Jean-Paul Sartre

MUVE (1943)
Drama u tri čina
Šarlu Dilenu u znak zahvalnosti i prijateljstva
Prevela Jovana Barić-Jeremić

LICA
JUPITER – OREST – EGIST – PEDAGOG
PRVI STRAŽAR – DRUGI STRAŽAR – PRVOSVEŠTENIK
ELEKTRA – KLITEMNESTRA – ERINIJA
MLADA ŽENA – STARICA – LJUDI I ŽENE IZ NARODA
ERINIJE – SLUGE – ČUVARI PALATE

PRVI ČIN
(Trg u Argosu. Kip Jupitera, boga muva i smrti. Slepe oči, lice umrljano krvlju. Ulazi povorka starica
odevenih u crno. One prolivaju žrtveno vino pred kipom. Jedan Idiot sedi na zemlji u dnu scene. Ulaze Orest
i Pedagog, zatim Jupiter.)
SCENA I – Orest, Pedagog, zatim Jupiter.
OREST: Hej, dobre žene! (One se sve sa krikom okrenu.)
PEDAGOG: Da li biste nam mogle reći... (One pljuju na zemlju uzmičići.) Čujte, mi smo putnici koji su
zalutali. Molim vas samo za jedno obaveštenje. (Starice beže, bacajući na zemlju svoje posude.) Matore
mrcine! Kao da mi je stalo do njihovih čari! Ah, gospodaru moj, kakvo divno putovanje! I kakva vam je to
misao pala na pamet da dođete ovamo, kada ima više od sto pedeset prestonica, što u Grčkoj, što u Italiji, s
dobrim vinom, gostoljubivim krčmama i ulicama punim ljudi! Izgleda da ovi ljudi s planine nikad nisu
videli putnike: sto puta sam se raspitivao za put u ovoj prokletoj selendri koja se prži na suncu. Svuda isti
krici užasa i isto bežanje, teško, crno trčanje po bleštavim ulicama. Fuj! Te puste ulice, vazduh koji treperi, i
to sunce... Ima li ičeg zlokobnijeg od sunca?
OREST: Ja sam ovde rođen...
PEDAGOG: Izgleda. Ali, na vašem mestu, ja se time ne bih hvalio.
OREST: Rođen sam ovde, a moram da se raspitujem za put kao kakav prolaznik. Kucni na ta vrata!
PEDAGOG: Čemu se nadate? Da će vam odgovoriti? Pogledajte malo te kuće i recite mi kako izgledaju.
Gde su im prozori? Mislim, otvaraju ih na zamandaljena i mračna dvorišta, a okreću prema ulici stražnji
deo... Dobro. Kucam, ali nema nade. (Kuca. Tišina. Kuca ponovo, vrata se napola otvaraju.)
JEDAN GLAS: Šta želite?
PEDAGOG: Samo jedno obaveštenje. Znate li gde stanuje... (Vrata se naglo zatvaraju.) Obesite se! Jeste li
zadovoljni, gospodaru Oreste, i je li vam dovoljno ovo iskustvo? Mogu, ako želite, da kucam na sva vrata.
OREST: Ne, pusti.
PEDAGOG: Gle! Ali ovde ima nekoga. (Prilazi Idiotu.) Gospodine!
IDIOT: E!
PEDAGOG (ponovo pozdravlja): Gospodine!
IDIOT: E!
PEDAGOG: Da li biste bili ljubazni da nam pokažete Egistov dom?
IDIOT: E!
PEDAGOG: Dom Egista, kralja Argosa.
IDIOT: E! E! (Jupiter prolazi u dnu scene.)
PEDAGOG: Nemamo sreće! Prvi koji ne beži – idiot je. (Jupiter prolazi.) K vragu! Pratio nas je sve dovde!
OREST: Ko?
PEDAGOG: Bradonja.
OREST: Ti sanjaš.
PEDAGOG: Maločas sam ga video kako prolazi.
OREST: Biće da si se prevario.
PEDAGOG: Nemoguće. U životu još nisam video takvu bradu, izuzev jedne koja krasi lice Jupitera
Enobarbusa u Palermu. Pogledajte, ponovo prolazi. Šta hoće od nas?
OREST: Putuje, kao i mi.
PEDAGOG: Ah! Sreli smo ga na putu za Delfe, a kada smo se ukrcali u Iteji, on je već prikazivao svoju
bradu na brodu. U Napuliji nismo mogli da načinimo nijedan korak da nam nije bio za petama, i sada, evo
ga ovde. To vam nesumnjivo izgleda kao prosta slučajnost? (Razgoni muve rukom.) Ah! argonske muve kao
da su mnogo gostoljubivije od ljudi. Pogledajte ih, ma pogledajte ih! (Pokazuje oko Idiota.) Skupilo ih se
tuce na njegovo oko, kao na slatkiš, a on se ipak blaženo smeje, kao da mu se dopada što mu sisaju oči.
Zaista, iz tih zenica curi beli sok koji liči na zgrušano mleko. (Razgoni muve.) Dobro, de, dobro! Gle, eto ih
na vama. (Razgoni ih.) Dakle, to vam godi; vama, koji ste se toliko žalili što ste stranac u svojoj postojbini,
ove životinjice prireduju doček, izgleda da vas poznaju. Hajde, mir, mir, dosta izliva osećanja! Odakle li
dolaze? Prave veću buku nego čegrtaljke i deblje su od vilinog konjica.
JUPITER (prilazi): To su samo muve sa mesa, podeblje. Ima petnaest godina kako ih je snažni miris lešine
privukao u grad. Otada se goje. Kroz petnaest godina biće velike kao omanje žabe. (Pauza.)
PEDAGOG: S kim imamo čast?
JUPITER: Ime mi je Demetrios. Dolazim iz Atine.
OREST: Mislim da sam vas video na brodu pre petnaestak dana.
JUPITER: I ja sam vas video. (Strašni krici u palati.)
PEDAGOG: Uh! Sve mi se to ne dopada, i mislim, gospodaru moj, da bismo bolje učinili da odemo.
OREST: Ćuti!
JUPITER: Nemate se čega bojati. Danas je dan mrtvih. Ti krici označavaju početak ceremonije.
OREST: Izgleda da ste dobro obavešteni o Argosu.
JUPITER: Često navraćam ovamo. Bio sam ovde, znate, pri povratku kralja Agamemnona, kada se
pobednička grčka flota ukotvila u napulijskoj luci. S vrha bedema mogla su se videti bela jedra. (Tera
muve.) Tada nije bilo muva. Argos je bio mali provincijski grad koji se dosađivao na suncu. Sledećih dana
popeo sam se kružnim putem s ostalima i dugo smo posmatrali kraljevsku povorku koja se kretala dolinom.
S večeri drugog dana pojavi se na bedemima kraljica Klitemnestra s Egistom, sadašnjim kraljem. Građani
Argosa videše njihova lica usplamtela od zalazećeg sunca; videše ih kako se naginju kroz puškarnice i dugo
gledaju prema moru, i pomisliše: »Desiće se nešto ružno.« Ali, ne rekoše ništa. Egist, mora da znate, bio je
Klitemnestrin ljubavnik. Razvratnik koji je već u to doba bio sklon melanholiji. Izgledate umorni?
OREST: To je od dugog pešačenja i te proklete vrućine. Ali, zanima me to što pričate.
JUPITER: Agamemnon je bio dobar čovek, ali, vidite, učinio je jednu veliku grešku. Nije dozvoljavao da
se smrtne kazne javno izvršuju. Šteta. Jedno pošteno vešanje je razonoda u provinciji, i pomalo privikava
ljude na smrt. Ovdašnji ljudi nisu ništa rekli, jer su se dosađivali i želeli da vide jednu nasilnu smrt. Ništa
nisu rekli kada su videli svoga kralja kako se pojavljuje na gradskim vratima. I kada su videli Klitemnestru
kako mu pruža svoje lepo namirisane ruke, nisu ništa rekli. U tom trenutku bila bi dovoljna jedna reč, jedna
jedina reč, ali oni su ćutali, i svakom od njih bila je u glavi slika velikog leša smrskanog lica.
OREST: A vi, ni vi niste ništa rekli?
JUPITER: To vas ljuti, mladiću? Veoma mi je milo: to dokazuje da imate plemenita osećanja. Ne, nisam
govorio: nisam odavde, i to nije bio moj posao. Što se tiče stanovnika Argosa, sutradan, kada su čuli svoga
kralja kako u palati urla od bola, ni onda mu ništa rekli, spustili su kapke preko očiju užagrenih od požude, i
čitav je grad bio nalik na pohotnu ženu.
OREST: A ubica vlada. Proživeo je petnaest sretnih godina. Mislio sam da su bogovi pravedni.
JUPITER: E! Nemojte tako brzo optuživati bogove. Treba li uvek kažnjavati? Nije li bilo bolje iskoristiti
taj metež za očuvanje moralnog poretka?
OREST: Jesu li oni to učinili?
JUPITER: Poslali su muve.
PEDAGOG: Šta će tu muve?
JUPITER: Oh! To je simbol. Ali, sudite po ovom šta su učinili: vidite li onu staru bubu tamo dole koja
kaska svojim crnim nožicama tik uz zidine? To je lep primerak one crne i bezizrazne faune koja gmiže po
pukotinama. Bacam se na insekta, hvatam ga i dovodim vam ga. (Baca se na Staricu i dovodi je na prednji
deo scene.) Evo moje lovine. Uh! Trepćeš očima, pa ipak, vi ste navikli na belo usijane mačeve sunca.
Pogledajte to trzanje ribe koja se uhvatila na udicu! Reci mi, starka, mora da si izgubila tuce sinova: crna si
od glave do pete. Hajde, govori, a ja ću te možda pustiti. Za kim nosiš crninu?
STARICA: To je argivska nošnja.
JUPITER: Argivska nošnja? Ah! razumem! Nosiš crninu za svojim kraljem, za svojim ubijenim kraljem.
STARICA: Ćuti! Za ime boga, ćuti!
JUPITER: Jer, dosta si stara da si ih mogla čuti, da si mogla čuti one grozne krike koji su kružili celog jutra
ulicama grada. Šta si tada uradila?
STARICA: Moj je čovek bio u polju, šta sam mogla da uradim? Zaključala sam vrata.
JUPITER: Da, i odškrinula si prozor da bi bolje čula i vrebala iza zavesa bez duha, sa žmarcima u krstima.
STARICA: Ćuti!
JUPITER: Mora da si žestoko vodila ljubav te noći! Bila je to prava svetkovina, je li?
STARICA: Ah! Gospodaru, bila je to... grozna svetkovina.
JUPITER: Plamena svetkovina čiju uspomenu niste mogli da sahranite.
STARICA: Gospodaru, jeste li vi mrtvac?
JUPITER: Mrtvac! Hajde, ludo! Ne vodi brigu o tome ko sam ja; bolje brini o sebi i o tome da zaslužiš
oproštaj neba kajanjem.
STARICA: Ah! ja se kajem, gospodaru, da znate koliko se kajem, i moja kći se kaje, i moj zet prinosi na
žrtvu jednu kravu svake godine, i mog malog unuka, koji puni sedmu godinu, i njega smo odgajili u kajanju:
miran je kao bubica, plavokos i već prožet osećanjem svog iskrenog greha.
JUPITER: Dobro je to, odlazi, staro đubre, i trudi se da crkneš u kajanju. To ti je nada na spas. (Starica
beži.) Ili se ja grdno varam, gospodo, ili je ova dobra, starinska pobožnost, čvrsto zasnovana na strahu.
OREST: Kakav ste vi čovek?
JUPITER: Koga briga za mene? Govorili smo o bogovima. Zar je trebalo zgromiti Egista?
OREST: Trebalo je... ne znam šta je trebalo učiniti, i baš me briga; ja nisam odavde. Da li se Egist kaje?
JUPITER: Egist? Veoma bi me čudilo. No, šta mari. Čitav jedan grad kaje se za njega. Kajanje se meri
težinom. (Strašni krici u palati.) Slušajte! Da ne bi nikada zaboravili samrtne krike svoga kralja, jedan
govedar, izabran zbog snažnog glasa, urla tako, na svaku godišnjicu, u velikoj sali palate. (Orest pravi
grimasu gađenja.) Bah! Nije to ništa; šta ćete tek reći malo kasnije, kada puste mrtve? Pre petnaest godina,
baš na sam ovaj dan, ubijen je Agamemnon. Ah, kako se promenio otada lakomisleni narod Argosa, i koliko
je bliži sada mome srcu!
OREST: Vašem srcu?
JUPITER: Pustite, pustite, mladiću. Govorio sam sam sa sobom. Trebalo je da kažem: bliži srcu bogova.
OREST: Zaista? Jesu li zidine umrljane krvlju, milioni muva, smrad klanice, pasja vrućina, puste ulice, bog
sa licem ubijenog, i ti krici, ti nepodnošljivi krici – je li to ono što se dopada Jupiteru?
JUPITER: Ah! Ne osuđujte bogove, mladiću, imaju i oni bolnih tajni. (Pauza.)
OREST: Agamemnon je, mislim, imao jednu kćer? Jednu kćer po imenu Elektra?
JUPITER: Da. Ona živi ovde. U Egistovoj palati – koja je tu, pred vama.
OREST: Ah! To je Egistova palata? – I šta misli Elektra o svemu ovome?
JUPITER: Bah! Ona je dete. Bio je i jedan sin, izvesni Orest. Kažu da je mrtav.
OREST: Mrtav! Do vraga!...
PEDAGOG: Pa da, gospodaru, dobro znate da je mrtav. Ljudi iz Napulije pričali su nam kako je Egist izdao
naređenje da ga ubiju, ubrzo posle Agamemnonove smrti.
JUPITER: Neki su mislili da je ostao živ. Da su ga njegove ubice, obuzete sažaljenjem, ostavile u šumi. Da
su ga podigli bogati građani Atine. Što se mene tiče, voleo bih da je mrtav.
OREST: Zašto, molim vas?
JUPITER: Zamislite da se pojavi jednoga dana na kapiji ovoga grada...
OREST: I?
JUPITER: Bah! Znate, ako bih ga tada sreo, rekao bih mu... rekao bih mu ovo: »Mladiću«... nazvao bih ga
»mladiću« jer on je vaših godina, otprilike, ako je živ. Baš mi nešto pade na um, biste li mi rekli vaše ime?
OREST: Zovem se Fileb i iz Korinta sam. Putujem radi obrazovanja, s robom koji mi je bio učitelj.
JUPITER: Odlično. Rekao bih, dakle: »Mladiću, odlazite! Šta tražite ovde? Želite da ostvarite svoja prava?
Eh, vi ste vatreni i snažni, bili biste neustrašiv vojskovođa u nekoj ratničkoj armiji, vi imate druga posla a ne
da vladate jednim polumrtvim gradom, jednom strvinom od grada, izmučenom muvama. Ovdašnji ljudi
veliki su grešnici, ali eto, uputili su se putem iskupljenja. Pustite ih, mladiću, pustite ih, poštujte njihov bolni
poduhvat, udaljite se na vrhovima prstiju. Ne biste umeli da delite njihovo kajanje, jer niste učestvovali u
njihovom zločinu, i vaša nepristojna nevinost deli vas od njih kao duboki jarak. Odlazite ako ih makar malo
volite. Odlazite jer ćete ih upropastiti: ako ih i za čas zaustavite na njihovom putu, ako ih odvratite, makar i
za tren, od njihovog kajanja, svi će se njihovi gresi slediti na njima kao slojanjena mast. Savest im nije čista,
boje se – a strah i nečista savest prekrasan su tamjan za nozdrve bogova. Da, dopadaju se bogovima te
kukavne duše. Zar biste hteli da im oduzmete božansku naklonost? A šta im dajete u zamenu? Spokojno
varenje, mrzovoljni provincijski mir i dosadu, ah! tako uobičajenu dosadu sreće. Srećan put, mladiću, srećan
put; red u jednom gradu i red u dušama nepostojan je: ako ga taknete, izazvaćete katastrofu. (Zagledavši mu
se u oči.) Strašnu katastrofu koja će se sručiti na vas.«
OREST: Zaista? To biste rekli? E pa dobro, kad bih ja bio taj mladić, ja bih vam odgovorio... (Odmeravaju
se; Pedagog se nakašljava.) Bah! Ne znam šta bih vam odgovorio. Možda imate pravo, a i to me se i ne tiče.
JUPITER: U dobri čas. Želeo bih da i Orest bude razuman. Hajde, mir s vama; treba da idem poslom.
OREST: Mir s vama.
JUPITER: A, da, ako vam dosađuju muve, evo načina da ih se otarasite: pogledajte taj roj koji zuji oko vas:
pravim pokret prstom, pokret rukom, i izgovaram: »Abraksa, gala, gala, ce, ce«. I gle: eno ih kako padaju i
počinju da puze po zemlji kao gusenice.
OREST: Tako mi Jupitera!
JUPITER: Nije ništa. Mala veština. Ja sam ukrotitelj muva, na sreću. Doviđenja. Videću vas opet. (Izlazi.)
