Sadržaj

1. Fabula (priča)
2. Теma, motivi
3. Оkviri: paratekst, kompozicioni okviri
4. Hronotop: Prostor I vreme
5. Zaplet: kompozicija radnje, еtape
6. Narativni svetovi: aktualizovani, neaktualizovani (vitrualni narativi)
7. Оblici pripovedanja (naracija, komentar, opis, dijalog, monolog, polilog)
8. Pripovedač (тipovi, funkcija ): Narativne situacije: distinkcija glasa и načina, metalepsa,
fokalizacija
9. Narater
10. Likovi (tipologija, motivacija, karakterizacija)
11.Pripovedni tempo (kriterijumi redosleda, trajanja I učestalosti)

1
 1. Fabula

Pripovetku Predmet za priču napisao je Simo Matavulj. Pripovetka počinje opisom jednog
zimskog dana, preciznija lokalizacija mesta nije data. Već na početku uočavamo pripovedača koji
je u prvom licu. Pripovedač je šetao istočnim predgrađem i ušao u jednu kafanu da popije kafu i
popuši cigaretu. Kafana je bila gotova prazna, ličila je na ostale kafane koje su bile u tom kraju.
U kafani su se nalazila tri seljaka i jedan starac. Taj starac je uporno gledao u njega, pa se on
zapitao da li ga zna, ili da mu ne liči na nekog stanara koji je otišao a nije mu platio kiriju. Zatim,
starac mu prilazi i predstavlja se. To je bio Koča Ilić, sreski načelnik u penziji. I pripovedač se
takođe predstavio. Koča Ilić počinje da priča kako se za svojih četrdeset godina naslušao mnogo
priča i da ima jedan predmet za priču, jedan strašan događaj, koji bi hteo da mu ispriča. Međutim,
pripovedač se naslušao toliko priča od starijih ljudi i penzionera da je pokušao da izbegne, ali
Kočo je navaljivao i najposle ga pozvao kod sebe na čaj. Pripovedača je zaintrigiralo to koji je to
toliko čudan i strašan događaj koji je hteo da mu ispriča tako da je otišao oko četiri kod Koče
Ilića. U stanu koji je detaljno opisan pripovedač zatiče i dva kanarinca, Perua i Ferua, i slugu
Petrua. Koča Ilić je Petru zvao majmunom, zbog svog spoljašnjeg izgleda, ali i zbog, kako on
kaže, svoje pameti. Petru je za njega bio i poslužitelj i kuvar, bolničar, trčkaralo ali i dvorska
budala. Petru je bio Vlah i dvadeset i pet godina je radio kod Koče. Zatim, Koča počinje da priča
svoju priču. Prvo je pričao o sebi, i kako je to pripovedač primetio, imao je dosta visoko mišljenje
o sebi, i divio se svojoj duhovitosti. Predmet priče je bila žena. Taj događaj se desio pre trideset
godina , kada je Koča Ilić premešten u Kragujevac. Tu je zatekao jednog profesora, koji je voleo
svoju ženu i decu, međutim, žena nije volela njega i varala ga sa svima. Na kraju je žena otišla od
profesora, otišla kod nekog mladog, bogatog trgovca, venčala se sa njim i rodila mu decu. Koča
je bio toliko zapanjen ovom pričom, koju je smatrao nečuvenim, neviđenim događajem, i kada je
Petru rekao da su to samo ženska posla, on se veoma naljutio na njega, zato što je oslabio utisak
njegove priče. Pripovedač je pošao ka vratima, Koča ga je uveravao da je sve to istina, međutim

2
Petru je rekao da nije sve tako, da nije rekao da se i on motao oko te žene, da je i on... i kada je
hteo da dovrši rečenicu Koča je viknuo, otišao ka oružnici i zgrabio korbač. Za to vreme
pripovedač je otišao, tako da je ovde kraj pripovetke. Kraj je dosta nedovršen, zbog toga što ne
znamo šta se na kraju desilo sa Petruom, ali i ne znamo istinu o celoj priči koju je ispričao Koča
Ilić.

2. Tema i motivi

U uobičajenom značenju tema je predmet umetničke obrade u književnom delu, tj.ono o

čemu se govori. Ona prožima književno delo od početka do kraja. Tema se shvata i kao jedinstvo
značenja koje nudi književno umetničko delo, značenja u kome su sadržane estetske, etičke
vrednosti. U književnom delu uvek postoji jedna glavna tema koja je u središtu literalnog
kazivanja.1 Glavna tema se ponekad otkriva u samom naslovu dela sto je slučaj I sa našom
pripovetkom Predmet za priču. Naime, glavna tema jeste upravo predmet za priču, to jest jedan
događaj u životu Koče Ilića. Tema uvek mora kod čitaoca da pokrene neke emocije, tako da
možemo da kažemo da u nama izaziva osećaj neizvesnosti, radoznalosti zbog toga sto Koča Ilić
uporno govori da mora da ispriča jedan događaj koji je nečuven, strašan događaj, tako da se kod
nas javljaju određena očekivanja vezana za taj događaj. Pored glavne teme delo može da sadrži i
sporednu temu, koje su ilustrativnog karaktera, ali su u komplementarnom odnosu sa glavnom
temom. U ovoj pripoveci sporedna tema je upravo događaj koji je ispričan, a to je prevara
profesorove žene. Naime profesor je mnogo voleo svoju ženu i porodicu, ali žena nije njega
volela. Na kraju žena je otišla, ostavila muža i decu, udala se za mladog trgovca i rodila mu decu.
Tek na kraju pripovetke glavnu temu u celosti sagledavamo, jer tek na kraju pripovetke se otkriva
cela istina, I zbog čega je taj događaj povezan sa životom Koče Ilića.

