ANALIZA UZORAKA I NJEN ZNAČAJ

Kvantitativna analiza se sprovodi u nekoliko faza:

1. izbor analitičke metode
2. uzimanje uzorka
3. priprema laboratorijskog uzorka
4. priprema uzoraka za ponavljanje (merenjem mase ili merenjem zapremine)
5. prevođenje uzorka u rastvor
6. uklanjanje interferencija
7. sama analiza- merenjem osobine koja na poznat način zavisi od koncentracije analizirane komponente
8. izračunavanje rezultata uz procenu njihove pouzdanosti

Rasprava o koracima koji prethode samom analitičkom merenju odlagana je iz pedagoških razloga. Iskustvo je pokazalo da je
jednostavnije uputiti studenta u analitičke tehnike, tako da obavi merenja najpre na jednostavnim uzorcima. Za analizu
jednostavnih uzoraka nije potrebno razmišljati o izboru metode, a teškoće uzorkovanja, pripreme uzoraka za analizu ili ne
postoje ili su lako rešivi. Uglavnom se sve analize sprovode u vodenom rastvoru, bez prisustva jedinjenja koja bi mogla
smetati. Kada se nauči postupak analize, određivanje koncentracija analita u jednostavnom uzorku nije komplikovano. Broj
promenljivih koje pri tom treba nadzirati je mali, a na raspolaganju su mnogi uređaji, jednostavni za rukovanje. Primenjujući
jednostavne sisteme, naše teorijsko znanje je dovoljno i omogućava nam da predvidimo teškoće i unapred napravimo
ispravke kako se teškoće ne bi pojavile. Prema tome, kad bi se hemijska analiza sastojala samo u određivanju koncentracije
pojedinačnog jedinjenja u jednostavnoj ili lako rastvornoj homogenoj smeši, onda bi se analitička hemija mogla poveriti
dobro izučenom tehničaru, a profesionalni hemičar bi svoje znanje i sposobnosti mogao koristiti za rešavanje zahtevnijih i
korisnijih zadataka.
Uzorci zanimljivi akademskim i industrijskim hemičarima redovno nisu jednostavni. Naprotiv, većina uzoraka koje
treba analizirati je složena, a sastoji se od nekoliko ili čak nekoliko desetina komponenata. Takve su supstancije daleko od
idealnih u pogledu rastvorljivosti, isparljivosti, stabilnosti i homogenosti, pa zbog toga pre završnog merenja mora da se
obavi nekoliko radnji. Završno merenje tada nije vrhunac analize jer je mnogo jednostavnije i traje kraće od bilo kog
stadijuma koji mu prethodi.
Na primer, poznato je da se koncentracije kalcijumovih jona u vodenom rastvoru može oderediti titracijom
standardnim rastvorom EDTA ili merenjem potencijala sa jon-specifičnom elektrodama. Alternativno se količina kalcijuma u
vodenom rastvoru može odrediti plamenom apsorpcionom ili emisionom spektrometrijom ili gravimetrijski, taloženjem sa
amonijum-oksalatom, posle čega sledi merenje ili titracija standardnim rastvorom kalijum-premanganatom.
Sve spomenute metode omogućavaju direktno određivanje količine kalcijuma u solima kao što su na primer
karbonati. Međutim, hemičara malo kad zanima količina kalcijuma u kalcijum-karbonatu. Najčešće se traži njegov procenat u
uzorku životinjskog tkiva, silikatne stene ili u komadiću stakla. Tada analiza postaje zahtevnija i složenija. Primera radi,
nijedan od navedenih uzoraka nije rastvoran u vodi ili u razlaženim rastvorima kiselina. Pre završnog merenja koncentracije
kalcijuma, uzorak se mora razložiti na visokoj temperaturi reakcijom sa koncentrovanim reagensima. Ako se ne obrati pažnja,
taj korak može prouzrokovati gubitak kalcijuma ili njegovo unošenje kao zagađivača u relativno veliku količinu reagensa
kojim se uzorak razlaže, što je takođe loše.
Koncentracija kalcijuma se ne može izmeriti neposredno nakon razlaganja i rastvaranja uzorka primenom titracije
standardnim rastvorom EDTA ili merenjem potencijala sa jon-specifičnom elektrodom, zato što su te metode zasnovane na
reakcijama ili osobinama koje osim kalicijuma imaju i neki drugi elementi. Prethodno pomenuti uzorci- životinjsko tkivo,
