AGATA KRISTI

Operacija Bagdad

Naslov originala:

Agatha Christie
They Came to Baghdad
1951.

S engleskog preveo
Aleksandar Milajić
Svim mojim prijateljima u Bagdadu
 Poglavlje 1

Kapetan Krozbi je izašao iz banke sa zadovoljnim izrazom čoveka

koji je upravo unovčio ček i shvatio da na računu ima malo više nego
što je mislio.
Često je izgledao samozadovoljno. Prosto je bio takav. Po stasu je
bio nizak i nabijen, prilično crven u licu, s nakostrešenim vojničkim
brkovima. U hodu se pomalo šepurio. Odeća mu je bila možda za
dlaku previše upadljiva. Voleo je da priča i bio je omiljen u društvu.
Veseljak, prostodušan ali srdačan, neženja. Na Istoku takvih ima na
kamare.
Ulica u koju je izašao zvala se Bankarska, i to s punim pravom jer
se u njoj nalazila većina gradskih banaka. U banci je bilo sveže i
mračno, a vazduh prilično ustajao. Preovlađujući zvuk bilo je
štektanje mnogobrojnih pisaćih mašina negde u pozadini.
Napolju, u Bankarskoj ulici, bilo je sunčano, na sve strane
kovitlala se prašina i vladala je zaglušujuća mešavina raznoraznih
zvukova. Neprestano su se čule automobilske sirene i vika prodavaca
svakojake robe. Mogle su se videti grupice ljudi koji se žučno svađaju
kao da će se svakog časa poubijati, a zapravo su bili dobri prijatelji.
Muškarci, mladići i dečaci prodavali su kojekakve rukotvorine,
slatkiše, pomorandže i banane, peškire, češljeve, britve i drugu robu,
koju su hitro pronosili na poslužavnicima. Takođe se čulo neprestano
nakašljavanje i pljuvanje, pomešano s piskutavim žalobnim
zavijanjem muškaraca koji su vodili magarce i konje između vozila i
pešaka izvikujući: - Balek! Balek!
Bilo je jedanaest izjutra u gradu Bagdadu.
Kapetan Krozbi je zaustavio hitrog momčića s naramkom novina i
kupio jedne. Skrenuo je iza ugla i ušao u Rašidovu ulicu, glavnu
gradsku saobraćajnicu, koja se proteže u dužini od otprilike šest
kilometara uporedo s rekom Tigar.
Letimično pregledavši naslove, stavio je novine pod mišku i
nastavio da hoda još dvestotinak koraka, a zatim skrenuo u poprečnu
uličicu i ušao u jednu veliku zgradu. Stigavši do kraja hodnika,
otvorio je vrata s mesinganom pločicom i ušao u kancelariju.
Uredan mlad irački činovnik prestao je da kuca na pisaćoj mašini i
pošao ka njemu smešeći se u znak dobrodošlice.
-Dobro jutro, kapetane Krozbi. Šta mogu da učinim za vas?
-Da li je gospodin Dejkin u svojoj kancelariji? Dobro, ući ću.
Prošao je kroz jedna vrata, popeo se vrlo strmim stepeništem i
produžio prilično prljavim hodnikom. Pokucao je na poslednja vrata,
na šta se iznutra začu: - Napred.
Ušao je u oskudno nameštenu prostoriju s visokom tavanicom. U
njoj se nalazila gasna peć na kojoj je stajalo lonče vode; dug nizak
divan i ispred njega stočić za kafu; i veliki i prilično trošan radni sto.
Sijalica je bila upaljena, a prozorski kapci brižljivo navučeni. Za
trošnim stolom sedeo je oronuo čovek umornog i neodlučnog lica - lica
nekoga ko nije uspeo u životu, svestan je toga i odavno više ne mari.
Dvojica muškaraca - dobro raspoloženi i samouvereni Krozbi i
neveseli umorni Dejkin - pogledaše se.
Dejkin reče: - Zdravo, Krozbi. Stigli ste iz Kirkuka?
Krozbi klimnu glavom i pažljivo zatvori vrata za sobom. Iako su
bila naizgled trošna i loše obojena, ta vrata su imala jedno prilično
neočekivano svojstvo - zaptivala su savršeno, bez ijedne pukotine ili
zazora po obodu.
Drugim rečima, nisu propuštala nikakav zvuk.
Zatvaranjem vrata kod obojice je došlo do blage promene u
držanju. Kapetan Krozbi je postao manje napadan i samouveren.
Ramena gospodina Dejkina najednom se ispraviše i više nije izgledao
onako bojažljivo. Da se iko zatekao tu i čuo njihov razgovor, s
iznenađenjem bi shvatio da je Dejkin taj koji vodi glavnu reč.
-Ima li kakvih novosti, gospodine? - upita Krozbi.
-Da - reče Dejkin s uzdahom. Pred sobom je imao dokument koji je
upravo dešifrovao. Dodao je još dva slova i rekao:
-Održaće se u Bagdadu!
Zatim je kresnuo šibicu, zapalio dokument i posmatrao ga kako
gori. Kada je papir potpuno sagoreo, Dejkin blago dunu i pepeo se
rasprši i razlete.
-Da - reče. - Dogovorili su se da bude u Bagdadu. Dvadesetog
sledećeg meseca. Od nas se očekuje da sve držimo u „najvećoj
tajnosti”.
-A oni su se tri dana preganjali o tome na pijaci - jetko primeti
Krozbi.
Visoki muškarac se umorno osmehnu.
-Strogo poverljivo! Na Istoku ništa nije strogo poverljivo, zar ne,
Krozbi?
-Tako je, gospodine. Ako mene pitate, strogo poverljivih tajni nema
nigde. Tokom rata često mi se dešavalo da shvatim kako neki
londonski brica zna više nego oni u glavnoj komandi.
-To u ovom slučaju nije preterano bitno. Ako su ugovorili sastanak
u Bagdadu, to će uskoro morati da se objavi. A onda za nas počinje
pipirevka.
-Mislite li da će se zaista održati, gospodine? - sumnjičavo upita
Krozbi. - Da li Ujka Džo - tako je u šali zvao poglavara evropske
velesile - stvarno namerava da dođe?
-Mislim da ovoga puta namerava, Krozbi - zamišljeno će Dejkin. -
Da, tako mi se čini. A ako sastanak prođe bez... trzavica... pa, to bi
možda spasio... sve. Kad bi samo uspeli da postignu nekakav
sporazum...
Zaćutao je.
Krozbi je i dalje bio sumnjičav. - A da li je... oprostite što pitam,
gospodine... moguć ikakav sporazum?
-U smislu u kojem vi mislite, Krozbi, verovatno ne! Ako se sve
svede samo na susret dvojice predstavnika potpuno različitih
ideologija, najverovatnije će se završiti kao i obično - još većim
podozrenjem i nesporazumima. Ali tu je i treći činilac. Ako je ona
Karmajklova neverovatna priča istinita...
-Ali, gospodine, to nikako ne može da bude istina. Previše je
neverovatno!
Dejkin neko vreme ništa nije rekao. I te kako jasno sećao se
ozbiljnog, zabrinutog lica i tihog bezbojnog glasa koji mu govori
neverovatne, sumanute stvari. Pomislio je, baš kao i tada: „Ili je moj
najbolji, moj najpouzdaniji čovek sišao s uma, ili je sve ovo istina...”
Potom reče svojim tankim, žalobnim glasom:
-Karmajkl je poverovao. Sve što je uspeo da sazna ide u prilog
njegovoj pretpostavci. Hteo je da ode tamo i sazna više, da pronađe
neki dokaz. Ne znam koliko je bilo mudro to što sam ga pustio. Ako se
ne vrati, ostaje samo moja reč da sam to čuo od njega, a i on je to čuo
od nekog trećeg. Da li je to dovoljno? Ne bih rekao. Sve je, kao što i
sami rekoste, previše neverovatno... Ali ako se on dvadesetog pojavi u
Bagdadu da lično ispriča svoju priču, svedočenje očevica, i potkrepi to
dokazom...
-Dokazom? - oštro upita Krozbi. Njegov sagovornik klimnu glavom.
-Da, on ima dokaz.
-Otkud znate?
-Ugovorena šifra. Poslao je poruku po Salahu Hasanu, koji ju je
pažljivo ponovio: „Klancem dolazi bela kamila s tovarom zobi.”
Zastao je, pa nastavio:
-Dakle, Karmajkl je dobio ono po šta je otišao, ali nije prošao
neopažen. Prate ga. Držaće ga na oku kojim god putem da krene, ali
mnogo je opasnije to što će ga čekati ovde. Prvo na granici. Čak i ako
uspe da je pređe, postaviće kordone oko ambasada i konzulata.
Slušajte ovo.
Iz mnoštva papira na stolu izvadio je jedan i počeo naglas da čita:
-Jednog Engleza koji je putovao automobilom iz Irana u Irak
navodno su ubili razbojnici. Neki kurdski trgovac upao je na dolasku
iz planina u zasedu i stradao. Drugog Kurda, Abdula Hasana, za koga
se sumnjalo da švercuje cigarete, ubila je policija. Na putu ka
Ravanduzu pronađeno je telo muškarca, za koga su kasnije utvrdili
da je vozač kamiona iz Jermenije. Pri tom su svi manje-više slično
izgledali. Visina, težina, boja kose, građa - sve odgovara
Karmajklovom opisu. Ništa ne prepuštaju slučaju. Namerili su se na
njega. A biće još opasnije kad uđe u Irak. Vrtlar u ambasadi, sluga u
konzulatu, službenici na aerodromu, na carini i železničkim
stanicama... svi hoteli pod prismotrom... kordoni na sve strane.
Krozbi izvi obrve.
 -Mislite li da je to baš toliko uzelo maha, gospodine?
-U to uopšte ne sumnjam. Čak je i kod nas curilo. To je ono
najgore. Kako da budem siguran da mere koje preduzimamo kako bi
Karmajkl bezbedno stigao u Bagdad nisu već poznate drugoj strani? I
sami znate da jedan od osnovnih poteza u ovoj igri jeste da imate na
platnom spisku nekoga iz drugog tabora.
-Sumnjate li na nekog? Dejkin polako odmahnu glavom. Krozbi
uzdahnu.
-A u međuvremenu - reče - mi nastavljamo? - Da.
-Šta je s Krofton Lijem?
-Pristao je da dođe u Bagdad.
-Svi će se sjatiti ovamo - reče Krozbi. - Čak i Ujka Džo, ako ste u
pravu. Ali ako se predsedniku desi nešto dok bude ovde, rasprsnuće
se balon osvete.
-Ništa ne sme da se desi - reče Dejkin. - To je naš posao. Da se
postaramo da se ništa ne desi.
Kada je Krozbi izašao, Dejkin se nasloni na sto.
-Došli su u Bagdad... - promrmljao je za sebe.
Na listu papira nacrtao je krug i ispod njega napisao Bagdad, a
onda oko njega docrtao kamilu, avion, parobrod i malu lokomotivu -
sve usmerene ka krugu. Zatim je u uglu papira nacrtao paukovu
mrežu. Na sredini mreže ispisao je ime Ana Šele. Ispod je stavio veliki
upitnik.
Potom je uzeo šešir i izašao iz kancelarije. Dok je išao Rašidovom
ulicom, neki čovek je upitao drugog ko je on.
-On? O, to je Dejkin. Radi za jednu naftnu kompaniju. Dobar je
čovek, ali nikako da napreduje. Previše je bezvoljan. Priča se da pije.
Taj nikada neće daleko dogurati. Ako hoćete da uspete u ovom delu
sveta, morate biti probojni.

II
 -Jeste li spremili izveštaje o imovini Krugenhorfovih, gospođice
Šele?
-Da, gospodine Morgantale.
Gospođica Šele, pribrana i delotvorna, spusti dokumenta pred
svog poslodavca. Mrmljao je dok ih je čitao.
-Čini mi se da je ovo zadovoljavajuće.
-Slažem se, gospodine Morgantale.
-Da li je Švarc tu?
-Čeka u prijemnoj kancelariji.
-Neka odmah uđe.
Gospođica Šele pritisnu jedno od šest dugmadi interkoma.
-Treba li vam još nešto, gospodine Morgantale?
-Ne, mislim da ne treba, gospođice Šele. Ana Šele bešumno kliznu
iz prostorije.
Iako platinastoplava, nije bila zanosna plavuša. Svetla kosa bila
joj je začešljana unazad i pokupljena u urednu punđu na potiljku.
Svet je posmatrala bledoplavim pametnim očima iza debelih naočara.
Lice joj je imalo ljupke crte, ali je bilo potpuno bezizražajno. Kroz
život se nije probijala šarmom, nego čistom delotvornošću. Mogla je
da zapamti sve, ma koliko složeno bilo, i da kaže svako ime, datum ili
vreme bez gledanja u zabeleške. Umela je da organizuje osoblje velike
firme tako da sve radi kao dobro podmazana mašina. Bila je oličenje
diskrecije, a njena energija, ma koliko bila odmerena i disciplinovana,
nikada nije popuštala.
Oto Morgantal, čelnik međunarodne bankarske firme „Morgantal,
Braun i Šiperke”, bio je i te kako svestan da Ani Šele duguje više
nego što se novcem može platiti. Njeno pamćenje, iskustvo,
prosuđivanje i hladna glava bili su mu neprocenjivi. Davao joj je
veliku platu, a dao bi joj i veću ako bi zatražila.
Nije bila upućena samo u njegove poslove, nego i u pojedinosti iz
privatnog života. Kada ju je upitao za mišljenje u vezi sa drugom
gospođom Morgantal, savetovala mu je da se razvede i predložila
tačan iznos alimentacije. Pri tom nije pokazala ni saosećanje ni
znatiželju. Imao je utisak da ona prosto nije od takvih žena. Nikada
nije ni pomislio da Šeleova ima ikakva osećanja, niti mu je ikada palo
na pamet da se zapita šta joj se mota po glavi. I te kako bi se
zaprepastio kada bi mu neko rekao da ona razmišlja - to jest da
razmišlja o još ponečemu mimo firme „Morgantal, Braun i Šiperke” i
ličnih problema Ota Morgantala.
Stoga se našao potpuno zatečen kada ju je čuo kako, pre nego što
će izaći iz kancelarije, kaže:
-Zamolila bih vas za tri nedelje odmora, ako je moguće, gospodine
Morgantale. Počevši od sledećeg utorka.
Netremice je gledajući, on sa zebnjom u glasu reče: - Biće
nategnuto... vrlo nategnuto.
-Mislim da neće biti baš toliko strašno, gospodine Morgantale.
Gospođica Vajgejt je potpuno sposobna da se nosi s tim. Ostaviću joj
svoje beleške i iscrpna uputstva. Gospodin Kornvol može da preuzme
Ašer Mergerove.
Nimalo ohrabreniji, on je upita:
-Niste valjda bolesni ili tako nešto?
Nije mogao ni zamisliti da gospođica Šele može da se razboli. Čak
su i bacili poštovali Anu Šele i sklanjali su joj se s puta.
-O, ne, gospodine Morgantale. Išla bih u London da posetim
sestru.
-Sestru? - Nije znao da ona ima sestru. Nikada nije ni pomislio da
gospođica Šele možda ima porodicu ili rođake. Nikada ih nije
pominjala. A sada tek tako kaže kako ima sestru u Londonu. Kada je
prethodne jeseni bila s njim u Londonu, ni reč nije rekla o njoj.
Pomalo uvređeno joj reče:
-Nisam znao da imate sestru u Engleskoj. Gospođica Šele mu se
bledo osmehnu.
-O, da, gospodine Morgantale. Udata je za jednog Engleza koji radi
za Britanski muzej. Mora da se podvrgne veoma ozbiljnoj operaciji, pa
hoće da budem uz nju. Zaista bih volela da odem.
Drugim rečima, shvatio je Oto Morgantal, ona je već odlučila.
Nabusito joj reče: - U redu, u redu... Vratite se što pre. Ne pamtim
da je berza ikada bila toliko hirovita. Sve zbog tog prokletog
komunizma. Rat može da izbije svakog časa. Ponekad im se čini da bi
to bilo jedino rešenje. A sada je još i predsednik naumio da ide na tu
glupu konferenciju u Bagdadu. Nisu tu čista posla, ja da vam kažem.
Nameračili su se na njega. Bagdad! Od svih bestragija na svetu!
-O, sigurna sam da će ga dobro čuvati - pokuša da ga umiri
gospođica Šele.
-Prošle godine su smaknuli iranskog šaha, zar ne? A i Bernadota u
Palestini. Ludilo - eto šta je to. Čisto ludilo.
-A sa druge strane - mračno je dodao - čitav svet je poludeo.
 Poglavlje 2

Viktorija Džouns je namrgođeno sedela u parku Ficdžejms

Gardens. Bila se potpuno predala razmišljanjima - ili pre moralisanju
- na temu neugodnosti do kojih dolazi kada se nečiji dar upotrebi u
pogrešnom trenutku.
Viktorija je, kao i većina nas, bila devojka s vrlinama i manama.
Među njenim dobrim osobinama isticale su se velikodušnost, dobrota
i srčanost. Urođena sklonost ka pustolovinama mogla bi se smatrati
pohvalnom, ali ne nužno, pogotovo u današnje vreme, kada se
bezbednost visoko kotira. Glavna mana joj je bila sklonost laganju i
kad treba i kad ne treba. Opčinjenost maštarijama nauštrb činjenica
oduvek je bila njena najveća slabost. Lagala je tečno i lako, s
umetničkim žarom. Ako zakasni na sastanak (što joj se često
dešavalo), nikada joj nije bilo dovoljno da promrmlja opravdanje kako
joj je stao sat (što se gotovo redovno dešavalo) ili da je kasnio
autobus. Draže joj je bilo da se upusti u izmišljenu priču o tome kako
se ispred autobusa isprečio odbegli slon koji je ležao da drumu, ili
kako je pomagala policiji u uzbudljivoj raciji usred bela dana. Za nju
bi prihvatljiv svet bio onaj u kome bi na Strandu vrebali tigrovi, a
Tuting bio preplavljen opasnim kriminalcima.
Bila je vitka devojka, skladnog stasa i prvorazrednih nogu, s licem
koje bi se, onako sitno i ljupko, čak moglo opisati i kao obično. Ali
postojala je i tu i jedna začkoljica, jer je to „majušno gumeno lice”,
kako ga je jedan njen udvarač opisao, moglo za tili čas da se
preobrazi u takoreći bilo čije i podražava ga sa zapanjujućom
sličnošću.
Upravo ju je ovaj poslednji dar doveo do nevolje u kojoj se obrela.
Budući da je radila kao daktilografkinja gospodina Grinholca u firmi
„Grinholc, Simons i Lederbeter” u Grejsholm stritu broj dva, Viktorija
je prekraćivala dosadno prepodne tako što je zabavljala ostale tri
daktilografkinje i kurira upečatljivo podražavajući gospođu Grinholc
kako navraća u muževljevu kancelariju. Ubeđena da je gospodin
Grinholc otišao kod svojih advokata, pustila je mašti na volju.
-Zašto kažeš mi nemati ona sećija, tatica? - žučno je upitala
piskutavim glasom. - Gospođa Dijevtakis ima jedna s neboplav saten.
Kažeš mi kratki s novci? Zašto onda izvodiš ona plavuša na večerinka
i igranka? Ha! Ti misliš ja ne znam. Ako ti izvodiš ta devojka, onda ja
možem imam sećija u boju od šljiva sa zlatni jastuci. A kad kažeš da
to poslovna večera ti si budala - aha - jer vratiš se s ruž na košulja.
Zato ja će naručim i sećija i bunda - mnogo lepa - sve kao kuna ali
nije pravo kuna pa mi dadu mnogo jeftino, napravim dobar poso...
Nagla promena ponašanja publike, koja je dotle bila opčinjena, a
sada je najednom prionula na posao, navela je Viktoriju da zaćuti i
osvrne se.
Ugledala je gospodina Grinholca kako stoji na pragu i posmatra je.
Ne mogavši da se seti ničega iole smislenog, Viktorija samo izusti: -
Oh!
Gospodin Grinholc progunđa nešto.
Potom baci kaput, produži u svoju kancelariju i zalupi vrata.
Gotovo istog trenutka oglasi se zujanje, dvaput kratko, jednom
dugačko, što je bio poziv za Viktoriju.
-Za tebe, Džounsi - nepotrebno joj napomenu koleginica, pri čemu
su joj oči caklile od zadovoljstva zbog tuđe nesreće. Druge dve se
pridružiše doviknuvši: - Nagrajisala si, Džounsova! - i - Podvij rep,
Džounsi! - dok se kurir, jedno nedokazano derište, zadovoljio time da
prevuče kažiprstom preko grla ispuštajući zlokoban zvuk.
Viktorija uze beležnicu i olovku i uđe u kancelariju gospodina
Grinholca, najpribranije što je mogla.
-Zvali ste me, gospodine Grinholc? - promrmljala je, skrušeno ga
gledajući pravo u oči.
Gospodin Grinholc je šuškao trima papirnatim funtama i preturao
po džepovima tražeći sitniš.
-Dakle, tako - reče joj. - Dosta mi vas je, mlada damo. Možete li mi
dati neki valjani razlog da vam ne isplatim nedeljnu platu kao
otpremninu i ne otpustim vas ovog trenutka?
Iako je zapravo bila siroče, Viktorija je taman zaustila da mu
objasni kako je toliko ojađena od brige zbog majčine predstojeće teške
operacije da je potpuno izgubila osećaj za meru, i kako napred
pomenuta majka zavisi od njene male plate, ali ju je jedan pogled na
uskislo lice gospodina Grinholca naveo da se predomisli i zatvori usta.
-Potpuno se slažem s vama - reče mu srdačno i ljubazno. - Mislim
da ste više nego u pravu, ako razumete šta hoću da kažem.
Gospodin Grinholc kao da je bio blago zatečen. Nije bio navikao da
ljudi prihvataju otkaz s toliko odobravanja i podrške. Da bi prikrio
zbunjenost, počeo je da prebrojava novčiće na stolu, a zatim ponovo
poseže u džepove.
-Nedostaje mi devet penija - promrmljao je turobno.
-Nema veze - ljubazno će Viktorija. - Počastite se odlaskom u
bioskop ili ih potrošite na slatkiše.
-Izgleda da nemam ni markice.
-Ništa strašno. Ionako ne pišem pisma.
-Mogu da vam pošaljem docnije - neubedljivo reče gospodin
Grinholc.
-Ne opterećujte se. A preporuka? - reče Viktorija. Gospodina
Grinholca ponovo obuze bes.
-Zašto bih vam, dođavola, dao preporuku? - upitao je
razgnevljeno.
-Takav je običaj - reče Viktorija. Gospodin Grinholc uze list papira
i ispisa nekoliko redaka. Potom ga gurnu ka njoj.
-Da li vam je ovo dovoljno?
Gospođica Džouns je radila kod mene dva
meseca kao stenodaktilograf. Greši u hvatanju
beležaka i kucanju. Odlazi zbog zabušavanja u radno vreme.
Viktorija napravi grimasu.
-I nije neka preporuka - primeti.
-Nisam ni hteo da bude - odvrati gospodin Grinholc.
-Mogli ste - reče Viktorija - makar da napišete kako sam čestita,
trezvena i cenjena. Jer stvarno jesam. A mogli biste da dodate i da
sam diskretna.
-Diskretna? - dreknu gospodin Grinholc. Netremice je zurio u nju,
na šta mu ona uzvrati nedužnim pogledom.
-Diskretna - blago će ona.
Setivši se raznoraznih pisama koja joj je diktirao, gospodin
Grinholc zaključi da je obazrivost ipak bolji izbor od zlobe.
Uzeo je onu preporuku, pocepao ju je, i ispisao novu.

Gospođica Džouns je radila kod mene dva meseca kao

stenodaktilograf.
Odlazi zbog smanjenja osoblja.

-A ovako?
-Moglo je i bolje - reče Viktorija - ali poslužiće svrsi.

II

I tako je Viktorija završila s nedeljnom platom u tašni (minus

devet penija), zadubljena u misli na klupi u trouglastom parku
Fizdžejms Gardens, punom kržljavog rastinja, omeđenog crkvom s
jedne strane i visokim skladištem sa druge.
Kad god nije padala kiša, imala je običaj da kupi u mlečnom
restoranu jedan sendvič sa sirom i jedan sa zelenom salatom i
paradajzom, i da pojede svoj skromni ručak u tom tobože seoskom
okruženju.
Dok je toga dana zamišljeno žvakala, po ko zna koji put je govorila
sebi kako za sve postoje vreme i mesto, a kancelarija svakako nije
mesto za oponašanje gazdine žene. Ubuduće će morati da obuzdava
svoju urođenu živost, koja ju je navela da predstavom malo prekrati
dosadu na poslu. Kako se sada oslobodila Grinholca, Simonsa i
Lederbetera, izgledi za zapošljavanje negde drugde ispunjavali su je
prijatnim iščekivanjem. Oduvek je verovala da čovek nikada ne zna
šta ga čeka.
Tek kada je bacila i poslednje mrvice hleba, oko kojih tri napeta
vrapca stadoše besomučno da se otimaju, obratila je pažnju na
mladića koji je sedeo na drugom kraju klupe. Već je nejasno bila
svesna njegovog prisustva, ali um joj je bio zaokupljen donošenjem
mudrih odluka za budućnost, tako da ga nije čestito ni pogledala.
Ono što je sada videla (krajičkom oka) veoma joj se svidelo. Bio je to
vrlo naočit momak, anđeoski plave kose, ali odlučne brade i
neverovatno modrih očiju, koje su je, zamišljala je, već izvesno vreme
posmatrale s prikrivenim divljenjem.
Viktorija nije imala nikakvih kočnica u pogledu upoznavanja
nepoznatih mladića na javnim mestima. Smatrala je da odlično ume
da proceni ličnost i da uoči i najmanji znak svežine kojom odišu
slobodni muškarci.
Otvoreno mu se osmehnula, na šta je on odgovorio spremno kao
marioneta kada neko povuče žicu.
-Zdravo - reče mladić. - Lepo je ovde. Često dolazite?
-Takoreći svakog dana.
-Eto kakve sam sreće kad me put nikada pre nije naneo ovamo. Da
li vam je to bio ručak?
-Da.
-Izgleda da ne jedete mnogo. Ja bih s dva sendviča skapao od
gladi. A šta kažete na to da odemo na ručak u „Kobasice, biber i luk”
na Totenam Kort roudu?
-Ne, hvala. Zaista sam sita. Ne bih mogla više ni zalogaj da
pojedem.
Očekivala je da će on reći „Onda neki drugi put”, ali to se nije
dogodilo. Samo je uzdahnuo i kazao: - Ja sam Edvard, a vi?
-Viktorija.
-Zašto su vam roditelji dali ime po železničkoj stanici?
-Viktorija nije samo železnička stanica - napomenula je gospođica
Džouns. - Postoji i kraljica Viktorija.
-A, da. A kako vam je prezime?
-Džouns.
-Viktorija Džouns - reče Edvard, kao da razmatra kako mu njeno
ime klizi niz jezik. - Nikako ne ide zajedno.
 -Potpuno ste u pravu - iskreno se složi Viktorija. - Bilo bi mnogo
lepše da sam Dženi - Dženi Džouns. Ali Viktorija iziskuje nešto
otmenije. Na primer: Viktorija Sakvil-Vest. Ili nešto slično. Nešto što
se lepo kotrlja u ustima.
-Možete da nakalemite nešto na Džouns - reče Edvard, saosećajno
se trudeći da pomogne.
-Bedford Džouns.
-Kerisbruk Džouns.
-Sinkler Džouns.
-Lonsdejl Džouns.
Ova prijatna igra prekinula se kada je Edvard pogledao na sat i
užasnuto uzviknuo.
-Moram odmah da se vratim kod svog čkiljavog gazde. A... ovaj...
vi?
-Nemam posao. Jutros sam dobila šut-kartu.
-Joj, žao mi je - iskreno reče Edvard.
-Pa, ne morate da rasipate saosećanje jer meni ni najmanje nije
žao. Osim toga što ću lako naći drugi posao, bilo mi je stvarno
zabavno.
Dodatno odlažući njegov povratak na dužnost, živo mu je dočarala
događaj tog jutra, uključujući, na veliko Edvardovo zadovoljstvo, i
oponašanje gospođe Grinholc.
-Stvarno si veličanstvena, Viktorija - rekao joj je. - Trebalo bi
negde da nastupaš.
Prihvatila je pohvalu sa zahvalnim osmehom i napomenula kako bi
mu bolje bilo da požuri ukoliko ne želi da i sam dobije otkaz.
-Da... a ne bih mogao da nađem drugi posao tako lako kao ti.
Sigurno je sjajno biti dobar stenodaktilograf - dodao je zavidljivo.
-Pa, ja zapravo nisam dobar stenodaktilograf - priznala mu je
otvoreno - ali, srećom, danas čak i najgori iz te struke mogu da nađu
kakav-takav posao, obično u vaspitnim ili dobrotvornim ustanovama,
koje ne mogu mnogo da plate pa zato zapošljavaju ovakve kao što
sam ja. Najviše volim poslove u vezi s naukom. Svi ti naučni pojmovi
ionako su rogobatni, tako da nije strašno ako omaneš pokoje slovo jer
ni drugi ne bi umeli valjano da ih napišu. A čime se ti baviš?
Verovatno si ranije bio u vojsci. Vazduhoplovstvo?
-Pogodak.
-Vojni pilot?
 -Još jedan pogodak. Stvarno je lepo od njih što nam nalaze posao i
sve ostalo, ali, znaš, muka je u tome što baš i ne vrcamo od pameti. U
vazduhoplovstvu ti pamet ne treba. Strpali su me u nekakvu
kancelariju i uvalili mi gomilu fascikli, brojki i kojekakvih začkoljica,
tako da sam na kraju zapao u očajanje. Sve mi je to izgledalo potpuno
besmisleno. Ali šta je, tu je. Nije nimalo prijatno kad shvatiš da nisi ni
za šta.
Viktorija je saosećajno klimala glavom, a Edvard ogorčeno nastavi:
-Van svih tokova. Kao da više ne postojimo. Za vreme rata je bilo u
redu, moglo je lepo da se živi, čak sam dobio i odlikovanje, ali sada...
pa, komotno bih mogao da se obrišem s karte sveta.
-Ali sigurno postoji...
Viktorija zaćuta. Nije znala kako da pretoči u reči svoje ubeđenje
da kvaliteti koji su nekome doneli odlikovanje sigurno mogu da mu
nađu mesto i u svetu iz hiljadu devetsto pedesete godine.
-Prilično me je dotuklo - reče Edvard. - Mislim na to što nisam ni
za šta. Pa, morao bih da krenem... pa bih te pitao... ako nemaš ništa
protiv... nadam se da nije neuljudno... ako bih mogao...
Dok je Viktorija iznenađeno buljila, zamuckivala i crvenela,
Edvard izvadi mali fotoaparat.
-Strašno bih voleo da imam tvoju sliku. Znaš, sutra odlazim u
Bagdad.
-U Bagdad? - uzviknu Viktorija ne skrivajući razočaranje.
-Da. Ali sada... mi se ne ide. A jutros sam bio van sebe od sreće.
Zato sam i prihvatio ovaj posao - da bih otišao iz zemlje.
-Kakav je to posao?
-Prilično grozan. Kultura - poezija i tome slično. Radim za doktora
Ratbona. Ima čitav niz skraćenica iza imena, a kada te pogleda kroz
onaj cviker, čini ti se da ti vidi dušu. Mnogo drži do kulturnog
uzdizanja i pokušava da ga širi gde god može.
Otvara knjižare u kojekakvim bestragijama, a sada će jednu i u
Bagdadu. Dao je da se Sekspir i Milton prevedu na arapski, kurdski,
persijski i jermenski kako bi onima tamo sve bilo na izvol’te. Meni je
to pomalo smešno jer Britanski kulturni centri rade manje-više isto
svuda po svetu. Ali šta je tu je. Dobio sam posao i nemam prava da se
žalim.
-A šta ti zapravo radiš? - upita Viktorija.
-Pa, svodi se na to da sam mu posilni i potrčko. Kupujem karte,
staram se za rezervacije, popunjavam obrasce za vize, vodim računa
o pakovanju svih onih grozomornih poetskih knjižuraka, jurcam na
sve strane. A kad stignemo tamo, od mene će se očekivati da se
bratimim... neka vrsta uzvišenog omladinskog pokreta... sve nacije
sjedinjene u težnji za uzdizanjem... - Glas mu je postajao sve
neraspoloženiji. - Sve u svemu, prilično ogavno, zar ne?
Viktorija nije znala kako da ga uteši.
-Eto zato - reče Edvard - ako nemaš ništa protiv... jedna slika iz
profila i jedan anfas... o, tako je divno...
Fotoaparat škljocnu dvaput, a na Viktoriji se videlo ono mačkasto
zadovoljstvo svojstveno devojkama kada su svesne da su ostavile
utisak na privlačnog pripadnika suprotnog pola.
-Ali zapravo je još ogavnije to što moram da idem baš sada, kada
sam te upoznao - reče Edvard. - Nosim se mišlju sve da batalim, ali
verovatno ne bih mogao u poslednjem trenutku, kada je gotov sav
posao oko svih onih groznih obrazaca i viza. Ne bi bilo lepo, zar ne?
-Možda ispadne bolje nego što očekuješ - utešno će Viktorija.
-Hm... možda - sumnjičavo reče Edvard. - A da sve bude
zanimljivije - dodao je - imam utisak da tu nešto smrdi.
-Smrdi?
-Da. Na laž. Ne pitaj me zašto. Nemam nikakav poseban razlog.
Kao ono kada te obuzme neko predosećanje. Jednom mi se to desilo
sa dovodom ulja. Digao sam sve žive na noge i na kraju se ispostavilo
da je gumena zaptivka zaglavila pomoćnu pumpu.
Viktorija pojma nije imala šta znače svi ti tehnički pojmovi, ali je
shvatila suštinu.
-Misliš li da je Ratbon... prevarant?
-U to prosto ne mogu da poverujem. Ipak je strašno uvažen i
obrazovan, član je svih mogućih udruženja, druži se s nadbiskupima i
dekanima fakulteta. Ne, to je samo osećanje... Pa, vreme će pokazati.
Doviđenja. Voleo bih da ideš i ti.
-I ja bih volela - reče Viktorija.
-Šta ćeš da radiš?
-Otići ću u agenciju Sent Gildrik u Gover stritu da potražim novi
posao - turobno odgovori Viktorija.
-Doviđenja, Viktorija. Partir, say mortir un peu1
-dodao je Edvard s jakim britanskim naglaskom.
-Ti Francuzi znaju znanje. A naši samo bulazne o tome kako je
rastanak slatka bol... Budale.
-Doviđenja, Edvarde, i srećno.
-Verovatno više nikada nećeš pomisliti na mene.
-O, hoću.
-Potpuno si drugačija od svih devojaka koje sam do sada
upoznao... Kad bi samo... - Sat je odbio četvrt, na šta Edvard reče: -
Oh, dođavola... moram da požurim...
Žurno se udaljavao sve dok ga velike čeljusti Londona nisu
progutale. Viktorija je ostala da sedi na klupi, utonula u misli, koje
su sada sledile dva različita toka.
Jedan tok se vrteo oko Romea i Julije. Činilo joj se da su se ona i
Edvard obreli u istom položaju kao zlosrećni ljubavnici, mada su
Romeo i Julija možda izražavali svoja osećanja blagoglagoljivije. Ali
priča je, smatrala je, istovetna. Susret, privlačnost na prvi pogled,
ozlojeđenost, dva zaljubljena srca odvučena na dve strane. Uto joj u
misli dođoše stihovi pesmice koju joj je stara dadilja često recitovala:

Slon reče slonici da je voli, A ona njemu:

Poštedi me laži, Jer da me voliš kao što tvrdiš,
Ne bi ti put u Ameriku bio draži.

Samo treba zameniti Ameriku Bagdadom i to je to!

Viktorija napokon ustade, otrese mrvice s krila i žustrim korakom
napusti park uputivši se ka Grosvenor stritu. Bila je došla do dva
zaključka. Prvi je bio da se zaljubila (kao Julija) u onog mladića i da
ga neće tako lako pustiti.
A drugi je bio da, budući da će Edvard uskoro biti u Bagdadu, njoj
jedino preostaje da i sama ode tamo. Sada je razbijala glavu
smišljanjem kako to da izvede. Uopšte nije sumnjala da će na kraju
uspeti. Bila je mlada, puna optimizma i snažne ličnosti.

Rastanak je tako slatka bol nije joj se sviđalo ništa više nego
Edvardu.
-Moram nekako da se dokopam Bagdada! - reče Viktorija u sebi.
 Poglavlje 3

Gospođicu Anu Šele su u hotelu Savoj dočekali s prisnošću kakva

se čuva za stare i drage goste - raspitivali su se za zdravlje gospodina
Morgantala i uveravali je da im slobodno kaže ako joj se apartman ne
sviđa - jer Ana Šele je značila DOLARE.
Gospođica Šele se okupala, obukla, obavila telefonski razgovor s
nekim u Kensingtonu i sišla liftom. Prošla je kroz rotirajuća vrata i
zatražila taksi. Kada je stigao, ušla je i rekla vozaču da je odveze do
Kartijea u Bond stritu.
Čim se taksi udaljio od Savoja i izašao na Strand, jedan
crnomanjasti muškarac, dotle zaokupljen gledanjem izloga, iznenada
pogleda na sat i zaustavi drugi taksi, koji je baš tada naišao kao
naručen, bezočno se oglušivši o povike ljutite žene s koferima.
I ovaj taksi pođe Strandom, ne gubeći onaj prvi iz vida. Kada su se
u obilasku oko trga Trafalgar oba vozila zaustavila na semaforu,
crnomanjasti muškarac pogleda kroz levi prozor i neupadljivo dade
znak rukom. Na to se jedan privatni automobil, koji je dotle stajao u
sporednoj ulici kraj Admiralskog luka, pokrenu i ubaci u kolonu iza
drugog taksija.
Saobraćaj se ponovo pokrenuo. Kada se taksi Ane Šele prestrojio u
levu kolonu uputivši se ka Pel Melu, taksi crnomanjastog muškarca
skrenu desno, nastavljajući da kruži oko trga Trafalgar. Onaj privatni
automobil, sivi standard, sada se nalazio odmah iza Ane Šele. U
njemu je bilo dvoje putnika - plavokosi momak zapuštenog izgleda za
volanom i mlada, pomodno odevena žena. Standard je nastavio da
prati taksi Ane Šele kroz Pikadili, sve do Bond strita. Tamo nakratko
stade uz pločnik da mlada žena izađe.
Veselo je doviknula vozaču:
-Mnogo ti hvala.
Automobil produži dalje, a ona produži pešice, zastajkujući svaki
čas da pogleda izloge. Kako je došlo do zastoja u saobraćaju, prošla je
mimo standarda i taksija Ane Šele. Stigla je do Kartijea i ušla.
Ana Šele je platila taksisti i ušla u juvelirnicu. Nakon što je neko
vreme razgledala nakit, odabrala je prsten sa safirima i dijamantima.
Ispisala je ček Londonske banke. Ugledavši njeno ime, prodavačica
naglo postade mnogo ljubaznija.
-Drago mi je što vas ponovo vidim u Londonu, gospođice Šele. Da li
je došao i gospodin Morgantal?
-Nije.
-Znate, imamo veoma lep zvezdasti safir, a znam da ga oni
zanimaju. Želite li da ga pogledate?
Gospođica Šele je pristala, izrazila odgovarajuće divljenje i obećala
da će pomenuti to gospodinu Morgantalu.
Potom je ponovo izašla u Bond strit, na šta ona mlada žena, koja je
dotle razgledala naušnice, reče kako ipak ne može da odluči, pa izađe
i ona.
Sivi standard je u međuvremenu skrenuo levo u Grafton strit i
spustio se Pikadilijem, tako da je sada ponovo ulazio u Bond strit.
Mlada žena ničime nije pokazivala da ga je primetila.
Ana Šele skrenu u Arkejd i uđe u jednu cvećaru. Naručila je tri
buketa ruža sa dugom stabljikom, malu vazu punu miomirisnih
velikih ljubičica, buket belog jorgovana i vazu mimoza. Dala je adresu
na koju to treba isporučiti.
-To će biti dvanaest funti i osamnaeset šilinga, gospođo.
Ana Šele plati i izađe. Na vratima se mimoišla s onom mladom
ženom, koja je upitala koliko košta buket jagorčevine, ali ga nije
kupila.
Ana Šele pređe Bond strit, pa krenu niz Berlington strit i skrenu u
Sevil Rou. Tamo uđe u jednu od onih krojačkih radnji koje uglavnom
uslužuju muškarce, ali su ponekad voljne da sašiju kostim za
odabrane pripadnice ženskog pola.
Gospodin Bolford ju je dočekao kao cenjenu mušteriju, a zatim
pristupiše biranju štofa za kostim.
-Srećom, mogu da vam ponudim materijal koji sami proizvodimo za
izvoz. Kada se vraćate u Njujork, gospođice Šele?
-Dvadeset trećeg.
-Imaćemo dovoljno vremena. Avionom, pretpostavljam?
-Da.
-Kako je u Americi? Ovde je žalosno, zaista žalosno. - Gospodin
Bolford odmahivao je glavom kao lekar koji opisuje bolesnika. - Kao
da je sve ostalo bez duše, ako me razumete. Više niko neće čestito da
se posveti poslu. Znate li ko će vam siti kostim, gospođice Šele?
Gospodin Lantvik. Ima sedamdeset dve godine, ali jedino u njega
imam dovoljno poverenja da poverim šivenje za naše najbolje
mušterije. Svi ostali...
Gospodin Bolford odmahnu dežmekastim šakama.
-Kvalitet - reče. - Po tome je ova zemlja nekad bila poznata. Po
kvalitetu! Ništa jeftino, ništa neukusno. Oprobali smo se u
konfekcijskoj proizvodnji i nimalo se nismo proslavili. To je
specijalnost vaše zemlje, gospođice Šele. A mi, ponavljam, treba da se
držimo kvaliteta. Da ne štedimo ni vremena ni truda kako bismo
dobili proizvod kojem niko u svetu neće moći ni da primiriše. Nego, da
se dogovorimo za prvu probu. Može li za nedelju dana? U pola
dvanaest? Hvala lepo.
Prošavši kroz starovremsku pomrčinu između bala štofova, Ana
Šele ponovo izbi na svetlost dana. Zaustavila je taksi i vratila se u
Savoj. U taksiju na drugoj strani ulice nalazio se onaj crnomanjasti
muškarac. I on je krenuo istim putem, ali nije skrenuo u Savoj, nego
produži okolo, kako bi na Keju pokupio nisku podeblju ženu, koja
upravo beše izašla na ulaz za osoblje hotela.
-Šta je bilo, Luiza? Jesi li joj pretražila sobu? - Jesam. Ništa.
Ana Šele je ručala u restoranu. Čuvali su joj sto pored prozora.
Šef sale se usrdno raspitivao za zdravlje Ota Morgantala.
Posle ručka je uzela ključ i otišla u apartman. Krevet je bio
razmešten, u kupatilu su čekali čisti peškiri, sve je bilo pod konac.
Ana priđe koferima u kojima joj se nalazio prtljag. Jedan je bio
otvoren, a drugi zaključan. Bacila je pogled na sadržaj otvorenog
kofera, a zatim iz tašne izvadi ključ i otvori drugi. Sve je bilo uredno,
složeno onako kako je ona spakovala, tako da bi se reklo da niko ništa
nije dirao. Na vrhu se nalazila kožna akten-tašna, a u uglu mali
fotoaparat lajka i dve rolne filma. Filmovi su i dalje bili neotpakovani i
netaknuti. Ana zavuče nokat pod poklopac i podiže ga. Na usnama joj
zaigra jedva primetan osmeh. Gotovo nevidljiva vlas plave kose više
nije bila tu. Spretno je posula malo pudera po sjajnoj koži akten-
tašne i oduvala ga. Koža je ostala čista i sjajna. Nije bilo otisaka
prstiju. Međutim, ona je tog jutra, nakon što je zagladila kosu
briljantinom, uzimala akten-tašnu, tako da bi na njoj morali da se
nađu njeni otisci. Ponovo se osmehnula.
„Vrlo stručno”, reče u sebi. „Ali ipak nedovoljno...”
Vesto je spakovala nekoliko stvari u koferčić i ponovo izašla.
Pozvali su joj taksi i ona vozaču dade adresu Elmsli Gardens
sedamnaest.
Elmsli Gardens je bio mali i prilično sumoran trg u Kensingtonu.
Ana je platila taksisti i ustrčala stepenicama do zapuštenih vrata.
Pozvonila je. Nekon nekoliko trenutaka, vrata joj otvori postarija žena
s podozrivim izrazom lica, koji se istog časa preobrazi u toplu
dobrodošlicu.
-Jao, što će gospođica Elsi da vam se obraduje! Eno je pozadi, u
radnoj sobi. Jedino je pomisao na vaš dolazak sprečava da klone
duhom.
Ana žurno prođe kroz mračno predsoblje i otvori vrata na drugom
kraju. Ušla je u malu i pohabanu, ali udobnu prostoriju sa dvema
velikim izlizanim kožnim foteljama. Žena koja je sedela u jednoj istog
časa skoči.
-Draga Ana.
-Elsi.
Njih dve se srdačno izljubiše.
-Sve je sređeno - reče Elsi. - Večeras će me primiti. Iskreno se
nadam da...
-Glavu gore - reče Ana. - Biće sve u redu.
 II

Crnomanjasti muškarac u mantilu uđe u telefonsku govornicu na

stanici Haj strit Kensington i okrenu broj.
-Da li je to gramofonska kompanija Valhala? - Da.
-Ovde Sanders.
-Sanders s reke? S koje reke?
-S Tigra. Izveštavam o A. S. Jutros stigla iz Njujorka. Išla kod
Kartijea. Kupila prsten sa safirima i dijamantima po ceni od sto
dvadeset funti. U cvećari Džejn Kent naručila cveće u vrednosti
dvanaest funti i osamnaest šilinga i poslala ga u jednu privatnu
kliniku u ulici Portland Plejs. Kod Bolforda i Ejvorija naručila kostim i
suknju. Ni za jednu od ovih firmi nije poznato da održava bilo kakve
sumnjive kontakte, ali ubuduće ćemo ih držati na oku. Obavljen je
pretres sobe A. S. u hotelu Savoj. Nije pronađeno ništa sumnjivo. U
akten-tašni samo dokumenta za udruživanje kapitala s
Volfenstajnom. Sve čisto. Fotoaparat i dve naizgled neotpakovane
rolne filma. Postoji mogućnost da je imala fotostatičke snimke koje je
zamenila filmovima, ali filmovi koji su sada tamo potpuno su novi i
nekorišćeni. A. S. je uzela manji kofer i otišla kod sestre na Elmsli
Gardensu sedamnaest. Sestra večeras odlazi u privatnu kliniku u
Portland Plejsu na operaciju. To su potvrdili i u klinici, a operacija je
već zakazana. Izgleda da u poseti A. Š. nema ničeg sumnjivog. Nije
pokazivala znake nervoze, niti da zna da je prate. Verujem da će noć
provesti u bolnici. Zadržala je sobu u Savoju. Rezervisala je avionsku
kartu za povratak u Njujork za dvadeset treći.
Čovek koji se predstavio kao Sanders s reke, zastade, pa svom
izveštaju dodade napomenu.
-A ako mene pitate za mišljenje, bolje da se manemo ćorava posla!
Ona se ovde razbacuje novcem i to je sve. Dvanaest funti i osamnaest
šilinga za cveće! Dakle stvarno!
 Poglavlje 4

O nepokolebljivoj Viktorijinoj naravi mnogo govori činjenica da ni

na trenutak nije pomislila kako njen naum može da doživi i neuspeh.
Za nju nisu važili oni stihovi o brodovima koji se mimoilaze noću i
nikada se više ne sretnu. Svakako je bilo nezgodno kada se
ispostavilo da privlačan mladić u koga se, pa, iskreno rečeno,
zaljubila, upravo treba da otputuje na mesto udaljeno pet hiljada
kilometara. Mogao je lepo da ide u Aberdin ili Brisel, ili čak u
Brimingem.
A kakve je ona sreće, pomislila je, on je morao da zapuca čak u
Bagdad! No dobro, ma koliko to moglo da ispadne teško, rešila je da i
ona pošto-poto ode tamo. U glavi je razmatrala mogućnosti i sredstva
dok je odlučno hodala Totenam Kort roudom.
Bagdad. Šta se tamo dešava? Po Edvardovim rečima - kultura.
Može li ona nekako da se ubaci u kulturu? Unesko? Unesko stalno
šalje ljude na sve strane, ponekad čak i na najlepša mesta na svetu.
Ali to su, setila se Viktorija, obično samouverene mlade žene s
fakultetskim diplomama, koje su na vreme počele sebi da krče put.
Zaključivši kako je ipak najbolje da ide korak po korak, zaputila se
u putničku agenciju da se raspita. Ispostavilo se da samo putovanje
do Bagdada ne predstavlja nikakvu teškoću. Moglo je da se putuje
avionom, prekomorskom linijom do Basre, ili vozom do Marseja, a
odatle brodom do Bejruta, pa preko pustinje automobilom. Moglo je
da se ide i preko Egipta. Ako neko baš želi, mogao je i da čitav put
prede vozom, ali bilo je teško dobiti sve vize, a moglo se desiti i da je
odbiju, ili da viza istekne pre nego što joj stigne. Bagdad je u zoni
važenja funte, tako da novac ne predstavlja nikakav problem. Ili bar
ne u službenom smislu. Na kraju se sve svelo na to da se do Bagdada
lako može stići pod uslovom da imate između šezdeset i sto funti
gotovine.
Kako je Viktorija u tom trenutku imala tri funte i deset šilinga
(minus devet penija), još dvanaest šilinga kod sebe i pet funti u
Poštanskoj štedionici, jednostavno i direktno putovanje nije dolazilo u
obzir.
Izokola se raspitala za posao stjuardese, ali je saznala da ih ima
čak toliko da postoje liste čekanja.
Potom je svratila do agencije za zapošljavanje Sent Gildrik, gde ju
je gospođica Spenser, sedeći za svojim vojnički urednim stolom,
pozdravila kao nekoga kome je suđeno da s manjom ili većom
učestalošću dolazi kod nje.
-Pobogu, gospođice Džouns, niste valjda opet ostali bez posla?
Stvarno sam mislila da će ovo poslednje mesto...
-Ni za živu glavu - odlučno odvrati Viktorija. - Ne mogu ni da vam
pričam šta sam sve tamo doživela.
Bledo lice gospođice Spenser poprimi ljupku rumenu boju.
-Nije valjda... - zaustila je. - Nadam se da nije... Nije mi izgledao
kao da je od takvih... iako je pomalo neotesan... Iskreno se nadam
da...
-Sve je u redu - reče Viktorija, smogavši snage za hrabar osmejak.
- Umem da se staram o sebi.
-Ma, naravno, ali ipak je neprijatno.
-To da - složi se Viktorija. - Jeste neprijatno. No dobro... - Još
jednom se hrabro osmehnula.
Gospođica Spenser pogleda u svoje knjige.
-Društvo za pomoć neudatim majkama Sent Leonard traži
daktilografa - reče joj. - Naravno, plata je mala...
-A postoji li možda - otresito upita Viktorija - neko radno mesto u
Bagdadu?
-U Bagdadu? - s iskrenim zaprepašćenjem ponovi gospođica
Spenser.
Viktorija shvati da je isto tako mogla da pita i za Kamčatku ili
Južni pol.
-Baš bih volela da odem u Bagdad - reče.
-Čisto sumnjam... Išli biste tamo kao daktilografkinja, zar ne?
-Bilo šta - reče Viktorija. - Kao negovateljica ili kuvarica, ili da se
staram o nekom ludaku. Ama baš bilo šta.
Gospođica Spenser odmahnu glavom.
-Bojim se da vam ne mogu pružiti mnogo nade. Juče je dolazila
jedna gospođa sa dve devojčice koja je tražila nekoga za posao u
Australiji.
Viktorija samo odmahnu rukom.
Ustala je. - Ako čujete bilo šta... Samo da je obezbeđen put, ništa
mi drugo ne treba. - Primetivši znatiželjan pogled svoje sagovornice,
dodala je: - Tamo imam... hm... neke rođake. Čula sam da dobro
plaćenih poslova ima koliko hoćete. Ali, naravno, prvo treba stići
tamo.
„Da”, ponovila je u sebi dok je izlazila iz agencije Sent Gildrik.
„Prvo treba stići tamo.”
Dodatno joj je išlo na živce to što je, kako to već biva kada neko
usredsredi svu pažnju na neko ime ili predmet, najednom imala
utisak da se čitav svet iznenada zaverio kako bi joj misli uporno
vraćao na Bagdad.
Kupivši večernje izdanje novina, ugledala je kratak članak o tome
kako doktor Ponsfut Džouns, čuveni arheolog, počinje iskopavanja u
drevnom gradu Muriku, smeštenom dvestotinak kilometara od
Bagdada. U jednoj reklami pominjala se brodska linija do Basre,
odakle se vozom moglo produžiti u Bagdad, Mosul, itd. U novinama
kojima je obložila dno fioke za čarape ugledala je nekoliko redaka o
studentima u Bagdadu. U obližnjem bioskopu davao se film
Bagdadski lopov, a u izlogu otmene knjižare ispred koga bi često
zastala da pogleda šepurila se Nova biografija Harana el Rašida,
bagdadskog kalifa.
Kao da je najednom čitav svet počeo da se bavi Bagdadom. A do
otprilike petnaest do dva istog tog poslepodneva jedva da je ikada i
čula za Bagdad, a kamoli da je razmišljala o njemu.
Iako izgledi da dospe tamo nisu bili zadovoljavajući, nije joj bilo ni
na kraj pameti da odustane. Bila je domišljata i optimistički je
verovala da uvek postoji način da čovek ostvari ono što želi.
Veče je posvetila sastavljanju spiska mogućnosti. Evo kako je to
izgledalo:

Pokušati preko Ministarstva spoljnih poslova?

Objaviti oglas?
Pokušati u iračkom konzulatu?
-Agencije za upoznavanje?
Agencije za špediciju?
Britanski kulturni centar?
Služba za informacije?
Draga Saveta?

Morala je da prizna kako ništa od navedenog ne zvuči preterano

obećavajuće. A onda je na spisak dodala:

Nekako nabaviti stotinu funti?