Tema proizilazi iz motiva, tj.skup motiva sačinjavaju temu. Motiv se takođe može
definisati I kao najuža tematska jedinica koja se dalje ne može razlagati.2 Glavni motiv zauzima
središnje mesto u strukturi književnog dela tako da ovde glavni motiv možemo poistvetiti I sa

1
Stanisa Velickovic, Knjizevni proces, Filofski fakultet, Nis, 1994, str. 80
2
Isto, str. 87

3
samom temom ove pripovetke. Oko glavnog motiva se svodi cela radnja, tako da je ovde cela
radnja usmerena ka otkrivanju glavnog događaja koji Koča Ilić uporno želi da saopšti. Pored
glavnog motiva postoje I sporedni motivi, koji su ovde u obliku statičnih motiva. Statični motivi
prekidaju zbivanje, usporavaju radnju. Statični motivi su ovde dati u obliku opisa enterijera I
eksterijera.3 Već na početku pripovetke imamo opis, prvenstveno je dat opis samog vremena,
delimično je dat opis mesta, a zatim se prelazi na opis enterijera, tj. opisa kafane, gde se naš
pripovedač upoznaje sa Kočom Ilić. Ovde se statični motiv prekida I počinje dinamični motiv
koji pokreće zbivanje I uspostavlja kontinuitet u razvoju radnje. Ovde je prvi dinamični motiv
motiv susreta pripovedača I Koče Ilića koji pokreće radnju I služi za otkrivanje glavnog motiva.
Naime I ovde se upliću određeni statični motivi, ali su oni ovde u funkiciji samog opisa Koče
Ilića. To su opisi mesta gde on stanuje, i u funkciji su karakterizacije o kojoj cemo pricati u
odeljku koji je namenjen za likove. Pored ovih motiva možemo izdvojiti I neke manje motive kao
što je motiv prevare, koji je vezan za prevaru profesorove žene, zatim motiv sluge, koji je u
funkciji otkrivanje prave istine, motiv kafane gde se upravo susreću Koča Ilić I pipovedač, motiv
šetnje koji se javlja odmah na početku, jer je pripovedač upravo pošao u šetnju pa svratio u
kafanu, tako da šetnja inicira sva ostala dešavanja, motiv čaja, koji je Koči Iliću samo izgovor da
pripovedač dođe kod njega, motiv posete, odlazak kod Koče Ilića na čaj gde mu on priča priču,
motiv kanarinaca koji cvrkutuju samo na glas Petrua, motiv korbača koji Koča Ilić uzima kako bi
zastrašio Petrua kako ne bi nastavio sa pričom, pomoću korbača sprečava da Petru kaže istinu.
Kao što smo rekli motivi nam pomažu da podrobnije sagledamo samu priču I njenu srž.

3. Оkviri: paratekst, kompozicioni okvir

Okvir je strukturalni segment koji uokviruje radnju dela, a ponekad se preklapa sa

osnovnim elementima kompozicije dela. Okvir može da bude uvodni i završni. Uvodni okvir je u
funkciji pružanja informacije tako da ga možemo poistovetiti sa ekspozicijom.

U ovoj pripoveci uvodni okvir je dat u obliku naracije, tj. narativnog opisa. Prvo jeste da
nam pruža informaciju o prostornoj odrednici, tj. smešta radnju u određeni prostor. U ovoj

3
Isto, str 84

4
pripoveci prostor nije konkretno lokalizovan, ne znamo tačno u kom mestu se radnja dešava,
takođe nije ni vremenski konkretizovan. Ono što znamo jeste da je vremenski period zima, da je
vreme posle ručka, da je to sunčan i vedar dan, bez snega i vetra. Sto se tiče prostora pripovedač
nam samo govori da je istočno predgrađe, daje se opis kafane u koju ulazi da bi popio kafu
„zatekoh je gotovo praznu. Sjedoh prema njekom brkatom starcu... u uglu sjeđahu tri seljaka i
šaputahu medju sobom.“4 Uopšteno u uvodnom okviru dominira opis, zbog toga što je takođe
detaljno dat i portret starca kojeg pripovedač zatiče u kafani „bješe širok, nabrekao od zdravlja,
velikih, sjedih brkova, gustijeh obrva, a kose tek progrušene...a na kratkom kažiprstu sijao je
zlatan prsten sa pločicom.“5 Ovaj opis ostavlja utisak pripovedaču da je taj čovek neki gazda ili
vlasnik nekih kuća. Uvodni okvir se završava tako što taj starac prilazi pripovedaču. Ono što je
najvažnije kod uvodnog okvira jeste to što nam pruža informaciju o pripovedaču, da je u prvom
licu, ali o tome ćemo detaljnije razlagati u odeljku namenjenog za pripovedača.

Završni okvir je ovde „ Obojica ga pogledasmo. Načelnik mi ispusti ruku. –Nije!- ponovi
onaj istijem glasom I izrazom, stojeći na vojnički ukrućen I gledajući uzdrhtalijem glasom. – Nije
sve istina! Nijeste kazali da ste se vi motali oko profesorke, da ste je I vi… -A- dreknu Koča,
poteče k oružnici i zgrabi korbač. Ja šmignuh.“ U završnom okviru mi saznajemo da Koča Ilić
nije rekao celu istinu, a to saznajemo pomoću njegovog sluge Petrua. Takođe, imamo utisak
nedovršenosti, ne znamo šta se dalje događa sa Petruom i Kočom, šta se dešava nakon što je
otišao ka oružnici I zgrabio korbač, ali i ne znamo celu istinu vezanu za priču koju je Koča Ilić
ispričao.