SCENA II – Orest, Pedagog.
PEDAGOG: Čuvajte se. Taj čovek zna ko ste.
OREST: Je li on čovek?
PEDAGOG: Ah, gospodaru moj, kakav mi jad nanosite! Šta učiniste s mojim poukama i gde vam je onaj
vedri skepticizam kojem sam vas učio? »Je li čovek?« Do vraga, postoje samo ljudi, pa i to je već dovoljno.
Taj bradonja je čovek, neki Egistov špijun.
OREST: Batali svoju filozofiju. Ona mi je nanela mnogo zla.
PEDAGOG: Zla! Zar dati slobodu duha ljudima znači nanositi im zlo! Ah! kako ste se promenili! Nekada
sam mogao da vas čitam... Hoćete li mi najzad reći o čemu razmišljate? Zašto ste me dovukli ovamo? I šta
hoćete ovde da uradite?
OREST: Jesam li ti rekao da ovde imam nešto da uradim? Hajde! Ćuti. (Prilazi palati.) Evo moje palate. Tu
se moj otac rodio. Tu su ga jedna bludnica i njen svodnik ubili. I ja sam takođe tu rođen. Imao sam gotovo
tri godine kada su me odveli Egistovi vojnici. Sigurno smo prošli kroz ta vrata; jedan od njih nosio me je u
naručju, oči su mi bile širom otvorene i bez sumnje sam plakao... Ah! ni traga od uspomena! Vidim jednu
veliku nemu zgradu, napirlitanu na svečan provincijski način. Vidim je prvi put.
PEDAGOG: Ni traga od uspomena, nezahvalni gospodaru, a ja sam posvetio deset godina svog života da
bih vam ih stvorio! I sva ona putovanja na koja smo išli! I svi oni gradovi koje smo posetili! I onaj kurs
arheologije koji sam držao samo za vas! Zar nije bilo toliko palata, svetilišta i hramova da ispune vaše
sećanje da ste mogli, kao geograf Pausanija, da napišete jedan vodič po Grčkoj?
OREST: Palata! Istina je. Palata, stubova, kipova! Zašto li nisam teži, ja, kome je toliko kamenja u glavi? A
ne pominješ mi trista osamdeset sedam stepenica Efeskog hrama? Prešao sam ih jednu po jednu, i sećam se
svake od njih. Sedamnaesta, mislim, bila je naprsla. Ah! neki pas, neki stari pas koji se greje, opružen pokraj
ognjišta, i koji se pridiže malo pri ulasku svoga gospodara, cvileći tiho u znak pozdrava, jedan pas ima bolje
pamćenje od mene: on prepoznaje svog gospodara. Svoga gospodara. A šta je moje?
PEDAGOG: Šta li učiniste sa svojim obrazovanjem, gospodine? Pripada vam vaše obrazovanje, i ja sam ga
za vas s ljubavlju sadevao, kao neki buket, služeći plodove svoje mudrosti uz blaga svog iskustva. Nisam li
vas izrana nagnao da čitate sve knjige ne biste li se srodili s raznolikošću ljudskih mišljenja, i da obiđete
stotine zemalja, ukazujući vam u svakoj prilici koliko su varljiva stvar ljudski običaju. I sada, mladi ste,
bogati i lepi, mudri kao starac, oslobođeni svakog robovanja i svakog verovanja, bez porodice, bez
otadžbine, bez religije, bez zanimanja, slobodni da se angažujete, a svesni da se nikada ne treba angažovati;
najzad, vi ste nadmoćan čovek, spreman povrh svega da predajete filozofiju ili arhitekturu u nekom velikom
univerzitetskom gradu – i vi se žalite!
OREST: Ali ne, ne žalim se. Ne mogu da se žalim: dao si mi slobodu onih niti koje vetar kida s paukovih
mreža i koje lebde na deset stopa iznad tla; nisam teži od jedne niti i živim u vazduhu. Znam da je to
prednost i cenim je kako dolikuje. (Pauza.) Postoje ljudi koji se rađaju angažovani: oni nemaju izbor, bačeni
su na put, na kraju puta nalazi se jedan čin koji ih očekuje, njihov čin; oni koračaju i njihove noge snažno
stupaju preko zemlje i paraju se o kamenje. Tebi izgleda prostačka ta radost što se nekuda ide? A postoje
drugi, ćutljivci, koji u dubini svojih srca osećaju težinu nejasnih i zemaljskih slika; njihov se život izmenio
zato što su, jednog dana u svom detinjstvu, u petoj, u sedmoj godini... Dobro: to nisu nadmoćni ljudi. Ja sam
već u sedmoj godini znao da sam prognanik; puštao sam mirise i zvuke, šum kiše po krovovima, treperenje
svetlosti, puštao sam ih da klize duž moga tela i da padaju oko mene; znao sam da pripadaju drugima, i da
nikada neću moći od njih da stvorim svoje uspomene. Jer, uspomene su snažna hrana za one koji imaju
kuće, životinje, sluge i polja. Ali ja... ja sam slobodan, hvala bogu. Ah! kako sam slobodan! I kakva je
uzvišena neprisutnost moja duša! (Prilazi palati.) Živeo bih ovde. Ne bih pročitao nijednu od tvojih knjiga, i
možda ne bih ni znao da čitam. Retko je da neki princ zna da čita. Ali, deset hiljada puta ušao bih i izašao
kroz ta vrata. Kao dete, igrao bih se njihovim krilima, vešao bih se o njih, zaškripala bi ne popuštajući mi, i
moje bi ruke upoznale njihov otpor. Docnije bih ih gurao, noću, krišom, da bih išao kod devojaka. A još
kasnije, na dan mog punoletstva, robovi bi širom otvorili vrata, i ja bih na konju prešao preko njihovog
praga. Stara moja drvena vrata! Umeo bih zatvorenih očiju da pronađem vašu kvaku. A ovu ogrebotinu,
tamo dole, možda bih je ja napravio, iz nepažnje, prvog dana kada bi mi dali u ruke koplje. (Odmiče se.)
Rani dorski stil, zar ne? A šta kažeš na inkrustacije od zlata? Video sam slična vrata u Dodoni: lep je to rad.
Hajdemo, učiniću ti po volji: nije to moja palata, nisu to moja vrata. I nemamo šta da radimo ovde.
PEDAGOG: Dođoste pameti. Šta biste dobili time da živite ovde? Vaša bi duša ovoga časa bila mučena
gnusnim kajanjem.
OREST (naglo): Bar bi to bilo moje kajanje. I ta vrelina koja mi pali kosu bila bi moja. Moje bi bilo zujanje
tih muva. Ovoga časa, nag u nekoj mračnoj odaji palate, posmatrao bih kroz škrip kapaka rujnu svetlost,
čekao bih da se sunce spusti i da se sa zemlje digne, kao neki miris, sveža senka jedne argiske večeri, slične
stotinama hiljada drugih, a uvek nova, senka jedne večeri koja pripada meni. Hajdemo, učitelju; zar ne
shvataš da gnjilimo u toploti drugih?
PEDAGOG: Ah, gospodaru, smirite me. Ovih poslednjih meseci – da budem tačan, otkad sam vam otkrio
vaše poreklo – posmatrao sam vas kako se s dana na dan menjate i nisam više imao sna. Bojao sam se...
OREST: Čega?
PEDAGOG: Naljutićete se.
OREST: Neću, govori.
PEDAGOG: Bojao sam se. Uzalud se zanosimo skeptičnom ironijom, ponekad vam padaju na pamet lude
misli, ukratko, pitao sam se da ne razmišljate o tome da oterate Egista i zauzmete njegovo mesto.
OREST (polako): Da oteram Egista? (Pauza.) Smiri se, dobri čoveče, suviše je kasno. Nije da nemam želju
da ščepam za bradu tog razvratnika iz sakristije i da ga svrgnem sa prestola moga oca. Ali, šta? Šta ja, imam
s tim ljudima? Nisam video nijedno od njihove dece kako se rađa, niti sam prisustvovao venčanju njihovih
kćeri, nisam delio njihovu grižu savesti i ne znam nijedno od njihovih imena. Ima pravo bradonja: kralj
mora imati zajedničke uspomene sa svojim podanicima. Ostavimo ih, dobri čoveče. Hajdemo. Na vrhovima
prstiju. Ah! kada bi postojao neki čin, znaš, čin koji bi mi dao pravo građanstva među njima; kada bih se,
makar i nekim zločinom, mogao dokopati njihovih sećanja, njihovog straha i njihovih nada, da ispunim
prazninu svoga srca, pa makar morao ubiti rođenu majku...
PEDAGOG: Gospodaru!
OREST: Da. To su snovi. Hajde! Pogledaj da li mogu da nam nađu konje, i krenućemo put Sparte, gde
imam prijatelja. (Ulazi Elektra.)
SCENA III – Isti, Elektra.
ELEKTRA (noseći sanduk približava se Jupiterovom kipu i ne opaža ih): Đubre! Hajde, gledaj me tim
okruglim očima na licu umrljanom sokom od jagoda, ne bojim se. Reci, jesu li došle jutros svete žene, te
stare guske u crnim haljinama? Škripale su velikim cipelama oko sebe. Bio si zadovoljan, je li strašilo, ti
voliš te starke; što više liče na mrtvace, to ih više voliš. Prolile su pred tvoje noge najskuplje vino, jer je tvoj
praznik, i plesnivi zadah peo se od njihovih sukanja do tvog nosa; nozdrve ti još golica taj prekrasni miris.
(Češući se o njega.) E pa dobro, pomiriši sada mene, oseti miris moje sveže puti. Ja sam mlada, živa, mora
da se groziš toga. I ja sam došla da ti dam svoje darove dok se čitav grad moli. Drži: evo otpadaka i sveg
pepela s ognjišta, i starih ostataka mesa kojim gmižu crvi, i jednog parčeta prljavog hleba koje svinje nisu
htele, to će tvoje muve voleti. Srećan praznik, 'ajde, srećan praznik, i poželimo da bude poslednji. Nisam
mnogo snažna i ne mogu da te srušim na zemlju. Mogu da pljunem na tebe, to je sve što mogu da učinim.
Ali, doći će onaj koga čekam, s velikim mačem. Pogledaće te, cerekajući se, ovako, podbočen i zabačene
glave, a zatim će izvući sablju i raspolutiće te od glave do pete, ovako! Tada će se dve polovine Jupitera
stropoštati, jedna na levu, druga na desnu stranu, i svi će videti da je napravljen od belog drveta. On, bog
mrtvih, napravljen je od običnog drveta! Užas i krv na licu i tamno zelenilo očiju samo su patina, zar ne? Ti
znaš da si iznutra potpuno beo, beo kao telo odojčeta; ti znaš da će te jedan udarac sablje potpuno preseći i
da nećeš moći čak ni da krvariš. Od belog drveta: to fino gori. (Primeti Oresta.) Ah!
OREST: Ne boj se.
ELEKTRA: Ne bojim se. Nimalo. Ko si ti?
OREST: Stranac.
ELEKTRA: Dobro došao. Sve što je strano ovom gradu drago mi je. Kako se zoveš?
OREST: Zovem se Fileb. Iz Korinta sam.
ELEKTRA: Ah! Iz Korinta? Moje je ime Elektra.
OREST: Elektra. (Pedagogu.) Ostavi nas. (Pedagog izlazi.)
SCENA IV – Orest, Elektra.
ELEKTRA: Zašto me tako gledaš?
OREST: Lepa si. Ne ličiš na ovdašnje ljude.
ELEKTRA: Lepa? Siguran si da sam lepa? Lepa kao i korintske devojke?
OREST: Da.
ELEKTRA: Ovde mi to ne govore. Oni ne žele da to znam. Uostalom, šta vredi? Ja sam samo služavka.
OREST: Služavka? Ti?
ELEKTRA: Poslednja od služavki. Perem kraljevo i kraljičino rublje. To je rublje veoma prljavo i puno
nečistoće. Sve njihovo donje rublje, košulje koje su obavijale njihova gnjila tela, košulje koje Klitemnestra
oblači kada kralj deli s njom njenu postelju, sve to treba ja da perem. Zatvaram oči i trljam iz sve snage.
Perem i sudove. Ne veruješ mi? Pogledaj mi ruke. Vidiš, ima tu pukotina i rana? Kako ih čudno gledaš! Da
ne liče slučajno na ruke princeze?
OREST: Jadne ruke! Ne, one ne liče na ruke princeze. Ali, produži. Šta te još primoravaju da radiš?
ELEKTRA: Svakog jutra moram da ispraznim sanduk s đubretom. Vučem ga van palate i... video si šta
radim s đubretom. Ovaj čičica od drveta, to je Jupiter, bog mrtvih i muva. Pre neki dan prvosveštenik koji je
došao da mu se pokloni koračao je preko korenja od kupusa i repe, preko ljuštura od školjki. Mislio je da će
poludeti. Reci, hoćeš li me potkazati?
OREST: Neću.
ELEKTRA: Potkaži me ako hoćeš, baš me briga. Šta bi još mogli da mi učine? Da me tuku? Već su me
tukli. Da me zatvore u veliku kulu, sasvim gore? To ne bi bila loša ideja, ne bih više gledala njihova lica.
Uveče, zamisli, kada završim svoj posao, oni me nagrađuju: moram da priđem jednoj debeloj i visokoj ženi
obojene kose. Ona ima debele usne i veoma bele ruke, ruke kraljice koje mirišu na med. Ona polaže te ruke
na moja ramena, priljubljuje svoje usne na moje čelo, ona govori »Laku noć, Elektro«. Svake večeri. Svake
večeri osećam to toplo i proždrljivo meso kako živi pored moje kože. Ali, ja se držim: nikada nisam pala. To
je moja majka, znaš. Kada bih bila u kuli, ona me više ne bi ljubila.
OREST: Nikada nisi pomislila da pobegneš?
ELEKTRA: Nemam te hrabrosti: bojala bih se sama na putevima.
OREST: Zar nemaš neku prijateljicu koja bi mogla da pođe s tobom?
ELEKTRA: Ne, imam samo sebe. Ja sam šuga, ja sam kuga; ovdašnji ljudi reći će ti to. Nemam prijateljica.
OREST: Šta, čak ni dadilju, neku staru ženu koja te je videla kako se rađaš i koja te pomalo voli?
ELEKTRA: Čak ni to. Pitaj moju majku: ja bih obeshrabrila i najnežnija srca.
OREST: I ostaćeš ovde čitavog života?
ELEKTRA (u jednom kriku): Ah! ne, ne čitavog života! No čuj: očekujem nešto.
OREST: Nešto ili nekoga?
ELEKTRA: Neću ti to reći. Bolje pričaj. Lep si, i ti. Hoćeš li dugo ostati?
OREST: Trebalo bi da otputujem još danas. A sada...
ELEKTRA: Sada?
OREST: Ne znam više.
ELEKTRA: Je li Korint lep grad?
OREST: Veoma lep.
ELEKTRA: Voliš li ga mnogo? Jesi li ponosan na njega?
OREST: Da.
ELEKTRA: A meni bi izgledalo smešno da budem ponosna na svoj rodni grad... Opiši mi ga.
OREST: Pa... ne umem. Ne mogu da ti ga opišem.
ELEKTRA: Ne možeš? (Pauza.) Je li istina da ima senovitih mesta? Mesta na kojima se ljudi uveče šetaju?
OREST: Istina je.
ELEKTRA: I svi su napolju? Svi se šetaju?
OREST: Svi.
ELEKTRA: Mladići s devojkama?
OREST: Mladići s devojkama.
ELEKTRA: I uvek imaju nešto jedno drugom da kažu? I zabavljaju se lepo jedni s drugima? I mogu se čuti,
kasno u noć, kako se zajedno smeju?
OREST: Da.
ELEKTRA: Izgledam ti glupa? To je zato što mi je teško da zamislim šetnje, pesme, osmehe. Ovdašnje
ljude izjeda strah. A mene...
OREST: A tebe?
ELEKTRA: Mržnja. I šta rade celog dana mlade korintske devojke?
OREST: Doteruju se, pevaju ili udaraju u lutnju, posećuju svoje prijateljice, a uveče – idu na zabavu.
ELEKTRA: One nemaju nikakvih briga?
OREST: Samo sasvim sitne brige.
ELEKTRA: Aha! Reci mi, zar ljudi iz Korinta nemaju grižu savesti?
OREST: Ponekad. Ne često.
ELEKTRA: Dakle, oni rade šta hoće, i posle ne misle na to?
OREST: Tako je.
ELEKTRA: Smešno. (Pauza.) Reci mi još ovo, jer treba to da znam zbog nekoga... zbog nekog koga
čekam: pretpostavi da jedan korintski mladić, jedan od tih mladića koji se uveče smeju s devojkama, nađe
po povratku s nekog putovanja svog oca ubijenog, svoju majku u postelji ubice, a svoju sestru u ropstvu,
hoće li taj korintski mladić krišom otići da potraži utehu pored svojih prijateljica? Ili će pak isukati mač i
udarati njime ubicu dok mu ne rascepi glavu? …Ne odgovaraš?