silikatna stena ili komadić stakla sasvim sigurno sadrže jednu ili više komponenata koje reaguju sa EDTA, koji predstvljaju
hemijske interferencije pri merenjima plamenom apsorpcijom ili grade talog sa oksalatnim jonom. Velika jonska sila reagensa
koji služi za razlaganje uzorka, čini potenciometrijsko merenje veoma složenim. Zbog toga je za izbegavanje ovih smetnji
potrebna prethodna obrada uzorka.
Izrazom realni uzorci označavaju se uzorci koje smo opisali. U tom smislu, većina uzoraka koji se obrađuju u okviru
proučavanja pojednih metoda analitičke hemije nije realna. Do sada su uglavnom spominjani homogeni uzorci, postojani i
kad se sa njima grubo rukuje, dobro rastvoreni i veoma hemijski jednostavni. Osim toga, za njihovu analizu postoje dobro
utvrđene i temeljno ispitane metode. Neosporno je da takav pristup analitičkim tehnikama dobar jer omogućava studentu da
se usresredi na mehaničke oblike analize. Jednom savladane tehnike analiza upućuju na pomisao da je i analiza realnih
uzoraka jednostavna i da hemijska analiza nije ništa drugo nego niz strogo utvrđenih uputstava, čiji je rezultat broj sa
tačnošću od jedan do dva promila. Na žalost previše hemičara zadržava takav stav i tokom svog radnog veka.
U stvari, put koji vodi upoznavanju sastava realnih uzoraka često zahteva više intelektualne veštine i hemijske
intuicije nego manuelne sposbnosti. Treba takođe napraviti kompromis između raspoloživog vremena za izvođenje analize i
tražene tačnosti rezultata. Hemičar je često zadovoljan tačnošću rezultata od jedan do dva posto, umesto jednog do dva
1
promila, posebno kada zna da je za postizanje veće tačnosti potrebno utrošiti nekoliko sati ili čak nekoliko dna dodatnog
truda. Pri analizi složenih materijala i tačnost u procentima može biti nerealna.
Teškoće koje se javljaju pri analizi realnih uzoraka nastaju zbog njihove složenosti. Posledica toga je da se u literaturi
često navode površno ispitani analitički postupci za određenu vrstu uzoraka. Ponekad je postojeći postupak potrebno
prepraviti uzimajući u obzir različite sastave ispitivanog uzorka i uzorka u kome je primenjena izvorna metoda. U protivnom,
treba razviti novu analitičku metodu. Pri modifikaciji postojećeg postupka, kao i pri razvijanju novog, broj promenljivih koje
treba uzeti u obzir povećava se eksponenecijalno sa brojem komponenata koje su prisutne u uzorku.
Kao primer ćemo uprediti tečkoće vezane za analizu kalcijum-karbonata i realnog uzorka koji sadrži kalcijumove
jone, primenom plamene fotometrije. Kalcijum-karbonat sadrži mali broj komponenata, pa je mali broj faktora koji utiču na
rezultat. Pri analizi treba obratiti pažnju na gubitke analita zbog razvijanja ugjen-dioksida pri rastvarnju uzorka u kiselini, na
uticaj anjona kiseline i odnosa gorivo/vazduh, na intenzitet emisione linije kalcijuma, položaj unutrašnjeg konusa plamena u
odnosu prema ulaznoj pukotini fotometra kao na kvalitet standardnog rastvora kalcijuma za kalibraciju.
Određivanje kalcijuma u uzorku silikatne stene koji sadrži desetak ili više elemenata mnogo je složenije. Takav
uzorak može se rastvoriti zagrevanjem na visokoj temperaturi sa velikim viškom natrijum-karbonata. Pri tome se može
pojaviti gubitak analita, pogotovu, ako se ne radi brižljivo. Anjoni i katjoni, koji se nalaze u rastvoru uz kalcijumov jon, mogu
ometati određivanje kalcijuma plameno-apsorpcionom analizom, pa njihivo delovanje treba smanjiti ili ukloniti. Posle
završene reakcije i uzorak i reagens se rastvaraju u kiselini.
Analiza realnog uzorka za hemičara je izazov koji zahteva znanje, intuiciju i iskustvo. Razvijanje postupka analize
takvih uzoraka nije jednostavno, čak ni za iskusnog hemičara.

