Поводом Детловачког евхологиона

ПОВОДОМ ДЕТЛОВАЧКОГ ЕВХОЛОГИОНА

Белешке Захарије Возућанина у контексту старих српских записа

Бранко Летић, Пале

Апстракт: У раду се разматрају и повезују археолошки и архео-

графски споменици из културне прошлости локалитета Доњи Детлак:
археолошки у виду спремишта за храну издубљених у време Сеобе на-
рода, 5–6. век н. е.; археографски у виду црквене књиге с краја 16. и по-
четка 17. века и бележака монаха-преписивача о месту писања и наручи-
оцу књиге. На основу њих, и других записа на старим књигама, поку-
шава се осветлити културни контекст и духовно средиште у Доњем Дет-
лаку.
Кључне речи: Амбарине – спремишта, детлак – Детлак, келија –
пећина, презвитер Милеш, Захарија Возућанин, евхологион, стари записи.

1.

Два загонетна споменика из прошлости Доњег Детлака (општина

Дервента), већ дуже време заокупљају пажњу научне јавности. Један
старији, археолошки, под називом Амбарине, састоји се од великих
усправних ћупова, човечије величине и облика1, издубљених у стени
„очигледно за спремиште хране”: то потврђују и местимично очувани
фини рубови за стављање поклопаца, јасан траг давне људске зајед-
нице на овом локалитету. Истраживачи су још уочили да је „унутра-
шња површина јама (а има их 23) лијепо углађена” и да се на њој, „кад
се помно проматра, јасно (се) разбирају трагови длијета” (СТ, 2008:
50). „Налазиште је према неким елементима датирано у доба сеобе на-
рода” (исто: 41 – према Арх. лексикон БиХ 1988; Хамбарине, Доњи Дет-
лак), па се време настанка Амбарина датира у 5–6. век наше ере, „дакле
отприлике прије 1500 година” (исто: 41).
Други загонетни споменик села Детлак, археографски је млађи и
у вези је с евентуалним постојањем манастира у 16. и 17. веку. Реч је о

1
Кад би се загонетни ћупови положили водоравно, добио би се облик гробни-
це за људско тело. Пошто је реч „хранити” (похранити, сахранити) првобитно и зна-
чила „чувати”, „сачувати”, можда је и загонетни облик спремишта издубљених у сте-
новитом материјалу био тиме мотивисан.

199
 Бранко Летић

белешкама на једној црквеној књизи2 да је писана (1628) „повеленијем

презвитера Милеша у селу Детлак”3. Након овлашних напомена, још из
19. века, о некадашњем манастиру у Детлаку, први је то питање систе-
матски истражио др Станиша Тутњевић, књижевни историчар родом
из Доњег Детлака. У монографији На трагу манастира Детлак он је