OREST: Ne znam.
ELEKTRA: Kako? Ne znaš?
KLITEMNESTRIN GLAS: Elektro!
ELEKTRA: Pst!
OREST: Šta je?
ELEKTRA: To je moja majka, kraljica Klitemnestra.

DRUGI ČIN
PRVA SLIKA
(Zaravan na planini. S desne strane pećina. Ulaz u nju zatvoren je jednim velikim crnim kamenom. S leve
strane stepenice vode do hrama.)
SCENA I – Gomila, zatim Jupiter, Orest i Pedagog.
JEDNA ŽENA (klekne pred svog sinčića): Tvoja kravata! Već sam ti tri puta vezala čvor! (Čisti ga rukom.)
Tako. Čist si. Budi dobar i plači s ostalima kad ti se kaže.
DETE: Ovuda treba da dođu?
ŽENA: Da.
DETE: Bojim se.
ŽENA: Treba se bojati, dragi. Treba se mnogo bojati. Tako se postaje čestit čovek.
JEDAN ČOVEK: Imaće danas lepo vreme
JEDAN DRUGI: Srećom! Nadajmo se da su osetljivi na sunce. Prošle godine je bila kiša i bili su... strašni.
PRVI ČOVEK: Strašni!
DRUGI ČOVEK: Avaj!
TREĆI ČOVEK: Kad se budu vratili u svoju rupu i kad nas ostave same, u našem krugu, uspuzaću se
ovamo, pogledaću taj kamen, i reći ću sam sebi: »Sada su tu za godinu dana.«
ČETVRTI ČOVEK: Tako? A mene to neće utešiti. Od sutra ću početi da govorim samom sebi: »Kakvi će
biti iduće godine?« Iz godine u godinu postaju sve gori.
DRUGI ČOVEK: Umukni, nesrećniče! Ako se neki od njih provukao kroz neku pukotinu na steni i šunja se
već između nas... (Oni se uznemireno gledaju.)
MLADA ŽENA: Kad bi to bar moglo da počne! Šta rade oni iz palate? Njima se ne žuri? Ja smatram da je
najteže to iščekivanje: ovde smo, tapkamo pod užarenim suncem ne ispuštajući iz vida taj crni kamen... A!
Oni su tamo, iza kamena; i oni čekaju kao i mi, razdragani od pomisli na zlo koje će nam naneti.
JEDNA STARICA: Ma nemoj, devojčuro! Zna se šta nju plaši! Njen je čovek umro prošlog proleća, a
rogove mu je nabila ima već deset godina.
MLADA ŽENA: Dobro, priznajem, varala sam ga koliko sam mogla; ali volela sam ga i činila sam mu
život prijatnim; nikada ništa nije posumnjao, i umro je upućujući mi blagi pogled zahvalnog psa. Sada on
sve zna, pokvarili su mu zadovoljstvo, on me mrzi, on pati. I uskoro, biće pored mene, njegovo telo od dima
spojiće s mojim, tešnje nego što se ikada ijedno živo telo spojilo. A! poneću ga kući, svijenog oko vrata, kao
krzno. Pripremila sam mu ukusna jela, kolače od brašna, zakusku kakvu je voleo. No ništa neće ublažiti
njegovu mržnju; a ove noći... ove noći on će biti u mojoj postelji.
JEDAN ČOVEK: U pravu je. Šta radi Egist? Na šta misli? Ne mogu više da podnesem to iščekivanje!
DRUGI ČOVEK: Ne žali se! Misliš li da se Egist manje boji od nas? Reci, bi li želeo da budeš na
njegovom mestu i da provedeš dvadeset,četiri časa u četiri oka s Agamemnonom?
MLADA ŽENA: Grozno, grozno iščekivanje! Čini se da se svi vi udaljavate polako od mene. Kamen još
nije skinut, a već je svako postao plen svojih mrtvih, sam kao kišna kap. (Ulaze Jupiter, Orest i Pedagog.)
JUPITER: Dođi ovamo, biće nam bolje.
OREST: Evo ih, dakle, evo građana Argosa, vernih podanika kralja Agamemnona.
PEDAGOG: Kako su ružni! Vidite, gospodaru moj, njihov voštani ten, njihove upale oči. Eto posledica
sujeverja! Pogledajte ih, pogledajte ih! I ako vam je još uvek potreban dokaz o valjanosti moje filozofije,
pogledajte zatim svežu boju moga lica.
JUPITER: Baš lepa stvar, sveža boja lica! Ako imaš malo rumenila na licu, mladiću, to ne znači da nisi sa
bunjišta, u očima Jupitera. Ti smrdiš, a ni ne znaš to. Njima su, međutim, nozdrve pune sopstvenih mirisa,
oni poznaju sebe bolje no ti. (Gomila gunđa.)
JEDAN ČOVEK (penjući se uz stepenice hrama obraća se gomili): Žele li da izludimo? Združimo glasove,
drugovi, i pozovimo Egista: ne možemo podneti da dalje odlažemo ceremoniju.
GOMILA: Egiste! Egiste! Milost!
JEDNA ŽENA: O, da! Milost! Niko nema milosti! Doći će razjapljena grla, taj čovek koga sam mrzela,
obujmiće me nevidljivim i lepljivim rukama, biće moj ljubavnik čitave noći, čitave noći! (Pada u nesvest.)
OREST: Kakve ludorije! Treba reći tim ljudima...
JUPITER: Šta, mladiću, toliko buke oko jedne žene koja je pala u nesvest? Videćete i druge.
JEDAN ČOVEK (bacajući se na kolena): Ja smrdim! Ja smrdim! Ja sam gnusna strvina! Vidite, muve su
popale po meni kao gavrani! Bodite, bušite, muve osvetnice, kopajte po mome telu dok ne dođete do
smrdljivog mesa! Grešio sam, grešio sto hiljada puta, ja sam odvodni kanal, klozetska jama...
JUPITER: Junačina!
LJUDI (dižući se): Hajde! Pričaćeš to kasnije, kada budu ovde. (Čovek je izbezumljen, dahće prevrćući
očima.) Egiste! Egiste! Smiluj se, naredi da počnu. Ne možemo više da izdržimo. (Egist se pojavljuje na
stepenicama hrama. Iza njega Klitemnestra i Prvosveštenik. Stražari.)
SCENA II – Isti, Egist, Klitemnestra, Prvosveštenik, stražari.
EGIST: Pst! Zar se usuđejete da se žalite? Jeste li zaboravili gnusobe? Tako mi Jupitera, osvežiću vaše
sećanje. (Okreće se Klitemnestri.) Treba odlučiti da se počne bez nje. Ali, neka se pričuva! Moja će kazna
biti primerna.
KLITEMNESTRA: Obećala mi je da će slušati. Sprema se, sigurno; mora da se zadržala pred ogledalom.
EGIST (stražarima): Potražite Elektru u palati i dovedite je milom ili silom. (Strazari odlaze. Gomili.) Na
svoja mesta! Muškarci s moje desne strane. Žene i deca na levu. Dobro. (Pauza. Egist čeka.)
PRVOSVEŠTENIK: Ovi ljudi ne mogu više da izdrže.
EGIST: Znam. Ako moji stražari... (Stražari se vraćaju.)
STRAŽAR: Gospodaru, svuda smo tražili princezu. Ali palata je pusta.
EGIST: Dobro. Sutra ćemo srediti račune. (Prvosvešteniku.) Počinji.
PRVOSVEŠTENIK: Skinite kamen!
GOMILA: Aaaa! (Stražari skidaju kamen. Prvosveštenik prilazi ulazu u pećinu.)
PRVOSVEŠTENIK: Vi, zaboravljeni, napušteni, razočarani, vi koji se vučete po zemlji kao vulkanski
gasovi i koji imate samo svoj golemi jad, vi mrtvi, ustajte, ovo je vaš praznik! Dođite, dignite se sa tla kao
ogromni sumporni oblak gonjen vetrom, vinite se iz utrobe zemlje, o mrtvi sto puta mrtvi i koje svaki
otkucaj naših srca iznova ubija, pozivam vas u ime besa i ogorčenosti i duha osvete, dođite da utolite mržnju
na živima! Dođite, razlijte se kao gusta magla našim ulicama, uvucite se zbijenim kohortama između majke i
deteta, između ljubavnika i ljubavnice, naterajte nas da zažalimo što nismo mrtvi! Ustajte, vampiri, aveti,
priviđenja, harpije, užasu naših noći! Ustajte, vojnici koji umreste proklinjući, ustajte, zlosrećnici, poniženi,
ustajte vi koji ste umrli od gladi, čiji je krik agonije bio kletva! Pogledajte, živi su tu, ugojeni živi plen!
Ustajte, sručite se na njih u kovitlacu i oglođite ih do kostiju! Ustajte! Ustajte! Ustajte! (Bubanj,
Prvosveštenik igra pred ulazom u pećinu, prvo polako, zatim sve brže i brže, i pada iscrpljen.)
EGIST: Tu su!
GOMILA: Užas!
OREST: To je isuviše i ja ću...
JUPITER: Pogledajte me, mladiću, pogledajte mi u lice, ovamo, ovamo! Shvatio si. Ćuti sada.
OREST: Ko si ti?
JUPITER: Saznaćeš kasnije. (Egist polako silazi niz stepenice hrama.)
EGIST: Tu su. (Pauza.) On je tu, Aricijo, taj muž kojeg si izvrgla ruglu. Tu je, uz tebe, ljubi te. Kako te
steže, kako te voli, kako te mrzi! Ona je tu, Nicijo, ovde je tvoja majka, koja je umrla zato što je nisi
negovala. A ti, Segeste, gnusni zelenašu, tu su tvoji nesrećni dužnici, oni koji su umrli u bedi i oni koji su se
obesili jer si ih upropastio. Ovde su i danas oni tvoji poverioci. A vi, roditelji, nežni roditelji, spustite malo
oči, pogledajte dole, prema tlu; tu su mrtva deca koja pružaju svoje ručice; sve radosti koje ste im uskratili,
svi jadi koje ste im zadali, pritiskuju kao olovo njihove osetljive i očajne duše.
GOMILA: Milost!
EGIST: O, da, milost! Ne znate da mrtvi nikada nemaju milosti!? Njihove su žalbe neizbrisive, jer su im
misli zauvek zaustavljene. Misliš li da ćeš dobrim delima izbrisati zlo koje si nanela svojoj majci, Nicijo?
No koje bi dobro delo ikada moglo do nje dopreti? Njena je duša žarko podne, bez ijednog daska vetra, ništa
se tu ne miče, ništa ne živi, ogromno ogoljeno sunce, nepomično sunce večno je sažiže. Mrtvih nema više,
razumete li tu neumoljivu reč, nema ih više, i zato su postali nepodmitljivi čuvari vaših zločina.
GOMILA: Milost!
EGIST: Milost! Kukavni komedijaši, danas imate publiku. Osećate li na licima i rukama težinu pogleda
miliona ukočenih očiju bez nade? Oni vas vide, nagi smo pred skupom mrtvih. A! A! Gle kako se izmeniste
sada, sažiže vas taj nevidljivi i čisti pogled koji manje može da se izmeni nego uspomena na pogled.
GOMILA: Milost!
MUŠKARCI: Oprostite nam što živimo dok ste vi mrtvi!
ŽENE: Milost! Okružene smo vašim licima i predmetima koji su vam pripadali, nosimo crninu za vama i
plačemo od zore do noći i od noći do zore. Uzalud, sećanje na vas čili i klizi nam kroz prste; svakog dana
ono postaje bleđe, a mi postajemo sve krivlji. Napuštate nas, napuštate, otičete od nas kao krv kad lipti. Pa
ipak, ako to može da smiri vaše razjarene duše, znajte, dragi naši iščezli, da ste nam upropastili život.
MUŠKARCI: Oprostite nam što živimo dok ste vi mrtvi.
DECA: Milost! Nismo se svojom voljom rodili i stidimo se. Kako smo vas mogli uvrediti? Vidite, mi smo
jedva živi, mršavi smo, bledi i sasvim mali; ne dižemo galamu, šunjamo se, ne pokrećući čak ni vazduh oko
sebe. I bojimo vas se, oh! kako vas se bojimo!
MUŠKARCI: Oprostite nam što živimo dok ste vi mrtvi.
EGIST: Mir! Mir! Ako se vi žalite, šta da kažem ja, vaš kralj? Jer, moje je mučenje počelo: zemlja se trese i
spušta se tama; pojaviće se najveći od mrtvih, onaj koga sam ubio sopstvenim rukama, Agamemnon.
OREST (isukavši mač): Razvratniče! Neću dozvoliti da uplićeš ime moga oca u svoje majmunluke!
JUPITER (zgrabivši ga oko pasa): Stojte, mladiću, stanite!
EGIST (okrećući se): Ko se usuđuje? (Elektra se pojavljuje na stepenicama hrama u beloj haljini. Egist ju
je spazio.) Elektra! Elektra!
GOMILA: Elektra!
SCENA III – Isti, Elektra.
EGIST: Elektro, govori, šta znači ta odeća?
ELEKTRA: Obukla sam svoju najlepšu haljinu. Nije li danas praznik?
PRVOSVEŠTENIK: Dolaziš li da se podsmevaš? Dobro znaš da je to njihov praznik i trebalo je da se
pojaviš u odeći žalosti.
ELEKTRA: Žalosti? Zašto žalosti? Ja se ne bojim svojih mrtvih, a vaši me se ne tiču.
EGIST: Istinu si rekla; tvoji mrtvi nisu naši mrtvi. Pogledajte je, unuku Atrejevu, u haljini bludnice, unuku
Atreja, koji je podlo zaklao svoje nećake! Šta si drugo nego poslednji izdanak jedne proklete rase? Trpeo
sam te iz sažaljenja u svojoj palati, ali danas uviđam svoju grešku, jer u tvojim venama teče iskvarena krv
Atrida i sve ćeš okužiti ako ne dovedem stvari u red. Strpi se malo kujo, i videćeš da li umem da kažnjavam.
Nećeš moći da se naplačeš.
GOMILA: Bezbožnice!
EGIST: Nesrećnice, čuješ li gunđanje tog naroda koji si uvredila, čuješ li ime koje ti je nadenuo? Kad ne
bih bio tu da zauzdam njihov bes, rastrgli bi te na licu mesta.
GOMILA: Bezbožnice!
ELEKTRA: Da li je bezbožno biti veseo? Zašto oni nisu veseli? Ko ih u tome sprečava?
EGIST: Ona se smeje, a tu je njen mrtvi otac, sa zgrušanom krvlju u licu...
ELEKTRA: Kako se usuđujete da govorite o Agamemnonu? Šta znate, možda dolazi noću da mi priča na
uho? Znate li kakve mi reči ljubavi i tuge šapuće njegov promukli i napukli glas? Smejem se, prvi put u
svom životu se smejem, srećna sam. Zar mislite da moja sreća ne raduje srce moga oca! Ah! ako je ovde,
ako vidi svoju kćer u beloj haljini, svoju kćer koju ste vi doveli do gnusnog položaja roba, ako vidi da ona
visoko drži glavu i da nesreća nije slomila njen ponos, on ni ne pomišlja da me proklinje, sigurna sam,
njegove oči blistaju na napaćenom licu, a njegove okrvavljene usne pokušavaju da se osmehnu.
MLADA ŽENA: A ako ona govori istinu?
GLASOVI: Ma ne, ona laže, ona je luda. Elektro, odlazi, zaboga, inače će tvoja bezbožnost pasti na nas.
ELEKTRA: Čega se bojite? Gledam oko vas i vidim samo vaše senke. Saslušajte ono što sam maločas
saznala i što možda vi ne znate: u Grčkoj ima srećnih gradova. Belih i spokojnih gradova koji se greju na
suncu kao gušteri. Ovog istog časa, pod ovim istim nebom, deca se igraju na korintskim trgovima. A njihove
majke ne traže oproštaj za to što su ih donele na svet. One ih posmatraju smešeći se, one se ponose njima. O,
argijske majke, da li shvatate? Da li možete još da shvatite ponos jedne žene koja gleda svoje dete i misli:
»Ja sam ga nosila u svojoj utrobi«?
EGIST: Umukni već jednom ili ću ti saterati reči u grlo!
GLASOVI: Da, da! Neka umukne! Dosta, dosta!
DRUGI GLASOVI: Ne, pustite je da govori! Pustite je da govori! Agamemnon je nadahnjuje.
ELEKTRA: Vreme je lepo. Svuda u dolini ljudi dižu glave i govore: »Vreme je lepo« i zadovoljni su. O,
sopstveni dželati, jeste li zaboravili ono skromno zadovoljstvo seljaka koji korača po zemlji i govori:
»Vreme je lepo«? Evo vas opuštenih ruku, oborene glave, jedva dišete. Vaši se mrtvi pripijaju uz vas, i
ostajete nepomični od straha da ih i najmanjim pokretom ne odgurnete. Bilo bi grozno, zar ne kada bi vaše
ruke odjednom prošle kroz vlažnu paru, dušu vašeg oca ili dede? Ali pogledajte mene: pružam ruke,
protežem se, teglim se kao čovek koji se budi, zauzimam svoje mesto pod suncem, čitavo svoje mesto. Da li
mi je nebo palo na glavu? Ja igram, gledajte, ja igram i ne osećam ništa sam daha vetra u kosi. Gde su
mrtvi? Mislite li da igraju sa mnom, po taktu?
