redu rukom dopisan datum „i 14.02.1945. godine“. Da je to tačno može se
zaključiti i iz neposrednog uvida u zapisnik, gde ne postoji bilo kakva konstatacija
da je glavni pretres u bilo kom momentu bio prekinut ili odložen za sledeći dan.
200
Aleksandar Simović je samo formalno saslušan u procesu suđenja gde je

dopunio svoju odbranu. Branio se kako je to navedeno u zapisniku sa suđenja, kao
na svojim krivičnim ispitima kod Odeljenja zaštite naroda za Srbiju u Beogradu na
dan 06.01.1945. i kod Vojnog islednika u Valjevu na dan 10. januara 1945. godine
(koje izjave se ne nalaze u spisima ovog predmeta niti su dostavljene od strane Voj-
nog arhiva koji je dostavio svu dokumentaciju iz ovog predmeta sa kojom je raspo-
lagao). Iz spisa glavnog pretresa jasno se uočava da optuženi nije imao mogućnost
da svoje dokaze za iznetu odbranu suprotstavi dokazima javnog tužilaštva. Nema
podataka da je tokom glavnog pretresa sud koji mu je sudio odlučivao o bilo kom
dokaznom predlogu odbrane, niti da je izveden bilo koji dokaz u korist optuženog.
Optuženog je branio Sima Ivanišević, advokat iz Valjeva. To se utvrđuje
samo iz uvoda prvostepene presude. Njegov branilac tokom saslušanja 13 svedo-
ka nije postavio ni jedno pitanje. Iz prvostepene presude se ne može utvrditi kako
je advokat branio optuženog, koje je eventualno procesne prigovore stavio, da li je
ukazao na neke povrede materijalnog prava prvostepenom sudu i na koje povrede
je možda ukazao, da li je predlagao i koje dokaze tokom glavnog pretresa. Jedino
što se može utvrditi da je branilac optuženog uopšte rekao tokom ovog glavnog
pretresa je da je u završnoj reči rekao: „... da je okrivljeni kriv, što je u svom pred-
uzeću ostavio toliku građu, koju je posle neprijatelj iskoristio, što je ostavio svoja
preduzeća da rade i za vreme okupacije i služe okupatoru umesto da je sve zapa-
lio, pa se izgubio iz Obrenovca...“.
Iz toga proizilazi, po nalaženju ovog suda, da je odbrana bila samo formal-
na, ne i stvarna. Samim tim, po oceni ovog suda povređeno je pravo na odbra-
nu optuženog.
I pomenutom Uredbom propisani su bitni elementi presude – uvod, dis-
pozitiv i obrazloženje.
Međutim, prvostepena presuda sadrži brojne propuste u formalnom
– procesnom smislu u svakom delu – uvod, dispozitiv (izreka) i obrazlože-
nje. Poseban propust, kao posledica odredaba pomenute Uredbe, je izostanak
pouke o pravnom leku!!!
U prvostepenoj presudi NE POSTOJI POUKA O PRAVNOM LEKU. Na taj
način okrivljenom Aleksandru Simoviću NIJE DATO PRAVO NA DVOSTEPE-
NOST POSTUPKA – ŽALBU, ČIME JE POVREĐEN ZAKON I PRAVO NA PRA-
VIČNO SUĐENJE.
U uvodu presude navodi se da je Aleksandru Simoviću sudio Vojni sud
Vojne oblasti Zapadne Srbije, a shodno Uredbi o vojnim sudovima nov naziv suda
je mogao biti VOJNI SUD (KORPUSNE) VOJNE OBLASTI Zapadne Srbije. Pred-
sednik Vojnog suda Korpusa je istovremeno i Predsednik Vojnog suda Korpusne
Vojne oblasti. Simoviću je sudio predsednik suda-Milijan Jeremić, a da se pri tom
ne zna da li je bio Predsednik i Vojnog suda Korpusa (to nigde u presudi nije na-
vedeno). Veće Vojnog suda Korpusa sačinjavaju: predsednik, 1 oficir i 1 podoficir,
dok Veće Vojnog suda korpusne vojne oblasti ima isti sastav. U konkretnoj presudi
nije označeno zvanje članova veća (kao oficir ili podoficir) što je predviđeno čla-
nom 10 Uredbe. Sekretar po mogućstvu mora biti sudija ili pravnik, a ova ličnost
je izostavljena u presudi.
Takođe, u uvodu presude nije naveden broj ni datum optužnice kojom je
pokret ovaj postupak čime je povređen član 21 Uredbe, kojom je predviđeno da se
201
po završetku istrage sastavlja pismena optužnica, koju sačinjava istražitelj i koji

je shodno članu 22 izlaže pred Većem, jer je on zastupa.
Pored toga, u uvodu presude se navodi da Simovića optužuje Vojni tužilac,
što je suprotno sa članom 22 ove Uredbe. U tom delu nije navedeno ni ime tužio-
ca, niti oznaka krivičnog dela za koje mu se sudi, što je suprotno članu 28 Uredbe.
U dispozitivu (izreci) presude, povređen je član 28 Uredbe u pogledu sa-
držine izreke presude – po stavu 2 tačka 2 istog člana dispozitiva deo presude
čine tačno navedeni lični podaci optuženog, delo zbog kojeg ga sud proglašava kri-
vim (koje u konkretnom slučaju nije navedeno), zakonska kvalifikacija dela (koja
takođe nije navedena), kao i kazna koja se dosuđuje.
Kada su u pitanju lični podaci u izreci presude ne navodi se da li je okrivlje-
ni Simović bio zadržan u pritvoru, istražnom zatvoru, jer se lica ne mogu hapsiti
na bazi neproverenih činjenica, čime je povređen član 18 Uredbe.
Osim toga, u prvom stavu presude nije naveden osnov iz Uredbe na osno-
vu koga se sudi Simoviću.
Odredbom člana 12. Uredbe o vojnim sudovima od 24.5.1944. godine bilo je
propisano da Vojni sud sudi: 1) ratne zločine, 2) dela narodnih neprijatelja i 3) kri-
vična dela vojnih lica i ratnih zarobljenika.
Ni u prvostepenoj presudi od 13/14.2.1945. godine, kao ni u drugostepenoj
presudi od 24.2.1945. godine nije utvrđeno da je Aleksandar Simović izvršio ratne
zločine, da je narodni neprijatelj, da je vojno lice ili ratni zarobljenik.
Naprotiv iz stava 1. izreke prvostepene presude utvrđuje se da je Aleksandar
Simović bio industrijalac (kako je to navedeno i u uvodu ove presude), što znači
da mu je suđeno kao građaninu – civilnom licu. To dalje znači da Vojni sud i Viši
vojni sud nisu bili stvarno nadležni sudovi za suđenje Aleksandru Simoviću, niti
je vojni tužilac koji je zastupao optužnicu pred prvostepenim vojnim sudom bio
stvarno nadležan tužilac za postupanje po ovom predmetu.
Međutim, ni ostali članovi ove Uredbe koji se odnose na nadležnost poje-
dinih sudova za suđenje (čl. 2–6) ne mogu se u konkretnom slučaju primeniti na
Aleksandra Simovića jer on nije bio bivši oficir, general NOV, vojnik, podoficir
i niži oficir u smislu ove Uredbe.
Dalje, Simoviću je suđeno sa pozivom na član 13 i 14 Uredbe. U članu 16
Uredbe navedene su kazne koje se mogu izreći, a Aleksandar Simović je kažnjen
bez navođenja pravnog osnova, odnosno bez poziva na član 16 Uredbe – o vrsti
i visini kazne. Simović je osuđen na smrt streljanjem uz trajan gubitak časti, bez
preciziranja koje – građanske ili vojne i konfiskaciju imovine, a ne vidi se u čiju
korist – Narodnooslobodilačkog fonda, kako je predviđeno članom 17 Uredbe.
Poseban aspekt analize je izrečena kazna smrt streljanjem.
Smrtna kazna je bila jedna od mogućih kazni koje su mogle da se izreknu
i navedenom Uredbom pored, brojnih drugih kazni propisanih u članu 16 Ured-
be. Međutim, umesto da mu je izrečena ta – smrtna kazna on je osuđen na: „smrt
streljanjem“, a streljanje je način izvršenja smrtne kazne.
Iz samog teksta presude zaključuje se da je pok. Aleksandru Simoviću su-
đeno na osnovu Uredbe o vojnim sudovima s pozivom na član 13, 14 a da Ured-
ba u celosti nije poštovana u pogledu načina vođenja postupka, izvođenja dokaza
i same osude.
202
U obrazloženju presude nema podataka da li je sprovedena istraga i ko

je istu vodio. U presudi se ne navodi da li je u konkretnom slučaju shodno čl. 18
Uredbe radi pripremanja glavnog pretresa postavljen vojni istražitelj (islednik),
ne navodi se ime istog i radnje koje je sprovodio, ne navodi se koji dokazni mate-
rijal je prikupio od optužbe i odbrane potreban za glavni pretres i da li je saslušao
okrivljenog. Nigde se ne navodi postojanje zapisnika potpisanog od istražitelja
i saslušanja okrivljenog, čime je povređen član 20 Uredbe.
Osim toga, u obrazloženju optužnice nema ni reči šta je izjavio zastupnik
optužnice na glavnom pretresu ni koje je dokaze predložio da se izvedu tokom
glavnog pretresa.
U obrazloženju osuđujuće presude nije detaljnije navedena odbrana op-
tuženog koji je osuđen za sedam krivičnih dela – ista je pomenuta u samo četiri
reda u poslednjem pasusu prvostepene presude, iako je optuženi u postupku is-
trage saslušan od islednika u dva navrata 1.1. i 10.2.1945. godine niti su izvede-
ni dokazi koje je predložio optuženi tokom isleđenja. Takođe, nije navedeno koji
su, odnosno na koji način su, predlozi optuženog za izvođenje pojedinih dokaza
cenjeni prilikom donošenja presude, što svakako predstavlja povredu postupka
i osnov nepravičnog suđenja.
U prvom stavu obrazloženja navodi se da je proces iniciran aktom Kome-
sara u preduzeću Simović podnet OZN-i Zapadne Srbije 13.01.1945. god. Zatim,
imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta 14.02.1945. god. – u roku od 1
meseca od podnošenja inicijative, to ukazuje na nemogućnost sprovođenja zako-
nitog krivičnog postupka u tako kratkom roku za 7 dela optužbe i nemogućnost
izvođenja velikog broja dokaza, posebno saslušanja svedoka na čijim izjavama se
zasniva optužba, čiji iskazi nisu uzeti pred sudom na zakonit način, a na osnovu
kojih dokaza sud zasniva optužbu. Upravo na osnovu njihovih iskaza je Simović
osuđen, jer drugi dokazi nisu izvedeni po stanju iz presude.
Takođe, u presudi stoji da je ista doneta na bazi iskaza svedoka čije je izja-
ve potvrdila Komanda mesta u Obrenovcu (npr. iskazi svedoka Nedeljka Andrića,
i još 12 svedoka), a koje prvostepeni vojni sud nije saslušao na glavnom pretre-
su. U prvostepenoj presudi se navodi da je pročitana zajednička izjava Živorada
Ešperovića, Slavka Jovanovića i Svete Spiridonovića, koja je potvrđena od koman-
de mesta u Obrenovcu (str. 3. pasus 5. – poslednji pasus u odnosu na prvu tačku
iz presude), a u prvom pasusu na str. 2. obrazloženja gde su navedena sva lica čije
je izjave potvrdila Komanda mesta u Obrenovcu ne navode se imena ta tri lica. To
ukazuje na kršenje osnovnih pravila o saslušanju svedoka u sudskim postupcima
da se svedoci saslušavaju pojedinačno, bez prisustva drugih svedoka, ali i na po-
vredu načela neposrednosti prilikom saslušanja svedoka.
Osim toga, u ovoj presudi se pominju neki svedoci koji nisu saslušani na
glavnom pretresu, kao što je Ešperović Živorad, jer je tom prilikom na osnovu
uvida u zapisnik sa suđenja od 13.02.1945. saslušan svedok Ešperović Đura, a ne
pominju se šta je sud utvrdio na osnovu iskaza drugih svedoka koji se pominju
u zapisniku sa suđenja kao npr. Bijeljak Milan.
U presudi nema ni jednog materijalno-pravnog dokaza koji bi potvrdili na-
vode optužnice – osim akta Komesara u preduzeću Simović koji je podnet OZNI
zapadne Srbije 13.01.1945. godine (ako se taj akt političkog organa – jer su ko-
mesari bili politički predstavnici nove vlasti, uopšte može računati u materijalni
203
dokaz), već se presuda zasniva isključivo na iskazima svedoka saslušanih na glav-