2
Уп.: ЕВХОЛОГИОН, фототипско издање с пратећом публикацијом, Београд
2011, Влада Републике Српске, Епархија зворничко-тузланска, Библиотека Српске
Патријаршије (извршни издавач), Београд 2011.
3
И назив села Детлак није научно расветљен. „Име Детлак село је очито пони-
јело још из тих времена (тј. прве заједнице, Б. Л.), на исти начин као и неки други то-
поними” (СТ: 30). Аутор наводи за пример исти назив Укрина за реку у Босни и град
у Албанији, па закључује да је често у језичком памћењу остало оно „што није сачу-
вано ни у писаном облику, ни у споменицима материјалне културе” (СТ: 30). Из тога
произлази његов закључак о дубини језичког памћења: „Кад бисмо још знали шта је,
заправо, та ријеч на том тада тако раширеном језику (тј. општем словенском, Б. Л.)
значила, много више бисмо могли знати и о дубљим слојевима културе на којима
почива наша цивилизација” (исто).
Можда је траг тога памћења у везама оновременог амбијента и начина живота.
На пример, дубљење великих и бројних јама у стеновитом материјалу, са оновреме-
ним техничким помагалима, морало је да буде јединствен подухват, и сигурно су
упорни клесачи с примитивним „длијетима”, чији се траг и данас препознаје на „лије-
по углађеној површини” сваке јаме, изазивали ширу пажњу савременика. Њихов уп-
орни рад „длијетима”, справама за дубљење стене, могао је да асоцира на рад „детла”
који оштрим кљуном дубе тврдо дрво. Неки Словени, нпр. Украјинци, верују да је
детлић постао „од дрводеље” (Гура, 2005: 38 и 534). Речници упућују на језичку
сродност назива птице детао, мн. детлови и длета (длијета), спарве за дубљење. У
Речнику српскохрватског језика (САНУ, 1966: 247; уп. и Вук 1935: 122) стоји:
„дȅ тао и дèтао, ијек. дјȅ тао и дјèтао, – тла м. (мн. дȅ тли и дȅ тлови, дèтлови, ијек.
дјȅ тли, дјèтли и дјèтлови; дијал. ијек. ђетао); син. детлић зоол, а. назив за птице из
родова Dendrocopus (Drybates) и Dryocopus, из пор. Picidae, које имају јак кљун,
граде гнездо у шупљинама дрвета и хране се инсектима”.
У Етимологијском рјечнику Петра Скока (1971: 413) стоји: „По Будманију
птица је прозвана по јарком и оштром кљуну којим дуби дрво као длијетом”, а у Реч-
нику САНУ (стр. 365), уз одредницу „длето”, да је то „алатка за дубљење дрвета, ка-
мена, гвожђа и сл. – са оштрим сечивом на врху”, па се илуструје управо кљуном дет-
ла: „Гледајте јој кљун. То вам је право длијето.” Према томе, посао на дубљењу спре-
мишта у стенама, оновременим справама, могао је да личи на дубљење „детлова”,
вероватно бројних у околним шумама, по којим је такође могао да добије име тај ло-
калитет (детлак, станиште детла). Ипак је мања вероватноћа да је локалитет добио
име по птици, јер би онда, с обзиром на њену распрострањеност, било више таквих
топонима. Колико се сада зна, Детлак је јединствен топоним у свету, па је вероватни-
је да је име добио по градитељима необичних спремишта који су при дубљењу стена,
алаткама налик на кљун, подсећали на „детлове”. И облик „детлови”, под којим је и
одредница у ЕЛЗ (1967), могао је остати запамћен у старом усменом придеву детло-
вачки, нпр. „детловачки момци”, супротно млађем облику „детлачки” у савременој
употреби, нпр. „детлачки Евхологион”.