PRVOSVEŠTENIK: Stanovnici Argosa, kažem vam da je ta žena bezbožnica. Teško njoj i svima među
vama koji je slušaju.
ELEKTRA: O, dragi moji mrtvi, Ifigenijo, moja starija sestro, i Agamemnone, oče moj i moj jedini kralju,
čujte moju molbu. Ako sam bezbožnica, ako vređam vaše tužne seni, dajte znak, dajte mi brzo znak da bih
to znala. Ali, ako mi povlađujete, ljubljeni moji, onda ćutite, molim vas, neka se nijedan list ne pokrene,
nijedna vlat trave, neka nikakav zvuk ne poremeti moju svetu igru: jer, ja igram za radost, igram za mir
ljudi, igram za sreću i život. O moji mrtvi, ja zazivam vaše ćutanje da bi ljudi koji me okružuju znali da je
vaše srce uz mene. (Elektra igra.)
GOMILA: Ona igra! Gledajte je, kao plamen, ona igra na suncu, kao lepršava tkanina zastave, a mrtvi ćute!
MLADA ŽENA: Gledajte zanos, nije to lice bezbožnica! Hej, Egiste! Ništa ne govoriš – zašto ne govoriš?
EGIST: Zar se raspravlja sa životinjama? Njih uništavamo! Pogrešio sam što sam je nekada poštedeo, ali ta
se greška može ispraviti: ne bojte se, smrviću je o zemlju, i njena će rasa biti uništena s njom.
GOMILA: Pretiti ne znači odgovarati, Egiste! Nemaš ništa drugo da nam kažeš?
MLADA ŽENA: Ona igra, smeje se, ona je srećna, i izgleda da je mrtvi štite. Ah! Elektro, toliko dostojna
zavisti! gle, i ja, i ja širim ruke i pružam suncu svoje grudi!
GOMILI: Mrtvi ćute; Egiste, ti si nas lagao!
OREST: Draga Elektra!
JUPITER: Do vraga, prekinuću brbijanje tog derleta! (Širi ruke.) Posejdone, karibu karibu lulabi. (Veliki
kamen koji je zatvarao ulaz u pećinu dokotrlja se bučno do stepeništa hrama. Elektra prestane ga igra.)
GOMILA: Užas! (Duga pauza.)
PRVOSVEŠTENIK: O kukavički i lakomisleni narode! Mrtvi se svete! Vidite muve koje se spuštaju na nas
u gustom kovitlacu! Slušali ste bezbožni glas i mi smo prokleti! Slušali ste bezbožni glas i mi smo prokleti!
GOMILA: Ništa nismo učinili, nije to naša greška, ona je došla, ona nas je zavela svojim otrovnim rečima!
U reku, vešticu, u reku! na lomaču!
STARA ŽENA (pokazujući Mladu ženu): A ovoj, koja je gutala njene reči kao med, strgnite odeću, potpuno
je razgolitite i do krvi je išibajte! (Zgrabe Mladu ženu; penju se uz stepenice i bacaju se na Elektru.)
EGIST (pribrao se): Mir, psi! Vratite se na svoja mesta i prepustite meni brigu o kažnjavanju! (Pauza.)
Dobro? Jeste li videli kolika je cena neposlušnosti prema meni? Da li sada sumnjate u svoga vođu? Vratite
se svojim kućama, mrtvi vas prate, oni će biti vaši gosti čitavog dana i čitave noći. Načinite im mesta za
vašim stolom, uz vaše ognjište, u vašoj postelji, i potrudite se da zahvaljujući vašem primernom ponašanju
zaborave sve ovo. Što se mene tiče, iako su me vaše sumnje ranile, ja vam praštam. Ali ti, Elektro...
ELEKTRA: Pa šta? propustila sam priliku koju sam imala. Idućeg puta bolje ću se potruditi.
EGIST: Neću ti pružiti priliku. Zakoni grada zabranjuju mi da izričem kazne na ovaj praznični dan. Ti si to
znala i ti si to zloupotrebila. Ali, ne pripadaš više gradu, proterujem te. Otići ćeš bosonoga i bez prtljaga, s
tom gnusnom haljinom na telu. Ako se zatekneš među našim zidinama sutra u zoru, izdajem naređenje da te
onaj ko te prvi sretne dotuče kao šugavu ovcu. (Egist izlazi. Gomila prolazi pored Elektre preteći joj.)
JUPITER (Orestu): Dakle, gospodaru moj? Jeste li izvukli nauk? Evo jedne moralne pouke, ili se možda
varam: nevaljali su bili kažnjeni, a dobri nagrađeni. (Pokazajući Elektru.) Ta žena...
OREST: Ta žena je moja sestra, čoveče! Odlazi, hoću da govorim s njom!
JUPITER (gleda ga za trenutak, zatim sleže ramenima): Kako hoćeš. (Izlazi praćen Pedagogom.)
SCENA IV – Elektra na stepenicama hrama, Orest.
OREST: Elektro!
ELEKTRA (diže glavu i gleda ga): A! tu si, Filebe?
OREST: Ne možeš više ostati u ovom gradu, Elektro. U opasnosti si.
ELEKTRA: U opasnosti? Ah! zaista! Video si kako sam propustila svoju priliku. To je pomalo i tvoja
greška, znaš, ali ne zameram ti.
OREST: Šta sam učinio?
ELEKTRA: Prevario si me. (Silazi prema njemu.) Pusti me da vidim tvoje lice. Da, zanele su me tvoje oči.
OREST: Nema vremena. Čuj: pobeći ćemo zajedno. Neko treba da mi nabavi konje, staviću te iza sebe.
ELEKTRA: Ne.
OREST: Nećeš da bežiš sa mnom?
ELEKTRA: Neću da bežim.
OREST: Odvešću te u Korint.
ELEKTRA (smejući se): A! Korint!... Vidiš, ne namerno, no opet me varaš. Šta bih radila u Korintu? Treba
da budem razumna. Još juče sam imala tako skromne želje: kad sam posluživala za stolom, oborenih očiju,
posmatrala sam kroz trepavice kraljevski par, ostarelu lepoticu mrtvog lica i njega, debelog i bledog,
mlitavih usana i crne brade koja mu mili od uha do uha kao četa pauka, i sanjarila sam o tome da jednog
dana vidim dim, tanki uspravni dim kako se penje iz njihovih proburaženih stomaka. To je sve što sam
tražila, Filebe, kunem ti se. Ne znam šta ti hoćeš, ali ne treba da ti verujem: oči ti nisu skromne. Znaš šta
sam mislila pre nego što sam te upoznala? Da mudar čovek može želeti samo jedno na zemaljskom šaru – da
vrati zlo koje mu je naneto.
OREST: Elektro, ako pođeš, videćeš da se može želeti još mnogo stvari, a da se ne prestane biti mudar.
ELEKTRA: Neću više da te slušam: ti si mi naneo mnogo zla. Došao si izgladnelih očiju na blagom,
devojačkom licu, i učinio si da zaboravim svoju mržnju; raširila sam ruke i moje jedino blago skliznulo mi
je pred noge. Htela sam da verujem da ovdašnje ljude mogu izlečiti rečima. Šta se dogodilo: oni vole svoje
zlo, potrebna im je dobro znana rana koju brižljivo održavaju, češući je prljavim noktima. Nasiljem ih treba
izlečiti, jer se zlo može pobediti samo zlom. Zbogom, Filebe, odlazi, prepusti me mojim ružnim snovima.
OREST: Ubiće te.
ELEKTRA: Tu, u blizini, nalazi se jedno svetilište, Apolonov hram; zločinci se ponekad sklanjaju u njega, i
dok god su tamo, niko ne sme da im takne ni vlas na glavi. Tamo ću se skriti.
OREST: Zašto odbijaš moju pomoć?
ELEKTRA: Nije tvoja dužnost da mi pomažeš. Drugi će neko doći da me oslobodi. (Pauza.) Moj brat nije
mrtav, ja to znam. I čekam ga.
OREST: Ako ne dođe?
ELEKTRA: On će doći. Od naše je rase, razumeš; zločin i nesreća su mu u krvi, kao i meni. To je neki
visoki vojnik, krupnih zakrvavljenih očiju kao naš otac, uvek pothranjuje neki bes, on pati, upleo se u svoju
sudbinu kao što se kopita proburaženih konja zapliću u njihova creva, i tada, ma kakav pokret da načine,
kidaju svoju utrobu. Doći će, ovaj ga grad privlači, sigurna sam, jer ovde može naneti najveće zlo, ovde
može sebi naneti najveće zlo. Doći će, pognute glave, pateći i uznemiren. Plašim ga se: svake noći vidim ga
u snu i budim se vičući. Ali, čekam ga i volim ga. Treba da ostanem ovde da bih usmerila njegov bes, jer
imam ja dobru glavu, da mu prstom ukažem na krivce i da mu kažem: »Udari Oreste, udari; evo ih!«
OREST: A ako on nije onakav kakvim ga zamišljaš?
ELEKTRA: Kakav bi hteo da bude sin Agamemnona i Klitemnestre?
OREST: Ako je umoran od sve te krvi, pošto je odrastao u jednom srećnom gradu?
ELEKTRA: Onda ću mu pljunuti u lice i reći ću mu: »Odlazi, pseto, odlazi k ženama, jer i nisi ništa drugo
do žena. Ali, loša ti je računica: ti si unuk Atreja, nećeš izbeći sudbinu Atrida. Pretpostavio si sramotu
zločinu, navolju ti. No sudbina će doći da te potraži u postelji: imaćeš prvo sramotu, a posle ćeš izvršiti
zločin, uprkos samom sebi.«
OREST: Elektro, ja sam Orest.
ELEKTRA (u jednom kriku): Lažeš!
OREST: Kunem ti se ocem Agamemnonom, ja sam Orest. (Pauza.) Dobro? Šta čekaš, što me ne pljuneš?
ELEKTRA: Kako bih? (Gleda ga.) To lepo čelo, čelo moga brata. Te blistave oči, oči moga brata. Oreste!
Više bih volela da si ostao Fileb, a da je moj brat mrtav. (Bojažljivo.) Je li istina da si živeo u Korintu?
OREST: Ne. Odgojili su me atinski građani.
ELEKTRA: Kako izgledaš mlad! Nikada se nisi borio? Da li ti je taj mač koji nosiš uz bok ikada poslužio?
OREST: Nikada.
ELEKTRA: Osećala sam se manje sama dok te nisam poznavala: očekivala sam nekog. Mislila sam samo
na njegovu snagu, nikada na svoju slabost. A sada, evo te: Orest, to si ti. Gledam te i vidim da smo dva
siročeta. (Pauza.) Ali volim te, znaš. Više no što bih volela njega.
OREST: Dođi ako me voliš; bežimo zajedno.
ELEKTRA: Da bežim? S tobom? Ne, ovde se rešava sudbina Atrida, a ja sam jedna od Atrida. Ništa ne
tražim od tebe. Ništa neću više tražiti od Fileba. Ali, ostajem. (Jupiter se pojavljuje i skriva se da bi slušao.)
OREST: Elektro, ja sam Orest... tvoj brat. I ja sam jedan od Atrida, a tvoje je mesto uz mene.
ELEKTRA: Ne. Ti nisi moj brat i ja te ne poznajem. Orest je umro, tim bolje; odsad ću odavati počast
njegovoj seni, uz seni moga oca i moje sestre. Ali ti koji dolaziš da se pozoveš na ime Atrida, ko si da bi se
smatrao našim? Jesi li proveo život u senci zločina? Mora da si bio mirno dete zamišljenog lika, ponos svog
poočima, čistunac, oči su ti blistale poverenjem. Verovao si u ljude, jer su ti se široko osmehivali, za stolom,
u postelji, na stepenicama, jer su to verne sluge čovekove. Verovao si u život, jer si bio bogat i imao si
mnogo igračaka; mora da si ponekad pomišljao da svet nije tako loše sazdan i da je zadovoljstvo baciti se u
njega kao u mlako kupatilo, uzdišući od prijatnosti. Ja sam u šestoj godini bila služavka i zazirala sam od
svega. (Pauza.) Odlazi, uzvišena dušo. Ne trebaju mi uzvišene duše: bio mi je potreban saučesnik.
OREST: Misliš li da ću te ostaviti samu? Šta ćeš raditi ovde kad si izgubila čak i poslednju nadu?
ELEKTRA: To je moja stvar. Zbogom, Filebe.
OREST: Ti me teraš? Da li je moja greška što ne ličim na grubijana? Ti bi mu rekla: »Udari!« Od mene
ništa nisi tražila. Ko sam ja, dobri bože, da me moja rođena sestra odbacuje, a čak me i ne stavi na probu?
ELEKTRA: Filebe, nikada ne bih mogla jednim takvim bremenom da opteretim tvoje srce lišeno mržnje.
OREST (potišten): Dobro kažeš: lišeno mržnje. I lišeno ljubavi. Mogao sam da te volim. Ali šta? Da bismo
voleli, da bismo mrzeli, treba se dati. Lep je onaj čovek bujne krvi, čvrsto postavljen sred svojih dobara, koji
se daje jednog lepog dana ljubavi, mržnji, i koji daje svoju zemlju, kuću i uspomene. Ko sam ja i šta ja imam
da dam? Jedva i postojim: od svih sablasti koje lutaju ulicama, nijedna nije sablasnija od mene. Upoznao
sam sablasne ljubavi, nesigurne i razlivene kao para; nepoznate su mi zgusnute strasti živih. (Pauza.) Vratio
sam se u rodni grad, i moja sestra odbija da me pozna. Kamo sada da idem? Koji grad da pohodim?
ELEKTRA: Zar nema grada u kojem te očekuje neka lepojka?
OREST: Niko me ne čeka. Idem od grada do grada, stran drugima i sebi, i gradovi se sklapaju za mnom kao
mirna voda. Ako napustim Argos, šta će ostati od mog prolaska osim gorkog razočaranja tvoga srca?
ELEKTRA: Govorio si mi o srećnim gradovima...
OREST: Briga me za sreću. Hoću uspomene, mesto među ljudima Argosa. (Pauza.) Elektro, neću otići.
ELEKTRA: Filebe, odlazi, preklinjem te: žao mi te je, odlazi ako sam ti draga; može ti se dogoditi samo
zlo, a tvoja nevinost upropastice moj poduhvat.
OREST: Neću otići.
ELEKTRA: I misliš da ću te pustiti da ostaneš ovde, s tom tvojom nametljivom čistotom, kao zastrašujući i
nemi sudija mojih postupaka? Zašto si tvrdoglav? Niko te ovde ne želi.
OREST: To je moja prilika. Ne možeš mi je ukrasti. Shvati me: hoću da budem čovek koji nekamo pripada,
čovek među ljudima. I rob koji prolazi umoran i zlovoljan, noseći teret, vukući noge i gledajući preda se da
ne bi pao, i on je u svom gradu, kao list među lišćem, kao drvo u šumi, Argos ga okružuje, sav težak i topao,
pun samoga sebe; hoću da budem rob, hoću da navučem grad oko sebe i da se umotam u njega kao u neki
pokrivač. Neću otići.
ELEKTRA: Da i sto godina ostaneš među nama, uvek ćeš biti samo stranac, usamljeniji no da si na širokom
drumu. Ljudi će te krišom posmatrati kroz poluzatvorene kapke i spuštaće glas kada prođeš pored njih.
OREST: Zar je teško služiti vama? Moja mišica može da brani grad, imam zlata da pomognem siromasima.
ELEKTRA: Ne nedostaju nam ni vođe, ni pobožne duše da čine dobra dela.
OREST: Onda... (Načini nekoliko koraka, spuštene glave. Pojavljuje se Jupiter i posmatra ga trljajući ruke.
Dižući glavu.) Kad bi mi bar bilo jasno! Ah! Zevse, kralju neba, retko sam ti se obraćao, i nisi mi bio
naklonjen, ali ti si svedok da sam želeo samo Dobro od Zla, i treba mi neko da mi odredi put. Zavse, treba li
da se kraljevski sin, izgnan iz svoga rodnog grada, pobožno pomiri s izgnanstvom i da ode spuštene glave,
kao pas tragač? Je li to tvoja volja? Ne mogu da verujem. Međutim... zabranio si da se proliva krv... Ah! ko
govori o prolivanju krvi? ne znam više šta govorim... Zevse, preklinjem te; ako su mirenje i gnusna
poniznost zakoni koje mi nalažeš, izrazi volju nekim znakom, jer ništa više nije jasno.
JUPITER (za sebe): Ma kako da ne: na službi! Abraksa, abraksa, ce, ce! (Pojavljuje se svetlo oko kamena.)