nom pretresu, ali i na izjavama 13 svedoka poimenično navedenih, čije izjave je
kako se to navodi u prvom stavu obrazloženja prvostepene presude potvrdila Ko-
manda mesta u Obrenovcu. Šta je utvrđeno na osnovu drugog pismenog dokaza,
koji se pominje u zapisniku o glavnom pretresu, koji je takođe pročitan na glav-
nom pretresu od 13.02.1945. godine – „akt Simovićevih preduzeća podnet komandi
Beogradu u decembru prošle godine“, iz prvostepene presude se ne može zaključi-
ti jer se taj pismeni dokument i ne pominje u obrazloženju prvostepene presude.
U obrazloženju prvostepene presude izostala je analiza materijalno prav-
nih instituta krivičnog prava, koji su se pominjali u pojedinim stavovima izre-
ke prvostepene presude – pomaganje (stav 1 i 3), radnja izvršenja krivičnog dela
(stav 2), saučesnik (stav 4) itd.
Prvostepeni sud koji je osudio Aleksandra Simovića za dela pomaganja čet-
ničkom pokretu označena u prvostepenoj presudi pod tačkama optužbe 3, 5
i 6 postupao je očigledno bahato, protivno tada važećim propisima, pa nije postu-
pio shodno Odluci o opštoj amnestiji lica koja su pomagala i učestvovala u četnič-
kim jedinicama Draže Mihajlovića, hrvatskog i slovenačkog domobranstva koju je
doneo na svom zasedanju AVNOJ 21.11.1944. god., a koja odluka važi sa danom
objavljivanja. Ova odluka objavljena je 01.02.1945. god. Amnestija po ovoj odluci
od 01.02.1945. god. daje se svim licima bez obzira da li je krivični postupak po-
krenut; presuda izrečena ili postala izvršna (čl. 1).
Zbog toga, su neprihvatljivi navodi iz obrazloženja prvostepene presude
koja je doneta 14.02.1945. god. zbog čega nije primenio ovu Odluku AVNOJ-a
(str. 5, poslednji pasus), a u tom pogledu se ne izjašnjava ni drugostepeni sud koji
je odobrio prvostepenu presudu 14.02.1945. god. iako je osuđeni u tri tačke op-
tužbe: 3, 5, 6 odgovarao za saradnju sa četničkim pokretom.
Nadalje, prvostepena presuda sadrži protivrečnost između izreke i obrazlo-
ženja koja je takve prirode da je nejasno za koju povredu odredaba Uredbe iz čl.
13. u pogledu tačke 7 je optuženi Aleksandar Simović osuđen – u izreci presude
je u pogledu tačke 7 navedeno da je u pitanju krivica iz čl. 13. st. 2, a u obrazlo-
ženju da je u pitanju krivica iz čl. 13. st. 3. Uredbe.
Posebnu pažnju zaslužuje navod prvostepene presude da je: „...odbrana op-
tuženog A. Simovića nedokazana i neumesna“.
Ovaj sud nalazi da su takvi navodi u presudi pravno neprihvatljivi.!!!
Naime, odbrana optuženog bi trebalo uvek da se zasniva na poznatom na-
čelu: prezumpciji nevinosti – niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže, a to se
dokazuje pravnosnažnom krivičnom presudom. Vojni tužilac je bio taj na čijoj
strani je bio teret dokazivanja, da dokaže da je optuženi kriv, da je bio uračunljiv
u vreme izvršenja krivičnih dela koja mu se stavljaju na teret i da je izvršio ta kri-
vična dela. Nije na optuženom da dokazuje svoju odbranu, pa su zbog toga na-
vodi iz obrazloženja u prvostepenoj presudi, ali i u drugostepenoj presudi u tom
delu pravno neprihvatljivi. A potpuno je nejasno, sa pravnog stanovišta, šta znači
neumesna odbrana!!!
I na kraju, pouka o pravnom leku nije postojala u presudi, iako je izrečena
smrtna kazna, niti je osuđeni imao pravo žalbe, jer pravo žalbe nije bilo predviđe-
no Uredbom, pa ni za izrečenu smrtnu kaznu, suprotno svim opšte prihvaćenim
standardima koji se primenjuju u krivičnom postupku.
204
Uskraćivanje prava na žalbu predstavlja povredu jednog od osnovnih prava

osuđenog, jer je prema svim međunarodnom prihvaćenim pravnim standardima
svakome garantovano pravo na žalbu.
Obe presude su sudovi doneli po slobodnoj oceni, shodno čl. 27 Uredbe
o vojnim sudovima NOV, gde je navedeno decidno: da kod ustanovljavanja istine
o delu i krivici optuženog sud nije formalno vezan ni za kakva dokazna sredstva
već odluku donosi po slobodnoj oceni.
Pri tome, primenjujući odredbu čl. 29 Uredbe koja glasi: „Kad sud izriče
smrtnu kaznu, dužan je ODMAH presudu sa svim zapisnicima i kratkim refera-
tom dostaviti Višem vojnom sudu koji će presudu nižeg suda odobriti, preinačiti
ili ukinuti...“. Iz navedenog je jasno da je prvostepeni sud po službenoj dužnosti
prosledio prvostepenu presudu drugostepenom sudu na odobrenje, pa se stoga
u drugostepenoj presudi nigde ni ne pominje da li je optuženi Aleksandar Simo-
vić uložio žalbu na prvostepenu presudu i kako je o istoj odlučeno, odnosno da li
je i odlučeno.
Sve ovo ukazuje da prvostepena presuda sadrži niz nedostataka, koji uka-
zuju odnosno potvrđuju da sada pok. Aleksadar Simović u prvostepenom postup-
ku koji je sproveden protiv njega nije imao pravo na pravično suđenje.
Kada je u pitanju drugostepena presuda, koju je doneo Viši vojni sud NOV
i POJ samo deset dana po izricanju prvostepene presude odnosno smrtne kazne
optuženom Aleksandru Simoviću – 24.02.2015. godine, ta presuda takođe, sadrži
brojne procesne nedostatke u formalnom smislu.
Pre svega, drugostepeni sud odobrio je prvostepenu presudu aktom bez broja.
Nejasna je izreka drugostepene presude. U izreci drugostepene presude
navedeno je samo jedno krivično delo za koje je optuženi Aleksandar Simović
oglašen krivim iz čl. 13. od. 2. Uredbe, a izrečena prvostepena presuda kojom je
optuženi oglašen krivim za sedam krivičnih dela nije preinačena niti ukinuta, već
je ODOBRENA.
Ni u drugostepenoj presudi nigde nije navedeno da je optuženi Aleksandar
Simović počinio ratni zločin odnosno da je ratni zločinac, da je narodni neprijatelj,
da je vojno lice ili ratni zarobljenik, već je i iz izvoda i izreke drugostepene presu-
de, jasno kao i iz prvostepene presude da je optuženom suđeno kao industrijalcu,
odnosno kao civilnom licu-građaninu u kom pogledu ni vojni tužilac niti vojni su-
dovi (prvostepeni i drugostepeni) nisu bili stvarno nadležni.
Suštinski, prvostepena presuda je administrativno potvrđena 24.02.1945.
god. samo za jedno krivično delo iz tačke 7 optužnice. Zapisnik o izvršenju smrtne
kazne ne sadrži tačno vreme i način izvršenja kazne. U zapisniku se navodi samo
da je kazna izvršena u noći između 26. i 27. februara 1945. god.
Kada se sve uzme u obzir od podizanja optužnice, održanog glavnog pre-
tresa u prvostepenom postupku, te odobrenja prvostepene presude od strane dru-
gostepenog suda, pa do smrti optuženog koji je streljan 27.02.1945 .godine u Va-
ljevu o čemu ne postoji ni zapisnik, prošlo je samo 15 dana.
Posebno, ovaj sud je imao u vidu da je optuženom Aleksandru Simoviću pr-
vostepenom presudom pored kazne smrti streljanjem izrečena i mera 100% kon-
fiskacije imovine, koja odluka je takođe odobrena drugostepenom presudom od
24.02.1945. god., a da je Zakon o konfiskaciji i izvršenju konfiskacije donet tek
12.06.1945. god.
205
Međutim, sve ovo napred navedeno je posledica povrede jedne od osnov-

nih tekovina krivičnog prava Nullum crimen sine lege – nema krivičnog dela
bez zakona, a ne uredbom ili nekim drugim podzakonskim propisom.
Osuđenom nije sudio sud ustanovljen zakonom, niti je postupak bio
propisan zakonom. Sudilo se na osnovu uredbe, kojom je i sud osnovan. Smrt-
na kazna takođe nije bila propisana zakonom nego uredbom.
Imajući u vidu sve napred navedeno, ovaj sud nalazi da sada pok. Aleksan-
dru Simoviću nije sudio nepristrasan sud.
Jer, da mu je sudio nepristrasan sud mora je da primeni jedine zakonske
propise koji su mogli da se primene u tom momentu na građane – civilna lica koji
žive na području bivše Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji ne spadaju u ka-
tegoriju ratnih zločinaca, narodnih neprijatelja, vojnih lica i ratnih zarobljenika.
Znači, u tom pogledu na suđenja civilnim licima za pojedina krivična dela morali
su da se primene, na oslobođenim područjima od nemačkih okupatora, zakonski
propisi koji se odnose na oblast krivičnog prava – Krivični zakonik Kraljevine SHS
od 27.01.1929. godine čija primena je počela 01.01.1930. godine.
Osim toga, u nedostatku pozitivnih propisa u pogledu vođenja krivičnih
sudskih postupaka, organi nove vlasti u odnosu na građane – civilna lica kojima
sude za krivično delo, koje ne spada u nadležnost nekog od vojnih sudova kako je
to propisano Uredbom o vojnim sudovima, morali su da primene odredbe Zakoni-
ka o krivičnom sudskom postupku za Kraljevinu Jugoslaviju od 16.02.1929. godi-
ne koji se primenjivao na području Beogradskog Apelacionog Suda od 01.04.1931.
godine. Pomenuti propis je u svojim odredbama i to: „... Glava dvadeseta. Pravni
lekovi protiv sudskih odluka...“ (obuhvataju paragrafe 324–370) detaljno propisao
redovne i vanredne pravne lekove koji se mogu izjaviti protiv prvostepene presu-
de, rešenja odnosno naredbe.
Ovako, sudio mu je vojni sud, koji je bio revolucionarni sud, pod uticajem
komunističke ideologije. Bogati ljudi smatrani su buržoaskom klasom i klasnim
neprijateljem radničke klase, a takav je bio Aleksandar Simović. Kakav je bio na-
čin rada tog suda može se zaključiti i iz činjenice da prvostepena presuda nema
pouke o pravnom leku što sve ukazuje na činjenicu da se radi o „prekom sudu“,
jer je od optužnice do smrti optuženog prošlo je samo 15 dana. U tako kratkom
roku nije bilo moguće saslušati veliki broj svedoka, izvesti druge dokaze optužbe
kao i dokaze u prilog odbrane, uraditi presudu koja bi trebalo da ima makar i pri-
vid presude u skladu sa uobičajenim i u svetu priznati pravnim standardima, koja
se ne zasniva na voluntarizmu i nema bitnog uticaja politike, koji je na više mesta
u prvostepenoj presudi jasno naveden – iskazi svedoka koji nisu saslušani na glav-
nom pretresu odobreni od komande mesta Obrenovac, a postupak je pokrenut od
Komesara (političkog organa koji je postavljen od strane novih vlasti) u strugaru
Simović. Pri svemu tome, krivični postupak protiv optuženog Aleksandra Simo-
vića je vođen bez prisustva javnosti, što predstavlja povredu još jednog od osnov-
nih načela krivičnog postupka u svakoj državi. O tome je detaljno svedočio i sve-
dok Srđan Cvetković.
To sve ukazuje na zaključak da se radilo o tzv. „prekom sudu“, imajući u vidu
kratko trajanje postupka, način vođenja postupka i izvođenja dokaza.
Zbog svega navedenog, ovaj sud zaključuje da se na osnovu ovih priba-
vljenih pisanih dokaza iz Vojnog arhiva može utvrditi da su u postupku izricanja
206
osude na smrtnu kaznu Aleksandra Simovića i njenog izvršenja povređena načela

pravne države i opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i osnovnih sloboda-da je
grubo povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na odbranu i pravni lek, pravo
na život i imovinu osuđenog.
Na osnovu svih izvedenih dokaza Viši sud u Valjevu zaključuje da je pok.
Aleksandar Simović žrtva političko-ideološkog progona, jer je novoustanovljenim
organima vlasti bila potrebna finansijska potpora, tako da su sudovi donosili odlu-
ke nakon montiranih procesa bez dokazanih činjenica i tvrdnji. Cilj ovog postupka
kao i mnogih drugih bilo je krivično procesuiranje i kažnjavanje ideoloških i poli-
tičkih protivnika „tadašnjeg režima“, od strane novih vlasti, koji su zloupotreblja-
vajući pravna sredstva koji su na takav način kršeći osnovna ljudska prava, želeli
da „učvrste svoju vlast i sprovedu diktaturu“, koja je bila strogo politički i ideo-
loški određena. Na taj način je doneta i prvostepena presuda protiv njega – pre-
suda koja se zasniva na izjavama svedoka čije je izjave potvrdila Komanda mesta
u Obrenovcu (13 svedoka), a u prethodnom delu ovog rešenja ukazano je iscrpno
i na brojne druge nepravilnosti kada su u pitanju iskazi svedoka.
U ovom konkretnom slučaju u pitanju je procesna zloupotreba dokazne
radnje svedočenja, koje bi trebalo da bude nepristrasno, objektivno i u skladu sa
onim što je svedocima objektivno lično poznato, a koja je u ovom slučaju dove-
lo do osude na osnovu u velikoj meri nezakonito pribavljenih iskaza svedoka, što
je otvorilo širi prostor za manipulaciju u predmetu i neosnovano terećenje sada
pok. Aleksandra Simovića, čime je očigledno uskraćeno pravo na jednako postu-
panje u postupku i pravo na pravično suđenje Aleksandru Simoviću. Na taj način
povređeno je pravo na slobodu, dostojanstvo, život i imovinu ovog lica. Na osno-
vu takve presude bila je konfiskovana i njegova imovina, čija je vrednost navede-
na detaljno u ovoj presudi od strane svedoka Snežane Radić (str. 20 ovog rešenja).
Najbolji pokazatelj da osuđeni Aleksandar Simović nije bio ni narodni ne-
prijatelj niti ratni zločinac je potvrda koja proizlazi iz dopisa Arhiva Jugoslavije
– Ustanove kulture od nacionalnog značaja 02 br. 90 od 28.01.2016. god. na osno-
vu koje se utvrđuje da ova ustanova uvidom u arhivsku građu Državne komisije
za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača nije pronašla podatke za Si-
mović Aleksandra. Samim tim, potvrđeni su navodi svedoka Srđana Cvetkovića,
o čemu je bilo reči u njegovom iskazu koji je detaljno naveden i analiziran u ovom
rešenju, a na koji iskaz niko od stranaka nije imao primedaba.
Kada se uz sve to ima u vidu da je osuđeni Aleksandar Simović bio i logo-
raš u logoru na Banjici, gde je poslat od strane Nemaca, o čemu postoje pismeni
dokazi koji su navedeni u ovom rešenju kao i njegov sin, upravo zbog sumnje da
je skrivao komuniste, to je bio razlog više da ovaj sud donese pozitivnu odluku po
zahtevu za rehabilitaciju.
Iz navedenih razloga stekli su se uslovi za sudsku rehabilitaciju ovog lica
na osnovu člana 14 stav 3 u vezi sa članom 4 stav 2, a u vezi sa članom 1 stav 1
tačka 4 i na osnovu člana 7 stav 1 tačka 2 u vezi sa članom 1 stav 1 i stav Zakona
o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11), kojim odredbama je predviđeno
da se o zahtevima za rehabilitaciju lica odlučuje u dvostranačkom postupku po
pravilima o vanparničnog postupka, uz obavezno prisustvo zastupnika Republike
Srbije kada se zahteva rehabilitacija lica koje je sudskom odlukom organa Repu-
blike Srbije lišeno slobode ili drugih prava.
207
Ove odluke su donete protivno načelima pravne države i opšte prihvaćenim

standardima ljudskih prava i sloboda, a zahtev je podnet od strane lica koja spa-
daju u krug zainteresovanih lica da podnesu zahtev za rehabilitaciju.
Viši sud u Valjevu je utvrdio na osnovu člana 17 stav 3 Zakona o rehabili-
taciji da su odluke koje su bile donete protiv Aleksandra Simovića ništave u celini
od njihovog donošenja, kao i da su ništave sve njihove pravne posledice.
Odluka da se rehabilitovano lice Aleksandar Simović smatra neosuđivanim
temelji se na odredbi člana 17 stav 5 Zakona o rehabilitaciji.
Prilikom donošenja ove odluke sud je imao u vidu i odluku Ustavnog suda
Srbije Uz. 149/09 od 17.11.2011. da prilikom odlučivanja o podnetom zahtevu za
rehabilitaciju pojedinog lica nadležni sud ne utvrđuje da li je neko lice učinilo kri-
vično delo za koje mu je suđeno, već da se u postupku rehabilitacije utvrđuje da
li je do progona i nepravde prema tom licu došlo iz političkih i ideoloških razloga,
pa je u tom pogledu dao svoj stav analizirajući procesne aspekte odluka kojima je
sada pok. Aleksandar Simović osuđen na smrtnu kaznu i streljan.
VIŠI SUD U VALJEVU, dana 03.03.2016. godine, Reh. br. 13/2015.
Zapisničar Sudija
Gordana Mitrović dr Dragan Obradović
PRAVNA POUKA:
Protiv ovog rešenja može se
izjaviti žalba u roku od
30 dana od dana prijema rešenja
Apelacionom sudu u Beogradu,
a preko ovog suda
Krovovi, ulje na platnu, 63 x 95 cm, 1935.
208
.................................
OSVRTI, PRIKAZI,
RECENZIJE
.................................
Fakultet poltitičkih nauka Unverziteta u Beogradu
O LEKSIKONU LJUBAVI I SEKSUALNOSTI