II

Ko zna da li zbog velikog umnog napora tokom noći, ili zbog

podsvesnog zadovoljstva jer više ne mora da bude u kancelariji tačno
u devet, ali Viktorija se narednog jutra uspavala.
Probudila se u deset i pet i odmah skočila iz kreveta i počela da se
oblači. Baš dok je poslednji put prolazila češljem kroz svoju
neposlušnu crnu kosu, zazvonio je telefon.
Viktorija podiže slušalicu.
Sa druge strane se čuo potpuno usplahireni glas gospođice
Spenser.
-Toliko mi je drago što sam vas našla, dušo. Ovo je stvarno
neverovatna slučajnost.
 -Da? - uskliknu Viktorija.
-Kao što rekoh, zapanjujuća slučajnost. Izvesna gospođa Hamilton
Klip putuje za tri dana u Bagdad i traži nekoga da je prati na putu.
Odmah sam vas pozvala. Naravno, ne znam da li se obratila i drugim
agencijama...
-Polazim iz ovih stopa - reče Viktorija. - Gde je ona?
-U hotelu Savoj.
-Kako beše ono njeno blesavo prezime? Strip?
-Klip, dušo. Kao klip kukuruza, ali sa dva p na kraju. Ne vidim
zašto, ali ipak je ona Amerikanka - dodala je gospođica Spenser kao
da to sve objašnjava.
-Gospođa Klip, hotel Savoj.
-Gospodin i gospođa Hamilton Klip. Zapravo je zvao muž.
-Vi ste anđeo - reče Viktorija. - Doviđenja. Na brzinu je očetkala
odeću poželevši da nije baš toliko pohabana, a zatim se ponovo
očešljala kako bi joj kosa izgledala manje bujno i odavala utisak
milosrdne duše i iskusne putnice. Onda pogleda preporuku gospodina
Grinholca i odmahnu glavom. „Moramo naći nešto bolje”, pomislila je.
Kod Grin Parka izašla je iz autobusa broj devetnaest i ušla u hotel
Ric. Letimičan pogled preko ramena žene koja je čitala novine u
autobusu pokazao se korisnim. Ušavši u salon za pisanje, sama je
sebi napisala nekoliko pohvalnih redaka u ime ledi Sintije Bredberi,
za koju je maločas pročitala da je upravo otputovala u istočnu Afriku,
„...odlična u slučaju bolesti”, pisala je Viktorija, „i nadasve sposobna
u svakom pogledu...”
Izašavši iz Rica, prešla je ulicu i krenula uz Albermarl strit do
obližnjeg hotela Bolderton, poznatom kao stecište visokog sveštenstva
i vremešnih udovica iz unutrašnjosti.
Mnogo svedenijim rukopisom, uz upotrebu ljupkog malog grčkog e,
ispisala je preporuku biskupa od Langoua.
Tako se opremivši, uhvatila je autobus broj devet i produžila ka
Savoju.
Na recepciji je zatražila gospođu Hamilton Klip i dala svoje ime,
napomenuvši da dolazi iz agencije Sent Gildrik. Recepcioner pruži
ruku ka telefonu, ali onda zastade, pogleda joj preko ramena i kaza:
-Evo ga gospodin Hamilton Klip.
Bio je to izuzetno visok i mršav sedokosi Amerikanac ljubaznog
držanja. Govorio je polako i razgovetno.
 Viktorija mu se predstavila i pomenula agenciju.
-U tom slučaju, gospođice Džouns, najbolje je da odmah odete i
upoznate gospođu Klip. Još je u apartmanu. Mislim da razgovara s
jednom drugom mladom damom, ali možda su dosad i završile.
Viktoriju zazebe oko srca.
Zar je zaista tako blizu, a tako daleko?
Liftom su se popeli na treći sprat.
Dok su po debelom tepihu odmicali niz dugački hodnik, jedna
devojka izađe iz sobe na drugom kraju i pođe ka njima. Viktoriji se na
trenutak priviđalo da im to ona sama dolazi u susret. Možda zato,
pomislila je, što je ta devojka u dobro skrojenom kostimu kakav bi
ona volela da nosi. „A i dobro bi mi stajao. Iste smo građe. Najradije
bih ga strgnula s nje”, pomisli Viktorija u nastupu primitivnog
ženskog divljaštva.
Devojka prođe mimo njih. Nahereni šeširić od baršuna delimično
joj je skrivao lice, ali se gospodin Hamilton Klip iznenađeno okrenu za
njom.
-Vidi, vidi - reče sebi u bradu. - Ko bi to očekivao? Ana Šele.
Odmah potom joj objasni:
-Izvinite, gospođice Džouns. Iznenadio sam se što sam ugledao
mladu damu koju sam upoznao u Njujorku pre svega nedelju dana.
Radi kao sekretarica u jednoj velikoj međunarodnoj banci...
Zaćutao je zaustavivši se ispred jednih vrata s ključem u bravi.
Gospodin Hamilton Klip tiho pokuca i otvori ih, a zatim se pomeri u
stranu da propusti Viktoriju.
Gospođa Hamilton Klip sedela je kraj prozora u fotelji s visokim
naslonom. Trgla se kada su ušli. Bila je to sitna žena oštrog pogleda,
pomalo nalik ptici. Desna ruka joj je bila u gipsu.
Muž joj predstavi Viktoriju.
-Dakle, pravi sam baksuz - kao bez daha poče da govori gospođa
Klip. - Stigli smo ovamo sa spremljenim bedekerom, uživali u
Londonu, sve smo lepo isplanirali i rezervisali mi kartu. Pošla sam u
posetu udatoj ćerki koja živi u Iraku, gospođice Džouns. Ima gotovo
dve godine otkako je nisam videla. I šta mi se onda desi - razbijem se
kô dulek - to se zapravo desilo u Vestminsterskoj opatiji, pala sam niz
nekakve kamene stepenice - i pogledajte me sad. Odmah su me
odvezli u bolnicu i namestili mi ruku, mogu vam reći da nije mnogo
strašno kad se sve uzme u obzir, ali sada sam takoreći bespomoćna i
uopšte ne znam kako ću dalje da putujem. A Džordž ima poslovne
obaveze i ne može da pođe bar još tri nedelje. Stoga mi je predložio da
povedem negovateljicu, ali kad stignem tamo neće mi više trebati da
trčkara oko mene, Sadi može da mi se nađe, a onda bismo morali da
joj platimo i povratak, pa sam zato pozvala nekoliko agencija da vidim
mogu li naći nekoga ko bi putovao samo u jednom smeru.
-Ja nisam baš negovateljica u pravom smislu reči - kaza Viktorija,
uspevši da zvuči kao da upravo to jeste - ali imam dosta iskustva s
bolesnicima. - Izvadila je prvu preporuku. - Više od godinu dana
provela sam s ledi Sintijom Bredberi. A ako vam treba neko za
vođenje prepiske i sekretarske poslove, nekoliko meseci radila sam
kao sekretarica kod svog ujaka. On je - skromno je dodala - biskup od
Langloua.
-Dakle, vaš ujak je biskup. O, ala je to zanimljivo.
Ovo je na Hamilton Klipove, pomislila je Viktorija, ostavilo snažan
utisak. (A i bolje bi im bilo da budu zadivljeni, nakon onoliko truda!)
Gospođa Hamilton Klip pruži obe preporuke mužu.
-Prosto božanstveno - reče s poštovanjem. - Ovo je samo
proviđenje. Odgovor na moje molitve.
A upravo to i jeste, pomisli Viktorija.
-Čeka li vas tamo neki posao ili idete u posetu rođacima? - upita
gospođa Hamilton Klip.
U žurbi da pripremi preporuke, Viktorija je bila potpuno smetnula
s uma da će je možda pitati zašto ide u Bagdad. Našavši se zatečena,
morala je nešto da smisli na brzu ruku. Tada se seti članka što ga je
čitala prethodnog dana.
-Idem da se pridružim stricu, doktoru Ponsfut Džounsu - objasnila
je.
-Stvarno? To je onaj arheolog?
-Da. - Viktorija se na trenutak zapitala nije li možda preterala s
čuvenim rođacima. - Strašno me zanima njegov rad, ali nemam
neophodne kvalifikacije, tako da nije dolazilo u obzir da putujem o
trošku ekspedicije. Budžet im je vrlo tanak. Ali ako sama uspem da
stignem tamo, moći ću da im se pridružim i dam svoj doprinos.
-To je sigurno zanimljiv posao - reče gospodin Hamilton Klip. - A
Mesopotamija je ogromno nalazište za arheologe.
-Bojim se - reče Viktorija obraćajući se gospođi Klip - da je moj
ujak biskup trenutno u Škotskoj. Ali mogu vam dati broj njegove
sekretarice. Ona je trenutno u Londonu. Pimliko 87693, to su one
zgrade dograđene uz Fulam Palas. Biće tamo - Viktorija pogledom
okrznu časovnik - posle pola dvanaest, ukoliko želite da pozovete i
raspitate se o meni.
-Pa, sigurna sam da... - počela je gospođa Klip, ali je muž prekinu.
-Znaš da nemamo vremena. Avion poleće prekosutra. Imate li
pasoš, gospođice Džouns?
-Da. - Viktorija oseti zahvalnost što je zahvaljujući
prošlogodišnjem kratkom odmoru u Francuskoj produžila pasoš. -
Ponela sam ga za svaki slučaj - dodala je.
-E, to ja zovem poslovnost - zadovoljno reče gospodin Klip. Čak i
ako je još neka kandidatkinja bila u igri, sada je otpala. Sa dobrim
preporukama, rođacima i spremnim pasošem, Viktorija je bila pun
pogodak.
-Trebaće vam vize - reče gospodin Klip uzimajući njen pasoš. -
Skoknuću do našeg prijatelja, gospodina Berdžena u Ameriken
ekspresu. On će sve da sredi. Možda ne bi bilo zgoreg da navratite u
toku poslepodneva, za slučaj da treba nešto da se potpiše.
Viktorija reče da će doći. Dok je zatvarala vrata apartmana, čula
je gospođu Hilton Klip kako kaže mužu:
-Tako otresita devojka. Stvarno smo imali sreće.
Viktorija je bila dovoljno pristojna da porumeni.
Žurno se vratila u stan i prikovala se uz telefon, spremna da se
javi ljupkim prefinjenim glasom biskupove sekretarice u slučaju da
gospođaa Klip zatraži potvrdu njenih sposobnosti. Međutim, gospođa
je očigledno bila toliko zadivljena Viktorijinom otresitošću da nije
nalazila za shodno da se zamara sitnicama. Na kraju krajeva, ipak je
tražila samo saputnicu za nekoliko dana.
Nakon popunjavanja i potpisivanja obrazaca i dobijanja viza,
Viktorija je morala da provede poslednju noć u Savoju kako bi
sutradan pomogla gospođi Klip da u sedam ujutru pođe na aerodrom
Hitrou.
 Poglavlje 5

Izašavši iz močvara, čamac je već dva dana lagano klizio niz Sat el
Arab. Struja je bila brza, tako da starac koji je veslao nije morao
mnogo da se trudi. Pokreti su mu bili lagani i ritmični a oči
poluzatvorene dok je veoma tiho, gotovo sebi u bradu, pevušio
beskrajnu žalobnu arapsku pesmu:

Asri bi lel ya yamali

Hadhi alek ya ibn Ali.

Bezbroj puta je tako Abdul Sulejman došao rekom do Basre. U

čamcu je bio još jedan čovek, odeven u smešnu mešavinu istočnjačke
i zapadnjačke odeće, što se u poslednje vreme sve češće moglo videti.
Preko dugačke odore od prugastog pamuka nosio je gornji deo nečije
stare svetlosmeđe uniforme, umrljane i pune rupa. Izbledeli crveni
šal bio je uvukao u revere, ali je zato na glavi ponosito nosio još jedan
detalj arapske nošnje, neizbežnu crno-belu kefiju pritisnutu crnim
svilenim agalom. Praznim pogledom pospano je zurio nekud preko
rečne krivine. U nekom trenutku i on poče da pevuši u istom
tonalitetu. Bio je sličan hiljadama ljudi kakvi su se mogli videti u
mesopotamskim predelima. Ni po čemu se nije videlo da je Englez, niti
da nosi tajnu koje su moćnici iz gotovo svih zemalja pošto-poto hteli
da se dokopaju i unište i nju i čoveka koji je nosi.
Kroz misli su mu promicale mutne slike događaja iz proteklih
nekoliko nedelja. Zaseda u planinama. Neizdrživa hladnoća u
zavejanom klancu. Karavan kamila. Četiri dana mukotrpnog
pešačenja pustinjom sa dvojicom ljudi koji su nosili prenosni
„bioskop”. Dani provedeni u crnom šatoru i putovanju s plemenom
Anejzeh, njegovim starim prijateljima. Sve nedaće i sva suočavanja s
opasnostima tokom bezbrojnih izvrdavanja jedinicama koje su imale
zadatak da ga pronađu i zaustave.
 „Henri Karmajkl. Britanski agent. Tridesetak godina. Smeđa kosa,
crne oči, visok metar i sedamdeset osam. Govori arapski, kurdski,
persijski, jermenski, hindustanski, turski i brojne planinske dijalekte.
Omiljen među plemenima. Opasan.”
Karmajkl se rodio u Kašgaru, gde mu je otac bio vladin činovnik.
Još od detinjstva se sporazumevao na različitim dijalektima i
narečjima jer su mu dadilje, a kasnije nosači, pripadali raznoraznim
narodnostima. Imao je prijatelje u gotovo svim bespućima Srednjeg
istoka.
Jedino u gradovima nije imao pouzdane veze. Sada, dok se
približavao Basri, znao je da se bliži odsudan trenutak njegove misije.
Pre ili kasnije moraće ponovo da uđe u naseljeno područje. Iako mu je
krajnje odredište bio Bagdad, prosudio je da ne bi bilo mudro da ode
pravo tamo. U svakom iračkom gradu čekala su ga skrovišta, sve je
bilo ugovoreno i pripremljeno još mesecima unapred, tako da je samo
od njegove procene zavisilo gde će, ako se tako može reći, osvanuti.
Pretpostavljenima se nije nijednom javio, iako je to mogao da uradi
preko posrednih kanala. Tako je bilo bezbednije. Jednostavan plan -
avion na dogovorenom mestu - propao je, kao što te on i očekivao da
će se desiti. Neprijatelji su znali za taj sastanak. Negde curi! Uvek to
neobjašnjivo, kobno curenje podataka.
Tako su se njegove strepnje pojačavale. Stoga je tu, nadomak
Basre i bezbednosti, nagonski osećao da će mu tamo pretiti veća
opasnost nego tokom čitavog njegovog vratolomnog putešestvija. A da
omane na samom kraju... O tome se takoreći nije usuđivao ni da
razmišlja.
Dok je ritmično veslao, starac promrmlja ne osvrnuvši se:
-Trenutak se primiče, sinko. Neka ti je Alah u pomoći.
-Ne zadržavaj se u gradu, oče. Vrati se u močvaru. Ne bih da te
snađe kakva nevolja.
-O tome Alah odlučuje. Sve je u njegovim rukama.
-Inšalah - složi se putnik.
Na trenutak je žudno poželeo da je istočnjačke, a ne zapadnjačke
krvi. Da ne brine o verovatnoći uspeha i neuspeha, da ne razbija
glavu mogućim opasnostima i beskrajnim premišljanjem o tome da li
je sve mudro osmislio i predvideo. Da prebaci odgovornost na
Premilostivog, Premudrog. Inšalah, uspeću!
Čak i sama ta misao ispuni ga spokojem i pomirljivošću naroda
koji mu je toliko prirastao srcu i bi mu lakše. Za koji trenutak moraće
da napusti bezbednost čamca i pođe gradskim ulicama, da se izloži
podozrivim pogledima. A uspeće jedino ako se bude osećao kao Arapin
u istoj meri u kojoj tako izgleda.
Čamac lagano skrenu u rukavac, koji se pod pravim uglom ulivao
u reku. Na sve strane videla su se privezana svakojaka plovila, kao i
drugi čamci ispred i iza njihovog. Prizor je bio prelep, gotovo
venecijanski - stotine čamaca nežnih izbledelih boja s visokim,
zavojitim pramcima, privezani jedan uz drugi.
Starac tiho reče:
-Vreme je. Da li je sve spremno?
-Da, sve je isplanirano. Došao je čas da krenem.
-Neka ti Bog pokaže put i daruje dug život. Karmajkl potkupi
prugastu odoru i poče da se penje klizavim stepenicima ka
pristaništu.
Na sve strane mogao se videti uobičajen obalski živalj. Dečačići
koji prodaju pomorandže čučeći kraj svoje robe. Poslužavnici
prekriveni lepljivim kockicama kolača i slatkiša, pertlama, jeftinim
češljevima i lastišima. Zamišljeni šetači koji s vremena na vreme
bezočno pijunu dok hodaju prebirajući brojanice. Na drugoj strani
ulice, gde su se nalazile prodavnice i banke, zaposlene mlade efendije
užurbano promiču u evropskim odelima s bledoljubičastim odsjajem.
Ima i Evropljana, Engleza i ostalih. Ali niko nije pokazao zanimanje ili
znatiželju zato što se jedan od pedeset Arapa popeo iz čamca u
pristanište.
Karmajkl pođe vrlo polako, sa detinjim zadovoljstvom uživajući u
okolnim prizorima. Povremeno bi uzviknuo ili pljunuo, mada ne
preglasno, tek koliko da se uklopi u okruženje. Dvaput je prstima
izduvao nos.
Putnik tako stiže i do mosta na početku kanala, pređe ga i uđe u
pijacu.
Sve je vrvelo od zvukova i kretanja. Pustinjski nomadi odlučno su
stupali gurajući ostale s puta, natovareni magarci probijali su se kroz
gužvu dok su njihovi goniči oštro uzvikivali: „Balek... Balek...” Deca
su se prepirala i cičala, trčala za Evropljanima molećivo uzvikujući:
„Bakšiš, madam, bakšiš. Meskin... Meskin...”
Tu se ravnopravno prodavala roba s Istoka i Zapada.
Aluminijumske šerpe, šolje, tacne i čajnici, kujundžijske rukotvorine
od bakra, srebro iz Amare, jeftini satovi, emajlirani lončići, vezovi,
živopisni persijski ćilimi. Kuvajtski sanduci s mesinganim okovima,
polovni kaputi, pantalone i dečji džemperići. Domaći šareni
prekrivači, raznobojne staklene svetiljke, čitave gomile glinenih
vrčeva i lonaca. Sva jeftina roba civilizacije pomešana sa domaćim
rukotvorinama.
Sve normalno i uobičajeno. Nakon dugog boravka u divljini,
Karmajkl se osećao pomalo čudno usred tolike vreve i buke, ali sve je
bilo kako treba, nije se čuo nikakav sumnjiv zvuk, niti je iko
pokazivao zanimanje za njegovo prisustvo. A opet, nagonom nekoga
ko već godinama zna kako izgleda živeti u neprestanom bekstvu,
osećao je sve veću nelagodu, nejasnu slutnju opasnosti. Ali naizgled
je sve bilo u redu. Niko ga nije zagledao. Bio je gotovo siguran da ga
niko ne prati i ne motri na njega. Ali svejedno ga je proganjalo ono
neobjašnjivo osećanje neposredne opasnosti.
Skrenuo je u mračan sokak, a zatim ponovo desno, pa levo.
Prošavši duž niza tezgi, stigao je do jedne kapije i ušao u prostrano
dvorište po čijem su se obodu nalazile svakojake radnje. Ušao je u
jednu u kojoj su se prodavale ferve, kaputi od ovčje kože sa severa.
Stajao je i pažljivo opipavao robu dok je vlasnik prodavnice nudio
kafu nekoj mušteriji, visokom čoveku s bradom, uglađenog držanja i
sa zelenim obrubom oko fesa, što je značilo da je hadžija koji je bio u
Meki.
Karmajkl je stajao i opipavao jednu fervu.
-Besh badha? - upitao je.
-Sedam dinara.
-Previše.
Na to hadžija upita: - Možete li da mi dopremite ćilime u svratište?
-Svakako - reče trgovac. - Polazite sutra?
-U zoru krećem za Karbalu.
-Ja sam iz Karbale - reče Karmajkl. - Ima petnaest godina otkako
nisam video Huseinov grob.
-To je sveti grad - reče hadžija. Trgovac preko ramena reče
Karmajklu:
-Unutra imam jeftinije ferve.
-Treba mi bela ferva sa severa.
-Imam jednu takvu u poslednjoj prostoriji.
Trgovac mu pokaza ka vratima u dnu radnje.
 Čitav ritual obavili su po obrascu, u vidu razgovora kakav bi se
mogao čuti bilo kog dana na bilo kojoj pijaci, upotrebivši ključne reči:
Karbala i bela ferva.
Ali kada je Karmajkl pošao ka prostoriji u dnu radnje i osvrnuo se
da pogleda trgovca, odmah je shvatio da to nije lice koje je očekivao
da vidi. Iako je tog čoveka imao priliku da vidi samo jednom u životu,
pamćenje ga nije varalo. Postojala je sličnost, velika sličnost, ali to
nije bio isti čovek.
Zastao je, a zatim s blagim čuđenjem u glasu upita:
-A gde je Salah Husein?
-Ja sam mu brat. On je umro pre tri dana. Preuzeo sam sve
njegove poslove.
Da, verovatno mu jeste brat. Sličnost je velika. Moguće je da je i
brat u službi. Odgovori su u svakom slučaju bili ispravni. Karmajkl
ipak s pojačanim oprezom uđe u mračnu prostoriju. I tamo se na
policama nalazila svakojaka roba - mesingane i bakarne džezve i
maljevi za šećer, staro persijsko srebro, gomile vezenih radova i
tkanina, emajlirani damaski poslužavnici i servizi za kafu.
Brižljivo smotana bela ferva ležala je na stočiću za kafu. Karmajkl
priđe i podiže je. Ispod nje se nalazilo evropsko odelo, pomalo
razmetljivo, ali pohabano. U unutrašnjem džepu sakoa već ga je
čekao novčanik s novcem i ispravama. U radnju je ušao nepoznati
Arapin, a izaći će gospodin Volter Vilijams iz uvozno-izvozničke firme
Kros i saradnici kako bi obavio određene, već ugovorene sastanke.
Naravno, postojao je i pravi gospodin Vilijams, ugledni poslovni čovek
bez ijedne mrlje na prošlosti. Sve se odvijalo po planu. S uzdahom
olakšanja, Karmajkl poče da otkopčava svoju pohabanu vojničku
bluzu. Sve je u redu.
Da je pri odlučivanju o vrsti oružja izbor pao na revolver,
Karmajklova misija bi se okončala na licu mesta. Ali nož ima
određene prednosti, a pre svega to što je bešuman.
Na polici tačno ispred Karmajkla nalazila se velika bakarna
džezva, koju su nedavno dobro uglačali jer je trebalo da kupac iz
Amerike dođe da je preuzme. Na toj zaobljenoj sjajnoj površini
ugledao je odsjaj noža - u stvari celu sliku, iskrivljenu ali dovoljno
raspoznatljivu: muškarca kako nečujno prolazi između zavesa iza
njega i iz odore izvlači dugačak zakrivljen nož. Taj nož bi mu se u
sledećem trenutku zario u leđa.
 Karmajkl se munjevito okrenu i niskim zahvatom obori napadača
na pod. Nož odlete na drugi kraj odaje. Karmajkl se hitro ispetlja,
preskoči napadača i jurnu kroz prednju prostoriju, primetivši u trku
zapanjeno nezadovoljstvo na trgovčevom licu i dobroćudno
iznenađenje na licu debelog hadžije. Protrčao je kroz dvorište i vratio
se u pijačnu gužvu, a zatim nekoliko puta skrenuo na jednu i drugu
stranu, vodeći računa da mirno hoda i ne pokazuje nikakve znake
žurbe u zemlji u kojoj svako ko žuri privlači pažnju.
Dok je besciljno lutao, zastajući tu i tamo da pogleda neku robu ili
opipa pokoju tkaninu, mozak mu je besomučno radio. Došlo je do
raspada sistema! Ponovo je bio prepušten sâm sebi u neprijateljskom
okruženju. A bio je i neprijatno svestan značaja onoga što se upravo
desilo.
Nije dovoljno da zazire samo od neprijatelja koji su mu za petama,
kao i od onih koji čuvaju prilaze civilizaciji. Mora da se čuva i
neprijatelja unutar sistema. Lozinke su bile poznate, a odgovori
spremni i ispravni. Napad je bio tempiran baš za trenutak kada se
već uljuljkao osećanjem sigurnosti. A možda nije ni čudno što je došlo
do izdaje iznutra. Neprijatelj je sigurno od samog početka imao cilj da
ubaci jednog ili više svojih ljudi u sistem. Ili da potkupi nekoga. To je
mnogo lakše nego što bi neko mogao da pomisli, jer se ljudi ne
prodaju samo za novac.
Ali bilo kako bilo, sada je tu gde jeste. U bekstvu i prepušten sam
sebi. Bez novca, bez prednosti novog identiteta, pri čemu se zna kako
on sada izgleda. Možda ga upravo u tom trenutku neko potajno prati.
Nije se osvrtao. A i šta bi imao od toga? Oni koji ga prate sigurno
nisu novajlije u toj igri.
Nastavio je da luta besciljno i bez žurbe. Iza prividne
ravnodušnosti razmatrao je različite mogućnosti. Na kraju izađe s
pijace i pređe mali most preko kanala. Hodao je sve dok nije na
jednim vratima ugledao veliku ploču s natpisom Britanski konzulat.
Pogledao je niz jednu i drugu stranu ulice. Nije stekao utisak da
iko obraća pažnju na njega. Izgledalo je kao da treba samo da uđe u
konzulat. Na trenutak je pomislio na klopku, na otvorenu mišolovku s
primamljivim parčetom sira. I mišu to izgleda kao da treba samo da
uđe...
Pa, moraće da rizikuje. Nije video šta mu drugo preostaje.
Prošao je kroz vrata.
 Poglavlje 6

Ričard Bejker je sedeo u prijemnoj sobi Britanskog konzulata

čekajući da ga konzul primi.
Toga jutra se iskrcao s Indijske kraljice i prošao carinu. Gotovo
čitav prtljag sastojao mu se od knjiga. Pidžame i košulje bile su
nabacane preko njih kao da ih se tek naknadno setio.
Brod je stigao na vreme, tako da je Ričard, budući da je ostavio
dvodnevnu rezervu jer mali teretni brodovi kao što je Indijska kraljica
često kasne, sada imao dva slobodna dana pre nego što preko
Bagdada ne nastavi ka svom konačnom odredištu - nalazištu Tel
Asvad i iskopinama drevnog grada Murika.
Već je bio isplanirao kako će provesti ta dva dana. Znatiželju su
mu već dugo kopkale humke nadomak kuvajtske obale, u kojima je
navodno bilo drevnih ostataka. Ovo mu je bila bogomdana prilika da
ih malo istraži.
Dovezao se do hotela na aerodromu i raspitao se kako da stigne do
Kuvajta. Objasnili su mu da ima avion sutradan ujutro u deset i da
se može vratiti narednog dana. Dakle, ništa lakše. Naravno, tu su i
neizbežne formalnosti, kao što su izlazna viza i ulazna viza za Kuvajt,
koje će pribaviti u Britanskom konzulatu. Ričard je pre nekoliko
godina u Iranu imao priliku da upozna generalnog konzula u Basri,
gospodina Klejtona, i bilo mu je drago što će ga ponovo videti.
Konzulat je imao nekoliko ulaza. Bila je tu velika kapija za
automobile, kao i jedna manja, kroz koju se iz vrta izlazilo na ulicu
što se pružala uporedo sa Šat el Arabom. Službeni ulaz nalazio se na
glavnoj ulici. Ričard je ušao i dao legitimaciju portiru, koji mu reče da
je generalni konzul trenutno zauzet, ali će uskoro biti slobodan, a
zatim ga odvede do male čekaonice s leve strane prolaza ka vrtu.
Tamo je već čekalo nekoliko ljudi. Ričard jedva da ih je pogledao. I
inače je pokazivao malo zanimanja za pripadnike ljudskog roda.
Komadić drevne grnčarije oduvek mu je bio uzbudljiviji od običnog
ljudskog bića nastalog u dvadesetom veku nove ere.
Sa zadovoljstvom je pustio misli da se bave nekim aspektima
marijskih pisama i seobama venjamitskih plemena hiljadu sedamsto
pedeset godina pre nove ere.
Teško bi bilo reći šta ga je tačno nagnalo da se najednom prene i
postane vrlo svestan sadašnjosti i ostalih ljudskih bića u prostoriji.
Najpre je osetio nekakvu nelagodu, ili čak napetost. Činilo mu se,
mada nije mogao biti siguran, da mu to na neki način dolazi kroz nos.
Nikako nije mogao da odredi šta je to, ali bilo je tu i nepogrešivo ga je
vraćalo u ratne dane. A posebno na ono kada su on i još dvojica
vojnika iskočili s padobranom iz aviona u gluvo doba noći, da bi se
potom do zore smrzavali čekajući da dođe vreme za izvršenje zadatka.
U takvim trenucima, kada je moral na niskom nivou, čovek najednom
postane u potpunosti svestan opasnosti koja mu preti, obuzme ga
zebnja da neće uspeti, počne da se skanjera. Sada se u vazduhu
osećao isti taj opor, gotovo neprimetan miris. Miris straha...
Isprva ga je opažao tek podsvesno. Polovina njegovog uma
tvrdoglavo se upinjala da ostane usredsređena na doba pre nove ere.
Ali zov sadašnjosti bio je prejak.
Neko u tom sobičku bio je nasmrt uplašen...
Pogledao je oko sebe. Jedan Arapin u odrpanoj vojničkoj uniformi
odsutno je prebirao jantarne kuglice na brojanici. Dežmekasti Englez
sedih brkova, po izgledu verovatno trgovački putnik, prilježno je
zapisivao nekakve brojeve u malecni notes trudeći se da izgleda
važno. Suvonjavi muškarac umornog lica, vrlo tamne puti, zavaljen
kao da odmara, spokojan i ravnodušan. Jedan, po svoj prilici, irački
činovnik. Postariji Iranac u bogatoj snežnobeloj odori. Niko nije
izgledao kao da ga nešto muči.
Zveckanje jantarnih kuglica poče da poprima ustaljen ritam.
Činilo mu se da mu je odnekud poznat. Ričard poče pažljivo da ga
prati. Malo je nedostajalo da zađrema. Kratki... dugi... dugi... kratki...
kao Morzeova azbuka... da, to je to. Znao je Morzeovu azbuku jer je u
ratu bio i vezista. Lako je mogao da prati. SOVA. F-L-O-R-E-A-T-E-T-
O-N-A. Ma kog đavola...? Da, to je to. Iznova se ponavljalo Floreat
Etona. A kuckao ga je (ili bolje reći zveckao) onaj odrpani Arapin. Ama
šta se to dešava? „Sova. Iton. Sova.”
To mu je bio nadimak u Itonu, još otkako je stigao tamo noseći
neobično velike i debele naočare.
 Pogledao je Arapina na drugom kraju prostorije uočavajući svaku
pojedinost njegovog izgleda - prugastu odoru, staru uniformu,
štrikani crveni šal pun ispuštenih petlji. Takvih na obali ima na
stotine. Čovek ga odsutno pogleda, ničime ne pokazavši da ga
poznaje. Ali kuglice nastaviše da zveckaju.
Fakir ovde. Budi spreman. Nevolja.
Fakir? Fakir? Pa da! Fakir Karmajkl! Momak koji se rodio i
odrastao u nekoj bestragiji tipa Turkestana ili Avganistana.
Ričard izvadi lulu. Povukao je vazduh kroz nju kao da proverava je
li začepljena, a onda zavirio u otvor, pa na pepeljari odlupkao: Poruka
primljena.
A onda se sve odigralo takvom brzinom da se Ričard kasnije
svojski namučio dok se nije setio tačnog redosleda događaja.
Arapin u odrpanoj uniformi ustade i pođe ka vratima. Prolazeći
pored Ričarda, posrnuo je i uhvatio se rukom za njega da ne bi pao.
Potom se uspravio, izvinio mu se i nastavio prema vratima.
Sve je bilo toliko brzo i nenadano da je Ričardu više ličilo na
filmsku scenu nego na prizor iz stvarnog života. Dežmekasti trgovački
putnik ispusti notes i maši se rukom za nešto u unutrašnjem džepu
sakoa. Kako je bio gojazan, a odelo tesno, trebalo mu je sekundu-dve
to da uradi, čime je Ričard dobio vremena da reaguje. Kada je onaj
izvukao revolver, Ričard mu ga izbi iz ruke. Revolver je ipak opalio,
ali je metak završio u podu.
Arapin već beše izašao i krenuo ka konzulovoj kancelariji, ali
najednom zastade, pa se munjevito okrete i istrča kroz vrata na koja
je ušao, i izgubi se u gužvi na ulici.
Stražar dotrča do Ričarda, koji je i dalje držao debeljka za ruku.
Što se tiče ostalih prisutnih u prostoriji, irački činovnik je uzbuđeno
cupkao, crnomanjasti muškarac je buljio u njih, a stari Iranac
nastavio je da zuri u prazno.
Ričard reče:
-Koji vam je đavo da tako mlatarate pištoljem? Na trenutak je
zavladao muk, a onda debeljko progovori unjkavim koknijevskim
glasom:
-Izvinite, stari moj. Bilo je potpuno slučajno. Trapav sam.
-Gluposti. Hteli ste da pucate u onog Arapina što je upravo
istrčao.
-Ne, ne, stari moj, nisam hteo da pucam. Samo da ga malo
isprepadam. Najednom sam shvatio da je to tip koji me je zavrnuo za
neke starine. Hteo sam samo da se našalim.
Po prirodi povučen, Ričard Bejker nije voleo da bude u središtu
pažnje. Osećao je poriv da prihvati ovo obrazloženje zdravo za gotovo.
A i šta bi mogao da dokaže? I da li bi mu stari dobri Fakir Karmajkl
bio zahvalan ako podigne graju? Ako je umešan u nekakve
tajanstvene i strogo poverljive rabote, verovatno ne bi.
Stoga popusti stisak. Primetio je da se debeljko preznojava.
Stražar poče ljutito da govori. Uopšte nije u redu, kazao je, da se
unosi vatreno oružje u konzulat. To je zabranjeno. Konzul će mnogo
da se naljuti.
-Izvinite - reče debeljko. - Samo mala nezgoda i ništa više. -
Pokušao je da čuvaru tutne malo novca u ruku, što ovaj uvređeno
odbi.
-Bolje bi mi bilo da hvatam maglu - reče debeljko. - Neću da čekam
konzula. Iznenada je Ričardu pružio posetnicu. - To sam ja, a ako
bude neke gužve, mogu me naći u hotelu na aerodromu, ali stvarno
je bilo sasvim slučajno. Samo šala, ako me razumete.
Ričard je neodlučno gledao za njim dok je gegavo izlazio iz
čekaonice i odmicao ka izlazu.
Nadao se da je ispravno postupio, ali teško je znati šta je ispravno
kada čovek pojma nema šta se dešava.
-Gospodin Klejton je sada slobodan - reče stražar.
Ričard pođe za njim. Suncem obasjani krug na kraju hodnika
postajao je sve veći. Konzulova kancelarija bila je poslednja sa desne
strane.
Gospodin Klejton je sedeo za stolom. Bio je tih, sedokos čovek
zamišljenog lica.
-Ne znam da li me se sećate - reče Ričard. - Upoznali smo se pre
dve godine u Teheranu.
-Naravno. Bih ste sa doktorom Ponsfut Džounsom, zar ne? Hoćete
li mu se pridružiti i ove godine?
-Da. Upravo tamo sam i krenuo, ali imam dva slobodna dana pa
bih voleo da skoknem do Kuvajta. Nadam se da to neće predstavljati
problem.
-Ma kakvi. Imate avion sutra ujutru. Let traje svega sat i po.
Javiću Arčiju Gauntu, on živi tamo. Obezbediće vam smeštaj. A mi
ćemo se postarati za noćas.
 -Zaista ne bih da zamaram vas i gospođu Klejton. Mogu u hotel.
-Hotel na aerodromu je krcat. Zaista bi nam bilo drago da ostanete
ovde. Siguran sam da će se moja supruga obradovati što vas ponovo
vidi. Samo trenutak... da vidim... imamo Krozbija iz naftne kompanije
i nekog junošu doktora Ratbona koji čeka da mu sanduci s knjigama
prođu carinu. Pođimo gore da vas Roza vidi.
Ustao je i izveo Ričarda napolje, u suncem obasjan vrt, a zatim ka
stepeništu koje je vodilo u stambeni deo konzulata.
Džerald Klejton otvori rešetkasta vrata na vrhu stepeništa i uvede
gosta u dugačak senovit hodnik s lepim ćilimima po podu i odabranim
primercima nameštaja duž oba zida. Nakon jarkog sunca napolju bilo
je prijatno ući u svež polumrak.
Klejton pozva: - Rozo! Rozo! - na šta gospođa Klejton, koju je
Ričard pamtio kao upečatljivu ženu punu života, izađe iz jedne sobe
u dnu hodnika.
-Sećaš li se Ričarda Bejkera, dušo? Bio je kod nas u Teheranu sa
doktorom Ponsfut Džounsom.
-Svakako - reče gospođa Klejton rukujući se. - Zajedno smo
obilazili bazare i kupili ste prelepe ćilime.
Kada sama ne kupuje, gospođa Klejton je obožavala da nagovara
prijatelje i poznanike da se cenjkaju na lokalnim pijacama. I te kako
je poznavala vrednost robe i umela je odlično da se pogađa.
-Jedna od najboljih kupovina u mom životu - reče Ričard - a sve
zahvaljujući vama.
-Bejker bi da leti sutra za Kuvajt - reče Džerald Klejton. - Ponudio
sam mu da prenoći kod nas.
-Ne bih da vas mučim... - poče Ričard.
-Ma kakvo mučenje - na to će gospođa Klejton. - Ne možemo vam
dati najbolju sobu jer je u njoj kapetan Krozbi, ali postaraćemo se da
vam bude udobno. Da ne biste možda kupili jedan lep kuvajtski
kovčeg? Pitam zato što na pijaci trenutno ima baš divnih komada.
Džerald mi ne dozvoljava da kupim jedan, mada bi mi baš dobro
došao za ćebad koja se ne koriste.
-Već ih imaš tri, dušo - blago će Klejton. - Izvinite, Bejkeru, sada
moram da se vratim u kancelariju. Izgleda da je došlo do nekakve
gužve u čekaonici. Ako sam dobro razumeo, nekome je opalio
revolver.
-Sigurno nekom lokalnom šeiku - reče gospoda Klejton. - Za tili čas
planu, a obožavaju vatreno oružje.
-Naprotiv - reče Ričard. - Bio je to neki Englez. Izgleda da je hteo
šale radi da opali za nekim Arapinom. Potom tiho dodade: - Ja sam
mu izbio revolver iz ruke.
-Dakle, i vi ste u tome učestvovali - reče Klejton. - Nisam znao. - Iz
džepa je izvadio posetnicu. - Piše da se zove Robert Hol i da radi za
Ahilej Vorks iz Enfilda. Ne znam zašto je hteo da me vidi. Nije valjda
bio pijan?
-Tvrdio je da je samo hteo da se našali - suvo reče Ričard - i da je
revolver slučajno opalio.
Klejton izvi obrve.
-Trgovački putnici obično ne nose napunjen revolver u džepu.
Klejton nije budala, pomisli Ričard.
-Možda je trebalo da ga sprečim da ode.
-U takvim okolnostima teško je znati šta je najbolje. Čovek u koga
je pucao nije povređen?
-Nije.
-Onda bi verovatno najbolje bilo da sve ostane na tome, zar ne?
-Pitam se šta li se krije iza toga.
-Da, da... I ja se pitam.
Klejton je izgledao pomalo rasejano.
-Pa, moram natrag - reče i žurno ode.
Gospođa Klejton povede Ričarda u salon - veliku prostoriju sa
zelenim jastucima i zavesama - i ponudi mu da bira između kafe i
piva. Odabrao je pivo i uskoro dobi jedno, osvežavajuće hladno.
Pitala ga je zašto ide u Kuvajt i on joj objasni.
Zatim ga je upitala zašto se još nije oženio, a kad on reče da ne
vidi sebe kao porodičnog čoveka, ona odsečno odvrati: - Gluposti. -
Zatim mu je objasnila da su arheolozi sjajni muževi i pitala hoće li te
godine na iskopinama biti i mladih dama. Jedna ili dve, reče on, kao i,
naravno, gospođa Ponsfut Džouns.
Na pitanje gospođe Klejton jesu li to dobre devojke, Ričard reče da
ne zna jer ih još nije upoznao. Znao je jedino da su veoma neiskusne.
Nije shvatio zašto je gospođa Klejton na ovo prasnula u smeh.
Uto u salon uđe nizak dežmekast čovek neotesanog držanja, za
koga se ispostavilo da je kapetan Krozbi. Gospođa Klejton mu je
objasnila da je gospodin Bejker arheolog i da iskopava neverovatno
zanimljive stvari stare hiljadama godinama. Kapetan Krozbi na to
reče da mu nikada nije bilo jasno kako arheolozi mogu s tolikom
sigurnošću da kažu koliko je nešto staro. I još je uz smeh dodao kako
oduvek veruje da su oni neopisivi lažovi. Ričard mu uputi umoran
pogled. Ozbiljno, nastavio je kapetan Krozbi, kako to arheolog može
da zna koliko je nešto staro? Ričard na to reče da bi objašnjenje
iziskivalo mnogo vremena, a gospođa Klejton ga brže-bolje povede da
mu pokaže sobu.
-Velika je dobričina - reče mu gospođa Klejton - ali pomalo je sirov.
Nema ni najblažu predstavu o kulturi.
Kada je video da mu je soba više nego udobna, njegovo divljenje
prema gospođi Klejton kao domaćici dodatno je poraslo.
Mašivši se rukom u džep sakoa, izvadi iz njega presavijen list
prljavog papira. Iznenađeno ga je pogledao jer je bio potpuno siguran
da ujutru nije bio tu.
A onda se setio kako se onaj Arapin uhvatio za njega kada je
posrnuo. Čovek veštih prstiju mogao je da mu gurne ceduljicu u džep
a da on to i ne oseti.
Razmotao je papir. Bio je veoma prljav, kao da je mnogo puta
savijen i razmotan.
U šest redaka prilično nečitkog rukopisa, major Džon Vilberfors
preporučivao je izvesnog Ahmeda Muhameda kao predanog i vrednog
radnika, sposobnog da vozi kamion i obavlja sitne popravke, nadasve
poštenog... Bio je to zapravo uobičajen vid preporuke na Istoku.
Datum je bio od pre godinu i po dana, što takode nije bilo neobično jer
ljudi često sakupljaju i čuvaju takve preporuke.
Ričard se namršteno zamisli dok je sa sebi svojstvenom
preciznošću prolazio kroz događaje tog jutra.
Sada je bio potpuno siguran da se Fakir Karmajkl plašio za svoj
život. Bežao je od nekoga i utekao je u konzulat. Zašto? Da nade
utočište? Ali umesto toga naleteo je na još neposredniju opasnost.
Neprijatelj, ih njegov predstavnik, već ga je čekao. Onaj trgovački
putnik sigurno je imao vrlo jasna naređenja ako je bio spreman da
puca na Karmajkla usred konzulata, i to pred svedocima. Nekome se
očigledno žurilo. A Karmajkl se obratio za pomoć starom školskom
drugu i uspeo da mu doturi ovaj naizgled beznačajan papirić. Sigurno
mu je taj dokument veoma važan, a ako ga neprijatelji uhvate i
shvate da više nije kod njega, lako će sabrati dva i dva i početi da
traže sve kojima je Karmajkl mogao da ga prosledi.
 I šta onda Ričard Bejker da radi s tim?
Mogao bi da ga preda Klejtonu, kao predstavniku Njenog
kraljevskog veličanstva.
Ili da ga čuva kod sebe dok ga Karmajkl ne zatraži?
Nakon nekoliko minuta premišljanja, odlučio se za ovo drugo.
Ali pre toga će preduzeti određene mere predostrožnosti.
Otcepio je pola praznog lista nekog starog pisma i sastavio
preporuku za vozača kamiona rekavši manje-više isto, ali koristeći
drugačije izraze - za slučaj da je reč o šifrovanoj poruci - mada je,
naravno, bilo moguće i da postoji nekakav tekst ispisan nevidljivim
mastilom.
Potom je zamazao svoje pisanije prašinom s cipela, pa počeo da je
utrljava, i da presavija i razmotava papir, sve dok nije postigao
zadovoljavajuće pohaban i prljav izgled.
Na kraju ga je zgužvao i gurnuo u džep. Još malo je posmatrao
original preispitujući i odbacujući različite mogućnosti.
Na kraju je, s osmehom, savijao i razmotavao papirić sve dok od
njega nije napravio tanak smotuljak. Zatim ga je obavio parčetom
nepromočivog platna koje je isekao iz nesesera, pa iz torbe uzeo
komad plastelina (bez kojeg nigde nije putovao) i utisnuo smotuljak u
njega. Onda je valjao i tapkao plastelin kako bi dobio glatku pločicu, i
na kraju prešao preko nje valjkastim pečatom koji je nosio sa sobom.
S mračnim zadovoljstvom osmotrio je svoje delo.
Na pločici se video prelepo izrezbaren lik Šamaša, mesopotamskog
boga sunca, naoružanog mačem pravde.
„Nadajmo se da je ovo dobar predznak”, rekao je Ričard u sebi.
Kada je te večeri pogledao u džep sakoa koji je nosio ujutru,
zgužvani papirić više nije bio tu.
 Poglavlje 7

Život, pomislila je Viktorija, konačno život! Dok je sedela na

aerodromskom terminalu, dočekala je čarobni trenutak kada su se
oglasile reči: - Mole se putnici za Kairo, Bagdad i Teheran da zauzmu
svoja mesta u autobusu.
Čarobna imena, čarobne reči. Potpuno lišene sjaja za gospođu
Hamilton Klip, koja je, koliko je Viktorija mogla da zaključi, veliki deo
života provela presedajući s brodova na avione i iz aviona na vozove,
odsedajući u međuvremenu u skupim hotelima. Ali za Viktoriju su te
reči bile čudesna pramena u odnosu na ono večito, jedno te isto
„Molim vas da zapišete ovo, gospođice Džouns”, „Pismo je puno
grešaka. Moraćete ponovo da ga otkucate, gospođice Džouns”, „Voda
je provrela, devojke, neka neko pripremi čaj”, „Znam gde prave
najbolju trajnu”. Tričava, dosadna svakodnevica! A sada: Kairo,
Bagdad, Teheran - sva romantika slavnog Istoka (a na kraju svega
Edvard)...
Viktorija se vratila na zemlju da bi čula svoju poslodavku - za koju
je već utvrdila da je neumorna alapača - kako završava nabrajanje
primedbi rečima:
-…a ništa nije čestito oprano, ako me razumete. Uvek vodim
mnogo, mnogo računa šta jedem. Ne biste verovali koliko ima
prljavštine na ulicama i bazarima. A tek oni štrokavi dronjci koje
nose. I toaleti... ako se to uopšte može smatrati toaletima!
Viktorija je krotko slušala ovo oneraspoložavajuće nabrajanje, ali
ništa nije moglo da pomrači njeno predosećanje sjaja. Prljavština i
bacili nisu imali nikakvog značaja u njenom mladom životu. Po
dolasku na Hitrou, pomogla je gospođi Klip da izađe iz autobusa. Već
je bila preuzela na sebe brigu o pasošima, kartama, novcu i svemu
ostalom.
-Svega mi - reče gospođa Klip - stvarno mi je velika uteha što ste
tu, gospođice Džouns. Prosto ne znam šta bih radila da sam morala
da putujem sama.
Putovanje avionom, pomislila je Viktorija, prilično podseća na
školski izlet. Sposobne učiteljice, blage ali neumoljive, brinu se o
vama na svakom koraku. Stjuardese u urednim uniformama,
samouverene poput guvernanti koje rade s maloumnom decom,
ljubazno vam objašnjavaju sve što treba da uradite. Viktorija je
takoreći očekivala da svako obraćanje počnu rečima: „Slušajte, deco!”
Mladi muškarci umornog izgleda bezvoljno su pružali ruke preko
šaltera da uzmu pasoše i podrobno se raspitivali za novac i nakit.
Nekako su uspevali da ispitanicima uliju osećanje krivice. Povodljiva
po prirodi, Viktorija iznenada požele da opiše svoj bedni broš kao
dijamantsku dijademu vrednu deset hiljada funti, tek koliko da vidi
izraz lica bezvoljnog mladog gospodina. U tome su je sprečile jedino
misli o Edvardu.
Prošavši bezbroj prepreka, sele su u veliku čekaonicu iz koje se
izlazilo pravo na pistu. Buka aviona kuji su rulali napolju davala je
odgovarajuću zvučnu podlogu. Gospođa Hamilton Klip sada se veselo
upustila u komentarisanje saputnika.
-Pa zar ono dvoje dece nije toliko slatko da se to rečima ne može
opisati? Ali sigurno je strašno iskušenje putovati sam sa dvoje dece.
Rekla bih da su Britanci. Majka ima savršen kostim. Ali izgleda mi
pomalo umorno. Onaj čovek je vrlo zgodan, rekla bih da ima latinske
krvi. A pogledajte onog u drečavom karou, ja to smatram zaista lošim
ukusom. Sigurno je trgovac. Onaj tamo je Holanđanin, bio je ispred
nas na pasoškoj kontroli. A ona porodica je turska ili iranska, rekla
bih. Izgleda da uopšte nema Amerikanaca. Verovatno radije putuju
Pan Amerikenom. Ona trojica što razgovaraju sigurno su naftaši, zar
ne? Obožavam da posmatram ljude i nagađam ko su. Gospodin Klip
kaže da imam neutaživo zanimanje za ljudsku prirodu. A meni
izgleda potpuno prirodno da se čovek zanima za druge ljude. Zar vam
se ne čini da ona vizonska bunda košta najmanje tri hiljade dolara?
Gospoda Klip uzdahnu. Nakon što je svojski obradila sve ostale
putnike, nije znala šta bi sa sobom.
-Baš me zanima zašto ovoliko čekamo. Avion je već četiri puta
prošao pistom. Svi smo tu. Zašto ne požure? Očigledno se ne drže
reda letenja.
-Jeste li za kafu, gospođo Klip? Eno ga bife na drugom kraju.
-Ipak ne bih, hvala vam, gospođice Džouns. Popila sam jednu pre
nego što sam pošla, a stomak mi je trenutno nešto nemiran pa ne bih
pila više ništa. Da mi je znati šta toliko čekamo?
Odgovor na ovo pitanje stigao je pre nego što ga je izgovorila do
kraja.
Vrata hodnika kojim se dolazilo s carine i pasoške kontrole naglo
se otvoriše i jedan visoki muškarac umaršira poput naleta vetra.
Aerodromsko osoblje rastrčalo se oko njega. Jedan službenik
Britanskog vazduhoplovstva nosio je dve velike zapečaćene platnene
vreće.
Gospođa Klip živnu i uspravi se.
-Sigurno je neka važna zverka - primetila je. „I svestan je toga”,
pomisli Viktorija. Okasneli putnik je prosto odisao proračunatim
senzacionalizmom. Nosio je tamnomrku putnu pelerinu s
pozamašnom kapuljačom zabačenom na leđa. Na glavi je imao šešir
koji bi se najpribližnije mogao opisati kao veliki sombrero, mada je bio
svetlosive boje. Imao je prilično dugu sedu kovrdžavu kosu i lepe sede
brkove zakovrnutih krajeva. Sve u svemu, izgledao je kao naočiti
razbojnik u pozorišnoj predstavi. Kako je prezirala teatralne pozere,
Viktorija ga je pogledala s negodovanjem.
Mrko je posmatrala kako osoblje obigrava oko njega.
-Da, ser Ruperte - Svakako, ser Ruperte - Avion odmah poleće, ser
Ruperte.
Ser Rupert zamahnu svojom širokom pelerinom i izađe na pistu,
pustivši vrata da se uz gromoglasan tresak zatvore za njim.
-Ser Rupert - promrmljala je gospođa Klip. - Baš me zanima ko bi
to mogao da bude?
Viktorija samo odmahnu glavom, mada se nije mogla oteti utisku
da su joj to lice i pojava odnekud poznati.
-Neko važan u vašoj vladi? - nagađala je gospođa Klip.
-Ne bih rekla - odvrati Viktorija.
Onih nekoliko članova vlade koje je imala prilike da vidi izgledali
su joj kao da bi se najradije izvinili što su uopšte živi. Samo su za
govornicom postajali nadmeni i nadobudni.
-Molim vas da pođete - reče elegantna guvernanta-stjuardesa. -
Zauzmite mesta u avionu. Ovuda. Požurite.
Ponašala se kao da zbog gomile nedokazane dece stariji moraju
strpljivo da čekaju.
Svi izađoše na pistu.
 Veliki avion ih je čekao, a brujanje njegovog motora podsećalo je
na zadovoljno predenje divovskog lava.
Viktorija i stjuard pomogli su gospođi Klip da se ukrca i sedne, a
ona sede do nje, bliže prolazu. Tek kada se pobrinula za poslodavku i
vezala svoj pojas, primetila je da onaj visoki muškarac sedi ispred
njih.
Vrata se zatvoriše. Nekoliko sekundi kasnije avion se pokrenu.
„Stvarno polazimo”, oduševljeno pomisli Viktorija. „O, zar nije
zastrašujuće? A šta ako se ne odlepi od zemlje? Uopšte mi nije jasno
kako može da poleti!”
Nakon što je, činilo se, čitavu večnost kružio po pisti, avion se
polako okrenuo i zaustavio. Rika motora postade gromoglasna.
Stjuardese počeše da im dele žvake, bombone i loptice od vate.
Buka je postajala sve jača i prodornija. A onda se avion ponovo
pokrenu. Najpre lagano, pa sve brže... i još brže... jurili su pistom.
„Nikada neće poleteti”, pomislila je Viktorija. „Svi ćemo da
izginemo.”
Brže... sve lakše... bez drmusanja... bez truckanja... odlepili su se
od zemlje i zaokrenuli, nadletevši parking i glavni put, nastavili su da
se dižu, još više... smešni vozić pućka tamo dole... kućice za lutke...
automobili kao igračke na drumovima... Još više... Zemlja najednom
prestade da bude zanimljiva, ljudska, živa... Pretvorila se u veliku
ravnu mapu s linijama, kružićima i tačkicama.
Putnici počeše da odvezuju pojaseve, pale cigarete, otvaraju
časopise. Viktoriji se činilo da se obrela u novom svetu, vrlo
dugačkom i prilično uskom, sa svega tridesetak stanovnika. Ništa
drugo nije postojalo.
Ponovo je progvirila kroz prozorčić. Ispod nje su bili oblaci nalik
paperjastom prekrivaču. Sunce je obasjavalo avion. A tamo negde
ispod oblaka nalazio se jedini svet koji je dotle poznavala.
Viktorija se pribrala. Gospođa Hamilton Klip je govorila nešto.
Viktorija izvadi vatu iz ušiju i nagnu se da je bolje čuje.
Ispred nje ser Rupert ustade sa sedišta, ubaci svoj veliki šešir u
policu za prtljag, navuče kapuljaču i zavali se.
„Nadobudni magarac”, pomisli Viktorija u nastupu potpuno
bezrazložne netrpeljivosti.
Gospođa Klip je otvorila časopis. S vremena na vreme je laktom
gurkala Viktoriju da joj pomogne kada joj pri pokušaju da okrene
stranicu časopis sklizne.
Viktorija poče da se osvrće oko sebe. Zaključila je da je putovanje
avionom zapravo prilično dosadno. I sama je otvorila časopis i
ugledala reklamu s natpisom: „Želite li da postanete bolji
stenodaktilograf?” Stresla se, odlučno zatvorila Časopis, zavalila se i
počela da razmišlja o Edvardu.
Na aerodrom Kastel Benito sleteli su po užasnoj oluji. Viktoriji se
u međuvremenu bilo smučilo i morala je svojski da se napregne kako
bi ispunila svoje obaveze prema gospođi Klip. Kroz gustu kišu odvezli
su ih do pansiona. Viktoriji nije promaklo da je veličanstvenog ser
Ruperta dočekao uniformisani oficir s crvenim epoletama i da su
službenim automobilom odjurili u neko boravište moćnika u
Tripolitaniji2.
Rasporedili su ih po sobama. Viktorija je pomogla gospođi Klip da
se osveži i ostavila ju je da u kućnoj haljini malo prilegne do večere.
Potom je otišla u svoju sobu, opružila se i sklopila oči, zahvalna što
više ne mora da gleda zemlju kako se propinje i propada.
Probudila se posle sat vremena, okrepljena i mnogo bolje
raspoložena, i otišla po gospođu Klip. Uskoro ih prilično stroga
stjuardesa obavesti da ih čekaju automobili koji će ih odvesti na
večeru. Gospođa Klip se posle jela upustila u razgovor s nekima od
saputnika. Muškarac u drečavom kariranom sakou po svoj prilici je
bacio oko na Viktoriju i počeo je nadugačko da joj objašnjava sve o
proizvodnji grafitnih olovaka.
Kasnije su ih vratili u pansion i strogo im napomenuli da u pola
šest ujutru moraju biti spremni za polazak.
-Nismo takoreći ni videli Tripolitaniju - čežnjivo reče Viktorija. - Da
li su putovanja avionom uvek ovakva?
-Pa, da, rekla bih da jesu. Stvarno je sadistički to što teraju ljude
da toliko rano ustanu. A onda se često desi da vas drže na aerodromu
po sat-dva. Sećam se kako su nas u Rimu digli u pola četiri izjutra.
Pa doručak u restoranu u četiri. A onda smo dreždali na aerodromu
do osam. Ali ipak je dobro to što stignete pravo do odredišta, bez
usputnog zamajavanja.
Viktorija uzdahnu. Ne bi imala ništa protiv zamajavanja. Želela je
da vidi sveta.
-Nego, da vam kažem nešto, dušo - nastavila je ushićeno gospođa
Klip. - Sećate li se onog zanimljivo obučenog čoveka? Onog Britanca?
Onog što se oko njega napravila gužva. Saznala sam ko je to. Ser
Rupert Krofton Li, veliki putnik. Sigurno ste čuli za njega.
Viktoriji je tek tada sinulo. Pre otprilike šest meseci videla je
njegove slike u novinama. Važio je za velikog poznavaoca Kine. Bio je
jedan od retkih koji su stigli do Tibeta i posetili Lasu. Proputovao je
neistražene delove Kurdistana i Male Azije. Knjige su mu se odlično
prodavale jer su bile živopisno i duhovito napisane. Ako je i bio sklon
samoreklamiranju, imao je pokriće za to. Sve njegove tvrdnje bile su
dobro potkrepljene. Viktoriji je sada bilo jasno da su pelerina s
kapuljačom i šešir širokog oboda njegov svestan izbor.
-Pa zar to nije uzbudljivo? - upitala je gospođa Klip zažagreno kao
lovac na lavove dok ju je Viktorija pokrivala prekrivačem.
Viktorija se složi da je to veoma uzbudljivo, ali pomisli kako joj se
više sviđaju ser Rupertove knjige nego njegova ličnost. Smatrala je da
je mnogo, što kažu deca, „digao nos”.
Sutradan su nastavili put bez ikakvih poteškoća. Nebo se beše
razvedrilo i sijalo je sunce. Viktoriji je još bilo krivo što nije videla više
od Tripolitanije. Ali zato je trebalo da slete u Kairo oko ručka, a
polazak za Bagdad je tek narednog jutra, tako da će makar imati
priliku da tokom poslepodneva malo uživa u Egiptu.
Leteli su iznad mora, ali uskoro oblaci sakriše plavo prostranstvo,
pa se Viktorija ponovo zavali u sedištu i poče da zeva. Ispred nje je
ser Rupert uveliko spavao. Kapuljača mu beše spala, tako da se
videlo kako mu glava povremeno pada napred i naglo se vraća.
Viktorija sa zlobnim zadovoljstvom primeti da na potiljku počinje da
mu raste čir. Teško je reći zašto ju je to obradovalo - možda zato što
joj je ta poznata ličnost sada izgledala običnije i ranjivije. Ipak je i on
bio samo čovek, sklon ljudskim slabostima. Treba napomenuti da je
ser Rupert i tokom putovanja zadržao svoju nedodirljivost i da nije ni
primećivao ostale putnike.
„Šta taj zamišlja da je?”, pomislila je Viktorija. Odgovor je bio
očigledan. On je ser Rupert Krofton Li, poznata ličnost, a ona je
Viktorija Džouns, beznačajna stenodaktilografkinja za koju niko
nikada nije čuo.
Po dolasku u Kairo, njih dve odoše zajedno na ručak. Gospođa
Hamilton Klip je saopštila Viktoriji da će da prilegne do šest i
predložila joj da obiđe piramide.
-Naručila sam auto za vas, gospođice Džouns, jer znam da zbog
vaše monetarne politike nećete moći ovde da razmenite novac.
Viktorija ionako nije imala novac koji bi menjala, ali joj je od srca
bila zahvalna i to joj je otvoreno rekla.
-Ma haj’te molim vas. Stvarno ste zlatni prema meni. Nama je sa
dolarima mnogo lakše da putujemo. Gospoda Kičin - ona sa dvoje
slatke dečice - takođe bi silno volela da vidi piramide, pa sam joj
predložila da idete zajedno. Da li vam to odgovara?
Viktoriji je sve odgovaralo samo ako može da vidi sveta.
-Lepo. Onda bi valjalo da odmah pođete.
Poslepodnevni obilazak piramida bio je čist užitak. Iako je inače
volela decu, Viktoriji bi bilo mnogo lepše bez potomstva gospođe Kičin.
Mališani mogu predstavljati smetnju kada čovek hoće da razgleda
znamenitosti. Mlađe dete im je toliko dodijavalo da su se vratile ranije
nego što su nameravale.
Viktorija se pospano bacila na krevet. Svim srcem je želela da
ostane u Kairu nedelju dana, možda i da ode na krstarenje Nilom. „A
kako bi platila, curo?”, upitala se zajedljivo. Bilo je pravo čudo i to što
je dobila besplatan prevoz do Bagdada.
A šta ćeš, upitao ju je hladni unutrašnji glas, da radiš kad stigneš
u Bagdad sa svega nekoliko funti u džepu?
Viktorija odbi da razmišlja o tome. Edvard će morati da joj nađe
posao. A ako on ne uspe, naći će ga sama. Čemu briga?
Njene oči, umorne od jakog sunca, počeše da se sklapaju.
Prenula se kad joj se učinilo da čuje kucanje na vratima. Viknula
je: - Napred - ali kako nije bilo odgovora, ustala je iz kreveta i pošla
da otvori.
Ispostavilo se da niko nije kucao na njena vrata, nego na susedna.
Još jedna nezaobilazna stjuardesa, crnokosa i sva skockana, kucala
je na vrata sobe ser Ruperta Krofton Lija. Otvorio je u istom trenutku
kada je Viktorija progovirila.
-Šta je sad?
Zvučao je ljutito i bunovno.
-Izvinite što vas uznemiravam, ser Ruperte - procvrkutala je
stjuardesa - ali da li biste bili ljubazni da dođete u kancelariju
Britanskog vazduhoplovstva? Nalaze se ovde, treća vrata od vaših.
Samo mali dogovor u vezi sa sutrašnjim letom za Bagdad.
-A, dobro.
Viktorija se povuče u svoju sobu. Više joj se nije spavalo. Pogledala
je na sat. Bilo je tek pola pet. Gospođi Klip neće biti potrebna još sat i
po. Odlučila je da izađe i prošeta se po Heliopolisu. Bar joj za šetnju
ne treba novac.
Napuderisala je nos i obula cipele. Jedva ih je navukla. Poseta
piramidama nimalo nije prijala njenom stopalima.
Izašla je iz sobe i pošla hodnikom ka glavnom predvorju hotela.
Tako stiže i do kancelarije Britanskog vazduhoplovstva, što se videlo
po tabli s natpisom na vratima. Tek što ih je prošla, vrata se otvoriše i
odande izađe ser Rupert. Žurno je krenuo hodnikom, prestigavši
Viktoriju u nekoliko koraka. Gledajući kako mu pelerina leprša u
hodu, stekla je utisak da je ljut zbog nečega.
Gospođa Klip je bila mrzovoljna kada se Viktorija u šest sati javila
na dužnost.
-Brinem se jer mi prtljag prelazi dopuštenu težinu, gospođice
Džouns. Razumela sam da doplata važi za ceo put, ali ispalo je da je
to bilo samo do Kaira. Sutra letimo Iračkim aerotransportom. Karta
mi je u redu, ali izgleda da prtljag nije. Možete li da odete i raspitate
se je li zaista tako? Da znam treba li da unovčim još jedan putni ček.
Viktorija reče da će se raspitati. Isprva nikako nije mogla da
pronađe prostorije Britanskog vazduhoplovstva, ali na kraju je
saznala da se nalaze na kraju hodnika sa druge strane predvorja.
Pretpostavila je da onu malu kancelariju koriste samo tokom
poslepodnevnog odmora. Ispostavilo se da su strahovanja gospođe
Klip u vezi s prtljagom bila opravdana, što je ovu silno naljutilo.
 Poglavlje 8