IZBOR METODE ZA ANALIZU REALNIH UZORAKA

Izbor metode za analizu složenih smeša zahteva dobru procenu i temeljno znanje o prednostima i ograničenjima
raspoloživih analitičkih metoda. Takođe je bitno poznavati literaturu iz analitičke hemije. Način na koji će se izabrati
analitička metoda ne može se propisati jer ne postoji jedna jednostavna, najbolja metoda koja bi se mogla primeniti za sve
analize. Ipak, možemo predložiti sistematski pristup rešavanju analitičkog zadatka i navesti neka opšta načela koja mogu
pomoći pri donošenju odluka.

Definisanje problema

Prvi korak koji mora prethoditi svakom izboru metode, sastoji se u jasnoj definiciji analitičkog zadatka, pri čemu su
od velike pomoći sledeća pitanja:

1. Koje je područje koncentracije analiziranih komponenata?

2. Koji stepen tačnosti želimo?
3. Koje su druge komponente prisutne u uzorku?
4. Kakve su fizičke i hemijske osobine ukupnog uzorka?
5. Koliko uzoraka treba analizirati?

Na početku analize treba jasno definisati šta se analizom želi postići.

1. Broj primenjivanih metoda ograničen je područjem koncentracije analita. Ako, na primer, analitičara zanima
element prisutan u količini od nekoliko ppm, gravimetrijske i volumetrijske metode se mogu odbaciti, a
primenjuju se spektrofotometrijske, potenciometrijske i druge osetljivije metode. Pri analizi komponenata
prisutnih u ppm, hemičar mora paziti i na male gubitke koji se mogu desiti zbog taloženja ili ispravanja. Pri tome
treba biti veoma oprezan sa onečišćenjima iz reagenasa ili pribora. Nasuprot tome, ako analit čini veći deo
uzorka, ova razmatranja postaju manje važna, pa klasične metode analize dobijaju prednost.
2. Tražena tačnost rezultata analize je najvažnije pitanje o kome je potrebno voditi računa pri izboru metode. Vreme
potrebno za izvođenje analize se produžava, često eksponencijalno, sa zahtevom za većom tačnošću. Poboljšanje
pouzdanosti analitičkih rezultata od recimo 2% na 0.2%, može zahtevati stostruko povećanje truda i rada
hemičara, pa pre izvođenja analize treba pažljivo razmisliti o tačnosti koja je stvarno potrebna. Nema smisla
davati fizičke ili hemijske podatke mnogo veće tačnosti od tražene.
Zahtevi za određenom tačnošću često odlučuju o postupku za analizu. Na primer, ako je pri određivanju
aluminijuma dozvoljena greška od samo nekiliko desetina procenta, verovatno će biti potrebna gravimetrijska

2
 analiza. S druge strane, ako bi se tolerisala greška od recimo 5%, mogle bi se primeniti spektroskopske ili
elektroanalitičke metode.
Zahtevi za tačnošću takođe utiču na način izvođenja analize. Ako se uzorak sa 20% aluminijuma određuje
taloženjem sa amonijakom, uz tačnost u delovima na hiljadu (ppt), prisustvo od svega 0.20% gvožđa će smetati.
Tada je potrebno prethodno razdvajanje ova dva elementa. Ako je dozvoljena greška od 50 ppt, odvajanje gvožđa
nije potrebno. Osim toga, dozvoljena greška određuje i druge načine sprovođenja analize. Na primer, uzorak od 1
g može se meriti sa tačnošću od 10 mg, a sigurno ga nije potrebno meriti tačnije od 1 mg. Primena
gravimetrijskih metoda zahteva tada manje pažnje pri prenošenju i ispiranju taloga kao i u drugim dugotrajnim
postupcima. Razumno skraćivanje nekih koraka pri analizi nije znak neopreznosti, već racionalizacija vremena i
truda. Pitanje tačnosti mora se dakle pre pristupanja analizi jasno odrediti.
Trajanje analize se produžava eksponencijalno sa željenim nivoom tačnosti. Često se može uštedeti na vremenu
razumnim skraćivanjem analitičkog postupka.
3. Za izbor metode određivanja jedne ili više komponenata u uzorku, potrebno je znati koji su još elementi i/ili
jedninjenja prisutni u uzorku. Ukoliko nemamo takve podatke, mora se izvršiti kvalitativna analiza uzorka sa
ciljem da odrede komponenete koje bi mogle smetati određivanju analita primenjenim metodama. Kao što
neprestano ponavljamo, najviše analitičkih metoda je zasnovano na reakcijama i fizičkim osobinama koja su
zajednička za više elemenata ili jedinjenja. Otuda, određivanje koncentracije nekog elementa jednostavnom
metodom u prisustvu grupe elemenata može biti potpuno nezadovoljavajuće kad se primeni na neku drugu
kombinaciju. Razumljivo je da je važno poznavati kvalitativni sastav uzorka da bi se kvantitativno mogao
odrediti jedan njegov sastojak i/ili više njih.
Pre kvantitativne analize porebno je identifikovati komponente uzorka.
4. Hemičar mora uzeti u obzir takođe i fizičko stanje uzorka kako bi mogao odlučiti o potrebi homogenizacije, o
mogućim gubicima zbog isparavanja ili o promeni sastava pri laboratorijskim uslovima (zbog adsorpcije vode ili
eflorescencije). Takođe je važno odrediti koji postupak je podesan za razlaganje ili rastvaranje uzorka bez
gubitaka analita. Da bi se dobili podaci te vrste, treba sprovesti prethodna ispitivanja.
5. Broj uzoraka koje je potrebno analizirati poslednji je važan uslov pri izboru metode analize. Ako je broj uzoraka
veliki, dosta se vremena može posvetiti kalibraciji instrumenta, pripremanju reagenasa, upotpunjavanju opreme i
ispitivanju mogućih izvora grešaka jer se troškovi analize raspodeljuju na mnogo uzoraka. Pri analizi samo
nekoliko uzoraka, s ekonomskog gledišta, mudrije je izabrati duži i mukotrpniji postupak sa minimalnim brojem
navedenih laboratorijskih operacija.
Nakon dobijanja odgovora na preliminarna pitanja, hemičar može odlučiti o izboru optimalne metode. Ponekad
iskustvo uputi na put kojim treba ići. Često hemičar mora razmišljati o teškoćama koje bi mogao sresti u toku analze i
o načinu za njihovo rešavanje. Hemičar se najčešće vraća analitičkoj literaturi kako bi iskoristio iskustvo drugih. To
je dakle sledeći logičan korak pri izboru optimalne analitičke metode.