LЈUBOMIRA ERIĆA*
Mali korak za Eros, ali veliki korak u savladavanju
predrasuda o seksualnosti u Srbiji
U prethodnih 45 godina profesor Ljubomir Erić obogatio je naučna

saznanja u Jugoslaviji i Srbiji radovima iz oblasti psihijatrije, seksologije,
teorije i istorije psihoanalize i radovima o likovnom stvaralaštvu. Napi
sao je devet monografija,1 tri toma udžbenika i priručnika,2 dva leksiko
na,3 a priredio je i jednu enciklopediju: Enciklopediju straha. Po opsegu
i zahvatu posebno se ističe šestotomna Psihodinamička psihijatrija koja je,
u izdanju Službenog glasnika, objavljena od 2008. do 2011. godine. Ovih
šest tomova koji sadrže 2.300 strana, uredio je prof. Ljubomir Erić, a oni
obuhvataju istoriju psihodinamičke psihijatrije, teor ije straha, ljudsku sek-
sualnost, poremećaje ličnosti, poremećaje raspoloženja i psihodinamički
pristup u psihoterapiji.4
* Prikaz predstavlja prerađeni govor autora s promocije knjige prof. Ljubomira Erića
koja je održana na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu 06.11.2017.
1 Ljubomir Erić, Strah, anksioznost i anksiozna stanja, Beograd 1972; Strah od ispita,
1977; Panična stanja, 1987; Agorafobija, 1996; Socijalna fobija, 1998 ; Psihoanaliza
i psihopatologija likovnog stvaralaštva, 2000; Strah od smrti, 2001; O crtežu, 2010;
Sigmund Frojd – Življenje sa strahom od smrti, 1856–1902.
2 Medicinska seksоlogija (s Vojinom Šulovićem), 1987; Dobar i siguran seksualni ži
vot, 1991; Seksualne disfunkcije, 1993.
3 Leksikon seksualnosti, Stubovi kulture, Beograd 2004; Rečnik straha, Arhipelag, Beo-
grad 2007.
4 Ljubomir Erić (ur.), Psihodinamička psihijatrija. Tom I: Istorija, osnovni principi,
teorije, 2008; Tom II: Teorije straha i stanja straha, 2009; Tom III: Humana seksu
alnost, seksualni i rodni poremećaji, kontroverze homoseksualnosti, 2009; Tom IV:
Poremećaji ličnosti, 2010; Tom V: Somatoformni, disocijativni i poremećaji raspolo
ženja, 2011; Tom VI: Psihodinamički pristup psihoterapiji, 2011.
209
Hereticus, 3–4/2017 Slobodan G. Marković
U prethodnih 10 godina profesor Erić je preuzeo na sebe dva velika

projekta: 1. priređivanje šestotomne Psihodinamičke psihijatrije i priređiva
nje i pisanje Enciklopedije straha i Leksikona ljubavi i seksualnosti. On spa
da u onu grupu stručnjaka koji se bavi psihoanalizom, a koji prihvataju
postojanje nagona smrti koji je Frojd obrazložio 1920. Kasnije je ovaj na
gon nazvan Tanatos. Ako čovekom pretežno upravljaju dva nagona Eros
i Tanatos, i ako nagon smrti postoji kao izvorni nagon uporedno i zajed
no s Erosom, kako to smatraju Zigmund Frojd (Sigmund Freud), Melani
Klajn (Melanie Klein), Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Norman O.
Braun (Norman O. Brown), onda je profesor Erić priređivanjem Enciklo
pedije straha i pisanjem Leksikona ljubavi i seksualnosti pružio uvid u celi
nu čovekovog nagonskog života, kako Erosa tako i Tanatosa.
Na srpskohrvatskom jeziku izašla je 1973. godine, u izdanju Noli
ta, Nova enciklopedija seksualnosti čiji je glavni urednik publicista Žozef-
Mari Lo Dika (Lo Duca). Redaktor prevoda bio je profesor Aleksandar Đ.
Kostić, osnivač seksologije u Kraljevini Jugoslaviji i komunističkoj Jugo
slaviji.5 Ova enciklopedija pružila je spoj seksologije i psihoanalize. U nje
nom predgovoru naglašen je nalaz iz istraživanja Alfreda Kinsija (Alfred
Kinsey) „da 86% odraslih osoba živi u stalnoj suprotnosti sa svojim lič
nim moralnim kodeksom“,6 a to se pre svega odnosilo na seksualnu prak
su. Ispostavilo se da većina stanovništva upražnjava seksualne odnose na
način suprotan moralnim normama koje to isto stanovništvo nominalno
prihvata. Postalo je jasno da seksolog mora da se bavi i društvenim i kul
turnim kontekstom.
Od tada nije objavljeno delo sličnog obima na srpskom jeziku. Više
od četrdeset godina kasnije pred čitaocima je novi obuhvatni pregled pi
tanja ljubavi i ljudske seksualnosti u enciklopedijskom izdanju iz pera pr
ofesora Ljubomira Erića. Leksikon ljubavi i seksualnosti obuhvata oko 2.000
odrednica koje zadiru u polje seksologije, u domen niza srodnih grana
medicine, u oblasti psihonanalize, psihijatrije, mitologije, književnosti,
umetnosti i opšte kulture. Odrednice uključuju opšte pojmove iz seksolo
gije, ali i odrednice o pojedincima i ustanovama iz sveta i iz Srbije i Jugo
slavije koji su dali doprinos istraživanju seksologije i srodnih tema. Tu su
i podaci o svima onima koji su se u evropskoj kulturi u prethodnih 2.500
godina bavili seksualnošću i ljubavlju kao naučnici, književnici, umetnici
5 Videti posebno njegova dela: Александар Ђ. Костић, Жена – пол. Жена – човек, Геца
Кон, Београд 1936. Trilogija Полно сазнање objavljena je 1953–1955, i objedinje
no u jednoj knjizi: Александар Ђ. Костић, Полно сазнање (трилогија), Медицин
ска књига, Београд и Загреб 1957. Najznačajniji doprinos razvoju seksologije
u Jugoslaviji dao je udžbenikom: Aleksandar Kostić, Osnovi medicinske seksologi
je, Medicinska knjiga, Beograd i Zagreb 1966.
6 Nova enciklopedija seksologije, Nolit, Beograd 1973, str. 9.
210
O Leksikonu ljubavi i seksualnosti Ljubomira Erića
i kao filosofi. Pored evropskih okvira autor je uključio i odrednice koje se

odnose na azijske, afričke i američke kulture.
Leksikon se sastoji od najmanje dva vešto uklopljena korpusa. Prvi
sadrži pojmovno jezgro u kome su podrobno obrađeni svi ključni pojmovi
vezani za ljubav i seksualnost. To jezgro je optočeno opsežnim omotačem
odrednica. Pojmovno jezgro čine temeljno obrađeni i raščlanjeni pojmo
vi iz seksologije kao što su: biseksualnost, brak, egzibicion izam, erektilni
poremećaj, fetišizam, hiper i hipoaktivna seksualna želja, homoseksual
nost, istorija seksualnosti, ljubav, ljubomora, masturbacija, mazohizam,
narcizam i narcistički poremećaji ličnosti, poremećaj orgazma i poremećaj
seksualnog uzbuđenja i interesovanja kod žena, prevremena ejakulacija,
psihogena impotencija, sadizam i sadistički seksualni poremećaj, seksu
alne pozicije, seksualna zavisnost, seksualni odnos, seksualno ponašanje,
self, strahovi i transvestitski poremećaj. Oni od ovih pojmova koji se bave
seksualnim poremećajima imaju pored osnovne odrednice koja ih jasno
određuje, i posebne odrednice koje daju njihovo određenje, dijagnozu, epi
demiologiju, etiologiju, istorijat, kliničku sliku i lečenje.
Jedan od najsloženijih pojmova među njima odnosi se na homosek
sualizam, a to je prethodno bila tema trećeg toma Psihodinamičke psihi
jatrije koji je autor priredio. Leksikon se objavljuje u zemlji u kojoj je ho
moseksualizam među licima muškog pola bio krivično delo sve do 1994.
godine. Isti Službeni glasnik koji je izdao Leksikon profesora Erića, obja
vio je Krivični zakon SR Srbije iz 1977. koji je homoseksualizam tretirao
kao krivično delo.7 Na ovom pitanju jasno se razaznaje kako jedan pojam
kojim se bave seksologija i psihoanaliza, ne može da se razume bez kul
turnog i društvenog konteksta. Autor ima humanistički pristup čoveku,
i u sopstvenoj praksi zauz eo je, još u vreme dok je homoseksualizam sma
tran za „poremećaj ličnosti“, Frojdov stav: „Preinačiti jednu već oformlje
nu homoseksualnu osobu u hetoreoseksualnu je poduhvat koji ima šansi
da bude ostvaren isto koliko i obrnuti postupak.“
Zahvaljujući radu prof. Erića psiholozi, psihoterapeuti i socijalni
radnici koji su obrazovanje stekli i proš lom veku, sa svim predrasudama
prema homoseksualizmu koje su se nalazile i u udžbenicima danas mogu
da jasno razaznaju koji je stav svetskih stručnjaka po ovom pitanju već
više decenija. Time ovaj leksikon dobija ne samo stručnu, već i društvenu
7 SFRJ je prepustila republikama i pokrajinama da se same opredele po ovom pita

nju. SR Srbija, SR Makedonija, SR BiH i AP Kosovo imale su krivično delo „pro
tivprirodnog bluda“ između lica muškog pola. Članom 110 Krivičnog zakona SR
Srbije bilo je predviđeno: „Za protivprirodni blud između lica muškog pola, uči
nilac će se kazniti zatvorom do jedne godine.“ Službeni glasnik SR Srbije, br. 26.
od 30. juna 1977. Zbirka krivičnih zakona (savezni, republički i pokrajinski), IV
izmenjeno i dopunjeno izdanje, Službeni list SFRJ, Beograd 1982, str. 372.
211
ulogu sticanja osnovnih znanja iz oblasti seksologije i otklanjanja zaos ta