Prostorije gramofonske kompanije Valhala nalazile su se na petom

spratu poslovne zgrade u londonskom Sitiju. Unutra je jedan
muškarac sedeo za stolom i čitao nekakvu knjigu iz ekonomije. Uto
zazvoni telefon, na šta on podiže slušalicu i javi se tihim,
ravnodušnim glasom.
-Gramofonska kompanija Valhala.
-Ovde Sanders.
-Sanders s reke? S koje reke?
-S Tigra. Izveštavam da smo izgubili A. Š. Na trenutak je zavladao
muk. A onda se ponovo začu tihi glas, ali ovoga puta s ledenim
prizvukom. - Jesam li dobro čuo šta ste rekli?
-Izgubili smo Anu Šele.
-Bez imena. Ovo je vrlo ozbiljna greška. Kako se to dogodilo?
-Otišla je u onu kliniku koju sam pominjao. Sestra joj je imala
operaciju.
-I?
-Operacija je dobro prošla. Očekivali smo da će se A. S. vratiti u
Savoj. Nije otkazala apartman. Ali nije se vratila. Klinika je bila pod
prismotrom i bili smo sigurni da nije izlazila odande. Mislili smo da je
još tamo.
-A nije?
-Upravo smo to utvrdili. Otišla je odande ambulantnim kolima dan
posle operacije.
-Namerno vas je namagarčila?
-Tako ispada. Zakleo bih se da nije znala da je pratimo. Preduzeli
smo sve mere predostrožnosti. Bilo nas je troje i...
-Batalite opravdanja. Gde su je odvezla ambulantna kola?
-Na Univerzitetsku kliniku.
-Šta su vam tamo rekli?
-Da je stigla jedna bolesnica u pratnji medicinske sestre. Sestra je
sigurno bila Ana Šele. Ne znaju gde je otišla nakon što je predala
bolesnicu.
-A bolesnica?
-Ne zna ništa. Bila je pod dejstvom morfijuma.
-Dakle, Ana Šele je izašla iz Univerzitetske klinike odevena kao
medicinska sestra i sada se može nalaziti bilo gde?
-Da. Ako se vrati u Savoj... Sagovornik ga prekide.
-Neće se vraćati u Savoj.
-Da proverimo u drugim hotelima?
-Da, mada ne verujem da ćete išta postići. Ona očekuje da ćete
upravo to da uradite.
-Šta onda da radimo?
-Proverite luke - Dover, Fokston i ostale. Raspitajte se u
aviokompanijama. Obratite pažnju na rezervacije karata za Bagdad u
naredne dve nedelje. Rezervacija sigurno neće glasiti na njeno ime.
Proverite sve putnice njenih godina.
-Prtljag joj je još u Savoju. Možda će ga tražiti.
-Ma kakvi. Vi možda jeste budala, ali ona nije! Da li njena sestra
nešto zna?
-Pitali smo medicinsku sestru koja se stara o njoj. Izgleda da
sestra misli kako A. Š. u Parizu završava neke poslove za Morgantala
i da je odsela u Ricu. Veruje da se A. Š. vraća u Sjedinjene Države
dvadeset trećeg.
-Drugim rečima, A. Š. joj nije rekla ništa. Proverite sve letove. To
nam je jedina nada. Mora da se pojavi u Bagdadu, a jedino avionom
može stići na vreme. I još nešto, Sanderse...
-Da?
-Nemojte da omanete. Ovo vam je poslednja opomena.
 Poglavlje 9

Mladi gospodin Šrivenam iz Britanske ambasade premeštao se s

noge na nogu dok je posmatrao kako avion nadleće bagdadski
aerodrom. Napolju je divljala peščana oluja. Gusta smeđa magla
progutala je palme, kuće i ljude. Počelo je potpuno neočekivano.
Veoma zabrinut, Lajonel Šrivenam reče:
-Deset prema jedan da neće moći da slete.
-Šta će da rade? - upita njegov prijatelj Harold.
-Pretpostavljam da će produžiti do Basre. Čuo sam da je tamo
vedro.
-Čekaš neku važnu ličnost, zar ne? Mladi gospodin Šrivenam
ponovo zastenja.
-Takve sam ti ja sreće. Novi ambasador odlaže dolazak. Savetnik
Lansdaun je u Engleskoj. Rajs, savetnik za Istok, leži bolestan od
stomačnog gripa, ima opako visoku temperaturu. Best je u Teheranu,
a ja moram da se dovijam kako znam i umem. Oko ovog tipa diglo se
mnogo prašine. Ne znam zašto. Čak je i tajna služba na nogama. On
je jedan od onih svetskih putnika što večito putuju na kamili
kojekakvim nedostupnim mestima. Ne znam zašto je toliko važan, ali
očigledno ima prioritet i moram da udovoljim svakom njegovom
zahtevu. Sigurno će pobesneti ako završi u Basri. Ne znam kakav
prevoz da mu obezbedim - voz večeras ili avion sutra?
Osetivši kako se u njemu osećanja nepravde i odgovornosti
dodatno pojačavaju, gospodin Šrivenam ponovo uzdahnu. Maler ga je
neprestano pratio otkako je pre tri meseca stigao u Bagdad. Još jedna
greška konačno bi satrla ono što je mogla biti obećavajuća karijera.
Avion još jednom prelete iznad njih.
-Očigledno misli da neće moći da sleti - reče Šrivenam, a zatim
uzbuđeno dodade: - Opa! Izgleda da sleće!
Nakon nekoliko minuta, avion je dorulao na svoje mesto, gde je
Šrivenam već čekao da pozdravi važnu ličnost.
 Vođen neiskustvom, prvo je odmerio „prilično lepu devojku” pre
nego što je žurno pošao da pozdravi visokog muškarca u pelerini,
pomalo nalik gusaru.
„Kao neki cirkuzant”, pomislio je s negodovanjem, a naglas reče:
-Ser Rupert Krofton Li? Ja sam Šrivenam, iz ambasade.
Učinilo mu se da je ser Rupert pomalo uzdržan, što bi se moglo
objasniti napetošću zbog kruženja iznad grada u iščekivanju hoće li
sleteti ili ne.
-Gadno vreme - nastavio je Šrivenam. - Često se dešava ove
godine. Ah, evo vam prtljaga. Izvolite ovuda, sve je spremno...
Dok su se automobilom udaljavali od aerodroma, Šrivenam reče:
-Na trenutak sam pomislio da će vas prebaciti na neki drugi
aerodrom, gospodine. Izgledalo je kao da pilot neće moći da sleti.
Oluja je naišla baš iznenada...
Ser Rupert nadmeno izduva obraze pa reče:
-To bi bila katastrofa. Potpuna katastrofa. Da mi je nešto
poremetilo raspored, mogu vam reći, mladiću, da bi posledice bile
krajnje ozbiljne i dalekosežne.
„Naduvenko”, pomisli Šrivenam prezrivo. „Ove važne face misle da
se svet vrti oko njihovih tričarija.”
Ali naglas uljudno reče:
-Verujem, gospodine.
-Znate li kada će ambasador stići u Bagdad?
-Ništa se ne zna, gospodine.
-Bilo bi mi krivo da se mimoiđemo. Nismo se videli od... da vidim...
Indije, devetsto trideset osme.
Šrivenam je uljudno ćutao.
-Ko je sada ovde, Rajs?
-Da, gospodine, on je savetnik za Istok.
-Sposoban momak. Svašta zna. Drago mi je što ću ga ponovo
videti.
Šrivenam se nakašlja.
-Što se toga tiče, gospodine, Rajs je na bolovanju. Prebacili su ga u
bolnicu radi ispitivanja. Gadan napad gastroenteritisa. Izgleda da je
nešto dosta ozbiljnije od stomačnih tegoba uobičajenih za Bagdad.
-Šta rekoste? - Ser Rupert se naglo osvrnu ka njemu. - Težak
gastroenteritis, a? Počelo je iznenada?
-Prekjuče, gospodine.
 Ser Rupert se namršti. Najednom je nestalo one njegove
teatralnosti. Postao je običan čovek, i to zabrinut.
-Pitam se... - reče. - Da, pitam se... Šrivenam ga upitno pogleda.
-Pitam se - reče ser Rupert - da nije možda u pitanju Šeleova
zelena...
Šrivenam je zbunjeno ćutao. Nadomak Fejsalovog mosta skrenuše
levo, ka Britanskoj ambasadi.
Ser Rupert se iznenada nagnu napred.
-Stanite načas - oštro reče. - Da, desno. Kod one grnčarije.
Automobil se primače desnom ivičnjaku i zaustavi se.
Bila je to tezga s rukotvorinama, prepuna ćupova i krčaga od
grube bele ilovače.
Čim se automobil zaustavio, oniži dežmekasti Evropljanin, koji je
dotle stajao i razgovarao s vlasnikom prodavnice, pođe ka mostu.
Šrivenamu se učinilo da je to Krozbi iz kompanije ,,I i P”, s kojim se
sreo jednom ili dvaput.
Ser Rupert iskoči iz automobila i žurno priđe tezgi. Uzeo je jedan
ćup i počeo žustro da razgovara na arapskom s vlasnikom. Razgovor
je tekao prebrzo za Srivenama, koji je još s mukom natucao arapski i
imao vrlo ograničen rečnik.
Trgovac je sijao od zadovoljstva, mahao je rukama i nadugačko
objašnjavao. Ser Rupert je uzimao različite ćupove i raspitivao se o
njima, da bi na kraju odabrao jedan s uskim grlićem, dao trgovcu
nekoliko novčića i vratio se u automobil.
-Zanimljiva tehnika - rekao je. - Tako ih prave hiljadama godina, a
po obliku su isti kao oni u planinskim oblastima Jermenije.
Gurnuo je prst u uski otvor grlića i počeo da ga obrće.
-Izgleda veoma grubo - reče Šrivenam, nimalo zadivljen.
-O, nema nikakvu umetničku vrednost! Ali zanimljivo je u
istorijskom smislu. Vidite li ove oznake na rukohvatu? Iz običnih,
svakodnevnih predmeta možete štošta naučiti o istoriji. Imam čitavu
zbirku.
Automobil skrenu i prođe kroz kapiju Britanske ambasade.
Ser Rupert je tražio da ga odmah odvedu u njegovu sobu.
Šrivenamu nije promaklo da je, posle onolikog predavanja o grnčariji,
važan gost na kraju nemarno ostavio ćup u automobilu. Stoga ga je
odneo na sprat i brižljivo ga spustio na noćni stočić u ser Rupertovoj
sobi.
 -Vaš ćup, gospodine.
-Šta? A, hvala vam, mladiću.
Ser Rupert je izgledao odsutno. Šrivenam mu pre odlaska ponovi
da će ručak uskoro biti gotov i da slobodno zatraži piće koje poželi.
Čim je mladić izašao, ser Rupert priđe prozoru i razvi smotuljak
papira što ga je pronašao u grliću vrča. Poravnao ga je. Na njemu su
bila samo dva ispisana reda. Pažljivo ih je pročitao, a zatim šibicom
zapalio papirić.
Onda pozva slugu.
-Izvolite, gospodine? Da vas raspakujem?
-Još ne. Recite gospodinu Šrivenamu da dođe ovamo.
Šrivenam odmah dođe, očigledno zabrinut.
-Mogu li nešto da učinim za vas, gospodine? Da li je sve u redu?
-Gospodine Šrivename, došlo je do drastične promene mojih
planova. Mogu li da računam na vašu diskreciju?
-O, svakako, gospodine.
-Prošlo je dosta vremena od mog poslednjeg dolaska u Bagdad. U
stvari, nisam bio ovde još od rata. Većina hotela nalazi se sa druge
strane reke, zar ne?
-Da, gospodine. U Rašidovoj ulici.
-Duž obale Tigra?
-Da. Najveći je Vavilonska palata. To je manje-više službeni hotel.
-A šta znate o hotelu Tio?
-Mnogi tamo odsedaju. Hrana je prilično dobra, a vodi ga
neverovatan lik po imenu Markus Tio. On je u neku ruku institucija
u Bagdadu.
-Hoću da mi tamo rezervišete sobu, gospodine Srivename.
-Hoćete da kažete... zar nećete ostati u ambasadi? - Šrivenam se
uzvrpoljio od zebnje. - Ali... ali... sve smo spremili za vas, gospodine.
-Pa šta? - podviknu ser Rupert.
-Oh, dobro, gospodine. Nisam hteo da... Šrivenam zaćuta.
Predosećao je da mu sleduje natrljavanje nosa.
-Moram da obavim izvesne vrlo osetljive razgovore, a dobro znam
da se to ne može uraditi u ambasadi. Hoću da mi rezervišete sobu za
večeras u hotelu Tio i da odem odavde što je neupadljivije moguće.
Drugim rečima, neću tamo da idem službenim automobilom. Osim
toga, hoću da mi rezervišete mesto u avionu za Kairo, za prekosutra.
Šrivenam je izgledao još ojađenije.
 -Ali mislio sam da ostajete pet dana...
-To više ne važi. Neophodno je da odem u Kairo čim ovde obavim
posao. Za mene ne bi bilo bezbedno da se duže zadržavam.
-Bezbedno?
Ser Rupert se najednom mračno osmehnu. Prestao je da se ponaša
kao, činilo se Šrivenamu, nekakav pruski desetar. Iznenada se šarm
tog čoveka pokazao u punom sjaju.
-Slažem se da se obično ne zamajavam previše bezbednošću - reče.
- Ali ovoga puta ne radi se samo o meni, jer sada moja bezbednost
podrazumeva i bezbednost mnogih drugih. Stoga uradite onako kako
sam tražio. Ako bude problema oko avionske karte, tražite prioritet.
Do večerašnjeg odlaska ostaću u sobi. - Šrivenam na ovo zinu od
iznenađenja, a ser Rupert dodade: - Objavite da sam bolestan. Mali
nalet malarične groznice. - Mladić klimnu glavom. - To znači da mi
jelo neće trebati.
-Ali mogli bismo da vam pošaljemo ovamo...
-Dvadesetčetvoročasovno gladovanje za mene nije ništa. Na nekim
putovanjima bio sam bez hrane i mnogo duže. Samo uradite kako
sam vam rekao.
Kada su Šrivenama kolege dočekale gomilom pitanja, on umesto
odgovora samo zastenja.
-Sve je obavijeno velom tajne - rekao im je. - Pola njegovog
blagoglagoljanja nisam ni razumeo. Ne znam je li ozbiljan ili samo
glumata. Lepršava pelerina, razbojnički šešir i tome slično. Neki moj
poznanik pročitao je jednu njegovu knjigu i rekao mi je da on možda
jeste teatralan do besmisla, ali da je stvarno uradio sve te stvari i bio
na mestima koja pominje. Đavo bi ga znao... Voleo bih da je Tomas
Rajs tu, pa da se on bakće s njim. Nego, kad ga već pomenuh, šta je
Šeleova zelena?
-Šeleova zelena? - namršteno ponovi njegov prijatelj. - Ima
nekakve veze s tapetama, zar ne? Nešto otrovno. Neka vrsta
arsenika, ako se ne varam.
-Auh! - zaprepašćeno će Šrivenam. - A ja mislio da je neka bolest.
Amebna srdobolja ili tako nešto.
-Ma kakvi, to je neko hemijsko jedinjenje. Ono što žene daju
muževima kad hoće da ih se reše, ili obrnuto.
Šrivenam zbunjeno zaćuta. Sada mu je štošta bilo jasnije. Krofton
Li je zapravo hteo da kaže kako Tomas Rajs, savetnik za Istok, uopšte
ne pati od gastroenteritisa nego od trovanja arsenikom. A povrh toga
još i ser Rupertovo uverenje da mu je život u opasnosti i odbijanje da
jede i pije bilo šta što se sprema u kuhinji ambasade. Sve ovo potreslo
je Šrivenamovu čestitu britansku dušu do sâme srži. Uopšte nije
znao šta da misli o svemu tome.
 Poglavlje 10

Gušeći se u vrelim oblacima žute prašine, Viktorija nije ni

najmanje bila oduševljena Bagdadom. Tokom čitave vožnje od
aerodroma do hotela Tio, bila je potpuno zaglušena neprestanom i
neizdrživom bukom. Automobilske sirene koje trube s
izbezumljujućom upornošću, vika, zviždanje pištaljki, a onda novi
talas nepodnošljive, besmislene rike sirena. A povrh neumoljive
ulične larme, neprekidno piskutavo cvrkutanje gospođe Hamilton
Klip.
U hotel je stigla potpuno ošamućena.
Iz halabuke Rašidove ulice skrenule su u usku uličicu što je
vodila ka Tigru. Nakon što su se popele uz nekoliko stepenika, na
vratima hotela dočekao ih je veoma gojazan mlađi muškarac blistavog
osmeha, koji ih je - samo metaforički - prigrlio kao najrođenije.
Viktorija je zaključila da je to Markus, to jest gospodin Tio, vlasnik
istoimenog hotela.
Kićenu dobrodošlicu povremeno je prekidao izvikivanjem
naređenja služinčadi šta da radi s njihovim prtljagom.
-Eto vas ponovo, gospođo Klip... ali vaša ruka... zašto je u taj
čudan stvar? (Budalo nijedna, ne cimaj to za kaiša! Kretene! Zar ne
vidiš da vuče ti se po zemlji?) Ah, draga moja, groznog li dana za
dolazak... Ja mislio sam da avion nikada neće sleti... Samo je išao
okolo-naokolo, okolo-naokolo... Markus, rekoh ja meni, ti ni mrtav
nećeš da putuješ sa avion... Sva ta gungula, za čega to?... A doveli ste
i ovu mladu damu... uvek lepo je videti novu mladu damu u
Bagdad.... Zašto gospodin Harison nije sačekao vas?... Očekivao sam
ga juče... Draga moja, vama odmah treba jedno pićence.
Nedugo potom, dok joj se u glavi vrtelo od duplog viskija što joj ga
je Markus neumoljivo tutnuo u ruku, Viktorija je zbunjeno stajala u
belo okrečenoj sobi s visokom tavanicom, prostranim mesinganim
krevetom, prefinjenim toaletnim stolom dizajniranim po poslednjoj
francuskoj modi, starovremskim viktorijanskim ormanom i dvema
živopisnim baršunastim foteljama. Njen skromni prtljag stajao joj je
kraj nogu, a starac žutičavog lica i sedih brkova široko joj se
osmehnuo nakon što je ostavio čiste peškire u kupatilu i upitao treba
li joj topla vuda za kupanje.
-Koliko će to trajati?
-Dvadeset minuta - pola sata. Odmah idem i sredim.
Uputio joj je očinski osmeh i povukao se. Viktorija sede na krevet i
bojažljivo prede rukom preko kose. Bila je ulepljena od prašine, a lice
joj je bridelo i bilo hrapavo od peska. Pogledala se u ogledalu. Kosa joj
više nije bila crna, nego je od prašine poprimila neku čudnu
crvenkastosmeđu boju. Pomerila je zavesu i pogledala široki balkon s
pogledom na reku. S tim što se umesto Tigra videla jedino gusta žuta
izmaglica. Tonući sve dublje u očajanje, Viktorija pomisli: „Odvratnog
li mesta.”
A onda se pribra, pa izađe u hodnik i pokuca na vrata gospođe
Klip. Od nje se očekivalo da se zdušno posveti dugom i opsežnom
dvorenju pre nego što bude mogla da poradi na sopstvenoj čistoći i
oporavku.

II
 Nakon kupanja, ručka i podužeg sna, Viktorija izađe na balkon i
sa zadovoljstom se zagleda ka Tigru. Peščana oluja je jenjavala. Žuta
izmaglica povlačila se pred beličastom svetlošću. Preko reke su se
videli vitki obrisi palmi i raštrkanih kuća.
Do Viktorije dopreše glasovi iz vrta. Prišla je ogradi balkona i
pogledala preko.
Gospođa Klip, neumorna pričalica i dušebrižnica, već se bila
upoznala s nekom Engleskinjom, jednom od onih preplanulih žena
neodredivih godina, kakve se mogu susresti svuda u inostranstvu.
-... tako da uopšte ne znam šta bih bez nje - govorila je gospođa
Klip. - Najdražesnija devojka koju možete da zamislite. I nije neka
tikva bez korena. Ujak joj je biskup od Langloua.
-Biskup od čega?
-Pa, od Langloua, ako se ne varam.
-Gluposti - reče ona žena. - Takav ne postoji.
Viktorija se namršti. Odmah je prepoznala tipičan primer engleske
palanačke gospođe koja se ne može zavarati pominjanjem
nepostojećih biskupa.
-Pa, onda sam verovatno loše čula - sumnjičavo će gospođa Klip.
-Ali - nastavila je - u svakom slučaju je dražesna i sposobna
devojka.
-Hm! - nepoverljivo odvrati njena sagovornica. Viktorija zaključi da
će tu gospođu obilaziti u širokom luku. Nešto joj je govorilo da bi
izmišljanje priča pred takvom ženom bilo vrlo zahtevan posao.
Vratila se u sobu, sela na krevet i bacila se na razmatranje svog
trenutnog položaja.
Odsela je u hotelu Tio, koji vrlo verovatno uopšte nije jeftin. Kod
sebe ima četiri funte i sedamnaest šilinga. Pri tom još nije bila platila
obilan ručak, niti je mogla očekivati da će gospođa Klip to da uradi.
Njeno je bilo jedino da joj plati putne troškove do Bagdada. Pogodba
se time okončava. Viktorija je stigla u Bagdad, a gospođa Hamilton
Klip imala je punu pažnju biskupove sestričine, bivše medicinske
sestre i sposobne sekretarice. Njihov poslovni odnos završio se na
obostrano zadovoljstvo. Gospođa Hamilton Klip otići će večernjim
vozom za Kirkuk i to je to. Viktorija se čežnjivo zanosila mišlju da će
joj gospođa za rastanak dati poklon u vidu čvrste valute, ali nevoljno
ju je odbacila kao malo verovatnu. Gospođa Klip i ne sluti da
Viktoriju pas nema za šta da ujede.
I šta onda Viktorija da radi? Odgovor je stigao istog časa. Da nađe
Edvarda, naravno.
Namrgodila se kada je shvatila da ne zna čak ni kako se Edvard
preziva. Edvard - Bagdad. Baš kao, pomislila je, ona arapska
služavka koja je došla u Englesku znajući jedino ime svog dragana
„Gilbert” i „Engleska”. Romantično, ali vrlo neprijatno. Tim pre što u
vreme krstaških ratova ama baš niko u Engleskoj nije imao prezime.
S druge strane, Engleska je veća od Bagdada. A opet, tada je imala
mnogo manje stanovnika.
Otrgla se ovim zanimljivim nagađanjima i vratila se surovim
činjenicama. Mora odmah da pronađe Edvarda, a on mora da joj
pronađe posao. Takođe odmah.
Ne zna mu prezime, ali zna da je došao u Bagdad kao sekretar
doktora Ratbona, a taj je navodno neki važan čovek.
Napuderisala je nos, zagladila kosu i pošla da se raspita.
Videvši je kako prolazi kroz hol njegovog carstva, večito nasmejani
Markus oduševljeno je pozdravi.
-O, pa to je gospođica Džouns, popićete sa mnom jedno pićence,
zar ne, dušo? Ja mnogo volim Engleskinje dame. Sve Engleskinje
dame u Bagdad, one su moje prijateljice. Svaka je mnogo srećna u
mom hotelu. Dođite, idemo u baru.
Kako nije bila nimalo gadljiva prema besplatnom gostoprimstvu,
Viktorija vrlo rado prihvati poziv.

III

Kada se smestila na barsku stolicu i dobila džin, otpočela je svoju

potragu.
-Poznajete li doktora Ratbona, koji je upravo stigao u Bagdad? -
upitala ga je.
 -Ja poznajem svakoga u Bagdad - veselo odvrati Markus Tio. - I
svako poznaje Markusa. Istina je, kad vam kažem. O, ala ja imam
mnogo prijatelja!
-Ne sumnjam - reče Viktorija. - A poznajete li i doktora Ratbona?
-U prošlu nedelju bio mi glavni komandant od vazduhoplovstvo za
ceo Srednji Istok. On kaže mene: „Markuse, bitango, nisam video tebe
od četres’ šesta. Ništa nisi omršaveo.” O, to je jedan mnogo fini čovek.
Ja njega mnogo volim.
-A doktor Ratbon? Da li je i on fin?
-Znate, ja volim ljudi koji umeju da uživaju. Ne volim oni s kiselo
lice. Volim da ljudi su veseli i mladi i lepi - kao vi. On kaže mene, taj
komandant:
„Markuse, ti previše voliš žene”, a ja kažem njemu: „Jok, moja
nevolja jeste što previše volim Markusa...” - Potom se zaceni od
smeha, pa povika: - Isuse! Isuse!
Viktoriji ovo zazvuča pomalo čudno, ali ispostavilo se da je
barmenu krsno ime Isus. Ponovo je pomislila kako je Istok vrlo čudno
mesto.
-Još jedan džin s pomarandžu i jedan viski - zapovedi Markus.
-Zaista ne bih...
-Hoćete, hoćete. Ima samo kap od džin.
-Nego, doktor Ratbon... - nije odustajala Viktorija.
-A ona gospođa Hamilton Klip - čudnog li imena - ona što vi ste
doputovali s njom, ona je Amerikanka, je li? Volim ja i Amerikanci, ali
Englezi ipak više. Amerikanci uvek izgledaju sekirljivo. Ali ponekad
su i veliki lafovi. Gospodin Samers - znate ga? - taj toliko popije kad
dođe u Bagdadu da posle spava tri dana bez da se budi. To je previše.
Nije lepo.
-Molim vas, pomozite mi - reče Viktorija. Markus je iznenađeno
pogleda.
-Pa naravno da ja ću vam pomognem. Ja uvek pomažem na moji
prijatelji. Vi mene kažete šta vama treba - i odmah bude tako.
Naročita šnicla, ili fina ćuretina kuvana s pirinač i suvo grožđe i
začini, ili mlada piletina.
-Neću mladu piletinu - reče Viktorija. - Ili bar ne sad - dodade za
svaki slučaj. - Hoću da nađem doktora Ratbona. Doktor Ratbon.
Nedavno je stigao u Bagdad. Sa... sa... sekretarom.
-Ja ne znam njega - reče Markus. - Takav nema u Tio.
 Bilo je očigledno da oni koji ne odsedaju u Tiju ne postoje za
Markusa.
-Ali ima i drugih hotela - bila je uporna Viktorija. - Da možda
nema kuću?
-O, da, ima drugih hotela. Vavilonska palata, Senaherib, Zobeida.
To sve su dobri hoteli, ali nisu kao Tio.
-Sigurna sam da nisu - uveravala ga je Viktorija. - Ali znate li da U
je doktor Ratbon odseo u nekom od njih? On vodi nekakvo
udruženje... nešto u vezi s kulturom... i knjigama.
Markus se na pomen kulture uozbilji.
-To nama treba - reče. - Mora da bude mnogo kultura. Umetnost i
muzika, to je mnogo lepo, stvarno lepo. Ja lično volim sonate za
violinu al’ da nisu mnogo duge.
Dok se zdušno slagala s njim, pogotovo u pogledu poslednje izjave,
Viktorija je shvatila da nije nimalo bliže cilju. Razgovor joj je bio
krajnje zabavan, a Markus neodoljivu svom detinjastom oduševljenju
životom, ali razgovor s njim podsećao ju je na uzaludne pokušaje
Alise u zemlji čuda da pronađe put do brežuljka. Šta god da je
probala, uvek se vraćala na polaznu tačku - Markusa!
Odbila je još jedno piće i tužno ustala. Pomalo joj se vrtelo u glavi.
Kokteli su bili sve samo ne slabi. Izašla je iz bara na terasu i stala
kraj ograde. Dok je gledala preko reke, neko joj se obrati s leđa.
-Izvinite, ali bolje bi vam bilo da obučete kaput. Ovo vam posle
Engleske sigurno izgleda kao leto, ali jako zahladni čim sunce zađe.
Bila je to ona Engleskinja koja je ranije razgovarala s gospođom
Klip. Imala je promukao glas nekoga ko obučava i doziva lovačke pse.
Sedela je u bundi, s ćebetom prebačenim preko nogu, i pijuckala viski
sa sodom.
-O, hvala - reče Viktorija i htede da utekne, ali joj je pokušaj ostao
osujećen.
-Da vam se predstavim. Ja sam gospođa Kardju Trenč. - (Poruka je
bila jasna: ona je od onih Kardju Trenčovih.) - Ako se ne varam, vi ste
doputovali s gospođom... kako ono beše... Hamilton Klip.
-Da - reče Viktorija. - Tako je.
-Pomenula mi je da ste sestričina biskupa od Landloua.
Viktorija se pribrala.
-Ma nije valjda? - upitala je s primerenom dozom razdraganosti.
-Pretpostavljam da je pogrešno čula. Viktorija se osmehnula.
 -Amerikanci prosto ne mogu da upamte neka naša imena. Doduše,
ovo zaista pomalo zvuči kao Langlou. Moj ujak je - dodala je, brzo se
dovijajući - biskup od Languaoa.
-Languaoa?
-Da, u Okeaniji. On je kolonijalni biskup, naravno.
-Aha, kolonijalni biskup - ponovi gospođa Kardju Trenč, a glas joj
se spusti bar za tri polustepena.
Baš kao što je Viktorija i očekivala, gospođa Kardju Trenč nije
imala ama baš nikakvu predstavu o kolonijalnim biskupima.
-To sve objašnjava - dodala je.
Viktorija ponosno pomisli da je objašnjenje još i bolje ako se uzme
u obzir da ga je smislila u trenutku!
-A šta vi radite ovde? - upita gospođa Kardju Trenč s onom
neodoljivom srdačnošću kojom se prikriva urođena ljubopitljivost.
Viktorija svakako nije mogla na ovo da odgovori: „Tražim mladića s
kojim sam nekoliko minuta razgovarala na jednom londonskom trgu.”
Setivši se istog novinskog članka i onog što je kazala gospođi Klip,
reče:
-Došla sam da se pridružim stricu, doktoru Ponsfut Džounsu.
-Dakle, to ste vi. - Gospođa Kardju Trenč očigledno je bila
oduševljena što je uspela negde da „uglavi” Viktoriju. - On je
šarmantan čovečuljak, mada prilično rasejan, ali verujem da je to
normalno. Prošle godine sam bila na jednom njegovom predavanju u
Londonu. Sjajan govornik, mada ga nisam razumela ni reč. Da,
prošao je kroz Bagdad pre dve nedelje. Čini mi se da je pomenuo kako
će mu se kasnije pridružiti neke devojke.
Pošto je sada stekla određeni položaj, Viktorija brže-bolje upita:
-Znate li da li je doktor Ratbon ovde?
-Samo što je stigao - reče gospođa Kardju Trenč. - Mislim da su ga
pozvali da održi predavanje na institutu sledećeg četvrtka. Tema je
„Svetski odnosi i bratstvo” ili nešto slično. Sve su to gluposti, ako
mene pitate. Sto više pokušavate da zbližite ljude, to će oni biti
podozriviji jedni prema drugima. I sva ta poezija i muzika, i
prevođenje Šekspira i Vordsvorta na arapski, kineski i hindi.
„Jagorčevina na obali reke” i tako dalje. Šta će to nekome ko nikada
nije video jagorčevinu?
-Znate li možda gde je odseo?
-U Vavilonskoj palati, ako se ne varam. Ali sedište mu je kod
muzeja. Maslinova grančica. Glupog li imena. Gomila mladih žena u
pantalonama, štrokavog vrata i s naočarima.
-Poznajem njegovog sekretara iz viđenja - reče Viktorija.
-A, da, kako se ono zvaše... neki tamo Edvard. Fini momak, ne
znam šta radi s onim dugokosim hohštaplerom. Čula sam da se dobro
pokazao u ratu. No dobro, posao je posao. Pravi je lepotan, verujem
da onim ozbiljnim devojkama srce brže zakuca kada ga vide.
Viktoriju preplavi nalet razorne ljubomore.
-Maslinova grančica - reče. - Gde ono rekoste da se nalazi?
-Malo posle skretanja za drugi most. Jedna od poprečnih ulica iz
Rašidove. Prilično je zabačeno. Nedaleko od kujundžijskog bazara.
-A kako je gospođa Ponsfut Džouns? - nastavila je gospođa Kardju
Trenč. - Dolazi li uskoro? Čula sam da je zdravlje baš ne služi.
Pošto je saznala ono što je želela, Viktorija nije htela da se upušta
u nove laži. Pogledala je na ručni sat i uzviknula:
-Zaboga! Obećala sam gospođi Hamilton Klip da ću je probuditi u
pola sedam i pomoći joj da se spremi za put. Moram da požurim.
Izgovor je bio tačan, s tim što je pomerila vreme sa sedam na pola
sedam. Sva ustreptala, trčala je uza stepenice. Sutra će u Maslinovoj
grančici pronaći Edvarda. Ozbiljne mlade žene štrokavih vratova?
Dakle stvarno! Zvuči krajnje neprivlačno... Međutim, s nelagodom je
pomislila, muškarcima štrokav vrat smeta mnogo manje nego
sredovečnim engleskim čistunicama, pogotovo ako vlasnica
pomenutog vrata zadivljeno i s obožavanjem blene u dotičnog
pripadnika muškog roda.
Veče joj je proteklo brzo. Rano je večerala u trpezariji s gospođom
Hamilton Klip, koja je mlela dvesta na sat o čemu god je stigla.
Nagovarala je Viktoriju da joj dođe u posetu, a ova brižljivo zabeleži
adresu, jer ipak, nikad se ne zna... Pošla je s gospođom Klip do
Severne železničke stanice, pomogla joj da se smesti u kupe i
upoznala se s nekom njenom poznanicom, koja je takođe putovala u
Kirkuk, tako da će moći da joj se nađe ujutru.
Kad lokomotiva zapišta žalobno kao neutešna duša, gospođa Klip
tutnu podeblji koverat Viktoriji u ruku i reče: - Samo mala
uspomena, gospođice Džouns, na naše veoma prijatno druženje.
Nadam se da ćete primiti ovo kao znak moje iskrene zahvalnosti.
Viktorija oduševljeno reče: - Zaista nije trebalo, gospođo Klip - a
onda lokomotiva ispusti i četvrti, poslednji, očajnički vapaj i voz
polako krenu sa stanice.
Vratila se taksijem jer nije imala ni najblažu predstavu kako bi
inače stigla do hotela, niti je imala koga da pita.
Stigavši u Tio, ustrčala je u sobu i nestrpljivo otvorila koverat. U
njemu je bio par najlonskih čarapa.
U svakom drugom trenutku bila bi očarana jer su najlonke
prevazilazile njen budžet. Međutim, nadala se novcu. Gospođa Klip je
očigledno bila previše fina da se seti da joj ostavi novčanicu od pet
dinara. Viktoriji je iskreno bilo žao što je ova toliko fina.
Bilo kako bilo, sutra će videti Edvarda. Svukla je odeću, legla u
krevet i već nakon pet minuta čvrsto je spavala, sanjajući kako čeka
Edvarda na aerodromu, ali on ne može da joj se pridruži jer ga neka
devojka s naočarima čvrsto drži u zagrljaju dok avion počinje polako
da se udaljava...
 Poglavlje 11

Kada se Viktorija probudila, dočekalo ju je vedro i sunčano jutro.

Obukla se i izašla na prostrani balkon. Nedaleko od nje, okrenut
leđima, sedeo je muškarac kovrdžave sede kose koja mu je padala niz
snažan, preplanuo vrat. Kada je okrenuo glavu, Viktorija se iznenadi
prepoznavši ser Ruperta Krofton Lija. Nije bila sigurna zašto ju je to
toliko iznenadilo. Možda zato što je podrazumevala da važne ličnosti
poput ser Ruperta ne odsedaju u hotelu nego u ambasadi. Ali on je
bio tu i pomno je posmatrao Tigar. Nije joj promaklo ni da mu s
naslona stolice visi dvogled. Možda, pomislila je, posmatra ptice.
Jedan mladić kojeg je nekada smatrala privlačnim bio je strastveni
ljubitelj ptica. Nekoliko puta mu se pridružila u šetnjama vikendom,
što se završavalo tako što je morala, činilo joj se, satima da stoji kao
oduzeta u vlažnoj šumi po ledenom vetru, sve dok joj on oduševljeno
ne kaže da pogleda kroz dvogled neku bezveznu pticu na dalekoj
grani, koja je, po Viktorijinom sudu, bila mnogo neuglednija od
običnog crvendaća ih zebe.
Sišavši niz stepenice, na terasi između dveju hotelskih zgrada
naletela je na Markusa.
-Vidim da je i ser Rupert Krofton Li odseo kod vas - reče mu.
-O, da - veselo reče Markus. - On je mnogo fini čovek. Mnogo fini.
-Dobro ga poznajete?
-Ne, sad sam ga upoznao. Gospodin Šrivenam iz Britanske
ambasade doveo je njega sinoć. I gospodin Šrivenam je mnogo fini
čovek. Njega poznajem mnogo dobro.
Produživši na doručak, Viktorija se pitala postoji li neko koga
Markus ne smatra mnogo finim. Izgleda da je on čovek velikog srca.
Posle doručka se zaputila u potragu za Maslinovom grančicom.
Kako je rođena i odrasla u Londonu, nije mogla ni da nasluti na
kakve sve poteškoće može da se naiđe u potrazi za nekim mestom po
gradu kao što je Bagdad.
 Ponovo naišavši na Markusa kada je izlazila iz hotela, upita ga
kako da stigne do muzeja.
-To je mnogo fini muzej - oduševljeno reče on. - Aha. Ima vrlo
zanimljivi, mnogo mnogo stari stvari. Nikada nisam bio tamo, ali
imam mnogo arheološki prijatelji i oni uvek odsednu ovde kada oni
prolaze kroz Bagdad. Gospodin Bejker - gospodin Ričard Bejker -
znate njega? A profesor Kacmana? I doktor Ponsfut Džouns, pa
gospodin i gospođa Makintajer - svi oni dođu u Tio. Svi oni su moji
prijatelji. I oni meni pričaju šta sve ima u muzeju. Vrlo, vrlo
zanimljivo.
-A gde se nalazi i kako mogu da stignem tamo?
-Vi idete pravo duž Rašidovu ulicu. Mnogo idete. Vi prođete
Fejsalov most i Bankarsku ulicu... Vi znate gde je Bankarska ulica?
-Ne znam ništa - reče Viktorija.
-I posle ima još jedna ulica koja vodi na most i ona je desno od vas.
Tamo tražite gospodin Betoun Evansa - on je tamo savetnik - mnogo
fini čovek. I njegova žena, i ona je mnogo fina. Ona je došla ovamo za
vreme rata kao narednik za konvoji. O, ona vam je mnogo, mnogo
fina.
-Meni u stvari ne treba muzej - reče Viktorija. - Treba da nađem
mesto... nekakvo udruženje ili klub... po imenu Maslinova grančica.
-Ako vi hoćete masline - na to će Markus - ja daću vam divne
masline, prvorazredne. Njih spremaju naročito za mene, za hotel Tio.
Videćete, ja poslaću ih vama za sto večeras.
-Veoma ste ljubazni - reče Viktorija i krenu da izađe na Rašidovu
ulicu.
-Levo, ne desno - doviknuo je Markus za njom. - Ali imate mnogo
da idete do muzeja. Bolje uzmite taksi.
-Da li taksisti znaju gde je Maslinova grančica?
-Ma kakvi, ništa oni ne znaju! Vi morate da govorite im levo,
desno, stani, pravo - i oni voze gde vi im kažete.
-U tom slučaju mogu i pešice - reče Viktorija. Izašla je na
Rašidovu ulicu i skrenula levo. Bagdad je bio potpuno drugačiji nego
što ga je zamišljala. Ulica prepuna svetine, besomučno trubljenje
automobilskih sirena, vika, evropska roba u izlozima, svi nemilice
pljuju gde stignu, uz uvertiru u vidu gromoglasnog nakašljavanja.
Nigde tajanstvenih istočnjačkih likova, većina prolaznika je u
pohabanoj i pocepanoj zapadnjačkoj odeći, starim vojničkim i
vazduhoplovnim uniformama, tako da se poneka prilika u crnoj odori
ili s velom takoreći i ne primeti u mešavini evropskih stilova
odevanja. Neprestano je saleću prosjaci i žene sa štrokavim bebama u
naručju. Pločnik neravan, prošaran zjapećim rupetinama.
Dok se probijala kroz gužvu, najednom ju je obuzeto čudno
osećanje da je izgubljena i daleko od kuće. Nigde nije bilo sjaja
dalekih putovanja, već samo gungula.
Napokon je stigla do Fejsalovog mosta i produžila. Uprkos svemu,
bila joj je zanimljiva neobična mešavina stvari u izlozima. Dečje
cipelice i benkice, paste za zube i kozmetika, baterijske lampe i
porcelanski servizi za kafu - sve na gomili. Sve više ju je opčinjavao
taj izbor robe iz čitavog sveta, koja treba da zadovolji neobične i
raznolike želje mešovitog stanovništva.
Uspela je da pronađe muzej, ali ne i Maslinovu grančicu. Kao
nekome ko je navikao da se snalazi po Londonu, bilo joj je
neverovatno da nema koga da pita. Nije znala arapski. Trgovci koji su
joj se obraćali na engleskom nudeći joj svoju robu, belo su je gledali
kada ih upita za Maslinovu grančicu.
Pomislila je kako bi mogla da upita nekog policajca, ali kada ih je
videla kako užurbano mašu rukama i duvaju u pištaljku, shvatila je
da to ne bi bilo rešenje.
Ušla je u jednu knjižaru koja je u izlogu imala engleske knjige, ali
na pomen Maslinove grančice dobila je samo ljubazno sleganje
ramenima i odmahivanje glavom. Nažalost, nikada nisu čuli za to.
A onda, kada je hodajući ulicom začula gromoglasno lupanje i
zvečanje metala i zavirila u dugačak polumračan sokak, setila se da
joj je gospođa Kardju Trenč rekla kako se Maslinova grančica nalazi
blizu kujundžijskog bazara. Ako ništa drugo, makar je to uspela da
pronađe.
Skrenula je u sokak i narednih četrdeset pet minuta potpuno
zaboravila na Maslinovu grančicu. Kujundžijski bazar ju je potpuno
opčinio. Lemilice, rastopljeni metal i sva umešnost tog zanata
predstavljali su potpuno otkrovenje za mladu Londonku naviklu
samo na gotove proizvode u prodavnicama. Nasumično je lutala kroz
pijacu sve dok nije izašla iz kujundžijskog bazara i obrela se među
šarenom ćebadi za konje i živopisnim pamučnim prekrivačima. Tu je
evropska roba poprimala potpuno drugačiji sjaj, dobijajući u
polumračnim svežim prolazima egzotičan dah nečega što dolazi iz
daleka, nečega neobičnog i retkog. Bale jeftinog pamuka u živim
bojama predstavljale se gozbu za oči.
Povremeno bi se začulo „Balek! Balek!” kada prolazi magarac ili
natovarena mazga, ili pak nosač s čitavim tovarom na leđima.
Pritrčavali su joj dečaci s poslužavnicima obešenim o vrat.
-Vidi, gospoja, lastiš, dobar lastiš, ingliš lastiš. Češalj, ingliš češalj.
Nutkali su joj robu, mahali joj njom ispred nosa, uporno je
nagovarajući da kupi nešto. Viktorija je hodala kao u snu. Eto, to
znači videti svet. Na svakom zavijutku tog beskrajnog, zasvedenog,
svežeg lavirinta uličica nailazila je na nešto potpuno neočekivano -
čitav niz krojačkih radnji u kojima su ljudi vredno šili pod
fotografijama elegantnih muških odela po evropskoj modi; a onda niz
prodavnica satova i bižuterije. Bale baršuna i brokata bogato
izvezenog srmom, da bi se iza prvog ugla ušlo u uličicu s jeftinom i
pohabanom evropskom odećom, staromodnim otrcanim i izbledelim
džemperićima i dugačkim razvučenim prslucima.
S vremena na vreme nailazila je na velika otvorena dvorišta pod
vedrim nebom.
Tako je stigla i do dugačkog niza prodavnica muških pantalona, u
kojima su trgovci s turbanima dostojanstveno sedeli prekrštenih
nogu.
-Balek!
Da bi se sklonila s puta teško natovarenom magarcu, Viktorija
skrenu u jednu nenatkrivenu uličicu što je vijugala između visokih
kuća. Nastavivši da je sledi, potpuno slučajno je naišla upravo na ono
što je tražila. Pogledavši kroz jedan prolaz, videla je malo četvrtasto
dvorište, na čijem su se drugom kraju nalazila vrata s ogromnim
natpisom MASLINOVA GRANČICA i rogobatnom gipsanom pticom s
neprepoznatljivom grančicom u kljunu.
Viktorija radosno pretrča dvorište i uđe. Obrela se u polumračnoj
prostoriji punoj stolova zatrpanih knjigama i časopisima, a još knjiga
bilo je na zidnim policama. Pomalo je podsećalo na knjižaru, s tim što
su se tu i tamo mogle videti uredno poredane stolice.
Jedna mlada žena izroni iz polutame i nesigurno reče na
engleskom:
-Šta ja mogu da učinim za vas, da, molim lepo?
Viktorija je odmeri. Nosila je pantalone od rebrastog somota i
narandžastu flanelsku košulju. Masna crna kosa bila joj je ošišana u
žalosnom pokušaju paž frizure. Po izgledu bi više priličila
Blumsberiju, ali joj lice nimalo nije izgledalo kao da je iz Blumsberija.
Imala je blage, bliskoistočnjačke crte, krupne i tužne crne oči i
izražen nos.
-Ovo je... da li je ovo... je li... je li doktor Ratbon tu?
Baš je glupo šte ne zna kako se Edvard preziva! Čak ga je i
gospoda Kardju Trenč zvala „neki tamo Edvard”.
-Da. Doktor Ratbon. Maslinova grančica. Da li vi želite da se
učlanite? Da? To bi bilo veoma lepo.
-Pa... možda. Htela bih... Mogu li da razgovaram sa doktorom
Ratbonom?
Mlada žena se umorno osmehnu.
-Mi ne uznemiravamo. Ja imam obrazac. Ja objasnim vam sve o
sve. Onda vi potpišete. Dva dinara, molim.
-Nisam sigurna da hoću da se učlanim - reče Viktorija, prepavši se
i na samo pominjanje dva dinara. - Htela bih da razgovaram sa
doktorom Ratbonom... ili s njegovim sekretarom. Može i sa
sekretarom.
-Ja objasnim. Ja sve vam objasnim. Mi ovde svi prijatelji, prijatelji
zajedno, prijatelji u budućnost. Mi čitamo mnogo lepe poučne knjige i
recitujemo pesme.
-Sekretar doktora Ratbona - jasno i glasno ponovi Viktorija. -
Izričito mi je rekao da tražim isključivo njega.
Lice mlade žene poprimi izgled nadurene mazge.
-Ne danas - reče ona. - Ja objasnim...
-Zašto ne danas? Da li je on tu? Da li je doktor Ratbon tu?
-Jeste, doktor Ratbon tu. On je gore. Mi ne uznemiravamo.
Viktoriju preplavi talas anglosaksonske netrpeljivosti prema
strancima. Stekla je utisak da Maslinova grančica uopšte ne širi
prijateljska osećanja među narodima, nego upravo suprotno.
-Tek sam stigla iz Engleske - rekla je, poprimivši gotovo isti način
govora kao gospođa Kardju Trenč - i imam veoma važnu poruku za
doktora Ratbona, koju moram lično da mu saopštim. Molim vas da me
smesta odvedete kod njega! Žao mi je što ga uznemiravam, ali moram
da ga vidim.
-Smesta! - ponovila je za svaki slučaj.
Kada ponositi pripadnik britanske nacije nešto naumi, prepreke se
gotovo uvek ruše pred njim. Mlada žena se odmah okrenula i povela
Viktoriju u narednu prostoriju, pa uz stepenice i galerijom iznad
dvorišta. Zaustavila se pred jednim vratima i pokucala. Iznutra
muški glas reče: - Napred.
Viktorijin vodič otvori vrata i rukom joj pokaza da uđe.
-Ovo je dama iz Engleske za vas. Viktorija ude.
Jedan muškarac ustade iza stola zatrpanog papirima i pođe da je
pozdravi.
Bio je to stariji čovek, otprilike šezdesetogodišnjak, upečatljivog
izgleda, visokog zaobljenog čela i sede kose. Na prvi pogled plenio je
dobroćudnošću, blagošću i neposrednošću. Neki pozorišni producent
bez razmišljanja bi mu dodelio ulogu velikog čovekoljupca.
Pružio je ruku Viktoriji i toplo joj se osmehnuo.
-Dakle, upravo ste stigli iz Engleske - reče joj. - Prvi put ste na
Istoku?
-Da.
-Živo me zanima kakvi su vam utisci... Moraćete jednom da mi
ispričate. Nego, da li se mi uopšte poznajemo? Veoma sam kratkovid,
a vi se niste predstavili.
-Ne poznajemo se - reče Viktorija. - Ja sam Edvardova prijateljica.
-Edvardova prijateljica - ponovi doktor Ratbon. - Pa to je baš lepo.
Zna li on da ste u Bagdadu?
-Još ne zna.
-Onda će se sigurno obradovati kada se vrati.
-Kada se vrati? - snuždeno će Viktorija.
-Da. Edvard je trenutno u Basri. Poslao sam ga tamo po neke
sanduke knjiga što su nam stigli. Na carini je došlo do vrlo
neprijatnog zastoja koji nikako nismo mogli da raščistimo. Ipak je
najbolje kada se ode lično, a Edvard je kao poručen za to. Prosto zna
kada da bude mio a kada grub, i ne odustaje dok posao ne privede
kraju. Neverovatno je uporan. Lepa osobina za mladog čoveka. Baš
mi je drag taj momak.
A onda mu oči zaiskriše.
-Ali verovatno nema potrebe da pred vama kujem Edvarda u
zvezde, mlada damo.
-Kada... kada se vraća iz Basre? - klonulo upita Viktorija.
-Pa... to ne bih mogao da vam kažem. Neće se vraćati dok ne obavi
posao, a u ovoj zemlji ne možete mnogo da požurujete stvari. Recite
mi gde ste odseli i postaraću se da vam se javi čim dođe.
 -Zanima me... - ojađeno poče Viktorija, svesna svojih novčanih
neprilika. - Zanima me... ima li možda ovde nekog posla za mene?
-E, to volim da čujem - toplo će doktor Ratbon. - Da, naravno da
ima. Uvek nam trebaju radnici, svako je dobrodošao. A pogotovo
mlade Engleskinje. Ovo nam ide dobro - čak sjajno - mada nas čeka
još mnogo posla. Ali imamo veliku podršku. Već mi se javilo
tridesetoro dobrovoljaca - tridesetom – i svi se svojski trude! Ako ste
zaista ozbiljni, bili biste nam od dragocene pomoći.
Viktorijine uši zaparala je reč „dobrovoljci”.
-Meni očajnički treba plaćen posao - rekla mu je.
-Oh, tako... - Doktor Ratbon se snuždi. - To će ići teže. Imamo vrlo
malo plaćenog osoblja, a uz toliko dobrovoljaca više nam i ne treba.
-Moram da nađem nekakav posao - objasnila mu je Viktorija. - Ja
sam kvalifikovana stenodaktilografkinja - dodala je ne trepnuvši.
-Siguran sam da ste kvalifikovani, draga devojko, prosto isijavate
stručnošću, ako mogu tako da kažem. Ali mi nemamo novca. Čak i
ako se zaposlite negde drugde, nadam se da ćete nam pomagati u
slobodno vreme. Većina naših radnika ima neki stalan posao. Siguran
sam da bi vas rad ovde naročito nadahnuo. Mora se već jednom stati
na put divljaštvu u svetu, ratovima, nesporazumima, podozrenju.
Svima nam treba zajednički početak. Drama, umetnost, poezija -
velike duhovne tekovine - tu nema mesta za sitnu zavist i mržnju.
-Da... - sumnjičavo reče Viktorija, prisetivši se nekih svojih
prijateljica koje su glumice i umetnice, čiji život kao da se u
potpunosti zasnivao na zavisti zbog najbesmislenijih sitnica i mržnji
pogubnih razmera.
-Dao sam da se San letnje noći prevede na četrdeset različitih
jezika - nastavio je doktor Ratbon. - Četrdeset različitih grupa mladih
ljudi reaguje na isto čudesno remek-delo. Mladi ljudi - u tome je
tajna. Ostali me ne zanimaju. Kada se duh i misao jednom sapnu,
onda je prekasno. Ne, mladi su ti koji treba da se udruže. Uzmite, na
primer, onu devojku dole, Katarinu, koja vas je dovela ovamo. Ona je
Sirijka iz Damaska. Vas dve ste verovatno istih godina. U drugim
okolnostima, nikada se ne biste srele, niti biste imale išta zajedničko.
Ali u Maslinovoj grančici, ona, vi i mnoge druge - Ruskinje, Jevrejke,
Iračanke, Turkinje, Jermenke, Egipćanke, Iranke - možete da se
upoznate i zbližite, da čitate iste knjige i razgovarate o slikama i
muzici (dolaze nam sjajni predavači), i sve ćete biti oduševljene jer
možete da otkrijete i upoznate različita gledišta. Eto, takav treba da
bude ceo svet.
Viktorija nije mogla da se otme utisku da doktor Ratbon pomalo
preteruje u očekivanju da će toliko različitih osoba na istom mestu
neminovno naći zajednički jezik. Primera radi, ona i Katarina nisu se
dopale jedna drugoj. Pri tom je Viktorija bila čvrsto uverena da bi
svakim daljim susretom netrpeljivost samo rasla.
-Edvard je sjajan - reče doktor Ratbon. - Sa svima se dobro slaže.
Možda malo bolje sa devojkama nego s mladićima. Muški polaznici su
obično isprva nepristupačni, sumnjičavi... takoreći neprijateljski
nastrojeni. Ali devojke prosto obožavaju Edvarda i sve bi učinile za
njega. Naročito se zbližio s Katarinom.
-Ma nije valjda - hladno reče Viktorija. Njena netrpeljivost prema
Katarini postade još jača.
-Eto - reče doktor Ratbon s osmehom. - Dođite da nam pomognete
ako budete mogli.
To je značilo da je razgovor završen. Toplo se rukovao s njom.
Viktorija izađe iz prostorije i siđe niz stepenice. Katarina je stajala na
vratima i razgovarala sa devojkom koja upravo beše pristigla noseći
mali kofer. Bila je to lepa crnka, a Viktoriji se na trenutak učinilo da
joj je odnekud poznata. Ali devojka ju je pogledala bez i najmanjeg
traga prepoznavanja. Razgovarale su na nekom jeziku koji je Viktoriji
bio nepoznat. Kada se pojavila, zaćutale su i nemo se zagledale u nju.
Prošla je pored njih, nateravši se da kaže Katarini: - Dovidenja - i
izašla.
Uspela je da se krivudavim sokacima vrati na Rašidovu ulicu i
polako pođe natrag u hotel, uopšte ne primećujući okolnu gužvu.
Kako ne bi razbijala glavu svojim nezgodnim položajem (bez kršenog
penija u Bagdadu) trudila se da se usredsredi na doktora Ratbona i
celokupno ustrojstvo Maslinove grančice. Edvard je u Londonu imao
utisak da nešto „smrdi” u vezi s tim poslom. Ali šta? Doktor Ratbon?
Ili čitava Maslinova grančica?
Viktorija prosto nije mogla da poveruje kako bi išta u vezi sa
doktorom Ratbonom moglo biti sumnjivo. Izgledao joj je kao jedan od
onih budalastih zaluđenika koji od svih zahtevaju da posmatraju svet
njihovim idealističkim očima, ne obazirući se na stvarnost.
Na šta je Edvard mislio kada je rekao da mu tu nešto smrdi? Bio je
vrlo neodređen. Možda ni sam nije znao.
 Da nije možda doktor Ratbon nekakav neopevani prevarant?
Viktorija, još pod svežim utiskom njegovog umirujućeg ponašanja,
odmahnu glavom. Doduše, držanje mu se ipak malčice promenilo
kada je pomenula da bi radila za platu. Očigledno su mu draži ljudi
koji rade badava.
Ali to je, pomislila je, zdravorazumski stav.
Eto, i gospodin Grinholc delio bi njegovo mišljenje.
 Poglavlje 12