ELEKTRA (počinje da se smeje): Danas ima čuda u izobilju! Vidi, pobožni Filebe, vidi šta se dobija kada
se bogovi pitaju za savet! (Hvata je ludi smeh.) Dobri mladić... pobožni Fileb: »Daj mi znak, Zevse, daj mi
znak!« I eto, svetlost se razliva oko posvećenog kamena. Odlazi! U Korint! U Korint! Odlazi!
OREST (posmatrajući kamen): Dakle... to je Dobro? (Pauza; on zagleda oko kamena.) Pobeći tiho. Sasvim
tiho. Uvek govoriti »Izvinite« i »Hvala«... je li to to? (Pauza; još uvek zagleda kamen.) Dobro. Njihovo
Dobro. (Pauza.) Elektro!
ELEKTRA: Odlazi brzo, odlazi brzo. Nemoj razočaravati tu mudru dadilju koja se nadvija nad tobom sa
visina Olimpa. (Ona zastaje, zbunjena.) Šta ti je?
OREST (izmenjenim glasom): Postoji i drugi put.
ELEKTRA (prestrašeno): Nemoj biti zao, Filebe. Tražio si zapovesti bogova: pa dobro, znaš ih.
OREST: Zapovesti?... a, da... hoćeš da kažeš – svetlost tamo, oko onog velikog šljunka? Nije ta svetlost za
mene, i sada mi više niko ne može izdavati zapovesti.
ELEKTRA: Govoriš u zagonetkama.
OREST: Kako si odjednom daleko od mene... kako se sve promenilo! Bilo je nešto živo i toplo oko mene.
Nešto što je maločas umrlo. Kako je sve prazno! Ah! kakva beskrajna praznina, unedogled... (Načini korak.)
Pada noć... Ne misliš da je hladno?... Ali šta... šta je umrlo? Kažem ti da postoji i drugi put... moj. Ti ga ne
vidiš? On polazi odavde i spušta se gradu. Treba sići, razumeš, sići do vas, vi ste na dnu rupe, sasvim na
dnu... (Približava se.) Ti si moja sestra i taj grad je moj grad. Moja sestra! (Hvata je za ruku.)
ELEKTRA: Pusti me! Mučiš me, plašim te se – i ne pripadam ti.
OREST: Znam. Isuviše sam lak. Treba da uzmem na pleća neki teret koji će me sručiti do dna Argosa.
ELEKTRA: Šta ćeš učiniti?
OREST: Pričekaj. Pusti me da kažem zbogom onoj lakoći bez mrlje koja je bila moja. Pusti me da kažem
zbogom svojoj mladosti. Ima večeri, korintskih ili atinskih večeri, punih pesama i mirisa koje mi nikada više
neće pripadati. I jutara, punih nade... No, zbogom, zbogom! (Ide prema Elektri.) Hodi, Elektro, pogledaj naš
grad. On je tamo, crven pod suncem, bruji od ljudi i muva, u upornoj tromosti letnjeg popodneva; on me
odbacuje svim svojim zidinama, svim svojim zatvorenim vratima. Pa ipak, predaće mi se, osećam to još od
jutros. I ti, Elektro, i ti ćeš mi se predati. Uzeću vas. Postaću sekira i raspolutiću te tvrdoglave zidine,
rasporiću trbuh tim pobožnim kućama, i iz njihovih će se razjapljenih rana dići miris hrane i tamjana;
postaću sekira i zabiću se u srce toga grada, kao sekira koja se zabija u srce hrasta.
ELEKTRA: Kako si se promenio! Oči ti ne biistaju više, bez sjaja su i mračne. Avaj! bio si tako blag,
Filebe. A evo, sada govoriš kao što mi je onaj drugi govorio u snovima.
OREST: Čuj: pretpostavi da preuzmem na sebe sve grehe tih ljudi koji dršću u mračnim sobama, okruženi
svojim dragim pokojnicima. Pretpostavi da želim da zaslužim ime »kradljivac griže savesti« i da u sebe
unesem sva njihova kajanja: kajanje žene koja je varala muža, kajanje trgovca koji je pustio svoju majku da
umre, kajanje zelenaša koji je na smrt izmučio svoje dužnike? Reci, zar onoga dana kada me budu progonile
griže savesti brojnije od argijskih muva, sve griže savesti grada, zar neću steći pravo građanstva među
vama? Neću li se ugodno osećati među vašim okrvavljenim zidinama, kao što se mesar ugodno oseća u
svojoj prodavnici, među krvavim volovima koje tek što je oderao?
ELEKTRA: Hoćeš da ispaštaš za nas?
OREST: Da ispaštam? Kažem da ću u sebe uneti vaša kajanja; ali nisam rekao šta ću učiniti s tim kreštavim
pticama: možda ću im zavrnuti šiju.
ELEKTRA: A kako bi mogao da uzmeš na sebe naše zlo?
OREST: Vi želite samo da ga se oslobodite. Kralj i kraljica silom ga održavaju u vašim srcima.
ELEKTRA: Kralj i kraljica... Filebe!
OREST: Bogovi su mi svedoci da nisam želeo da prolivam njihovu krv. (Duga pauza.)
ELEKTRA: Ti si suviše mlad, suviše slab...
OREST: Hoćeš da ustukneš? Sakrij me u palati, odvedi me do kraljevske ložnice i videćeš da li sam slab.
ELEKTRA: Oreste!
OREST: Elektro! Prvi put nazvala si me Orestom.
ELEKTRA: Da. To si ti. Ti si Orest. Nisam te poznala, jer te nisam takvog očekivala. Ali, ovaj gorki ukus u
ustima, ovaj ukus groznice, hiljadu puta sam ga osetila u svojim snovima i prepoznajem ga. Došao si Oreste,
i doneo si odluku, i evo me, kao u mojim snovima, na pragu jednog nepopravljivog postupka, i bojim se, kao
u snu. O, čase koji sam toliko očekivala i kojeg sam se toliko bojala! Od sada trenuci će se povezati kao
točkovi neke mašine, i nećemo imati spokoja dok ne budu oboje ležali, lica nalik na razrušene zidine. Sva ta
krv! A ti si taj koji će je proliti, ti koji si imao blage oči! Avaj, nikada više neću videti tu blagost, nikada više
neću videti Fileba. Oreste, ti si moj stariji brat i glava naše porodice, zagrli me, zaštiti me, jer idemo u susret
velikim patnjama. (Orest je uzima u zagrljaj. Jupiter izlazi iz svog zaklona i odlazi šunjajući se. Zavesa.)
DRUGA SLIKA
(U palati: prestona dvorana. Jedan Jupiterov kip, strašan i krvav. Dan se gasi.)
SCENA I – Elektra ulazi prva i daje znak Orestu da uđe.
OREST: Dolaze! (Isuče mač.)
ELEKTRA: To stražari vrše obilazak. Pođi sa mnom: ovde ćemo se sakriti. (Skrivaju se iza prestola.)
SCENA II – Isti skriveni. Dva vojnika.
PRVI VOJNIK: Ne znam šta je danas muvama. Poludele su.
DRUGI VOJNIK: Osećaju mrtve i to ih raduje. Ne usuđujem se da zevnem iz straha da mi ne ulete u usta i
ne zaigraju kolo na dnu ždrela. (Elektra se pojavljuje na čas i skriva se.) Gle, nešto je škripnulo.
PRVI VOJNIK: To Agamemnon seda na svoj presto.
DRUGl VOJNIK: I od njegove široke stražnjice škripe daske sedišta? Nemoguće mrtvi nemaju težine.
PRVI VOJNIK: Građani nemaju težine. Ali on, pre no je postao mrtav kralj, bio je živ kralj u kome je bilo,
bila godina dobra ili loša, svojih sto dvadeset i pet kila. Neobično bi bilo da mu nije preostalo nekoliko livri.
DRUGI VOJNIK: Onda... ti misliš da je on ovde?
PRVI VOJNIK: Gde bi hteo da bude? Kad bih ja bio mrtav kralj, i kada bi svake godine imao odsustvo od
dvadeset i četiri časa, sigurno da bih došao da sednem na svoj presto i da bih tu proveo vasceli dan, sećajući
se lepih uspomena iz prošlih vremena, ne nanoseći nikome zlo.
DRUGI VOJNIK: Govoriš tako zato što si živ. Ali, da to više nisi, imao bi isto onoliko mana koliko i
drugi. (Prvi vojnik mu udara šamar.) Hej! Hej!
PRVI VOJNIK: To je za tvoje dobro, vidi, ubio sam ih sedam jednim udarcem, čitav roj.
DRUGI VOJNIK: Mrtvih?
PRVI VOJNIK: Ma ne, muva! Puna mi je šaka krvi. (Briše je o čakšire.) Proklete muve!
DRUGI VOJNIK: Kad bi bog dao da se mrtve rađaju! Vidi sve te mrtvace ovde: ni da zucnu, trude se da ne
smetaju. Crknute muve bile bi im slične.
PRVI VOJNIK: Ćuti, kad samo pomislim da bi ovde moglo da bude i muva sablasti, još i njih...
DRUGI VOJNIK: Što da ne?
PRVI VOJNIK: Jesi li čitav? Te životinjice crkavaju milionima svakog dana. Da su ostavili po gradu sve
muve koje su uginule prošlog leta, bilo bi ih trista šezdeset i pet mrtvih na jednu živu da se tu vrte oko nas.
Fuj! Vazduh bi bio zaslađen muvama, jeli bismo muve, disali bismo muve, one bi klizile kao lepljiv potočić
u naše dušnike i našu utrobu... Čuj, možda zato ovom odajom lebde tako čudni mirisi.
DRUGI VOJNIK: Fuj! Sala kao što je ova, od hiljadu kvadratnih stopa – i dovoljno je nekoliko ljudskih
leševa da je okuže. Kažu da naši mrtvaci imaju loš zadah.
PRVI VOJNIK: Čuj! ti ljudi sišu krv jedni drugima...
DRUGI VOJNIK: Ja kažem da nekog ima. (Oni odlaze da pogledaju iza prestola; Orest i Elektra izlaze,
prolaze ispred prestolnih stepenica i vraćaju se u svoje skrovište u trenutku kada vojnici izlaze.)
PRVI VOJNIK: Vidiš da nema nikoga. To je Agamemnon, kad ti kažem, prokleti Agamemnon. Mora da je
seo na te jastuke, prav kao proštac, i gleda nas: nema druga posla nego da nas gleda.
DRUGI VOJNIK: Bolje bismo učinili da se vratimo na mesta, tim gore ako nam muve golicaju noseve.
PRVI VOJNIK: Više bih voleo da sam u gardi. Tamo su mrtvi koji se vraćaju drugari, obične tičice, kao ti i
ja. Ali kad pomislim da je pokojni kralj ovde, i da broji dugmad koja nedostaju na mojoj uniformi, osećam
se čudno, kao da general vrši nad nama smotru. (Ulaze Egist, Klitemnestra, sluge s lampama.)
EGIST: Ostavite nas same.
SCENA III – Egist, Klitemnestra. Oresti i Elektra skriveni.
KLITEMNESTRA: Šta vam je?
EGIST: Jeste li videli? Da ih nisam zastrašio, za tili bi se čas oslobodili griže savesti.
KLITEMNESTRA: Samo vas to uznemirava? Uvek umete na vreme da rashladite njihovu hrabrost.
EGIST: Može biti. Vešt sam u tim lakrdijama. (Pauza.) Žalim što sam morao da kaznim Elektru.
KLITEMNESTRA: Zato što sam je rodila? Dopalo vam se da to uradite, a smatram dobrim sve što činite.
EGIST: Ženo, ne žalim to zbog tebe.
KLITEMNESTRA: Zašto onda? Niste voleli Elektru.
EGIST: Umoran sam. Evo petnaest godina kako držim u vazduhu, sa dva prsta, grižu savesti čitavog jednog
naroda. Evo već petnaest godina kako se oblačim kao strašilo: ta crna odeća obojila je na kraju i moju dušu.
KLITEMNESTRA: Ali, gospodaru, ja...
EGIST: Znam, ženo, znam: govorićeš mi o svojoj griži savesti. E pa, ja ti zavidim na njoj, ona ti ispunjava
život. Ja, ja je nemam, ali niko u Argosu nije tužan kao ja.
KLITEMNESTRA: Dragi moj gospodaru... (Približava mu se.)
EGIST: Pusti me, droljo! Nije te sramota pred ovim očima?
KLITEMNESTRA: Pred ovim očima? Ma ko nas vidi?
EGIST: Ko? Kralj. Jutros su pustili mrtve.
KLITEMNESTRA: Gospodaru, preklinjem vas... Mrtvi su pod zemljom i neće nam tako brzo smetati. Jeste
li zaboravili da ste sami izmislili te bajke za narod?
EGIST: U pravu si, ženo. Vidiš koliko sam umoran? Ostavi me, hoću da se saberem. (Klitemnestra izlazi.)
SCENA IV – Egist, Orest i Elektra skriveni.
EGIST: Je li to, Jupiteru, kralj koji je bio potreban Argosu? Idem tamo-amo, umem da vičem snažnim
glasom, svuda šetam svoju visoku strašnu spodobu, i oni koji me sretnu osećaju se krivim do srži u kostima.
Ali, ja sam prazna ljuštura: neka životinja izjela me je iznutra, a da to nisam ni primetio. Sada gledam u sebe
i vidim da sam mrtviji od Agamemnona. Jesam li rekao da sam tužan? Lagao sam. Pustinja, nebrojeno
ništavilo peska pod jasnim ništavilom neba, nije ni tužna ni radosna: ona je grozna. Ah! Dao bih kraljevstvo
za jednu suzu! (Ulazi Jupiter.)
SCENA V – Isti, Jupiter.
JUPITER: Jadikuj: ti si kralj sličan svim kraljevima.
EGIST: Ko si ti? Šta radiš ovde?
JUPITER: Ne poznaješ me?
EGIST: Izlazi odavde ili ću reći stražarima da te izmlate.
JUPITER: Ne prepoznaješ me? Ipak si me video. U snu. Istina je da sam strašnije izgledao. (Grmljavina,
munje, Jupiter uzima strašan izgled.) Šta kažeš sada?
EGIST: Jupiter!
JUPITER: Eto vidiš. (Ponovo počinje da se smeši, približava se kipu.) To sam ja, a? Takvog me vide
stanovnici Argosa kad se mole? (Pauza.) Kako sam ružan! Mora da me ne vole mnogo.
EGIST: Oni vas se boje.
JUPITER: Odlično! Nije ni potrebno da me vole. Voliš li me ti, kralju?
EGIST: Šta hoćete od mene? Nisam li dosta platio?
JUPITER: Nikad dosta!
EGIST: Izgaram na poslu.
JUPITER: Ne preteruj! Dosta dobro izgledaš i debeo si. Uostalom, ne prebacujem ti to. To je dobro
kraljevsko salo, žuto kao loj za sveće, tako i treba. Sazdan si da živiš još dvadeset godina.
EGIST: Još dvadeset godina!
JUPITER: Želiš li da umreš?
EGIST: Da.
JUPITER: Kad bi neko ušao ovako isukana mača, da li bi pružio svoje grudi tom maču?
EGIST: Ne znam.
JUPITER: Dobro me slušaj: ako pustiš da te zakolju kao tele, bićeš primerno kažnjen: ostaćeš kralj u
Tartaru za večna vremena. Eto šta sam došao da ti kažem.
EGIST: Neko hoće da me ubije?
JUPITER: Izgleda.
EGIST: Elektra?
JUPITER: I neko drugi.
EGIST: Ko?
JUPITER: Orest.
EGIST: Ah! (Pauza.) Pa dobro, tako je pisano, šta ja tu mogu?
JUPITER: »Šta ja tu mogu?« (Menjajući ton.) Naredi da uhvate mladića koji se naziva Filebom. Neka ga s
Elektrom bace u neku tamnicu i dozvoljavam ti da ih tamo zaboraviš. Dobro? Šta čekaš? Pozovi stražare.
EGIST: Neću.
JUPITER: Hoćeš li biti tako ljubazan da mi saopštiš razloge svom odbijanju?
EGIST: Umoran sam.
JUPITER: Zašto gledaš preda se? Okreni prema meni svoje krupne oči podlivene krvlju. Ovamo, ovamo!
Plemenit si i glup kao konj. Ali, nije tvoj otpor od onih koji me ljute: to je začin koji će malo kasnije učiniti
još ukusnijim tvoje potčinjavanje. Jer znam da ćeš na kraju popustiti.
EGIST: Kažem vam da ne želim da učestvujem u vašim planovima. I suviše sam u njima učestvovao.
JUPITER: Hrabro! Odupri se! Odupri se! Ah! kako sam oblaporan na duše kao što je tvoja! Oči ti sevaju
munjama, stežeš pesnice i bacaš svoje odbijanje u lice Jupiteru. No ipak, glavice, konjiću, rđavi konjiću, već
odavno tvoje mi je srce reklo »da«. Hajde, bićeš poslušan. Misliš li da bez razloga napuštam Olimp? Hteo
sam da te obavestim o tom zločinu, jer mi se sviđa da ga sprečim.