Paratekst u ovoj pripoveci nemamo, jedino bismo mogli povezati naslov priče sa njenom
temom, jer upravo je tema predmet za pricu.

4. Hronotop – prostor i vreme

4
Simo Matavulj, Sabrana dela pripovetke III, I izdanje, Prosveta, Beograd 2007, str 247
5
Isto, str. 247

5
 Junak književnog dela ostvaruje svoju egzistenciju u vremenu i prostoru. Svaka radnja u
književnom delu mora da bude bar delimično smeštena u određeni prostor i vreme. Junak se
kreće kroz određeni fizički, socijalni i duhovni prostor. Pod fizickim prostorom podrazumeva se
geografski prostor kroz koji se junak kreće i u kome živi. Taj prostor je uvek prisutan, i javlja se
u dva vida: kao realan i prepoznatiljiv i kao irealan i neprepoznatiljiv.6 U ovoj pripoveci prostor
se uvek pojavljuje u vidu realnog prostora, dok irealnog prostora nemamo. Nailazimo na tri
različita prostora. Prvi prostor je dat već na početku pripovetke, i tako radnju smešta u određeni
realni prostor. Međutim, ovde realni prostor nije konkretizovan „išao sam kroz istočno predgrađe,
pa kad bijah nadomak polja, primami me jedna ugledna kafanica, nova zgrada kakvijeh ima dosta
u tom kraju.“ Ovde je prostor dat u vidu eksterijera, ovime se radnja smešta u određeni realni
prostor. Međutim, više od ovoga nije dato, tako da mi ne znamo u kom tačno mestu se radnja
događa. Zatim se radnja prebacuje u drugi prostor, koji je dat u vidu enterijera, tj. imamo opis
kafane. Opis kafane je takođe dat realno „Zatekoh je gotovo praznu. Sjedoh prema njekom
brkatom starcu… U uglu sjeđahu tri seljaka ...“7 Sledeći prostor, koji bismo mogli da imenujemo
kao prostor broj tri, jeste stan Koče Ilića. I ovaj prostor je dat u vidu enterijera, ali je ovde u
funkciji karakterizacije samog lika, tako da imamo utisak da se ovde radi o nekom starinskom
čoveku na šta nam ukazuju haljine, minderluci koje ima umesto kreveta, zatim oružarnica, sablja
I korbač, veliki sto za pisanje. Prostor je dat realno, objektivno „Pomislih da ta vrata uvode u
predsoblje, otvorih, i zaista tako beše. Desno i lijevo višahu haljine, a preda mnom i s boka bjehu
dvoja vrata...Zakucah i uđoh u prostranu pregrijanu sobu, sa dva prozora na ulicu...Cjelu donju
duž stijene zahvataše minderluk, pokriven lijepim ćilimima. I pod bješe takođe zastrt – Među
prozorima višahu tri krletke; jedna prazna, a u dvjema kanarinke. Vidjeh desno oruznicu;
ostragušu, lovačku dvocijevku, sablju i korbač. Ispod toga osrednju policu sa nešto knjiga.“8 Svi
prostori koji su do sad obrazloženi možemo još da kažemo da su to romaneski prostori jer su
zahvaćeni romaneskim zbivanjima, takođe su to prikazani prostori jer su konkretizovani, detaljno
opisani, i omogućavaju čitaocu da ga vizualizuje i doživi kao realan i prepoznatljiv. U pripoveci
se izdvaja još jedan prostor koji bismo mogli odrediti kao izvanromaneski prostor jer je dat u
obliku sećanja, u obliku priče. Takođe zbog načina kako je uveden u radnju onda pripada
neprikazanom prostoru zbog toga što ne poseduje oštrinu i plastičnost prikazanog prostora. S

6
Staniša Veličković, nav.delo, str 153
7
Simo Matavulj, nav.delo 247
8
Isto, str. 250

6
obzirom da je dat kao sećanje za ovaj prostor se koristi i izraz doživljeni prostor. Ovom prostoru
pripada prostor gde se događa radnja koju priča Koča Ilić. Ovde se navodi samo ime mesta u
kome se radnja odvija, a to je Kragujevac, dok neka detaljnija karakterizacija ne postoji.

Vreme kao predmet ispitivanja u oblasti književnosti posmatra se sa različitih aspekata.

Posmatra se kao egzistencijalna, filozofska, istorijska i strukturna kompozicija.9 U ovoj pripoveci
narativno vreme, jos konkretnije pripovedano vreme, se događa u periodu od dvadeset I cetiri
sata. Sižejno ili aktuelno vreme ili vreme priče je dato samo u naznakama „rijetkog zimskog
dana“, tako da osim ove konstatacije bliža odredba vremena u pripoveci ne postoji. Iako smo
rekli da se radnja događa u roku od dvadeset I cetiri sata, u vremenu diskursa je obuhvaćeno
dosta manje od dvadeset I četiri sata. U pripoveci nailazimo prvo na odrednicu “zimskog dana”,
još bliža vremenska odrednica koji je deo dana data je u rečenici “odmah po ručku”, tako da
možemo da pretpostavimo da je vreme oko popodneva. Ne znamo koliko vremenski se
pripovedač zadržao u kafani, ali iskazom “oko četiri časa vratih se…” uočavamo postojanje
elipse, zato što mi ne znamo gde je pripovedač otišao I šta je radio kada je otišao iz kafane pa sve
do četiri časa kada je ušao u kuću Koče Ilića. Ostatak pripovetke pripovedač provodi u kući Koče
Ilića. Drugu odrednicu vremena imamo da je prošlo pet sati kada je Koča počeo da priča prvo o
sebi, a tek oko sedam časova je počeo da priča glavni događaj. Pored ovih odrednica za vreme
imamo odrednicu vremena koja se odnosi na sam događaj koji je ispričan “prije trideset godina”.
Ovo vreme možemo da nazovemo nesižejno vreme, tj. vreme prošlosti koja je iskazana u priči.
Na osnovu ovoga zaključujemo da je vreme koje je trajalo u priči dosta veće od vremena koje je
iskazano u diskursu .