Tek što je mrtva umorna ušla u hotel, Viktorija začu kako je

oduševljeno doziva Markus, koji je sedeo na travnatoj terasi s
pogledom na reku i razgovarao s nekim mršavim sredovečnim
čovekom prilično neugledne pojave.
-Gospođice Džouns, dođite da popijete jedno pićence s nama.
Martini ili sajdkar? Ovo je gospodin Dejkin. Gospođica Džouns iz
Engleske. Šta ste odlučili, dušo?
Viktorija reče da će popiti sajdkar, a zatim, setivši se koliko su
orašasti plodovi hranljivi, bojažljivo dodade: - I, ako može, malo onih
vaših divnih grickalica.
-Vi volite grickalice. Isuse! - Žustro je izdao naređenje na
arapskom. Gospodin Dejkin reče žalobnim glasom, potpuno u skladu
s njegovim izgledom, da bi on radije jednu limunadu.
-Ah, baš ste smešni - reče Markus. - A evo nam i gospođe Kardju
Trenč. Poznajete li gospodina Dejkina? Šta ćete da popijete?
-Džin s limetom - reče gospođa Kardju Trenč, jedva se udostojivši
da klimne glavom gospodinu Dejkinu. - Nešto ste se zarumeneli - reče
Viktoriji.
-Malo sam se šetala i razgledala grad.
Kada im je stiglo piće, Viktorija je slistila punu činiju pistaća i
prešla na čips.
Nedugo potom, uz stepenice se popeo nizak, dežmekast čovek, a
gostoljubivi Markus i njega istog časa pozva da im se pridruži.
Predstavio ga je Viktoriji kao kapetana Krozbija, a ona je po pogledu
njegovih pomalo buljavih očiju odmah shvatila da je slab na ženske
čari.
-Nedavno ste stigli? - upitao ju je. - Juče.
-Vidim da mi niste poznati.
-Ona je mnogo fina i lepa, zar ne? - veselo će Markus. - O, da, baš
je lepo što nam je gospođica Viktorija tu. Ja ću da priredim večeru u
njen čast. Mnogo finu večeru.
-S mladom piletinom? - upita Viktorija puna nade.
-Da, da, i s guščjom paštetom, i to iz Strazbur, a možda i s kavijar,
pa onda neko jelo od ribu, i to od ribu iz Tigar, ali sa sve sos i
pečurke. Pa ćurka punjena kao što mi to radimo kod mene u kuću - s
pirinač i suvo grožđe i začini - pa se sve to tako peče! O, to je mnogo
fino, ali morate od sve mnogo da jedete, a ne samo kašičicu. Ili ako
bolje obožavate, možete da jedete i šnicla, ali stvarno dobra, meka kô
duša - ja lično ću da se pobrinem. Ima da bude duga večera, satima
da traje. Ima da bude mnogo fino. A ja, ja ne jedem - ja samo pijem.
-Lepo zvuči - klonulo reče Viktorija. Nakon nabrajanja svih tih
đakonija, od gladi joj se mutilo pred očima. Pitala se da li Markus
zaista namerava da priredi tu večeru, i ako je ozbiljan, koliko bi brzo
to moglo da bude.
-Mislila sam da ste u Basri - reče gospođa Kardju Trenč kapetanu
Krozbiju.
-Juče sam se vratio - odgovori ovaj. Podigao je pogled ka balkonu.
-A ko je onaj drumski razbojnik? - upita. - Onaj smešno obučen, s
velikim šeširom.
-To vam je, dragi moj, ser Rupert Krofton Li - reče Markus. -
Gospodin Šrivenam je doveo njega sinoć ovamo iz Britanske
ambasade. On je mnogo fini čovek, veleuvažen putnik. On jaše na
kamile preko Saharu i penje se na planine. To kako on živi, to mnogo
je neprijatno i opasno. Meni mi se to nikad ne bi sviđalo.
-A to je taj? - reče Krozbi. - Čitao sam jednu njegovu knjigu.
-Doleteli smo istim avionom - reče Viktorija. Učinilo joj se da je
posle ovoga njih dvojica malo drugačije gledaju.
-Grozno je uštogljen i pun sebe - dodala je omalovažavajuće.
 -U Šimli sam upoznala njegovu tetku - reče gospođa Kardju Trenč.
- Svi u porodici su takvi. Prepametni su, ali prosto moraju svima to da
natrljaju na nos.
-Sedeo je tamo i džabalebario celog jutra - prekorno reče Viktorija.
-Muči ga njegov stomak - objasni Markus. - Danas ništa nije
mogao da jede. Tuga živa.
-Uopšte mi nije jasno - na to će gospođa Kardju Trenč - zašto ste
toliki, Markuse, a ništa ne jedete.
-Od piće - reče on i uzdahnu. - Ja mnogo pijem. Večeras mi dolazi
moja sestra i muž joj. Ima da pijem, i da pijem, skoro do jutra. - Još
jednom je uzdahnuo, a onda ispustio jedan od svojih uobičajenih
urlika: - Isuse! Isuse! Nova tura!
-Bez mene - brzo reče Viktorija, a i gospodin Dejkin odbi, pa dovrši
svoju limunadu i polako ode, a kapetan Krozbi pođe u svoju sobu.
Gospođa Kardju Trenč kucnu noktom po Dejkinovoj čaši. -
Limunada kao obično? - upita. - Loš znak.
Viktorija je upita zašto je to loš znak.
-Zato što to znači da pije jedino kada je sam.
-Tako je, dušo - reče Markus. - Baš tako.
-Da li zaista pije? - upita Viktorija.
-Zbog toga nikako da napreduje - reče gospođa Kardju Trenč. -
Samo uspeva da zadrži posao i to je sve.
-Ali on je mnogo fini čovek - dobrodušno reče Markus.
-Pih - odvrati gospođa Kardju Trenč. - On je mrtvo puvalo. Krade
bogu dane i vucara se unaokolo, sav je beživotan, kilav. Samo još
jedan Englez koji je došao na Istok i ugasio se.
Zahvalivši Markusu za piće i ponovo odbivši još jedno, Viktorija se
vrati u svoju sobu, izu se i leže na krevet da dobro razmisli.
Pretpostavljala je da one tri funte na koje se svodio njen imetak već
duguje Markusu za smeštaj i hranu. Zahvaljujući njegovoj
velikodušnosti, i pod uslovom da može nekako da se održava u životu
alkoholnim pićima uz podršku orašastih plodova, maslina i jeftinih
krompirića, mogla bi da reši pitanje hrane za još nekoliko dana. Ali
koliko će potrajati dok joj Markus ne ispostavi račun, i koliko će biti
voljan da čeka naplatu? To nije mogla da zna. Stekla je utisak da on
zapravo nije toliko nemaran prema poslu kao što izgleda. Naravno,
ona će morati da nađe neki jeftiniji smeštaj. Ali kako da zna kuda da
ode? Trebalo bi da nađe posao, i to brzo. Ali gde da preda molbu? I za
kakav posao? Kome da se obrati za pomoć? Kako je strašno kada se
čovek zatekne bez prebijenog penija u stranom gradu u kojem nikoga
ne poznaje. Kada bi makar malo bolje poznavala okruženje, bila je
sigurna (kao i uvek) da bi se nekako snašla. Kada se Edvard vraća iz
Basre? Možda ju je (užas) potpuno zaboravio. Zašto je, zaboga, bila
tako glupa da kao bez duše dojuri u Bagdad? I, uostalom, ko je i šta
je Edvard? Samo još jedan slatkorečivi mladić neodoljivog osmeha. I
kako... kako... kako se preziva? Kada bi to znala, mogla bi da mu
pošalje telegram... ali ne bi vredelo, ne zna gde je odseo. Muka je u
tome što ne zna ništa, i zato su joj ruke vezane.
A nema kome da se obrati za savet. Markus je dobričina, ali
nikada ne sluša. Gospođa Kardju Trenč je od samog početka
podozriva prema njoj. Gospođa Hamilton Klip je nestala put Kirkuka.
Doktor Ratbon ne dolazi u obzir.
Mora da dođe do novca... ili da nađe posao... bilo kakav posao. Da
čuva decu, da lepi markice u kancelariji, poslužuje u restoranu... U
suprotnom će je prijaviti konzulu, nakon čega će je vratiti u Englesku
i više nikada neće videti Edvarda...
A onda je, potpuno iznurena, utonula u san.

II

Probudivši se nekoliko sati kasnije, Viktorija zaključi da joj se

ionako loše piše, te zato siđe u restoran i svojski se založi da savlada
čitav obrok, i to obilan. Kada je završila, pomalo se osećala kao boa,
ali je makar povratila veru u sebe.
„Ne vredi mi da se sekiram”, pomislila je. „Ostaviću sve za sutra.
Možda će nešto da mi iskrsne, ili ću da smislim neki izlaz, ili će
Edvard da se vrati.”
Pre odlaska u krevet izašla je na terasu ka reci. Pošto je po
mišljenju onih koji žive u Bagdadu to bila ciča zima, napolju nije bilo
nikoga osim jednog konobara, koji je stajao naslonjen na ogradu i
posmatrao reku. Čim se Viktorija pojavila, on se postiđeno skloni i
žurno se vrati u hotel kroz vrata za poslugu.
Budući da je tek stigla iz Engleske, Viktoriji je to izgledalo kao
najobičnije letnje veče s malo reskijim vazduhom. Bila je potpuno
očarana Tigrom na mesečini, s tajanstvenim obrisima druge obale,
tako tajanstvenim i istočnjačkim, tamo negde iza drvoreda palmi.
„Pa, u svakom slučaju sam stigla dovde”, pomislila je, sada već
mnogo vedrija, „i nekako ću se snaći. Nešto će sigurno da iskrsne.”
Nakon ove izjave u Mikoberovom3 stilu otišla je na spavanje, a
onaj konobar se tiho vratio i nastavio da radi ono što je počeo, to jest
da vezuje za ogradu uže s čvorovima koje je sezalo sve do ivice reke.
Ubrzo se iz tame pojavi još jedna prilika i pridruži mu se. Gospodin
Dejkin tiho reče:
-Sve u redu?
-Da, gospodine. Nemam ništa sumnjivo da prijavim.
Zadovoljan obavljenim poslom, gospodin Dejkin se povuče u
senku, skinu beli konobarski sako i ponovo navuče svoj neupadljivi
prugasti, a zatim polako odšeta na drugi kraj terase i zaustavi se na
vrhu stepeništa ka ulici.
-Večeri su sve hladnije - reče Krozbi došavši iz bara da mu se
pridruži. - Pretpostavljam da vi to ne osećate toliko, budući da ste
došli iz Teherana.
Neko vreme su samo stajali i pušili. Niko ih nije mogao čuti
ukoliko ne govore baš glasno. Krozbi tiho upita:
-Ko je ona devojka?
-Navodno bratanica onog arheologa Ponsfut Džounsa.
-A, dobro... onda je verovatno u redu. Ali da dođe istim avionom
kao Krofton Li...
-U svakom slučaju - reče Dejkin - ništa ne treba uzimati zdravo za
gotovo.
Pušili su ćuteći, sve dok Krozbi ne upita: - Jeste li sigurni da je
pametno što će se to obaviti ovde umesto u ambasadi?
-Da, rekao bih da jeste.
-Uprkos tome što je sve bilo isplanirano do tančina?
-Bilo je isplanirano i u Basri, pa se izjalovilo.
-Da, znam. Uzgred, otrovali su Salaha Hasana.
-Da, očekivao sam to. Da li je bilo ikakvih znakova pokušaja
ulaska u konzulat?
-Čini mi se da jeste. Izbila je nekakva gužva, neki tip je potegao
revolver. - Zastao je, pa dodao: - Ričard Bejker ga je uhvatio i
razoružao.
-Ričard Bejker - zamišljeno reče Dejkin.
-Poznajete ga? On je...
-Da, poznajem ga.
Nakon kraće pauze, Dejkin reče:
-Improvizacija. U to se uzdam. Ako smo, kao što rekoste, sve
isplanirali do tančina i predvideli svaki korak, onda su verovatno to
uradili i oni. Iskreno sumnjam da bi Karmajkl uopšte pokušao da se
približi ambasadi, a čak i kada bi stigao do nje... - Odmahnuo je
glavom i dodao:
-Ovde jedino vi, ja i Krofton Li znamo šta se dešava.
-Sigurno znaju da je Krofton Li prebačen iz ambasade ovamo.
-O, svakako. To je neminovno. Ali zar ne uviđate, Krozbi, da svaki
njihov pokušaj da doskoče našoj improvizaciji takođe mora biti
improvizacija. Sve će morati da se smisli na brzinu i da se izvede na
brzinu. To će morati, da tako kažem, da bude neko spolja. Sasvim
sam siguran da se niko nije ubacio u hotelu pre šest meseci i da čeka.
Tio do sada niko nije ni pominjao. Niko nije ni pomislio da iskoristi
ovaj hotel kao sastajalište.
Pogledao je na sat. - Idem gore da obiđem Krofton Lija.
Dejkin podiže ruku, ali nije stigao da zakuca na vrata ser
Rupertove sobe. Bešumno su se otvorila i on uđe.
Veliki putnik je bio upalio samo malu stonu lampu i privukao
stolicu do nje. Kada je ponovo seo, polako je spustio automatski
pištolj na sto, tako da mu bude pri ruci.
-Šta se dešava, Dejkine? - reče. - Mislite li da će se pojaviti?
-Verujem da hoće, ser Ruperte - reče Dejkin, pa dodade: - Niste
imali priliku da ga upoznate?
Ser Rupert odmahnu glavom.
-Ne. Radujem se što ću ga večeras upoznati. Siguran sam,
Dejkine, da taj mladić ima petlju.
-O, da - potvrdi gospodin Dejkin svojim ravnodušnim glasom. - On
i te kako ima petlju.
Kao da je bio blago iznenađen što se to uopšte pominje.
-Ne mislim samo na hrabrost - reče ser Rupert. - U ratu je bilo
mnogo veličanstveno hrabrih ljudi. Mislim na...
-Maštu? - pokuša da mu pomogne Dejkin.
-Da. Čovek treba da ima petlju pa da poveruje u nešto što zvuči
potpuno neverovatno. I da ugrozi sopstveni život kako bi dokazao da
jedna besmislena priča nije nimalo besmislena. Za to je potrebno
nešto što današnji mladići uglavnom nemaju. Nadam se da će se
pojaviti.
-Verujem da hoće - reče gospodin Dejkin. Ser Rupert ga oštro
pogleda.
-Jeste li sve pripremili?
-Krozbi je na balkonu, a ja ću paziti na stepenište. Čim Karmajkl
dođe ovamo, pokucajte na zid i ja ću ući.
Krofton Li klimnu glavom.
Dejkin tiho izađe iz sobe. Skrenuo je levo, izašao na balkon i otišao
do najdaljeg ugla. I tu je privezao uže s čvorovima za ogradu i pustio
ga da visi, spuštajući se do zemlje u senci drveta eukaliptusa i gustog
žbunja.
Gospodin Dejkin se zatim vrati i, prošavši pored Krofton Lijeve
sobe, uđe u svoju. Tu su postojala još jedna vrata ka pomoćnom
prolazu, s kojih se video vrh stepeništa. Neprimetno ih je odškrinuo i
zauzeo svoje stražarsko mesto.
Posle otprilike četiri sata, jedna gufa, primitivni čamčić s Tigra,
doplovila je nečujno niz maticu i pristala uz blatnjavu obalu podno
hotela Tio. Nekoliko trenutaka kasnije, jedna vitka prilika uzvera se
uz uže i zamače u žbunje.
 Poglavlje 13

Viktorija je namevala da ode na spavanje i ostavi sve svoje muke

za sutra, ali kako je prespavala veći deo poslepodneva, sve se završilo
izbezumljujućom nesanicom.
Na kraju je upalila svetio, pročitala do kraja priču u časopisu
započetu još u avionu, zakrpila čarape, isprobala nove najlonke,
sastavila nekoliko različitih oglasa u kojima traži posao (sutra će se
raspitati gde da ih preda); napisala je nekoliko nacrta za pismo
gospođi Hamilton Klip, u svakom navodeći nove i sve neverovatnije
nepredviđene okolnosti zbog kojih se „zaglavila” u Bagdadu; sročila je
dva-tri telegrama da zatraži pomoć od svog jedinog živog rođaka,
veoma starog, namćorastog i neprijatnog gospodina sa severa
Engleske, koji nikada nikome nije pomogao; isprobala je novu frizuru,
sve dok je na kraju nije uhvatio napad zevanja, pa je zaključila da joj
se konačno svojski spava i da je spremna za počinak.
U tom trenutku se vrata njene sobe iznenada širom otvoriše i neki
čovek se hitro ušunja, okrenu za sobom ključ i usplahireno reče:
-Tako vam boga, sakrijte me negde... brzo...
Viktorija je, kao i uvek, brzo reagovala. U tren oka primetila je
njegovo teško disanje, iznuren glas, način na koji je grčevito stezao
stari crveni šal pritiskujući ga na prsa. Istog časa je ustala, spremna
za pustolovinu.
Soba nije nudila mnogo mogućnosti za skrivanje: orman, komoda,
sto i prilično razmetljiv toaletni stočić. Krevet je bio povelik, gotovo
kao bračni, i Viktorija se istog časa seti kako se u detinjstvu igrala
žmurke.
-Brzo - reče, pa skloni jastuke i podiže prekrivač i ćebe. On leže
popreko uz uzglavlje, a ona ga pokri, nabaca jastuke preko njega i
sede na rub kreveta.
Gotovo istog trenutka začulo se tiho ali uporno kucanje na
vratima.
 Viktorija slabašno i uznemireno upita: - Ko je?
-Molim vas - začu se spolja muški glas. - Otvorite, molim vas. Mi
smo iz policije.
Kada je pošla ka vratima navlačeći kućnu haljinu, opazila je
neznančev štrikani šal na podu, pa ga podiže i tutnu ga u fioku, a
zatim okrenu ključ i odškrinu vrata, pa bojažljivo progviri.
Ispred njene sobe stajao je crnokosi mladić u zagasitoljubičastom
prugastom odelu, a iza njega uniformirani policajac.
-Šta se dešava? - upita Viktorija, ne uspevajući da obuzda
podrhtavanje u glasu.
Mladić se srdačno osmehnu i obrati joj se na vrlo solidnom
engleskom.
-Izvinite što vas uznemiravamo u ovo doba, gospođice - reče - ali
jurimo odbeglog kriminalca. Utrčao je u ovaj hotel. Moramo da
pretražimo sve sobe. Veoma je opasan.
-Zaboga! - reče Viktorija, pa se povuče i širom otvori vrata. -
Slobodno uđite i pogledajte. Pa to je strašno. Molim vas da pogledate i
u kupatilu. Oh, i u ormanu. I, ako vam nije teško, proverite i ispod
kreveta. Mogao je tu da bude cele večeri. Pretraga je bila munjevita.
-Ne, nije ovde.
-Jeste li sigurni da nije ispod kreveta? U stvari, baš sam smešna.
Ne bi ni mogao da bude ovde. Zaključala sam vrata kada sam pošla
na spavanje.
-Hvala vam, gospođice, i laku noć.
Mladić joj se nakloni, a zatim on i njegov uniformisani pomoćnik
odoše.
Isprativši ih do vrata, Viktorija upita:
-Šta mislite, da li da ponovo zaključam? Za svaki slučaj.
-Da, svakako, to bi bilo najbolje. Hvala. Viktorija zaključa vrata i
ostade da stoji kraj njih.
Čula je kako policajci na isti način kucaju preko puta i kako se
vrata otvaraju, a zatim isto objašnjenje i ljutit promukao glas gospođe
Kardju Trenč, pa zatvaranje vrata. Ponovo su se otvorila posle
nekoliko minuta, nakon čega se začuše koraci kako odmiču i ponovno
kucanje dalje niz hodnik.
Viktorija se okrenu i priđe krevetu. Tek tada je shvatila da je
verovatno postupila vrlo nepromišljeno. Ponesena dahom romantike i
zvukom maternjeg jezika, bez razmišljanja je pritekla u pomoć čoveku
koji je verovatno izuzetno opasan kriminalac. Sklonost da se bude na
strani progonjenog, a ne progonioca, ponekad može da dovede do vrlo
neprijatnih posledica. Kako god, pomisli Viktorija, ionako sam se već
uvalila!
Stojeći kraj kreveta, odsečno reče:
-Ustanite.
Nije bilo nikakvog odgovora, te ona oštro, ali vodeći računa da ne
podiže glas, reče:
-Otišli su. Možete da ustanete.
Međutim, ispod nabacanih jastuka i dalje se ništa nije pomeralo.
Viktorija ih nestrpljivo zbaci.
Mladić je ležao onako kako ga je ostavila, ali lice mu je sada imalo
neku čudnu sivkastu boju, a oči mu behu sklopljene.
A onda Viktorija ostade bez daha primetivši još nešto -
svetlocrvenu mrlju što se širila na prekrivač. - O, ne - izustila je
preklinjućim tonom. - O, ne... ne!
Kao da je čuo njenu molbu, ranjeni mladić otvori oči. Zagledao se
u nju kao da posmatra nešto u daljini, kao da nije siguran šta vidi.
Usne mu se razdvojiše i začu se glas, toliko tih da je jedva mogla
da ga čuje.
Nagnula se ka njemu.
-Šta?
Ovoga puta je razumela. S krajnjim naporom, mladić je izustio dve
reči. Viktorija nije bila sigurna da je dobro čula. Zvučalo joj je
besmisleno i nepovezano. A rekao je: - Lucifer... Basra...
Nepomično je stajala dok joj je srce tuklo kao da će iskočiti iz
grudi. Najednom je preplaviše duboko sažaljenje i bes. Pojma nije
imala šta da radi. Mora nekome da javi, da nekoga zamoli da dođe.
Sama je u sobi s mrtvim čovekom i policija će pre ili kasnije zahtevati
nekakvo objašnjenje.
Dok joj je mozak grozničavo tražio rešenje, neki tihi zvuk navede
je da se osvrne. Ključ ispade iz vrata njene sobe i, dok je ona
netremice zurila u njih, začu se škljocanje brave. Vrata se otvoriše i
gospodin Dejkin uđe u sobu i pažljivo ih zatvori za sobom.
Prišao joj je i tiho rekao:
-Svaka čast, draga moja. Brzo ste se snašli. Kako je on?
Viktorija muklo odgovori:
-Mislim da je... da je mrtav.
 Upada u moju sobu i sruči se. Ja izlazim, nađem vas i tražim
lekara. Vi pozivate zeta. On šalje po hitnu pomoć i polazi s njima da
bude uz mog pijanog prijatelja. Na putu do bolnice moj prijatelj
umire. Tek tada vide da je izboden nožem. Vi ste čisti jer mu se to
desilo na ulici, pre nego što je ušao u hotel.
-Znači, moj zet odlazi s telo, a taj mladić što glumiće pijanca, on
ujutru tiho ode iz hotela?
-Upravo tako.
-I onda nema nikakvo telo u mojemu hotelu. A gospođica Džouns
nema zašto da brine se i sekira se. Dragi moj, ja mislim da to je sve
vrlo dobro.
-Odlično. Sada idite da mi obezbedite brisani prostor kako bih
mogao da prenesem telo u svoju sobu. Vaša posluga se do pola noći
vrzma po hotelu. Idite u svoju sobu i nadajte dževu. Neka svi dotrče
da obigravaju oko vas.
Markus klimnu glavom i izađe.
-Snažna ste devojka - reče Dejkin. - Možete li mi pomoći da ga
prenesem u moju sobu?
Viktorija klimnu glavom. Podigli su mlitavo telo, odneli ga kroz
pusti hodnik (iz daljine se čulo kako Markus besno urla) i položili ga
na Dejkinov krevet.
On joj zatim reče: - Imate li makaze? Odsecite okrvavljeni deo
čaršava. Ne verujem da je procurilo na dušek. Uniforma je upila veći
deo krvi. Doći ću kod vas zajedno sat vremena. Sačekajte. Deder
navrnite jednom iz moje pljoske.
Viktorija posluša.
-Bravo - reče Dejkin. - A sada se vratite u svoju sobu. Ugasite
svetio. Kao što rekoh, doći ću za sat vremena.
-Hoćete li mi onda reći šta sve ovo znači? Uputio joj je prilično
neobičan, dug pogled, ali nije odgovorio na njeno pitanje.
 Poglavlje 14

Viktorija je ležala, s ugašenim svetlom, i osluškivala tamu. Čula je

pijane povike: - Došao sam da te vidim, matori. Sad sam se napolju
potukao s jednim. - Zatim se oglasilo zvono, pa još glasova. Usledio je
metež. A onda je sve utihnulo, osim tihog zvuka arapske muzike s
gramofona u nečijoj sobi. Činilo joj se da su prošli sati dok nije začula
kako se otvaraju vrata njene sobe. Sela je i upalila noćnu svetiljku.
-Odlično - zadovoljno reče Dejkin. Privukao je stolicu do kreveta i
seo. Zamišljeno se zagledao u Viktoriju, slično lekaru koji se sprema
da odredi dijagnozu.
-Objasnite mi šta sve ovo treba da znači? - odlučno će Viktorija.
-A kako bi bilo - odgovori Dejkin - da prvo vi meni kažete nešto o
sebi? Šta radite ovde? Zašto ste došli u Bagdad?
Ko zna da li zbog događaja te noći, ili zbog nečega u njegovom
držanju (kasnije je zaključila da je ipak bilo ovo drugo), ali Viktorija
se ovog puta uzdržala od nakićenog i maštovitog objašnjenja svog
prisustva u Bagdadu. Bila je kratka i jasna. Susret s Edvardom,
odluka da dođe u Bagdad, čudo u vidu gospođe Hamilton Klip,
novčani škripac.
-Shvatam - reče gospodin Dejkin kada je završila.
Malo je razmislio pre nego što je ponovo progovorio.
-Ne znam da li da vas mešam u ovo. Nisam siguran. Ali stvar je u
tome što ste već umešani! Postali ste deo ovoga, hteli vi to ili ne. A
pošto je već tako, onda biste mogli da radite za mene.
-Imate posao za mene? - Viktorija se uspravi, ozarivši se od sreće.
-Možda. Ali ne posao kakav očekujete. Ovo je ozbiljan posao,
Viktorija. I opasan.
-O, to je sasvim u redu - veselo će ona, pa sumnjičavo dodade: -
Nije valjda nešto nepošteno? Jer, ma kolika da sam lažljivica, zaista
se ne bih mešala ni u kakvu mutljavinu.
Dejkin se blago osmehnu.
 -Nećete verovati, ali vaša umešnost da u tren oka smislite
uverljivu laž jedna je od kvalifikacija za ovaj posao. Ali ne, nije ništa
nepošteno. Naprotiv, stavili ste se na stranu reda i zakona. Objasniću
vam u kratkim crtama, koliko da shvatite šta se od vas očekuje i
koliko je opasno. Rekao bih da ste razumna mlada žena i ne verujem
da ste preterano razmišljali o svetskoj političkoj situaciji, što je dobro,
jer, kao što je Hamlet mudro primetio, „ništa nije ni dobro ni rđavo,
nego ga naše mišljenje čini takvim.”
-Znam da svi pričaju kako će pre ili kasnije izbiti novi rat - reče
Viktorija.
-Tako je - reče gospodin Dejkin. - A zašto se tako priča, Viktorija?
Ona se namršti. - Pa, zato što Rusija... i komunisti... i Amerika... -
Zaćutala je.
-Znate - reče Dejkin - to nisu vaši stavovi i vaše reči. Pokupili ste
to iz novina, iz usputnih razgovora, s radija. Ali činjenica je da
stavovima u različitim delovima sveta vladaju dve suprotstavljene
struje. U javnosti ih obično uopšteno navode kao „Rusiju i komuniste”
i „Ameriku”. Ali jedina nada za budućnost, Viktorija, leži u miru, u
proizvodnji, u stvaralačkim nastojanjima, a ne rušilačkim. Stoga sve
zavisi od onih koji zagovaraju te suprotstavljene stavove, bilo da se
slože u tome da su različiti i da svako treba da gleda svoja posla, bilo
da pronađu zajednički jezik, ili da makar samo nauče da budu
trpeljivi. Ali umesto toga, dešava se upravo suprotno - neprestano se
nastoji da se te dve međusobno podozrive struje još više udalje.
Izvesne činjenice navele su nekolicinu ljudi da poveruju kako se
upravo time bavi izvesna treća strana ili grupa, koja radi u tajnosti i
na koju ostatak sveta uopšte ne sumnja. Kad god se ukaže prilika za
postizanje dogovora, ili makar nagoveštaj popuštanja napetosti, uvek
se desi nešto što jednu stranu ponovo vrati u duboko podozrenje, ili
baci drugu u mahniti strah. Ti događaji nisu slučajni, Viktorija, nego
ih neko namerno izaziva kako bi postigao željeni učinak.
-Ali zašto tako mislite, i ko to radi?
-Sumnjamo da je jedan od razloga novac. Znate, novac dolazi iz
pogrešnih izvora. Novac je, Viktorija, glavni ključ za sve što se dešava
u svetu. Kao što vam lekar opipa puls da bi stekao sliku o vašem
zdravstvenom stanju, tako je novac žila kucavica svakog velikog
pokreta ili cilja. Bez njega nijedan pokret ne može da napreduje. E
sad, u ovom slučaju je reč o ogromnim svotama, ah, iako su vrlo vešto
i domišljato zabašurene, jasno je da nešto nije u redu u vezi s tim
odakle taj novac dolazi i kuda ide. Za mnoge nezvanične štrajkove i
kojekakve pretnje vladama evropskih zemalja koje pokazuju znake
oporavka odgovorni su komunisti, koji se predano bore za svoje
ideale, ali sredstva za finansiranje tih mera ne potiču od njihovih
pristalica. Kada se zagrebe malo dublje, vidi se da potiču iz krajnje
čudnih i neočekivanih izvora. Isto tako se Amerikom i još nekim
zemljama sve više širi talas straha od komunizma, na ivici
izbezumljene panike, ali ni tu sredstva ne potiču sa očekivanog mesta
- to nije kapitalistički novac, mada, prirodno, prolazi kroz
kapitalističke ruke. I treće, neverovatne količine novca kao da prosto
nestaju iz opticaja. Prostije rečeno, kao da svake nedelje trošite platu
kupujući koješta - narukvice, stolove ili stolice - a onda sve to prosto
iščezne ili se nekako izgubi iz prometa. Potražnja za dijamantima i
drugim dragim kamenjem naglo je porasla u celom svetu. Dešava se
da promene po deset ili više vlasnika sve dok na kraju ne nestanu bez
traga.
Naravno, ovo je samo gruba slika. Sve se svodi na to da negde
postoji treća grupa ljudi čiji je konačan cilj još nepoznat, koja se bavi
sejanjem razdora i nesporazuma, a finansira se vešto zabašurenim
poslovima s novcem i draguljima. Imamo razloga da verujemo kako
imaju agente u svakoj zemlji i da su neki od njih već godinama na
zadatku. Neki su na vrlo visokim i uglednim položajima, drugi igraju
skromne uloge, ali svi streme istom, nepoznatom cilju. U suštini je
vrlo slično delanju pete kolone početkom poslednjeg rata, s tim što je
ovoga puta svetskih razmera.
-Ali ko su ti ljudi? - oštro upita Viktorija.
-Mislimo da ne pripadaju nekoj određenoj nacionalnosti.
Pribojavam se da oni zapravo žele da poboljšaju svet. Zabluda da
silom možete ljudskom rodu da nametnete blagostanje jedna je od
najopasnijih koje postoje. Oni koji su tu samo da bi napunili džepove
ne mogu mnogo da naude - puka pohlepa na kraju sama sebi dođe
glave. Ali vera u ljude višeg nivoa, u nadljude koji treba da vladaju
slabijim ostatkom čovečanstva, to je, Viktorija, najopasnije od svih
uverenja. Jer kada kažete Ja nisam kao drugi”, tada gubite dve
najvrednije tekovine kojima smo ikada težili - ravnopravnost i
osećanje pripadnosti.
Nakašljao se. - Nego, da ne držim propoved. Objasniću vam šta
smo saznali. Ima nekoliko središta njihovih dejstava. Jedno je u
Argentini, jedno u Kanadi, bar jedno, a možda i više u Sjedinjenim
Američkim Državama, a pretpostavljam, mada nismo sigurni, da
postoji jedno i u Rusiji. Sada dolazimo do nečeg vrlo zanimljivog.
Tokom protekle dve godine, dvadeset osmoro obećavajućih mladih
naučnika različitih nacionalnosti neupadljivo je nestalo sa scene. Isto
se dešava i s građevinskim inženjerima, pilotima, inženjerima
elektrotehnike i pripadnicima mnogih drugih struka. Svi nestanci
imaju nešto zajedničko, a to je da je reč o mladim i ambicioznim
ljudima bez ličnih obaveza. Pored onih za koje znamo, sigurno ima i
mnogo drugih. Tek počinjemo da naslućujemo nešto od onoga što
rade.
Viktorija ga je namršteno slušala.
-Moglo bi se reći kako u današnje vreme ni u jednoj zemlji ne može
da se desi nešto a da za to ne sazna ostatak sveta. Naravno, pri tom
ne mislim na tajne službe, njih ima svuda, nego na savremene
proizvodne pogone većih razmera. Međutim, još ima skrovitih kutaka
na svetu, daleko od trgovačkih puteva, odsečenih planinama i
pustinjama, gde stanovništvo ne dozvoljava pristup strancima, mesta
koja nije video ni upoznao niko osim retkih i usamljenih putnika.
Tamo se može odvijati štošta o čemu vesti nikada ne bi mogle da
dopru do spoljašnjeg sveta, ili pak samo u vidu neodređenih i
besmislenih glasina.
Neću da imenujem mesto na koje mislim. Do njega se može dopreti
iz Kine, a niko ne zna šta se dešava u unutrašnjosti te zemlje. Donde
se može stići i preko Himalaja, ali bi takvo putovanje, osim za
posvećene, bilo dugo i teško. Mehanizacija i ljudstvo iz celog sveta
šalju se tamo tako što prosto skrenu s prvobitne navodne maršrute.
Nema potrebe da zalazim u tehničke detalje.
Međutim, izvestan trag pobudio je pažnju jednog čoveka. Bio je to
neobičan čovek, s prijateljima i vezama po celom Istoku. Rodio se u
Kašgaru i znao je dvadesetak lokalnih narečja i jezika. Bilo mu je
sumnjivo i počeo je da prati taj trag. Ono što je čuo bilo je toliko
sumanuto da mu niko nije verovao kada je po povratku u civilizaciju
podneo izveštaj. Kako je priznao je da je bio oboleo od groznice, sve su
pripisali bunilu.
Samo su dva čoveka poverovala u njegovu priču. Jedan sam ja.
Nikada se nisam ustezao da poverujem u neverovatne stvari jer se
vrlo često pokažu kao istinite. Drugi... - Tu je zastao kao da okleva.
-Da? - reče Viktorija.
-Drugi je ser Rupert Krofton Li, veliki putnik, upravo jedan od onih
koji je prolazio tim bespućima i zna ponešto o mogućnostima koje ona
nude.
Na kraju je Karmajkl, moj čovek, odlučio da sve lično ispita. Bilo je
to neizvesno i opasno putovanje, ali ako je iko bio u stanju da ga
izvede, onda je to bio on. To je bilo pre devet meseci. Ništa nismo čuli
o njemu do pre nekoliko nedelja, kada smo dobili vesti. Bio je živ i
pribavio je ono što je tražio. Neoboriv dokaz.
Međutim, druga strana bila mu je za petama. Bilo im je od
suštastvenog značaja da se on nikada ne vrati sa dokazima. A mi smo
se više puta uverili da su nam se njihovi agenti ubacili u čitav sistem.
Ima ih čak i u mom odeljenju. Neki od njihovih ljudi su - neka nam je
bog u pomoći - na vrlo visokim položajima.
Čekali su ga na svim granicama. Nevini ljudi su stradali jer su
ličili na njega. Njima ljudski život malo znači. Ali nekako je uspevao
da prođe neozleđen... sve do večeras.
-Dakle, ono je bio... on?
-Da, dušo. Veoma hrabar i nepokolebljiv momak.
-A šta je bilo sa dokazima? Jesu li ih se dokopali? Na Dejkinovom
umornom licu pojavi se blag smešak.
-Mislim da nisu. Ne, znajući Karmajkla, prilično sam siguran da
nisu. Ali umro je ne stigavši da nam kaže gde su dokazi i kako da
dođemo do njih. Verujem da je pokušao na samrti da kaže nešto čime
bi nas uputio. - Polako je ponovio: - Lucifer... Basra... Lefarž. Bio je u
Basri, pokušao je da se javi konzulatu i za dlaku izbegao da ga ubiju.
Moguće je da je ostavio dokaze negde u Basri. Od vas tražim,
Viktorija, da odete tamo i pokušate nešto da saznate.
-Ja?
-Da. Nemate iskustva. Ne znate šta tražite. Ali čuli ste
Karmajklove poslednje reči i možda će one tamo dobiti neko značenje.
Ko zna - možda ćete imati početničku sreću!
-Volela bih da odem u Basru - oduševljeno reče Viktorija.
Dejkin se osmehnu.
-Odgovara vam jer vam je tamo dragan, a? To je u redu. A i dobra
je kamuflaža. Za prikrivanje tajnog zadatka nema ništa bolje od
istinite ljubavne priče. Idite u Basru, dobro otvorite oči i uši i čuvajte
se. Ne mogu vam dati nikakva uputstva šta i kako da radite, niti bih
to hteo. Mladi ste i, rekao bih, dovoljno domišljati. Zaista ne znam šta
znače reči Lucifer i Lefarž, pod uslovom da ste dobro čuli. Sklon sam
da se složim s vama da je Lefarž sigurno ime. Potražite nekoga ko se
tako zove.
-Kako ću da stignem do Basre - poslovno upita Viktorija. - I šta ću
za novac?
Dejkin izvadi veliki novčanik i dade joj svežanj novčanica.
-Evo vam novac. A što se tiče putovanja, zapodenite sutra ujutru
razgovor s onom matorom oštrokonđom, gospodom Kardju Trenč, i
napomenite joj kako biste pre tobožnjeg odlaska na iskopine voleli da
vidite Basru. Pitajte je za neki hotel. Odmah će vam reći kako morate
odsesti u konzulatu i poslaće telegram gospođi Klejton. Verovatno
ćete tamo naći i tog vašeg Edvarda. Klejtonovi su veoma gostoljubivi i
svako ko prolazi kroz Basru odseda kod njih. Nemam više nikakav
savet za vas, osim jednog. Ako se... hm... desi nešto neprijatno, ako
vas budu ispitivali šta znate i za koga radite, ne pokušavajte da se
junačite. Odmah im sve recite.
-Mnogo vam hvala - iskreno reče Viktorija. - Strašna sam kukavica
kada je reč o bolu, i ako me neko bude mučio, bojim se ne bih
izdržala.
-Oni se neće zamajavati mučenjem - reče gospodin Dejkin. - Osim
ako ne naletite na nekog sadistu. Mučenje je odavno prevaziđeno.
Mali ubod iglom i odgovaraćete iskreno na sva pitanja, a da niste toga
ni svesni. Živimo u doba nauke. Zato ne bih da se zanosite velikim
idejama o tajnosti. Ionako im ne biste rekli ništa što već ne znaju.
Nakon ove noći držaće me na oku. Moraće. Kao i Ruperta Krofton Lija.
-A Edvard? Da li njemu da kažem?
-To prepuštam vama. U teoriji, ne bi trebalo ni živoj duši da kažete
šta radite. A u praksi... - On zbunjeno izvi obrve. - Mogli biste i njega
da dovedete u opasnost. Treba to imati u vidu. A opet, koliko sam
razumeo, on ima odličan dosije u vazduhoplovstvu. Ne verujem da se
plaši opasnosti. Dve glave uvek znaju više od jedne. Dakle, on misli
da nešto smrdi u toj Maslinovoj grančici za koju radi? Zanimljivo...
vrlo zanimljivo.
-Zašto?
-Zato što i mi isto mislimo - reče Dejkin. Zatim dodade:
-Još samo dva saveta za kraj. Kao prvo - izvinite što ću ovo reći -
nemojte da pričate previše različitih laži. Teško je sve popamtiti i
držati se priče. Znam da ste takoreći virtuoz, ali savetujem vam da ne
komplikujete.
-Zapamtiću to - reče Viktorija s primerenom skromnošću. - A drugi
savet?
-Dobro naćulite uši ako iko pomene izvesnu mladu ženu po imenu
Ana Šele.
-Ko je ona?
-Ne znamo mnogo o njoj. Ali voleli bismo da saznamo.
 Poglavlje 15

-Naravno da ćete odsesti u konzulatu - reče gospođa Kardju Trenč.

- Gluposti, draga moja, pa ne možete odsesti u aerodromskom hotelu.
Klejtonovi će se oduševiti. Godinama ih poznajem. Poslaću im
telegram, a vi krenite večerašnjim vozom. Odlično poznaju doktora
Ponsfut Džounsa.
Viktorija pocrvene. Jedno je biskup od Langoua, to jest Languaoa,
ali pravi doktor Ponsfut od krvi i mesa ipak je nešto drugo.
„Verovatno bih mogla da završim u zatvoru zbog lažnog
predstavljanja”, pomislila je.
A onda se razveselila prisetivši se da se krivičnoj odgovornosti
podleže jedino ako se lažnim predstavljanjem ostvari novčana dobit.
Kako o zakonu pojma nije imala, kao ni većina ljudi, nije bila sigurna
je li to zaista tako ili ne, ali svakako je zvučalo ohrabrujuće.
Putovanje železnicom imalo je svu onu čar novog iskustva.
Doduše, voz je, po Viktorijinom mišljenju, bio daleko od brzog, ali već
je postajala svesna svoje zapadnjačke nestrpljivosti.
Službeni automobil ju je sačekao na stanici i odvezao u konzulat.
Prošavši kroz veliku kapiju i prelep vrt, zaustavio se podno stepeništa
ka balkonu što se protezao oko čitave kuće. Gospođa Klejton,
nasmešena i žustra, prođe kroz mrežasta klatna vrata da je pozdravi.
 -Tako nam je drago što vas vidimo - reče. - Basra je divna u ovo
doba godine i nikako ne smete otići iz Iraka a da je ne vidite. Srećom,
trenutno nemamo mnogo gostiju. Ponekad prosto ne znamo kud da se
okrenemo kako bismo svakoga ugostili, ali sada je tu jedino mladi
pomoćnik doktora Ratbona, vrlo šarmantan mladić. Uzgred, zamalo
ste se mimoišli s Ričardom Bejkerom. Otišao je pre nego što sam
dobila telegram gospođe Kardju Trenč.
Viktorija pojma nije imala ko je Ričard Bejker, ali stekla je utisak
da je dobro što je otišao pre njenog dolaska.
-Išao je na dva dana u Kuvajt - nastavila je gospođa Klejton. - E, to
mesto vredi videti pre nego što ga upropaste. A verujem da će se to
ubrzo desiti. Svako mesto propadne pre ili kasnije. Šta biste prvo -
kupanje ili kafu?
-Kupanje, molim - zahvalno reče Viktorija.
-Kako je gospođa Kardju Trenč? Ovo je vaša soba, a kupatilo je
ovde. Da li se odavno znate?
-O, ne - iskreno odgovori Viktorija. - Tek sam je upoznala.
-Sigurno vas je u prvih petnaest minuta ispreslišala uzduž i
popreko. Neviđena je tračara, kao što ste verovatno i sami utvrdili.
Prosto je opsednuta time da sazna sve o svakom. Ali dobra je za
društvo i prvorazredna je bridžistkinja. Jeste li sigurni da ipak prvo
ne biste kafu ili nešto drugo?
-Zaista ne bih.
-Dobro. Onda se vidimo kasnije. Imate li sve što vam treba?
Gospođa Klejton odzuja kao vesela pčelica, a Viktorija se okupa,
pa se posveti doterivanju lica i kose s prilježnošću devojke koja će se
uskoro sresti s mladićem svojih snova.
Nadala se da će, ako je ikako moguće, Edvarda sresti nasamo. Nije
se plašila da će mu izleteti nešto što ne treba - srećom, znao je da se
ona preziva Džouns, tako da ga dodatak u vidu Ponsfuta verovatno
neće iznenaditi. Ali iznenadiće se što je ona uopšte u Iraku, pa se
zato nadala da će ga uhvatiti nasamo makar na nekoliko trenutaka.
Naumivši to, obukla je letnju haljinu (jer ju je klima u Basri
podsećala na junski dan u Londonu), a zatim nečujno prošla kroz
mrežasta vrata i zauzela položaj na balkonu kako bi presrela Edvarda
čim se vrati iz obavljanja tih njegovih poslova - verovatno preganjanja
s carinskim službenicima.
Međutim, prvi je naišao neki visok i vitak muškarac zamišljenog
lica, a kada je krenuo uza stepenice, Viktorija šmugnu iza ugla
balkona. Istog časa je ugledala Edvarda kako ulazi kroz baštenska
vrata ka reci.
Verna ulozi Julije, Viktorija se nagnula preko ograde i ispustila
dug siktav zvuk.
Edvard (koji je, činilo joj se, izgledao lepše nego ikad) naglo se
osvrnu i poče da gleda oko sebe.
-Ks-ks! Gore! - tiho ga pozva Viktorija. Edvard podiže pogled, a
onda mu lice poprimi potpuno zaprepašćen izgled.
-Gospode bože - otelo mu se. - Pa to je Železnička stanica!
-Pst. Čekaj me tu. Silazim.
Žurno se vratila balkonom, štrčala niz stepenice i oko kuće, sve do
mesta gde ju je Edvard poslušno čekao, i dalje zapanjenog lica.
-Još je rano da budem pijan - reče on. - Jesi li to stvarno ti?
-Da, ja sam - veselo odgovori ona.
-Ali otkud ti ovde? Kako si dospela ovamo? Mislio sam da te više
nikada neću videti.
-I ja sam to mislila.
-Ovo je pravo čudo. Kako si stigla ovamo?
-Doletela sam.
-Naravno da si doletela. Jedino si tako mogla toliko brzo da
stigneš. Hteo sam da pitam kakvo te je blagosloveno i predivno čudo
dovelo u Basru.
-Voz - reče Viktorija.
-Namerno mi to radiš, nevaljalice mala. Bože, tako mi je drago što
te vidim. Ali otkud ti ovde, ali stvarno?
-Došla sam s jednom ženom koja je slomila ruku, gospođom Klip iz
Amerike. Ponudu za taj posao dobila sam dan nakon što smo se
upoznali. Ti si pominjao Bagdad, a meni je bilo dosta Londona, pa
sam pomislila da bih baš mogla malo da vidim sveta.
-Ti si zaista neverovatna, Viktorija. A gde je ta gospođa Klip, ovde?
-Nije, otišla je kod ćerke, blizu Kirkuka. Unajmila me je samo za
put.
-A šta sada radiš?
-Još razgledam - reče ona. - Ali to iziskuje određena dovijanja.
Zato sam htela da te vidim pre nego što se sretnemo javno. Drugim
rečima, ne bih da čujem nikakve neoprezne napomene o tome kako
sam, kada si me poslednji put video, bila nezaposlena
stenodaktilografkinja.
-Što se mene tiče, bićeš sve ono što mi kažeš da jesi. Slušam.
-Zamisao je - reče Viktorija - da sam gospođica Ponsfut Džouns.
Stric mi je čuveni arheolog koji vrši iskopavanja u nekoj ovdašnjoj
nedođiji, a ja uskoro treba da mu se pridružim.
-A ništa od toga nije tačno?
-Naravno da nije. Ali dobro zvuči.
-O, da, sjajno zvuči. A šta ćeš ako na naletiš na starog Pusifuta
Džounsa?
-Ponsfut. Mislim da je mala verovatnoća da se to desi. Koliko ja
znam, kad arheolozi počnu nešto da iskopavaju, onda kopaju kao ludi
i ne umeju da prestanu.
-Kao terijeri. Mislim da to nije daleko od istine. A da li on stvarno
ima bratanicu?
-Otkud ja to da znam? - reče Viktorija.
-U tom slučaju, ne izigravaš nekoga stvarnog. Tako je sve mnogo
lakše.
-Da, mada čovek može da ima nekoliko bratanica. A ako prigusti,
mogu da kažem i da sam dalja rođaka, ali da sam ga oduvek zvala
stricem.
-Na sve misliš - zadivljeno će Edvard. - Zaista si neverovatna
devojka, Viktorija. Nikada nisam sreo nikoga sličnog. Mislio sam da te
neću videti godinama, a ako te i vidim, da me se nećeš sećati. A ti si
sada tu.
Edvardovo divljenje i gotovo pobožan pogled ispuniše Viktoriju
neizmernim zadovoljstvom. Da je mačka, počela bi da prede.
-Ali trebaće ti neki posao, zar ne? - reče Edvard.
-Osim ako se u međuvremenu nisi obogatila.
-Ma kakvi. Da, treba mi posao - tiho reče ona.
-Štaviše, otišla sam u onu tvoju Maslinovu grančicu i razgovarala
sam sa doktorom Ratbonom. Pitala sam ga za posao, ali nije bio nešto
posebno predusretljiv... kad je čuo da očekujem platu.
-Stari je prava stipsa - reče Edvard. - Veruje da svi dolaze da rade
iz ljubavi.
-Edvarde, misliš li da je on prevarant?
-Ne baš... Zapravo ne znam šta da mislim. Ne vidim kako bi mogao
biti prevarant jer on od svega ovoga nema nikakvu zaradu. Koliko
sam mogao da vidim, sve to njegovo neizmerno oduševljenje
jednostavno mora da je iskreno.
-Bolje da uđemo - reče Viktorija. - Razgovaraćemo kasnije.

II

-Pojma nisam imala da se vas dvoje poznajete - uzviknu gospođa

Klejton.
-O, mi smo stari prijatelji - nasmeja se Viktorija. - Samo se dugo
nismo videli. Uopšte nisam znala da je i Edvard ovde.
Gospodin Klejton, onaj tihi čovek zamišljenog izgleda kog je
Viktorija videla na stepeništu, upita:
-Kako je bilo jutros, Edvarde? Ima li ikakvog napretka?
-Kao da udaram glavom o zid, gospodine. Sanduci s knjigama su
tamo, sve je na broju i uredno, ali papirologiji nikad kraja.
Klejton se nasmeši.
-Još nisi navikao na istočnjačku taktiku odugovlačenja.
-Kad god mi zatreba neki određen službenik, ispostavi se da je baš
tog dana odsutan - žalio se Edvard. - Svi su ljubazni i predusretljivi,
ali ja se ne pomeram s mrtve tačke.
Svi se nasmejaše, a gospođa Klejton pokuša da ga uteši:
-Izguraćeš ti to na kraju. Mudro je od doktora Ratbona što je
poslao nekoga da lično to obavi. U suprotnom bi verovatno trajalo
mesecima.
-Posle onog u Palestini, stalno sumnjaju na bombe. A i na
podrivačku literaturu. Prema svakom su podozrivi.
-Nadam se da doktor Ratbon ne doprema ovamo bombe
zamaskirane knjigama - reče gospođa Klejton i nasmeja se.
Viktoriji se učini da su na trenutak Edvardove oči zaiskrile, kao da
je opaska gospođe Klejton pokrenula u njemu potpuno novi sled misli.
Pomalo prekornim tonom, Klejton reče: - Doktor Ratbon je veoma
obrazovan i poznat čovek, draga. Član je raznoraznih važnih
udruženja, a znaju ga i uvažavaju širom Evrope.
-Onda bi mu bilo još lakše da švercuje bombe ovamo - bila je
nepopustljiva gospođa Klejton.
Viktoriji nije promaklo da se ove bezazlene šale nimalo ne
dopadaju Džeraldu Klejtonu. Namrštio se supruzi.
Pošto su se u ranim poslepodnevnim satima svi poslovi privremeno
obustavljali, Edvard i Viktorija izađoše posle ručka da se prošetaju i
malo razgledaju grad. Viktorija je bila oduševljena rekom Šat el Arab
i okolnim šumarcima urminih palmi. Zaljubila se u venecijanski
izgled arapskih čamaca s visokim pramcem u gradskom kanalu.
Potom su bazali pijacom i razgledali kuvajtske kovčege za devojačku
spremu s graviranim mesinganim okovima i drugu živopisnu robu.
Tek kada su krenuli natrag u konzulat, dok se Edvard spremao za
još jedan napad na carinsku upravu, Viktorija najednom upita:
-Koji si ti Edvard? On je pogleda.
-Kako to, pobogu, misliš, Viktorija?
-Mislim na tvoje prezime. Zar ne shvataš da ga još ne znam?
-Stvarno? Pa da, naravno da ne znaš. Prezivam se Goring.
-Edvard Goring. Nemaš pojma koliko sam se glupo osećala kada
sam otišla u Maslinovu grančicu da te potražim, a nisam o tebi znala
ništa osim da se zoveš Edvard.
-Da li je tamo bila jedna crnokosa devojka? S malo dužom paž
frizurom?
-Da.
-To je Katarina. Strašno je dobra. Da si rekla samo Edvard, odmah
bi znala.
-Sigurna sam da bi - uzdržano reče Viktorija.
-Sjajna devojka. Zar se ne slažeš?
-Da, svakako...
-Nije baš neka lepotica... u stvari nema šta da se vidi, ali je zaista
simpatična.
-Stvarno? - Viktorijin glas je sad već bio leden, ali Edvard
očigledno ništa nije primećivao.
-Zaista ne znam šta bih bez nje. U sve me je uputila i pomogla mi
kada sam mogao da napravim budalu od sebe. Siguran sam da ćete
se vas dve sprijateljiti.
-Ne verujem da će biti prilike za to.
-Hoće, hoće. Nameravam da te zaposlim tamo.
 -Kako misliš to da izvedeš?
-Ne znam, ali smisliću nešto. Reći ću matoroj vreći kostiju koliko si
sjajna daktilografkinja i sve ostalo.
-Brzo će utvrditi da nisam - reče Viktorija.
-U svakom slučaju ću te nekako ubaciti u Maslinovu grančicu.
Neću dozvoliti da sama landaraš unaokolo. Ko zna, možda naumiš da
odeš u Burmu ili u najcrnju Afriku. Ne, mala moja Viktorija, rešio
sam da te držim na oku. Neću dozvoliti da mi pobegneš. Ne verujem ti
ni koliko za crno ispod nokta. Mnogo ti se osladilo putovanje svetom.
„Ti slatka budalo”, pomislila je Viktorija, „zar ne znaš da me ni
konjima ne bi odvukli iz Bagdada?”
Ali naglas reče: - Pa, svakako bi bilo zabavno zaposliti se u
Maslinovoj grančici.
-Ne bih to baš opisao kao zabavu. Sve je strašno ozbiljno. Ali i
potpuno blesavo.
-Misliš li i dalje da tu nisu čista posla?
-Ma, to je bila samo moja šašava ideja.
-Ne - zamišljeno će Viktorija - uopšte ne mislim da je to samo
šašava ideja. Mislim da je to tačno.
-Šta te je navelo to da pomisliš?
-Nešto što sam čula... od nekog poznanika.
-Kog poznanika?
-Samo poznanik.
-Devojke kao ti imaju previše poznanika - progunđa Edvard. -
Opasna si, Viktorija. Lud sam za tobom, a tebi nimalo nije stalo.
-O, stalo mi je - reče ona. - Malčice.
A potom, prikrivajući oduševljenje, upita:
-Edvarde, postoji li neki Lefarž koji ima nekakve veze s
Maslinovom grančicom ili bilo čim drugim?
-Lefarž? - zbunjeno će on. - Ne, ne bih rekao. Ko je to?
Ali Viktorija nastavi da zapitkuje.
-A neka Ana Šele?
Ovog puta je Edvard reagovao potpuno drugačije. Naglo se
okrenuo ka njoj, ščepao ju je za mišicu i rekao:
-Šta ti znaš o Ani Šele?
-Jao! Edvarde, pusti me! Ne znam ništa o njoj. Samo me je
zanimalo jesi li čuo za nju.
-A gde si ti čula za nju? Od gospođe Klip?
 -Ne, ne od nje, ili bar mislim da nisam, ali ona je toliko brzo i
mnogo pričala o svemu i svačemu da verovatno ne bih ni primetila da
ju je pomenula.
-Ali šta te je navelo da pomisliš kako Ana Šele ima nekakve veze s
Maslinovom grančicom?
-Ima li?
Edvard tiho reče: - Ne znam... Sve je... tako... tako mutno.
Stajali su pred baštenskim vratima konzulata. Edvard pogleda na
sat. - Moram da pođem - reče. - Šteta što ne znam arapski. Ali još
ćemo da razgovaramo, Viktorija. Štošta me zanima.
-Štošta želim da ti kažem - reče ona.
Možda bi nežna heroina iz nekog osećajnijeg vremena pokušala da
poštedi svog izabranika opasnosti. Ali ne i Viktorija. Smatrala je
činjenicom da su muškarci rođeni za opasnost, baš kao što žiške lete
u visinu. Edvard joj ne bi bio zahvalan kada bi ga držala po strani. A
kada je malo bolje razmislila, bila je čvrsto uverena da ni gospodin
Dejkin ne očekuje to od nje.

III

Kada je predveče sunce počelo da zalazi, Edvard i Viktorija izađoše

da prošetaju po vrtu konzulata.
Da bi udovoljila gospođi Klejton, koja je tvrdila da je vreme zimsko,
preko letnje haljine je obukla vuneni kaput. Zalazak sunca je bio
veličanstven, ali njih dvoje nisu to ni primetili. Razgovarali su o
važnijim stvarima.
-Počelo je sasvim jednostavno - reče Viktorija - kada je u moju
sobu u hotelu Tio upao jedan čovek, koga su neposredno pre toga
izboli nožem.
Možda većina ljudi ne bi ovo smatrala jednostavnim početkom.
Edvard je pogleda u čudu i upita: - Šta su mu uradili?
 -Izboli su ga - reče Viktorija. - Ili bar mislim da jesu, mada je to
mogao biti i metak, ali mislim da nije jer bih onda čula pucanj. U
svakom slučaju - dodala je - bio je mrtav.
-Kako je mogao da ti uđe u sobu ako je bio mrtav?
-O, Edvarde, ne budi glup.
Čas jasno, čas neodređeno, Viktorija mu je ispričala svoju priču. Iz
nekog tajanstvenog razloga nikada nije mogla dramatično da
pripoveda o stvarnim događajima. Pričala je isprekidano i nedorečeno,
kao da neubedljivo laže.
Kada je završila, Edvard je sumnjičavo pogleda i reče: - Viktorija,
da li se osećaš dobro? Mislim... da te možda nije udarila sunčanica...
ili je to bio san, ili tako nešto?
-Naravno da nije.
-Jer, znaš, sve to zvuči potpuno nemoguće.
-E, pa, tako je bilo - ljutnu se Viktorija.
-I sve te melodramatične koještarije o svetskim velesilama i tajnim
postrojenjima usred Tibeta ili Baludžistana. Znaš, to prosto ne može
biti istina. Takve stvari se ne dešavaju.
-Ljudi uvek tako govore pre nego što se nešto desi.
-Tako ti boga, Železnička stanice, jesi li sve ovo izmislila?
-Nisam! - odvrati Viktorija gubeći strpljenje.
-A ovamo si došla da tražiš nekog Lefarža i neku Anu Šele...
-Za koju si i ti čuo - napomenula je. - Čuo si za nju, zar ne?
-Da, čuo sam to ime.
-Kako? Gde? U Maslinovoj grančici? Edvard je ćutao nekoliko
trenutaka, a onda reče:
-Ne znam da li to išta znači. Bilo je naprosto... čudno.
-Hajde. Pričaj.
-Znaš, Viktorija, ja sam potpuno drugačiji od tebe. Nisam toliko
promućuran. Ponekad me prosto obuzme čudno osećanje da nešto
nije u redu... Ne znam zašto mi se to dešava. Ti nešto uočiš i onda
izvodiš zaključke. Ja nisam toliko pametan. Samo osetim da nešto...
pa... da nije kako treba... ali ne mogu da objasnim zašto.
-I meni se to dešava - reče Viktorija. - Kao onda kada sam u hotelu
ugledala ser Ruperta na balkonu.
-Ko je ser Rupert?
-Ser Rupert Krofton Li. Doleteli smo istim avionom. Vrlo nadmen
čovek, pravi naduvenko. Važna ličnost. Znaš već. Ali kada sam ga
ugledala u hotelu Tio kako sedi na balkonu i sunča se, obuzelo me je
to čudno osećanje o kojem govoriš, da nešto nije u redu, ali nisam
znala šta.
-Mislim da ga je Ratbon zvao da održi predavanje u Maslinovoj
grančici, ali nije imao vremena. Valjda je juče ujutru morao da se
vrati u Kairo ili Damask ili tako nešto.
-Dobro, a sada se vrati na Anu Šele.
-A, da, Ana Šele. Zaista ništa bitno. Samo je jedna od devojaka...
-Katarina? - kao iz topa će Viktorija.
-Da, kad malo bolje razmislim, čini mi se da je to bila Katarina.
-Naravno da je bila ona. Zato nećeš da mi ispričaš.
-Ne lupaj gluposti.
-Dobro, šta se desilo?
-Katarina je jednoj od devojaka rekla: „Počinjemo kada dođe Ana
Šele. Onda ćemo naređenja da dobijamo od nje... samo od nje.”
-Edvarde, to je strašno bitno.
-Imaj u vidu da nisam siguran da sam dobro čuo ime - upozorio ju
je.
-Zar ti to nije zvučalo čudno?
-Ne, naravno da nije. Mislio sam da je to neka tamo ženska koja
dolazi da šefuje. Nešto kao matica u košnici. Viktorija, jesi li sigurna
da nisi sve to izmislila?
Istog časa se zgrčio od pogleda svoje mlade prijateljice.
-Dobro, dobro - žurno je rekao. - Ali moraš priznati da sve to zvuči
blesavo. Kao u nekom krimiću - mladić se pojavi i izusti neku reč koja
ništa ne znači, a onda umre. Prosto zvuči nestvarno.
-Nisi ga ti gledao kako krvari - reče Viktorija i blago zadrhta.
-Sigurno si se izbezumila - saosećajno reče Edvard.
-Jesam - reče Viktorija. - I onda me pitaš jesam li sve izmislila.
-Izvini. Ali tebi izmišljotine ipak idu od ruke. Biskup od Langoua i
tome slično!
-Ma, to je bio samo dečji nestašluk - reče Viktorija. - A ovo je
ozbiljno, Edvarde, zaista ozbiljno.
-A taj čovek, Dejkin - tako se zove? - delovao ti je kao da zna šta
radi?
-Da, bio je veoma ubedljiv. Nego, Edvarde, kako znaš...
Prekinuo ju je poziv s balkona.
-Dođite vas dvoje. Piće čeka.
 -Odmah ćemo - doviknu Viktorija.
Dok ih je gledala kako se penju uz stepenice, gospođa Klejton reče
mužu:
-Nešto se dešava! Dvoje ovako lepe dece... a verovatno nijedno
nema ni prebijenog penija. Hoćeš li da ti kažem šta mislim, Džeralde?
-Svakako, dušo. Uvek me zanimaju tvoje ideje.
-Mislim da je ta devojka došla ovamo da se pridruži stricu
isključivo zbog ovog momka.
-Ne bih rekao, Rozo. Zaprepastili su se kad su se sreli.
-Ih! - na to će gospođa Klejton. - To nema veze. Čak mi se čini da
se samo on zaprepastio.
Džerald Klejton odmahnu glavom i nasmeši joj se.
-Ona mi uopšte ne izgleda kao arheološki tip - nastavila je gospođa
Klejton. - Obično su to ozbiljne devojke s naočarima... a neretko i
znojavih dlanova.
-Draga, pa ne možeš tako da uopštavaš.
-Intelektualke i tome slično. A ovo je ljupka šašavica s mnogo
zdravog razuma. Potpuno drugačija. On je dobar momak. Šteta što se
uvalio u tu glupost s Maslinovom grančicom, ali sigurno je teško doći
do posla. Stvarno bi trebalo da pomognu tim mladićima oko
zaposlenja.
-Trude se, dušo, ali to nije tako lako. Znaš, oni nisu školovani,
nemaju iskustva i uglavnom im je teško da se usredsrede na nešto.
Viktorija je te večeri pošla na spavanje ophrvana pomešanim
osećanjima.
Ostvarila je svoj cilj. Pronašla je Edvarda! Ponovo ju je obuzela
blaga drhtavica. Ma koliko se trudila, nije uspevala da odagna
osećanje olakšanja.
I Edvardova neverica delimično je imala udela u tome što joj se sve
izgledalo filmski i nestvarno. Ona, Viktorija Džouns, mala londonska
daktilografkinja, došla je u Bagdad, doživela da ubiju čoveka takoreći
na njene oči, postala tajni agent ili nešto jednako melodramatično, i
na kraju srela voljenog čoveka u tropskom vrtu pod lelujavim
palmama, po svoj prilici nedaleko od mesta gde se navodno nalazio
pravi Edenski vrt.
U misli joj dođe deo stare dečje pesmice.

Koliko ima do Vavilona?

 Ima sedamdeset milja.
Mogu li tamo stići do večeri?
Možeš i da se vratiš, zbilja.

Ali ona se nije vratila. Još je u Vavilonu. Možda se nikada neće ni

vratiti... Ona i Edvard u Vavilonu.
Nešto je htela da pita Edvarda... tamo u vrtu. Edenski vrt... ona i
Edvard... pitanje za Edvarda... ali onda ih je pozvala gospođa
Klejton... i ona je zaboravila... Ali mora da se seti... jer je važno...
Besmisleno je... Palme... vrt... Edvard... arapska služavka... Ana
Šele... Rupert Krofton Li... Ništa se ne uklapa... Kad bi samo mogla da
se seti...
Hotelski hodnik... žena joj dolazi u susret... žena u kostimu... to je
zapravo ona... ali onda se njeno lice pretvara u Katarinino. Edvard i
Katarina... besmislica! „Pođi sa mnom”, rekla je Edvardu. „Pronaći
ćemo gospodina Lefarža... I on se najednom pojavljuje, s bledožutim
dečjim rukavicama i zašiljenom crnom bradicom.
Edvard potom odlazi i ona ostaje sama. Mora do večeri da se vrati
iz Vavilona.

I mi u mrak idemo.

Ko je to rekao? Nasilje, strah... zlo... krv na staroj uniformi. Ona

trči... trči... niz hotelski hodnik. A oni su joj za petama.
Probudila se pokušavajući da dođe do daha.

IV

-Jeste li za kafu? - upita gospođa Klejton. - Kako ćete jaja? Može li

kajgana?
-Divno.
 -Nešto ste mi bledi. Da niste bolesni?
-Ne, samo sam loše spavala. Ne znam zašto. Krevet je veoma
udoban.
-Džeralde, uključi radio, molim te. Sad će vesti. Edvard je ušao baš
kad se završila špica.

-Sinoć je u Donjem domu premijer izneo nove pojedinosti o

smanjenju uvoza.
Iz Kaira izveštavaju da je iz Nila izvučeno telo ser Ruperta Krofton
Lija. - (Viktorija naglo spusti šoljicu, a gospođa Klejton kriknu.) - Ser
Rupert je odmah po dolasku iz Bagdada napustio hotel i nije se vratio
te noći. Njegovo telo pronašli su dvadeset četiri sata posle nestanka.
Smrt nije nastupila usled davljenja, nego od uboda nožem u srce. Ser
Rupert je bio čuveni putnik, proslavljen svojim proputovanjima kroz
Kinu i Beludžistan, a napisao je nekoliko knjiga.

-Ubijen! - uzviknu gospođa Klejton. - Mislim da trenutno nema

goreg mesta od Kaira. Jesi li znao išta o ovome, Džeri?
-Znao sam da je nestao - reče gospodin Klejton. - Navodno mu je
neko doneo nekakvu poruku, nakon čega je žurno pešice napustio
hotel ne rekavši kuda ide.
-Eto vidiš - reče Viktorija Edvardu kada su posle doručka ostali
sami. - Ipak je sve istina. Prvo onaj Karmajkl, a sada ser Rupert
Krofton Li. Zao mi je što sam ga nazvala naduvenkom. Nije lepo.
Izgleda da uklanjaju svakoga ko nešto zna ili naslućuje o njegovim
čudnim poslovima. Šta misliš, Edvarde, jesam li sada ja na redu?
-Pobogu, Viktorija, nemoj da se naslađuješ tom idejom! Stvarno
previše naginješ dramatičnosti. Ne vidim zašto bi te iko uklonio kad
ionako ne znaš ništa. Ali molim te da pripaziš.
-Oboje ćemo da pripazimo. I tebe sam uvukla u ovo.
-Ma to je u redu. Malo će da mi razbije monotoniju.
-Da, ali svejedno se čuvaj. - Najednom se stresla.
-Stvarno je grozno... Bio je tako pun života... mislim na Krofton
Lija... a sada je i on mrtav. Strašno, zaista strašno.
 Poglavlje 16

-Nađoste li svog dragana? - upita gospodin Dejkin. Viktorija

klimnu glavom. - A još nešto? Ona tužno odmahnu.
-Glavu gore - reče gospodin Dejkin. - Upamtite da su u ovoj igri
zgodici malobrojni i retko se postižu. Nikad se ne zna, možda ste tamo
mogli na nešto da naletite, ali zaista nisam polagao velike nade u to.
-Mogu li i dalje da pokušavam? - upita Viktorija.
-Želite li?
-Da, želim. Edvard misli kako bi mogao da mi nađe posao u
Maslinovoj grančici. Ako dobro otvorim oči i uši, možda ću nešto
otkriti, zar ne? Oni znaju nešto o Ani Šele.
-E, to je veoma zanimljivo, Viktorija. Kako ste to saznali?
Ispričala mu je šta joj je Edvard rekao, i o Katarininoj izjavi da će,
„kada Ana Šele dođe”, svi primati naređenja od nje.
-Vrlo zanimljivo - reče gospodin Dejkin.
-Ko je ta Ana Šele? - upita Viktorija. - Sigurno znate makar nešto
o njoj... ili je ona samo ime?
-Ona je više od imena. Ona je lična sekretarica jednog američkog
bankara, čelnika međunarodne bankarske firme. Pre desetak dana
došla je iz Njujorka u London. A onda je nestala.
-Nestala? Da nije mrtva?
 -Ako jeste, još nisu pronašli telo.
-Ali mogla bi biti mrtva?
-O, da, mogla bi.
-Da li je... nameravala da dođe u Bagdad?
-Nemam pojma. Po izjavi te devojke, Katarine, reklo bi se da jeste.
Mada bi bilo bolje da kažemo da namerava, pošto još nema razloga da
mislimo kako više nije živa.
-Možda ću saznati nešto više u Maslinovoj grančici.
-Možda, ali moram ponovo da vas upozorim, Viktorija, da budete
veoma pažljivi. Organizacija s kojom imate posla potpuno je
bezobzirna. Zaista ne bih voleo da pronađu vaš leš kako pluta u
Tigru.
Viktorija se strese i promrmlja:
-Kao ser Rupert Krofton Li. Znate, kada sam ga onog jutra videla u
hotelu, nešto u vezi s njim bilo mi je čudno... nešto me je iznenadilo.
Kad bih samo mogla da se setim šta...
-Čudno... u kom smislu?
-Pa... drugačije. - Videvši njegov upitan pogled, ojađeno je
odmahnula glavom. - Možda ću se setiti. Ionako verovatno nije ništa
važno.
-Sve može da bude važno.
-Edvard smatra da bi, ako mi obezbedi posao, trebalo da uzmem
sobu u nekoj vrsti pansiona, kao ostale devojke, a ne da ostanem
ovde.
-Tako biste izazvali manje podozrenja. Bagdadski hoteli su veoma
skupi. Izgleda da vaš momak razborito razmišlja.
-Želite li da ga upoznate? Dejkin sažaljivo odmahnu glavom.
-Ne. Recite mu da se drži podalje od mene. Vi ste, nažalost, zbog
okolnosti one noći kada je Karmajkl umro, verovatno pod sumnjom.
Ali Edvard ni na koji način nije povezan s tim događajem, niti sa
mnom, a to nam mnogo znači.
-Htela sam da vas pitam - reče Viktorija - ko je zapravo ubio
Karmajkla? Da li je to bio neko ko ga je pratio dovde?
-Nije - zamišljeno reče Dejkin. - To je isključeno.
-Isključeno?
-Doplovio je ovamo u gufi - to su ovdašnji čamčići - i niko ga nije
pratio. To znam jer sam se postarao da reka bude pod stalnim
nadzorom.
 -Onda je to bio neko... u hotelu?
-Da, Viktorija. Štaviše, bio je to neko u ovom krilu zgrade. Lično
sam nadzirao stepenište i tuda niko nije prošao.
Videvši njeno zbunjeno lice, tiho je dodao:
-To znači da nam ne preostaje mnogo ljudi. Vi ja, gospođa Kardju
Trenč, Markus i njegove sestre. Nekoliko postarijih slugu koji ovde
rade godinama. Izvesni Harison iz Kirkuka, koji ima čist dosije.
Medicinska sestra iz Jevrejske bolnice... Mogao bi biti bilo ko od
navedenih, ali to je malo verovatno, zbog jednog vrlo dobrog razloga.
-Koji je to razlog?
-Karmajkl je umeo da vodi računa o sebi. Znao je da se bliži
ključni trenutak njegove misije. Imao je veoma izoštren njuh za
opasnost. Kako to da ga je njuh izdao?
-A oni policajci... - zaustila je Viktorija.
-Eh, oni su stigli kasnije, došavši s ulice. Verovatno im je neko dao
znak. Ali nisu ga oni izboli. To je morao biti neko koga je Karmajkl
dobro poznavao, neko kome je verovao... ili pak neko koga je smatrao
bezopasnim. Kad bih samo znao...

II

Posle uspeha neminovno sledi prizemljenje. Stići u Bagdad,

pronaći Edvarda, proniknuti u tajne Maslinove grančice - sve je to
zvučalo očaravajuće. Ali sada, kada je postigla cilj, Viktorija se, u sebi
nesvojstvenom naletu preispitivanja, pitala šta to, zaboga, radi!
Ushićenje zbog ponovnog susreta s Edvardom došlo je i prošlo. Ona
voli Edvarda i on voli nju. Većinu vremena rade pod istim krovom, ali
kada hladne glave razmisli o tome - šta to, dođavola, rade?
Na ovaj ili onaj način, pukom snagom volje ili dovitljivim
ubeđivanjem, Edvard je bio zaslužan za to što su Viktoriji ponudili
bedno plaćen posao u Maslinovoj grančici. Veći deo vremena
provodila je u mračnom sobičku osvetljenom sijalicom, kucajući
raznorazna obaveštenja, pisma i neubedljive pamflete o aktivnostima
udruženja. Edvard je još ranije naslutio da tu nešto nije u redu.
Gospodin Dejkin je delio njegovo mišljenje. A ona, Viktorija, dobila je
zadatak da nešto sazna, ali, koliko je mogla da vidi, nije imala šta da
sazna! Dešavanja u Maslinovoj grančici vrcala su od mira među
narodima. Održavala su se kojekakva okupljanja na kojima se pila
oranžada i služila očajna hrana, a od Viktorije se očekivalo da
izigrava nazovidomaćicu - da spaja ljude i predstavlja ih jedne
drugima, da podstiče duh prijateljstva među pripadnicima različitih
nacija, koji su se uglavnom neprijateljski odmeravali i halapljivo
proždirali posluženje.
Nije mogla da primeti nikakve zakulisne radnje, zavere ili
zatvorene grupe. Sve je bilo javno, blago kao razvodnjeno mleko i
dozlaboga dosadno. Nekoliko crnomanjastih mladića pokušalo je
bojažljivo da joj se udvara, drugi su joj davali knjige, koje je samo
prelistala i zaključila da su bezvezne. U međuvremenu je napustila
hotel Tio i našla smeštaj s nekoliko drugih mladih radnica različitih
nacionalnosti u jednoj kući na zapadnoj obali reke. Među njima je
bila i Katarina. Viktoriji se činilo da je ova podozrivo merka, ali nije
mogla da odredi je li to zato što sumnja da je ona uhoda u redovima
Maslinove grančice ili zbog mnogo osetljivijeg pitanja Edvardovih
osećanja. Ovo drugo joj je izgledalo verovatnije. Svi su znali da joj je
Edvard obezbedio posao i nekoliko pari ljubomornih crnih očiju
gledalo ju je vrlo neblagonaklono.
Činjenica je, namrgođeno je pomislila, da je Edvard zaista
privlačan. Te devojke su zaljubljene u njega, a njegovo prijateljsko
ponašanje prema svakoj samo dodatno otežava situaciju. Njih dvoje
su se dogovorili da ne pokazuju nikakve znake posebne bliskosti. Ako
žele da otkriju bilo šta vredno pažnje, niko ne sme posumnjati da
rade zajedno. Edvard se prema njoj ophodio isto kao prema drugim
devojkama, ako ne i za nijansu hladnije.
Iako joj je sama Maslinova grančica delovala bezazleno, Viktoriju
je proganjalo osećanje da je osnivač i šef udruženja iz sasvim druge
priče. Jednom ili dvaput desilo joj se da oseti na sebi zamišljeni
pogled crnih očiju doktora Ratbona, i mada mu ga je uzvraćala
nedužno kao mačence, najednom bi osetila kako je prožima nešto
nalik strahu.
 Kada ju je jednom prilikom pozvao da joj ukaže na neke greške u
kucanju, to je otišlo mnogo dalje od pogleda.
-Nadam se da ste zadovoljni kod nas - rekao joj je.
-O, da, svakako, gospodine - reče Viktorija, pa dodade: - Izvinite
što pravim toliko grešaka.
-Nama greške ne smetaju. Ne treba nam mašina bez duše. Nama
treba mladost, bogatstvo duha, širina pogleda.
Viktorija je dala sve od sebe da izgleda oduševljeno i velikodušno.
-Morate voleti svoj posao... cilj za koji radite. Morate se radovati
svetloj budućnosti. Da li zaista osećate sve to, drago dete?
-Meni je sve ovo potpuno novo - reče Viktorija. - Još se nisam
potpuno saživela.
-Družite se... okupljate se... Mladi ljudi moraju svuda da se
okupljaju. To je najvažnije. Uživate li u našim večernjim nesputanim
razgovorima i druženjima?
-O, da! - reče Viktorija, iako ih se zapravo gnušala.
-Dogovor, a ne svađa... Bratstvo, a ne mržnja. Sve to polako ali
sigurno buja. Osećate to, zar ne?
Viktorija se setila toliko slučajeva sitne zavisti, oštre netrpeljivosti,
beskrajnih svađa, povređenih osećanja i iznuđenih izvinjenja, da
prosto nije znala šta da mu odgovori.
-Ljudi su - reče obazrivo - ponekad teški.
-Znam... znam... - s uzdahom će doktor Ratbon, a zaobljeno čelo
mu se nabora od zbunjenosti. - Šta to čujem - da je Majki Rakunijan
udario Isaka Nauma i rasekao mu usnu?
-Samo su se malo sporečkali - reče Viktorija. Doktor Ratbon se
snuždeno zamisli.
-Strpljenje i vera - promrmljao je. - Strpljenje i vera.
Viktorija je uljudno promrmljala da se slaže i okrenula se da izađe.
A onda se setila da je zaboravila otkucani tekst i vratila se po njega.
Našla se blago zatečena kada je uhvatila pogled doktora Ratbona. Bio
je to oštar i podozriv pogled, koji je navede da se s nelagodom zapita
koliko je pomno posmatraju i šta zapravo doktor Ratbon misli o njoj.
Gospodin Dejkin joj je dao vrlo jasna uputstva. Ukoliko ima nešto
da mu saopšti, mora da se pridržava određenih pravila komunikacije.
Dao joj je staru i izbledelu ružičastu maramicu. Ako hoće nešto da
mu dojavi, mora da prošeta u sumrak obalom reke, što je i inače često
činila. Nedaleko od njenog pansiona nalazila se stazica dužine
petstotinak metara. Na jednom mestu od nje se odvajalo dugačko
stepenište do same ivice vode, gde je uvek bio privezan poneki čamac.
Iz drvenog stuba na vrhu stepeništa virio je zarđali ekser. Kada hoće
da se vidi sa Dejkinom, morala je da priveže komadić ružičaste
maramice za taj ekser. Do sada, pomislila je ozlojeđeno, nije imala šta
da mu dojavi. Otaljava slabo plaćen posao i to je sve. Edvarda retko
viđa jer ga doktor Ratbon stalno šalje na razna daleka mesta. U tom
trenutku upravo se bio vratio iz Irana. Tokom njegovog odsustva,
imala je jedan kratak i uglavnom nezadovoljavajuć razgovor sa
Dejkinom. Dobila je uputstvo da se vrati u hotel Tio i pita nisu li
možda našli njen džemper. Čim je dobila odričan odgovor, odnekud se
pojavio Markus i istog časa ju je odvukao na po jedno piće na obali
reke. U međuvremenu je s ulice naišao gospodin Dejkin, pa je Markus
i njega naterao da im se pridruži. Nedugo potom, dok je Dejkin
pijuckao limunadu, Markusa pozvaše u hotel, tako da njih dvoje
ostadoše sami za malim stolom.
Kada je Viktorija bojažljivo priznala potpuni neuspeh, Dejkin
odmah stade da je teši.
-Drago dete, pa vi i ne znate šta tražite, čak ni da li nešto ima da
se nađe. Kada se sve sabere i oduzme, kakvo je vaše cenjeno
mišljenje o Maslinovoj grančici?
-Tu zasigurno nisu čista posla - oprezno reče Viktorija.
-Da, nešto mute. Ali nije prevara?
-Ne znam - zamišljeno će Viktorija. - Ljudi se lako upecaju na
ideju o kulturi, ako me razumete.
-Hoćete da kažete da kada je reč o kulturi, niko to ne dovodi u
pitanje, za razliku od dobrotvornih ili finansijskih poduhvata? Tačno.
Ne sumnjam da tamo ima i iskreno predanih ljudi. Ali da li neko
koristi udruženje za druge ciljeve?
-Mislim da ima mnogo komunističke aktivnosti - nesigurno reče
Viktorija. - I Edvard je istog mišljenja. Naterao me je da čitam Karla
Marksa i da namerno ostavljam knjigu za sobom kako bih videla kako
će se ostali ponašati.
Dejkin klimnu glavom.
-Zanimljivo. I je li bilo kakvog odgovora?
-Zasad nije.
-A Ratbon? Da li je on iskren?
-Zaista mislim da jeste... - nesigurno reče Viktorija.
 -Znate, mene on najviše brine - reče Dejkin. - Zato što je krupna
zverka. Recimo da zaista postoji nekakva komunistička zavera. Mala
je verovatnoća da će studenti i mladi revolucionari uspeti da stignu
do predsednika. Policija će se postarati za bombaške napade na
ulicama. Ali Ratbon je drugačiji. On je uticajan, cenjen čovek s lepim
stažom u dobrotvornom radu. Mogao bi da stupi u blizak kontakt s
uglednim posetiocima. Verovatno i hoće. Voleo bih da više saznam o
njemu.
Da, pomislila je Viktorija, sve se vrti oko Ratbona. U njihovom
prvom susretu u Londonu pre više nedelja, Edvard je nagovestio kako
mu tu nešto „smrdi” i da je takav utisak stekao upravo zbog svog
poslodavca. Sigurno je bilo nešto, najednom je shvatila Viktorija, neki
događaj ili neka reč, nešto što je kod njega izazvalo nelagodu.
Verovala je da ljudski um upravo tako radi. Neodređena sumnja ili
nepoverenje nikada nisu samo predosećanje, za njih uvek postoji neki
uzrok. Kada bi mogla da natera Edvarda da se vrati u mislima, da se
priseti, možda bi zajedno došli do podatka ili događaja koji je pobudio
njegovu sumnju. Na isti način, pomislila je, ona mora pokušati da se
priseti šta ju je to toliko iznenadilo kada je u hotelu izašla na balkon i
zatekla ser Ruperta Krofton Lija kako sedi na suncu. Činjenica je da
je očekivala da on bude u ambasadi, a ne u hotelu Tio, ali to nije bilo
dovoljno da u njoj izazove onakvo zaprepašćenje kada ga je ugledala.
Moraće uporno da vrti sve događaje tog jutra, a Edvarda će naterati
da se napregne i priseti se početka svog službovanja kod doktora
Ratbona. Reći će mu to sledeći put kada ostanu sami. Ali Edvarda
nije lako uhvatiti nasamo. Prvo je bio u Iranu, a sada, kada se vratio,
poverljivi razgovori u Maslinovoj grančici ne dolaze u obzir, jer tamo
na zidovima komotno može da stoji ona parola iz poslednjeg rata koja
kaže da neprijatelj svuda ima uši. U kući jeremenske porodice gde je
iznajmljivala sobu privatnost takođe ne postoji. Pa stvarno, pomislila
je za sebe, koliko se viđam s Edvardom, isto bi mi se hvatalo i da sam
ostala u Engleskoj!
Međutim, ubrzo se pokazalo da to nije sasvim tačno.
Edvard joj je doneo nekoliko ispisanih stranica i rekao:
-Viktorija, doktor Ratbon hoće da ovo odmah prekucaš. Naročito
obrati pažnju na drugu stranu, jer ima nekih prilično nezgodnih
arapskih imena.
Viktorija s uzdahom stavi list papira u mašinu i poče, kao i uvek,
munjevito da kuca. Doktor Ratbon je imao prilično čitak rukopis, tako
da je sa zadovoljstvom primetila da pravi manje grešaka nego inače.
Kada je sklonila prvi list u stranu i prešla na sledeći, istog časa je
shvatila značenje Edvardove napomene da obrati pažnju na drugu
stranu. Na vrhu je bila zakačena ceduljica ispisana njegovim
rukopisom.

Prošetaj sutra oko jedanaest ujutru obalom Tigra do Bejt Melek

Alija.

Sutra je bio petak, neradni dan. Raspoloženje joj se naglo

popravilo. Obući će onaj bledozeleni džemper. Zaista bi morala da
opere kosu. U kući u kojoj živi teško će to moći da obavi sama. - A
stvarno je zrela za pranje - promrmljala je naglas.
-Šta ste rekli? - upita Katarina, koja je za susednim stolom radila
na gomili dopisa i koverata, sumnjičavo je pogledavši.
Viktorija brže-bolje zgužva Edvardovu poruku i veselo odgovori:
-Kosa mi vapi za pranjem. Ovdašnji frizerski saloni uglavnom su
strašno prljavi, pa ne znam gde da idem.
-Da, prljavi su, a i skupi. Ali ja znam jednu devojku koja odlično
pere kosu i ima čiste peškire. Ja ću odvesti vas kod nje.
-Veoma ste ljubazni, Katarina - reče Viktorija.
-Mi ćemo ići sutra. Neradni je dan.
-Ne sutra - reče Viktorija.
-A zašto ne?
Podozrivo je piljila u nju. Viktorija oseti kako se njena uobičajena
netrpeljivost prema Katarini dodatno pojačava.
-Radije bih prošetala... da udahnem malo svežeg vazduha. Ovde se
čovek oseća tako skučeno.
-A gde ćete vi da šetate? U Bagdadu nemate gde da šetate.
-Snaći ću se nekako - reče Viktorija.
-Bolje je ići u bioskop. Ima li neko zanimljivo predavanje?
-Ne, ja bih da budem napolju. Mi Englezi volimo da šetamo.
-I zato što ste Englezi, vi morate da budete tako nadmeni i
uštogljeni. Šta uopšte znači biti Englez? Takoreći ništa. Mi ovde
pljujemo na Engleze.
-Pokušate li da me pljunete, mogli biste da doživite iznenađenje -
reče Viktorija, iznova se čudeći s koliko se lakoće u Maslinovoj
grančici rasplamsaju ubilačke strasti.
-Šta ćete vi da uradite?
-Pokušajte pa ćete videti.
-Zašto vi čitate Karla Marksa? Vi njega ne možete da razumete. Vi
ste previše glupi. Zar mislite da vas bi ikada primili da budete član
Komunističke partije? Vi niste dovoljno politički obrazovani.
-A što pa da ga ne čitam? To je namenjeno ljudima poput mene -
radničkoj klasi.
-Vi niste radnička klasa. Vi ste buržoazija. Vi ne umete čak ni da
kucate kako treba. Pogledajte samo koliko grešaka pravite.
-Neki od najpametnijih ljudi ne znaju pravopis - dostojanstveno
odvrati Viktorija. - A i kako da radim kad me neprestano zagovarate?
Vratolomnom brzinom je otkucala jedan red, ali joj raspoloženje
splasnu kad shvati da je nepažnjom pritisnula tipku za gornje znake,
tako da je dobila samo niz uzvičnika, cifara i zagrada. Izvadila je
papir iz mašine i zamenila ga novim, a zatim se predano posvetila
poslu. Kada je završila, odnela je rezultat doktoru Ratbonu.
Dok je čitao, mrmljao je: - Širaz je u Iranu, ne u Iraku... Uzgred,
Irak se piše sa q, a ne sa k... A ime provincije nije Vizit, nego Vasit...
Pa... hvala, Viktorija.
A onda, kada je već bila na vratima, on je pozva da se vrati.
-Viktorija, jeste li zadovoljni ovde?
-O, da, doktore Ratbon.
Crne oči pod gustim obrvama ispitivački su je posmatrale.
Viktorija je osećala kako u njoj raste nelagoda.
-Žao mi je što vam je plata toliko mala.
-Nema veze - reče Viktorija. - Volim da radim.
-Zaista?
-O, da - reče ona. - Ovde čovek prosto oseća - dodala je - da je ono
što radi vredno truda.
Njen bistar pogled susreo se s njegovim ispitivačkim, ali nije
ustuknula.
-A uspevate li... da preživite?
-O, da, našla sam sasvim dobar a jeftin smeštaj, kod neke
jermenske porodice. Sve je u redu.
-U Bagdadu je trenutno velika potražnja za stenodaktilografima -
reče doktor Ratbon. - Mislim da bih vam mogao naći bolji posao od
ovoga ovde.
 -Ali ja ne želim drugi posao.
-Možda bi bilo pametno da ga prihvatite.
-Pametno? - oprezno će Viktorija.
-Da, to sam rekao. Samo kao upozorenje... kao savet.
U njegovom glasu čuo se nekakav preteći prizvuk.
Viktorija razrogači oči.
-Zaista ne razumem, doktore Ratbon - reče.
-Ponekad je pametno ne pačati se u nešto što ne razumete.
Ovoga puta bilo joj je jasno da je u pitanju pretnja, ali ipak je
nastavila nedužno da ga gleda.
-Zašto ste došli da radite ovde, Viktorija? Zbog Edvarda?
Ona pocrvene od besa.
-Naravno da ne - reče uvređeno. Sad je već bila ljuta.
Doktor Ratbon klimnu glavom.
-Edvard tek treba da se dokaže. Proći će mnogo godina dok ne
bude u položaju da vam pomogne na bilo koji način. Da sam na
vašem mestu, digao bih ruke od njega. A kao što rekoh, trenutno ima
mnogo dobrih radnih mesta, sa dobrom platom i mogućnošću
napredovanja... i na kojima biste bili u svetu kojem pripadate.
Primetila je da je sve vreme netremice posmatra. Da nije to
nekakva proba? Glumeći iskrenost, ona reče:
-Ali meni se zaista dopada u Maslinovoj grančici, doktore Ratbon.
On na to sleže ramenima, a ona izađe. Ali dok je izlazila, činilo joj
se da u kičmenoj moždini oseća njegov pogled.
Ovaj razgovor ju je prilično onespokojio. Da li se desilo nešto što ga
je navelo da posumnja? Sluti li da je ona možda uhoda koju su
ubacili u Maslinovu grančicu kako bi otkrila njihove tajne? Njegov
glas i držanje ulili su joj strah u kosti. Naljutila se kada ju je pitao da
li je došla tu kako bi bila bliže Edvardu, i odlučno je poricala, ali sada
je shvatila da bi za nju bilo neuporedivo bezbednije da doktor Ratbon
pretpostavlja kako je došla u Maslinovu grančicu jer se zaljubila,
nego da makar i pomisli kako je gospodin Dejkin u to umešao prste.
Bilo kako bilo, zahvaljujući njenom idiotskom crvenilu, Ratbon
najverovatnije misli da je Edvard u pitanju, tako da je na kraju sve
ispalo dobro.
Ipak je te večeri otišla na počinak s neugodnim osećanjem zebnje
u srcu.
 Poglavlje 17

Viktorija je sutradan uspela prilično lako da sama stigne na

ugovoreno mesto bez previše lutanja. Kada je pitala za Bejt Melek Ali,
saznala je da je to velika kuća podignuta neposredno uz reku, malo
dalje niz zapadnu obalu.
Dotle je imala malo vremena da istraži okolinu, tako da se prijatno
iznenadila kada je stigla do kraja uske uličice i našla se na obali reke.
Skrenula je desno i polako se zaputila visokim nasipom. Povremeno je
morala dobro da pazi jer je staza mestimično bila odronjena, a nisu je
svuda popravili ili dogradili. Ispred jedne kuće bilo je stepenište niz
koje bi čovek, posle čašicu-dve više, lako mogao noću da završi pravo
u reci. Viktorija osmotri vodu, pa se pažljivo provuče preko. Staza je
nadalje bila široka i popločana. Kuće sa desne strane imale su neki
prijatan dah tajanstvenosti. Ni po čemu se nije moglo naslutiti ko živi
u njima. Nailazeći povremeno na otvorena vrata, Viktorija nije
propuštala priliku da baci pogled unutra. Bila je opčinjena
kontrastom. Kroz jednu kapiju ugledala je dvorište sa šedrvanom,
sećijama i baštenskim stolicama, a iza toga visoke palme i vrt nalik
pozorišnoj pozadini. Iza narednog zida, spolja naizgled istog, pružao
se čitav splet prljavih i mračnih prolaza, pred kojima se igralo
nekoliko male dece u ritama. Uskoro je naišla na gust šumarak
palmi. S leve strane ugledala je nejednake stepenike što su se
spuštali do vode i arapskog čamdžiju u primitivnom čamcu na vesla
kako joj maše i doziva je, očigledno je pitajući želi li preko reke.
Pretpostavila je da se nalazi otprilike preko puta hotela Tio, mada je s
te daljine bilo teško uočiti razlike u građevinama, a sve hotelske
zgrade izgledale su manje-više isto. Potom je naišla na put koji je
vodio između palmi, sve do dveju visokih kuća s balkonima. Iza njih je
bila velika kuća sagrađena uz samu reku, s vrtom i kitnjastim
stubovima. Staza je zatim prolazila oko unutrašnje strane zdanja za
koje je pretpostavljala da je Bejt Melek Ali, to jest kuća kralja Alija.
Nekoliko minuta kasnije, prošla je pored kapije imanja i stigla do
sirotinjskih četvrti. Reku su sada skrivali zasadi palmi iza ograde od
zarđale bodljikave žice. Sa desne strane videli su se oronuli kućerci
opasani grubim zidovima od ćerpiča, udžerice pred kojima su se deca
igrala u prašini i rojevi muva nad gomilama đubreta. Na putu koji je
vodio od reke stajao je prastar i prilično olupan automobil. A kraj
njega je stajao Edvard.
-Lepo, stigla si - reče joj. - Upadaj.
-Kuda idemo? - upitala je dok je oduševljeno sedala u tu krntiju
od automobila. Vozač nalik živoj gomili krpa osvrnu se i uputi joj
srdačan osmeh.
-Idemo u Vavilon - reče Edvard. - Stvarno smo zaslužili slobodan
dan.
Automobil se pokrenu uz strahovit trzaj i poče da poskakuje
kaldrmom.
-U Vavilon? - uskliknu Viktorija. - Ala to lepo zvuči. Stvarno ćemo
u Vavilon?
Skrenuše levo i počeše glatko da klize dobrim drumom zavidne
širine.
-Da, ali ne očekuj previše. Vavilon ipak nije više ono što je bio.
Viktorija poče da pevuši.

Koliko ima do Vavilona?

Ima sedamdeset milja.
Mogu li stići do večeri?
Možeš i da se vratiš, zbilja.