lih predrasuda iz ranijih epoha. Pri tome profesor Erić daje vrlo savesno
i kod ovog pojma celinu pregleda stavova, uključujući i one koji se i da
nas drže pozicija koje je napustio medicinski i psihijatrijski mejnstrim.
Daću jedan primer kako izgledaju unutrašnje jezgro i omotač Leksi
kona. Jedan od centralnih pojmova ovde obrađenih je istorija seksualno
sti. Autor je obradio kroz 12 uzastopnih odrednica istorijat seksualnosti
u raznim epohama. U tim odrednicama autor navodi da su već u praisto
riji pojedinačni seksualni impulsi bili podređeni interesima grupe, da je
u zemljama Starog Istoka cvetala prostitucija, pa se čak seksualnost pone
kad smatrala i svetom, a da se to u judaizmu menja. U njemu se prostitu
cija ukida, a homoseksualizam kažnjava smrću. U Heladi je seksualnost
desakralizovana, a seksualna bliskost između muškaraca bila široko ras
prostranjena. U Rimu je seksualna aktivnost mogla da bude sveta „ali ne
i duhovna u smislu i stepenu koji je postojao u grčkoj homoseksualno
sti.“ Već je rimski lekar Soran iz Efesa, u II veku posle Hrista, dao u Gi
nekologiji najoriginalniji prikaz kontraceptivnih tehnika pre XIX veka.
U hrišćanskom srednjem veku dešava se i bukvalni i simbolički revolt pro
tiv tela, a progonjena seksualnost se kao prerušena i sublimirana javlja
u flagelantizmu i progonu veštica. U vreme renesanse dolazi do popu
štanja ograničenja u seksualnosti svakodnevice i javlja se i prvo komerci
jalno delo pornografije. Pojava sifilisa navodi Žana Kalvina da grmi pro
tiv putenih grehova, ali ni Luter ni Kalvin nisu podržavali apstinenciju.
Autor dalje opisuje sukob puritanaca i pobornika otvorenije seksualnosti
u Engleskoj, kao i promene koje su doneli XIX i posebno XX vek. Kao
posebno važne trenutke u XX veku navodi Kinsijeve studije, pojavu kon
traceptivne pilule 1956, razvoj seksualne terapije i demedikalizaciju ho
moseksualnosti 1973.
Ovaj pregled dat je na šest punih dvostubačnih strana. Kome ovo
nije dovoljno može da pređe u omotač pojmova, i da preko svih onih poj
mova i imena koja su istaknuta velikim slovima nastavi da dalje traga po
Leksikonu. Iz tih odrednica će, na primer, saznati da je mnogo vekova
pre nego što je Erih From napisao The Art of Loving, Ovidije napisao Ars
amatoria, ili šta je mislio Sv. Augustin o coitus interruptus-u. Ako čitaocu
i to nije dovoljno može da preko indeksa ličnih imena koji je dat na kra
ju knjige nastavi traganje.
Ono što predstavlja problem kod ovakvih leksikona je kako odredi
ti odnos nagonskog i kulturnog, odnosno urođenog i stečenog u seksual
nosti. U tom smislu skrenuo bih pažnju na nekoliko podataka iz oblasti
antropologije. Antropolozi su istražili više hiljada primitivnih društava
i nedavno su učinjeni pokušaji da se napravi pregled svih ljudskih univer
salija, odnosno odlika koje su zabeležene u svakom poznatom ljudskom
212
društvu. Ova lista koju je sastavio Donald Braun obuh vata 370 pojmova,
od kojih su pojedini bitni za psihoanalizu i seksologiju, a nalaze se u sva
kom analiziranom društvu. To su: dečji strahovi, tumačenje snova, emo
cije, zavist, podatak da se žene više bave neposrednom brigom o detetu,
zabrana incesta majke i sina, prevencija i izbegavanje incesta, brak, mit,
Edipov kompleks, psihološki odbrambeni mehanizmi, silovanje i zabrana
silovanja, terminologija vezana za pol koja je temeljno binarna, postoja
nje seksualnih statusa, seksualno privlačenje, seksualna ljubomora, regu
lisanje seksa koje uključuje sprečavanje incesta, seksualnost koja je u fo
kusu zanimanja. Ovo navodim kao dokaz da postoje neki biološki osnovi
ponašanja kod homo sapijensa. Ako je moguće identifikovati 370 ili više
odlika homo sapijensa pokazanih u svakom društvu analiziranom od et
nologa i antropologa onda znači da postoje neke univerzalne pojave ve
zane za svako društvo, kao što postoji i niz kulturno uslovljenih pojava.
S druge strane, pojedini nalazi antropologije kulturno relativizuju
do krajnosti pitanje seksualnog kod čoveka. Bronislav Malinovski je tvrdio
da postoje društva u kojima ne postoji svest o vezi koitusa i prokreacije
i u kojima se smatra da je prokreacija delo predačkih duhova. On je sma
trao da je otkrio takvo društvo na Trobrijandskim ostrvima. Čak je tvrdio
da je neznanje o očinstvu „izvorna odlika primitivne psihologije“.8 Doži
vljaj seksualnog, i doživljaj oca, morao bi biti sasvim drugačiji u takvom
društvu nego u društvima koja dovode snošaj i začeće u vezu.
Kako je prof. Erić rešio veliki problem odnosa biološkog i kulturno
uslovljenog u čoveku? U Leksikonu je vrlo jasno i na više mesta pokazan
kulturni relativizam. Na primer, u predkolumbijskom Peruu zabranjen je
uobičajeni coitus tokom laktacije i umesto njega je propisan analni snošaj
za to vreme. U hrišćanstvu je pak analni koitus izjednačen sa sodomijom.
Slično je i s masturbacijom, poimanjem homoseksualizma ili pros titucije.
Svaka kultura imala je svoj niz pravila za svako od ovih ispoljavanja sek
sualnosti. Ali, seksualnost ima i biološke osnove. Autor je veliku pažnju
posvetio empirijskim istraživanjima uticaja pojedinih hormona na ljubav
i seksualnost. Tako je, na primer, nizak nivo neur otransmitera serotoni
na povezan s romantičnom ljubavlju. Isto tako žene su veoma osetljive na
efekat muškog pazuha, odnosno na hemijsku supstancu feromone. Posto
ji, drugim rečima, biohemija ljubavi. Jedna od najvažnijih naučnica u ovoj
oblasti Donatela Maraciti (Donatella Marazitti, 1956–) nije svela ljubav
na biologizam, već je izjavila da se „zaljubila u ljubav“. Pol Zak, poznat
kao „doktor ljubav“, preporučio je osam zagrljaja dnevno, jer zagrljaj oslo
bađa hormon oksitocin, nazvan još i moralni molekul. Oksitocin se oslo
bađa posle svake socijalne interackije i odatle i preporuka o zagrljajima.
8 Bronislaw Malinowski, The Father in Primitive Psychology (London: Kegan Paul, 1927).
213
Autor se bavi i pojavom leka vijagre, odnosno sildenafila 1998. go

dine, i smatra početak upotrebe ovog leka kao događaj u istoriji seksual
nosti. Ovaj lek je delotvoran u 70% slučajeva erektilnih poremećaja. Me
đutim, pokazalo se da kod raznih psihogenih disfunckija nema terepeut
sko dejstvo. Tako autor naporedno daje i rezultate biohemijskih analiza,
i farmakološkog tretmana i psihoanalitičkog pristupa.
On navodi, i svakako intimno prihvata, stav britanskog psihijatra
i seksologa Džona Benkrofta (John Bancroft, 1936–): „mi ne možemo da
očekujemo da razumemo ljudsku seksualnost ukoliko ne uzmemo u ob
zir i biologiju i kulturu (a važno je naglasiti kulturu, ne samo okruženje)
i interakciju između njih dok oni deluju na pojedinca, dijadu i grupu.“
Zašto je ovaj leksikon važan za savremenu čitalačku publiku? On se
objavljuje u zemlji koja ima problem kako da uvede seksološke sadržaje
u škole, u zemlji koja još uvek ne može da se opredeli da li je žena u pot
punosti ravnopravna ili treba da ima poseban zadatak u „obnavljanju na
cije“, u zemlji koja teži da se modernizuje, a ne sme da dovede u pitanje
pojedine tradicion
alne obrasce, u zemlji u kojoj raste homofobija, etnička
i verska distanca i tradicion alizam među mladima. Sociološko istraživanje
iz 2015. pokazalo je, na relevantnom uzorku, da među mladima u Srbiji
(od 15 do 29 godina) 3,3% ne zna šta je to kontracepcija, 33% nikada ne
koristi kontraceptivne metode, a samo 30% ih koristi redovno što svedoči
o potrebi za ovakvim delom.9 Leksikon je već pokrenuo određene polutabu
isane teme u javnosti, a posebno bih istakao intervju prof. Erića časopisu
Nedeljnik od 20. juna 2017. u kome je aktuelizovano pitanje masturbacije.
Leksikon poput ovog rezultat je mnogih napora koji ne moraju da budu
i nisu samooč igledni čitaocu. Ti napori se mogu razvrstati u tri odeljka,
a oni su: znanje, iskustvo i odricanje.
Krenuo bih od znanja. Danas se naučni članci pišu tako što autor
uradi neko istraživanje i dopuni ga člancima koje je skinuo za pola sata sa
JSTOR-a, ako su u pitanju društvene nauk e, odnosno sa Medline-a ili Fre
emedical-a, ako su u pitanju medicinske nauke. Kada otvorimo literaturu
priloženu uz ovaj leksikon primećujemo da ona obuh vata 23 dvostubačne
strane odnosno oko 1.000 naslova. Samo kada je u pitanju psihoanaliza
postoje četiri generacije psihoan alitičara od Frojda do današnjih psihoana
litičara i svaka od njih ima dvadesetak neizostavnih autora, a svaki od njih
je opet napisao niz važnih dela. Dakle, samo iz oblasti psihoanalize autor
je konsultovao više stotina dela. Celokupnim svojim opusom, a posebno
ovim delom, on pokazuje da je čitao i iščitavao sve četiri generacije. Isti
je slučaj i sa seksologijom od Kraft-Ebingovog dela Psychopathia Sexualis
iz 1886, preko Frojdovih spisa i Kinsijevih istraživanja do „biohemičara
9 Smiljka Tomanović i Dragan Stanojević, Mladi u Srbiji 2015. Stanja, opažanja, ve
rovanja i nadanja, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd 2015, str. 67.
214
ljubavi“. Autorova znanja, na taj način, obuh vataju ukupnu naučnu mi
sao seksologije i psihoan alize u prethodnih 130 godina.
Drugi napor je dugogodišnje iskustvo odnosno 50 godina rada s paci
jentima. Koliko je to stotina ili hiljada pacijenata može samo autor da kaže.
Treći nivo je odricanje. Šta znači iščitati 1.000 naslova od kojih ve
ćina nije u bazama podataka. To znači fizički doneti knjige i studije iz Bri
tanije i SAD. To znači potrošiti desetine hiljada dolara na ličnu biblioteku
uz znanje da takvo ulaganje nikada neće moći materijalno da se povrati.
I upravo taj trostruki napor ogromnog znanja, dugog iskustva i ve
likog odricanja ugrađen je u ovaj leksikon.
Krupan zahvat kojeg se preduzeo prof esor Erić, a koji je uspeo da
obuhvatno, temeljno i znalački izvede u ovom leksikonu, postavlja pred
nas i neka krupna pitanja i dileme. Ovaj leksikon je delo o Erosu, onaj pret
hodni opisuje Tanatos na delu. Frojd je 1931. završio drugo izdanje Nela
godnosti u kulturi nadom da će Eros u čovečanstvu da pobedi, ali i strep
njom. „Nadajmo se da će onaj drugi iz para ’nebeskih sila’, večni Eros,
učiniti sve da izađe kao pobednik iz borbe sa svojim takođe besmrtnim
protivnikom. Ali, ko može da potvrdi uspeh i ishod?“, zabrinuto se upi
tao Frojd.10 Od tada do danas čovečanstvo je prošlo još jedan svetski rat,
ali i seksualnu revoluciju. Veliko pitanje koje nam nameće ovaj leksikon,
ovaj veliki rezervoar naučnih objašnjenja seksualnosti i ljubavi jest da li je
seksualna emancipacija druge polovine XX veka pomogla čoveku da po
stane srećniji, manje potisnut i da realizuje svoje seksualne želje. Da li za
padni čovek posle seksualne revolucije ima manje ili više fobija?
Vratimo se Frojdu. Jedna od njegovih osnovnih postavki iz Tuma
čenja snova je da čovek ne samo da ne može da realizuje svoje najdublje
želje, on ne sme ni da zna za njih. Ako je u nesvesnom u mnogome poti
snut seksualni sadržaj, onda se među tim najdubljim željama svakako na
laze seksualne želje. Da li su one emancipacijom druge polovine XX veka
manje nerealizovane nego ranije?
Da li je posle Drugog svetskog rata kada je došlo do glavnog dela ove
emancipacije čovek postao srećniji. Može li čovečanstvo koje Karen Hor
naj prepoznaje 1937. kao „neur otičnu ličnost našeg doba“, ili koje Kristo
fer Leš 1979. označava kao „narcističku ličnost našeg doba“ da žvi srećniji
život posle seksualne revolucije nego pre nje?11 Da li se opseg neurotičnih
pacijenata posle seksualne revolucije smanjio?
10 Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi, Odabrana dela S. Frojda, vol. 5, Matica srp
ska, Novi Sad 1976, str. 357; Standard Edition of Complete Psychological Works of
Sigmund Freud (London: Vintage, 2001), vol. 21, p. 145.
11 Karen Hornеy, The Neurotic Personality of Our Time (New York: W.W. Norton, 1937);
Christopher Lasch, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminis
hing Expectations (New York: Wamer Books, 1979).
215
Kako navodi prof. Erić i u predgovoru i u relevantnim odrednicama

danas đake u pojedinim britanskim, skandinavskim i španskim školama
uče iz seksologije da je zdravo da masturbiraju.12 Ne tako davno čak su
i Kant i Volter ustajali protiv ove navodne „perversije“. Pitanje koje se sa
da postavlja je da li će ovi đaci kao rezultat nove pedagogije biti srećniji
od onih kojima nastavnik saopštava da se čuvaju onanije kao bluda ili ko
jima nastavnik prećutkuje postojanje masturbacije? Zajedno s autorom,
i rekao bih zajedno sa Zigmundom Frojdom, nadamo se i očekujemo da
hoće, da će biti srećniji, da će Erosu i na ovaj način biti ukazana pomoć
da pobedi, ali da li će zais ta tako i biti pokazaće tek longitudinalno istra
živanje. Drugim rečima pun obim efekta ovog napora znaćemo tek za 20
ili 40 godina kada se bude pojavila neka nova enciklopedija seksualnosti.
Do tada, a svakako u dogledno vreme, Leksikon ljubavi i seksualnosti
prof. Erića biće najpouzdaniji vodič za naučna znanja o seksologiji i ljuba
vi na srpskom jeziku, napisan od strane autora koji je spojio široka znanja
s opsežnim iskustvom. Ovaj leksikon je mali korak u pobedi Erosa, ali veli
ki korak u savladavanju predrasuda koje u Srbiji i mnogim drugim zemlja
ma o seksualnosti i dalje postoje. Zato ovaj leksikon ima i emancipatorsku
i prosvetiteljsku ulogu. Profesoru Eriću stručna i zainteresovana javnost
može biti samo zahvalna na ovakvoj knjizi, a čitaoc ima se može toplo pre
poručiti da, u godinama koje slede, pažljivo iščitavaju ovo vredno delo.
Ljubomir Erić, Leksikon ljubavi i seksualnosti,

Službeni glasnik,Beograd, 2017, 413 str.
12 Lj. Erić, Leksikon ljubavi i seksualnosti, str. 9–10, i s. v. „Masturbacija. Zdravstve

na korist“, str. 195–196.
216
Aleksa Nikolić * koje je autor objavio u raznim časopisi-
ma, između kojih prednjači „Pečat“, ali
i radova koji su svoje mesto pronalazi-
OČIMA JEDNOG
li na naučnim raspravama, u stručnim
USTAVOBRANITELJA časopisima ili koji će svoje mesto tek
pronaći u (još uvek neobjavljenoj) stu-
diji „Srpski ustavopisci“.
Svi radovi u knjizi su grupisani u se-
dam celina koje predstavljaju kritičke
poglede profesora Markovića vezane za
važeći Ustav, našu ustavnu istoriju, ali
i na one iz ustavnosti susednih zemalja
u kojima je „srpsko pitanje“ bilo razlog
ustavnih borbi. Upravo zato, metaforič-
ki, profesor Marković sa ustavne osma-
tračnice, na ova pitanja i probleme gle-
da isključivo očima ustavnog pravnika.
Prvi deo knjige nosi naziv Kosovo
i Metohija – od Rambujea do Brisela. Ovo
poglavlje predstavlja polazište i osnovu
za dalja razmatranja u monografiji zbog
samog značaja kosmetskog pitanja za
Srbiju. Veliku pažnju u ovom delu au-
tor je s razlogom posvetio međunarod-
nom faktoru. U tom kontekstu, mogu
se učiti 3 faze postepenog trasiranja
puta tzv. kosovskoj državi. Prvu fazu bi
predstavljala NATO agresija na Srbiju.
Drugu fazu bi predstavljalo Ahtisarije-
vo „Rešenje“ kojim se dovršava proces
Ratko Marković, Sa ustavne započet u Rambujeu, budući da je nji-
osmatračnice, Službeni glasnik me za Kosovo predviđena puna držav-
i Dosije, Beograd, 2017, 381 str. nost kako u unutrašnjem, tako i u spo-
ljašnjem smislu. Treću fazu predstavlja
U okviru biblioteke „Politika i dru- davanje savetodavnog mišljenja Među-
štvo“ kao 83. sveska pojavila se knjiga narodnog suda pravde i potpisivanje
prof. dr Ratka Markovića pod nazivom Briselskog sporazuma. Prof. Marković
Sa ustavne osmatračnice. Samo svrsta- smatra da je Savetodavnim mišljenjem
vanje ovog autorovog dela u biblioteku Srbija izgubila bitno pravno uporište,
velikog ugleda i duge i bogate tradicije dok je Briselskim sporazumom Srbija
autoru može predstavljati izuzetnu čast pravno izgubila Kosovo. U nastavku knji-
i nagradu za sve akademske zasluge. ge autor argumentuje ovu tezu ističući
S tim u vezi knjiga profesora Mar- i značaj Ustavnog suda Srbije za (ne)re-
kovića predstavlja zbornik njegovih oda- šavanje kosmetskog pitanja. Na samom
branih radova iz oblasti ustavnog prava kraju ovog poglavlja, autor ističe značaj
rešavanja kosmetskog pitanja za da-
* Student master studija na Pravnom lji put Srbije u procesu pridruživanja
fakultetu Univerziteta u Beogradu. Evropskoj uniji.
217
Hereticus, 3–4/2017 Aleksa Nikolić
U drugom delu knjige pod nazivom praznina, nelogičnosti i nesaglasnosti sa