Istraživanje literature

Hemičar najčešće započinje istraživanje literature pregledom jedne ili više monografija iz analitičke hemije
ili knjige posvećene analizi specifičnih vrsta supstancije. Često se obraća radovima u kojima su opisana jedinjenja ili
elementi koje ispituje. Takvim pregledom stiče jasniju predstavu o problemu, tj. saznanje o složenosti koraka analize,
potrebnim odvajanjima i teškoćama koje treba izbeći. Ponekad se mogu pronaći svi traženi odgovori pa čak i
specifična uputstva za izvođenje analize. Takođe se mogu naći časopisi koji direktno vode do tih informacija.
Hemičar ponekad dobije samo uopštene smernice o načinu rada. Istraživanjem se može saznati o nekoliko prikladnih
metoda i o metodama koje treba izostaviti iz daljih razmatranja. Tada je korisno proučiti radove koji se odnose na
specifična jedinjenja ili specifične tehnike, a mogu se pregledati i razni analitički časopisi. Monografije, u kojima se
obrađene metode za dovršavanje analize pomažu pri donošenju odluke o izboru moguće tehnike.
Prilikom korišćenja analitičkih časopisa najteže je pronaći članak koji opisuje upravo ono što nas zanima. U
stručnim bibliotekama na raspolaganju ne nalaze različite knjige sa podacima o izvornom radu. Međutim, za
detaljnije istraživanje literature ključan je Chemical Abstract i njegov Index Guide. Danas se za istraživanje takvih
izdanja, koj je vrlo dugotrajno i mukotrpno, sve više primenjuju elektronski računari.
Malo dodatnog vremena u biblioteci može ustedeti mnogo vremena i truda utrošenog u laboratoriji.