-Stalno sam to pevušila kada sam bila mala. Oduvek me je

opčinjavala ta pesmica. A sada stvarno idemo tamo!
-I vratićemo se do večeri. Ili bi bar trebalo. U ovoj zemlji čovek
nikada ne može biti siguran.
-Automobil izgleda kao da će se svakog časa raspasti.
-Verovatno i hoće. Sigurno mu fali sve živo. Ali ovi Iračani umeju
strašno vešto sve da privežu žicom, a onda samo kažu „Inšalah” i
produže.
-Sve je „Inšalah”, zar ne?
-Da, najbolje je prebaciti svu odgovornost na Svevišnjeg.
-Put nije baš sjajan, zar ne? - procedila je Viktorija dok je
poskakivala na sedištu. Široki drum je bio dobar samo u početku, ali
nije ispunio očekivanja. I dalje je bio širok, ali izlokan i pun rupa.
-Kasnije će biti još gore - doviknu joj Edvard. Živahno su
poskakivali i truckali se. Prašina se u oblacima dizala oko njih. Veliki
kamioni prepuni Arapa vozili su sredinom druma, potpuno
ravnodušni prema besomučnom trubljenju sirene.
Prolazili su kraj ograđenih vrtova, grupica žena i dece s
magarcima. Viktoriji je sve bilo novo i deo čitave čarolije putovanja u
Vavilon s Edvardom.
Stigli su posle dva-tri sata, izubijani i svojski razdrmani.
Bezoblične gomile ruševina od blata i opeka predstavljale su
razočaranje za Viktoriju, budući da je očekivala nešto poput stubova i
lukova kakve je viđala na slikama Balbeka.
Ali razočaranje je malo-pomalo minulo dok su klecali preko humki
i ostataka zidova pokušavajući da drže korak s vodičem. Samo je
napola slušala njegova obimna objašnjenja, ali dok su Procesijskim
putem išli ka Ištarinoj kapiji s mozaicima neverovatnih životinja
visoko na zidinama, najednom je osetila veličanstvenost prošlosti i
poželela da sazna više o tom ogromnom, ponositom gradu, koji je sada
ležao mrtav i napušten. Nakon što su ukazali počast drevnim
vremenima, seli su kraj vavilonskog lava da pojedu suvi obrok što ga
je Edvard poneo. Vodič se malo odmakao, srdačno se smešeći i
odlučno ih ubeđujući da kasnije posete muzej.
-Moramo li? - zaneseno reče Viktorija. - Predmeti s natpisima i u
vitrinama nekako mi ne izgledaju stvarno. Jednom sam otišla u
Britanski muzej. Bilo je grozno i strašno zamorno.
-Prošlost je uvek dosadna - reče Edvard. - Budućnost je mnogo
važnija.
 -Ovo nije dosadno - reče Viktorija pokazujući sendvičem ka
ruševinama. - Oseća se stara slava. Kako beše ide ona pesma: Da si ti
vavilonski kralj a ja hrišćanska robinja...?Možda smo to mi. Ti i ja.
-Čini mi se da u vreme pojave hrišćanstva više nije bilo
vavilonskih kraljeva - reče Edvard. - Mislim da se Vavilon ugasio u
šestom ili sedmom veku pre nove ere. Svaki čas dolazi ovaj ili onaj
arheolog da priča o tim stvarima, ali meni je sve isto do pojave Grka i
Rimljana.
-Da li bi voleo da budeš kralj Vavilona, Edvarde? On duboko
udahnu.
-Da, voleo bih.
-Onda ćemo smatrati da si bio. A ovo ti je nova inkarnacija.
-U ta vremena znali su kako treba vladati! - reče Edvard. - Zato su
i mogli da upravljaju svetom i dovedu ga u red.
-Mislim da mi se ne bi dopalo da budem robinja - glasno je
razmišljala Viktorija. - Ni hrišćanska, ni bilo koja druga.
-Milton je bio u pravu - reče Edvard. - „Bolje je vladati u paklu
nego služiti u raju.” Oduvek me je oduševljavao Miltonov Satana.
-Nikada nisam bila poznavalac Miltona - pravdala se Viktorija. -
Ali gledala sam Komus u pozorištu Sadlers Vels i bilo je prelepo, a
Margo Fontejn igrala je takoreći kao anđeo od leda.
-Da si bila robinja, Viktorija - reče Edvard - ja bih te oslobodio i
uveo te u svoj harem... eno tamo - dodao je, neodređeno pokazavši ka
jednoj gomili ruševina.
Viktorijine oči zaiskriše.
-Kad već pričamo o haremima... - počela je.
-Kako se slažeš s Katarinom? - prekinu je Edvard.
-Kako si znao da sam mislila na nju?
- Jesi, jesi, zar ne? Ozbiljno, Vilu, voleo bih da se vas dve
sprijateljite.
-Ne zovi me Viki.
-U redu, Zeleznička stanice. Želim da se sprijateljiš s Katarinom.
-Muškarci su stvarno smešni! Uvek žele da se njihove devojke lepo
slažu.
Edvard je dotle ležao zavaljen s rukama ispod glave, ali na ovo se
naglo uspravi.
-Sve si pobrkala, Železnička stanice. A i ta tvoja opaska o haremu
stvarno je obična glupost...
 -Ne, nije. Kako te samo sve one devojke gutaju očima i žude za
tobom! Dođe mi da poludim!
-Sjajno - na to će Edvard. - Volim te tako ludu. Ali da se vratimo
na Katarinu. Hoću da se sprijateljite zato što sam prilično uveren da
ćemo preko nje saznati sve što nas zanima. Ona nešto zna.
-Stvarno tako misliš?
-Sećaš li se da sam čuo kada je pomenula Anu Šele?
-Smetnula sam to s uma.
-A kako tebi ide s Marksom? Ima li rezultata?
-Niko mi nije pritrčao da mi ponudi članstvo. Štaviše, Katarina mi
je juče rekla kako me ne bi primili u partiju jer nisam dovoljno
politički obrazovana. A da čitam ono dosadno naklapanje... Ozbiljno,
Edvarde, nisam ja toliko pametna.
-Ti, dakle, nisi politički osvešćena? - nasmeja se Edvard. - Jadna
moja Železnička stanica. Eto, Katarina vrca od pameti, ubeđenja i
političke osvešćenosti, ali ja ipak volim malu londonsku
daktilografkinju koja ne ume valjano da otkuca ništa što ima više od
dva sloga.
Viktorija se najednom namršti. Edvardove reči podsetile su je na
onaj čudan razgovor sa doktorom Ratbonom. Prepričala ga je
Edvardu. Uznemirio se više nego što je očekivala.
-To je već ozbiljno, Viktorija. Stvarno ozbiljno. Pokušaj da mi tačno
ponoviš šta ti je rekao.
Viktorija je dala sve od sebe ne bi li se setila tačnih reči doktora
Ratbona.
-Ali ne shvatam zašto si se toliko uznemirio - dodala je.
-Šta? - Edvard se prenuo iz razmišljanja. - Ne shvataš... Draga
moja devojko, zar ne vidiš da to znači da te drže na oku? Pokušavaju
da te zaplaše. Ne sviđa mi se to, Viktorija... Uopšte mi se ne sviđa.
Zastao je, pa namrgođeno dodao:
-Znaš, komunisti su vrlo okrutni. Deo njihove ideologije je da ne
prezaju ni od čega. Ne bih voleo da te zveknu po glavi i bace te u
Tigar, dušo.
Kako je čudno, pomislila je Viktorija, sedeti usred ruševina
Vavilona i razgovarati o tome hoće li je u doglednoj budućnosti neko
zveknuti u glavu i baciti je u Tigar. Poluzatvorenih očiju zaneseno je
razmišljala: „Uskoro ću se probuditi i shvatiti da sam u Londonu, i da
sam sanjala divan, melodramatičan san o opasnostima Vavilona. A
možda će”, nastavila je da razmišlja, sada već potpuno sklopivši oči,
„budilnik svakog časa da zazvoni i ja ću se probuditi i otići u
Grinholcovu kancelariju... i neće biti nikakvog Edvarda.”
Nakon ove poslednje misli brže-bolje je otvorila oči da se uveri
kako je Edvard zaista pored nje (Šta sam ono htela da ga pitam u
Basri pa sam zaboravila kad su nas prekinuli?) i da sve to nije samo
san. Sunce je bleštalo na opojan i vrlo nelondonski način dok su blede
ruševine Vavilona svetlucale spram tamnih obrisa palmi u pozadini a
Edvard sedeo do nje napola joj okrenuvši leđa. Kako mu se lepo kosa
spušta niz vrat blago se kovrdžajući... i kako mu je lep vrat...
preplanuo i bronzan od sunca... bez ijedne tačkice... mnogi muškarci
imaju na vratu ciste ili bubuljice tamo gde im okovratnik tare kožu...
kao ser Rupert, na primer, s onim čirom u začetku...
Viktorija iznenada muklo kriknu i uspravi se, a sve njene
maštarije raspršiše se i odleteše u prošlost. Bila je van sebe od
uzbuđenja.
Edvard se osvrnu i upitno je pogleda.
-Šta ti je, Železnička stanice?
-Upravo sam se setila - reče ona - ser Ruperta Krofton Lija.
Kako ju je on i dalje belo gledao, Viktorija poče da mu objašnjava
šta je htela da kaže, mada joj to, istini za volju, baš i nije išlo od ruke.
-Bio je to čir na njegovom vratu - reče.
-Čir na njegovom vratu? - zbunjeno će Edvard.
-Da, u avionu. Znaš, sedeo je ispred mene, i kada mu je u jednom
trenutku spala kapuljača, ugledala sam to - čir.
-A što ne bi imao čir? Jesu bolni, ali mnogi ih imaju.
-Da, da, svakako. Ali stvar je u tome što ga onog jutra na balkonu
nije imao.
-Šta nije imao?
-Nije imao čir. O, Edvarde, mućni malo glavom. U avionu je imao
čir, a na balkonu hotela Tio nije ga imao. Vrat mu je bio čist i gladak -
kao tvoj sada.
-Pa, možda mu je prošao.
-A, ne, Edvarde, nije mogao. To je bilo samo dan kasnije, a čir je
tek počinjao da izbija. Nije mogao da prođe, ili bar ne potpuno, bez
traga. Shvataš li da to znači... sigurno mora to da znači... da čovek u
hotelu Tio uopšte nije bio ser Rupert.
Ushićeno je klimala glavom. Edvard je piljio u nju.
 -Poludela si, Viktorija. To je morao biti ser Rupert. Nisi primetila
nikakvu drugu razliku.
-Ali, zar ne shvataš, Edvarde, da ga nijednom nisam čestito videla,
nego da je to bio samo... pa, nazovimo to opštim utiskom. Šešir,
pelerina, šepurenje. Njega bi bilo veoma lako oponašati.
-Ali u ambasadi bi znali...
-Ali on nije odseo u ambasadi, zar ne? Prešao je u Tio. Videli su ga
jedino niži činovnici. Ambasador je još u Engleskoj. Pored toga, on je
dugo putovao i izbivao iz Engleske...
-A zašto bi...
-Pa zbog Karmajkla, naravno. Karmajkl je došao u Bagdad da se
sastane s njim i kaže mu šta je otkrio. Ali njih dvojica se nikada ranije
nisu sreli. Karmajkl nije mogao znati da to nije on i zato nije bio
oprezan. Pa da, sve se uklapa - Karmajkla je ubio lažni Rupert
Krofton Li.
-Ne verujem ni u jednu jedinu reč. Suludo je. Seti se da su ser
Ruperta kasnije ubili u Kairu.
-Tamo se sve i odigralo. A znam i kako. O, Edvarde, pa to je
strašno. Sve sam videla.
-Videla si kako se to desilo... Viktorija, jesi li ti potpuno luda?
-Ne, uopšte nisam luda. Samo me saslušaj, Edvarde. Kada sam
bila u hotelu u Heliopolisu, neko mi je pokucao na vrata. U stvari,
tako mi se samo učinilo, jer kad sam otvorila i progvirila, videla sam
da nisu kucali na moja vrata, nego na naredna - kod ser Ruperta
Krofton Lija. Bila je to jedna od onih stjuardesa ili domaćica aviona ili
kako ih već zovu. Zamolila ga je da svrati do prostorija Britanskog
vazduhoplovstva malo dalje niz hodnik. Odmah posle toga izašla sam
iz sobe. Kada sam prolazila pored vrata sa znakom aviokompanije,
otvorila su se i on je izašao. Pomislila sam da hoda drugačije jer je
dobio nekakvu vest. Shvataš li, Edvarde? Bila je to zamka. Dvojnik je
već bio spreman. Čim je ser Rupert ušao, zveknuli su ga po glavi, a
taj drugi je izašao i preuzeo ulogu. Verovatno su ga držali negde u
Kairu, možda čak i u hotelu, kao invalida, neprestano ga drogirajući,
a onda su ga ubili čim se dvojnik vratio iz Bagdada.
-Veličanstvena priča - reče Edvard. - Ali, budemo iskreni, Viktorija,
sve si izmislila. Ničime ne možeš to da potkrepiš.
-A čir?
-Ma dođavola s tim čirem!
 -Ima i još nešto. - Šta?
-Znak Britanskog vazduhoplovstva na vratima. Kasnije nije bio
tamo. Sećam se da sam se zbunila kada sam njihovo predstavništvo
našla na drugom kraju predvorja. To je jedno. Ima još. Ona
stjuardesa koja mu je kucala na vrata. Kasnije sam je ponovo videla,
ovde u Bagdadu - i to baš u Maslinovoj grančici. Onog dana kada sam
prvi put išla tamo. Ušla je i razgovarala je s Katarinom. Učinilo mi se
da mi je odnekud poznata.
Zaćutala je nakratko, pa dodala:
-Eto, Edvarde, moraš priznati da ipak nisam sve izmislila.
On zamišljeno reče:
-I opet se vraćamo na Maslinovu grančicu... i na Katarinu.
Viktorija, ma koliko ti bilo mrsko, moraš s njom da se zbližiš. Laskaj
joj, podilazi joj, pričaj joj oboljševičkim idejama. Zbliži se s njom kako
znaš iumeš i saznaj ko su joj prijatelji, kuda se kreće i s kim se vida
van Maslinove grančice.
-Neće biti lako - reče Viktorija - ali potrudiću se. A šta ću s
gospodinom Dejkinom? Treba li da mu kažem sve ovo?
-Da, svakako. Ali sačekaj dan-dva. Možda ćemo saznati još nešto. -
Edvard uzdahnu. - Jedne večeri ću izvesti Katarinu u kabare Le
Selekt.
Viktorija ovoga puta nije osetila ujed ljubomore. Edvard je govorio
toliko ozbiljno i odlučno da je svako uživanje u sprovođenju tog plana
bilo potpuno isključeno.

II

Onako ushićenoj zbog svojih otkrića, Viktoriji sutradan nije teško

palo da pozdravi Katarinu pravim izlivom prijateljstva. Rekla joj je
kako je bilo veoma lepo od nje što joj je kazala gde mogu da joj srede
kosu. I da joj sada pranje očajnički treba. (Ovo je bilo očigledno, jer joj
je po povratku iz Vavilona kosa bila potpuno ulepljena i crvenkasta
od peska.)
-Da, izgleda grozno - reče Katarina, zagledajući je s izvesnom
dozom zlobnog zadovoljstva. - Jesi li bila napolju juče popodne kada
je naišla ona peščana oluja?
-Iznajmila sam automobil i išla da vidim Vavilon - reče Viktorija. -
Bilo je veoma zanimljivo, ali u povratku sam uletela u peščanu oluju i
malo je falilo da se ugušim ili oslepim.
-Da, Vavilon je zanimljiv - reče Katarina - ali trebalo je da ti ideš
sa nekim ko poznaje ga i može sve lepo da ti objasni. A što se tiče
kose, ja ću večeras da odvedem tebe kod te Jermenke. Ona će da ti
opere kosu kremastim šamponom. Taj je najbolji.
-Uopšte mi nije jasno kako uspevaš da ti kosa uvek bude tako lepa
- reče Viktorija, tobože zadivljeno posmatrajući Katarinine debele,
masne lokne nalik kobasicama.
Na Katarininom večito kiselom licu pojavi se osmeh, na šta
Viktorija pomisli da je Edvard bio u pravu u vezi s laskanjem.
Kada su te večeri izašle iz Maslinove grančice, već su bile prisne
prijateljice. Katarina ju je vodala uskim uličicama i prolazima, sve
dok konačno nije zakucala na vrata vrlo neobećavajućeg izgleda, bez
ikakvog nagoveštaja da se iza njih obavlja frizerska delatnost.
Međutim, dočekala ih je jednostavna ali, reklo bi se, vrlo stručna
mlada žena, koja je engleski govorila veoma pažljivo i polako. Odvela
je Viktoriju do besprekorno čiste šamponjere s blistavim slavinama,
okružene raznoraznim bočicama i losionima. Katarina ode, a Viktorija
prepusti svoju umršenu kosu veštim rukama gospođice Ankumijan.
Uskoro joj je glava bila obavijena kremastom penom.
-Ako biste bili ljubazni...
Viktorija se zavalila i zabacila glavu. Voda joj se slivala preko kose
i klokotala niz slivnik.
Najednom je u nosu osetila slatkast, otužan miris, koji ju je
podsetio na bolnicu. A onda joj se nekakva natopljena krpa čvrsto
priljubi preko usta i nosa. Mahnito se otimala, izvijala i migoljila, ali
čelični stisak je i dalje držao krpu na mestu. Počela je da se guši,
mutilo joj se u glavi, brujalo joj je u ušima...
A onda tama, duboka i gusta.
 Poglavlje 18

Kada se osvestila, Viktoriji se činilo da je prošlo neopisivo mnogo

vremena. U glavi su joj se komešala zbrkana sećanja - truckanje u
automobilu... piskutavo brbljanje i prepirka na arapskom... bleštanje
zaslepljujuće svetlosti... užasan napad mučnine... a onda se kao kroz
maglu setila da je ležala na nekakvom krevetu i da joj je neko podigao
ruku... neizdrživo bolan ubod igle... a onda ponovo zbrkani snovi, pa
tama, a kroza sve to provlačilo se sve jače osećanje da vreme ističe...
Sada je napokon, koliko-toliko bila svesna sebe - Viktorije
Džouns... I da se Viktoriji Džouns nešto dogodilo... davno... pre više
meseci... možda čak i godina... a možda i pre svega nekoliko dana.
Vavilon... sunce... prašina... kosa... Katarina. Katarina se,
naravno, smeši, lukavih očiju ispod kobasičastih lokni... Katarina ju
je odvela na pranje kose, a onda... Šta se onda dogodilo? Onaj grozan
miris... još može da ga oseti... ošamućujući... pa da, hloroform.
Omamili su je hloroformom i odveli... gde?
Oprezno je pokušala da sedne. Rekla bi da leži na krevetu... i to
vrlo tvrdom... glava joj puca i ošamućena je... još je pospana, strašno
pospana... onaj ubod, ubod injekcije, drogirali su je... i još je napola
drogirana.
Pa, u svakom slučaju je nisu ubili. (Zašto?) To je, dakle, u redu.
Najbolje bi bilo, pomislila je poludrogirana Viktorija, da nastavi da
spava. I istog časa to i uradi.
Kada se sledeći put probudila, u glavi joj je bilo mnogo bistrije. Bio
je dan i mogla je jasnije da vidi gde se nalazi.
Bila je u skučenoj ali veoma visokoj sobi, okrečenoj turobnom i
bledunjavom plavičastosivom bojom. Pod je bio od nabijene zemlje.
Sav nameštaj u prostoriji svodio se na krevet, prljavi prekrivač koji su
prebacili preko nje, trošni stočić s ispucalim emajliranim lavorom i
limenu kofu. Sa spoljašnje strane prozora nalazila se neka vrsta
drvene rešetke. I dalje osećajući potmulu glavobolju i ošamućenost,
Viktorija oprezno ustade s kreveta i priđe prozoru. Kroz rešetku je
sasvim lepo mogla da vidi vrt i palme iza njega. Vrt bi se smatrao vrlo
prijatnim po istočnjačkim merilima, mada bi ga neki pripadnik
engleske srednje klase gledao s prezirom. U njemu je bilo mnogo
jarkonarandžastih nevena, nekoliko prašnjavih stabala eukaliptusa i
prilično beživotnih tamarisa.
Detence s plavim tetovažama na licu i s mnogo narukvica trčalo je
za loptom i pevalo piskutavim, zavijajućim glasom nalik zvuku gajdi u
daljini.
Viktorija potom odmeri velika i teška vrata sobe. Ne nadajući se
previše, prišla im je i pokušala da ih otvori. Bila su zaključana.
Vratila se i sela na ivicu kreveta.
Gde se nalazi? U Bagdadu svakako nije. I šta sada da radi?
Posle trenutak-dva shvatila je da poslednje pitanje baš i nije na
mestu. Mnogo je primerenije zapitati se šta će njoj da urade. S
neprijatnim osećanjem u dubini stomaka setila se blagonaklonog
saveta gospodina Dejkina da odmah kaže sve što zna. A možda su
ionako već sve izvukli iz nje dok je bila drogirana.
Radosno se vratila na vrlo važnu činjenicu - da je makar živa. Ako
bi uspela da se održi u životu dok je Edvard ne nađe... Šta će Edvard
da uradi kad otkrije da je nestala? Hoće li otići kod gospodina
Dejkina? Ili će pokušati nešto na svoju ruku? Hoće li Katarini uterati
u kosti strah od Svevišnjeg i naterati je da mu sve kaže? Hoće li
uopšte posumnjati na Katarinu? Što se više trudila da se primiri
zamišljajući neustrašivog Edvarda, to je njegov lik sve više bledeo i
pretvarao se u neku vrstu neodređene ideje. Koliko je Edvard
pametan? Zapravo se sve svodi na to. Edvard je božanstven. Edvard
je neodoljiv. Ali da li je pametan? Jer to je u datim okolnostima
očigledno najhitnije.
S druge strane, gospodin Dejkin je svakako pametan. Ali hoće li
imati volje? Ili će kad bude svodio račune u glavi prosto izbaciti njeno
ime, precrtati ga i dopisati pokojna. Na kraju krajeva, ona je za njega
samo jedna od mnogih. Svako oproba sreću i ako ga ona izneveri - šta
da se radi. Ne, nije mogla da zamisli gospodina Dejkina kako se bavi
njenim izbavljenjem. Uostalom, lepo ju je upozorio.
A upozorio ju je i doktor Ratbon. (Je li to bilo upozorenje ili
pretnja?) Posle njenog odbijanja da shvati pretnju ozbiljno, odmah su
prešli s reči na dela...
 Ali još sam živa, ponovila je Viktorija, odlučna da sve gleda s
vedrije strane.
Spolja se začuše koraci, a potom i štropotanje velikog ključa u
zarđaloj bravi. Vrata se zaljuljaše na šarkama i širom se otvoriše. Na
njima se pojavi neki Arapin. U rukama je držao stari limeni
poslužavnik s hranom.
Očigledno je bio dobro raspoložen jer se široko smešio dok je
čavrljao nešto na arapskom, da bi onda spustio poslužavnik, otvorio
usta i pokazao prstom niz grlo, a zatim izašao i ponovo zaključao
vrata.
Ona znatiželjno priđe poslužavniku. Na njemu je bila velika činija
pirinča, nešto što je ličilo na zamotane listove kupusa i velika kriška
arapskog hleba, kao i vrč vode i čaša.
Viktorija je za početak utolila žeđ, a zatim je navalila na pirinač,
hleb i listove kupusa, koji su bili ispunjeni mlevenim mesom vrlo
zanimljivog ukusa. Mnogo bolje se osećala kada je slistila sve s
poslužavnika.
Svojski se trudila da razumno sagleda svoj položaj. Uspavali su je
hloroformom i oteli. Kada? O tome je imala tek maglovitu predstavu.
Na osnovu nejasnih sećanja na zaspivanje i buđenje, jedino je mogla
da pretpostavi da je prošlo nekoliko dana. Odveli su je iz Bagdada.
Gde? Ni to nije mogla da zna. Kako nije znala arapski, nije mogla
nikome da se obrati. Nije mogla da pita ni za mesto, ni za ime, ni za
datum.
Usledilo je nekoliko smrtno dosadnih sati.
Uveče se njen tamničar vratio s novim poslužavnikom hrane.
Ovoga puta s njim su došle i dve žene. Bile su u izbledelim crnim
odorama, pokrivenog lica. Nisu ušle u sobu, nego su ostale da stoje
ispred vrata. Jedna je u naručju držala bebu. Samo su stajale tamo i
kikotale se. Viktorija je imala utisak da je njihove oči iza
poluprozirnih žarova procenjuju. Bilo im je uzbudljivo i krajnje
smešno što vide zarobljenu Evropljanku.
Viktorija im se obratila na engleskom i na francuskom, ali kao
odgovor je dobila jedino kikotanje. Bilo joj je čudno što ne može da
komunicira s pripadnicama svog pola. Polako i s naporom izgovorila je
jednu od retkih fraza koje je naučila:
-El hamdu lillah.
Ovo je propraćeno veselim čavrljanjem na arapskom. Žustro su
klimale glavom. Viktorija zakorači ka njima, ali arapski sluga, ili šta
je već bio, hitro joj prepreči put. Pokazao je ženama da idu, a zatim i
sam izađe, zatvori vrata i ponovo ih zaključa. Pre toga je nekoliko
puta ponovio jednu reč.
-Bukra... Bukra...
Tu reč je imala prilike da čuje i znala je da znači „sutra”.
Sela je na krevet da razmisli o svemu. Sutra? Sutra će neko doći
ili će se nešto dogoditi. Sutra će se njeno tamnovanje završiti (ili
možda neće?) - a ako se završi, možda će se završiti i njen život! Kada
se sve uzme u obzir, nije joj bilo previše stalo da zna šta će se desiti
sutra. Nagonski je osećala da bi bilo mnogo bolje ako se sutra bude
nalazila negde drugde.
Ali, da li je to moguće? Prvi put je ovom problemu posvetila punu
pažnju. Prišla je vratima i proučila ih. Shvatila je da od toga nema
vajde. Brava nije bila od onih koje se mogu otvoriti ukosnicom -
ukoliko bi ona uopšte uspela da obije ijedna vrata ukosnicom, u šta je
iskreno sumnjala.
Preostao je prozor. Ubrzo je videla da tu ima čemu da se nada.
Drvena rešetka bila je u završnoj fazi raspadanja. Ali čak i ako bi
uspela da polomi dovoljno trulih letvica da se provuče, teško bi to
izvela bez dosta buke, čime bi sigurno privukla nečiju pažnju. Pored
toga, soba se nalazila na spratu, tako da bi morala da pribavi kakvo
uže ili da skoči, uz veliku verovatnoću da će iščašiti gležanj. U
knjigama, pomislila je, neko uvek napravi uže od posteljine pocepane
na trake. Sumnjičavo je odmerila debeli pamučni prekrivač i dronjavo
ćebe. Ni jedno ni drugo nije joj izgledalo kao da bi moglo poslužiti
svrsi. Nije imala čime da iseče prekrivač na trake, a ćebe bi možda
mogla da pocepa, ali bilo je toliko trulo da sigurno ne bi izdržalo
njenu težinu.
-Dodavola - rekla je naglas.
Sve više ju je obuzimala pomisao o bekstvu. Koliko je mogla da
prosudi, njeni tamničari su bili priprosti ljudi, koji se nisu preterano
potresali zato što je ona zatočena u sobi. Neće očekivati da ona
pobegne prosto zato što je ona zatvorenica, a zatvorenici to ne rade.
Bila je sigurna da onaj ko joj je dao injekciju i verovatno je dovezao tu
više nije u zgradi. Njega, nju ili njih očekuju „bukra”. Ostavili su je u
nekoj zabiti da je čuvaju jednostavni ljudi koji bez mnogo pitanja
izvršavaju naređenja i verovatno nisu ni svesni na šta je sve spremna
jedna domišljata Evropljanka kada joj preti neposredna opasnost od
istrebljenja.
-Nekako ću se izvući odavde - reče Viktorija za sebe.
Prišla je stočiću i prionula na novu turu hrane. Mora da ojača.
Ponovo je dobila pirinač, ovoga puta s pomorandžama i komadićima
mesa u jarkonarandžastom sosu.
Sve je pojela i napila se vode. Kada je spuštala vrč, sto se nagnu i
malo vode proli se po podu. Na tom mestu se istog časa stvori lokvica
žitkog blata. Kada je gospođica Viktorija Džouns to videla, u njenom
neumornom mozgu zače se jedna ideja.
Sad je samo bilo pitanje jesu li spolja ostavili ključ u bravi.
Sunce je zalazilo. Uskoro će pasti mrak. Viktorija priđe vratima,
spusti se na kolena i gvirnu u ogromnu ključaonicu. Nije se videla
svetlost. Trebalo joj je nešto čime će gurnuti ključ - olovka ili penkalo.
Baš je glupo što joj nisu ostavili tašnu. Namršteno se osvrnula po
sobi. Jedini komad pribora za jelo bila je velika kašika. Trenutno joj
nije bila ni od kakve koristi ali bi kasnije mogla da posluži. Sela je da
razmisli i izmozga nešto. Ubrzo je uskliknula, pa izula cipelu i
iščupala kožni uložak. Čvrsto ga je smotala. Bio je dovoljno krut.
Vratila se do vrata, čučnula i počela vredno da ubada u ključaonicu.
Srećom, veliki ključ je stajao labavo u bravi, tako da je ubrzo
popustio i ispao. Takoreći se nije ni čulo kada je pao na zemljani pod.
Sada moram da požurim, pomislila je Viktorija, pre nego što se
potpuno smrkne. Uzela je vrč i prosula malo vode podno vrata, blizu
mesta gde je procenila da je pao ključ. Zatim je kašikom i prstima
kopala i grebala blato koje je tom prilikom nastalo. Malo-pomalo,
dolivajući vodu iz vrča, prokopala je maleni kanal ispod vrata. Legla
je i pokušala da pogleda kroza nj, ali nije se videlo ništa. Potom je
zavrnula rukave i utvrdila da može ispod vrata da provuče šaku i deo
podlaktice. Opipavala je unaokolo sve dok nije vrhom prsta dotakla
nešto metalno. Bio je to ključ, ali nije mogla da provuče ruku dovoljno
da ga uhvati. Sledeći korak bio je skidanje pribadače koja joj držala
pokidanu naramenicu. Savila ju je u kukicu i utisnula u komad
arapskog hleba, a zatim ponovo legla i nastavila da „peca”. Kada je
već bila spremna da zaječi od muke, uspela je da zakači ključ i
dovuče ga do prstiju, da bi ga potom provukla kroz blatnjavi kanalić
ispod vrata.
Sela je na pete diveći se sopstvenoj domišljatosti. Stežući ključ
blatnjavom rukom, ustala je i gurnula ga u bravu. Sačekala je malo
da lavež uličnih pasa negde u blizini umine, a zatim okrenula ključ.
Vrata popustiše pod pritiskom i malo se odškrinuše. Viktorija oprezno
progviri kroz otvor. S druge strane nalazila se skučena soba, s još
jednim vratima na drugom kraju. Viktorija malo sačeka, pa se
oprezno išunja. U narednoj sobi bilo je velikih rupa na tavanici i
jedna-dve na podu. Kroz druga vrata izlazilo se na vrh grubog
stepeništa od ćerpiča, koje se duž zida kuće spuštalo u vrt.
Upravo ono što je Viktorija želela da vidi. Tiho se vratila u svoju
ćeliju. Bilo je malo verovatno da će iko dolaziti kod nje tokom noći.
Sačekaće da se smrkne i da većina sela ili grada ode na počinak, pa
da tek onda krene.
Još nešto joj je zapalo za oko. Ispred spoljašnjih vrata ležala je
nekakva pohabana crna tkanina u vidu bezoblične gomilice. Pomislila
je da je to sigurno aba, koju će iskoristiti da pokrije svoju
zapadnjačku odeću.
Nije znala koliko dugo čeka. Činilo joj se da je prošlo bezbroj sati.
Napokon se sve utišalo. Prestala je odnekud da trešti arapska muzika
s nekog gramofona ili fonografa, utihnuli su grubi glasovi i zvuci
pljuvanja, nije se više čuo piskutavi ženski smeh, niti dečji plač.
Na kraju se čulo jedino zavijanje u daljini, za koje je pretpostavila
da su šakali, i mahniti lavež pasa, ali znala je da će to ionako trajati
čitave noći.
-Pa, vreme je za polazak! - reče Viktorija i ustade.
Posle kraćeg premišljanja, zaključala je vrata svoje ćelije sa
spoljne strane i ostavila ključ u bravi. Zatim je tiho prošla kroz
susednu sobu, pokupila onu crnu tkaninu i izašla na vrh stepeništa.
Mesec je u međuvremenu izašao, ali je još bio nisko na nebu, dajući
taman toliko svetlosti da Viktorija vidi kuda ide. Tiho je sišla i
zaustavila se nekoliko stepenika pre kraja. Tu je bila u visini zida koji
je opasavao vrt. Siđe li do kraja, moraće da prođe duž čitave kuće. Iz
soba u prizemlju čulo se hrkanje. Pomislila je kako bi možda bilo bolje
da ide po vrhu zida, jer je bio dovoljno širok da se po njemu može
hodati.
Tako je na kraju i odlučila i hitro, mada pomalo nesigurno,
krenula ka mestu gde je počinjalo susedno dvorište. Iza se nalazio
nekakav vrt s palmama, u kome je zid na jednom mestu bio urušen.
Viktorija je dobauljala donde, a zatim, delom skočivši a delom se
skotrljavši, potrčala između palmi ka otvoru. Izašla je na seosku
uličicu, preusku da bi kroz nju mogao da prođe automobil, ali sasvim
dovoljnu za magarce. Protezala se između zidova od ćerpiča. Viktorija
potrča koliko je noge nose.
Psi besno zalajaše. Iz jedne kuće istrčaše dva riđa mešanca i
počeše da joj se približavaju režeći. Viktorija zagrabi punu šaku
kamenčića i poče da ih gađa. Zacičali su i pobegli. Ona potrča dalje.
Skrenuvši iza ugla, izašla je na nešto što je očigledno bila glavna
ulica. Uska i izlokana, vodila je kroz selo sačinjeno od kuća od
ćerpiča, koje su na mesečini izgledale jednobrazno bledo. Palme su
izvirivale iza zidova, psi su režali i lajali. Viktorija duboko udahnu i
potrča. Lavež nije prestajao, ali niko od seljana nije izašao da proveri
je li to neki noćni pljačkaš. Uskoro je izbila na čistinu i ugledala
mutan potok i trošan lučni most, iza kojeg je put vodio ka beskrajnom
prostranstvu. Viktorija nastavi da trči sve dok nije ostala bez daha.
Selo je sada bilo daleko iza nje. Mesec se već bio popeo visoko.
Levo, desno i ispred Viktorije pružalo se golo, kamenito tlo,
neobrađeno i bez ikakvog znaka ljudskog prisustva. Na prvi pogled je
sve izgledalo ravno, ali zapravo je bilo blago zatalasano. Nigde se nije
videlo nikakvo obeležje i Viktorija nije imala predstavu kuda taj put
vodi. Kako se nije razumela u zvezde, nije mogla da odredi čak ni na
koju stranu sveta ide. Bilo je nečeg pomalo zastrašujućeg u toj
beskrajnoj pustoši, ali povratak nije dolazio u obzir. Nije joj bilo druge
nego da produži.
Zastavši na nekoliko trenutaka da povrati dah, osvrnula se kako
bi se uverila da nisu otkrili njeno bekstvo. Potom je nastavila da hoda
u pravcu nepoznatog postojanom brzinom od šest kilometara na sat.
Kada je napokon zarudelo, zora je zatekla Viktoriju potpuno
iscrpljenu, izranavljenih tabana i takoreći na rubu histerije. Opazivši
svetlost na nebu, zaključila je da se kreće otprilike u smeru
jugozapada, ali kako nije znala gde se nalazi, taj podatak joj nije
previše značio.
Malo dalje, nedaleko od puta, ugledala je nekakvo brdašce ili
humku. Skrenula je i zaputila se ka tom uzvišenju s prilično strmim
stranama, a zatim se popela na vrh.
Odatle je imala dobar pogled na okolinu, što je dovelo do novog
naleta bezumne panike. Nigde ničega... Prizor je zapravo bio lep pod
prvom jutarnjom svetlošću. Tlo i horizont treperili su u bledim
pastelnim nijansama boje kajsije, svetlosmeđe i ružičaste, prošaranim
senkama. Bilo je prelepo, ali zastrašujuće. „Sada znam šta znači”,
pomisli Viktorija, „kad neko kaže da je sam na svetu...”
Tu i tamo mogli su se videti tamni pojasevi kržljave trave i
sasušenog žbunja. Ali mimo toga, nigde nikakvog rastinja, nikakvih
znakova života. Samo Viktorija Džouns.
Više se nije videlo ni selo iz kojeg je pobegla. Put se iza nje pružao
u nedogled, kao da se gubi u beskrajnoj pustoši. Viktoriji je izgledalo
neverovatno da je odmakla toliko daleko da se selo izgubilo s vidika.
U naletu panike je na trenutak poželela da se vrati. Samo da na bilo
koji način ponovo dođe u dodir s ljudskom vrstom...
Ali onda se pribrala. Namerila je da pobegne i pobegla je, ali teško
da će se njene nevolje završiti samo zato što se odmakla nekoliko
kilometara od svojih tamničara. Automobil, ma koliko star i
raskliman, očas posla će preći taj put. Čim otkriju da je nema,
krenuće u potragu. A kako, za ime boga, da se sakrije od njih? Prosto
nema gde. Još je na sebi imala onu staru crnu abu koju je ponela.
Brižljivo se obmotala njom i navukla ju je na lice. Nije imala ogledalo
pri ruci, tako da pojma nije imala na šta liči. Kada bi skinula evropske
cipele i najlonke i nastavila da hoda bosa, možda bi mogla da prođe
neopaženo. Znala je da propisno zabrađena Arapkinja, ma koliko bila
odrpana i siromašna, uživa sav mogući imunitet. Smatralo bi se
krajnje nepristojnim da joj se bilo koji muškarac obrati. Ali ko zna
hoće li time zavarati oči zapadnjaka koji pođu automobilom da je
traže. U svakom slučaju, to joj je jedina šansa.
Bila je preumorna da produži. A i užasno žedna, ali tu već nije bilo
pomoći. Zaključila je da bi joj najpametnije bilo da se malo odmori na
padini tog brdašceta. Odatle bi čula ako naiđe neki automobil, a iz
plitke jaruge što se spuštala niz kosinu možda bi nazrela ko je u
njemu.
Mogla je i da se skloni iza brdašceta, tako da sa puta ne bi mogli
da je vide.
A opet, očajnički joj je bilo stalo da se vrati u civilizaciju, a to je, po
svoj prilici, moguće jedino ako zaustavi neki automobil u kome su
Evropljani i zamoli ih da je povezu.
Ali mora biti sigurna da su to pravi Evropljani. Ali kako, pobogu,
da bude sigurna?
Dok je, umorna od pešačenja i potpuno izurena, ovim razbijala
glavu, nije ni primetila kada je utonula u san.
Kada se probudila, sunce je bilo tačno iznad nje. Bilo joj je vruće,
mutilo joj se u glavi, a žeđ je sad već bila neizdrživa. Zaječala je, ali
dok je zvuk još klizio preko njenih ispucalih usana, ona se najednom
ukoči i poče da osluškuje. Iz daljine se čuo slabašan, ali jasan zvuk
automobila. Viktorija oprezno izdiže glavu. Automobil nije dolazio iz
sela, nego je išao ka njemu. To je značilo da nije u potrazi za njom.
Još je izgledao kao crna tačkica daleko na drumu. Trudeći se da se ne
pokazuje previše, Viktorija ga je posmatrala dok se približavao. Žarko
je poželela da ima dvogled.
Automobil uskoro uđe u jednu dolinu i na nekoliko minuta se
izgubi s vidika, ali se ubrzo pojavi na vrhu uzvišenja nedaleko od nje.
Vozač je bio Arapin, a pored njega je sedeo muškarac u evropskoj
odeći.
„Sada moram da odlučim”, pomislila je Viktorija. Da li da iskoristi
priliku? Da li da istrči na drum i zaustavi taj automobil?
Već je takoreći zakoračila da krene, kada je iznenadna nedoumica
natera da se zaustavi. A šta ako je to neprijatelj?
To nikako nije mogla da zna. Drum očigledno nije bio prometan.
Nije videla nijedan drugi automobil ili kamion, pa čak ni magarce.
Možda automobil ide upravo u selo iz kog je pobegla...
Šta da radi? Trebalo je u trenutku doneti tešku odluku. Ako je to
neprijatelj, sve će biti svršeno. A ako nije, možda joj je to jedina nada
za spas. Nastavi li da luta unaokolo, verovatno će umreti od žeđi i
sunca. Šta da radi?
Dok je tako čučala oduzeta od neodlučnosti, zvuk automobila
najednom poče da se menja. Usporio je, a zatim skrenuo sa druma i
krenuo preko kamenitog tla pravo prema humci iza koje se krila.
Videli su je! To je potera!
Skliznula je niz jarugu i otpuzala iza uzvišenja. Čula je kako se
automobil zaustavlja, a zatim kako neko izlazi i zalupljuje vrata.
Neko je rekao nešto na arapskom. Potom je zavladala tišina. A
onda, potpuno neočekivano, Viktorija ugleda muškarca. Hodao je oko
brdašceta, otprilike sredinom padine. Pogled mu je bio prikovan za tlo
i s vremena na vreme saginjao se da nešto uzme. Šta god da je tražio,
ne bi se reklo da je reč o devojci po imenu Viktorija Džouns. A uz to je
očigledno bio Englez.
Uskliknuvši od olakšanja, Viktorija se uskobelja na noge i pode ka
njemu. On podiže glavu i iznenađeno je pogleda.
-O, molim vas... - reče Viktorija. - Tako mi je drago što ste naišli.
On je i dalje buljio u nju.
-Ko ste sad... - zaustio je. - Jeste li Engleskinja? Ali...
Viktorija prasnu u smeh i zbaci abu.
-Pa naravno da sam Engleskinja - reče. - Molim vas, možete li da
me odvezete natrag u Bagdad?
-Ne idem u Bagdad. Upravo dolazim odande. Ali šta, za boga
miloga, radite sami usred pustinje?
-Oteli su me - prodahta Viktorija. - Bila sam kod frizera i tamo su
me uspavali hloroformom. Probudila sam se u nekakvoj arapskoj kući
u onom tamo selu.
Pokazala je rukom ka horizontu.
-U Mandaliju?
-Ne znam kako se zove. Sinoć sam pobegla odande. Hodala sam
celu noć, a onda sam se sakrila iza ovog brdašceta za slučaj da ste
neprijatelj.
Njen spasitelj ju je i dalje začuđeno posmatrao. Imao je otprilike
trideset pet godina, svetlu kosu, i delovao je pomalo nadmeno.
Izražavao se učeno i precizno. Stavio je cviker i prezrivo osmotrio
Viktoriju. Shvatila je da nije poverovao ni reč od onoga što je rekla.
Istog časa je zapala u ozlojeđen bes.
-Sve je suva istina - dodala je. - Svaka reč do poslednje.
Neznanac je pogleda s još većom nevericom.
-Svakako - reče hladno.
Viktoriju obuze očajanje. Uopšte nije pošteno da joj svaka laž
zvuči verodostojno, a da joj niko ne veruje kada govori istinu. Iz
njenih usta stvarne činjenice uvek ispadnu loše i neubedljivo.
-I umreću od žeđi ako mi ne date nešto za piće - reče. - A umreću
od žeđi i ako odete i ostavite me ovde.
-Naravno, ne bih to uradio ni lud - ukočeno odvrati neznanac. -
Nezgodno je za jednu Engleskinju da sama luta bespućem. Pobogu,
usne su vam baš ispucale... Abdule!
-Da, sahibe?
Vozač se pojavi iza brdašceta.
Saslušavši uputstva na arapskom, otrčao je ka automobilu i ubrzo
se vratio s velikim termosom i šoljom od bakelita.
Viktorija je halapljivo gutala vodu.
 -Oh! - reče. - Sada je već bolje. - Ja sam Ričard Bejker - reče
Englez.
-Viktorija Džouns - uzvrati ona. A zatim, u pokušaju da popravi
utisak i razveje nevericu prikrivenu usrdnom pažnjom, dodade:
-Ponsfut Džouns. Treba da se pridružim svom stricu, doktoru
Ponsfut Džounsu na iskopavanjima.
-Pa to je neverovatna slučajnost - reče Bejker iznenađeno je
gledajući. - Upravo sam krenuo ka nalazištu. Nalazi se svega
dvadesetak kilometara odavde. Niste mogli poželeti boljeg spasioca,
zar ne?
Blago je reći da je Vikitorija bila zatečena. Bila je potpuno
zabezeknuta. Čak toliko da nije bila u stanju da protisne ni reč.
Krotko i ćutke pošla je za Ričardom do automobila i sela.
-Pretpostavljam da ste antropolog - reče on pomažući joj da se
smesti na zadnjem sedištu nakon što je pomerio svoj prtljag. - Čuo
sam da ćete doći, ali nisam vas očekivao ovoliko rano.
Zastao je i počeo iz džepova da vadi komadiće grnčarije i prebira
ih. Viktorija odmah shvati da je to bilo ono što je skupljao po zemlji.
-Ona humka je izgledala obećavajuće - reče on, pokazujući ka
brdašcetu. - Ali na njoj nema ničega, ili bar ja ništa nisam pronašao.
Uglavnom kasnoasirsko posuđe, nešto malo arsasitskog, nekoliko
prilično očuvanih podmetača iz kasitskog perioda. - Osmehnuo joj se i
dodao: - Drago mi je što vas je, uprkos svim nedaćama, arheološki
duh naveo da ipak ispitate onu humku.
Viktorija samo otvori usta i ponovo ih zatvori. Vozač pusti kvačilo i
oni krenuše.
A šta bi mu, na kraju krajeva, rekla? Činjenica je da će istina izbiti
na videlo čim stignu u sedište ekspedicije, ali svakako je mnogo bolje
da sačeka da se to desi i zamoli ih da joj oproste izmišljotine, negu da
isto to prizna gospodinu Ričardu Bejkeru tu usred pustoši. Najgore
što joj se može desiti bilo bi da je pošalju u Bagdad. A možda ću,
pomislila je Viktorija, nepopravljiva kao i uvek, u međuvremenu
uspeti nešto da smislim. Njena bujna mašta prionu na posao.
Gubitak pamćenja? Putovala je s jednom devojkom koja ju je
zamolila... Ne, ne ide, ipak će morati sve da prizna. Ali radije će
priznati doktoru Ponsfut Džounsu, kakav god da je, nego gospodinu
Ričardu Bejkeru, s tim njegovim nadmenim izvijanjem obrva i
neskrivenom nevericom u njenu iskrenu i potpuno istinitu priču.
 -Nećemo ulaziti u Mandali - reče gospodin Bejker, osvrnuvši se s
prednjeg sedišta. - S ovog puta ćemo za jedno kilometar-dva skrenuti
u pustinju. Nema nikakvih oznaka, pa je ponekad teško pogoditi
pravo mesto.
Uskoro je rekao nešto Abdulu i automobil naglo skrenu sa druma i
zaputi se preko pustinje. Bez ikakvih orijentira, ili bar ne takvih
kakve bi Viktorija mogla da uoči, Ričard Bejker je pokazivao Abdulu
kuda da vozi - čas levo, čas desno. Nakon izvesnog vremena, Ričard
zadovoljno uskliknu.
-Sada smo na pravom putu - reče.
Viktorija nije mogla da vidi nikakav drum. Međutim, uskoro je
počela mestimično da uočava tragove automobilskih guma.
Dok su odmicali tim, sada već vidljivijim putem, Ričard najednom
uzviknu i reče Abdulu da stane.
-Ovo će vam sigurno biti zanimljivo - rekao je Viktoriji. - Budući da
ste prvi put u ovoj zemlji, sigurno nikada niste to videli.
U susret su im dolazila dva muškarca. Jedan je na leđima nosio
omanju klupu, a drugi nekakav poveći drveni predmet veličine
uspravljenog klavira.
Ričard ih pozva da dođu, a oni ga vrlo ljubazno pozdraviše.
Ponudio ih je cigaretama i uskoro se zapodenuo veseo razgovor.
Onda se Ričard okrenu ka njoj.
-Volite li bioskop? Onda ćete uživati.
Rekao je nešto onoj dvojici, a oni se zadovoljno osmehnuše.
Namestili su klupu i pokazali Viktoriji i Ričardu da sednu na nju.
Potom postaviše onu okruglu skalameriju na nekakav stalak. Na njoj
su se nalazila dva otvora za oči. Kada je pogledala kroz njih, Viktorija
uskliknu:
-Pa ovo liči na ono u zabavnom parku. Mutoskop, ako se ne varam.
-Tako je - reče Ričard. - Ovo mu je preteča. Dok je Viktorija gledala
kroz zastakljeni otvor, jedan od one dvojice poče da okreće nekakvu
ručicu, a drugi stade da romori jednoličnim glasom.
-Šta kaže? - upita Viktorija.
Ričard poče da joj prevodi pevuckavo pripovedanje.
-Priđite i spremite se za veliko čudo i uživanje. Spremite se za
čudesa iz davnina.
Pred Viktorijinim očima ukaza se nevešto naslikana slika crnaca
koji žanju žito.
 -Američki felasi - preveo joj je Ričard objašnjenje.
A potom:
-Supruga velikog šaha zapadnjačkog sveta - na šta se pojavi slika
carice Evgenije kako se usiljeno smeška dok se igra dugačkim
uvojkom kose. Zamenila ju je slika kraljevske palate u Crnoj Gori, a
zatim prizor prve Svetske izložbe u Londonu.
Usledio je čudan i raznovrstan niz slika koje su se smenjivale bez
ikakvog reda i smisla, ponekad uz vrlo neobične najave.
Princ konzort, Dizraeli, norveški fjordovi... sve dok klizalište u
Svajcarskoj nije zaokružilo ovaj neobičan osvrt na davno prošle dane.
Najavljivač završi izložbu sledećim rečima:
-I tako smo vam predstavili drevna čuda i lepote iz drugih zemalja
i dalekih krajeva. Neka vaš velikodušni prilog bude dostojan čudesa
koja ste videli jer je sve to stvarno.
Predstava se završila. Viktorija je sijala od oduševljenja. - Bilo je
zaista čudesno! - reče. - Da čovek ne poveruje.
Vlasnici putujućeg bioskopa ponosito su se osmehivali. Viktorija
ustade s klupe, na šta se Ričard, koji je sedeo na drugom kraju,
preturi na zemlju i završi u nimalo dostojanstvenom položaju. Ona
stade da mu se izvinjava, i to bez imalo zluradosti. Ričard je nagradio
filmadžije, a zatim ljubazno poželeše jedni drugima srećan put, dobro
zdravlje i božju naklonost, nakon čega svi produžiše svojim putem.
Ričard i Viktorija se vratiše u automobil, a njih dvojica nastaviše
pešice kroz pustinju.
-Kuda idu? - upita Viktorija.
-Putuju po čitavoj zemlji. Prvi put sam ih sreo u Transjordaniji,
kada sam od Mrtvog mora išao ka Amanu. A sada su krenuli u
Karbalu, ali sporednim putevima, kako bi obišli zabačena sela.
-Možda će neko da ih poveze. Ričard se nasmeja.
-Verovatno bi odbili. Jednom sam ponudio prevoz nekom starcu
koji je pešice išao iz Basre u Bagdad. Pitao sam ga kada očekuje da će
stići, a on je odgovorio: za otprilike dva meseca. Rekao sam mu da
pođe sa mnom i da će već uveče biti tamo, ali on mi je zahvalio i odbio
ponudu. I još je dodao kako mu je dva meseca potaman. Vreme ovde
ništa ne znači. Kada čovek to jednom shvati, najednom počne da
uživa u tome.
-Da, mogu da zamislim.
-Arapi prosto ne mogu da shvate našu zapadnjačaku nestrpljivost
da se sve obavi brzo, a našu naviku da odmah pređemo na predmet
razgovora doživljavaju kao nešto krajnje nepristojno. Treba lepo da se
opustite i jedno sat vremena pričate o opštim stvarima, ili, ako vam je
draže, da uopšte ne progovarate.
-Bilo bi vrlo čudno kada bismo se tako ponašali u kancelarijama u
Londonu. Traćilo bi se mnogo vremena.
-Da, ali to nas vraća na pitanje: šta je vreme? I šta je traćenje?
Viktorija se zamislila. Automobil je neumoljivo napredovao, iako
na vidiku i dalje nije bilo ničega.
-Gde je to mesto? - upita ona.
-Tel Asvad? Pa, usred pustinje. Uskoro ćete ugledati zigurat. Ali
pre toga pogledajte levo, tamo gde vam pokazujem.
-Jesu li to oblaci? - upita Viktorija. - Nemoguće je da su planine.
-O, da, jesu. To su snežni vrhovi planina u Kurdistanu. Vide se
samo kada je vedro.
Viktoriju ispuni osećanje blaženstva poput onog u snovima. Kada
bi mogla tako da se vozi doveka. Da samo nije najobičnija bedna
lažljivica! Pri pomisli na neprijatno priznanje koje je očekuje, skupila
se kao dete. Kakav li je doktor Ponsfut Džouns? Visok, duge sede
brade i zastrašujuće mrgodan? Ali ma koliko doktor Ponsfut Džouns
bio ljut, važno je da je ona izmakla Katarini, Maslinovoj grančici i
doktoru Ratbonu.
-Tu smo - reče Ričard.
Pokazao je rukom pravo napred. Viktorija je jedva uspela da
razazna nekakvu kvržicu na horizontu.
-Izgleda kao da je strašno daleko.
-O, ne, ima još svega nekoliko kilometara. Videćete.
I zaista, kvržica poče da raste neverovatnom brzinom, pretvorivši
se prvo u grudvicu, pa u brdašce i na kraju u ogromnu, zadivljujuću
humku. Duž jedne strane protezala se dugačka niska zgrada od
ćerpiča.
-To je sedište ekspedicije - reče Ričard. Kada su se zaustavili,
dočekao ih je pseći lavež.
Sluge u belim odorama potrčaše da ih dočekaju srdačno se
smešeći.
Nakon razmene pozdrava, Ričard reče:
-Izgleda da vas nisu očekivali ovoliko rano. Ali svakako će vam
obezbediti ležaj. I toplu vodu, za tili čas. Verujem da želite kupanje i
odmor. Doktor Ponsfut Džouns je na humci. Idem da ga vidim.
Ibrahim će se postarati za vas.
On ode, a Viktorija pođe za nasmešenim Ibrahimom u kuću. Zbog
naglog ulaska sa sunca isprva joj se učinilo da je mračno. Prošli su
kroz dnevnu sobu s velikim stolovima i nekoliko rasklimanih fotelja,
pa kroz dvorište, do sobička s jednim majušnim prozorom. Unutra se
nalazio krevet, sklepana komoda, sto s vrčem i lavorom, i stolica.
Ibrahim joj se nasmeši i klimnu glavom, a zatim joj donese poveći vrč
pun prilično mutne vruće vode i grub peškir. Potom joj se osmehnu
kao da se izvinjava, pa joj donese i malo ogledalo i pažljivo ga obesi o
ekser na zidu.
Viktorija oseti olakšanje jer konačno može da se opere. Tek je tad
počela da shvata koliko je iznurena i malaksala, a i koliko je ulepljena
skorelom štrokom.
-Sigurno grozno izgledam - promrmljala je sebi u bradu i prišla
ogledalu.
Nekoliko trenutaka zurila je u svoj odraz i ništa joj nije bilo jasno.
To nije ona. To nije Viktorija Džouns.
A onda shvati da to ipak jesu fine crte lica Viktorije Džouns, ali da
joj je sada kosa platinastoplava!
 Poglavlje 19

Ričard je na iskopinama zatekao doktora Ponsfut Džounsa kako

kleči kraj poslovođe i malim pijukom lagano kucka deo zida.
Doktor Ponsfut Džouns pozdravio je kolegu prilično nehajno.
-Zdravo Ričarde, mladiću. Dakle, stigli ste? Mislio sam da dolazite
u utorak. Ne znam zašto.
-Danas je utorak - reče Ričard.
-Stvarno? - potpuno ravnodušno odvrati doktor Ponsfut Džouns. -
Dođite da pogledate ovo, pa mi kažite šta mislite. Zašli smo tek metar
u dubinu, a pomaljaju se savršeno očuvani zidovi. Čini mi se da ovde
ima tragova boje. Dođite da vidite. Izgleda mi vrlo obećavajuće.
Ričard uskoči u kop i dvojica arheologa provedoše narednih
petnaest minuta u stručnom razgovoru.
-Uzgred - reče Ričard - doveo sam devojku.
-Stvarno? Kakvu devojku?
-Kaže da vam je bratanica.
-Moja bratanica? - Doktor Ponsfut Džouns s teškom mukom odvoji
misli od zidova od ćerpiča. -
Mislim da nemam bratanicu... - reče kolebljivo, kao da ju je
nekada imao pa potpuno zaboravio na nju.
-Koliko sam razumeo, došla je ovamo da radi s vama.
 -Je li? - Na to se lice doktora Ponsfut Džounsa ozari. - Pa da. To je
sigurno Veronika.
-Mislim da mi se predstavila kao Viktorija.
-Da, da, Viktorija. Emerson mi je pisao o njoj iz Kembridža. Kaže
da je vrlo sposobna devojka. Antropolog. Ne razumem zašto bi iko
želeo da bude antropolog, a vi?
-Pominjali ste da neka mlada antropološkinja treba da dođe.
-Ovde zasad nema ništa za nju. Tek smo počeli. Mislio sam da će
ona doći tek za otprilike dve nedelje, ali nisam pažljivo pročitao njeno
pismo a posle sam ga zaturio, tako da se ne sećam tačno šta mi je
napisala. Moja žena stiže sledeće nedelje... ili one tamo... gde li sam
tek zaturio njeno pismo?... Zato sam mislio da će Veniša doći s njom...
Mada sam, naravno, možda sve pobrkao. Kako god, cenim da će nam
biti od pomoći. Biće mnogo grnčarije.
-U vezi s njom nema ničeg neuobičajenog, zar ne?
-Neuobičajenog? - Doktor Ponsfut Džouns ga pogleda. - U kom
smislu?
-Pa, da nije možda doživela nervni slom ili nešto slično?
-Sećam se da mi je Emerson napisao da mnogo radi. Diplomski
rad, disertacija ili već tako nešto, ali ne bih rekao da je pominjao
nervni slom. Zašto pitate?
-Znate, pronašao sam je kraj puta, lutala je tamo sama-samcata.
Bilo je to upravo kod one male humke na kilometar i po pre nego što
se skrene sa druma...
-Da, znam - reče doktor Ponsfut Džouns. - Sećate se da sam
jednom tamo pronašao neke komade poreklom iz Nuzua. Zaista je
neobično da se nađu toliko daleko na jugu.
Ne dopuštajući mu da skrene na arheološke teme, Ričard odlučno
nastavi:
-Ispričala mi je potpuno neverovatnu priču. Rekla je da su je kod
frizera uspavali hloroformom, oteli, odveli u Mandali i držali je
zatočenu u nekoj kući, sve dok jedne noći nije pobegla.
Najsumanutija budalaština koju ste ikada čuli.
Doktor Ponsfut Džouns odmahnu glavom.
-Ne zvuči verovatno - reče. - Ova zemlja je veoma mirna i puna je
policije. Nikada nije bilo bezbednije nego sada.
-Tako je. Očigledno je sve izmislila. Zato sam vas i pitao je li imala
nervni slom. Sigurno je od onih histeričnih devojaka koje tvrde da im
se sveštenici nabacuju i da ih doktori napastvuju. Mogla bi nam
zadati mnogo glavobolja.
-O, verujem da će se smiriti - optimistično reče doktor Ponsfut
Džouns. - Gde je sada?
-Ostavio sam je da se opere i malo sredi kosu. - Zastao je, pa
dodao: - Nije imala nikakav prtljag.
-Stvarno? To je baš čudno. Ne očekuje valjda da joj ja pozajmim
pidžamu? Imam samo dve, a jedna je pocepana.
-Moraće da se snalazi kako zna i ume dok kamion ne pođe sledeće
nedelje. Živo me zanima šta je tamo radila potpuno sama.
-Današnje devojke su neverovatne - rasejano reče doktor Ponsfut
Džouns. - Samo iskaču odnekud.
Od njih čovek ne može čestito da radi. Pomislili biste da je ovo ovde
zabit i da nema posetilaca, ali iznenadili biste se koliko se automobila
i ljudi pojavi kad vam najmanje trebaju. Gospode bože, gde su svi
nestali? Sigurno je vreme ručka. Bolje da pođemo u kuću.

II

Kada je sa strepnjom dočekala susret, Viktorija vide da je doktor

Ponsfut Džouns daleko od onog što je zamišljala. Bio je to oniži
debeljko ćelavog temena i žmirkavih očiju. Zaprepastila se kada je
pošao ka njoj raširenih ruku.
-Gle, pa to je Veniša... to jest Viktorija - rekao joj je. - Kakvo
iznenađenje! Uvrteo sam sebi u glavu da stižeš tek sledećeg meseca.
Ali oduševljen sam što si tu. Oduševljen. Kako je Emerson? Nadam se
da ga astma ne muči previše.
Malo se pribravši, Viktorija oprezno reče da astma nije preterano
strašna.
-Previše se tronta oko grla - reče doktor Ponsfut Džouns. - Velika
greška. Rekao sam mu to. Svi ti knjiški moljci koji se ne vade s
fakulteta preterano se bave svojim zdravljem. A zapravo se ne treba
opterećivati time i čovek će uvek biti dobro. Pa, nadam se da ćeš se
uklopiti ovde... moja žena stiže sledeće nedelje... ili one tamo... znaš,
zdravlje je više ne služi. Stvarno moram da nađem ono pismo. Ričard
mi reče da ti se prtljag zagubio. Šta ćeš sad? Ne mogu da pošaljem
kamion pre sledeće nedelje.
-Valjda ću se nekako snaći - reče Viktorija. - U stvari, nemam
izbora.
Doktor Ponsfut Džouns se zakikota.
-Ričard i ja ne možemo bogzna šta da ti pozajmimo. Jedino za
četkicu za zube ne moraš da brineš. Imamo ih bar deset u ostavi. A
ima i vate, ako može nekako da ti posluži, i... da vidimo... ima talka... i
rezervnih čarapa i maramica. Bojim se da je to sve.
-Biće sve u redu - reče Viktorija veselo se smešeći.
-Još nismo naišli na grobnice za tebe - upozorio ju je doktor
Ponsfut Džouns. - Pomaljaju se neki vrlo lepi zidovi, a ima i mnogo
komadića grnčarije iz rovova. Možda ćeš nešto uspeti da sastaviš.
Naći ćemo ti nekakav posao. Zaboravio sam - baviš li se fotografijom?
-Pomalo - oprezno reče Viktorija. Laknulo joj je što su konačno
pomenuli nešto što je makar probala da radi.
-Fino, fino. Umeš li da razvijaš negative? Ja sam staromodan - još
koristim ploče. Tamna komora nam je prilično primitivna. Vas mlade,
koji ste navikli na kojekakve sprave i spravice, često nerviraju ovi
oskudni uslovi.
-Neće mi smetati - reče Viktorija.
Iz ostave je uzela četkicu i pastu za zube, sunđer i malo talka.
U glavi joj se još vrtelo od nastojanja da shvati kakav je tačno njen
sadašnji položaj. Očigledno su je zamenili za neku Venišu ili kako se
već zove, koja je antropološkinja i treba da se pridruži ekspediciji.
Viktorija nije čak ni znala šta je antropologija. Ako negde pronađe
kakav rečnik, moraće da pogleda. Ta druga devojka verovatno neće
doći bar još nedelju dana. Pa dobro, onda će tih nedelju dana, ili dok
neki automobil ili kamion ne krene za Bagdad, Viktorija izigravati tu
Venišu i snalaziće se kako zna i ume. Nije se plašila rasejanog
doktora Ponsfut Džounsa, ali ju je Ričard Bejker ispunjavao nemirom.
Nije joj se dopadalo kako je sumnjičavo posmatra i imala je utisak da
će, ne bude li dobro pripazila, on vrlo brzo prozreti njenu smicalicu.
Srećom, kratko je radila kao sekretarica u Arheološkom institutu u
Londonu, pa je znala nekoliko fraza i podataka koje bi mogla da
iskoristi. Ali i te kako će morati da vodi računa da nešto ne lupi.
Dobro je, pomislila je Viktorija, što su muškarci uvek toliko
nadobudni prema ženama da čak i u teškim omaškama ne vide ništa
sumnjivo, nego samo još jedan dokaz koliko su sve one budalaste!
Tako će dobiti i vremena za predah, koji joj očajnički treba. Njen
nestanak će sigurno izazvati pometnju u Maslinovoj grančici. Znaće
jedino da je pobegla iz zatočeništva, ali teško će moći da utvrde šta se
potom dešavalo. Ričardov automobil nije prošao kroz Mandali, tako da
niko neće ni naslutiti da je ona sada u Tel Asvadu. Ne, s njihove
tačke gledišta, izgledaće kao da je Viktorija u zemlju propala. Možda
će zaključiti - štaviše, gotovo sigurno će zaključiti - da je mrtva. Da je
odlutala u pustinju i umrla od iscrpljenosti.
Pa, neka slobodno misle tako. Jedino je šteta što će i Edvard tako
misliti! Pa dobro, moraće s tim da se pomiri. Ionako to neće trajati
dugo. Kada se uveliko bude izjedao od krivice što ju je naterao da se
zbliži s Katarinom... ona će se pojaviti... potpuno iznebuha... vratiće
se iz mrtvih... s tim što sada neće biti crnka, nego plavuša.
To ju je vratilo na misteriju zašto su joj oni (ko god oni bili) ofarbali
kosu. Sigurno postoji neki razlog, pomislila je, ali ona ne bi mogla da
ga dokuči čak ni da joj život zavisi od toga. Bilo kako bilo, uskoro će
izgledati vrlo čudno kada se u korenu kose pojavi crni izrastak. Lažna
platinasta plavuša, bez pudera i bez ruža! Ima li išta gore za jednu
devojku? Nema veze, pomislila je, živa sam, zar ne? I ne vidim zašto
ne bih malo uživala, pa makar i samo nedelju dana. Zaista je zabavno
bitisati u arheološkoj ekspediciji i videti kako sve to izgleda. Kad bi joj
samo nekako pošlo za rukom da se ne oda...
Uloga joj nije bila nimalo laka. Morala je da vodi računa kad
razgovara o ljudima, časopisima, arhitektonskim stilovima i podelama
grnčarije. Srećom, dobar slušalac je uvek na ceni. Viktorija je pomno
slušala dvojicu muškaraca i vagala svaku svoju reč, tako da je počela
prilično lako da usvaja njihov žargon.
Krišom je besomučno čitala kad god ostane sama u kući. Pronašla
je prilično dobru biblioteku arheološke literature. Ubrzo je
napabirčila površno znanje. Takav život joj se neočekivano sviđao.
Ujutru joj donesu čaj, a zatim odlazak na iskopine. Pomagala je
Ričardu oko fotografisanja. Sastavljala je i lepila komade grnčarije.
Posmatrala je muškarce kako rade i divila se njihovoj umešnosti u
radu pijukom. Uživala je u pesmi i smehu dečačića koji su odnosili
korpe pune zemlje i praznili ih na smetlištu. Ovladala je istorijskim
periodima, shvatila je različite nivoe iskopavanja i upoznala se s
radovima obavljenim prethodne godine. Jedino se smrtno plašila da
će se u nekom trenutku pojaviti i grobnice. U knjigama nije uspela da
pronađe ni slova o tome šta će se očekivati od nje kao antropologa.
„Ako zaista dođemo do kostiju ili grobova”, rekla je u sebi, „moraće da
me spopadne teška groznica... ne, nego ozbiljan napad žuči... i neću
ustajati iz kreveta.”
Ali grobovi se nisu pojavili. Umesto njih, polako su se pomaljali
zidovi palate. Viktorija je bila opčinjena. Nije bilo prilike da pokaže
svoje posebne veštine i darove.
Ričard Bejker ju je i dalje ponekad zamišljeno posmatrao i mogla je
da oseti njegove neizgovorene zamerke, ali uvek se prema njoj
ophodio uljudno i prijateljski, a njeno oduševljavanje neizmerno ga je
zabavljalo.
-Tek ste došli iz Engleske pa vam je sve novo - rekao joj je jednog
dana. - Sećam se koliko sam i sam bio uzbuđen na svom prvom
iskopavanju.
-Kada je to bilo? Osmehnuo se.
-Prilično davno. Pre petnaest... ne, šesnaest godina.
-Sigurno ovu zemlju poznajete kô svoj džep.
-O, nisam bio samo ovde. Bio sam i u Siriji, a i u Iranu.
-Vidim da odlično govorite arapski. Da se odgovarajuće obučete,
lako biste prošli kao Arapin.
On odmahnu glavom.
-A, ne. Za to je potrebno mnogo više. Ne verujem da je ijedan
Englez ikada uspeo da prođe kao Arapin, otkad je sveta i veka.
-A Lorens?
-Mislim da nije bio ni blizu. Ne, jedini čovek za koga znam da ga je
takoreći nemoguće razlikovati od rođenih Arapa, rodio se u ovim
krajevima. Otac mu je bio konzul u Kašgaru i raznim drugim
zabitima. Još kao dete je govorio svakojakim lokalnim narečjima, a
verujem da ih je kasnije dodatno usavršio.
-Gde je on sada?
-Nisam ga video još od dečačkih dana. Išli smo zajedno u školu.
Zvali smo ga Fakir jer je mogao da sedi potpuno nepokretno i da
zapadne u neku vrstu transa. Ne znam čime se sada bavi, mada
nagađam.
-I nikada ga više niste videli?
-Da sve bude čudnije, pre neki dan sam naleteo na njega, u Basri.
U vrlo čudnim okolnostima.
-Čudnim?
-Da. Uopšte ga nisam prepoznao. Bio je obučen kao Arapin - s
kefijom, u prugastoj odori i staroj vojničkoj uniformi. Imao je onu
brojanicu od ćilibara kakve nose ponekad i prebirao je kuglicu po
kuglicu na uobičajen način, s tim što je pri tom koristio vojnu šifru.
Morzeovu azbuku. A poruku je slao nikom drugom nego meni!
-Kako je glasila?
-Moje ime, to jest nadimak, pa njegov, a onda da budem spreman i
da je on u nevolji.
-Da li se nešto desilo?
-Jeste. Kada je ustao i krenuo prema vratima, jedan čovek,
naizgled tih i neprimetan trgovački putnik, potegao je revolver na
njega. Izbio sam mu ga iz ruke, tako da je Karmajkl uspeo da
pobegne.
-Karmajkl?
Njen glas ga navede da se naglo osvrne.
-To mu je pravo ime. Da ga možda ne poznajete?
Viktorija pomisli: „Čudno će zvučati ako mu kažem da je umro u
mom krevetu.”
-Da - reče tiho. - Poznavala sam ga.
-Poznavali ste ga? Znači li to... Ona klimnu glavom.
-Da - reče. - Mrtav je.
-Kada je umro?
-U Bagdadu. U hotelu Tio. - Potom je brzo dodala: - Sve je...
zataškano. Niko ne zna. On polako klimnu glavom.
-Shvatam. Takav je to posao. Ali vi... - Zagledao se u nju. - Kako
ste vi saznali?
-Potpuno slučajno sam se našla umešana u sve to. Zamišljeno se
zagledao u nju. Viktorija najednom upita:
-Da vam možda nadimak u školi nije bio Lucifer?
Videlo se da je iznenađen.
-Lucifer? Ne. Zvali su me Sova, zato što sam morao da nosim
ogromne naočare.
-A poznajete li nekoga u Basri koga zovu Lucifer?
 Ričard odmahnu glavom.
-Lucifer, Sin Zore - pali anđeo.
Potom dodade: - A i stara marka voštanih šibica. Ako se dobro
sećam, bile su posebne po tome što se nisu gasile na vetru.
Netremice ju je posmatrao dok je govorio, ali Viktorija je
namršteno razmišljala.
-Možete li - reče ona uskoro - da mi ispričate šta se tačno desilo u
Basri?
-Već sam vam rekao.
-Niste. Gde se sve to odigralo?
-A, razumem. Bili smo u čekaonici u konzulatu. Hteo sam da
razgovaram s konzulom Klejtonom.
-Ko je sve bio tamo? Taj trgovački putnik i Karmajkl? Još neko?
-Još dvojica. Neki mršavi crnomanjasti Francuz ili Sirijac, i jedan
starac, mislim da je bio Iranac.
-I onda je trgovački putnik potegao revolver, vi ste ga sprečili, a
Karmajkl je pobegao... kuda?
-Prvo je krenuo ka konzulovoj kancelariji. Ona je sa druge strane
hodnika ka vrtu...
Viktorija ga prekide.
-Znam. Boravila sam tamo dan-dva. Štaviše, stigla sam samo što
ste vi otišli.
-Stvarno? - Ponovo se sumnjičavo zagledao u nju, ali Viktorija toga
uopšte nije bila svesna. Prisećala se dugačkog hodnika u konzulatu,
ali s otvorenim vratima na drugom kraju, kroz koja se vidi sunce i
zelenilo.
-Elem, Karmajkl je prvo pošao na tu stranu, ali onda se okrenuo i
istrčao na ulicu. Posle toga ga više nisam video.
-A šta je bilo s trgovačkim putnikom? Ričard sleže ramenima.
-Sećam se da mi je izblebetao nekakvu priču o tome kako ga je
noć-dve ranije neko napao i opljačkao, i da je prepoznao tog Arapina
u konzulatu kao napadača. Ne znam šta je posle bilo s njim jer sam
otišao u Kuvajt.
-Da li je tada još neko boravio u konzulatu? - upita Viktorija.
-Izvesni Krozbi, iz neke naftne kompanije. Niko više. A, da, mislim
da je bio još neko iz Bagdada, ali nisam ga video. Ne mogu da se setim
imena.
„Krozbi”, pomislila je Viktorija. Setila se kapetana Krozbija,
njegove niske dežmekaste pojave i odsečnog govora u naletima.
Potpuno običan čovek. Čestita duša bez imalo manira. Bio je u
Bagdadu one noći kada je Karmajkl došao u Tio. Da se nije možda
Karmajkl tako naglo predomislio i istrčao na ulicu umesto da ode u
konzulovu kancelariju zato što je na drugom kraju hodnika
prepoznao Krozbijeve obrise spram sunca?
Bila je potpuno utonula u misli. Postiđeno se trgla kada je
primetila da je Ričard Bejker pažljivo posmatra.
-Zašto vas sve to zanima? - upitao ju je.
-Onako.
-Imate li još neko pitanje? Viktorija upita:
-Poznajete li nekoga po imenu Lefarž?
-Ne... ne bih rekao. Muško ili žensko?
-Ne znam.
Razmišljala je o Krozbiju. Krozbi? Lucifer? Da li Lucifer znači
Krozbi?

III

Kada im je te večeri Viktorija poželela laku noć i otišla na

spavanje, Ričard reče doktoru Ponsfut Džounsu:
-Voleo bih da pogledam to pismo od Emersona. Zanima me šta vam
je tačno napisao o ovoj devojci.
-Naravno, momčino, naravno. Tu je negde. Znam da sam na
poleđini nešto pribeležio. Ako se dobro sećam, nahvalio je Veroniku,
rekao je da je izuzetno predana. Deluje mi kao draga devojka, vrlo
draga. Svaka joj čast što uopšte ne drami zbog gubitka prtljaga.
Većina devojaka bi zahtevala da ih neko već sutradan odveze u
Bagdad kako bi kupile novu odeću. A ova je, što bih ja rekao, ljudina
od žene. Nego, kako se uopšte desilo da izgubi prtljag?
-Uspavali su je hloroformom, oteli i držali zatvorenu u kući nekih
seljana - ravnodušno odgovori Ričard.
-A, da, rekli ste mi. Sad se sećam. Sve je to krajnje neverovatno.
To me je podsetilo... na šta me ono beše podsetilo?... a, da, naravno,
na Elizabet Kaning. Sećate li se kako je nestala na dve nedelje i onda
se pojavila s potpuno neverovatnom pričom? Zanimljivo je kako su
dokazi pobijali jedni druge. Nešto s nekim čergarima, ako je to slučaj
na koji mislim. A bila je potpuno obična devojka, teško da je tu bio
umešan neki muškarac. Ali zato je mala Viktorija... Veronika... nikako
da joj upamtim ime... izuzetno lepo stvorenjce. U njenom slučaju
sigurno postoji neki muškarac.
-Bolje bi izgledala da ne farba kosu - suvo primeti Ričard.
-Ona se farba? Eto ti ga sad. Vi ste baš upućeni u te stvari.
-Emersonovo pismo, gospodine...
-Naravno... naravno... pojma nemam gde sam ga spustio. Ali
slobodno ga potražite. I meni treba zbog beležaka na poleđini, a tu mi
je i skica onog priveska od izuvijane žice.
 Poglavlje 20

Tokom sutrašnjeg poslepodneva, doktoru Ponsfut Džounsu ote se

besan uzvik kada je do njega dopro slabašan zvuk automobila. A
uskoro ga je i ugledao kako krivuda kroz pustinju približavajući se
humci.
-Posetioci - reče s mržnjom. - I to u najgorem mogućem trenutku.
Hoću da nadgledam konzerviranje one obojene rozete na
severoistočnom uglu. To su sigurno neke budale iz Bagdada koje će
samo naklapati i očekivati da ih vodamo po celom nalazištu.
-Zato nam je Viktorija korisna - reče Ričard. - Čujete li, Viktorija?
Bićete im lični vodič.
-Verovatno ću sve da izgrešim - reče Viktorija. - Znate da sam
potpuno neiskusna.
-Čini mi se da vam odlično ide - ljubazno će Ričard. - One vaše
jutrošnje opaske o plankonveksnim opekama zvučale su kao da
dolaze pravo iz Delongazove knjige.
Blago porumenevši, Viktorija se u sebi zareče da će se ubuduće
pažljivije razbacivati stečenim znanjem. Ponekad ju je obuzimao
nespokoj od tog zamišljenog pogleda iza debelih stakala naočara.
-Daću sve od sebe - reče krotko.
-Vama poturamo sve neprijatne poslove - reče Ričard.
Viktorija se osmehnu.
Zaista, njena zaduženja tokom poslednjih dana nemalo su je
iznenadila. Razvijala je fotografske ploče u vodi proceđenoj kroz vatu,
pod svetlošću primitivne zatamnjene svetiljke sa svećom, koja se
uvek gasila u ključnom trenutku. Kao sto za razvijanje koristila je
običan sanduk, tako da je sve vreme morala da čuči ili kleči. Doktor
Ponsfut Džouns uveravao ju je da će sledeće godine biti mnogo više
opreme, ali da trenutno svaki peni moraju da daju za ljudstvo kako bi
dobili rezultate.
Korpe s krhotinama grnčarije isprva su u njoj izazivale mešavinu
čuđenja i podsmeha, mada se trudila da to ne pokazuje. Sva ta
paramparčad i komadi - kakva vajda od toga?
Ali kada je počela da ih sastavlja, da ih lepi i odlaže u kutije s
peskom, njeno zanimanje se probudilo. Naučila je da raspoznaje
oblike i tipove, a na kraju je počela i da nagađa čemu su sve te
posude služile pre tri hiljade godina. U jednom malom području gde
su pronašli sirotinjske kućice, zamišljala je kako su prvobitno
izgledale, kao i ljude koji su u njima živeli, njihove želje, imovinu,
zanimanja, nade i strahove. Bila je potpuno ushićena kada su jednog
dana pronašli u zidu sakriveno zemljano ćupče i u njemu šest zlatnih
minđuša. Verovatno miraz nečije ćerke, s osmehom joj je rekao
Ričard.
Posuđe puno žita, zlatne minđuše za miraz, koštane igle, žrvnjevi i
stupe, figurice i amajlije. Svakodnevica, strahovi i nade zajednice
beznačajnih, jednostavnih ljudi.
-To mene oduševljava - rekla je Viktorija Ričardu. - Znate, oduvek
sam mislila da se arheolozi bave jedino iskopavanjem kraljevskih
grobnica i palata.
-Kraljevi Vavilona - dodala je uz tajanstven smešak. - Ali meni se
više sviđa ono što je u vezi s običnim ljudima, ljudima kao što sam ja.
Kao što je moj sveti Antonije, koji mi nalazi stvari kada ih zaturim, ili
porcelansko prase koje mi donosi sreću, ili jedna prelepa činija, spolja
bela a iznutra plava, u kojoj sam mešala testo za kolače. Razbila se i
kupila sam novu, ali to nije bilo to. Mogu da razumem zašto su ti ljudi
brižljivo krpili svoje omiljene činije i posuđe bitumenom. Život je uvek
isti, zar ne - nekad i sad.
O svemu tome je razmišljala dok je posmatrala posetioce kako se
penju uz humku. Ričard krenu da ih pozdravi, a Viktorija pođe za
njim.
Bila su to dva Francuza, ljubitelji arheologije na proputovanju
kroz Siriju i Irak. Nakon dobrodošlice, Viktorija ih povede u obilazak
iskopina deklamujući objašnjenja kao papagaj, ali prosto nije mogla
da odoli - jer od sebe se ipak ne može pobeći - da tu i tamo ne doda
pokoju pojedinost na svoju ruku, tek koliko da, kako je samu sebe
ubeđivala, učini priču uzbudljivijom.
Primetila je da je jedan od njih veoma bled i da se samo vuče
unaokolo bez imalo zanimanja. Ubrzo je zamolio madmoazel da mu
oprosti jer bi se ipak malo sklonio unutra. Od ranog jutra mu je loše,
a sunce ga je samo dotuklo.
Otišao je ka kući, a drugi, pristojno spustivši glas, objasni da
njegovog saputnika muči estomac. To zovu bagdadska trbobolja, zar
ne? Zaista nije trebalo ni da izlazi tog dana.
Po završetku obilaska Francuz je još malo razgovarao s Viktorijom,
a onda pozvaše Fida i doktor Ponsfut Džouns im sa domaćinskom
odlučnošću ponudi da pre polaska prezalogaje s njima.
Međutim, Francuz to odbi rekavši da je ipak bolje da krenu za
videla jer u suprotnom možda neće uspeti da pronađu put. Ričard
Bejker se spremno složi s takvim stavom. Izveli su njegovog bolesnog
saputnika iz kuće i oni odjuriše punom brzinom.
-Verujem da je ovo tek početak - progunđa doktor Ponsfut Džouns.
- Imaćemo posetioce svakog bogovetnog dana.
Uzeo je veliku krišku arapskog hleba i bogato je namazao
pekmezom od kajsija.
Ričard posle čaja ode u svoju sobu. Hteo je da odgovori na neka
pisma i napiše još nekoliko jer je trebalo sutra da ide za Bagdad.
Najednom se namrštio. Iako na prvi pogled nije izgledao kao
cepidlaka, uvek je svoju odeću i papire slagao na određen način.
Odmah je uočio da je neko preturao po fiokama. Posluga sigurno nije.
Preostaje jedino bolesni posetilac kome je to bio izgovor da uđe u
kuću i bestidno mu pretraži sobu. Uverio se da ništa ne nedostaje.
Sav novac bio je na broju. Pa šta su onda tražili? Namrštio se setivši
se o čemu je možda reč.
Otišao je u sobu za starine i otvorio fioku s pečatima i otiscima.
Mračno se osmehnuo videvši da je sve na svom mestu. Potom pođe u
dnevnu sobu. Doktor Ponsfut Džouns je bio u dvorištu s poslovođom.
Tamo je bila jedino Viktorija, sklupčana s knjigom u ruci.
Bez ikakvog uvoda, Ričard reče: - Neko mi je pretresao sobu.
Viktorija ga zaprepašćeno pogleda.
-Ali zašto? I ko?
-Niste vi?
-Ja? - uvređeno će ona. - Naravno da nisam. Zašto bih ja zabadala
nos u vaše stvari?
On je oštro pogleda, pa reče:
-Sigurno je onaj prokleti stranac - onaj koji se pretvarao da je
bolestan i otišao unutra.
-Da li je nešto ukrao?
 -Nije - reče Ričard. - Ništa ne nedostaje.
-Ali zašto bi, pobogu, neko... Ričard je prekide rečima:
-Mislio sam da možda vi znate. - Ja?
-Pa, sami ste rekli da su vam se izdešavale prilično čudne stvari.
-A to, da. - Viktorija je bila začuđena. Potom polako reče: - Ali ne
vidim zašto bi pretraživali vašu sobu. Vi nemate nikakve veze sa...
-Sa čime?
Nije mu odmah odgovorila. Izgledala je kao da je utonula u misli.
-Izvinite - reče na kraju. - Šta ste me ono pitali? Nisam slušala.
Ričard ne ponovi pitanje, nego reče:
-Šta to čitate?
-Ovde nemate veliki izbor književnih dela. Priča o dva grada,
Gordost i predrasuda i Vodenica na Flosi. Ja čitam Priču o dva grada.
-Niste je ranije čitali?
-Nikada. Oduvek sam sam mislila da je Dikens dosadan.
-Kakva pomisao!
-Sada vidim da je to vrlo uzbudljivo štivo.
-Dokle ste stigli? - Pogledao joj je preko ramena i pročitao: - ,,A
pletilje odbrojaše: ‘Jedan.’“
-Mislim da je ona grozna - reče Viktorija.
-Madam Defarž? Da, odličan lik. Mada sam oduvek sumnjao da je
stvarno moguće zapisivati imena pletenjem. Ali ja ipak ne umem da
pletem.
-O, mislim da je moguće - reče Viktorija razmislivši. - Prava petlja,
obrnuta petlja... pa onda ukrštena... a tu i tamo pokoja pogrešna i
ispuštena. Da, moguće je, s tim da se sve dobro zabašuri, tako da
izgleda kao da je pleo neko nevešt i da je grešio...
Najednom u njenom umu dve stvari blesnuše kao munja spojiše se
tako silovito da je na nju to delovalo kao udar groma. Jedno ime i
jedna slika u sećanju. Muškarac koji grčevito privija na grudi otrcan,
ručno štrikan šal - šal koji je ona u žurbi podigla i ubacila u fioku. A
kada se tome doda ime... Defarž, a ne Lefarž.... Defarž... Madam
Defarž.
Vratila se u stvarnost kada ju je Ričard upitao:
-Da li je sve u redu?
-Da... da... Samo sam se setila nečega.
-Dobro. - Ričard izvi obrve nadmenije nego ikada.
Sutra će, razmišljala je Viktorija, svi poći u Bagdad. Sutra se
završava njen predah. Više od nedelju dana imala je sigurnost, mir,
dovoljno vremena da se sabere. I uživala je... uživala je svim srcem.
Možda sam kukavica, pomislila je. Možda je u tome stvar. Volela je da
priča o pustolovinama, ali nije joj se preterano dopalo kada se obrela
u jednoj. Naročito joj je mrsko bilo ono opiranje hloroformu i sporo
gušenje. A u onom sobičku se plašila, neizrecivo se plašila, kada je
onaj odrpani Arapin rekao „Bukra”.
A sada se vraća u sve to. Zato što ju je gospodin Dejkin zaposlio i
zato što je plaća, ona mora da zaradi svoju platu i pokaže hrabrost!
Možda će čak morati da se vrati u Maslinovu grančicu. Stresla se
kada se setila doktora Ratbona i njegovog mračnog, zamišljenog
pogleda. Upozorio ju je...
A možda neće morati da se vrati. Možda će gospodin Dejkin reći da
je bolje da ne ide sada kada znaju za nju. Ali svejedno mora da se
vrati u pansion po svoje stvari jer je u brzini ubacila i onaj crveni šal
u kofer... Pakovala se na brzinu kada je odlazila u Basru. Možda će se
njen zadatak okončati kada uruči šal gospodinu Dejkinu. Možda će
joj on, kao u filmu, reći: - Oho! Svaka čast, Viktorija!
Podigavši pogled, videla je da je Ričard Bejker posmatra.
-Nego - reče on - hoćete li sutra moći da izvadite novi pasoš?
-Novi pasoš?
Viktorija se zamisli nad svojim položajem. Kao i obično, još nije bila
smislila šta će da radi u vezi s ekspedicijom. Pošto prava Veronika (ili
Veniša) uskoro dolazi iz Engleske, neophodno je da se ona uljudno
povuče. Ali pitanje hoće li samo da iščezne, ili će pokajnički priznati
prevaru, ili pak nešto treće, još nije doživljavala kao problem koji
treba da reši. Oduvek je bila sklona da se prikloni Mikoberovom
uverenju kako će nešto već da iskrsne.
-Pa - reče odugovlačeći - nisam sigurna.
-Znate, trebaće vam zbog ovdašnje policije - objasnio joj je Ričard.
- Moraju da upišu broj pasoša, vaše ime, godine, osobene znake i sve
ostale sitnice. Kako nemamo vaš pasoš, mislim da bismo morali da im
pošaljemo makar vaše ime i opis. Nego, kako se vi prezivate?
Otpočetka vas oslovljavam samo s „Viktorija”.
Ona mu se blagonaklono osmehnu.
-Ma haj’te, molim vas - reče. - Znate moje prezime isto kao i ja.
-To nije baš sasvim tačno - na to će Ričard. Krajevi usana iskriviše
mu se u pomalo okrutan osmeh. - Ja znam vaše prezime, ali mislim
da ga vi ne znate.
Netremice ju je posmatrao kroz stakla naočara.
-Naravno da znam sopstveno prezime - oštro odvrati Viktorija.
-Onda vas izazivam da ga kažete, i to ovog časa. Glas mu je
najednom postao strog i hladan.
-Ne vredi da lažete - rekao joj je. - Igra je završena. Bili ste vrlo
promućurni. Čitali ste, pokazali ste zavidno znanje, ali privid se ne
može održavati doveka. Postavio sam vam nekoliko zamki i upali ste u
njih. Navodio sam neke potpune budalaštine, a vi ste ih prihvatali. -
Zastao je, pa dodao: - Vi niste Veniša Sevil. Ko ste vi?
-Kazala sam vam kada smo se prvi put sreli - reče Viktorija. - Ja
sam Viktorija Džouns.
-Bratanica doktora Ponsfut Džounsa?
-Nisam mu bratanica, ali zaista se prezivam Džouns.
-Još štošta ste mi napričali.
-Da, jesam. I sve je istina! Ali odmah sam videla da mi ne verujete.
I to me je izluđivalo, jer iako ponekad lažem - vrlo često, da budem
iskrena - ono što sam vam rekla nisu bile laži. I zato sam, samo da
bih zvučala uverljivije, kazala da se prezivam Ponsfut Džouns. I pre
sam se tako predstavljala i uvek mi je prolazilo. Otkud sam mogla da
znam da ste krenuli baš ovamo?
-Sigurno ste bili zatečeni - namrgođeno reče Ričard. - Dobro ste se
držali. Bili ste hladni kô špricer.
-Ali ne i iznutra - reče Viktorija. - Premirala sam od straha. Ali
mislila sam da ću, ako ostavim objašnjenje za kasnije, dok ne stignem
ovamo, makar biti bezbedna.
-Bezbedna? - reče on i razmisli o toj reči. - Slušajte, Viktorija, da li
je ona neopevana budalaština o hloroformu zaista istina?
-Naravno da je istina! Zar ne shvatate da bih izmislila mnogo bolju
priču da mi je bilo do izmišljanja, a i ispričala bih je bolje.
-Sada kada sam vas malo bolje upoznao, to uviđam! Ali morate
priznati da je onako iznebuha zvučalo krajnje neverovatno.
-Ali sada ste spremni da poverujete. Zašto? Ričard polako reče:
-Zato što ako ste se, kako rekoste, silom prilika upetljali u
Karmajklovu smrt, onda to možda i jeste istina.
-Tako je sve počelo - reče Viktorija.
-Biće bolje da mi ispričate. Viktorija se zagleda u njega.
-Ne znam - reče mu - mogu li da vam verujem.
 -Onda smo kvit! Shvatate li da sam vrlo ozbiljno sumnjao da ste se
ubacili ovamo pod lažnim imenom kako biste iščeprkali podatke od
mene? A možda upravo to i radite.
-Hoćete li da kažete kako znate nešto o Karmajklu što njih
zanima?
-Ko su zapravo „oni”?
-Moraću sve da vam ispričam - reče Viktorija. - Nema drugog
načina. Ako ste jedan od njih, onda ionako sve to znate, tako da nije
ni važno.
Ispričala mu je sve o noći kada je Karmajkl umro, o razgovoru s
gospodinom Dejkinom, o odlasku u Basru, o zapošljavanju u
Maslinovoj grančici, o Katarininoj netrpeljivosti, o doktoru Ratbonu i
njegovom upozorenju u vezi s krajnjim ishodom, uključivši sada u sve
to i zagonetno farbanje kose. Izostavila je jedino crveni šal i madam
Defarž.
-Doktor Ratbon? - vratio se Ričard na tu stavku. - Mislite da je i on
umešan? Da stoji iza svega? Ali, draga moja devojko, on je veoma
važan čovek.
Poznat je širom sveta. Prilozi za njegove poduhvate slivaju se sa
svih strana.
-Zar jedno mora da isključuje drugo? - upita Viktorija.
-Oduvek sam ga smatrao razmetljivom budalom - zamišljeno reče
Ričard.
-A i to je odličan paravan.
-Da... da... verovatno jeste. A ko je taj Lafarž za koga ste me pitali?
-Samo još jedno ime - reče Viktorija. - A tu je i Ana Šele.
-Ana Šele? Ne, nikada nisam čuo za nju.
-Ona je važna - reče Viktorija - ali još ne znam kako i zašto. Sve je
strašno zamršeno.
-Recite mi još jednom - na to će Ričard - ko je čovek koji vas je u
sve to uvukao?
-Edva... O, vi mislite na gospodina Dejkina. Mislim da radi u nekoj
naftnoj kompaniji.
-Da li je to jedan umoran, pogrbljen, prilično beživotan tip?
-Da, ali zapravo nije takav. Uopšte nije beživotan.
-Zar on nije pijanac?
-Tako se priča, ali mislim da nije. Ričard se zavali i zagleda se u
nju.
 -Ovo zvuči kao romani Filipsa Openhajma, Vilijama Lekua i
njihovih sledbenika. Je li sve to stvarno? Jeste li vi stvarni? I jeste li
neka progonjena heroina ili prevejana pustolovka?
Viktorija razborito reče:
-Bolje je pitanje šta ćemo o meni reći doktoru Ponsfut Džounsu.
-Ništa - reče Ričard. - Neće biti potrebno.
 Poglavlje 21

Rano su krenuli za Bagdad. Viktorija je bila neobično utučena.

Gotovo da je osetila knedlu u grlu kada se osvrnula ka kući.
Međutim, sveopšta neudobnost usled divljeg poskakivanja kamiona
ubrzo joj je skrenula misli s bilo čega drugog osim tekućih muka.
Čudno se osećala dok se ponovo vozila tim putem, prolazeći kraj
magaraca i mimoilazeći se s prašnjavim kamionima. Trebalo im je
gotovo tri sata da stignu do bagdadskih predgrađa. Vozač ih je ostavio
ispred hotela Tio i produžio da s kuvarom obavi kupovinu. Doktora
Ponsfut Džounsa i Ričarda sačekala je čitava gomila pošte. Iznenada
se odnekud pojavio Markus, onako veliki i veseo, i s uobičajenom
srdačnošću pozdravio Viktoriju.
-Ah - rekao joj je - dugo se nismo videli. Vi ne dolazite u moj hotel.
Ima bar nedelju dana, a možda i dve. Zašto to? Vi danas ručate ovde,
vi dobijete sve što poželite. Mlada piletina? Velika šnicla? Samo ne
ćurka punjena s vrlo posebni začini i pirinač jer to morate da kažete
mi dan ranije.
Bilo je očigledno da u hotelu Tio pojma nisu imali da je Viktorija
oteta. Možda je gospodin Dejkin savetovao Edvardu da ne ide u
policiju.
-Markuse, znate li možda da li je gospodin Dejkin u Bagdadu? -
upitala ga je.
-Gospodin Dejkin... da, da, mnogo fini čovek... naravno, on je vaš
prijatelj. On je bio ovde juče... ne, nego prekjuče. I kapetan Krozbi,
znate ga? On je prijatelj od gospodina Dejkina. On danas stiže iz
Kermanšaha.
-Znate li gde se nalazi kancelarija gospodina Dejkina?
-Naravno da znam. Svi znaju gde je „Iračko-iranska naftna
kompanija”.
-Dobro, pošto bih odmah otišla tamo. Taksijem. Ali hoću da budem
sigurna da taksista zna kuda da ide.
 -Ja ću lično da mu kažem - predusretljivo reče Markus.
Otpratio ju je do izlaza na ulicu i besno dreknuo u svom stilu.
Portir prepadnuto dotrča. Markus mu naloži da pronađe taksi. Potom
je pomogao Viktoriji da se smesti i dao adresu vozaču. Zatim se
odmakao i mahnuo joj.
-A treba mi i soba - reče Viktorija. - Mogu li da rezervišem?
-Da, da. Ja ću vama dati divnu sobu i naručiću vam veliku šniclu
za večeras, i to posebnu, s kavijarom. Ali pre toga idemo na pićence.
-Divno - reče Viktorija. - Oh, Markuse, možete li da mi pozajmite
malo novca?
-Naravno, draga. Izvolite. Uzmite koliko hoćete.
Taksi krenu uz besomučno trubljenje, a Viktorija se zavali na
zadnjem sedištu držeći u ruci pregršt novčića i novčanica.
Pet minuta kasnije ušla je u zgradu „Iračko-iranske naftne
kompanije” i pitala za gospodina Dejkina.
Kada su je uveli kod njega, on diže pogled s nekih papira. Ustao je
i zvanično se rukovao s njom.
-Gospođica... hm... gospođica Džouns, zar ne? Abdulah, donesite
nam kafu.
Čim su se vrata zatvorila za činovnikom, gospodin Dejkin joj tiho
reče:
-Znate, ne biste smeli da dolazite ovamo.
-Ovoga puta sam morala - reče Viktorija. - Moram odmah nešto da
vam kažem, pre nego što me ponovo nešto zadesi.
-Ponovo? Nešto vam se desilo?
-Zar ne znate? - upita Viktorija. - Edvard vam nije rekao?
-Koliko ja znam, vi još radite u Maslinovoj grančici. Niko mi ništa
nije rekao.
-Katarina! - uzviknu Viktorija. - Molim?
-Ona gadura Katarina! Kladim se da je napunila Edvardu glavu
nekakvim glupostima, a on je, naivčina, sve poverovao.
-Pa, da čujem - reče gospodina Dejkin. - I... ako smem da
primetim... - pogled mu oprezno pređe na Viktorijinu platinastu kosu
- bili ste mi lepši kao crnka.
-To je tek deo priče - reče ona.
Začu se kucanje i poslužitelj im donese dve šoljice slatke kafe.
Kada je izašao, Dejkin reče:
-A sada mi natenane sve ispričajte. Ovde niko ne može da nas
čuje.
Viktorija se upusti u priču o svojim pustolovinama. Kao i uvek
kada razgovara sa Dejkinom, uspevala je da govori suvislo i sažeto.
Priču je završila crvenim Karmajklovim šalom i time kako je uspela da
ga dovede u vezu s madam Defarž.
Zatim se zabrinuto zagledala u Dejkina.
Kada je ušla u kancelariju, izgledao joj je još pogrbljenije i
umornije nego pre, ali sada je u njegovom oku ugledala sjaj.
-Morao bih češće da čitam Dikensa - reče on.
-Dakle, mislite da sam u pravu? Mislite da je zaista rekao Defarž, i
da se u šalu nalazi nekakva poruka?
-Mislim - reče Dejkin - da nam je ovo prvi značajan korak napred i
stoga smo vam zahvalni. Ali sada je šal najvažniji. Gde se nalazi?
-Među mojim stvarima. One noći sam ga ćušnula u fioku, a posle,
kada sam se pakovala, samo sam sve trpala bez reda.
-I nikome - ali baš nikome - niste pomenuli da je to Karmajklov
šal?
-Nisam, zato što sam ga potpuno smetnula s uma. Pre odlaska u
Basru strpala sam ga u kofer s ostalim stvarima i posle taj kofer više
nisam ni otvarala.
-Onda je verovatno sve u redu. Čak i ako su vam pretresali stvari,
sigurno nisu pridavali nikakvu važnost starom i prljavom štrikanom
šalu... osim ako im neko nije rekao za njega, a to je, koliko ja mogu da
vidim, nemoguće. Sada još samo treba da pokupimo vaše stvari i
pošaljemo vam ih u... imate li gde da boravite, kad smo već kod toga?
-Rezervisala sam sobu u hotelu Tio. Dejkin klimnu glavom.
-Najbolje je da budete tamo.
-Treba li... želite li... da se vratim u Maslinovu grančicu?
Dejkin je ozbiljno pogleda.
-Plašite se? Viktorija isturi bradu.
-Ne - reče prkosno. - Ići ću ako treba.
-Mislim da to nije neophodno... a ni mudro. Ma kako da su saznali,
neko je prozreo šta radite. A pošto je već tako, ne biste mogli da
saznate ništa novo, pa je zato najbolje da se držite podalje.
Nasmešio joj se.
-Inače biste mogli da se pojavite riđokosi kada se sledeći put
budemo videli.
-E, to me zanima više od svega - uzviknu Viktorija. - Zašto su mi
ofarbali kosu? Mozgala sam i mozgala, ali nisam mogla da nađem
nikakav smisao. Možete li vi?
-Jedino mi pada na pamet nešto neprijatno - da su to uradili kako
bi se vaš leš teže identifikovao.
-Ali ako su već hteli od mene da naprave leš, zašto me onda nisu
odmah ubili?
-To je vrlo zanimljivo pitanje, Viktorija. A odgovor me zanima više
od svega.
-Imate li ikakvu ideju?
-Nemam predstavu - reče gospodin Dejkin uz slabašan osmeh.
-Kad već pomenuste predstavu - na to će Viktorija - sećate li se da
sam vam rekla kako mi je nešto u vezi sa ser Rupertom Krofton Lijem
izgledalo pogrešno kada sam ga onoga jutra ugledala u Tiju?
-Da.
-Niste ga poznavali odranije, zar ne?
-Ne, dotle ga nikada nisam video.
-Tako sam i mislila. Jer, znate, to uopšte nije bio ser Rupert
Krofton Li.
Ponovo se upustila u živo pripovedanje, počevši od čira u začetku
na ser Rupertovom vratu.
-Dakle, tako su to izveli - reče Dejkin. - Nikako mi nije bilo jasno
kako je Karmajkl te noći mogao da bude toliko neoprezan da dozvoli
da ga ubiju. Bezbedno je stigao do Krofton Lija i ovaj ga je ubô nožem,
ali ipak je uspeo da pobegne i upadne u vašu sobu pre nego što se
onesvestio. I grčevito je stiskao šal, koji ga je doslovno koštao života.
-Mislite li da su me oteli kako vam ne bih to ispričala? Ali jedino je
Edvard znao.
-Mislim da su samo hteli što pre da vas sklone sa scene. Previše
ste saznali o dešavanjima u Maslinovoj grančici.
-Doktor Ratbon me je upozorio - reče Viktorija.
-To je bilo... više pretnja nego upozorenje. Mislim da je shvatio da
nisam ono za šta se izdajem.
-Ratbon nije glup - suvo reče Dejkin.
-Drago mi je što ne moram tamo da se vraćam -reče Viktorija. -
Maločas sam glumila hrabrost, a zapravo sam se bila oduzela od
straha. Ali ako se ne vratim u Maslinovu grančicu, kako ću da nađem
Edvarda?
Dejkin se osmehnu.
 -Ako neće Muhamed bregu, onda će morati breg Muhamedu.
Odmah mu napišite poruku - javite mu da ste u hotelu Tio i zamolite
ga da pokupi svu vašu odeću i prtljag i sve vam donese tamo. A ja ću
još ovog prepodneva otići kod doktora Ratbona da se posavetujem s
njim u vezi s nekim okupljanjem u njegovom klubu. Neće mi biti teško
da doturim cedulju njegovom sekretaru, tako da ne preti opasnost da
je se vaša dušmanka Katarina dokopa. A vi idite u Tio i ostanite tamo.
I, Viktorija...
-Da?
-Ako upadnete u gužvu... bilo kakvu... uradite ono što je najbolje
za vas. Trudićemo se da vas zaštitimo, ali neprijatelj je veoma moćan,
a vi, nažalost, znate previše. Čim vaš prtljag stigne u Tio, vaše
obaveze prema meni se završavaju. Upamtite to.
-Odavde ću pravo u hotel - reče Viktorija. - Samo ću usput da
kupim puder, ruž i pomadu. Ipak...
-Ipak - reče gospodin Dejkin - ne možete svog dragana da dočekate
potpuno nenaoružani.
-Za Ričarda Bejkera to mi nije bilo toliko važno, ali ipak bih volela
da mu pokažem da mogu prilično dobro da izgledam kada se malo
potrudim - reče Viktorija. - Ali za Edvarda...
 Poglavlje 22