EGIST: Da me obavestite!... Baš je to čudno.
JUPITER: Naprotiv, šta je prirodnije: hoću da odvratim tu opasnost od tvoje glave.
EGIST: Ko je to tražio od vas? A Agamemnona, jeste li njega obavestili? Pa ipak, on je želeo da živi.
JUPITER: O nezahvalne prirode, o nesrećne naravi; draži si mi od njega, to ti dokazujem, a ti se žališ.
EGIST: Draži od Agamemnona? Ja? Orest vam je drag. Dozvolili ste da se upropastim, pustili ste me da
otrčim pravo do kraljevog kupatila sa sekirom u ruci i bez sumnje ste oblizivali usne, tamo gore,
razmišljajući o tome kako je ukusna duša grešnika. Ali danas štitite Oresta od njega samoga, a mene, koga
ste gurnuli da ubije oca, mene ste izabrali da zadržim ruku sina. Ja sam baš bio pogodan za ubicu. Ali on,
oprostite, za njega nesumnjivo postoje drugi planovi.
JUPITER: Kakva čudna ljubomora! Smiri se: ne volim ga više od tebe. Ja ne volim nikoga.
EGIST: Eto, vidite šta ste načinili od mene, nepravedni bože! I odgovorite: ako danas sprečavate zločin koji
smišlja Orest, zašto ste dopustili moj?
JUPITER: Nisu mi svi zločini podjednako neprijatni. Egiste, obojica smo kraljevi i govoriću s tobom
iskreno: prvi zločin počinio sam ja stvorivši ljude smrtnima. Posle toga, šta ste mogli vi da učinite, vi ubice?
Da zadate smrt svojim žrtvama? Koješta; one su je već nosile u sebi; u najbolju ruku ubrzavate malo njeno
nastupanje. Znaš li šta bi se dogodilo Agamemnonu da ga nisi ti ubio? Tri meseca kasnije umro bi od kapi
na grudima neke lepe robinje. Ali, tvoj zločin mi je dobro poslužio.
EGIST: Poslužio vam je? Ja ga ispaštam već petnaest godina, a vama je dobro poslužio! Jao meni!
JUPITER: Pa šta? Zato što ga ispaštaš on mi služi. Volim zločine koji se isplaćuju. Voleo sam tvoj, jer je to
bilo slepo i gluvo ubistvo, nesvesno samoga sebe, antičko, sličnije kataklizmi nego ljudskom poduhvatu.
Nijednog trenutka nisi mi prkosio: nasrnuo si u nastupu besa i straha, a posle, kada se groznica stišala,
razmišljao si s užasavanjem o svom činu i nisi hteo da ga priznaš. Međutim, kakvu sam korist ja iz njega
izvukao! za mrtvog čoveka, dvadeset hiljada ljudi ogrezlih u kajanju, eto bilansa. Nisam napravio loš posao.
EGIST: Vidim šta prikrivaju sve te priče: Orest neće osećati grižu savesti.
JUPITER: Ni senku griže savesti. Ovoga časa on gradi svoje planove, hladne glave, odmereno. Šta će mi
jedno ubistvo bez griže savesti, jedno drsko ubistvo, spokojno ubistvo, lako kao para na ubičinoj duši!
Sprečiću to! Ah! mrzim zločine nove generacije, ružni su i neplodni kao kukolj. Taj bledi mladić ubiće te
kao pile i otići će, krvavih ruku i čiste savesti. Na tvom mestu, to bi me ponižavalo. Hajde! pozovi stražare!
EGIST: Rekao sam neću. Zločin koji se priprema i suviše vam se ne sviđa da se meni ne bi dopadao.
JUPITER (menjajući ton): Egiste, ti si kralj, obraćam se tvojoj kraljevskoj savesti: jer, ti voliš da vladaš.
EGIST: I onda?
JUPITER: Ti me mrziš, ali mi smo rođaci, načinio sam te prema svojoj slici i prilici: kralj je bog na zemlji,
plemenit i grozan kao bog.
EGIST: Grozan? Vi?
JUPITER: Pogledaj me. (Dugo ćutanje.) Rekao sam ti da sam te načinio prema svojoj slici i prilici. Mi
obojica održavamo red, ti u Argosu, ja u svetu; i ista teška tajna pritiska naša srca.
EGIST: Ja nemam tajni.
JUPITER: Imaš. Istu koju i ja. Bolnu tajnu bogova i kraljeva: da su ljudi slobodni. Oni su slobodni, Egiste.
Ti to znaš, a oni to ne znaju.
EGIST: Do vraga, kada bi oni to znali, potpalili bi moju palatu sa sve četiri strane. Evo petnaest godina
kako igram komediju da bih skrio od njih njihovu moć.
JUPITER: Vidiš da smo slični.
EGIST: Slični? Kakav je to podsmeh što navodi boga da se nazove meni sličnim? Otkad vladam, moji
postupci i moje reči teže da izgrade moju sliku; želim da je svaki od mojih podanika nosi u sebi i da oseća,
čak i u osami, kako moj strogi pogled pada i na njegove najskrivenije misli. Ali, ja sam svoja žrtva: vidim
sebe samo onako kako me oni vide, naginjem se nad otvoreni zdenac njihovih duša i moja je slika tu, sasvim
na dnu, ona me odbija i opčinjava. Svemogući bože, ko sam ja ako ne strah koji drugi osećaju prema meni?
JUPITER: A šta misliš, ko sam ja? (Pokazujući kip.) I ja takođe imam svoju sliku. Misliš li da me od nje ne
hvata vrtoglavica? Već sto hiljada godina ja igram pred ljudima. Jednu laganu i mračnu igru. Potrebno je da
me oni gledaju: sve dok su im oči uperene u mene, oni će zaboravljati da gledaju u sebe. Ako bih se
zaboravio za jedan trenutak, ako bih pustio da se njihov pogled odvrati...
EGIST: Šta onda?
JUPITER: Pusti! To se tiče jedino mene. Ti si umoran, Egiste, ali na šta se žališ? Ti ćeš umreti. A ja neću.
Dok god bude ljudi na ovom zemljinom šaru, biću osuđen da igram pred njima.
EGIST: Avaj! Ali, ko je nas osudio?
JUPITER: Mi sami; jer, nama vlada ista strast. Ti voliš red. Egiste. Red.
EGIST: Red. Istina je. Zbog reda sam zaveo Klitemnestru, zbog reda sam ubio svog kralja; hteo sam da
vlada red i da vlada kroz mene. Živeo sam bez želja, bez ljubavi, bez nade: uvodio sam red.
JUPITER: Ne bismo mogli imati drugih: ja sam bog, a ti si rođen da budeš kralj.
EGIST: Avaj!
JUPITER: Egiste, biće koje sam ja stvorio i moj smrtni brate, u ime toga reda kojem obojica služimo, ja ti
naređujem: dokopaj se Oresta i njegove sestre!
EGIST: Zar su toliko opasni?
JUPITER: Orest zna da je slobodan.
EGIST (živo): On zna da je slobodan! Onda nije dosta da ga bacim u okove. Slobodan čovek u jednom
gradu isto je što i šugava ovca u stadu. Okužiće čitavo moje stado i upropastiće moje delo. Svemoćni bože,
šta čekaš, što ga ne zgromiš?
JUPITER (polako): Da zgromim? (Pauza. Umoran i pogrbljen.) Egiste, bogovi imaju jednu drugu tajnu...
EGIST: Šta ćeš mi reći?
JUPITER: Kada se jednom sloboda rasprsne u duši nekog čoveka, bogovi protiv njega ne mogu ništa. Jer,
to je stvar ljudi, i na drugim je ljudima – samo na njima – da ga puste ili zadave.
EGIST (posmatrajući ga): Da ga zadave?... Svakako ću te poslušati. Ali, ne govori ništa više i ne zadržavaj
se dugo ovde, jer neću moći to da podnesem. (Jupiter izlazi.)
SCENA VI – Egist ostaje sam za trenutak, zatim Elektra i Orest.
ELEKTRA (skočivši prema vratima): Udari ga! Ne ostavljaj mu vremena da viče; ja čuvam vrata.
EGIST: To si, dakle, ti, Oreste?
OREST: Brani se!
EGIST: Neću se braniti. Suviše je kasno da zovem u pomoć i srećan sam što je kasno. Ali, neću se braniti:
hoću da me ubiješ.
OREST: Dobro. Nije važan način. Biću, dakle, ubica. (Udara ga svojim mačem.)
EGIST (teturajući): Nisi promašio. Pusti me da te gledam. Je li istina da nemaš griže savesti?
OREST: Griže savesti? Zašto? Činim ono što je pravedno.
EGIST: Pravedno je ono što želi Jupiter. Bio si skriven ovde i čuo si.
OREST: Šta me se tiče Jupiter? Pravda je stvar ljudi i nije mi potreban bog da me njoj nauči. Pravedno je
zgaziti te, gnusni nitkove, i srušiti tvoju vladavinu nad stanovnicima Argosa, pravedno je vratiti im osećanje
dostojanstva. (Odguruje ga.)
EGIST: Boli.
ELEKTRA: On posrće, a lice mu je sivo. Užas! Kako je ružno gledati čoveka koji umire!
OREST: Umukni! Neka ponese u grob samo sećanje na našu radost.
EGIST: Budite prokleti oboje!
OREST: Zar nećeš završiti s umiranjem? (Udara ga, Egist pada.)
EGIST: Čuvaj se muva, Oreste, čuvaj se muva. Nije sve gotovo. (Umire.)
OREST (odgurnuvši ga nogom): Za njega je u svakom slučaju sve gotovo. Odvedi me do kraljičine odaje.
ELEKTRA: Oreste...
OREST: Šta je?
ELEKTRA: Ona nam više ne može naškoditi...
OREST: I onda?... Ne prepoznajem te. Nisi maločas tako govorila.
ELEKTRA: Oreste... ni ja tebe ne prepoznajem.
OREST: Dobro; ići ću sam. (Orest izlazi.)
SCENA VII – Elektra, sama.
ELEKTRA: Hoće li vikati? (Pauza. Osluškuje.) On korača hodnikom. Kada otvori četvrta vrata... Ah! ja
sam to htela! Ja to hoću, treba daja to hoću. (Gleda Egista.) Ovaj ovde je mrtav. To je, dakle, to što sam
želela. Nisam bila svesna toga. (Približava mu se.) Stotinu puta videla sam ga u snu, opruženog na tom
istom mestu, s mačem u srcu. Oči su mu bile zatvorene, izgledalo je da spava. Sad ne izgleda da spava, i oči
su mu širom otvorene, on me gleda. Umro je i moja je mržnja umrla s njim, a ja sam ovde i iščekujem, a ona
je druga još živa, u dnu svoje odaje, uskoro će početi da viče. Vikaće kao životinja. Ah! ne mogu više da
podnesem taj pogled. (Klekne i baci plašt preko Egista.) Šta sam htela? (Ćutanje. Zatim Klitemnestrini
krici.) Udario ju je. Majka nam je, a on ju je udario. (Diže se.) Eto: moji su neprijatelji mrtvi. Godinama sam
unapred uživala u toj smrti, a sada osećam da mi je srce stegnuto u mengele. Jesam li lagala samu sebe
tokom petnaest godina? Nije istina! Ne može biti istina! Ja sam kukavica. Želela sam ovaj trenutak i još ga
uvek želim. Želela sam da vidim tu gnusnu svinju kako leži pred mojim nogama. (Strgne plašt.) Šta me se
tiče tvoj pogled! Htela sam taj pogled i uživam u njemu. (Sve slabiji krici Klitemnestre.) Neka viče! Neka
viče! Hoću njene krike užasa i patnje! (Krici prestaju.) Radost! Plačem od radosti: moji su neprijatelji mrtvi
i moj je otac osvećen! (Orest se vraća sa krvavim mačem u ruci. Ona mu pritrčava.)
SCENA VIII – Elektra, Orest.
ELEKTRA: Oreste!
OREST: Čega se bojiš?
ELEKTRA: Ne bojim se, pijana sam. Pijana od radosti. Šta je rekla? Je li dugo preklinjala za milost?
OREST: Elektro, neću se kajati za ono što sam učinio, ali ne smatram da je dobro govoriti o tome: postoje
uspomene koje se ne dele. Znaj jedino da je umrla.
ELEKTRA: Proklinjući nas? Reci samo to: proklinjući nas?
OREST: Da. Proklinjući nas.
ELEKTRA: Uzmi me u svoje naručje, voljeni moj, i stegni me iz sve snage. Kako je tamna noć i s kakvom
je mukom probija svetlost tih baklji! Voliš li me?
OREST: Nije noć: to je cik zore. Slobodni smo, Elektro. Čini mi se da sam te rodio i da se rađam s tobom:
volim te i ti mi pripadaš. Krv nas dvostruko vezuje, jer smo od iste krvi i zajedno smo prolili krv.
ELEKTRA: Baci svoj mač! Daj mi tu ruku! (Uzima mu ruku i ljubi je.) Prsti su ti kratki i četvrtasti.
Stvoreni su da uzimaju i drže. Mila ruka! Bolja od moje. Kako je postala teška da bi udarila ubice našeg oca!
(Odlazi da uzme baklju i približava se Orestu.) Treba da osvetlim tvoje lice, jer noć postaje sve gušća i ne
vidim te više dobro. Potrebno mi je da te vidim: kad te ne vidim, bojim te se; ne treba da te ispuštam iz vida.
Volim te. Treba da mislim da te volim. Kako čudno izgledaš!
OREST: Ja sam slobodan, Elektro; sloboda se sručila na mene kao munja.
ELEKTRA: Slobodan? Ja se ne osećam slobodnom. Dogodilo se nešto što više ne možemo izmeniti. Možeš
li sprečiti da ne budemo zauvek ubice naše majke?
OREST: Misliš li da bih hteo da to sprečim? Izvršio sam svoj čin, Elektro, i taj čin je dobar. Nosiću ga na
svojim plećima kao onaj čovek koji nosi preko vode putnike, preneću ga na drugu obalu i položiću račun. I
što bude teži za nošenje, više ću se radovati, jer je on moja sloboda. Još juče sam koračao nasumice zemljom
i hiljade puteva bežalo je pod mojim koracima, jer su pripadali drugima. Išao sam svakim od njih i putem
skeledžije koji trči duž obale, i mazgarevom stazicom, i utabanim putem kočijaša; ali, nijedan nije pripadao
meni. Danas je od svih njih ostao samo jedan put, i bog zna kamo vodi; ali, to je moj put. Šta ti je?
ELEKTRA: Ne mogu više da te vidim! Te svetiljke ne osvetljavaju. Čujem tvoj glas, ali on mi zadaje bol,
seče kao nož. Hoće li odsad uvek biti tako mračno, čak i danju? Oreste! Evo ih!
OREST: Koga?
ELEKTRA: Evo ih! Odakle dolaze? Padaju s tavanice kao grozdovi crnog grožđa i od njih zidovi postaju
crni; zavlače se između svetiljke i mojih očiju i njihove mi senke otimaju tvoje lice.
OREST: Muve...
ELEKTRA: Čuj!... Čuj šum njihovih krila, sličan brujanju kovačnice! One nas okružuju, Oreste. One nas
vrebaju; začas će se stuštiti na nas, i osetiću hiljade ljigavih nogu po telu. Kamo da bežimo, Oreste? One se
nadimaju, nadimaju, sad su velike kao pčele, svuda će nas pratiti u gustom roju! Užas! Vidim njihove oči,
hiljade očiju koje nas gledaju.
OREST: Šta nas se tiču muve?
ELEKTRA: To su Erinije, Oreste, boginje griže savesti.
GLASOVI (iza vrata): Otvorite! Otvorite! Ako ne otvorite, razvalićemo vrata! (Tupi udarci u vrata.)
OREST: Klitemnestrini krici privukli su stražare. Dođi! Odvedi me u Apolonovo svetilište; tamo ćemo
provesti noć, zaštićeni od ljudi i muva. Sutra ću govoriti svom narodu. (Zavesa.)

TREĆI ČIN
(Apolonov hram. Polumrak. Apolonov kip na sredini scene. Elektra i Orest spavaju u podnožju kipa,
obujmivši njegove noge svojim rukama. Erinije, poređane ukrug, stoje oko njih. Spavaju stojeći, kao rode. U
dnu jedna teška bronzana vrata.)
SCENA I
PRVA ERINIJA (protežući se): Aaaaah! Spavala sam stojećki, sva ukrućena od besa, i snevala sam duge
nemirne snove. O, lepi cvete besa, lepi crveni cvete u mom srcu! (Kruži oko Oresta i Elektre.) Oni spavaju.