5. Zaplet, kompozicija radnje, etape

Kompozicija je način na koji je neko delo složeno, sklopljeno, organizovano u celinu

književnog umetnickog dela. Osnovni kompozicioni materijal čine radnja, iikovi, prostor i
vreme.10 Takođe spadaju i oblici kazivanja: monolog, dijalog, polilog, naracija, deskripcija, ali

9
Staniša Veličković, nav.delo, str 157
10
Isto, str 91

7
ćemo to posmatrati u posebnom odeljku ovoga rada. Kompozicija radnje se odvija kroz određene
etape: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija, rasplet. U ovoj pripoveci prva etapa jeste
ekspozicija čija je funkcija uvođenja čitaoca u radnju, daje početne informacije. U ovoj pripoveci
ekspozicija nas upoznaje sa ambijentom same radnje, da je to zimski period, tačnu lokalizaciju
radnje nemamo, I već u ekspoziciji se suočavamo sa pripovedačem I konstatujemo da je
pripovedač u prvom licu. U ekspoziciji dominira narativni opis, daje se opis kafane, opis ljudi
koji se nalaze u kafani. Već ovde naslućujemo početak zapleta. Zaplet je druga faza u razvoju
radnje. Ovde zaplet počinje sa prvim dinamicčnim motivom, tako da zaplet počinje kada Koča
Ilić prilazi, upoznaje se sa pripovedačem, govori da mora da mu ispriča jedan strašan događajI. U
zapletu se upoznajemo sa ambijentom stana Koče Ilića, sa drugim likovima koji zive tu,
prvenstveno sa Petruom, koji je značajan za karakterizaciju samog lika Koče Ilića. Kulminacija
radnje je sam događaj koji je ispričao Koča Ilić. U centru toga događaja jeste žena koja je varala
svoga muža I koja je otišla od njega I svoje dece I udala se za mladog trgovca. Sledeća faza je
preokret, koji se sastoji u tome kad Petru kaže da događaj koji je ispričao Koča Ilić nije sasvim
istinit, nije hteo da kaže da je I sam jurio za tom ženom I taman kada je hteo da kaže ostatak priče
Koča je vrisnuo I otišao do oružarnice I uzeo korbač. Sam rasplet je nedovršen, tako da ovakav
kraj kod citaoca izaziva nedoumicu I mogućnost da sam razmišlja kakav kraj može da bude I tako
da sam dovrši priču.

6. Narativni svetovi: aktualizovani i neaktualizovani ( virtualni svetovi)

Pored aktualiozovanog narativnog sveta u kome se dešava radnja same pripovetke,

mozemo izdvojiti i virtuelni narativ, to jest neaktualizovani narativni svet u pripoveci.
Virtuelnom narativu koji obuhvata neaktualizovane svetove možemo podeliti na kontrapripovest,
narativne negacije, poređenja i simulirane narative.11 U ovoj pripoveci nalazimo na priču u priči

Саопштење Border(les) narrative – luminal space of Naratology које је поднето на међународној

11 11

наратолошкој конференцији “Emerging Vectors of Narratology – toward consolidation or diversification” у

Паризу 29.марта 2013.

8
koja se odnosi na sam događaj koji je ispričao Koča Ilić „prije trideset godina, kada je Koča Ilić
bio premješten u Kragujevac, zatekao je tu njekog profesora, mlada, bolešljiva, dobroćudna
čovjeka, koji je imao lijepu , bijesnu i nevaljalu ženu i sa njom dvoje djece. Profesor je
neizmerno ljubio ženu, djecu i predan bio odmaćem životu, a ona je u istoj mjeri mrzila njega i
kuću, a zanosila se za mladijem ljudima i svakojakim uživanjem. To je dugo trajalo i za to je svak
u varoši znao, razumje se osim muža. Najposlije, dogodi se nešto čemu se malo ko začudi osim
profesora- žena odbegne k njekom bogatom, mladom trgovcu, udovcu, koji takođe imađase dvoje
djece. Profesor presvisnu od jada, a njegova djeca ostadoše na putu. Nevaljalica se vjenča s
trgovcem i imade s njim djecu. Docnije se ta djeca od jedne matere, a od dva oca mrzahu itd.“12
U pripoveci nailazimo na hipotetčku fokalizaciju “Može biti da je očekivao da ću reći: Pa gdje
bismo našli bolje zgode I tenana nego što je sad? De, molim vas, ispičajte mi taj događaj.” Ona
nam ukazuje na alternative koja ostaje nerealizovana. Pripovedač to nije rekao, nego je pokušao
da izbegne viđenje sa Kočom Ilićem. Pored hipotetičke fokalizacije kao vrstu virtuelnog narativa
nailazimo I negaciju, koja podrazumeva isključenje bilo kakve mogućnosti da se realizuje neki
događaj. Primeri su “A, vama ne bi ni pametan ugodio, ni duh sveti!” , zatim “Drugačije da nijesu
zvali ni u Požarevcu ni u Kragujevcu, pa sad I ovdje, iako nema ni pun mjesec dana otkako smo
se ovamo doselili! Ne možete ga dobro vidjeti u prisjeniku.” Poređenje se definiše kao
“zbližavanje, dovođenje u suodnos dviju pojava na temelju njihove sličnosti ili podudaranja u
jednoj ili više osobina, pa se jedna od tih pojava slikovito prikazuje, objašnjava, afektivno
pojačava uspoređivanjem s drugom.” (Zivković 622) Primeri za figiru poređenja su “Priznaj da
take stoke kao što si ti nema na svijetu.” zatim “Začu se njeko čudno cerekanje, kao prigušeno
jareće vekanje, pa isti glas odgovori.”