Brižljivo sređene plave kose, napuderisanog nosa i sveže

namazanih usana, Viktorija je sedela na balkonu hotela Tio, ponovo
igrajući ulogu savremene Julije koja čeka Romea.
A Romeo se ubrzo pojavio. Hodao je preko travnjaka osvrćući se na
sve strane.
-Edvarde - pozva ga Viktorija. On pogleda uvis.
-O, Viktorija, tu si.
-Dođi ovamo.
-Odmah.
Uskoro se pojavio na balkonu, na kome nije bilo nikoga osim njih.
-Ovde je mirnije - reče Viktorija. - Posle ćemo otići dole da nas
Markus časti pićem.
Edvard je zbunjeno buljio u nju.
-Ovaj... Viktorija... Jesi li ti to nešto uradila s kosom?
Ona ozlojeđeno uzdahnu.
-Bude li me još neko pitao za kosu, mislim da ću ga odalamiti po
glavi.
-Mislim da mi se pre više sviđala - reče Edvard.
-Kaži to Katarini!
-Katarini? Šta ona ima s tim?
-Sve - reče Viktorija. - Nagovarao si me da se sprijateljim s njom, i
ja sam to i uradila. Verujem da nemaš pojma u šta me je to uvalilo!
-Gde si bila sve ovo vreme, Viktorija? Već sam počeo ozbiljno da
brinem.
-Ma nisi valjda? A gde si mislio da sam?
-Pa, Katarina mi je prenela tvoju poruku. Kazala mi je da si mi po
njoj poručila kako si iznenada morala da otputuješ u Mosul. Da je
iskrslo nešto važno i dobro, i da ćeš mi se uskoro javiti.
-I ti si joj poverovao? - gotovo sažaljivo reče Viktorija.
-Mislio sam da slediš neki trag. Naravno, nisi mogla da kažeš
Katarini...
-A nisi ni pomislio da ona možda laže i da su me zveknuli po glavi.
-Molim? - zaprepasti se Edvard.
-Drogirali su me, uspavali hloroformom, mučili glađu...
Edvard se naglo osvrnu oko sebe.
-Gospode bože! Nisam ni sanjao... Slušaj, ne sviđa mi se što ovde
razgovaramo. Previše je prozora. Možemo li da pređemo u tvoju sobu?
-U redu. Jesi li mi doneo prtljag? - Jesam, ostavio sam ga kod
portira.
-Znaš, kada čovek dve nedelje ne može da se presvuče...
-Viktorija, šta ti se to desilo? Znam šta ćemo. Došao sam
automobilom. Hajdemo u Devonšir. Nisi bila tamo, zar ne?
-Devonšir? - Viktorija ga je zbunjeno gledala.
-Ma tako zovu jedno mesto nedaleko od Bagdada. Mnogo je lepo u
ovo doba godine. Hajde, kad te molim. Nismo bili nasamo čitavu
večnost.
-Još od Vavilona. Ali šta će da ti kažu doktor Ratbon i oni u
Maslinovoj grančici?
-Dođavola i Ratbon. Ionako mi je dosta tog matorog glupana.
Sjurili su se niz stepenice i produžili do automobila. Edvard je
vozio širokom bagdadskom avenijom ka jugoistoku. Uskoro je skrenuo
i počelo je truckanje i vrludanje između gajeva palmi i preko mostova.
Na kraju stigoše do potpuno neočekivanog šumarka okruženog i
ispresecanog kanalima za navodnjavanje. Uglavnom su ga
sačinjavala tek procvetala stabla badema i kajsija. Prava idila. U
pozadini se nazirao Tigar.
Izašli su iz automobila i pošli u šetnju između procvetalog drveća.
-Prelepo je - reče Viktorija duboko uzdahnuvši. - Kao da smo u
Engleskoj u proleće.
Vazduh je bio blag i topao. Uskoro sedoše na jedno oboreno deblo,
tako da su im ružičasti cvetovi visili iznad glave.
-A sada mi, draga, ispričaj šta ti se dešavalo - reče Edvard. - Bio
sam neizmerno očajan.
-Stvarno? - upita ona zaneseno se smešeći. Sve mu je ispričala. O
frizerki. O mirisu hloroforma i kako se borila. O teškom buđenju i
mučnini nakon što su je drogirali. O tome kako je pobegla i imala
sreće da naiđe na Ričarda Bejkera, kako je tvrdila da se zove Viktorija
Ponsfut Džouns i da je pošla na iskopine, i kako se gotovo čudesno
držala uloge engleske studentkinje arheologije. Tu se Edvard zacenio
od smeha.
-Viktorija, ti si pravo čudo! Kako li samo smisliš sve te stvari?
-Znam - reče ona. - Moja rodbina. Doktor Ponsfut Džouns, a pre
njega biskup.
Rekavši to, iznenada se setila šta je htela da pita Edvarda u Basri
kada ih je gospođa Klejton prekinula pozvavši ih na piće.
-Htela sam još pre da te pitam - reče mu - kako si znao za
biskupa?
Osetila je da se ruka koja je držala njenu najednom ukočila.
Edvard brzo - prebrzo - odgovori:
-Pa, ti si mi to rekla, zar ne?
Viktorija ga pogleda. Neverovatno je, razmišljala je kasnije, da
jedna smešna, detinjasta omaška može imati takve posledice.
Naime, Edvard se našao potpuno zatečen. Nije imao spremnu
priču i lice mu je bilo potpuno bespomoćno i bez maske.
Dok ga je gledala, sve je počelo da se pomera i leže na svoje mesto
stvarajući jasnu sliku, kao u kaleidoskopu. Sve je shvatila. Možda to
zapravo i nije bilo toliko iznenađujuće. Možda se njena podsvest
toliko mučila i vrtela oko pitanja kako je Edvard znao za biskupa da
je polako ali sigurno došla do jedinog, neminovnog odgovora... Ona
Edvardu nije rekla za biskupa od Langoua, tako da su jedine osobe od
kojih je to mogao da čuje bili gospodin i gospođa Hamilton Klip. Ali oni
ga nikako nisu mogli videti nakon njenog dolaska u Bagdad, pošto je
on tada bio u Basri, što znači da su mu rekli to pre nego što je otišao
iz Engleske. Dakle, očigledno je sve vreme znao da Viktorija dolazi i
čitava ta čudesna slučajnost uopšte nije bila slučajna. Sve je bilo
smišljeno i ciljano.
Posmatrajući Edvardovo lice bez maske, najednom je shvatila šta
je Karmajkl hteo da kaže kada je pomenuo Lucifera. Shvatila je i šta
je onoga dana video kada je krenuo hodnikom ka vrtu konzulata.
Ugledao je mlado, prelepo lice koje ona sada gleda... jer to lice zaista
beše prelepo:
Kako pade s nebesa, Lucifere, sine Zorin?
Nije to bio doktor Ratbon, nego Edvard! Igrao je sporednu ulogu,
ulogu sekretara, a - zapravo je vukao sve konce, planirao i upravljao,
koristeći starca kao paravan. A Ratbon ju je upozorio da ide dok
može...
 Dok je posmatrala to prelepo, zlo lice, sva njena budalasta,
šiparačka zatelebanost poče da bledi i ona shvati da to što je osećala
prema Edvardu nikada nije bila ljubav. Bilo je to isto ono što je
nekoliko sati osećala prema Hamfriju Bogartu, a kasnije prema
vojvodi od Edinburga. To je bila zaslepljenost. A ni Edvard nikada nije
voleo nju. Svesno je koristio svoj šarm i sjaj. Odabrao ju je onog dana
i upotrebio svoje čari s toliko lakoće, tako prirodno, da se ona predala
bez borbe. Bila je naivna.
Neverovatno je šta sve može da proleti kroz misli za svega nekoliko
sekundi. I to bez naprezanja. Sve dođe samo. Potpuno i trenutno
otkrovenje. Možda zato što se negde u dubini duše zapravo sve zna...
A u isto vreme, neki nagon za samoodržanjem, brz kao i svi
Viktorijini tokovi misli, održavao je na njenom licu izraz budalastog,
naivnog čuđenja. Osećala je da joj preti velika opasnost. Samo jedno
je moglo da je spase, preostala joj je samo jedna karta. I zato je brže-
bolje zaigrala na nju.
-Pa ti si sve vreme znao! - reče. - Znao si da dolazim ovamo.
Sigurno si ti sve sredio. O, Edvarde, divan si!
Na njenom licu, tom pokretljivom licu vešte imitatorke, video se
samo jedan izraz - gotovo bezumno obožavanje. Odmah je dobila
odgovor - nagoveštaj prezrivog osmeha, olakšanje. Gotovo je mogla da
ga čuje kako razmišlja: „Mala budala! Sve bi progutala! Mogu da
radim s njom šta hoću.”
-Ali kako si uspeo sve da središ? - upitala ga je. - Sigurno si veoma
uticajan. I potpuno drugačiji nego što se predstavljaš. Ti si... kako si i
sam rekao onog dana... ti si kralj Vavilona.
Videla je kako mu lice sija od ponosa. Videla je moć, snagu, lepotu
i okrutnost što su se skrivale iza maske skromnog i dopadljivog
mladića.
„A ja sam samo hrišćanska robinja”, pomislila je. Zatim brže-bolje
zabrinuto dodade i završni umetnički potez (a koliko ju je on koštao
ponosa, niko nikada neće saznati): - Ali ti me zaista voliš, zar ne?
Sada je već jedva uspevao da prikrije prezir. Ta mala budala... sve
žene su budale! Tako je lako navesti ih da misle kako su voljene i
ništa im drugo ne treba! Samo cvile za ljubavlju i ne mogu ni da
pojme nešto toliko složeno kao što je izgradnja novog sveta! One su
roblje i tako ih i treba koristiti zarad postizanja svojih ciljeva.
-Naravno da te volim - rekao joj je.
 -Ali o čemu je zapravo reč? Kaži mi, Edvarde. Objasni mi.
-O novom svetu, Viktorija. O novom svetu koji će se uzdignuti iz
blata i pepela starog.
-Pričaj mi o tome.
Dok joj je pričao, prosto nije mogla da se odupre sanjarenju. Sve
što je staro i loše mora uzajamno da se uništi. Debeli gramzivi starci
koji namerno koče napredak. Zatucani glupi komunisti koji
pokušavaju da uspostave svoj marksistički raj. Mora da dođe do
sveopšteg rata... sveopšteg uništenja. A onda - novo Nebo i nova
Zemlja. Mala odabrana grupa viših bića - naučnika, agronoma,
rukovodilaca - mladih ljudi kao što je on... mladih Zigfrida novog
sveta. Svi mladi, s čvrstom verom u sebe kao nadljude. Kada se
uništenje završi, oni će istupiti i preuzeti vođstvo.
Bilo je to ludilo... ali konstruktivno ludilo. Nešto što bi ovom svetu,
razbijenom i zavađenom, zaista moglo da se dogodi.
-Ali pomisli - reče Viktorija - na sve ljude koji će pre toga izginuti.
-Ti ne razumeš - reče Edvard. - To nije bitno.
To nije bitno - to je bilo Edvardovo geslo. I iznenada, bez ikakvog
razloga, Viktoriji u mislima iskrsnu ona grubo napravljena činija
iskrpljena bitumenom, stara tri hiljade godina. Upravo to je ono što je
bitno - male, svakodnevne stvari, porodica za koju se kuva, četiri zida
koji čine dom, jedna ili dve omiljene sitnice. Sve one hiljade običnih
ljudi koji žive svoj život, obrađuju zemlju, izrađuju grnčariju, podižu
porodicu, smeju se i plaču, ujutru ustaju iz kreveta i uveče idu na
spavanje. Oni su bitni, a ne ti anđeli zlog lica koji hoće da izgrade
novi svet ne obazirući se na to koga će da povrede kako bi to postigli.
Obazrivo, odmeravajući svaku reč jer je znala da joj tu, u
Devonširu, smrt dahće za vratom, Viktorija reče:
-Ti si divan, Edvarde. Ali šta je sa mnom? Kako ja mogu da
pomognem?
-Ti želiš da... pomogneš? Veruješ u ovo?
Ali Viktorija je bila oprezna. Ne sme najednom da se preobrati. Bilo
bi providno.
-Ma ja verujem u tebe! - reče. - Uradiću sve što kažeš, Edvarde.
-Dobra devojčica - reče on.
-Ali zašto si sredio da dođem ovamo? Sigurno si imao nekakav
razlog.
-Naravno da jesam. Sećaš li se da sam te onog dana fotografisao?
 -Sećam se - reče Viktorija.
(Budalo jedna, kako ti je samo sve to laskalo, kako si se kliberila!,
pomislila je.)
-Zapao mi je za oko tvoj profil i koliko ličiš na nekoga. Zato sam te
slikao, da se uverim.
-Na koga ličim?
-Na ženu koja nam zadaje silne glavobolje - na Anu Šele.
-Na Anu Šele. - Viktorija je zabezeknuto buljila u njega. Sve je
mogla da očekuje osim ovoga. - Hoćeš da kažeš da Ana Šele izgleda
kao ja?
-Sličnost je upadljiva, pogotovo iz profila. Imate takoreći iste crte
lica. I još nešto je neverovatno, ti imaš majušni ožiljak na gornjoj
usni, s leve strane...
-Znam. Zaradila sam ga još kao dete, kada sam pala na limenog
konjića. Imao je vrlo oštro uvo, koje se duboko žarilo. Ne vidi se
mnogo kada stavim puder.
-Ana Šele ima ožiljak na gotovo istom mestu. To je bilo presudno.
Slične ste visine i građe, s tim što je ona četiri-pet godina starija.
Jedina razlika je u boji kose - ona je plavuša, a ti crnka. A imaš i
potpuno drugačiju frizuru. Oči su ti malo tamnije, ali to bi se sredilo
tamnim naočarima.
-Zato si hteo da dođem u Bagdad? Jer ličim na nju?
-Da, pomislio sam da bi ta sličnost mogla... da se iskoristi.
-I zato si sve sredio... A Klipovi... Ko su zapravo Klipovi?
-Oni nisu važni. Samo rade ono što im se kaže.
Od nečega u njegovom glasu podidoše je žmarci. Kao da je s
neljudskom ravnodušnošću kazao: „Oni su sužnji.”
Čitav taj njegov ludački naum imao je neki religijski prizvuk.
„Edvard je”, pomislila je Viktorija, „sâm svoj bog. To je zastrašujuće.”
Ali naglas reče:
-Kazao si mi da je Ana Šele šefica, nešto kao matica u vašoj
košnici.
-Morao sam nekako da te skrenem s traga. Već si znala previše.
„A da slučajno ne ličim na tu Anu Šele, pojeo bi me mrak”, pomisli
Viktorija.
-Ko je zapravo ona? - upitala ga je.
-Ona je lična sekretarica Otoa Morgantala, međunarodnog
bankara iz Amerike. Ali ona nije samo to. Poseduje izuzetan kliker za
finansije. Imamo razloga da verujemo kako je ušla u trag mnogim
našim transakcijama. Samo troje ljudi nas je ugrožavalo. Rupert
Krofton Li, Karmajkl - njih smo uklonili. Preostala je jedino Ana Šele.
Trebalo je da dođe u Bagdad za tri dana, ali je nestala.
-Nestala? Gde?
-U Londonu. Kao da je u zemlju propala. - I niko ne zna gde je?
-Možda Dejkin zna.
Ali Dejkin to nije znao. Viktoriji je to bilo poznato, ali Edvardu nije.
Gde je onda Ana Šele?
-Zar nemate nikakvu predstavu gde bi mogla da bude? - upitala
ga je.
-Postoji jedna mogućnost - polako reče Edvard.
-Koja?
-Od suštastvenog je značaja da Ana Šele stigne u Bagdad za
konferenciju. A to je, kao što znaš, za pet dana.
-Tako brzo? Pojma nisam imala.
-Pratimo svaki ulazak u zemlju. Sigurno neće putovati pod svojim
imenom. Ne dolazi vladinim službenim avionom. Imamo načina to da
proverimo. Stoga smo istražili sve privatne rezervacije. U Britanskom
vazduhoplovstvu postojala je rezervacija na ime Grete Harden.
Istraživali smo ko je ona i utvrdili da takva osoba ne postoji. Ime je
lažno, kao i adresa koju je dala. Sumnjamo da je Grete Harden
zapravo Ana Šele.
Zatim je dodao:
-Njen avion će prekosutra sleteti u Damask.
-A onda?
Edvard je iznenada pogleda pravo u oči.
-To zavisi od tebe, Viktorija.
-Od mene?
-Ti ćeš da zauzmeš njeno mesto. Viktorija bojažljivo upita:
-Kao Rupert Krofton Li?
Bio je to gotovo šapat. Rupert Krofton Li umro je tokom te zamene.
A kada Viktorija zauzme njeno mesto, verovatno će umreti i Ana Šele,
ili Grete Harden.
A Edvard čeka, i ako makar i na trenutak posumnja u njenu
odanost, onda će Viktorija umreti pre nego što stigne ikoga da
upozori.
Ne, mora da pristane i da iskoristi prvu priliku da dojavi to
gospodinu Dejkinu.
Duboko je udahnula i rekla:
-Ja... ja... O, Edvarde, ne mogu ja to. Uhvatili bi me. Ne umem da
govorim kao Amerikanci.
-Ana Šele govori takoreći bez naglaska. A i bolovaćeš od upale
grla. To će da potvrdi jedan od najboljih lekara u ovom delu sveta.
„Svuda imaju ljude”, pomislila je Viktorija.
-Šta bi se od mene očekivalo? - upitala je.
-Doputovaćeš avionom iz Damaska u Bagdad kao Grete Harden.
Odmah ćeš morati u krevet. Naš uvaženi doktor dozvoliće ti da
ustaneš tek za konferenciju. Tamo ćeš im pokazati dokumenta koja si
donela.
-Prava dokumenta? - upita Viktorija.
-Naravno da ne. Zamenićemo ih našima. - I šta će iz njih videti?
Edvard se osmehnu.
-Uverljivi podaci o komunističkoj zaveri neverovatnih razmera u
Americi.
„Lepo su to smislili”, pomisli Viktorija, pa reče:
-Stvarno misliš da ja to mogu, Edvarde? Sada kada je igrala ulogu,
bilo joj je više nego lako da izgovori to s naizgled iskrenom
zabrinutošću.
-Siguran sam da možeš. Primetio sam da ti gluma pričinjava toliko
zadovoljstva da čovek prosto ne može da ti ne veruje.
Viktorija zamišljeno reče:
-Stvarno se osećam kao budala kad se setim Hamilton Klipovih.
On se na ovo nadmeno nasmeja. Ne prestajući da ga zadivljeno
gleda, Viktorija pakosno pomisli: „Ali i ti si prava budala kad si u
Basri dozvolio da ti se omakne ono o biskupu. Da se to nije desilo,
nikada te ne bih prozrela.” Onda ga iznenada upita: - A doktor
Ratbon?
-Kako to misliš?
-Da li je on samo paravan?
Edvardove usne izviše se od okrutnog zadovoljstva.
-Ratbon mora da radi ono što mu se kaže. Znaš li ti šta on već
godinama radi? Vešto prisvaja oko tri četvrtine priloga koji mu
pristižu iz celog sveta. Najlukavija prevara još od vremena Horejšija
Botomlija. O, da, Ratbon je potpuno u našim rukama. Možemo da ga
raskrinkamo kad god poželimo, i on to zna.
 Viktorija iznenada oseti zahvalnost prema tom starcu otmenog
držanja i sitne, koristoljubive duše. Možda jeste hohštapler, ali u
njemu makar ima sažaljenja - pokušao je da je nagovori da pobegne
na vreme.
-Sve ide u prilog našem novom svetskom poretku - reče Edvard.
Viktorija pomisli: „Ma koliko razumno izgledao, Edvard je zapravo
lud! Možda se to desi kad neko hoće da izigrava boga. Sad mi je jasno
zašto se uvek kaže da je skromnost vrlina hrišćana. Skromnost
čoveka čini razumnim, čini ga ljudskim bićem...”
Edvard ustade.
-Vreme je za pokret - reče. - Moramo da te prebacimo do Damaska
i da sve isplaniramo do prekosutra.
Viktorija spremno ustade. Čim bude daleko od Devonšira, čim se
vrati u bagdadsku vrevu, u hotel Tio gde Markus galami i ozareno
poziva na piće, nestaće to osećanje opasnosti koje je pritiska u
Edvardovom prisustvu. Moraće da igra dvostruku igru - da i dalje
zavarava Edvarda glumeći ogavnu pseću odanost, a da istovremeno
potajno pokušava da mu osujeti namere.
-Misliš da gospodin Dejkin zna gde je Ana Šele? - reče. - Možda bih
mogla da saznam. Mogao bi nešto da nagovesti.
-Ne verujem. Ali ionako se nećeš videti sa Dejkinom.
-Rekao mi je da ga posetim večeras - slaga Viktorija dok joj je
ledena jeza klizila niz kičmu. - Biće mu čudno ako se ne pojavim.
-Sada više nije važno šta on misli - reče Edvard. - Sve smo
isplanirali. - Potom dodade: - Tebe više niko neće videti u Bagdadu.
-Ali, Edvarde, sve stvari su mi u hotelu! Rezervisala sam sobu.
Šal. Dragoceni šal.
-Neko vreme ti ništa neće trebati. Već sam ti pripremio odeću.
Idemo.
Kada su ponovo bili u automobilu, Viktorija pomisli: „Trebalo je da
znam da Edvard nije tolika budala da mi dozvoli susret s gospodinom
Dejkinom nakon što mi je sve rekao. Veruje da sam opčinjena njime...
da, mislim da je siguran u to... ali svejedno neće ništa da prepusti
slučaju.
-Zar me neće tražiti ako se ne vratim? - upitala ga je.
-Postaraćemo se za to. Zvanično objašnjenje glasiće da si se
oprostila od mene na mostu i otišla da posetiš neke prijatelje na
zapadnoj obali.
 -A šta će se stvarno desiti?
-Videćeš.
Viktorija je sedela ćuteći dok su se truckali drumom, vijugali
između šumaraka palmi i mostova preko kanala za navodnjavanje.
-Lefarž - promrmlja Edvard. - Kad bismo samo znali šta je
Karmajkl hteo time da kaže.
Viktoriji se srce steže od nelagode.
-O, umalo da zaboravim - reče. - Ne znam hoće li to nešto da ti
znači. Izvesni gospodin Lefarž dolazio je jednog dana da poseti Tel
Asvad.
-Molim? - Edvard je od uzbuđenja umalo ukočio u mestu. - Kada je
to bilo?
-Pre otprilike nedelju dana. Rekao je da dolazi iz nekog nalazišta u
Siriji. Mislim da je pominjao nekog gospodina Peroa.
-Jesu li tokom tvog boravka tamo dolazila neka dvojica - Andre i
Zuve?
-O, da - reče Viktorija. - Jednog je boleo stomak pa je otišao u
kuću da prilegne.
-To su bili naši ljudi - reče Edvard.
-Zašto su dolazili? Jesu li tražili mene?
-Ne, tada nisam znao šta se s tobom dešava. Ali Ričard Bejker bio
je u Basri u isto vreme kad i Karmajkl. Mislili smo da mu je možda
ovaj nešto doturio.
-Rekao je da su mu pretražili sobu. Jesu li pronašli nešto?
-Nisu. A sada dobro razmisli, Viktorija. Da li je taj Lefarž dolazio
pre njih dvojice ili posle njih?
Dok se uverljivo pretvarala kako pokušava da se seti, Viktorija je
smišljala kakve poteze da pripiše mitskom gospodinu Lefaržu.
-Bilo je to... da, dan pre nego što su dolazila njih dvojica - reče.
-Šta je radio?
-Pa - reče Viktorija - obišao je iskopine... sa doktorom Ponsfut
Džounsom. Posle ga je Ričard Bejker poveo u kuću da mu pokaže
nešto u sobi sa starinama.
-Ušao je u kuću s Ričardom Bejkerom. Jesu li razgovarali o
nečemu?
-Pretpostavljam da jesu - reče Viktorija. - Ne verujem da su se
samo gledali i ćutali.
-Lefarž- mrmljao je Edvard. - Ko je taj Lefarž? Zašto o njemu
nemamo ama baš ništa?
Viktorija požele da mu kaže: „On je brat gospođe Haris”, ali uspela
je da se uzdrži. Bila je vrlo zadovoljna sobom jer je izmislila gospodina
Lefarža. Čak je mogla jasno da vidi njegov lik - mršav, pomalo ispijen
mladić s tamnom kosom i brčićima. Upravo tako ga je i opisala
Edvardu kada ju je upitao kako je izgledao.
Dok su prolazili kroz predgrađe, Edvard skrenu u bočnu ulicu
punu vila u pseudoevropskom stilu, s balkonima i vrtovima. Pred
jednom kućom stajao je veliki putnički automobil. Edvard se parkirao
iza njega, a zatim izađoše i popeše se stepenicama do ulaznih vrata.
Otvorila im je vitka crnka i Edvard joj se obrati na francuskom.
Viktorija nije znala jezik dovoljno dobro da razume baš svaku reč, ali
svodilo se na to da je to ta mlada dama i da mora odmah da se
presvuče.
Žena se potom okrete ka njoj i uljudno reče na francuskom:
-Molim vas da pođete za mnom.
Odvela je Viktoriju u jednu spavaću sobu, u kojoj je na krevetu
ležala pripremljena odora časne sestre. Domaćica joj pokaza da treba
da se presvuče, na šta se Viktorija skinu i navuče grubu vunenu
podsuknju, a preko nje bogatu tamnu srednjovekovnu odoru.
Francuskinja joj namesti pokrov za glavu. Viktorija ugleda svoj odraz
u ogledalu. Njeno sitno bledo lice pod ogromnim (bese li to benda ili
šogol?) s belim naborima ispod brade izgledalo je neobično čedno,
nezemaljaski. Francuskinja joj namače oko vrata brojanicu od
drvenih perli. Viktorija na kraju obu prevelike i neudobne cipele i
pođe za domaćicom da se pridruži Edvardu.
-Izgledaš baš kako treba - reče on zadovoljno.
-Uvek drži pogled oboren, naročito ako je prisutan neki muškarac.
Francuskinja im se uskoro pridruži odevena u istu odoru. Dve
časne sestre izađoše iz kuće i uđoše u onaj automobil, u kome je sada
za volanom sedeo visok crnomanjast muškarac u evropskoj odeći.
-Sada sve zavisi od tebe, Viktorija - reče Edvard.
-Radi tačno onako kako ti se kaže.
Iza ovih reči krila se ledena pretnja.
-Zar ti ne ideš s nama, Edvarde? - upita Viktorija trudeći se da
zvuči ojađeno.
On joj se osmehnu.
-Videćemo se za tri dana - reče, pa s onom svojom ubedljivošću
dodade: - Nemoj da me izneveriš, dušo. Samo ti možeš ovo da uradiš.
Volim te, Viktorija, ali, ma koliko to želeo, ipak se ne usuđujem da
poljubim časnu sestru.
Saglasno svojoj ulozi, Viktorija smerno obori pogled, mada je
zapravo htela da prikrije bes što ju je obuzeo u tom trenutku.
„Grozni Judo”, pomislila je.
Međutim, naglas je rekla samo:
-Pa, izgleda da sam sad prava hrišćanska robinja.
-Bravo, curo! - reče Edvard, pa dodade: - Nemoj da brineš. Papiri
su ti besprekorni, nećeš imati nikakvih problema na sirijskoj granici.
Uzgred, crkveno ime ti je sestra Mari de Anže. Sestra Tereza, koja te
prati, ima sva dokumenta i vodi glavnu reč. I, kumim te bogom, slušaj
naređenja ili ćeš, dajem ti časnu reč, ozbiljno da nadrljaš.
Odmakao se i veselo im mahnuo, a zatim krenuše.
Viktorija se zavali u sedištu i upusti se u razmatranje različitih
mogućnosti. Mogla bi tokom prolaska kroz Bagdad ili na graničnom
prelazu da napravi gužvu, da zavrišti tražeći pomoć, da objasni kako
je vode protiv njene volje... ukratko, da se otvoreno pobuni na ovaj ili
onaj način.
Šta bi time postigla? To bi po svoj prilici značilo kraj Viktorije
Džouns. Uočila je da je sestra Tereza tutnula u rukav mali
automatski pištolj. Ne bi stigla ni da zucne.
A da sačeka s pobunom dok ne stignu u Damask? Verovatno bi
doživela istu sudbinu, ili bi vozač i časna sestra pobili njene tvrdnje
dokazima. Mogli bi da pokažu papire i da kažu kako je ona mentalno
obolela.
Najbolje je da se prepusti i ponaša se u skladu s planom. Da dođe
u Bagdad kao Ana Šele i da glumi Anu Šele. Jer ako tako uradi, ipak
će jednom morati da nastupi trenutak kada Edvard više neće imati
uticaja na njene reči i dela. Nastavi U i dalje da ga drži u uverenju
kako će učiniti sve što joj on kaže, na kraju će stajati s falsifikovanim
dokumentima pred okupljenima na konferenciji, a Edvard neće biti
tamo.
Tada niko neće moći da je spreči da kaže: ,Ja nisam Ana Šele, a
ova dokumenta su falsifikovana i netačna.”
Čudilo ju je što se Edvard nije plašio da će doći upravo do toga. Ali
onda se setila da sujeta i te kako može da zaslepi. Sujeta je Ahilova
peta. A treba imati u vidu i činjenicu da Edvard i njegova banda
moraju imati Anu Šele ako hoće da njihov plan uspe. Izuzetno je
teško naći devojku koja dovoljno liči na nju, čak do te mere da ima
ožiljak na istom mestu. Setila se da je u filmu Lionska pošta Dibosk
imao dva obeležja, jedno urođeno a drugo stečeno - ožiljak iznad
obrve i iskrivljen mali prst na jednoj ruci. Takve slučajne
podudarnosti sigurno su veoma retke. Ne, tim nadljudima je
neophodna Viktorija Džouns, daktilografkinja, i to toliko da ona njih
drži u šaci, a ne oni nju.
Automobil je jurio preko mosta. Viktorija je čežnjivo gledala reku
Tigar. Nastavili su širokim i prašnjavim autoputem. Ona poče da
prebira kuglice na brojanici. Njihovo zveckanje ju je smirivalo.
„Uostalom”, pomislila je u iznenadnom naletu olakšanja, „ja sam
hrišćanka. A ako je neko hrišćanin, onda je sto puta bolje biti
hrišćanski mučenik nego kralj Vavilona. A sve mi se nešto čini da
imam dobre šanse da stvarno postanem mučenica. Pa dobro, bar me
neće baciti lavovima. To zaista ne bih volela.”
 Poglavlje 23

Veliki putnički avion spustio se i izveo besprekorno sletanje.

Lagano je rulao pistom i zaustavio se na predviđenom mestu. Putnici
su dobili poziv za iskrcavanje. Oni koji produžavaju za Basru odvojili
su se od onih koji presedaju na let za Bagdad.
Ovih drugih bilo je četvoro. Jedan, reklo bi se po izgledu, uspešan
irački biznismen, mladi engleski lekar i dve žene. Čekao ih je čitav niz
kontrola i razgovora.
Prva je bila crnka umornog lica i neuredne kose navrat-nanos
vezane maramom.
-Gospođa Ponsfut Džouns? Britanka. Da. Da se pridružite mužu.
Vašu adresu u Bagdadu, molim. Koliko novca nosite...?
I tako redom. Za njom je došla druga žena.
-Grete Harden. Da. Nacionalnost? Dankinja. Iz Londona. Svrha
posete? Posao maserke u bolnici? Adresa u Bagdadu? Koliko novca
imate da prijavite?
Grete Harden je bila vitka, plavokosa mlada žena s tamnim
naočarima. Prilično debeo sloj šminke verovatno je prikrivao nekakav
beleg na gornjoj usni. Odeća joj je bila uredna, ali očigledno iznošena.
Slabo je govorila francuski, tako da su neka pitanja morali da joj
ponove.
 Kada su sve četvoro završili, rekli su im da avion za Bagdad poleće
poslepodne i da će ih sada odvesti do hotela Abisid kako bi mogli da
se odmore i ručaju.
Grete Harden je sedela na krevetu kada se začulo kucanje.
Otvorila je i ugledala visoku mladu crnku u uniformi stjuardese
Britanskog vazduhoplovstva.
-Izvinite gospođice Harden, da li biste bili ljubazni da pođete sa
mnom do naše kancelarije. Iskrsao je mali problem s vašom kartom.
Ovuda, molim.
Grete Harden pođe za njom hodnikom. Na jednim vratima nalazila
se velika tabla sa zlatnim natpisom Britansko vazduhoplovstvo.
Stjuardesa otvori vrata i pokaza joj da uđe, da bi potom, čim je
Grete Harden prešla prag, zatvorila vrata za njom i brzo skinula
tablu.
Kada je Grete Harden ušla, dvojica muškaraca, koji su stajali iza
vrata, prebaciše joj nekakvu tkaninu preko glave i naguraše joj krpu
u usta. Jedan joj zavrnu rukav, pa izvadi špric i ubrizga joj injekciju.
Nekoliko trenutaka kasnije njeno telo klonu i omlitavi.
Mladi lekar veselo reče: - Trebalo bi da bude mirna bar nekoliko
sati. Sada vas dve nastavite.
Glavom je dao znak dvema prisutnim ženama. Bile su to časne
sestre, koje su dotle nepomično sedele kraj prozora. Muškarci izađoše
iz sobe. Starija časna sestra priđe Greti Harden i poče da svlači odeću
s njenog nepokretnog tela. Mlada, pomalo drhteći, stade da skida
svoju odoru. Uskoro je Grete Harden mirno ležala na krevetu
odevena kao časna sestra, a časna sestra bila je u odeći Grete
Harden.
Starija se potom posveti sređivanju plave kose svoje koleginice.
Posmatrajući fotografiju koju je bila naslonila na ogledalo, češljala joj
je i nameštala kosu, sve dok je nije potpuno zagladila i vezala u nisku
punđu na potiljku.
Zatim se odmakla i rekla na francuskom:
-Zapanjujuća promena. Stavi tamne naočare. Imaš tamnije oči
nego ona. Da, tako je savršeno.
Čulo se tiho kucanje i ona dvojica ponovo uđoše u sobu. Široko su
se osmehivali.
-Grete Harden je stvarno Ana Šele - reče jedan. - Dokumenta su
joj bila u prtljagu, dobro sakrivena u danskom časopisu o bolničkoj
masaži. Pa, gospođice Harden - dodao je, podsmešljivo se naklonivši
Viktoriji - sada ćete mi ukazati čast tako što ćete ručati sa mnom.
Viktorija je izašla s njim iz sobe i sišla u predvorje. Na recepciji je
ona druga putnica pokušavala da pošalje telegram.
-Ne - objašnjavala je. - P-o-n-s-fut. Doktor Ponsfut Džouns.
„Danas stižem u hotel Tio. Putovala dobro.”
Viktorija je znatiželjno pogleda. To je sigurno supruga doktora
Ponsfut Džounsa došla da mu se pridruži. A to što je stigla nedelju
dana ranije nego što su je očekivali, Viktoriji nije bilo nimalo čudno,
budući da se on nekoliko puta vajkao zato što je izgubio njeno pismo
s tačnim datumom dolaska, ali bio je gotovo siguran da je to dvadeset
šestog!
Kad bi samo mogla nekako da pošalje po gospođi Ponsfut Džouns
poruku Ričardu Bejkeru...
Kao da joj je pročitao misli, njen pratilac je uhvati za mišicu i
odvuče je od recepcije.
-Nema razgovora sa saputnicima, gospođice Harden - reče joj. - Ne
bismo želeli da ona fina žena primeti da niste ona osoba koja je
doputovala s njom iz Engleske.
Ručali su u restoranu van hotela. Kada su se vratili, na stepeništu
sretoše gospođu Ponsfut Džouns. Ništa ne posumnjavši, klimnula je
glavom Viktoriji.
-Malo ste razgledali? - reče. - Ja sam upravo pošla na bazar.
„Kad bih samo mogla nešto da joj ubacim u prtljag...”, pomislila je
Viktorija.
Ali ni na trenutak je nisu ostavljali samu.
Avion za Bagdad poleteo je u tri sata.
Gospođa Ponsfut Džouns imala je sedište sasvim napred, a
Viktorija u repu, nedaleko od vrata. S druge strane prolaza sedeo je
mladić svetle kose, njen čuvar. Nikako nije mogla da priđe drugoj ženi
ili da ubaci cedulju u njene stvari.
Let je bio kratak. Viktorija je ponovo imala priliku da iz vazduha
vidi grad što se prostirao ispod nje i reku Tigar kako ga deli poput
zlatne linije.
Isto tako ga je posmatrala pre manje od mesec dana. Otad se
štošta izdešavalo.
Za dva dana, tu će se predstavnici dveju preovlađujućih svetskih
ideologija sastati da razgovaraju o budućnosti.
 A ona, Viktorija Džouns, imaće svoju ulogu u tome.

II

-Znate - reče Ričard Bejker - baš se brinem za onu devojku.

Doktor Ponsfut Džouns rasejano upita:
-Za koju devojku?
-Za Viktoriju.
-Za Viktoriju? - Doktor Ponsfut Džouns stade da se osvrće. - Gde
je... O, gospode bože, pa mi smo se juče vratili bez nje.
-Pitao sam se jeste li primetili - reče Ričard.
-Vrlo neobazrivo od mene. Toliko sam se zaneo onim izveštajem s
iskopavanja u Tel Bamdaru. Potpuno neobjašnjiv redosled slojeva.
Zar nije umela da pronađe kamion?
-Nije ni nameravala da se vraća ovamo - reče Ričard. - Naime, ona
uopšte nije Veniša Sevil.
-Nije Veniša Sevil? Baš čudno. Ali zar mi niste rekli da se zove
Viktorija?
-Da. Ali ona nije antropolog. I ne poznaje Emersona. U stvari, sve
je bio... hm... nesporazum.
-Pobogu. Baš čudno. - Doktor Ponsfut Džouns se zamisli. - Vrlo
čudno. Iskreno se nadam... Jesam li ja kriv? Znam da sam prilično
rasejan. Da možda nisam pobrkao pisma?
-Ne mogu da shvatim - namršteno reče Ričard Bejker, ne
obraćajući pažnju na nagađanja doktora Ponsfut Džounsa. - Navodno
je otišla automobilom s nekim mladićem i više se nije vratila. Pri tom
joj je prtljag tamo, a nije ga čak ni otvorila. To mi je veoma čudno, s
obzirom na zbrku u koju se uvalila. Mislio sam da će malo da se
dotera. Dogovorili smo se da ručamo zajedno... Ne, nije mi jasno.
Nadam se da joj se ništa nije desilo.
-Ma ne verujem - pokušao je da ga umiri doktor Ponsfut Džouns. -
Sutra ću početi da radim u odseku H. Iz plana grada rekao bih da je
velika verovatnoća da ćemo tu pronaći arhivu. Onaj deo pločice
izgledao je vrlo obećavajuće.
-Već su je jednom oteli - reče Ričard. - Šta ih sprečava da je otmu
ponovo?
-Mala je verovatnoća za to... zaista mala - reče doktor Ponsfut
Džouns. - U zemlji u poslednje vreme vlada mir. I sami ste tako rekli.
-Kad bih samo mogao da se setim imena onog čoveka iz neke
naftne kompanije. Beše li Dikon? Dikon, Dejkin... Tako nekako.
-Nikada nisam čuo za njega - reče doktor Ponsfut Džouns. - Mislim
da ću prebaciti Mustafu i njegove ljude na severoistočni ugao. Onda
bismo mogli da proširimo rov J...
-Gospodine, imate li nešto protiv da sutra ponovo odem u Bagdad?
Doktor Ponsfut Džouns zgranuto pogleda kolegu, iznenada mu
posvetivši punu pažnju.
-Sutra? Ali juče smo bili tamo.
-Zabrinut sam za onu devojku. Ozbiljno sam zabrinut.
-Pobogu, Ričarde, pojma nisam imao da se to dešava.
-Šta to?
-Da ste se zbližili. Nema ništa gore nego kada na iskopavanju
imate žene, pogotovo ako su lepe. Pretprošle godine sam stvarno
mislio da smo bezbedni sa Sibil Mjurfild jer je bila zaista bolno
neugledna devojka, i eto kako se završilo! Trebalo je pažljivije da
slušam Kloda u Londonu, ti Francuzi uvek znaju šta pričaju. Tada je
komentarisao njene noge - oduševljavao se njima. Naravno, ta
devojka, Viktorija, Veniša, ili kako se već zove, izuzetno je privlačna i
veoma draga. Moram priznati, Ričarde, da imate dobar ukus. Čudno,
ali to je prva devojka za koju znam da ste pokazali zanimanje.
-Ma kakvi - reče Ričard pocrvenevši i izgledajući nadmenije nego
inače. - Samo sam... hm... zabrinut za nju. Moram da se vratim u
Bagdad.
-Pa, ako već idete - reče doktor Ponsfut Džouns - onda donesite
one pijuke. Ona budala od vozača ih je zaboravila.
 III

Ričard je ranom zorom krenuo za Bagdad i zaputio se pravo u

hotel Tio. Tamo je saznao da se Viktorija nije vratila.
-A ja sam sve sredio da ona i ja imamo naročitu večeru - reče
Markus. - I još sam ostavio mnogo finu sobu za nju. To je baš
neobično, zar ne?
-Jeste li išli u policiju?
-A, ne, dragi moj, to ne bi bilo lepo, jok. Možda njoj se to ne bi
dopalo. Meni zasigurno ne bi.
Uz malo raspitivanja, Ričard je uspeo da uđe u trag gospodinu
Dejkinu i otišao je u njegovu kancelariju.
Pamćenje ga nije varalo. Osmotrio je pogrbljena ramena,
neodlučno lice i pomalo drhtave ruke. Od tog čoveka nema vajde!
Izvinio se gospodinu Dejkinu što mu oduzima vreme i upitao ga da li
je video gospođicu Viktoriju Džouns.
-Prekjuče je navratila do mene.
-Možete li mi dati njenu sadašnju adresu?
-Mislim da je u hotelu Tio.
-Prtljag joj je tamo, ali ona nije. Gospodin Dejkin blago izvi obrve.
-Radila je s nama na iskopavanjima u Tel Asvadu - objasnio je
Ričard.
-Da, jasno mi je. Pa... bojim se da ne znam ništa što bi vam bilo od
pomoći. Mislim da ona ima nekoliko prijatelja u Bagdadu, ali ne
poznajem je toliko dobro da znam ko su.
-Da nije možda u onoj Maslinovoj grančici?
-Ne verujem. Možete da pitate.
-Slušajte - reče Ričard - neću otići iz Bagdada dok je ne pronađem.
Namrgođeno je pogledao gospodina Dejkina i odlučno izašao iz
kancelarije.
Kada su se vrata zatvorila, gospodin Dejkin se osmehnu
odmahujući glavom.
-Eh, Viktorija, Viktorija - promrmljao je prekorno.
Besno se vrativši u hotel Tio, Ričard naiđe na veselog Markusa.
-Vratila se - nestrpljivo uzviknu Ričard.
-Ne, nije, to je gospođa Ponsfut Džouns. Ja sam saznao maločas da
ona je danas stigla avionom. A doktor Ponsfut Džouns, on je rekao
meni da ona stiže sledeće nedelje.
-On uvek pobrka datume. A šta je s Viktorijom Džouns?
Markus se ponovo uozbilji.
-Ne, ja nisam čuo ništa o njoj. I meni se to ič ne sviđa, gospodine
Bejker. To nije lepo. Ona je tako mlada devojka. I tako lepa. I tako
vesela i ljupka.
-Da, da - reče Ričard lecnuvši se. - Mislim da će najbolje biti da je
sačekam ovde, a mogu i da pozdravim gospođu Ponsfut Džouns.
Pitao se šta li se, zaboga, desilo Viktoriji.

IV

-Ti! - reče Viktorija s otvorenom mržnjom.

Kada su je uveli u njenu sobu u hotelu Vavilonska palata, prva
osoba koju je ugledala bila je Katarina.
Ova klimnu glavom, ne skrivajući da su osećanja uzajamna.
-Da - rekla je. - To sam ja. A sada, molim te, idi u krevet. Doktor će
doći uskoro.
Katarina je bila obučena kao medicinska sestra i vrlo predana
svojim zaduženjima, pošto očigledno nije imala nameru da ostavi
Viktoriju samu ni na trenutak. Dok je ojađeno ležala na krevetu,
Viktorija promrmlja:
-Kad bih bar mogla da vidim Edvarda...
-Edvard! Edvard! - prezrivo će Katarina. - Nikada mu nije bilo stalo
do tebe, glupa Engleskinjo. Edvard voli jedino mene!
 Viktorija ravnodušno pogleda devojčino tvrdoglavo, fanatično lice.
Katarina nastavi:
-Ja mrzim tebe oduvek, još od onog jutra kada ti si prvi put došla i
onako drsko zahtevala da vidiš doktora Ratbona.
Razmislivši kako da je razdraži, Viktorija reče:
-U svakom slučaju, ja sam nezamenljiva, a ti nisi. Svako može da
izigrava medicinsku sestru. Ali sve zavisi od toga kako ću ja da
odigram svoju ulogu.
Na to Katarina zlurado odvrati:
-Nas uče da niko nije nezamenljiv.
-E pa ja jesam. Za ime boga, naruči mi čestit obrok. Ako ne
dobijem nešto za jelo, kako očekuješ da dobro odigram ulogu
sekretarice američkog bankara kad za to dođe vreme?
-Pa, nema razloga da ne pojedeš nešto dok još možeš - mrgodno
reče Katarina.
Viktorija je prečula zlokobni nagoveštaj u ovoj rečenici.

Kapetan Krozbi reče:

-Ako se ne varam, kod vas je upravo odsela gospođica Harden.
Uglađeni gospodin na recepciji hotela Vavilonska palata klimnu
glavom.
-Da, gospodine. Stigla je iz Engleske.
-Ona je prijateljica moje sestre. Možete li da joj odnesete poruku?
Ispisao je nekoliko reči na posetnici i poslao ju je u koverti.
Potrčko koji ju je odneo ubrzo se vrati.
-Dama se ne oseća dobro, gospodine. Mnogo je boli grlo. Lekar
uskoro stiže. S njom je medicinska sestra.
Krozbi se okrenu i ode. Prešao je u Tio, gde ga odmah presrete
Markus.
 -O, dragi moj, hajdemo na pićence. Moj hotel je večeras pun kô
oko. To je zbog konferencije. Ali kakva šteta - doktor Ponsfut Džouns
je vratio se prekjuče na iskopine, a danas njegova žena stigne i misli
da on čeka nju ovde. Ona nije zadovolja, jok! Ona kaže da ona je rekla
njemu da ona dolazi ovim avionom. Ali vi znate da on je takav.
Datum, vreme -on uvek pogreši nešto. Ali on je mnogo fini čovek -
završio je Markus blagonaklono kao i uvek. - I ja morao sam nekako
nju da ubacim, odbio sam vrlo važnog čoveka iz Ujedinjene nacije...
-U gradu je prava ludnica...
-Koliko su policije doveli... velike mere predostrožnosti... priča se...
jeste li čuli?... postoji komunistička zavera da ubiju predsednika.
Uhapšeno šezdeset pet studentova! Jeste li videli ruske policajce?
Oni su mnogo sumnjičavi prema svakom. Ali sve to je mnogo dobro
za posao - baš mnogo dobro.

VI

Telefon nije stigao da zazvoni drugi put.

-Američka ambasada, izvolite.
-Ovde hotel Vavilonska palata. Kod nas je odsela gospođica Ana
Šele.
Ana Šele? Odmah se javio jedan od atašea i zatražio da razgovara
s njom.
-Gospođica Šele leži u krevetu, bolesna je od laringitisa. Ovde
doktor Smolbruk. Ja vodim brigu o njoj. Ona kod sebe ima neke važne
papire i želela bi da neko odgovoran iz ambasade dođe po njih.
Odmah? Hvala. Čekaću vas.
 VII

Viktorija prestade da se ogleda. Na sebi je imala dobro skrojen

kostim. Svaka plava vlas stajala je na svom mestu. Bila je nervozna,
ali ustreptala.
Dok se okretala, primetila je zluradi sjaj u Katarininim očima i
odmah postala oprezna. Zašto Katarina likuje?
Šta se dešava?
-Zbog čega si tako zadovoljna? - upitala ju je.
-Videćeš uskoro.
Više se nije ni trudila da prikrije zlobu.
-Ti misliš da mnogo si pametna - prezrivo reče Katarina. - Ti misliš
da sve zavisi od tebe. Pih, kakva si ti budala.
Viktorija munjevito skoči na nju. Uhvatila ju je za rame i zarila joj
prste u meso.
-Šta si htela time da kažeš, gaduro?
-Jaoj! To boli.
-Govori.
Uto se začu kucanje. Dvaput, pa pauza, pa još jednom.
-Sada ti ćeš da vidiš! - kriknu Katarina. Vrata se otvoriše i u sobu
uđe jedan muškarac.
Bio je visok, odeven u uniformu Interpola. Zaključao je vrata i
izvadio ključ, a zatim priđe Katarini.
-Brzo - reče.
Iz džepa je izvadio komad tankog užeta i hitro vezao Katarinu za
stolicu, u čemu mu je ona zdušno pomagala. Zatim je izvadio
maramu i vezao joj je preko usta. Odmakao se i zadovoljno klimnuo
glavom.
-Da... tako će biti dobro.
A onda se okrenuo ka Viktoriji. Čim je videla kako zamahuje
teškim pendrekom, sinulo joj je šta je bio pravi plan. Uopšte nisu hteli
da ona glumi Anu Šele na konferenciji. Kako bi mogli toliko da
riskiraju? Viktoriju je u Bagdadu poznavalo previše ljudi. Ne, plan je
od samog početka bio da Anu Šele napadnu i ubiju u poslednjem
trenutku, i to tako da joj lice bude neprepoznatljivo... Ostaće samo
dokumenta koja je donela - ona pažljivo falsifikovana.
Viktorija se okrenu ka prozoru i vrisnu. Onaj muškarac pođe ka
njoj smešeći se.
A onda se svašta izdešavalo. Lomljava stakla... neko je snažno
gura i ona poleće glavačke napred... svetlaci... i na kraju tama... Iz
tame se začu glas, umirujući engleski glas.
-Gospođice, jeste li dobro? - upitao ju je. Viktorija nešto
promrmlja.
-Šta je rekla? - upita drugi glas. Prvi muškarac se počeša po glavi.
-Da je bolje služiti u raju nego vladati u paklu - reče zbunjeno.
-To je citat - reče drugi, pa dodade: - S tim što ga je obrnula.
-Ne, nisam - reče Viktorija i izgubi svest.

VIII

Dejkin je podigao slušalicu čim je telefon zazvonio. Glas s druge

strane reče:
-Operacija Viktorija uspešno okončana.
-Dobro - reče Dejkin.
-Imamo Katarinu Serakis i lekara. Onaj drugi se bacio s balkona.
Zadobio je smrtonosne povrede.
-Devojka nije povređena?
-Onesvestila se, ali je dobro.
-I dalje nema vesti o pravoj A. Š.? - Još ništa.
Dejkin spusti slušalicu.
Bar je Viktorija dobro... dok je Ana, pomislio je, najverovatnije
mrtva... Htela je pošto-poto da igra na svoju ruku, nekoliko puta je
potvrdila da će neizostavno biti u Bagdadu devetnaestog. Danas je
devetnaesti, a Ane Šele nema. Ko zna, možda je bila u pravu što nije
verovala zvaničnim kanalima... Nema sumnje da je bilo curenja,
izdaje. Ali izgleda da joj ni njena urođena pamet nije bila od mnogo
veće koristi...
A bez Ane Šele dokazi su nepotpuni.
Kurir uđe i predade mu papir na kome je pisalo gospodin Ričard
Bejker i gospođa Ponsfut Džouns.
-Sada ne mogu nikoga da primim - reče Dejkin. - Recite im da mi je
veoma žao. Zauzet sam.
Kurir izađe, ali se ubrzo vrati s novom porukom za Dejkina.
„Želim da se vidimo u vezi s Henrijem Karmajklom. R. B.”
-Uvedite ga - reče Dejkin.
Uskoro uđoše Ričard Bejker i gospođa Ponsfut Džouns. Ričard
Bejker reče:
-Ne bih da vam oduzimam vreme, ali išao sam u školu s Henrijem
Karmajklom. Godinama se nismo videli, ali kada sam pre nekoliko
nedelja bio u Basri, naišao sam na njega u čekaonici konzulata. Bio
je odeven kao Arapin. Ne pokazavši ni na koji način da me je
prepoznao, uspeo je da uspostavi kontakt sa mnom. Da li vas to
zanima?
-I te kako me zanima - reče Dejkin.
-Shvatio sam da Karmajkl veruje da je u opasnosti. To se ubrzo
potvrdilo. Jedan čovek je potegao revolver na njega, ali ja sam uspeo
da mu ga izbijem. Karmajkl je pobegao ali pre toga je uspeo da mi
tutne u džep nešto što sam tek kasnije pronašao. Naizgled je bilo
potpuno nevažno - preporuka za izvesnog Ahmeda Muhameda - ali
postupio sam kao da je Karmajklu veoma bitno.
Pošto mi nije dao nikakva uputstva, brižljivo sam čuvao tu
cedulju, verujući da će on jednom doći po nju. Pre neki dan sam od
Viktorije Džouns saznao da je mrtav. Na osnovu onog što mi je
ispričala, došao sam do zaključka da ste vi prava osoba kojoj to treba
da uručim.
Ustao je i na Dejkinov sto spustio prljavo ispisano parče papira.
-Da li vam ovo išta znači? Dejkin duboko uzdahnu.
-Da - reče. - Više nego što možete i da zamislite.
Ustao je.
-Mnogo ste me zadužili, gospodine Bejker - reče. - Izvinite što
prekidam razgovor, ali moram bez oklevanja da se postaram za
mnogo toga. - Dok se rukovao s gospođom Ponsfut Džouns, reče: -
Pretpostavljam da ćete se pridružiti suprugu na iskopavanju. Nadam
se da ćete imati dobru sezonu.
-Dobro je što doktor Ponsfut Džouns nije došao jutros sa mnom u
Bagdad - reče Ričard. - Stari dobri Džon Ponsfut Džouns uglavnom ne
primećuje šta se zbiva oko njega, ali verovatno bi razlikovao svoju
ženu od njene sestre.
Dejkin s blagim čuđenjem pogleda gospođu Ponsfut Džouns, a ona
na to prijatnim, tihim glasom reče:
-Moja sestra Elsi je još u Engleskoj. Ofarbala sam kosu u crno i
doputovala s njenim pasošem. Devojačko ime moje sestre bilo je Elsi
Šele. Gospodine Dejkin, ja sam Ana Šele.
 Poglavlje 24

Bagdad se nije mogao prepoznati. Policija na ulicama, i to strana,

iz Interpola. Američki i ruski policajci, stajali su rame uz rame jedni
sa drugima, ravnodušnih lica.
Neprestano su kružile glasine kako nijedan predstavnik Velikih
neće doći. Dvaput se desilo da se nakon sletanja ruskog aviona pod
propisnom pratnjom ispostavi da je u njemu samo mladi pilot!
Ali na kraju se pronela vest da je sve u redu. Predsednici
Sjedinjenih Država i Rusije bili su u Bagdadu, u hotelu Regentova
palata.
Istorijska konferencija konačno je počela.
Zbivanja u maloj sali za sastanke lako su mogla da promene tok
istorije. Kao i kod većine znamenitih događaja, sâmo dešavanje nije
bilo nimalo dramatično.
Doktor Alan Brek iz Atomskog instituta u Harvelu izložio je
tankim i preciznim glasom podatke kojima je raspolagao.
Pokojni ser Rupert Krofton Li ostavio mu je neke uzorke da ih
analizira. Do njih je došao tokom jednog od svojih proputovanja kroz
Kinu, Turkestan, Kurdistan i Irak. Potom je prešao na podatke strogo
tehničke prirode. Rude metala... visok sadržaj uranijuma... Ne zna se
tačan položaj izvora naslaga pošto su ser Rupertove beleške i
dnevnici uništeni tokom neprijateljskih dejstava za vreme rata.
Pripovest je nastavio gospodin Dejkin. Blagim, umornim glasom
ispričao im je sagu o Henriju Karmajklu i o tome kako je poverovao
izvesnim glasinama i suludim pričama o ogromnim postrojenjima i
podzemnim laboratorijama u jednoj zabačenoj dolini van granica
civilizacije. O njegovoj potrazi i njenom uspešnom ishodu. O tome
kako je veliki putnik ser Rupert Krofton Li zbog sopstvenih znanja o
tim krajevima poverovao Karmajklu i pristao da dođe u Bagdad, i o
tome kako je umro. I kako je Karmajkl izgubio život u susretu sa ser
Rupertovim dvojnikom.
 -Ser Rupert je mrtav, kao i Henri Karmajkl. Ali postoji i treći
svedok, koji je živ i danas je ovde. Pozivam gospođicu Anu Šele da
nam izloži svoja saznanja.
Smireno i sabrano kao da je u kancelariji gospodina Morgantala,
Ana Šele je čitala imena i brojeve. Iz dubine svog izuzetnog
bankarskog mozga nedrila je priču o ogromnoj poslovnoj mreži koja je
izvlačila novac iz opticaja i preusmeravala ga na finansiranje
aktivnosti koje bi čitav savremeni svet podelile na dva
suprotstavljena tabora. Nije ostalo na pukim tvrdnjama. Sve je
potkrepila podacima i brojevima. Ali za one koji su je slušali, njena
uverenja ipak nisu bila u potpunosti u skladu s Karmajklovom
neverovatnom pričom.
Potom je reč ponovo uzeo Dejkin.
-Henri Karmajkl je mrtav - rekao je - ali s tog opasnog putovanja
doneo je opipljive i nepobitne dokaze. Nije smeo da ih drži kod sebe
jer su mu neprijatelji bili za petama. Ali imao je mnogo prijatelja. Po
dvojici od njih poslao je dokaze na čuvanje trećem, čoveku kojeg sav
Irak obožava i poštuje. On je ljubazno pristao da dođe danas ovamo.
Govorim ošeiku Huseinu el Zijari od Karbale.
Šeik Husein el Zijara bio je, kao što je Dejkin rekao, poznat u
svekolikom muslimanskom svetu ikao sveti čovek i kao priznati
pesnik. Mnogi su ga smatrali svecem. Sada je on stao pred okupljene,
visok i plećat, tamnosmeđe brade obojene kanom. Preko sivog sakoa
sa zlatnim širitima nosio je bogat smeđi ogrtač najfinijeg tkanja. Na
glavi je imao zelenu kefiju s teškim agalom od mnoštva zlatnih
gajtana, što mu je davalo vladarski izgled. Govorio je dubokim, punim
glasom.
-Henri Karmajkl bio mi je prijatelj - rekao im je. - Poznavao sam ga
još kao dečaka, kada je sa mnom proučavao stihove naših velikih
pesnika. U Karbalu su došla dva čoveka koji putuju zemljom sa
svojim prenosivim bioskopom. Jednostavni ljudi, ali dobri Prorokovi
sledbenici. Doneli su mi paket i rekli da ih je moj prijatelj, Englez
Karmajkl, zamolio da mi ga lično uruče. Trebalo je da ga čuvam u
tajnosti i predam ga jedino Karmajklu lično, ili pak glasniku koji
ponovi određene reči. Ako si ti uistinu taj glasnik, govori, sine moj.
Dejkin na to reče: - Sajid, arapski pesnik Mutanabi, „Budući
prorok”, koji je živeo pre hiljadu godina, napisao je u Alepu odu
princu Sajifu al-Davli, u kojoj kaže: „Zid hashshi bashshi tafaddal
adni surra sili.”4
Šeik Husein el Zijara se osmehnu i predade Dejkinu paketić.
-Reći ću isto što i princ Sajif el-Davla: „Neka bude kako želiš...”
-Gospodo - reče Dejkin. - Ovo su mikrofilmovi koje je Henri
Karmajkl doneo kako bi dokazao svoju priču...
Obratio im se još jedan svedok, tragičan i slomljen, starac s
prefinjenom zaobljenom ćelom, kome su se nekada svi divili i
ukazivali mu poštovanje.
Govorio je s tragičnim dostojanstvom.
-Gospodo - rekao je - uskoro će me izvesti na sud kao običnog
prevaranta. Ali postoje neke stvari koje čak ni ja ne mogu da
dozvolim. Postoji banda ljudi, uglavnom mladih, toliko zlih u duši i s
tako strašnim ciljem, da je u to teško poverovati.
Podigao je glavu i urliknuo:
-Antihristi! Kažem vam da se tome mora stati na put! Moramo
očuvati mir - da u njemu zalečimo rane i stvorimo novi svet, a da
bismo to ostvarili, moramo pokušati da razumemo jedni druge.
Započeo sam prevaru kako bih došao do novca, ali, tako mi boga,
sada verujem u ono što propovedam, iako ne odobravam metode
kojima sam se služio. Za ime božje, gospodo, počnimo iznova i
pokušajmo da se ujedinimo...
Nakratko je zavladala tišina, a onda se oglasi tanak službeni glas,
birokratski beživotan i bezličan:
-Ove činjenice biće odmah izložene predsedniku Sjedinjenih
Američkih Država i premijeru Saveza Sovjetskih Socijalističkih
Republika...
 Poglavlje 25

-Ne prestaje da me muči - reče Viktorija - to što su onu sirotu

Dankinju greškom ubili u Damasku.
-O, živa je i zdrava - veselo će na to gospodin Dejkin. - Čim je vaš
avion poleteo, uhapsili smo Francuskinju i prebacili Grete Harden u
bolnicu. Brzo je došla sebi. Nameravali su da je drogiraju još neko
vreme, dok se ne uvere da je u Bagdadu sve prošlo kako treba.
Naravno, ona je bila jedna od naših.
-Stvarno?
-Da. Kada je Ana Šele nestala, pomislili smo kako ne bi bilo zgoreg
da damo drugoj strani nešto čime će da se zabavi. Stoga smo
rezervisali kartu na ime Grete Harden, namerno propustivši da joj
napravimo lažnu prošlost. Oni su naseli i ishitreno zaključili da je
Grete Harden sigurno Ana Šele. Obezbedili smo joj lažna dokumenta
kao dokaz.
-A prava Ana Šele je mirno boravila u privatnoj klinici sve dok nije
došlo vreme da se gospođa Ponsfut Džouns pridruži mužu.
-Da. Jednostavno, ali delotvorno. Vodila se činjenicom da u teškim
trenucima možete potpuno verovati jedino članovima porodice.
Izuzetno pametna mlada žena.
-Stvarno sam mislila da mi je odzvonilo - reče Viktorija. - Jesu li
vaši ljudi zaista pazili na mene?
-Sve vreme. Znate, vaš dragi Edvard zapravo nije bio toliko
pametan koliko je mislio. Istini za volju, već duže vreme pratili smo
kretanje mladog Edvarda Goringa. Kada ste mi ispričali svoju priču
one noći kada su ubili Karmajkla, bio sam veoma zabrinut za vas.
Najbolje što sam uspeo da smislim bilo je da vas svesno ubacim u
njihove redove kao uhodu. Čak i ako Edvard zna da radite za mene,
bili biste manje-više bezbedni jer bi preko vas mogao da sazna naše
namere. Bili biste mu previše korisni da vas ubije. A priđe bi nam
preko vas poturao lažne podatke. Vi ste bili veza. Ali onda ste prozreli
dvojnika Ruperta Kroftona Lija i Edvard je zaključio kako bi bolje bilo
da vas sklone dok im ne zatrebate (ako im zatrebate) kao dvojnica
Ane Šele. Da, Viktorija, zaista imate mnogo, mnogo sreće jer sada
možete da sedite ovde i tamanite te pistaće.
-Znam.
Gospodin Dejkin je potom upita: - Jeste li preboleli Edvarda?
-Nego šta. Ispala sam prava budala. Dozvolila sam da me smota i
pokaže mi se u punom sjaju. Zatelebala sam se u njega kao šiparica -
zamišljala sebe kao Juliju i svakojake slične gluposti.
-Ne prebacujte sebi previše. Edvard je imao izvanredan urođen dar
za zavođenje.
-Da, i koristio ga je.
-I te kako ga je koristio.
-Kada se sledeći put zaljubim - reče Viktorija - neće me privući
izgled i spoljni sjaj. Hoću pravog muškarca, a ne nekoga ko samo lepo
priča. Neće mi smetati ako je ćelav, ili nosi naočare, ili tako nešto.
Hoću da bude zanimljiv i da zna zanimljive stvari.
-Treba li da ima oko trideset pet ili oko pedeset pet godina? - upita
gospodin Dejkin.
Viktorija ga zbunjeno pogleda.
-O, oko trideset pet - reče.
-Laknulo mi je. Na trenutak sam pomislio da mi se nabacujete.
Viktorija se nasmeja.
-Nego... znam da ne smem da postavljam pitanja... ali da li je u
onaj šal zaista bila upletena neka poruka?
-Bilo je ime. Madam Defarž i ostale pletilje štrikale su spisak
imena. A šal i cedulja zapravo su bile dve polovine iste poruke. Šal
nam je dao ime šeika Huseina el Zijare od Karbale, a kada smo
cedulju podrvgli pari joda, ukazale su se reči kojima ćemo navesti
šeika da nam preda ono što mu je povereno. Znate, nema sigurnijeg
mesta da sakrijete nešto nego što je sveti grad Karbala.
-I to su preko cele zemlje nosila ona dvojica s putujućim
bioskopom - ona dvojica koju smo i mi sreli?
-Da. Obični ljudi koje svako zna. Nemaju nikakve veze s politikom.
Samo su bili Karmajklovi dobri prijatelji. Imao je mnogo prijatelja.
-Sigurno je bio dobar čovek. Žao mi je što je mrtav.
-Svi mi moramo jednom da umremo - reče gospodin Dejkin. - A ako
postoji drugi život posle ovog, u šta iskreno verujem, on će moći da
bude zadovoljan znajući da je svojom verom i hrabrošću više nego iko
učinio za spas ovog kukavnog starog sveta od novog talasa
krvoprolića i jada.
-Čudno je, zar ne - zamišljeno reče Viktorija -da je jedna polovina
tajne završila kod Ričarda, a druga kod mene. Maltene kao da je...
-Kao da je suđeno - dovrši rečenicu gospodin Dejkin a oči mu
zaiskriše. - Šta ćete sada, ako mogu da pitam?
-Moraću da nađem nekakav posao - reče Viktorija. - Počeću da se
raspitujem.
-Nemojte previše da se trudite - na to će gospodin Dejkin. - Sve mi
se čini da vam posao upravo stiže.
Polako je odšetao, ustupajući mesto Ričardu Bejkeru.
-Da vam kažem nešto, Viktorija - reče Ričard.
-Veniša Sevil ipak neće doći. Ima zauške. Vi ste se prilično dobro
pokazali na iskopavanju. Da li biste hteli da se vratite? Nažalost,
nudimo vam samo smeštaj i hranu. Verovatno i povratak u Englesku,
ali o tom potom. Gospođa Ponsfut Džouns stiže sledeće nedelje. Pa,
šta kažete?
-O, zar me zaista želite? - uskliknu Viktorija. Ričard Bejker zbog
nečega pocrvene do ušiju.
Nakašlja se i poče da čisti cviker.
-Mislim - reče - da biste nam bili... hm... veoma korisni.
-Vrlo rado - reče Viktorija.
-U tom slučaju - reče Ričard - biće najbolje da odete po prtljag pa
da odmah krenemo. Ili biste možda još malo da ostanete u Bagdadu?
-Ni govora - reče Viktorija.
 II

-O, tu ste, draga moja Veronika - reče doktor Ponsfut Džouns. -

Ričard je odjurio za vama kao bez glave. Pa, nadam se da ćete vas
dvoje biti srećni.
-Šta je time hteo da kaže? - zaprepašćeno upita Viktorija dok je
doktor Ponsfut Džouns otišao svojim poslom.
-Ništa - reče Ričard. - Znate već kakav je. Samo je... malčice...
požurio.
 Napomene

1 Partir c’est mourir un peu (fr.): Svaki rastanak je jedna mala

smrt. (prim. prev.)
2 Tripolitanija - severozapadna regija Libije; obuhvata grad Tripoli,
a u arapskom jeziku ova dva naziva su sinonimna. (prim. red.)
3 Nešto će već da iskrsne (Something will turn up) - parola koju je
imao običaj da ponavlja uvek optimistični Vilkins Mikober u Dejvidu
Koperfildu, Čarlsa Dikensa. (prim. red.)
4 Pruži, smej se, raduj se, priđi, smiluj se, obraduj, daj! (prim.
prev.)