Kako su beli, kako su nežni! Kotrljaću se preko njihovih trbuha i grudi kao bujica preko šljunka. Glačaću
strpljivo to nežno meso, trljaću ga, grepšću ga, istrošiću ga do kostiju. (Napravi nekoliko koraka.) O, čisto
jutro mržnje! Kakvo divno buđenje! oni spavaju, oznojeni su, mirišu na groznicu, a ja bdim, sveža i okrutna,
moja je duša od bakra – i osećam se svetom. (Elektra mrmlja u snu.) Ona ječi. Strpljenja, uskoro ćeš
upoznati ujede, nateraćemo te da urlaš pod našim milovanjima. Ući ću u tebe kao mužjak u ženku, jer ti si
moja supruga, i osetićeš težinu moje ljubavi. Lepa si, Elektro, lepša si od mene; ali videćeš, moji poljupci
donose starost: pre no što prođe šest meseci, načiniću od tebe staricu, a ja, ja ću ostati mlada. (Naginje se
nad nju.) Lep je to smrtni plen, dobar za jelo; gledam ih, udišem njihov dah, i bes me guši. O slasti, osetiti
da si praskozorje mržnje, biti kandže i čeljusti, osećati vatru u žilama! Mržnja me plavi i guši, nadolazi u
mojim grudima kao mleko. Probudite se, sestre moje, probudite se; evo jutra.
DRUGA ERINIJA: Sanjala sam da ujedam.
PRVA ERINIJA: Imaj strpljenja: jedan ih bog štiti danas, ali ubrzo će ih žeđ i glad isterati iz ovog utočišta.
Tada ćeš ih gristi svim zubima.
TREĆA ERINIJA: Aaaaah! Hoću da grebem!
PRVA ERINIJA: Pričekaj malo: uskoro će tvoji gvozdeni nokti urezati hiljade crvenih brazdi u put krjvaca.
Primaknite se, sestre moje, dođite da ih vidite. Kako su mladi!
DRUGA ERINIJA: Kako su lepi!
PRVA ERINIJA: Radujte se; suviše su često zločinci stari i ružni; više je nego retka velika radost da se
uništava ono što je lepo.
ERINIJE: Juhu! Juhuhu!
TREĆA ERINIJA: Orest je gotovo dete. Moja će mržnja imati prema njemu materinske nežnosti. Uzeću na
svoja kolena njegovu bledu glavu, milovaću mu kose.
PRVA ERINIJA: A zatim?
TREĆA ERINIJA: A zatim ću odjednom zariti ova dva prsta u njegove oči. (Sve tri se smeju.)
PRVA ERINIJA: Oni uzdišu, miču se; brzo će se probuditi. Hajde, sestre moje, sestre moje muve,
razbudite krivce našom pesmom.
HOR ERINIJA: Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Spustićemo se na tvoje gnjilo srce kao muve na slatkiš. Gnjilo
srce, krvavo srce, ukusno srce. Skupljaćemo kao pčele gnoj i sukrvicu tvog srca. Od toga ćemo načiniti med,
videćeš, lepi zeleni med. Kakva bi nas ljubav mogla tako ispuniti kao mržnja? Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz.
Bićemo nepomične oči kuća. Režanje psa koji će keziti zube pri tvom prolazu. Zujanje koje će leteti nebom
iznad tvoje glave. Šumski zvuci. Zviždanje, pucketanje, hukanje, ćukanje. Bićemo noć. Mrkla noć tvoje
duše. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Juhuhu! juhuhu! juhuhu! Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. Mi muve sisamo gnoj. Sve
ćemo s tobom podeliti. Tražićemo hranu u tvojim ustima. I zrak svetlosti u dnu očiju. Pratićemo te do groba.
I ustupićemo mesto tek crvima. Bzzz, bzzz, bzzz, bzzz. (One igraju.)
ELEKTRA (koja se budi): Ko to govori? Ko ste vi?
ERINIJE: Bzz, bzz, bzz.
ELEKTRA: Ah! Evo vas. Dakle? Zaista smo ih ubili?
OREST (budeći se): Elektro!
ELEKTRA: Ko si ti? Ah! Ti si Orest. Odlazi.
OREST: Šta ti je?
ELEKTRA: Bojim te se. Sanjala sam da je majka pala nauznak i da krvari, i njena je krv tekla potočićima
ispod svih vrata palate. Pipni mi ruke, hladne su. Ne, pusti me. Ne dodiruj me. Je li mnogo krvarila?
OREST: Umukni.
ELEKTRA (razbudivši se odjednom): Pusti me da te gledam: ubio si ih. Ti si ih ubio. Tu si, budiš se, ništa
ne piše na tvom licu, pa ipak, ti si ih ubio.
OREST: I onda? Da, ja sam ih ubio. (Pauza.) I ja, i ja se tebe bojim. Bila si tako lepa, juče. Reklo bi se da ti
je neka životinja raskopala lice svojim kandžama.
ELEKTRA: Životinja? Tvoj zločin. On mi kida obraze i kapke: uši i zubi su mi goli. A one? Ko su one?
OREST: Ne misli na njih. Ništa ti ne mogu.
PRVA ERINIJA: Neka dođe među nas, ako se usuđuje, i videćeš da li joj ništa ne možemo.
OREST: Mir, kuje! U kućicu! (Erinije gunđaju.) Ona koja je juče u beloj haljini igrala na stepenicama
hrama, je li moguće da si to bila ti?
ELEKTRA: Ostarila sam. Za jednu noć.
OREST: Još si lepa, ali... ma gde sam video te mrtve oči? Elektro... ličiš na nju; ličiš na Klitemnestru. Da li
je vredelo ubiti je? Kada gledam svoj zločin u tim očima, užasavam ga se.
PRVA ERINIJA: To je zato što te se ona užasava.
OREST: Je li istina? Je li istina da me se užasavaš?
ELEKTRA: Pusti me.
PRVA ERINIJA: Šta, još sumnjaš? Kako da te ne mrzi? Živela je sa snovima; ti si došao, donio krvoproliće
i svetogrđe. I eto je, deli tvoju krivicu, prikovana uz taj pijedestal, jedini deo zemlje koji joj je preostao.
OREST: Ne slušaj je.
PRVA ERINIJA: Nazad! Oteraj ga, Elektro, nemoj pustiti da te dotakne njegova ruka. To je kasapin! Nosi
na sebi otužni miris sveže krvi. Ubio je staru veoma nevešto, znas, i to ne odjednom.
ELEKTRA: Ne lažeš?
PRVA ERINIJA: Možeš mi verovati, bila sam tamo, zujala sam oko njih.
ELEKTRA: Zadao je više udaraca?
PRVA ERINIJA: Dobro tuče. I svaki put mač je učinio »krc« u rani. Zaklanjala je lice i stomak rukama, i
on joj je iskasapio ruke.
ELEKTRA: Mnogo je patila? Nije odmah umrla?
OREST: Ne gledaj ih više, zapuši uši, a naročito nemoj ih ispitivati; izgubljena si ako ih ispituješ.
PRVA ERINIJA: Strašno je patila.
ELEKTRA (zaklanjajući lice rukama): O!
OREST: Ona hoće da nas rastavi, ona podiže oko tebe zidove usamljenosti. Čuvaj se: kada budeš sama,
baciće se na tebe. Elektro, mi smo se zajedno odlučili na ubistvo, treba zajedno da snosimo posledice.
ELEKTRA: Smatraš li da sam ga ja želela?
OREST: Zar to nije istina?
ELEKTRA: Ne, nije istina... Čekaj. Da! Ne znam više. Sanjala sam taj zločin. Ali ti, ti si ga izvršio, dželatu
svoje sopstvene majke?
ERINIJE (smejući se i vičući): Dželatu! Dželatu! Dželatu! Kasapine!
OREST: Elektro, iza tih vrata je svet. Svet i jutro. Napolju sunce se diže iznad puteva. Uskoro ćemo izaći,
ići putevima obasjanim suncem i te kćeri noći izgubiće svoju moć: zraci sunca proburaziće ih kao mačevi.
ELEKTRA: Sunce...
PRVA ERINIJA: Nikad više nećeš videti sunce, Elektro. Zabićemo se između njega i tebe kao oblak
skakavaca i svuda ćeš nositi noć na glavi.
ELEKTRA: Pustite me! Prestanite da me mučite!
OREST: Tvoja slabost njihova je snaga. Gle: ne usuđuju se ništa meni da kažu. Čuj: neki bezimeni užas
spustio se na tebe i deli nas. Pa ipak, šta si ti proživela što ja nisam? Misliš li da će moje uši ikada prestati da
slušaju ječanje moje majke? A njene ogromne oči – dva uništena okeana – na licu od krede, misliš li da će
moje oči ikada prestati da ih vide? A mora koja te proždire, misliš li da će ikada prestati da me muči? No, šta
me se to tiče: ja sam slobodan. Iznad more i uspomena. Slobodan. I pomiren sa samim sobom. Ne treba da
mrziš sebe, Elektro. Daj mi ruku: neću te napustiti.
ELEKTRA: Pusti moju ruku! Bojim se tih crnih kuja oko nas, ali se još više bojim tebe.
PRVA ERINIJA: Vidiš! Zar ne, lutkice, manje se bojiš nas nego njega? Mi smo ti potrebne, Elektro, ti si
naše dete. Potrebni su ti naši nokti da ti riju po puti, potrebni su ti naši zubi da ti grizu grudi, potrebna ti je
naša ljudožderska ljubav da te odvrati od mržnje koju osećaš prema sebi, potrebno ti je da patiš telom da bi
zaboravila patnje duše. Dođi! Dođi! Treba da siđeš samo dve stepenice, prihvatićemo te u naše naručje, naši
će poljupci raskidati tvoju nežnu put i biće to zaborav, zaborav u velikom čistom plamenu bola.
ERINIJE: Dođi! Dođi! (One igraju veoma polako. kao da žele da je opčine. Elektra ustaje.)
OREST (zgrabivši je za ruku): Ne idi tamo, preklinjem te, to će biti tvoja propast.
ELEKTRA (otrgne se): Mrzim te! (Silazi niz stepenice, Erinije je hvataju.) U pomoć! (Ulazi Jupiter.)
SCENA II – Isti, Jupiter
JUPITER: Na mesto!
PRVA ERINIJA: Gospodar! (Erinije se sa žaljenjem sklanjaju, ostavljajući Elektru opruženu na zemlji.)
JUPITER: Jadna deca! (Približava se Elektri.) Eto dokle smo stigli. Bes i sažaljenje bore se za moje srce.
Ustani, Elektro: dok ja budem ovde, moje ti kuje neće naneti zla. (Pomaže joj da ustane.) Kakvo strašno
lice! Jedna jedina noć! Gde je tvoja seoska svežina? Za jednu jedinu noć istrošili su se tvoja jetra, slezina i
pluća, tvoje je telo postalo golemi jad. Ah! tašta i luda mladosti, koliko ste zla sebi naneli!
OREST: Mani taj dobronamerni ton: on loše priliči kralju bogova.
JUPITER: A ti, mani taj ponosni ton: on nipošto ne priliči jednom krivcu koji ispašta svoj greh.
OREST: Ja nisam krivac i ne možeš me naterati da ispaštam ono što ne smatram zločinom.
JUPITER: Možda se zavaravaš, ali – strpljenja: neću te dugo ostaviti u zabludi.
OREST: Muči me koliko te volja: ni zbog čega ne žalim.
JUPITER: Čak ni zbog poniženja u koje je tvoja sestra gurnuta tvojom krivicom?
OREST: Čak ni zbog toga.
JUPITER: Čuješ li ga, Elektro? To je onaj koji je tvrdio da te voli.
OREST: Volim je više no sebe. Ali, patnje potiču od nje same i jedino ih se ona može osloboditi.
JUPITER: A ti? Možda si i ti slobodan?
OREST: To ti dobro znaš.
JUPITER: Pogledaj me, bestidno i glupo stvorenje! Divan utisak ostavljaš, sav zgrčen između nogu boga
koji rado pruža pomoć, s tim izgladnelim kujama koje te opsedaju! Ako se usuđuješ da tvrdiš da si slobodan,
onda treba slaviti slobodu zatvorenika okovanog lancima, na dnu tamnice, i slobodu raspetoga roba.
OREST: Što da ne?
JUPITER: Pazi se: hvališeš se, jer te Apolon štiti. Ali, Apolon je moj i te kako poslušni sluga. Ako dignem
prst, napustiće te.
OREST: Dobro! Digni prst, digni celu šaku!
JUPITER: Čemu? Nisam li ti rekao da mi je mrsko da kažnjavam? Došao sam da vas spasem.
ELEKTRA: Da nas spaseš? Prestani da se podsmevaš, gospodaru osvete i smrti, jer nije dozvoljeno – čak ni
jednom bogu – da onima koji pate pruža varavu nadu.
JUPITER: Za četvrt časa možeš biti napolju.
ELEKTRA: Živa i zdrava?
JUPITER: Imaš moju reč.
ELEKTRA: Šta ćeš mi tražiti u zamenu?
JUPITER: Ne tražim ti ništa, dete moje.
ELEKTRA: Ništa? Jesam li dobro čula, dobri bože, obožavani bože?
JUPITER: Ili skoro ništa. Ono što mi najlakše možeš dati: malo kajanja.
OREST: Čuvaj se, Elektro: to »ništa« pritiskivaće ti dušu kao planina.
JUPITER (Elektri): Ne slušaj ga. Bolje mu odgovori: kako da ne pristanem da ga se odreknem – drugi ga je
počinio. Jedva bi se moglo reći da si mu bila saučesnik.
OREST: Elektro! Hoćeš li poreći petnaest godina mržnje i nadanja?
JUPITER: Ko govori o poricanju? Ona nikada nije želela taj bezbožni čin. Hajde! Možeš se poveriti u moje
ruke. Zar ja ne čitam u srcima?
ELEKTRA (nepoverljivo): I ti čitaš u mom srcu da nisam želela taj zločin? Pošto sam petnaest godina
sanjala o ubistvu i osveti?
JUPITER: Bah! Ti krvavi snovi koje si ljuljuškala posedovali su neku vrstu nevinosti: oni su ti prikrivali
tvoje ropstvo, vidali su rane tvoga ponosa. Ali, nikada nisu sanjali o tome da ih ostvariš. Varam li se?
ELEKTRA: Ah! bože moj, dragi bože, kako želim da se ne varaš!
JUPITER: Ti si sasvim mala devojčica, Elektro. Druge devojčice žele da postanu bogatije ili lepše od svih
žena. A ti, začarana groznom sudbinom svoje rase, ti si želela da postaneš najtužnija i najveća zločinka. Nisi
želela zlo: želela si samo svoju sopstvenu nesreću. U tvojim godinama deca se još igraju lutkama ili školice;
a ti, jadna mala, bez igračaka i društva, igrala si se ubistva, jer je to igra koja se može igrati bez sadruga.
ELEKTRA: Avaj! Avaj! Slušam te i jasno vidim sebe.
OREST: Elektro! Elektro! Sada si ti kriva. Ko može da zna ono što si htela ako ne ti sama? Hoćeš li pustiti
nekog drugog da o tome odlučuje? Zašto izobličavati prošlost koja ne može više da se brani? Zašto se
odričeš one razgnevljene Elektre kakva si bila, te mlade boginje mržnje koju sam toliko voleo? I zar ne vidiš
da se taj svirepi bog poigrava tobom?
JUPITER: Da se poigravam? Bolje saslušajte što vam predlažem: ako se odreknete svog zločina, postaviću
vas oboje na argijski presto.
OREST: Na mesto naših žrtvi?
JUPITER: Tako treba da bude.
OREST: I da obučem odeću još mlaku od pokojnog kralja?
JUPITER: Nju ili neku drugu, nema značaja.
OREST: Da, samo neka bude crna, zar ne?
JUPITER: Nisi li u žalosti?
OREST: U žalosti za majkom, zaboravio sam. A treba li da i moje podanike obučem u crno?
JUPITER: Oni već nose crninu.
OREST: Istina je. Ostavimo im vremena da iznose svoju staru odeću. Dobro! Jesi li razumela, Elektro? Ako
proliješ nekoliko suza, daće ti Klitemnestrine podsuknje i košulje, te smrdljive i prljave košulje koje si
petnaest godina prala sopstvenim rukama. Čeka te takođe i njena uloga, treba samo da je preuzmeš; iluzija
će biti savršena, svi će verovati da ponovo vide tvoju majku, jer si počela da ličiš na nju. Ja sam gadljiviji:
neću navući pantalone lakrdijaša koga sam ubio.
JUPITER: Visoko dižeš glavu: nasrnuo si na jednog čoveka koji se nije branio i na jednu staricu koja je
molila za milost: ali onaj ko bi te slušao kako govoriš, ne znajući to, mogao bi da poveruje da si spasao svoj
rodni grad, boreći se sam protiv tridesetorice.
OREST: Možda sam zaista spasao svoj rodni grad.
JUPITER: Ti? Znaš li šta je iza ovih vrata? – građani Argosa, svi građani Argosa. Oni čekaju svog spasioca
kamenjem, vilama i toljagama da bi mu pokazali svoju zahvalnost. Sam si kao gubavac.
OREST: Jesam.
JUPITER: Hajde, ne ponosi se. Bacili su te u usamljenost prezira i užasa, najveća kukavice od svih ubica!
OREST: Najveća kukavica od svih ubica jeste onaj ko ima grižu savesti.