7. Оblici pripovedanja (naracija, komentar, opis, dijalog, monolog,

polilog)

12
Simo Matavulj, nav.delo 254

9
 U oblike pripovedanja spadaju naracija, komentar, opis, dijalog, monolog, polilog.13 U
pripoveci Predmet za priču naraciju nailazimo još na početku same pripovetke „išao sam kroz
istočno predgrađe; pa kad bijah nadomak polja, primami me jedna ugledna kafanica, kakvijeh
ima dosta u tome kraju. Hajde rekoh da posrčem jednu i da popušim cigaretu prije nego se pustim
u polje!... i započe tijem kako je postao praktikant, šta je sve mislio i radio, i čemu se nadao onda,
ko su mu sve bile starjesine...“ Čak i onda kada se pretpostavlja da ce Koča Ilić preuzeti ulogu
pripovedača i početi da priča događaj čak i tu imamo naraciju koju izgovara naš pripovedač
„Ukratko, evo šta je bilo. Prije trideset godina, kada je Koča Ilić bio premješten u Kragujevac,
zatekao je tu njekog profesora, mlada, bolešljiva, dobrodušna čovjeka, koji je imao lijepu, bijesnu
i nevaljalu ženu...“ tako da sve do kraja ove priče dominira naracija. Komentar prvenstveno
ukazuje na prisustvo pripivedača. U ovoj pripoveci primeri za komentar su “ovo je doista kakav
gazda iz susjedstva, može biti vlasnik novijeh lijepih kuća.” zatim “osobito prostijeh, kao što
izgledaše taj čiča Koče.” Komentar je ovde u funkciji karakterizacije lika, I to eksplicitna
karakterizacija. Naraciju često prekidaju drugi oblici pripovedanja kao sto su opis, dijalog. Opis
je oblik govora i literalnog predstavljanja, prikazivanja i dočaravanja. Predmet opisa može da
bude čovek, priroda, predmet, stanje i drugo. Ovde prvenstveno dominiraju realistični opis, tako
da je sve dato objektivno, realistično. Opisi su jednostavni, dominira čista deskripcija, opisi
enterijera, eksterijera, zatim portreti, psihološki opis koji opisuje psihološka stanja junaka i
narativni opisi.14 Na početku pripovetke dominira opis enterijera i eksterijera koji pružaju
ambijent same radnje, samim tim što se nalazi na početku pripovetke u ekspozicionoj je funkciji
ali i u funkciji bližeg određenja same radnje „zatekoh je gotovo praznu. Sjedoh prema njekom
brkatom starcu, koji čitaše novine kroz naočari, a one mu stajahu na vrh nosa. U uglu sjeđahu tri
seljaka i šaputahu među sobom.“ Pored opisa enterijera koji nailazimo na samom početku, u
ekspozicionoj funkciji, opis enterijera nailazimo i u funkciji karakterizacije samog lika, tj. lika
Koče Ilića, kada se daje enterijer njegovog stana. Ovaj opis je takođe dat dosta objektivno, sa
puno detalja „cijelu donju duž stijene zahvataše minderluk, pokriven lijepim ćilimima. I pod
bjese takođe zastrt. Među prozorima višahu tri krletke, a u dvijema kanarinke...“ Kao što smo
rekli pored opisa enterijera i eksterijera u pripoveci takođe nailazimo na opis samog lika, tj. na
portrete „Bješe visok, nabrekao od zdravlja, velikih sjedih brkova, gustijeh obrva, a kose tek

13
Staniša Veličković, nav.delo, str. 110
14
Isto, str. 1117

10
progrušene, bješe pod šubarom, u zimnjem kaputu, u čizmama...a na kratkom kažiprstu sijao je
zlatan prsten sa pločicom.“ Ovo je portret lika Koče Ilića. Pored portreta ovog lika daje se i portet
lika Petrua „bješe čovečuljak zaista majmunskog obličja, sjedih, podsječenih brkova, niska čela,
kovrdzaste kose. Na njemu bjehu crvene čakšire i zakovčana bluza kamene boje.“ Kao opis
psihološkog stanja junaka mogli bismo da izdvojimo rečenicu „začudih se zvjerskom izrazu
starčeva lica...“ Kao oblik pripovedanja polilog je razgovor mase, veće ili manje grupe ljudi i
njegova uloga jeste karakterizacija mase kao književnog junaka, karakterizacija likova, a često
preuzima i ulogu naratora. U ovoj pripoveci ne nailazimo na polilog. Od svih oblika pripovedanja
dijalog je najrasprostranjeniji, i u ovoj pripoveci najzastupljeniji. Dijalog je dinamičan, ispovedan
i deskriptivan. U pripoveci sa dijalogom pocinje prvi dinamični motiv, tako da je u funkciji
pokretanja same radnje. Njegova najznačajnija funkcija jeste karakterizacija likova, tako da u
dijalogu izmedju Petrua i Koče vidimo da Koča ima neku tajnu u vezi sa događajem koji je
ispričao, vidimo način na koji on tretira i posmatra Petrua kao nekog majmuna, dvorsku ludu,
tako da je i u funkciji karakterizacije samog lika Petrua. Monolog je posledica redukovanja
dijaloga. Monolog je u funkciji karakterizacija samoga lika, opisa njegovog psihičkog stanja,
razmišljanja, osećanja. Na monolog kao oblik pripovedanja ne nalazimo u ovoj pripoveci.