Izbor metode

Nakon definisanja problema i pronalaženja mogućih rešenja proučavanjem literature, hemičar mora odabrati
put koji će slediti u laboratoriji. Ako je izbor jednostavan i očigledan, analizi se može direktno pristupiti. Često se
3
ipak zahteva preispitivanje i procena, iskustvo i razumevanje hemijskih načela, pa čak i intuicija, da bi se odabralo
ispravno rešenje.
Ako se supstancija koju treba analizirati često pojavljuje u prirodi, pregled literature najčešće nudi nekoliko
mogućih metoda. Ekonomski razlozi mogu usloviti metodu koja će dati traženu pouzdanost uz najmanji utrošak
vremena i truda. Kao što je već spomenuto, broj uzoraka koje treba analizirati često je odlučujući faktor pri tom
izboru.
Proučavanjem literature često se ne nalazi metoda specifična za analiziranu vrstu uzorka. Načešće se hemičar
pritom susreće sa postupcima analize supstancija koje su sličnog sastava kao i ona ispitivana. Izbor onda zavisi od
procene hoće li različiti sastavi uticati na rezultate. Ta procena je često teška i donosi se sa velikom nepouzdanošću, a
izvođenje u laboratoriji može biti jeidni način za dobijanje pravog odgovora.
Ako se zaključi da postojeći postupci nisu primenljivi na naš auzorak, mora se razmotriti mogućnost
modifikacije. Da li će te modifikacije uneti i nove poteškoće, može se pokazati samo radom u laboratoriji.
Nakon proučavanja postojećih metoda i njihovih modifikacija, hemičar može zaključiti da ni jedno od tih
rešenja ne zadovoljava, pa je potrebno razmotriti sve hemijske i fizičke osobine analita. Iz tako dobijenih podataka
mogu se izabrati mogući načini izvođenja željenih merenja. Svaku mogućnost treba kritički ispitati s obzirom na
uticaj drugih sastojaka u uzorku, kao i reagensa za razlaganje ili rastvaranje. Pritom hemičar mora uočiti moguće
izvore grešaka i interferencija između komponenata uzorka i reagensa. Treba razviti metode kojima s će se sprečiti
navedene teškoće. Na kraju, treba se nadati da će takav pristup dati jednu ili više metoda koje su vredne provere.
Verovatno je da se primenljivost nekih delova postupka ne može procenti smao na osnovu teorijskih razmatranja. U
takvim slučajevima potrebno je izvoditi preliminarne testove provere tih stadijuma. Naravno, procena celokupnog
postupka može se dobiti samo pažljivim laboratorijskim radom.
Preliminarno laboratorijsko ispitivanje može biti potrebno za procenu predloženih promena uhodanih metoda.

Proveravanje metode

Nakon izbora metode, treba odlučiti može li se ona primeniti bez prethodne provere. Odgovor na to pitanje
nije jednostavan i zavisi od više činilaca. Ako se izabrana metoda spominje samo jednom ili nekoliko puta u
literaturi, onda je laboratorijsko proveravanje neizbežno. Iskusan hemičar sve opreznije prihvata navode o tačnosti i
primenljivosti metode. Prečesto su zaključci navedeni u literaturi preopitimistični, pa nekoliko sati rada utrošenih na
laboratorijsku proveru može mnogo toga objasniti.
Laboratorijsko proveravanje preporučuje se pri većim promenama standardne metode ili kada se uzorak bitno
razlikuje od onog za koji je metoda prvobitno bila namenjena. Efekti tih izmena ne mogu se sa sigurnošću predvideti
i hemičar koji propusti proveravanje u laboratoriji je ludo hrabar.
Pri pripremi nove metode za široku primenu potrebna su obimna proveravanja. Osim toga, treba razmotriti
načine proveravanja pouzdanosti nove ili postojeće izmenjene metode.
Analitička metoda se najbolje može proceniti analizom jednog ili više standradnih uzoraka poznatog sastava.
Za primenu tog postupka bitno je da je standardni uzorak po koncentraciji i sastavu sličan analiziranom uzorku.
Ponekad se standardi pogodni za proveravanje metode mogu pripremiti pažljivim merenjem i
homogenizacijom čistih jeidnjenja. Takvi postupci se ne mogu primeniti za uzorke prirodnih supstanci kao što su
stena, životinjsko tkivo i sl.
National Bureau of Standards raspolaže velikim brojem referentnih uzoraka namenjenih proveri analitičkih
metoda. Najveći broj standardnih referentnih uzoraka u stvari su jedinjenja kojih ima na tržištu ili se upotrebljavaju
pri isrtaživanju životne sredine i zagađenja, kao i u kliničkim, biološkim ili sudskim istragama. Potvrdu o
koncentraciji jedne ili više komponenata u tim uzorcima daje Bureau i to na osnovu (1) prethodno proverene
referentene metode (2) dva ili više nezavisnih pouzdanih merenja i (3) rezultata dobijenih analizama u mreži
saradničkih laboratorija koje su dobro tehnički opremljene i svestrano upoznate sa uzorcima koji se ispituju. Na
tržištu postoji više od 800 takvih uzoraka uključujući i supstancije kao što su rude, legure, keramika i cementi,
gasovi, tečnosti i švrste supstancije iz životne sredine, primarne i sekundarne hemikalije, klinički, biološki i botanički
uzorci, mineralna đubriva i stakla. