. Слободни управни дискурс, који већ средином 19.

века почиње да доминира

књижевним делом кроз форме унутрашњег монолога и доживљеног говора, у првој
половини 20. века добија свој потпуни израз у форми тока свести.
Што се тиче тока свести, он се дефинише као управни говор или унутрашњи монолог
којим се настоји постићи ,,директан цитат ума'' (Принс 205: 2011) Од унутрашњег монолога
се, међутим, разликује у томе што, поред мисли, и опажаје и утиске уклапа у представљање.
Однос тока свести и предмета приче такође није посебно назначен. На основу дефиниције стиче
се утисак да је ток свести сам себи сврха приповедања, те је позиција приче у овој форми
приповедања недовољно јасна.

Предмет следеће целине биће анализа оваквих одређења приче и приповедања у

контексту романа Бука и Бес.

У роману Бука и бес постоје четири наратора: Бенџи, Џејсон, Квентин и свезнајући
приповедач који приповеда из перспективе служавке Дилси. Прва три приповедача су
аутодијегетичка и у причи су повезани родбински – рођена су браћа. Четврти приповедач је
хетеродијегетички, али због померене фокализације проблематично је назвати га свезнајућим.

Први приповедач је Бенџи. Будући ментално заостао, његово приповедање је

најконфузније и најнепроходније. Бенџи само региструје догађаје (Гордић

Приповедање

Приповедање се одређује као представљање једног или више реалних или фиктивних
догађаја које приповедач, или више њих саопштава једном, двојици, или неколицини
наратера. (Принс 154: 2011) У одређењу приповедања није прецизно дефинисан однос у ком
приповедање стоји са причом. Истакнуто је, међутим, да предмет приповедања јесте догађај.

модел common ground-a.

Конверзација у свом базичном виду има своја имплицитна правила.

Успостављањем парелеле, ова правила применићемо на разумевање књижевне конверзације.
Пресечне тачке на основу којих успостављамо паралелу су: постојање комуникацијског канала
између две стране, преношење поруке (тј.приче), медијум језика, контекст (тј. шира слика) која
је неопходна за немоетеност конверзације, реинтерпретација поруке (тј. приче) у односу на
контекст (тј.ширу слику, максима релевантности и (не)кооперативност.

Полазимо најпре од тога да наратор у књижевном тексту у читалац ступају у

конверзацију на сличан начин на који саговорници то чине. Основ за овакво посматрање текста
налазимо у комуникацијском каналу o коме се у науци о књижевности говори након што Принс
уводи термин наратер као аналоган наратору. Наратер је, дакле, адресат на кога је упућено
приповедање. У класификацији Жана Русеа може бити унутрашњи, када се своди на структурни
елемент у причи, или спољашњи, када се поистовећује са реципијентом. Нас занима наратер у
овом другом смислу1. Конверзација се, дакле, одвија на релацији наратор – наратер-реципијент.

Другу паралелу успотављамо између предмета о коме се разговара, о приче која се

приповеда. Наиме, порука која се преноси у конверзацији одговара причи која се приповеда у
књжевном делу.

Трећу паралелу успотављамо између разговора и приповедања. Разговор представља

начин на који се порука преноси од једног саговорника до другог. Слично томе, приповедање
представља начин на који се прича преноси од наратора до њеног реципијента. Међутим, док
се у разговору

Прича коју наратор приповеда не зависи од других прича, или, уколико се укршта са
другим причама, оне припадају приповедном току такође – наратор се осврће на њих,
приповеда их наратеру тако да су потпуно разумљиве. Поред тога, када је наратор у овој мери
кооперативан, наратер се приближава имплицитном читаоцу, а самим тим приближава се и
конкретном читаоцу. Читалац тако стиче осећај да се њему приповеда. Стављено у раван
комуникације, наратор, дакле, формирају заједничко поље са наратером, али готово једнако
идентично поље формира и са читаоцем.

У лингвистичкој равни посматрано, приповедање овог првог типа одговара креирању

У лингвистичким терминима прича настаје заправо на сличан начин јовде ће наратор

бити особу А (која је говорник), а наратера као особу Б (која је саговорник). Будући да су се у
овој ситуацији особе тек упознале, тако ће паралелна бити ситуација у књижевности у којој
наратор (паралелан особи А) Тако ће наратор који мало подразумева, а потанко објшањава при
приповедању, наратера приближити имплицитном читаоцу (и реципијенту), готово ће их
изједначити. Такав је наратор у реалистичким романима. Са друге стране, наратор који
приповеда тако да мало објашњава а много подразумева, наратера потпуно одваја од
имплицитног аутора (и реципијента) – наратер је у бољој позицији у односу на имплицитног
читаоца.

1
Будући да наратер није експлициран, можда је прецизније одредити га као имплицитног
читаоца. Ипак, конверзација би се, по нашем мишљењу, у том случају ипак успстављала
између имлицитног читаоца и наратора, а не између имплицитног читаоца и имлицитног
аутора. Будући да ова дистинкција није предмет нашег рада, ми ћемо, ради лакшег сналажења
у тексту, под термином наратер подразумевати адресата изван света приче, на ког се у тексту
не упућује.
 При повлачећу паралеле са ситуацијом број 1 Особу А (говорника) поистовећујемо са
наратором, особу Б (слушалац) поистовећујемо са наратерем. 2Приповедање

Наимеаратор у књижевном тексту у читалац ступају у конверзацију на сличан начин на који

саговорници то чинеНаратер је, дакле, адресат на кога је упућено приповедање. У
класификацији Жана Русеа може бити унутрашњи, када се своди на структурни елемент у причи,
или спољашњи, када се поистовећује са реципијентом