8. Pripovedač (тipovi, funkcija ): Narativne situacije: distinkcija

glasa и načina, metalepsa, fokalizacija

Pripovedača možemo jednostavno definisati kao nekoga ko priča priču, neko ko je

posrednik između priče i pripovedanja. Postoji nekoliko tipologija pripovedača: prema stepenu
učestvovanja u priči – homodijegetički i heterodijegetički; prema nivou na kome se nalazi
pripovedač: ekstradijegetički, intradijetički i metadijegetički. Pored ove tipologije postoji još
puno kriterijuma za podelu pripovedača koje ćemo obajsniti upravo na našoj pripoveci.

Već na početku pripovetke uočavamo pripovedača. Ovde je pripovedač u prvom licu, deo
priče je, to jest pojaviljuje se kao lik tako da na osnovu stepena učestvovanja u priči on je
homodijegetički upravo zbog toga sto je protagonist svoje priče. Pošto je pripovedač u prvom licu

11
i pošto je lik ove priče, onda se on javlja u ja-formi, preciznije u formi doživljeno-ja, ali takođe
njegovo znanje je ograničeno. To znači da nam ovde pripovedač daje informacije samo o tome
šta je video i čuo, ništa više od toga, tako da ovde nemamo prekoračenje. On ne zna koja je istina
priče koju je ispričao Koča Ilić, on ne zna šta se dogodilo na kraju, kada je on izašao iz sobe.
Ukoliko pođemo od podele prema nivou na kome se pripovedač nalazi, onda bismo mogli da ga
svrastamo kao ekstradijegetičkog pripovedača upravo zbog toga što se on pojavljuje kao lik u
priči. Na osnovu toga možemo dati još jednu podelu, a to je podela na dramatizovanog i
nedramatizovanog pripovedača. Samim tim sto se nalazi kao lik u priči naš pripovedač pripada
dramatizovanom pripovedaču. Na osnovu pouzdanosti pripovedača delimo na pouzdane i
nepouzdane. U našoj pripoveci za pripovedača možemo reći da se trudi da bude pouzdan I
objektivan. Na istinitost priče ukazuje sam Koča Ilić „ali, prije svega, ja vas uveravam da je sve
istinska istina, sušta istina, gola isitina, štono riječ!“ Tako da nam ovde pripovedač samo
predstavlja priču koju je čuo od Koče Ilića. Na trenutak možemo da pomislimo da ovde Koča Ilić
preuzima funkciju pripovedača, ali kasnije uviđamo da pripovedač samo prepričava priču koju je
Koča Ilić ispričao. Još jedan kriterijum za podelu pripovedača je prema njegovoj vidljivosti.
Samim tim što je pripovedać u ja- formi, što nam daje informacije, komentariše, zaključujemo da
je pripovedać ovde vidljiv.

Sto se tiče distinkcije glasa i načina Žerar Ženet u okviru glasa razmatra pitanja koja se
tiču odnosa između pripovedača i samog iskaza, dok se u okviru načina bavi pitanjima koja se
tiču modaliteta formi i stepena narativnog predstavljanja. Metalepsa se definise kao prekoračenje,
to jest kada nam pripovedač pruža više informacija nego što bi trebalo da zna.15 U ovoj pripoveci
nemamo metalepsu. Žerar Ženet uvodi termin fokalizacija kao tačke sa koje se pripoveda, filter
kroz koji se nesto saopštava. Na osnovu toga kroz kakav ili kroz čiji fokus se informacija
propušta fokalizaciju delimo na nultu, unutrašnju i spoljašnju.16 U ovoj pripoveci sve informacije
se propuštaju kroz fokus samog pripovedača koji je u ja-formi i koji je deo priče, to jest
homodijegetički. Na osnovu toga fokalizacija u ovoj pripoveci je unutrašnja, jer mi možemo da
vidimo i da čujemo samo ono što pripovedač može da vidi i da čuje. Takođe fokalizacija je fiksna
zato što se cela informacija propušta samo kroz fokus pripovedača i nijednog drugog lika.

15
Andrijana Marčetić, Figure pripovedanja, Beograd, 2003, str. 44
16
Zerar Zenet, Perspektiva i fokalizacije, str. 81

12
 9. Narater

Dzerald Prins je uveo pojam naratera i definisao ga kao lik kome se pripovedač obraća.
Žan Ruse je razgraničio podelu naratera na spoljašnjeg i unutrašnjeg. Spoljašnji narater je neko
kome se pripovedač ili lik obraća sa „ti“, on ne živi u svetu dela, izvan fikcije je. Indikacije na
spoljašnjeg naratera jeste kada se pripovedač obraća čitaocima, imenuje ih sa „vas“ ili „ti“,
upućuje ih na nešto, ili ih pita. Unutrašnji narater je deo sveta priče, naseljava ga kao lik ili nešto
što je deo fikcije.17 Na istom je narativnom nivou kao narator. U ovoj pripoveci jedino kao
indikaciju na spoljašnjeg naratera bismo mogli ovo da uzmemo u obzir: „Ali koga me đavola
gleda ovako uporno? Da se nije upoznao, da mu ne nalikujem na kakvog stanara koji mu je
umakao ne plativši stanarinu?“zatim “Inače, šta bi drugo moglo biti?” Međutim ne možemo da
smatramo da ova indikacija u potpunosti upućuje na postojanje spoljašnjeg naratera tako da
zaključujemo da u ovoj pripoveci narater ne postoji.