200
 Поводом Детловачког евхологиона

развио читаву научну расправу о локалитету Детлак од времена „Сеобе

народа”, из којег датирају поменуте Амбарине, преко реконструкције
културног амбијента у време настанка Евхологиона, па све до наших
дана. Њоме је актуелизовао нова истраживања која треба, поред пита-
ња из области археологије, да покажу колико је основано говорити о
некадашњем детловачком манастиру. На ту претпоставку упућују, али
је и не доказују, видљиви археолошки трагови. Археолог Милан Ђур-
ђевић сматра да је у једном удубљењу у стени дограђеном дрвеним ма-
теријалом, чији су остаци препознатљиви „одмах изнад Амбарина”,
могла да буде „монашка испосница”. Некаква потврда томе требало би
да буде у народу очуван топоним „келија” (ћелија), други назив за ис-
посницу, која се у средњем веку обично налазила у близини манастира.
Зато и закључује да су „испосница, Амбарине и црква изнад Амбарина
простор где треба тражити остатке манастира Детлак” (СТ: 118). Све
то ставља црквену књигу, детловачки Евхологион, и пропратне записе
његовог преписивача Захарије Возућанина, у широки контекст који
захтева интердисциплинарна истраживања. Једним делом она су прет-
ходила и репринт-издању Евхологиона 2011. године. Тада су познавао-
ци историје цркве, писма и материјала за писање – Владимир Вукаши-
новић, Душица Грбић, Катица Шкорић и Радоман Станковић – у ис-
црпним коментарима указали на све текстуалне, језичке, правописне и
ортографске везе ове књиге са другим црквеним књигама, посебно мо-
литвеницима, као могућим матрицама. Такође су утврдили да је Евхо-
логион, у оба своја дела, настао у време њихове датације: млађи („Бого-
родичник”) 1628, старији („Требник”) око 1550/1560, те да су их „писа-
ли искусни писари-илуминатори” вероватно „у развијенијем духовном
средишту”. Међутим, тиме није конкретније осветљен амбијент у коме
је радио Захарија Возућанин. Разлог за то је у штурим записима које је
Возућанин оставио на књизи: о себи – да је исписао први део и „допи-
сао” други, старији, очигледно оштећен; о месту писања – „у селу Дет-
лак”; о наручиоцу дела – „повеленијем презвитера Милеша”, и о њеном
власнику – „књига презвитера Милеша на реци Укрини”.
Изричити искази преписивача Захарије Возућанина дају за право
културним историчарима да размишљају о таквим верским објектима у
Детлаку оног времена и да покушају реконструисати културни амби-
јент и место настанка оба дела Евхологиона, млађег из 1628, и старијег
из 1550/1560. године. Узете су у обзир вести које би потврђивале рани-
је постојање храма: нпр. топоним „црквена њива”, по неким црквени
посед, а по другим и метох негдашњег манастира, и топоним „келија”
(ћелија) – „пећина” у археолошком локалитету, који би одговарао бе-

201
 Бранко Летић

лешци о месту презвитера Милеша „на реци Укрини”. Та келија у

склопу природног заклона у стени, како на основу археолошких налаза
закључује Тутњевић, могла би, уз поменуту доградњу дрвеном кон-
струкцијом, да буде црквица слична ранохришћанским, и као таква
пребивалиште и храм „презвитера Милеша на реци Укрини”. Скромне
димензије и примитивни услови оправдавали би топоними „келија” и
„пећина”, једну врсту храма прислоњеног на стену, каква је на пример
монументалнија, са фрескама, Завала у Херцеговини, или облик испо-
сница какве су постојале и уз друге средњовековне манастире, као
„пирг” или „стуб”, где су се подвизавали монаси (нпр. испосница Све-
тог Саве у близини Студенице). Таква претпоставка подразумевала би
две локације: испосницу (келију) „на реци Укрини” и неименовани об-
јекат „у селу Детлак”, где је, како бележи Захарија Возућанин, препи-
сивао „Богородичник”, први део Евхологиона 1628, и дописивао, веро-
ватно оштећени старији део („Требник”) из 1550/1560. године.4
Ни садржај црквене књиге не даје одгонетку о детловачком мана-
стиру као месту њеног писања. Њега су до у детаље проучили Владимир
Вукашиновић, Душица Грбић, Катица Шкорић и Радоман Станковић и
на основу природе текстова, ортографије, правописа и материјала на
коме је писан, у својим коментарима утврдили, прво, да је Евхологион
Захарије Возућанина настао у време када је датиран, и друго, да има
велике сличности с књигама првих наших штампарија: Црнојевићке на
Ободу (1493–1496), Горажданске (1519–1523) и Милешевске (1544–
1546), те да су му оне биле предлошци према којим се он односио сло-
бодно, више као уредник него дословни преписивач. Његов избор, у ко-
ме недостају текстови с монашким обредима, како је утврдио Владимир
Вукашиновић, сугерисао би могућност да је наручиоцу, презвитеру
Милешу, био потребан зборник „треба” („Требник”) за рад с мирјанима
у православној средини каква је у његово време био Детлак. А то би,
опет, подразумевало пре неки црквени храм, него манастир, оно „разви-
јеније духовно средиште” које би било у складу с изгледом и карактером
поменутог Евхологиона. Два кратка записа Захарије Возућанина на књи-
зи коју је писао „у селу Детлак”, само су фрагмент из бројних записа на
старим рукописним и штампаним књигама које су – као документ о вре-
мену али често и као вреднији литерарни исказ – остављали именовани
и неименовани писари и штампари, углавном монаси, и читаоци. У