Bosanski ustavni lonac, autor se najpre Ustavom. Čak je i sam stil pisanja u ma-
bavi analizom tzv. Dejtonskog ustava, niru Ustava, sa preambulom i svečanim
kao i nezanemarljivim uticajem Viso- uvodom. Stoga, ističe prof. Marković, on
kog predstavnika (OHR) na centraliza- je na nezavidno niskom nivou.
ciju i unitarizaciju BiH. Prof. Marković Peti deo knjige bavi se takozvanom
ističe da u BiH međunarodna zajednica, reformom sudstva. Glavna zamerka pro-
umesto faktora stabilnosti, predstavlja fesora Markovića odnosi se na njen na-
remetilački faktor koji podstiče međuen- čin sprovođenja, odnosno odluku VSS
titetske sukobe. U nastavku, autor izla- kojom su povređena prava neizabra-
že tezu po kojoj BiH smatra političkom nih sudija. Ova odluka je predstavljala
tvorevinom, koja ni po jednom pokaza- politizaciju prava, odnosno direktno
telju nije država, te kao takva predstavlja kršenje ustavnog načela stalnosti sudij-
lažnu, dvostruku federaciju bez ikakvog ske funkcije. Na kraju autor veliku za-
legitimiteta. Na samom kraju ovog po- merku upućuje i Ustavnom sudu za koji
glavlja, autor kritikuje ustavno sudstvo smatra da je, u ovom slučaju, poklekao
u BiH i inicijativu Bakira Izetbegovića pred politizacijom.
o oceni ustavnosti Dana Republike Srp- Kvarenje političkih institucija je na-
ske smatrajući da ustavni sud najpre ziv sledećeg dela knjige. U njemu se au-
treba da se bavi pravnim aktima, a ne tor najpre bavi definisanjem pojmova
društvenim faktorima. predsednika Republike, Vlade i Narod-
Treći deo knjige bavi se procesom ne skupštine, a potom i njihovim sveu-
sticanja nezavisnosti Crne Gore i poli- čestalijim zloupotrebama. On ističe da
tičkim promenama koje su taj proces ovakav iskrivljen parlamentarizam à la
pratile. U tom kontekstu je autor naj- Serbe, ne postoji zbog grešaka i propusta
pre ukazao na pravne nedostatke refe- u Ustavu, već isključivo zbog pogrešne
rendumskog pitanja, kao i na sporni Za- sudske prakse. Potom je ukazao na po-
kon o referendumu, ne bi li posebnu litičke posledice donošenja Zakona o iz-
pažnju posvetio kršenju tadašnjeg Us- meni Zakona o Ustavnom sudu.
tava Crne Gore. U nastavku, autor se Poslednji deo knjige nosi naziv Kri-
bavi analizom unutrašnjih prilika u Cr- vulja srpske ustavnosti. On se bavi prav-
noj Gori kritikujući formiranje „Vlade nom analizom Sretenjskog, Turskog,
izbornog poverenja“, smatrajući da su Namesničkog, Radikalskog i Aprilskog
njen sklop i cilj u suprotnosti sa prin- ustava, te Ustava Srbije iz 1990. i 2006.
cipima pravne države. godine. Tu je autor detaljno istakao ulogu
U četvrtom delu autor se pozaba- i značaj svakog od njih u datom trenut-
vio analizom Nacrta Statuta Vojvodine. ku. Iako su Sretenjski i Aprilski ustavi
Naime, kao podzakonski akt, Statut je bili oktroisani, njihova uloga se bitno
po definiciji akt slabije pravne snage od razlikovala. Naime, Sretenjski ustav je,
Ustava i zakona, i kao takav dužan je da uz sve svoje prednosti i mane, označio
bude u saglasnosti sa njima. „Pravna prekretnicu u političkom razvoju Srbi-
snaga“ kao pravna kategorija predstavlja je XIX veka, dok je Aprilski ustav pred-
mesto pravnog akta u pravnom poret- stavljao jedan neodrživi akt samovolje
ku zemlje. Iz čitanja samog Nacrta Sta- kralja Aleksandra, čije je kratkotrajno
tuta Vojvodine lako možemo zaključiti važenje bilo blagotvorno za srpsku ustav-
da on predstavlja relikviju samouprav- nost. Namesnički ustav, kao i Radikalski,
ljačke ustavnosti sa mnoštvom pravnih predstavljali su vesnike nove koncepcije
218
Očima jednog ustavobranitelja
srpske ustavnosti u kojoj je vladalačka prof. Marković smatra da je Srbija dr-

vlast ograničena uključivanjem naroda žava koja ima svoj ustavni identitet, te
kao nosioca vlasti. da je potcenjivanje tog identiteta da-
Analizirajući period pred neposred- vati predloge novih ustava i, uopšte,
no donošenje važećeg Ustava, profesor predloge ustavnih promena na mišljenje
Marković stavlja poseban akcenat na i saglasnost telima van Srbije.
šest krupnih pitanja (1. ustavna defi- Monografija „Sa ustavne osmatrač-
nicija Srbije; 2. sistem vlasti; 3. terito- nice“ predstavlja jasno, jednostavnim
rijalna organizacija vlasti; 4. institucije stilom napisano štivo o najvažnijim pi-
vladavine prava; 5. revizioni postupak; tanjima iz srpske ustavnosti. Stavovi
6. ekonomsko-socijalno uređenje) ostav- i objašnjenja ustavnopravnih institucija
ljajući čitaocu dovoljno prostora da sam su objektivni, ubedljivi i utemeljeni na
zaključi da li je Ustav iz 2006. godine pažljivoj analizi pozitivnog zakonodav-
imao za cilj realnu konstituciju Srbije stva, sudske prakse ali i drugih pravnih
kao države njenog društva, ili je njegov i društvenih činilaca. Zbog toga sam
cilj bilo sredstvo obračuna sa političkim uveren da ova knjiga predstavlja kori-
protivnikom personalizovanim u Ustavu sno štivo ne samo stručnoj javnosti, već
iz 1990. godine. Na samom kraju, ima- i široj čitalačkoj publici zainteresovanoj
jući u vidu celokupnu srpsku ustavnost, za ovu problematiku.
Stari Beograd, ulje na platnu, 45 x 76 cm, 1933.
219
Hereticus, 3–4/2017 Venceslav Glišić
Venceslav Glišić sadrže brojne fotografije i spisak izvora

i literature. Autor je bio prinuđen, zbog
nedostatka pisanih izvora iz Pantićevog
KNJIGA O LEKARU
života, da koristi obimnu literaturu na-
I HUMANISTI stalu uglavnom na osnovu sećanja Pan-
DR MILOŠU PANTIĆU* tićevih savremenika, da bi što potpunije
obradio njegovu biografiju. Zahvaljujući
dugogodišnjem istraživanju, Radojčić je
uspeo da napiše prvu celovitu biogra-
fiju Pantićevog života, profesionalnog
humanog rada kao lekara i političkog
i društvenog radnika, koji je menjao svet
oko sebe za dobro ljudi.
Preko pedeset godina sam izučavao
radnički pokret u Srbiji, od prvih nosila-
ca socijalističkih ideja do 1945. godine,
i retko sam sreo u toj istoriji svestranu
aktivnu ličnost kao što je bio Pantić.
On nije bio profesionalni revolucionar
nego je to bio iz idealnih pobuda i zato
je višestruko zračio svestranom aktiv-
nošću na ljude u svojoj sredini. Pantić
je bio jedan od retkih intelektualaca
u boljševiziranoj KPJ, koji je uspeo da
sačuva svoj identitet. Prvu priču o nje-
mu kao ljudskom dobrotvoru slušao sam
još početkom pedesetih godina prošlog
veka od brata moga dede Koste Cvijovi-
ća, koji je bio bolničar za vreme Prvog
svetskog rata i ostao posle rata da radi
Milorad Radojčić, u valjevskoj bolnici. Imao sam ideal-
Dr Miloš Miša Pantić: lekar nu priliku da razrešim sve dileme oko
i revolucionar, Književna zajednica Pantićeve biografije početkom sedam-
i Matična biblioteka „Ljubomir desetih godina prošlog veka, kada sam
Nenadović“, Valjevo, 2016, 244 str. pisao biografiju Mirka Tomića i kada
sam razgovarao sa Aleksandrom Ran-
Rukopis biografije dr Miloša Panti- kovićem, Blagojem Neškovićem i svim
ća autora Milorada Radojčića sadrži 150 članovima Okružnog komiteta, koji su
stranica osnovnog teksta uz priloge koji preživeli rat, ali se tada nisam intereso-
vao za njegovu biografiju.
* Recenzija rukopisa Milorada Radoj- Za Radojčića je bila otežavajuća
čića, Dr Miloš Miša Patnić, Inovacio- okolnost što je Pantićevu biografiju pi-
ni centar Fakulteta bezbednosti, Beo-
sao sedamdeset godina posle njegove
grad 2016, 153 str. (U ovde objavlje-
nom tekstu izvršene su neophodne smrti, kada više nije bilo živih njegovih
modifikacije u skladu s okolnošću da savremenika i saradnika, koji bi mogli
je rukopis u međuvremenu štampan da razreše neke od zagonetki iz njegove
kao knjiga.) revolucionarne aktivnosti. On je uspeo
220
Knjiga o lekaru i humanisti dr Milošu Pantiću
da razgovara samo sa dva člana predrat- Da krenemo od njegovog članstva

nog OK Valjevo u čijem je radu prema u Partiji. Nije sporno da je postao član
njihovom svedočenju učestvovao Miloš SKOJ-a u valjevskoj gimnaziji verovat-
Pantić. Međutim, oni mu nisu objasnili no 1920. godine dok je KPJ legalno de-
jedno od ključnih pitanja – kakav je bio lovala. Međutim, za njegovo članstvo
odnos rukovodstva KPJ prema Pantiću, u Partiji navode se tri podatka: Milatović
posebno od dolaska novog rukovodstva tvrdi čak od 1923, Joksimović od 1927.
KPJ 1937. godine s Titom na čelu. i treći da je član KPJ od 1933–34. godi-
Radojčić je detaljno i uspešno obra- ne. Kad se upisao na Medicinski fakultet
dio Pantićevu biografiju i, u pogledu 1923. godine, nastavio je svoju revo-
iznetih činjenica, skoro da se ne može lucionarnu aktivnost u klubu studena-
nešto bitnije dodati. Primedbe se više ta marksista. U okviru tog udruženja
odnose na sistematizaciju teksta i da se formirana je prva partijska ćelija 1926.
pokuša objasniti odnos CK KPJ i Pokra- koju je vodio Dragoslav Sandić i u kojoj
jinskog komiteta KPJ za Srbiju prema je od početka Pantić. Pored ostalih koje
Pantiću. U tekstu treba izbegavati uop- navodi Radojčić, kasnije im se pridružio
tri godine mlađi Blagoje Nešković. Oni
štene pohvale bez navođenja činjenica,
su smatrali da su članovi KPJ, jer je sa
što su obilato koristili prethodnici koji
njima održavao vezu Ivan Milutinović
su pisali o Pantiću. Genealogija familije
i iz Zagreba Srđa Prica. Cana Babović ih
Pantić obrađena je preširoko da se u jed-
je posećivala 1928. i smatrala ih je kao
nom trenutku zaboravilo da se navede
skojevsku organizaciju, kako je meni go-
kad je Miloš rođen, ali piše da je ostao
vorila. Da Pantić nije postao član KPJ,
bez oca 1908. sa četiri godine pa se može
1926. ne bi mogao obnavljati partijske
zaključiti da je rođen 1904. godine. Ako
organizacije u Valjevu 1934. godine. Ne-
ima opravdanja da se jedno poglavlje poverenje rukovodstva KPJ prema njemu
u njegovoj biografiji posveti supruzi Jul- vuče konce iz tog perioda. Kad je kralj
ki Mešterović, nisam siguran da treba Aleksandar zaveo diktaturu 1929. godi-
ići u širinu i iznositi biografiju njenog ne, bio je zabranjen rad udruženja stu-
brata Đure, koji je proveo kratko vreme denata marksista, ali su Sandić i Pantić
u Valjevskom NOP odredu 1941. godine. ostali u upravi šire studentske organiza-
Treba izbaciti i deo teksta s podnaslo- cije „Pobratimstvo“ da legalnim radom
vom „Član Pokrajinskog komiteta KPJ šire svoj uticaj među studentima. U toku
za Srbiju“. U uvodu Radojčić navodi da diktature, većina bivših članova udru-
je Pantić član PK od maja 1940. godine. ženja studenata marksista povezala se
Kad sam pisao istoriju KPJ u Srbiji u toku s ilegalnim grupama KPJ u Beogradu,
NOB, razgovarao sam sa Aleksandrom koje su pripadale desnoj frakciji u KPJ
Rankovićem 1973. godine, kada mi je Sime Markovića i Rajka Jovanovića. Meni
izdiktirao sastav PK uoči rata. U tom je pričao Milovan Đilas da, kad je on do-
sastavu PK on pominje Dragojla Dudića, šao da studira na Beogradskom univer-
ali ne Pantića što znači da nije bio član zitetu, na njemu je postojala Sandićeva
PK pa to iz teksta isključiti. U težnji da grupa 1931. godine u kojoj su bili Buda
u Pantićevu biografiju unese što više Gorunović, Mile Cvetić i drugi, kada Pan-
podataka iz prethodne literature, uneo tić više nije bio u Beogradu. Članovi te
je u tekst i kontradiktorne informacije grupe kao pristalice Sime Markovića, koji
iz njegove revolucionarne aktivnosti, je isključen iz KPJ 1929. godine, progla-
prema kojima se nije određivao odno- šeni su od rukovodstva KPJ za trockiste.
sno kritički ih preispitivao. Jedan deo njih, kad je krenuo 1941. da
221
Hereticus, 3–4/2017 Venceslav Glišić
se bori protiv okupatora, likvidiran je, država i nije bilo političkih suđenja bez
kao Buda Gorunović, Marko Ilić, Mile dokaza. Pokrajinski komitet KPJ za Sr-
Cvetić i drugi, a Dragoslav Sandić pro- biju organizovao je posebnu istragu i is-
gonjen od policije je umro u Bilećkom ključio je šest članova verovatno zbog
logoru 1939. godine. Prema pisanju Ra- slabog držanja u zatvoru, ali je navodno
dojčića i njegovih prethodnika, kad se Pantić ostao član Partije, a prethodne
Pantić vratio sa odsluženja vojnog roka godine nije bio; ne zna da li je ponovo
i specijalizacije, obnavlja u Valjevu prve primljen zbog dobrog držanja na sudu.
partijske organizacije 1934. i Mesni ko- U tekstu je sporno kad je OK KPJ za Va-
mitet KPJ 1935. ili 1936. godine, čiji je ljevo formiran da li 1938. ili 1939. Oni
prvi sekretar Milorad Milatović. Među- koji tvrde da je 1939. nisu sigurni da li
tim, usledila je direktiva Oblasnog komi- početkom ili krajem decembra 1939.
teta u Kragujevcu da Pantić ne može da godine. i da je sekretar tog OK bio Miša
bude član nijedne partijske ćelije i da se Pantić. Potom se pominje da je na okruž-
ne bira u MK, zato što je kompromito- noj partijskoj konferenciji krajem mar-
van odnosno poznat kao komunista zbog ta 1940. izabran OK čiji je sekretar bio
čega je pod policijskom prismotrom, Milosav Milosavljević, a članovi, pored
a može da radi na svojoj legalizaciji kroz ostalih, Miša Pantić i Dragojlo Dudić.
masovne akcije preko sindikata i Udru- Međutim u junu 1940. na sednici OK
žene opozicije, kako to objašnjava Mi- prema direktivi PK oni su oslobođeni
latović. On ne želi da iznese istinu da dužnosti članova OK, da bi se prebaci-
u rukovodstvu KPJ postoje rezerve prema li na legalne forme rada kako je posle
Pantiću zbog saradnje sa Simom Marko- rata objašnjavao Milosav Milosavljević.
vićem, a posebno kao pripadniku gru- Kad se sve sabere, Pantićeve funkcije
pe Sandića. Ne znam za takve primere u Partiji od 1934. do 1941. u Valjevu su
iz istorije KPJ da Partija želi da sačuva pod znakom pitanja. Čas je bio u ruko-
svog člana na taj način što ga isključu- vodstvu pa potom ni u rukovodstvu ni
je iz svog članstva. U KPJ jesi ili nisi, u partijskoj organizaciji i uvek sa slič-
tu nije bilo izuzetaka. Onda ne može nim obrazloženjem zašto nije.
da ostane u tekstu da Pantić nastavlja Kad se ovo sve ima u vidu, postaje
da osniva partijske ćelije u petom puku jasnije zašto su Pantić i Dudić kao naj-
u vojsci, u Ubu i kolubarskom srezu. Ne poznatiji komunisti i narodni tribuni va-
samo da Oblasni komitet želi da saču- ljevskog kraja i šire skrajnuti početkom
va Pantića od partijske aktivnosti, pa se ustanka 1941, u Srbiji. Jednostavno stari
u tekstu pominje da to čini i CK KPJ, komunisti su potisnuti od mlade Titove
koji ga upućuje na legalne forme rada garde, pa je Pantić bio sanitetski refe-
u Narodnom frontu slobode, Inicija- rent Valjevskog NOP odreda, a Dudić
tivnom odboru stranke radnog naroda komesar Kolubarske čete istog odreda.
i Jedinstvene radničke partije. Prema svojoj političkoj i društvenoj ak-
U Valjevu je februara 1937. policija tivnosti, Pantić nije dobio odgovarajuću
izvršila provalu u partijsku organizaciju, ulogu u ustanku 1941. u Srbiji i bio je
kada je zajedno sa Pantićem uhapšeno samo sanitetski referent i kao takav član
još 12 komunista. Posle tri meseca za- štaba Valjevskog NOP odreda – i to je
tvora, održano je suđenje krajem maja bilo sve od funkcija koje je vršio u NOB
iste godine, kada su svi uhapšeni oslo- do pogibije februara 1942. godine. Kad
bođeni, jer nije bilo dokaza za njihovu je pozvan u Užice početkom novembra
antidržavnu aktivnost, uz podsećanje 1941, vršio je samo ulogu lekara brinući
da je Kraljevina Jugoslavija bila pravna se o ranjenicima najpre u Užicu a zatim
222
Knjiga o lekaru i humanisti dr Milošu Pantiću
u Sandžaku sve dok nije poginuo 7. fe- idealnom čoveku i revolucionaru, na-
bruara 1942. godine. Zbog toga treba slanjajući se na narodnu legendu i pri-
iz teksta izbaciti da je bio član Glavnog kazujući sebe kao njegove naslednike,
štaba NOP odreda Srbije i član Glavnog da bi lakše učvrstili svoju vlast. Ukaza-
NOO za Srbiju, jer i sam Radojčić navo- ne su mu počasti, da bi se simbolično
di da za to nije našao konkretnih doka- odužilo njegovim bližnjim i onima koji
za. Očita je nebriga rukovodstva KPJ su ga uvažavali, a istovremeno je instru-
o Pantiću i Dudiću, jer su ostavljeni sami mentalizovana njegova pogibija u po-
da se snalaze u trenutku krize NOP-a, litičke svrhe.
pa su poginuli pod nejasnim okolnosti- Bez obzira kako ja vidim biografi-
ma i bez svedoka. ju Miloša Pantića i na primedbe koje se
Na kraju rada Radojčić je naveo sve ne odnose na celinu Radojčićevog rada,
počasti koje su mu odate posle rata, da predlažem gradu Valjevu da objavi ru-
je sahranjen u grobnici narodnih hero- kopis biografije o Pantiću, jer je krajnje
ja, iako nije proglašen za heroja, uz po- vreme da se sazna istina o njemu. Ta
men imena ustanova, škola i ulica koje knjiga će predstavljati trajni spomenik
su nosile njegovo ime. Osim toga, vodeći Pantiću, značajniji od svih do sada po-
komunisti Valjeva pisali su o njemu kao dignutih spomenika.
Iz Beograda, ulje na platnu, 74 x 60 cm, 1938.
223
Jovica Trkulja Prvi, težišni i najobimniji deo rada

„Nespojivost funkcija neposredno iza-
branih funkcionera“ (str. 13–76) sadrži
NESPOJIVOST FUNKCIJA
prikaz uporedne ustavne i zakonske re-
I SUKOB INTERESA* gulative ovog instituta, kao i nastanak
i istorijskopravni razvoj instituta tokom
dva veka moderne srpske države. Na pi-
tanje zašto se bavio istraživanjem inkom-
patibiliteta javnih funkcija neposredno
izabranih lica, autor je ponudio sledeći
odgovor: „Neposredne izborne funkcije
u svim granama i na svim nivoima dr-
žavne vlasti su najznačajnije funkcije,
koje se tiču donošenja odluka od kojih
zavisi život jedne države ili pojedinih
njenih delova, kao i kontrole donosila-
ca i izvršilaca takvih odluka. Saglasno
tome, reč je o velikom potencijalu vlasti
koji je koncentrisan u rukama nosilaca
tih funkcija, a koji potiče iz narodne
saglasnosti da se ‘vlast vrši u ime na-
roda’, date na neposrednim izborima.
Ali se radi i o velikoj odgovornosti koju
u vršenju svojih funkcija imaju nepo-
sredno izabrana lica, a koja mora biti
i stalno podstrekavana i stalno držana
pod ustavnom i zakonskom kontrolom.“
U tom kontekstu, autor je argu-
mentovao tezu po kojoj je „sukob inte-
Dejan A. Milić, O nespojivosti
resa salon sistemske korupcije, dok je
funkcija i sukobu interesa, Inovacioni
inkompatibilitet javnih funkcija pred-
centar Fakulteta bezbednosti,
vorje sukoba interesa“. Iz toga on iz-
Beograd 2016, 153 str.
vlači zaključak da je korupciju mogu-
će suzbiti jedino ako se ukinu ili bar
1. – Dejan A. Milić se poslednjih
znatno ograniče mogućnosti za sukob
godina posvetio istraživanju problema
interesa javnih funkcionera, čega, pak,
nespojivosti funkcija neposredno iza-
niti ima niti može biti bez adekvatnog
branih lica u Republici Srbiji. Njegova
rešavanja nespojivosti funkcija javnih
knjiga O nespojivosti funkcija i sukobu
funkcionera. „Sužavanje mogućnosti
interesa sadrži tri dela.
da se veći broj javnih funkcija ‘stekne’
u jednom nosiocu (tzv. ‘zbrka ličnosti’)
* Recenzija rukopisa Dejana A. Milića, i odstranjivanje (ili, bar, privremeno
O nespojivosti funkcija i sukobu interesa, otklanjanje) privatnog interesa uslovi
Inovacioni centar Fakulteta bezbed-
su bez kojih nema zakonitog, savesnog
nosti, Beograd 2016, 153 str. (U ovde
objavljenom tekstu izvršene su neop- i odgovornog vršenja javnih funkcija.“
hodne modifikacije u skladu s okol- Na osnovu podrobne analize ovih
nošću da je rukopis u međuvremenu polaznih stavova i hipoteza, autor je do-
štampan kao knjiga.) šao do „tri istine i tri zakonitosti“ u vezi
224
Nespojivost funkcija i sukob interesa
sa inkompatibilitetom. Prva je istina da, i poslovima. (3) Treća zakonitost veza-