10. Likovi (tipologija, motivacija, karakterizacija)

Lik je središnji element književne strukture, nosilac zbivanja, pogleda i shvatanja. Svi
elementi u književnom delu su podređeni liku i služe za njihovu karakterizaciju. Književni lik se
posmatra kao biće sa emocionalnim, etičkim, racionalnim i delatnim osobinama. U svim tim
osobinama podložan je upoređivanju, procenjivanju i vrednovanju. U književnom liku je
sadržana bit književnog dela, njegov smisao,vrednost i funkcija.18

Tipologiju likova prvenstveno možemo dati na osnovu uloge koju ima u samom književnom
delu, na osnovu njegove zastupljenosti I značaja za samu radnju književnog dela. Tako da na
osnovu toga imamo podelu na glavne, sporedne i pomenute likove. U našoj pripoveci, na osnovu
ove tipologije, glavni lik predstavlja lik samog pripovedača, i lik Koče Ilića, u sporedne likove

17
Snežana Milosavljević –Milić, Tipovi naratera u srpskom realističnom romau, Priča I tumačenje, Beograd 2008,
184-206
18
Stanisa Velickovic, nav.delo, str. 138

13
spada lik Petrua, a u samo pomenute likove spadaju lik profesora i ik profesorove žene.
Pripovedača smo odredili kao glavnog lika zbog toga sto je cela priča data iz njegovog fokusa,
tako da znamo samo što on vidi i čuje, i iako je i Koča Ilić dosta bitan lik u pripoveci ipak je
pripovedač kao lik dominantniji. Iako sam pripovedač nije fizički opisan, niti imenom, njegovu
karakterizaciju prvenstveno daje Koča Ilić, i to kao direktnu karakterizaciju „On je pripovjedač.
Od onijeh, znaš, što pišu istorije, na primjer, kako se djevojke zaljubljuju, kako žene varaju
muževe, kako razbojnici noću haraju i sve tako!“ Kada Koča Ilić prilazi pripovedaču i predstavlja
se, pripovedač nam ne otkriva ništa o samom sebi već samo „ja ga kratko obavijestih o sebi, a on
mene potanje o sebi...“ Lik Koče Ilića takođe bismo mogli da svrstamo u glavne likove zbog
njegovog značaja za samu radnju, zato što ipak on pokreće radnju i daje joj određenu dinamiku.
Lik Koče Ilića je portretisan, takođe kroz vizuru pripovedača „ bješe širok, nabrekao od zdravlja,
velikih, sjedih brkova, gustijeh obrva, a kose tek progrušene; bješe pod šubarom, u zimnjem
kaputu, pušaše cigaretu kroz debelu ćilibarsku mundštiklu, a na kratkom rutavom kažipstu sijao
je zlatan prsten sa pločicom.“ Njegovu karakterizaciju daje i sam Kočo što je direktna
karakterizacija, prvenstveno kada se predstavlja, govori svoje ime i da je on sreski načelnik, a
posle i kroz opis njegovog stana „kod mene, kao što vidite, sve po starinsku! Ja nemam kreveta,
znate, ja spavam na minderluku.“ Kod ovog lika imamo eksplicitnu karakterizaciju jer sud o
njemu daje sam pripovedač „pomislih, ovo je doista kakav gazda iz susjedstva, moze biti vlasnik
novijeh lepijeh kuća...“ Na osnovu ovoga možemo da zaključimo da Koča Ilić ostavlja utisak
nekog bogatijeg čoveka, nekog gospodina. Eksplicitnu karakterizaciju imamo i u iskazu „ali ja
sam odavno sit i nuđenijeh predmeta za priču i starijeh, sladunjavijeh, blagoglagoljivijeh naših
penzionera, osobito prostijeh, kao što izgledaše taj čiča Koča.“ Za ovaj lik je vezana i psihološka
karakterizacija, koja je takođe data kroz vizuru samog pripovedača „otkad sjede za sto i natače
naočare na vrh nosa, otada isceze njegova preterjana ljubaznost i skromnost, a poce izbiajti
visoko misjenje o sebi i divljenej o svojoj duhovitosti, često se smijao i vrtio glavom.“ Na osnovu
ovoga zaključujemo da je Koča Ilić neko ko ima dosta visoko mišljenje o sebi, neko ko druge
ljude smatra nižim od sebe, kao što Petrua naziva majmunom, neko čija je ljubaznost i skromnost
samo fasada njegovog lika, tako da kada je Petru smanjio utisak njegove priče Koča se uvredio,
smatrao se poniženim, ali tu otkrivamo da je Koča čuvao neku tajnu koja je vezana za taj
događaj, tajnu koju nam nagoveštava Petru. Naime, sam Koča je sakrio činjenicu vezanu za taj
događaj, koja u taj događaj upliće i njega, i pomoću koje razumemo zbog čega je Koča toliko

14
želeo da ispriča taj događaj pripovedaču i da ga sam pripovedač ispriča u svojim pričama. Ta
činjenica je da je i Koča želeo da bude sa tom ženom, ali možemo da pretpostavimo da na kraju
nije uspeo da bude sa njom pa možemo zaključiti da je hteo da se osveti, da svi saznaju za taj
događaj. Lik Petrua možemo smatrati kao likom koji nam pomaže da bolje sagledamo lik Koče
Ilića i koji ga otkriva. I njegov lik je takođe portretisan „bješe čovečuljak zaista majmusnkog
obličja, sijedih, podsječenih brkova, niska čela, kovrdaste kose. Na njemu bjehu crvene konjske
čakšire i zakovačana bluza, kavene boje.“ Petru je bio sluga Koče Ilića, ali ga je on nazivao
majmunom, kuvarom, pokućarom, lakijem i dvorskom ludom. Lik Petrua ovde doprinosi
uverljivosti događaja jer stalno govori „tako je“, „istina je“, ali Petru nam ovde otkriva i ono što
je Koča prećutao, a to da je i on želeo da bude sa profesorovom ženom, tako da je u službi
otkrivanja istine samog događaja i otkrivanja lika Koče Ilića. Ostali pomenuti likovi su lik
profesora i lik profesorove žene.