4
У Детлаку је тобоже преписивано и једно јеванђеље 1509, за које се каже да је
виђено у библиотеци у Букурешту. Та вест би имала снагу податка тек кад би хипоте-
тично јеванђеље и запис на њему били стручно и критички обрађени као детловачки
Евхологион.

202
 Поводом Детловачког евхологиона

контексту бројних записа и ови Захарије Возућанина, својим сведеним

обликом, отварају многа питања, па и ова о „духовном средишту” у
Детлаку у 16. и првим деценијама 17. века.

2.

Десетине хиљада записа и натписа српских монаха, на књигама

попут детловачког Евхологиона, уоквирују судбину српског народа у
турском периоду. Почетак те хронике био би у запису монаха Исаије о
бици на Марици 1371. године. Њиме је поделио српску историју на
„добра времена”, доба пре битке, „када божанствене цркве и Света
Гора цветаху као рај”, и на „најгора од свих злих времена”, тј. апока-
липтично доба после битке (ИНК, 1954: 335), када освајачи „летијаху
као крилате змије палећи села и градове” (ТЉ, 1521: 352), остављајући
земљу пусту „од свега добра: и људи, и стоке и других плодова” (ИНК,
335). За пустошењем следили су строги закони о раји у покореним
земљама (тзв. Канун-нама). Тим законом била су забрањена обнављања
порушених и градње нових цркава и манастира, „жилишта” верног на-
рода, као и „јавно ношење крста и својих светих књига” (Андрић, 1982:
71–73). Циљ је био да покорено становништво заборави своју веру и
прими нову, освајачеву. То потврђује и забрана раји да не сме „спреча-
вати некога из своје средине да постане муслиман” (исто). Из записа у
запис понављани су топоси о „рушењу светих цркава” и „умањењу
књига”, „душеполезних и спасителних”, без којих се гасила традиција,
па су хроничари тих „прискрбних времена” псаламски вапили: „оби-
чаја својих не видимо”! Зато је и долазило до преверавања у многим
местима, чак и масовних као у Сарајеву 1517. године. Презвитер Вук је
записао на црквеној књизи да је „у те дане у Врхбосни, названој
(„рекомом”) Сарајево”, било „велико умноженије агарјанских чеда, а
православне вјере хришћанске велико умањеније” (ИСС, 1901: 310).
У светлу таквих чињеница уочљиво је да су у Детлаку, приликом
турског пописа (тзв. дефтери) пореских обвезника 1604, дакле, седам-
десет година после пада у ропство, сви становници још били у старој
вери. То је знак да је у њему постојало „жилиште” које је црквеним
обредима и књигама, попут детловачког Евхологиона, бранило своју
веру и традицију. На то упућују и црквена имена пописаних баштини-
ка: Божо, Богдан, Јован (Иван), Ђорђе, Ђуро, Гргур, Илија, Петар, Ми-
хаило итд. (СТ: 32–35).

203
 Бранко Летић

Ипак остаје питање: зашто Захарија Возућанин 1628, у белешци

да је Евхологион писао „у селу Детлак”, није поближе именовао уста-
нову у којој је писао, као што су то чинили преписивачи пре њега и у
његово време, на пример на Четверојеванђељу из 1550: „код храма
Светога великомученика Георгија... на реци Дрини”; или у Липљу
1612, нпр. „у храму Светога архијереја и чудотворца Христова Николе
у манастиру званом Липје”; или штампари на књигама, предлошцима
Захарије Возућанина, нпр. „у храму св. Георгија на реци Дрини”, на
Псалтиру 1521, или с додатком „в месте Горажде”, на Молитвенику
1523. године.
Одсуство таквих напомена на препису Захарије Возућанина, об-
разованог и умешног преписивача и редактора рукописа, може се
такође посматрати споља, из историјског контекста, и изнутра, из ње-
говог односа према предлошцима које је користио у свом раду.

3.

За сагледавање из историјског контекста, најважнији документи

су поменути дефтери. Било би занимљиво упоредити раније пописе,
посебно онај из 1568, за сада непознат јер није преведен, са потоњим
из 1604, који је познат у преводу. Јер са пописима обвезника ишла је,
како бележе летописци, и продаја цркава и манастира. Писац Цетињ-
ског летописа из 1568. бележи како је „цар продавао цркве и манасти-
ре по целом царству”, односно како „пусти цар пописиваче ел-језиџи и
продаде цркве и манастире” (Ђурђев, 1972: 402). Из дефтера се види да
су поједини манастири, нпр. сремски, морали да плаћају велике намете,
чак и десетине хиљада акчи, за своје поседе, земљу, цркву и зграде.
Због тога су падали у велике дугове, па су калуђери морали из њих да
беже. Такви, опустели манастири и цркве продавани су и рушени.
Забележено је како је и сам Мехмед-паша Соколовић 1568. срушио
„три српске цркве и једну синагогу у Београду, да би подигао безистан
и караван-сарај” (исто, 403). У таквим околностима многи су манасти-
ри, посебно мањи и сиромашнији, нестајали а иза њих је остајао само
топоним „црквина”, односно „црквиште”.
Да ли је и детловачки храм на такав начин нестао, претпоставка је
којој се противе друге вести, експлицитне и имплицитне. Експлицитне
у виду записа да је Евхологион писан „у селу Детлак”, „повеленијем
презвитера Милеша”. Природа тог записа подразумевала би бројнији
амбијент: старије лице, „презвитер”, па према томе и млађе по чину и
годинама, према којим се, као надређени, нпр. игуман манастира, опхо-

204
 Поводом Детловачког евхологиона

дио заповедно, „повеленијем”. Чин презвитера имао је још од аутоке-

фалности Српске цркве важну пастирску улогу. Имао га је у виду и
Свети Сава кад је у Крмчији наложио да „презвитери” набављају књиге
и тумаче их верницима као огледало живота (КСС, 1983: 2–3)5. Презви-
тер Милеш је поштовао тај завет, поготово у недостатку књига због
сталних пустошења цркви и манастира. Али, остаје и даље питање да
ли је та књига била намењена за презвитерски учитељски рад са мла-
дим, нпр. монасима у манастиру, или за обреде са верницима светов-
њацима. То би помогло да се утврди да ли је детловачки храм био
црква или манастир. Он је као „старији” тражио заповедно (повелени-
јем) од ученог монаха Захарије Возућанина да му склопи зборник мо-
литава и допише рукопис из 1550/1560. године. Напомена да је књига
његово приватно власништво („Књига презвитера Милеша на реци
Укрини”), такође, не конкретизује врсту храма за који је писана, ни
место њеног настанка. Одсуство монашких обреда у њој, како је при-
метио Владимир Вукашиновић, и читав избор текстова, наводи на
помисао да је Евхологион био намењен за рад с мирјанима, па стога
загонетни храм не би морао нужно бити манастир, односно место
погодно за преписивачки рад. Али тој претпоставци противи се компи-
латорски карактер књиге, из којег произлази да је при писању свог
зборника Возућанин имао пред собом више предложака. То би, опет,
значило да је он зборник писао у некој врсти библиотеке, нпр. у мана-
стирској скрипторији, у којој су му при руци биле и књиге поменутих
наших штампарија: Црнојевићке на Ободу (1493–1496), попут Псал-
тира из 1495/6, Горажданске (1519–1523), посебно Псалтир из 1521, и
Молитвеник из 1523, и књиге Милешевске штампарије (1544–1546),
посебно Молитвеник из 1546. године. На њихове трагове – текстуалне,
графичке, правописне и морфолошке – указали су Владимир Вукаши-
новић, Душица Грбић и Катица Шкорић у пропратним студијама
репринт-издања детловачког Евхологиона. Управо на тој основи они су
извели разложан закључак да су оба дела зборника, млађи и старији,
„писали искусни преписивачи-илуминатори” и „да су настали у разви-
јенијем духовном средишту” и амбијенту погодном за њихов рад. А то
би тешко могла да буде она испосница у стени, прикладнија за строже
аскетско подвизавање.