JUPITER: Oreste! Ja sam stvorio i tebe i sve na svetu. Pogledaj! (Zidovi hrama se razmiču. Pojavljuje se
nebo osuto zvezdama koje kruže. Jupiter se nalazi u dnu scene. Njegov glas je postao silan – mikrofon – ali
jedva može da se razume.) Pogledaj te planete koje kruže određenim redosledom ne sudarivši se ikada: ja
sam podesio njihovo kretanje onako kako treba. Slušaj harmoniju sfera, tu silnu pesmu zahvalnicu prirode
koja odzvanja na četiri kraja neba. (Melodramska melodija.) Po mojoj zapovesti se vrste održavaju, ja sam
odredio da čovek rađa uvek čoveka i da štene postane pas. Po mojoj zapovesti nežni jezik plima dolazi da
liže pesak i povlači se u utvrđeni čas, ja činim da biljke rastu i moj dah vodi oko Zemlje oblak žut od
polenovog praha. Nisi kod svoje kuće, uljezu; osećaš se u svetu kao trn u mesu, kao zverokradica u
vlastelinskoj šumi: jer svet je dobar, ja sam ga stvorio po svojoj volji i ja sam Dobro. Ali ti, ti si učinio zlo, i
poredak stvari te optužuje svojim skamenjenim glasovima. Dobro je svuda, ono je srž zove, svežina izvora,
parče belutka, težina kamena: naći češ ga čak i u prirodi vatre i svetlosti, čak te i tvoje telo izdaje, jer je
oblikovano prema mojim odredbama. Dobro je u tebi, van tebe: ono te probada kao kosa, ono te mrvi kao
planina, nosi te i valja kao more; Dobro je dozvolilo uspeh tvoga nedela, jer ono je bilo svetlost sveće,
čvrstina tvoga mača, snaga tvoje mišice. A to zlo kojim se toliko ponosiš, čijim se tvorcem nazivaš – šta je
ono ako ne odraz bića, potajni put, varljiva slika, čije postojanje podržava Dobro. Vrati se u samoga sebe,
Oreste; svemir smatra da nisi u pravu, i ti si nula u svemiru. Vrati se u prirodu, izopačeni sine: spoznaj svoju
grešku, zgrozi se, istrgni je iz sebe kao pokvareni i smrdljivi zub. U suprotnom, boj se da se more ne povuče
pred tobom, da izvori na tvom putu ne presahnu, i da se zemlja ne raspadne u prah pod tvojim nogama.
OREST: Neka se raspadne! Neka me stenje zazida i neka biljke uvenu pri mome prolasku: čitav tvoj svet
nije dovoljan da bi mi dokazao da nisam u pravu. Ti si kralj bogova, Jupiteru, kralj kamenja i zvezda, kralj
morskih talasa, ali ti nisi kralj ljudi. (Zidovi se približavaju, Jupiter se ponovo pojavljuje, umoran i
pogrbljen, i počinje da govori svojim prirodnim glasom.)
JUPITER: Ja nisam tvoj kralj, bestidni crve! A ko te je stvorio?
OREST: Ti. Ali nije trebalo da me stvoriš slobodnim.
JUPITER: Dao sam ti slobodu da bi mi služio.
OREST: Možda, ali ona se okrenula protiv tebe i mi tu ništa ne možemo, ni jedan, ni drugi.
JUPITER: Najzad! Evo izvinjenja!
OREST: Ja se ne izvinjavam.
JUPITER: Zaista? Znaš da mnogo liči na izvinjenje ta sloboda čijim se robom nazivaš?
OREST: Ja nisam ni gospodar, ni rob. Ja sam sloboda! Pošto si me stvorio, prestao sam da ti pripadam.
ELEKTRA: Tako ti našeg oca, Oreste, zaklinjem te, nemoj dodavati huljenje zločinu!
JUPITER: Čuj šta ti govori. I izgubi nadu da ćeš je privoleti svojim razlozima: taj jezik izgleda prilično nov
njenim ušima i prilično sablažnjiv.
OREST: I mojim, Jupiteru. I mome grlu koje šapuće reči i mom jeziku koji ih pri prolazu oblikuje: teško mi
je da shvatim samoga sebe. Još juče bio si koprena na mojim očima, vosak u mojim ušima; još juče sam
imao opravdanje: ti si bio moje opravdanje što postojim, jer si me stvorio da služim tvojim planovima, a svet
je bio stara svodilja koja mi je neprekidno govorila o tebi. A zatim, ti si me napustio.
JUPITER: Napustio, ja?
OREST: Juče, bio sam pored Elektre; sva se priroda zbijala oko mene: ona je opevala tvoje Dobro, kao
sirena, i delila mi savete šakom i kapom. Da bi me privoleo na blagost, užareni dan se ublažio kao što se
pogled zamagljuje; da bi mi propovedalo zaborav uvrede, nebo je postalo ljupko kao oproštaj. Pokoravajući
se tvojim naređenjima, digla se moja mladost, stajala mi je pred očima, prekljinjući kao verenica koja će biti
ostavljena: video sam svoju mladost poslednji put. Ali, odjednom se sloboda razlila u meni i prožela me,
priroda je ustuknula, i nisam više imao godina, osetio sam se potpuno sam, sred tvog bezopasnog sveta, kao
neko ko je izgubio svoju senku; ništa više nije postojalo na nebu, ni Dobro, ni Zlo, niti iko da mi zapoveda.
JUPITER: Pa? Treba li da se divim ovci koju šuga izgoni iz stada ili gubavcu zatvorenom u karantinu? Seti
se, Oreste, bio si deo moga stada, pasao si travu mojih polja sred mojih ovaca. Tvoja sloboda nije ništa
drugo do šuga koja te nagoni da se češeš, ona nije ništa drugo do izgnanstvo.
OREST: Pravo kažeš: izgnanstvo.
JUPITER: Zlo još nije tako uzelo maha: od juče je. Vrati se među nas. Vrati se: vidi kako si sam, čak te i
tvoja sestra napušta. Bled si, užas ti širi zenice. Nadaš se životu? Nagriza te nečovečno zlo, tuđe mojoj
prorodi, tuđe tebi samom. Vrati se: ja sam zaborav, ja sam odmor.
OREST: Tuđ samom sebi, znam. Van prirode, protiv prirode, bez opravdanja, bez utočišta, osim u samom
sebi. Ali, neću se podvrgnuti tvom zakonu: osuđen sam da se povinujem samo svome. Neću se vratiti
prirodi: hiljade je puteva koji vode k tebi označeno u njoj, ali ja mogu da sledim samo svoj put. Priroda se
grozi čoveka, a ti, a ti, vrhovni vladaru bogova, ti se groziš ljudi.
JUPITER: Tačno: kada liče na tebe, mrzim ih.
OREST: Pričuvaj se: priznaješ svoju slabost. Ja tebe ne mrzim. Čega ima između nas? Kliznućemo jedan
pored drugog bez dodira, kao dve lađe. Ti si bog, a ja sam slobodan. Na sličan način smo sami i naša mora je
slična. Ko ti kaže da tokom ove duge noći nisam tragao za grižom savesti? Griža savesti. San. Ali ja, ja ne
mogu više da imam grižu savesti. Niti mogu da spavam. (Pauza.)
JUPITER: Šta nameravaš da uradiš?
OREST: Ljudi iz Argosa su moji ljudi. Treba da im otvorim oči.
JUPITER: Jadni ljudi! Daćeš im usamljenost i sramotu, strgnuceš tkanine kojima sam ih pokrio i odjednom
ćeš im razotkriti njihovu egzistenciju, njihovu bestidnu i bljutavu egzistenciju, koja im je data ni radi čega.
OREST: Zašto da im uskratim očajanje koje je u meni kada je to njihov zgoditak?
JUPITER: Šta će oni s njim učiniti?
OREST: Ono što budu hteli: oni su slobodni, a ljudski život počinje s one strane očajanja. (Pauza.)
JUPITER: Dobro, Oreste, sve to bilo je predvideno. Trebalo je da jedan čovek dođe da najavi suton moje
moći. To si, dakle, ti? Ko bi to poverovao, juče, gledajući tvoje devojačko lice?
OREST: Zar bih i ja sam poverovao? Reči koje izgovaram suviše su velike za moja usta, one me raskidaju;
sudbina koju nosim suviše je teška za moju mladost, ona ju je smrvila.
JUPITER: Ne volim te, pa ipak te žalim.
OREST: I ja žalim tebe.
JUPITER: Zbogom, Oreste. (Ide u stranu.) Što se tebe tiče, Elektro, razmisli o ovom: moja vladavina još
nije dokrajčena, ni izdaleka i neću da napustim borbu. Vidi da li si sa mnom ili protiv mene. Zbogom.
OREST: Zbogom. (Jupiter izlazi.)
SCENA III – Isti, bez Jupitera. Elektra lagano ustaje.
OREST: Kuda ćeš?
ELEKTRA: Pusti me. Nemam šta da ti kažem.
OREST: Ti koju sam juče upoznao, treba li da te zauvek izgubim?
ELEKTRA: Da su dali bogovi da te nikada ne upoznam!
OREST: Elektro! Sestro moja, moja draga Elektro! Moja jedina ljubavi, jedina nežnosti moga života, ne
ostavljaj me potpuno samog, ostani sa mnom!
ELEKTRA: Lopove! Nisam imala gotovo ništa osim malo spokojstva i nekoliko snova. Ti si mi uzeo sve, ti
si pokrao moju sirotinju. Bio si mi brat, glava naše porodice, trebalo je da me štitiš; ali, ti si me bacio u krv,
crvena sam kao oderani vo; sve muve idu za mnom, nezasitnice, i moje je srce jedna užasna košnica.
OREST: Ljubavi moja, istina je, sve sam ti uzeo i nemam ništa da ti dam, osim svoga zločina. Ali, to je
ogroman dar. Misliš li da on ne pritiskuje moju dušu kao olovo? Bili smo suviše laki, Elektro, sada naše
noge upadaju u zemlju kao točkovi kola u izlokani put. Dođi, krenućemo na put i koračaćemo teškim
koracima, povijeni pod svojim dragocenim teretom. Daćeš mi ruku i otići ćemo...
ELEKTRA: Kamo?
OREST: Ne znam. U susret sebi samima. Preko reka i planina postoje jedan Orest i jedna Elektra koji nas
očekuju. Moraćemo ih strpljivo tražiti.
ELEKTRA: Neću više da te slušam. Nudiš mi samo nesreću i gađenje. (Ona skače na scenu. Erinije se
polako približavaju.) U pomoć! Jupiteru, kralju bogova i ljudi, kralju moj, uzmi me u svoje naručje, odnesi
me, zaštiti me; ravnaću se prema tvojim zakonima, biću tvoj rob i pripadaću ti, potpuno, ljubiću ti noge i
kolena. Odbrani me od muva, od mog brata, od mene same, ne ostavljaj me samu, posvetiću sav svoj život
ispaštanju. Kajem se, Jupiteru, kajem se! (Istrčava sa scene.)
SCENA IV – Orest, Erinije. Erinije kreću za Elektrom. Prva Erinija ih zadržava.
PRVA ERINIJA: Pustite je, sestre moje, ona nam je pobegla. Ali ovaj nam ostaje, i to zadugo, mislim, jer
je njegova sitna duša žilava. On će patiti za dvoje. (Erinije počinju da zuje i približavaju se Orestu.)
OREST: Potpuno sam sam.
PRVA ERINIJA: Ma ne, najslađi od ubica, ostajem ti ja: videćeš kakve ću igre izmisliti da te razonodim.
OREST: Do smrti ću biti sam. Posle...
PRVA ERINIJA: Napred, sestre moje, on gubi vlast nad sobom. Pogledajte, oči mu se šire: uskoro će mu
živci zabrujati kao žice na harfi pod divnim arpedom užasa.
DRUGA ERINIJA: Uskoro će ga glad isterati iz utočišta: upoznaćemo ukus krvi pre no što padne veče.
OREST: Jadna Elektra! (Ulazi Pedagog.)
SCENA V – Orest, Erinije, Pedagog.
PEDAGOG: Gospodaru, gde ste? Ništa se ne vidi. Donosim vam jelo: ljudi Argosa opkolili su hram i ne
možete ni pomisliti da izađete: noćas ćemo da bežimo. U međuvremenu, jedite. (Erinije mu preprečuju put.)
O! Ko su ove? Opet sujeverje. Kako žalim za pitomom zemljom Atike, gde je moj razum bio u pravu!
OREST: Ne pokušavaj da im se približiš, živog će te rastrgnuti.
PEDAGOG: Polako, lepotice moje! Držite, uzmite ovo meso i voće, ako moji darovi mogu da vas umire.
OREST: Kažeš da su se građani Argosa okupili ispred hrama?
PEDAGOG: Da, da! I ne bih znao da vam kažem ko je gori i ko strasnije želi da vam naškodi – ove lepe
devojčice ili vaši dragi podanici.
OREST: Dobro. (Pauza.) Otvori vrata.
PEDAGOG: Jeste li ludi? Oni su tamo, iza vrata, s oružjem.
OREST: Učini ono što ti kažem.
PEDAGOG: Ovoga puta ćete mi dozvoliti da vas ne poslušam. Kamenovaće vas, kažem vam.
OREST: Ja sam tvoj gospodar, starče, i naređujem ti da otvoriš vrata. (Pedagog odškrine vrata.) Širom?
(Pedagog otvara vrata i skriva se izajednog krila. Gomila snažno gura oba krila i zbunjeno se zaustavlja na
pragu. Jako svetlo.)
SCENA VI – Isti, gomila.
UZVIK IZ GOMILE: Na smrt! Na smrt! Kamenujte ga! Rastrgnite ga! Na smrt!
OREST (ne slušajući ih): Sunce!
GOMILA: Bezbožniče! Ubico! Kasapine! Raščerečićemo te! Sipaćemo ti rastopljeno olovo u rane!
JEDNA ŽENA: Ja ću ti iskopati oči.
JEDAN ČOVEK: Ja ću ti pojesti jetru.
OREST (uspravivši se): Evo vas, dakle, moji verni podanici! Ja sam Orest, vaš kralj, sin Agamemnonov, i
ovaj je dan – dan moga stupanja na presto. (Gomila gunđa, zbunjena.) Ne vičete više? (Gomila ćuti.) Znam:
bojite me se. Pre petnaest godina, upravo na ovaj dan, jedan se drugi ubica pojavio pred vama, imao je
crvene rukavice do lakata, rukavice od krvi, i niste ga se bojali, jer ste pročitali u njegovim očima da je jedan
od vaših i da ne poseduje hrabrost svojih postupaka. Zločin koji ne može da podnese onaj ko ga je počinio,
nije više ničiji zločin, zar ne? To gotovo da je nesrećan slučaj. Dočekali ste zločinca kao svoga kralja, i stari
zločin počeo je da se šunja među gradskim zidinama, tiho cvileći, kao pas koji je izgubio svoga gospodara.
Gledajte me, građani Argosa, shvatili ste da moj zločin pripada meni; ja ga uzimam na sebe pred suncem, on
je smisao moga života i moj ponos, ne možete ni da me kaznite, ni da me sažaljevate, i zato me se bojite. Pa
ipak, o moji ljudi, ja vas volim, i zbog vas sam ubio. Zbog vas. Došao sam da tražim svoje kraljevstvo, a vi
ste me odbacili, jer nisam bio jedan od vaših. Sada jesam jedan od vaših, o moji podanici, povezani smo
krvlju, i ja zaslužujem da budem vaš kralj. Sve uzimam na sebe, vaše grehe i grižu savesti, vaše noćne more,
Egistov zločin, sve je moje. Ne bojte se više vaših mrtvih, to su moji mrtvi. I pogledajte: vaše su vas verne
muve napustile radi mene. No ne bojte se, građani Argosa, neću sesti, sav krvav, na presto svoje žrtve: jedan
mi ga je bog ponudio i ja sam rekao »ne«. Hoću da budem kralj bez zemlje i bez podanika. Zbogom, ljudi
moji, pokušajte da živite: sve je novo ovde, sve se može iznova početi. I za mene život počinje. Jedan čudan
život. Čujte još i ovo: jednog leta Skirosom su harali pacovi. Bila je to strašna pošast, sve je razjedala:
stanovnici grada mislili su da će od nje umreti. Ali, jednoga dana, dođe jedan svirač sa flautom. Stade
uspravno nasred grada – ovako. (Ustaje.) Poče da svira u flautu i svi pacovi počeše da se tiskaju oko njega.
Zatim poče da hoda krupnim koracima, ovako (Silazi sa pijedestala.), vičući ljudima Skirosa: »Sklonite se!«
(Gomila se sklanja.) I svi pacovi podigoše glave oklevajući, kao što sada rade muve. Pogledajte! Pogledajte
muve! A zatim se baciše odjednom za njim. I svirač u flautu i njegovi pacovi iščezoše zauvek. Ovako.
(Orest izlazi; Erinije se urlajući bacaju za njim. Zavesa.)
KRAJ