gde god ima državne (ili javne) vlasti, pona je za tradiciju izgradnje legalne i le-
stoji i sklonost nekih lica da takvu vlast gitimne vlasti i za čvrstinu institucija
koncentrišu u jednom paru ili u nekoli- u jednoj državi.
ko pari ruku. U vezi sa tom istinom, sto- Imajući u vidu ove istine i zakonito-
ji i istina da je veoma teško (bez jasnih sti o inkompatibilitetu, autor je u svom
i preciznih normi i delotvornih meha- zaključku ukazao da se smisao uređenja
nizama za njihovo sprovođenje, gotovo inkompatibiliteta nalazi u zaštiti sistema
nemoguće) napraviti otklon javnog in- vlasti, u poštovanju principa podele vla-
teresa od privatnog interesa onih ljudi sti kao principa organizovanja vlasti, te
koji su određeni da javni interes štite. u zaštiti ustavnosti i zakonitosti u jednoj
Druga je istina da su inkompatibilitet državi. Poseban smisao zabrane nedo-
i, posledično, sukob interesa neizbežni zvoljene kumulacije nalazi se u zaštiti
pratioci vršenja svake javne funkcije. državnog budžeta od prekomernih izda-
Nespojivost javnih funkcija nije poseb- taka i u zaštiti društva od sukoba inte-
nost ni jedne epohe, niti jednog podne- resa kao miljea za krupnu, organizova-
blja. Ona je odlika svih epoha i pripada nu korupciju. Najzad, suštinski smisao
svakom podneblju. I treća je istina da zabrane nespojivosti istovremeno se na-
je, radi zakonitog i efikasnog, savesnog lazi i u izgradnji i održanju integriteta
i odgovornog vođenja „narodnih“ poslo- i javnih funkcija i nosilaca tih funkcija.
va, nespojivost potrebno krotiti ustavom U drugom delu rada autor podrob-
i zakonom. Potrebno je donositi jasne no razmatra postupak rešavanja sukoba
i sprovodljive norme, koje neće ostavljati interesa u nekim državama sukcesori-
prostora za nedoumicu u pogledu broja ma SFRJ (str. 77–102). Rezultate svog
i kvaliteta funkcija, poslova i delatno- istraživanja ove složene problemati-
sti koje jedan javni funkcioner može da ke on je sumirao u nekoliko značajnih
vrši, da obavlja i posluje, a da ne ugrozi zaključaka: (1) Nespojivost funkcija je
kvalitet poverenih mu ovlašćenja. dvorište sukoba interesa, a sukob in-
Kada je reč o zakonitostima u vezi teresa je predvorje ozbiljne korupcije
sa pravnim suzbijanjem inkompatibi- i organizovanog kriminala; (2) Kad god
liteta, autor je ukazao na sledeće tri: neko ne namerava da se ozbiljno po-
(1) Prva zakonitost odnosi se na pogub- zabavi sukobom interesa, on formira
ni uticaj inkompatibiliteta na institucije organ bombastičnog naziva, skromne
u jednoj državi. Naime, inkompatibilitet infrastrukture, i obezbedi mu manjka-
ima dovoljan destruktivni potencijal da ve procedure i nedelotvorne sankcije;
razori institucije društva i demokratske (3) U osnovi efikasnog rešavanja sukoba
principe uređenja vlasti, i da potkopa po- interesa nalazi se politička volja partija
verenje građana u vlast. (2) Druga zakona vlasti da ograniči samu sebe, postav-
nitost tiče se odnosa prema regulisanju ljanjem pravila fer-pleja kako u politič-
inkompatibiliteta. Prepušten sam sebi, koj utakmici tako i u vršenju funkcija
inkompatibilitet javnih funkcija je, po (što je dugoročno ulaganje u sopstveni
pravilu, neukrotiv. Stoga je nužno do- uspeh); i (4) Kao moguću terapiju jav-
nositi u pravnom životu sprovodljive nim funkcionerima treba jasno predočiti
norme, sa jasnim i preciznim pravilima da korupcija nosi veliki rizik za one koji
koja će urediti kako vrste i načine do- u njoj učestvuju. To se može i mora po-
zvoljene kumulacije, tako i vrste i nači- stići jedino jasnim i delotvornim zako-
ne otklanjanja nedozvoljene kumulacije nima i efikasnim sredstvima za njihovo
javnih funkcija sa drugim funkcijama sprovođenje (Suzan Rouz Akerman).
225
Treći deo rada posvećen je nepotiz- okvira u četiri države (Srbija, Slove-
mu kao posebnom obliku sukoba inte- nija, Hrvatska, Makedonija) ukaže na
resa javnih funkcionera (str. 103–137). niz zajedničkih karakteristika nepo-
Autor polazi od teze da se fenomen ne- tizma i odnosa države i društva pre-
potizma u Srbiji, u zemljama u okruže- ma ovoj koruptivnoj pojavi. „Prva ka-
nju i šire, po pravilu, vezuje za nosioce rakteristika nepotizma jeste, svakako,
javnih funkcija i za stečeni refleks do- njegova rasprostranjenost. Druga ka-
brog broja njih da, koristeći ovlašće- rakteristika je utemeljenost nepotizma
nja kojima raspolažu i društveni uticaj u svesti građana kao pojave ‘bez koje se
koji imaju, „favorizuju“ svoje rođake ne može u današnjem vremenu’. Tre-
i supružnike, pribavljajući im određene ća karakteristika je ‘zbunjenost’ države
„opipljive“ materijalne koristi i čineći u reagovanju na nepotizam“.
im najrazličitije pogodnosti. Stoga on Na kraju knjige su Zaključna raz-
s pravom ističe da je „sklonost funkcio- matranja, zatim spisak literature i imen-
nera ka nepotizmu, bez sumnje, po druš- ski registar.
tvo veoma opasan vid sukoba interesa,
2. – Knjiga O nespojivosti funkcija
koji u znatnoj meri generiše sistemsku
i sukobu interesa je uspešna studija. Au-
korupciju... Zbog toga je predmet ovog
tor je uspeo da sjedini metod pravnog
razmatranja nepotizam kao poseban
teoretičara i pravnika praktičara. Prou-
oblik sukoba interesa i načini borbe za čio je relevantnu građu i obimnu pravnu
njegovo eliminisanje ili, makar, svođenje literaturu, vezanu za inkompatibilitet,
na razumnu meru, uz osvrt na praksu ne samo u Srbiji već i u evropskim ze-
koju je Agencija za borbu protiv korup- mljama čija su zakonodavstva i pravna
cije Srbije stvorila u rešavanju sukoba misao uticali na naše prilike. Posebnu
interesa koji su nastali usled nepotizma“. vrednost ove knjige čini: (1) minuciozna
U zemljama u regionu i u Srbiji su- analiza pozitivne ustavne i zakonske re-
kob interesa (i nepotizam, kao njegov gulative nespojivosti funkcija neposred-
kvalifikovani oblik) jeste, bez sumnje, no izabranih lica, sukoba interesa i ne-
ugrađen u temelj sistemske korupcije, potizma u Republici Srbiji i određenih
zbog dostupnosti raznih mogućnosti zanimljivih momenata u praksi Agencije
i načina na koje javni funkcioneri pri- za borbu protiv korupcije; (2) nastoja-
vatni interes privileguju na štetu javnog nje autora da svoju argumentaciju ute-
interesa, zbog rasprostranjenosti „feno- melji u relevantnoj stručnoj literaturi.
mena“, zbog tokom godina formirane Tekst studije sadrži 424 fusnote. Osnov-
„prokoruptivne“ svesti građana da se na literatura sadrži 27 jedinica strane
sukob interesa u raznim sferama odluči- i domaće literature (knjige, zbornici,
vanja „podrazumeva“, te zbog nedostat- časopisi), dvadesetak relevantnih inter-
ka delotvornih mehanizama za njegovo net izvora i preko 40 izvora normativne
sprečavanje. Nepotizam je, pored svega regulative (14 ustavnih i 30 zakonskih
dosad navedenog, kvalifikovani sukob in- i podzakonskih tekstova).
teresa i zbog činjenice da su u njegovoj Treba istaći lakoću sa kojom autor
osnovi isprepletani interesi većeg broja piše o inače teškim i zamršenim pita-
međusobno povezanih lica, što dodatno njima, kao i njegovo dobro poznavanje
doprinosi širenju „fenomena“. različitih oblasti prava, komparativnih
Autor je učinio napor da na osnovu rešenja i sudske prakse. On je učinio
analize primera nepotizma u regionu, značajan napor da, ne samo dijagno-
kao i razmatranja ustavnog i zakonskog sticira i sublimira postojeće probleme
226
Nespojivost funkcija i sukob interesa
o ovom segmentu u stvarnosti Republike o organizaciji vlasti, odgovornosti no-

Srbije, nego i da ponudi i posebno apo- silaca javnih funkcija, Maksa Vebera
strofira rešenja. Stoga njegova studija o vlasti i ulozi stručnjaka u savremenim
nudi mogućnosti daljeg istraživanja ove državama, kao i drugih „klasika“ naše
problematike u naučnom tretiranju i re- i svetske pravne književnosti. 4) Au-
šavanju problema nespojivosti funkcija tor je uspešno prikazao osnovne uzro-
i sukoba interesa neposredno izabra- ke i pojavne manifestacije nespojivosti
nih lica. Pisana lepim i jasnim stilom, funkcija i sukoba interesa. Nažalost, on
uveren sam, ona će naći svoju publiku nije učinio dodatni napor da izloži ide-
ne samo među pravnicima već i u širem je i predloge prevazilaženja problema
krugu čitalaca. nespojivosti funkcija, sukoba interesa
Iako rad zaslužuje visoku ocenu, i nepotizma u Republici Srbiji.
ipak mu se može staviti i nekoliko pri- 3. – Iz svega do sada rečenog, sma-
medaba: 1) Po svemu sudeći rukopis je tram da knjiga Dejana A. Milića O ne-
nastao mehaničkim povezivanjem tri spojivosti funkcija i sukobu interesa pred-
rada koja su nastala različitim povodom. stavlja doprinos srpskoj pravnoj nauci,
Njih bi trebalo čvršće povezati u konzi- te da bi njenim objavljivanjem naučna
stentnu, funkcionalnu celinu. Stoga je i stručna javnost, kao i šira čitalačka pu-
neophodan uvod u celinu knjige koji bi blika, dobile sveobuhvatnu i dokumen-
precizirao „trodimenzionalni“ predmet tovanu sliku o ovom važnom, ali nedo-
istraživanja i ukazao na njihovu teorij- voljno istraženom problemu. Upravo
sko-metodološku povezanost i naučnu zbog toga, ceneći teorijsko-metodološku
i društvenu relevantnost. 2) Javna funk- utemeljenost ove studije i autorovu so-
cija, javni funkcioner i javni interes su lidnu argumentaciju u naučnom tretira-
ključne sintagme za ovu temu i zato ih nju i obradi teme, uz neznatne izmene
je trebalo potpunije i celovitije objasniti. na koje sam ukazao, a koje ne umanjuju
3) Iako je autor konsultovao obimnu li- bitno kvalitet ovog dela – preporučujem
teraturu, smatram nedostatkom izostav- studiju Dejana A. Milića za objavljivanje
ljanje odličnih knjiga Miodraga Jovičića kao originalni stručni rad.
227
Prozor, ulje na platnu, 73,2 x 54,2 cm, 1936.
228
Neumorni rad u službi nauke – Sećanje na Vojislava Stanovčića (1930–2017)
.........................
IN MEMORIAM
.........................
Jovica Trkulja
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
NEUMORNI RAD U SLUŽBI NAUKE*

Sećanje na Vojislava Stanovčića (1930–2017)
U sredu 12. aprila 2017. na groblju u Kamenom kod Herceg Novog

sahranjen je profesor Vojislav Stanovčić. Zauvek nas je napustio jedan od
najistaknutijih nastavnika Fakulteta političkih nauka, poslednji iz plejade
njegovih osnivača, pravno-politički pisac, član SANU.
Ukazana mi je čast da u ime Pravnog fakulteta u Beogradu i Fonda-
cije „Miodrag Jovičić“, govorim o cenjenom kolegi i saradniku.
1. – Vojislav Stanovčić je studirao i diplomirao na Pravnom fakulte-
tu Univerziteta u Beogradu 1955. Zvanje doktora nauka stekao 1965. go-
dine na istom fakultetu. Nakon toga, 1966. i 1967. godine, kao „Fordov“
stipendista, bio je na postdoktorskim studijama političkih teorija na uni-
verzitetima Jejl i Harvard (SAD). Bio je redovni profesor Fakulteta poli-
tičkih nauka u Beogradu od 1979. i šef Katedre za političku teoriju i me-
todologiju. Za dopisnog člana Odeljenja društvenih nauka SANU izabran
je 1988, a za redovnog 2009. godine.
Obrazovan i vaspitavan u prosvetiteljskom duhu i na najboljim tra-
dicijama beogradskog Pravnog fakulteta, Stanovčić je pravno-političke
ideje i institucije razvijenih zemalja prenosio u Srbiju. Baveći se predano
i s ljubavlju naukom kao „svetim pozivom“, on je uvek i iznad svega na-
stojao da doprinese utemeljenju slobode, demokratije i vladavini prava
u našem društvu. Posebno važan doprinos dao je u oblasti izučavanja nau-
ke o politici. Njegovo polje rada i interesovanja veoma je široko. Ono se
proteže na političku teoriju, ustavno pravo, istoriju političke misli i sl.
U tim „disciplinama“ on se decenijama intenzivno i plodno bavio najznat-
nijim istraživačkim pitanjima poput legitimnosti političke vlasti, ljudskih
sloboda i prava, demokratskog oblika države, vladavine prava, odnosa po-
litičkih teorija i religije, autoriteta i slobode, položaja i zaštite manjina
* Reč na komemoraciji povodom smrti akademika Vojislava Stanovčića, Fakultet po-

litičkih nauka Univerziteta u Beogradu, Beograd, 17.06.2017.
229
Hereticus, 3-4/2017 Jovica Trkulja
i dr. U optici njegovih interesovanja bile su, s jedne strane političke pojave
i institucije i, s druge strane, političke ideje, ideologije i doktrine. U istra-
živanju političkih fenomena, on je izučavao dela klasika političke misli od
kineskih mudraca Lao Cea i Konfučija, preko antičkih, srednjovekovnih
i renesansnih filozofa do mislilaca modernog doba.
Napisao je jedanaest knjiga i preko tristo članaka, priloga, osvrta
i prikaza; uredio je nekoliko zbornika i enciklopedija, rukovodio je i uče-
stvovao u velikom broju projekata, uređivao više stručnih časopisa i aktiv-
no je učestvovao na brojnim domaćim i međunarodnim simpozijumima.
Iz pomenutih oblasti Stanovčić je relativno kasno počeo da obja-
vljuje monografske studije i knjige (1999–2008): Političke ideje i religija,
I–II (1999, 2003), Vlast i sloboda (2003), Macht und Legitimität (2003), Moć
i legitimnost (2006), Politička teorija, I (2006, 2008). Pored toga, kao ured-
nik i kourednik, objavio je značajne zbornike: Položaj i identitet srpske ma-
njine u jugoistočnoj i centralnoj Evropi (2005), Položaj nacionalnih manji-
na u Srbiji (2007), Položaj manjina u Saveznoj Republici Jugoslaviji (1996),
Postkomunizam i vlast (1996).
Ove knjige su ocenjene visokom ocenom u stručnoj javnosti. Knji-
ga Macht und Legitimität je naišla na odjek i priznanje i u inostranstvu,
a obimna knjiga koja je njegov opus magnum: Politička teorija I, donela
mu je nagradu Grada Beograda za najbolje delo iz humanističkih nauka
za 2006. godinu.
2. – U ovoj prilici izdvojiću nekoliko bitnih odlika Stanovčićevih dela
i delanja po kojima se on prepoznaje i kojima je ostavio prepoznatljiv trag
u našoj nauci i akademskoj zajednici.
Na prvom mestu su vrednoća i radinost prof. Stanovčića. Još u ra-
nom detinjstvu u brojnoj i siromašnoj porodici Stanovčića, na crnogor-
skom kršu, mladi Vojislav je sa prvim koracima sticao saznanje da se kroz
život mora probijati samo vlastitim rukama i radom. Već u tim godinama
naučio se marljivom radu, da bi tom radu i ljubavi prema svojoj porodici
posvetio ceo svoj život.
Na drugom mestu je akribičnost kao bitna odlika Stanovčićeve autor-
ske ličnosti. Njegove knjige i radovi napisani su na osnovu temeljnih is-
traživanja i utemeljeni u bogatoj literaturi. Njima je prethodio višedece-
nijski mukotrpan, „rudarski“ rad. Tokom svog dugog života, on se držao
stare mudrosti: ko voli posao, taj ga radi polako, a ko ga ne voli ili ga ota-
ljava – obavlja ga brzo. Ne manje od akribičnosti, upadljiva odlika njegovih
knjiga jeste težnja ka sveobuhvatnosti, ka potpunoj iscrpnosti, ka totalite-
tu. Ove njegove težnje i visoki istraživački standardi imali su za posledicu
da je on decenijama veoma malo objavljivao. Bile su to decenije upornog,
mukotrpnog rada u istraživanju sveta politike. Tek kada je ušao u osmu
230
deceniju života, on je počeo da ubire plodove svog višedecenijskog rada