5
„Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има
презвитерски чин ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проник-
нувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће себе какав је, и
какав треба да буде, и друге ће познати и научити.”

205
 Бранко Летић

Као што је примећено, Захарија Возућанин је био образован

монах, у послу више „уредник” текстова које је бирао и прилагођавао,
скраћивао и мењао, него дословни преписивач. Атрибут Возућанин уз
његово име, могао је да буде и ознака зналца преписивачког посла из
угледне манастирске школе, а тиме и препорука да га ангажује презви-
тер Милеш „у селу Детлак на реци Укрини”. На познаваоца књижевног
посла упућује и формула „бреним рукама”, коју су користили пре-
писивачи најчешће да би топосима скромности и унижења својих спо-
собности оправдавали почињене писарске грешке. Али то није и његов
случај. Одсуство таквих јадања уз топос „бреним рукама” сугерише
трезвену личност, свесну свог знања – видљивог из његових редактор-
ских интервенција у текстовима преузетим из расположивих предло-
жака. Његов рад на зборнику сигурно је дуже трајао, с обзиром на
обим и природу преписивачког посла. А обављао га је, изгледа, посве-
ћено у миру, јер нема нигде уобичајених топоса о лошим условима за
рад, које је сигурно познавао – и које би вероватно употребио да је
имао разлога, као што је то чинио јеромонах Сава 1535. у „пустињи
Грбавици на реци Лиму”, нпр. „Било је пак мјесто незгодно, а вријеме
зимно и мрачно (...) очи уморне од неспавања, а тло земље влажно и
руке уморне (...) опростите како год сам ошарао, лоше сам имао масти-
ло” (Богићевић, 1975: 142). За разлику од овог, рад преписивача и илу-
минатора Захарије Возућанина одликовао се и квалитетом и лепотом,
што подразумева и повољне услове у детловачкој радионици. У хомо-
геној верској средини, као да није било ни уобичајеног страха од Тура-
ка на који су се јадали, такође у виду топоса, оновремени монаси у дру-
гим манастирима, нпр. „Погријеших оци и братијо, простите ми греш-
номе јер сам се овде плашио јањичара и реметио с памећу” (1550)
(Богићевић: 144), или: „Писа /чрта/ ову књижицу звану Молитвеник
данима и ноћима и у вријеме бурног живота (...) страхујући од љутог
насиља оних који су тада владали” (исто, 147). Чак је и Вићенцо Вуко-
вић правдао место своје штампарије у Венецији опасношћу („попаре-
нијем”) од Турака.
Према томе, духовна радионица као могућа манастирска скрипто-
рија у Детлаку, крајем треће деценије 17. века, и даље остаје изазов за
научна истраживања. Тим више што су у њеној непосредној близини,
Модричи и Јакешу, местима у настајању после освојења Добора 1536,
грађене џамије, у којим је у исто време, потурчењак Ага-деде преписи-
вао за свога мецену рукопис на персијском, и на турском писао хрони-
ку о побуни јаничара у Истанбулу, после Хоћимске битке 1621, и ње-
ним одјецима у Посавини (АГХББ, 1972: 5–34). Можда се негде у так-

206
 Поводом Детловачког евхологиона

вим списима крију и вести о раду и судбини српских храмова у Дет-

лаку и околини.