Sve što se unese u priču mora da bude motivisano i ta opravdanost uvođenja novih elemenata
naziva se motivacija. Motivaciju možemo podeliti na motivaciju književnog postupka, motivaciju
stila i motivaciju karaktera.19 Ovde ćemo prvenstveno posmatrati motivaciju karaktera.
Motivacija karaktera je obrazloženje postupaka i ponašanja likova, ali i obrazloženje uvođenje
likova u književno delo. Motivacija karaktera može biti psihološka, mitološka, biološka,
socijalna, motivacija podsvešću, simbolička motivacija. U pripoveci nailazimo na socijalnu
motivaciju koja se tiče kada pripovedač kaže da je sit priča od penzionera, tako da to motiviše
njegove postupke upornog odbijanja da čuje priču Koče Ilića, tako da ona izdvaja jednu socijalnu
grupu, I pripovedač daje svoje mišljenje I zbog toga je odbijao razgovor sa Kočom Ilićem.
Psihološka motivacija je uticala na postupke Koče Ilića na kraju pripovetke kada je otišao do
oružarnice i uzeo korbač. Na nju nailazimo kada je Petru smanjio utisak priče koje je on ispričao i
koji je rekao da su to samo ženska posla i da taj događaj nije neviđen niti strašan, a još više se
Koča Ilić naljutio kada je Petru želeo da ispriča ostatak priče. Pored socijalne i psihološke
motivacije u pripoveci ne nailazimo ni na koju drugu motivaciju.

11. Pripovedni tempo (kriterijumu redosleda, trajanja, učestalosti)

19
Isto, str. 90

15
 U narativnom tekstu ritam pripovedanja ima veoma važnu ulogu u dočaravanju predstave
o vremenu. Menjanjem ritma ili tempa pripovedanja, pripovedač u narativni tekst može uneti
dimenziju temporalnosti: može stvoriti utisak da vreme protiče. U okviru pripovednog teksta
razmatramo njegov redosled, trajanje i učestalost. Na osnovu narativnog redosleda posmatramo
kako se događaji o kojima se pripoveda raspoređuju na prostornom planu teksta: da li su
ispremeštani,ispričani ranije, ili se pripovedni tekst drži hronološkog redosleda zbivanja.
Varijacije na planu pripovednog tempa Ženet ispituje u okviru kategorije trajanja, koja obuhvata
odnos između trajanja u priči i njihovog trajanja u pripovedanju. Učestalost podrazumeva koliko
često se odigrao događaj na nivou priče, a koliko često je to prikazano na nivou diskursa.20

Ukoliko pođemo od samog kriterijuma redosleda pripovednog tempa, u pripoveci imamo

hronološki redosled. To znači da su događaji hronološko povezani. Prvo je pripovedač izašao iz
kuće, šetao, otišao u kafanu, tamo upoznao Koču Ilića, zatim je otišao kod njega, čuo priču i
otišao. Hronološki niz jedino narušava retrospekcija kada Kočo priča svoju priču koja se dogodila
u prošlosti. Što se tiče kriterijuma trajanja, kao što smo rekli, kada smo govorili o vremenu, iako
se radnja događa u roku od dvadeset I četiri sata u vremenu diskursa je obuhvaćeno dosta manje.
Ženet razlikuje četiri kanonske forme ili četiri tipa ritmičkog kretanja. Prvenstveno nailazimo na
elipsu, jer kada se pripovedač rastane sa Kočom Ilićem do momenta kada dođe kod njega
zaključujemo da je prošlo izvesno vreme, dok se nama ne pruža informacija o tome šta se
događalo za taj vremenski period, elipsi nailazimo I kada je pripovedač kod Koče Ilića. U okviru
ovoga možemo izdvojiti i jedan način organizacije pripovednog tempa koji se naziva sažet
pregled. Sažet pregled ima formu kraćeg narativnog segmenta u kojem pripovedač relativno brzo
rezimira događaje koji su dugo trajali. Sažet pregled nailazimo na mestu kada pripovedač počinje
da prepričava događaj koji mu je ispričao Koča Ilić. Treći tip je scena koja je data u obliku
dijaloga, a kao što smo rekli, dijalog je najzastupljeniji oblik pripovedanja u ovoj pripoveci. Kao
četvrti tip izdvaja deskriptivnu pauzu koja na kratko prekida pripovedanje I koja je najčešće u
obliku statičnih motiva, to jest opisa, što je slučaj I u ovoj pripoveci. Što se tiče učestalosti
izdvajamo singulativno pripovedanje koje označava koliko puta se u priči događaj dešavao toliko
puta i u diskursu.

20
Andrijana Marcetic, Figure pripovedanja,Beograd, 2004, str. 178

16
 Literatura

 Andrijana Marcetic, Figure pripovedanja , Beograd, 2004

 Simo Matavulj, Sabrana dela pripovetke III, I izdanje, Prosveta, Beograd 2007

 Snežana Milosavljević –Milić, Tipovi naratera u srpskom realističnom romau, Priča I

tumačenje, Beograd 2008

 Stanisa Velickovic, Knjizevni proces, Filofski fakultet, Nis, 1994

17