i da objavljuje kapitalna dela. U periodu od 2003. do 2008. godine objavio
je pet knjiga koje su napisane učeno i naučnički savesno.
Važna karakteristika Stanovčićevog spisateljskog rada je njegov
„enciklopedijski nerv“ koji je došao do izražaja u pisanju kapitalnih dela Poli-
tička enciklopedija (1975), u kojoj je obradio više desetina odrednica na oko
300 str., Enciklopedija samoupravljanja (1979), u kojoj je napisao desetak
autorskih tabaka i Enciklopedija političke kulture (1993), u kojoj je od ukup-
no 1.312 str. on napisao 253). Posmatrana iz tog ugla, njegova glavna dela,
predstavljaju svojevrsnu enciklopediju političke nauke na srpskom jeziku.
Budući da je studirao pravo i doktorirao na beogradskom Pravnom
fakultetu, Stanovčić je do kraja ostao veran sledbenik njegovih korifeja iz
oblasti teorije i sociologije prava, filozofije prava i politikologije (Sloboda-
na Jovanovića, Đorđa Tasića, Radomira Lukića, Mihaila Đurića). Zahva-
ljujući njima, on je političke pojave i procese posmatrao u tesnoj vezi sa
drugim društvenim pojavama, posebno pravom. Jedan je od retkih politi-
kologa za koga su „homo politicus i homo iuridicus bliski susedi upućeni je-
dan na drugog, čak osuđeni da zauvek obitavaju jedan s drugim“ (D. Basta).
Malo je poznato da je mladi Stanovčić paralelno sa pravom studi-
rao i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od tada
do kraja života književnost je bila njegova velika ljubav. Nju je utkao i u
svoj stručni spisateljski rad. Bitna osobina njegovih dela je nastojanje da
pokaže da je velika književnost dragocen izvor saznanja o političkim feno-
menima, u prvom redu o alijenirajućoj prirodi vlasti. To smo prvo imali
prilike da slušamo kao studenti na njegovim predavanjima sedamdesetih
i osamdesetih godina, a kasnije da čitamo u njegovim knjigama. U njima
je on plodotvorno povezao svoje studije književnosti, prava i politikologi-
je. Naime, on je uverljivo pokazao u kojoj meri se saznanja političke na-
uke mogu obogatiti pozivanjem na velika dela Eshila, Sofokla, Šekspira,
Balzaka, Dostojevskog, Kafke, Mana, Sartra, Miloša, Solženjicina i naših
Andrića, Selimovića, Pekića i drugih.
Profesor Stanovčić je bio potpuno posvećen svom pozivu u Veberovom
smislu. Tačnije, on je bio spreman da se do samozaborava preda poslu na-
učne obrade politike i političkoga u svim njihovim vidovima i dimenzija-
ma. Brojne parcele svoga poziva obdelavao je sa monaškom posvećenošću
i ljubavlju. Nakon svog prvog boravka na stipendiji u SAD, on je sa broj-
nim knjigama doneo i nauk za ceo život: „Radite svoj posao punim srcem
i uspećete“ (Haberd). U celini posmatrano, njegova brojna dela i aktivno-
sti potvrđuju da su nauka i naučni rad bili njegovo najdublje opredeljenje
i istinski poziv, kojima čak ni ratna zbivanja, nisu mogla nauditi. Upravo
u to najteže vreme, NATO bombardovanja Srbije i raspada SRJ, nastajala
su glavna Stanovčićeva dela.
231
Za razliku od većine svojih akademskih kolega, prof. Stanovčić nije

bio kabinetski tip naučnika, akademski zatvoren i izolovan. On nije prezao
ni od zauzimanja stava o otvorenim društveno-političkim pitanjima. Šta-
više, učestvovao je u javnim raspravama, iznosio svoje stanovište: o krizi
SFRJ i SRJ, o dilemama federacije i konfederacije, o regionalnoj državi,
o položaju srpske manjine u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, o položaju
manjina u SRJ i Srbiji, o putevima i stranputicama uspostavljanja pravne
države i vladavine prava u Srbiji i dr.
Profesor Stanovčić je bio ono što u njegovom crnogorskom zaviča-
ju zovu „učinjen čoek“ – čovek spreman da učini, da se nađe i pomogne i u
dobru i u zlu. Na tom etosu čojstva i dobročinstva živeo je i delao sa samo-
svešću da „zlo dobra donijeti neće“ i da je dobro jedina investicija koja ne
propada. Često je citirao Seneku: „Ljudski rod se održava dobročinstvom
i slogom.“ i „Uporna dobrota pobeđuje zlo.“
Prema svojim studentima je imao očinski odnos; hrabrio ih je i po-
državao, radije nagrađivao nego kažnjavao. Mlađim kolegama je postavljao
dragocene putokaze u njihovom naučnom radu, otvarao vrata stipendija,
studijskih boravaka. Sa kolegama i saradnicima delio je najvrednije što je
imao, knjige iz svoje bogate biblioteke, ugled koji je imao u zemlji i svetu,
preporuke, dragocene kontakte. Za sve nas on je bio dobri Voja koji je imao
melem reč za mnoge nevoljnike. Njemu svojstvenom mekoćom i blagošću,
imao je uvek reči utehe i podrške za sve koji bi mu se obratili za pomoć.
Najzad, Stanovčić je bio pouzdan drug i prijatelj. Bio je od onih pou-
zdanih ljudi koji daju smisao ljudskom životu, za kojeg su svi njegovi bliski
prijatelji znali da ih nikada neće izneveriti. On nije sticao prijatelje time
što je primao dobročinstva, nego zato što ih je činio. Držao se biblijskog
imperativa: „Voli bližnjeg svoga svoga kao samoga sebe“ i crnogorske mu-
drosti da je dobar prijatelj potrebniji od vatre i vode. Nema među njego-
vim prijateljima povređenog kojeg on nije tešio i hrabrio, bolesnog kojeg
on u bolesti nije obilazio i bodrio, pokojnika koji je odlazio sa ovoga sve-
ta kojem on nije odavao poštu. Jednom rečju, bio je merilo za ljudsko pri-
jateljstvo, kao što je u nauci bio merilo za akribiju. Nakon njegove smrti,
o njemu je izrečeno mnogo lepih i pohvalnih reči. To nije slučajno. Jer, kao
što je primetio Volter: „Jedini način da obavežemo ljude da govore dobro
o nama jeste da činimo dobro.“
3. – Imajući u vidu ove odlike Stanovčićevog dela i javnog delanja,
uprava Fondacije „Miodrag Jovičić“ 2004. godine donela je odluku da se
nagrada Fondacije za doprinos proučavanju ustavnog prava i političkih si-
stema dodeli akademiku Stavnovčiću. Bili smo uvereni da nagrada dolazi
u prave ruke. U obrazloženju te odluke je stajalo: „Temeljit i sveobuhvatan
u istraživačkom postupku, precizan i pouzdan u izlaganju, uverljiv i jasan
232
u argumentovanju, obazriv i odmeren u saopštavanju rezultata do kojih je

došao, ukratko: do krajnjih granica savestan u svom radu, Vojislav Stanov-
čić, na tragu imena koje nosi nagrada Fondacije ’Miodraga Jovičića’, može
biti istinski uzor mlađima u mukotrpnom traganju za naučnom istinom,
odanosti naučnom radu i privrženosti naučnom pozivu.“
Iako pod teškim teretom svojih godina i oronulog zdravlja, akade-
mik Stanovčić je budno pratio i podržavao rad Fondacije „Miodrag Jovi-
čić“, prvo u svojstvu predsednika Upravnog odbora a potom kao član ži-
rija za dodelu nagrade. Među nama poslednji put se pojavio tri dana pre
smrti na sastanku žirija Fondacije za dodelu nagrade za 2017. godinu. Po
svemu sudeći, bila je to poslednja javna aktivnost, na njegovom časnom
životnom putu.
U ovom tužnom trenutku kada naš dragi profesor, kolega i prija-
telj Vojislav Stanovčić nije više među nama, poklonimo se njegovim seni-
ma, iskazujući mu zahvalnost za besprimerno požrtvovanje, neumorni rad
u službi nauke, izražavajući poštovanje prema njegovom životu i delu.
Predgrađe Beograda, ulje na platnu, 59,5 x 90 cm, 1937.
233
234
H E R E T I C U S
Magazine for Re-evaluating the Past
Vol. XV (20l7), No. 3-4
CONTENTS
Introduction . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3
Topic of the Issue:

IDENTITY AND HUMAN DIGNITY
Marinko Lolić
Introductory note . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Marinko Lolić
Contemporaneity and Contestations of Kant’s Idea of Dignity . . . 12
Zoran Kinđić
On the Foundation of Human Dignity . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
Duška Franeta
Human Dignity and the Problem of Inviolability . . . . . . . . . . . . . 62
Sofija Mojsić
Philosophical Aspects of the Notion of Human Dignity . . . . . . . . 73
Igor Milinković
Dignity, Authenticity and New Medical Technologies:
Ronald Dvorkin and Biotechnological Challenges
of the 21st Century . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
The possibilities of Autonomy in the Contemporary World . . . . . 97
Research
Velizar Mirčov
Roma Culture as a Resource and a Limitation for Socio-Cultural
and Economic Integration of Roma in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Essays
Nebojša Berec
From the History of the Non-Aligned Movement
– Yugoslavia and Gabon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
Currents
Imanuel Kant
On Servility . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
235
Views
Momo Pudar
World Truce . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
Sećanja
The Forgotten Writer and Hero – Čedomir Pavić (1882–1914) . . . 179
Dossier
Rehabilitation of Political Convicts in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . 183
Jovica Trkulja
Rehabilitation of Aca Simović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Reviews, Critiques, Book Reviews

On A Lexicon of Love and Sexuality by Ljubomir Erić . . . . . . . . . . 209
Aleksa Nikolić
Through the Eyes of a Constitution Defender
(Ratko Marković, From the Constitution’s Outpost) . . . . . . . . . . . . 217
Venceslav Glišić
The book about Dr. Miloš Pantić, a doctor and a humanist
(Milorad Radojčić, Dr Miloš Miša Pantić:
The Doctor and the Revolutionary) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220
Jovica Trkulja
Incompatibility of Appointments and Conflict of Interest,
(Dejan Milić, On Incompatibility of Appointments
and Conflict of Interest) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
In memoriam
Jovica Trkulja
Unflagging Work in the Service of Science,
A Memory of Vojislav Stanovčić (1930–2017) . . . . . . . . . . . . . . . 229
236
Objavljivanje ovog broja pomoglo je:
MINISTARSTVO KULTURE I INFORMISANJA

REPUBLIKE SRBIJE
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
3-4/2017
HERETICUS: časopis za preispitivanje
prošlosti / glavni i odgovorni urednik
Jovica Trkulja. – Vol. 1, No. 1 (2003) –
– Beograd (Goce Delčeva 36): Centar za
unapređivanje pravnih studija, 2003–.
– 23 cm
ISSN 1451-1582 = Hereticus
COBISS.SR-ID 109429004

Hereticus 3-4 2017 FINAL Manja Rezolucija PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Hereticus 3-4 2017 FINAL Manja Rezolucija PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

H E R E T I C U S

Osvrti, prikazi, recenzije

U savremenim i najnovijim filozofskim i pravnim istraživanjima, sve više

Pojedini učesnici su pokazali da je savremena filozofska misao veliki

Po našem mišljenju, rasprava vođena za ovim Okruglim stolom predsta-

Most kod Pariza, ulje na platnu, 64,5 x 53 cm, 1930.

Autoportret s crnim šeširom, ulje na kartonu, 55 x 46 cm, 1924/25.

ILUSTRACIJE U OVOM BROJU:

Zbog svoje višeznačnosti, koja odražava njegov složeni razvoj, po-

Posle kratkog vremenskog razdoblja kada je, krajem 70-ih godina

najnovije filozofske, pravne, rodne i bioetičke debate, ili nastojanja da se

Enterijer s violinom, ulje na platnu, 64 x 94 cm, 1961.

Većina savremenih istraživača, čak i oni, koji nisu naklonjeni Kan-

Međutim, Kantova filozofska staza, kojom je on kročio veoma rano,

4 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Ćukovića, Beo-

Kantovih filozofskih spisa, kao i iz svedočenja njegovih biografa,9 uviđa-

ne samo na motive čistog moralnog postupanja, već i na procenu snage

17 Isto., str. 25.

najviši pojam morala.“23 O strogosti Kantovog transcendentalnog uteme-

28 Isto., str. 82.

moralnost predstavlja „odnos radnji prema autonomiji volje, to jest pre-

36 Isto., str. 89.

i student, vaspitavan na poštovanju činova, ljubljenje ruke popovima, klanjanju

Sve to, čini se, pokazuje, da su za razumevanje, celovite Kantove

moralnog karaktera u različitim profesijama. On nije prihvatio uvreženi

50 Isto., str. 171.

55 Rajnhold B. Jahman, u Ko je bio Kant? Plato, Beograd, str. 139.

izneo u svojim temeljnim kritičkim spisima, detaljno je sproveden i u nje-

61 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdavačka knjižarnica Rajković i Ćuković, Beo-

Razlog Kantove povišene skepse, prema progresu koji prate nehumane

65 Imanuel Kant, Spis o pedagogiji, Izdanje knjižarnice Rajković Ćuković, Beograd,

je njena glavna ideja sažeta u njegovom kategoričkom imperativu, koji is-

74 Navedeno prema Mihailo Đurić, „Kantova etika i pravna filozofija“ u zborniku

Neki savremeni istraživači Kantove filozofije tvrde da je Kant celu

77 „... za razliku od Kanta koji je pravi krivac za redukciju praktičkog na moralno,

Kritike i dopune Kantove koncepcije ljudskog dostojanstva, pored

etike, pokušavajući da iz perspektivističke pozicije afirmiše moralni plu-

85 Erik Vajl, Problemi Kantove filozofije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

kao kategorije humanog ponosa. Prema tome, socijalne utopije usmjera-

osvetlio genezu i značaj prirodnog prava u modernoj evropskoj filozofiji

pitanja filozofije, ne samo, posle Hegelove smrti, već i na početku i prve

97 O različitim filozofskim motivima i istorijskim okolnostima u kojima se, u posled-

i analizom onog postojećeg, nastojeći samo da ga što preciznije inventari-

ACTUALIZATIONS AND CHALLENGES

Predeo, (Hercegnovi), ulje na platnu, 65 x 75 cm, 1931.

О ТЕМЕЉУ ЉУДСКОГ ДОСТОЈАНСТВА

Резиме: У покушају сагледавања темеља људског достојанства аутор раз-

у нашем транзицијском друштву, често чујемо да је не само за проспе-

се дрзне да се тако понаша готово по правилу био осуђен на смртну

3 Нажалост, и данас смо сведоци да неки послодавци доводе у понижавајући

поштовање права која извиру из самог њиховог људског достојанства,

5 Ђовани Пико дела Мирандола, Говори о достојанству човека, Филип Вишњић,

Човек може својим деловањем себе изградити таквим да буде на нивоу

7 Исто, стр. 33.

блиско је модерном и постмодерном добу. У просвећеном, секулар-

11 Жан-Пол Сартр, „Егзистенцијализам је хуманизам“, у: Филозофски списи, Но-

Да је достојанство везано за човекову умну природу19, за човека

19 Паскал (Pascal) сматра да се достојанство човека темељи на његовој способ-

те услед тога немају ни достојанство, човеково достојанство извире из

25 Имануел Кант, Филозофија морала, Издавачка књижарница Зорана Стојано-

на делу отелотворује могућност остварљивости поштовања моралног

31 Иако је и кенигсбершког филозофа красила честитост карактера, он не про-

баш као и њихова усмереност ка трансценденцији, на уздизање ка ви-