ЛИТЕРАТУРА

1. АГХББ 1972: Osman A. Sokolović, „Pjesnik Aga-dede iz Dobor-

-grada o svome zavičaju i pogibiji Оsmana II”, Anali Gazi Husref-begove
biblioteke, knj. I, Sarajevo.
2. Андрић 1982: Иво Андрић, Развој духовног живота у Босни под
утицајем турске владавине, Свеске Задужбине Иве Андрића, година I,
свеска 1.
3. Богићевић 1975: Војислав Богићевић, Писменост у Босни и Хер-
цеговини, Сарајево, Веселин Маслеша.
4. Вук 1935: Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник /истумачен/
њемачкијем и латинскијем ријечима, Београд, четврто државно издање.
5. Вукашиновић 2011: Владимир Вукашиновић, „Детлачки моли-
твослов – зборник”, у: Евхологион, фототипско издање с пратећом
публикацијом, Београд, Влада Републике Српске, Епархија зворничко-
-тузланска, Библиотека Српске патријаршије (извршни издавач), Бео-
град.
6. Грбић–Шкорић 2011: Душица Грбић, Катица Шкорић, „Евхо-
логион из села Детлака”, у: Евхологион, фототипско издање с пратећом
публикацијом, Београд, Влада Републике Српске, Епархија зворничко-
-тузланска, Библиотека Српске патријаршије (извршни издавач).
7. Гура 2005: Александар Гура, Симболика животиња у словен-
ској народној традицији, Београд.
8. ЕЛЗ 1967: Enciklopedija Leksikografskog zavoda, 2 (D–Helio),
Zagreb, JLZ.
9. Ђурђев 1972: Branislav Đurđev, „Zašto prestaje razvitak srpskog
štamparstva u drugoj polovini XVI stoleća”, у: Zbornik radova posvećen us-
pomeni Salke Nazečića, Sarajevo, Svjetlost.
10. ИНК 1954: Из наше књижевности феудалног доба, прире-
дили Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић, Сарајево, Веселин
Маслеша.
11. ИСС 1901: Милан Вукићевић, „Из старих Србуља”, Гласник
Земаљског музеја (јуни–септембар), Сарајево.
12. КСС 1983: М. Петровић, Крмчија Светог Саве, Београд.

207
 Бранко Летић

13. САНУ 1966: Речник српскохрватског књижевног и народног

језика, књига IV (д – дугуља), Београд, Институт за српскохрватски је-
зик.
14. Скок 1971: Petar Skok, Etimologijski rječnik, I (A–J), JAZU.
15. Станковић 2011: Радоман Станковић, „Водени знаци и дати-
рање Евхологиона БСП 7”, у: Евхологион, фототипско издање с прате-
ћом публикацијом, Београд, Влада Републике Српске, Епархија звор-
ничко-тузланска, Библиотека Српске патријаршије (извршни издавач).
16. СТ 2008: Станиша Тутњевић, На трагу манастира Детлак,
Београд, Свет књиге.
17. ТЉ 1521: Теодор Љубавић (штампар), Псалтир с последова-
њем 1521, фототипско издање, Београд – Источно Сарајево, 2008.

Branko Letić, Pale

ON THE OCCASION OF THE DETLAK EUCHOLOGION

Zaharije Vozucanin’s notes in the context Of old serbian manuscripts

Summary

The paper deals with and links together the archeological and archeo-
graphical monuments from the cultural past of Donji Detlak locality: archeological
in the form of receptacles for food carved at the time of ”nation’s migration”, 5–6
c. A. D.; archeographical in the form of a church book from the end of 16th and
beginning of 17th century and the notes of the monk-scribe about the place of
writing and the person who ordered the book. Based on them as well as other notes
on old books, we try to shed light on the cultural context and the spiritual center in
Donji Detlak.

208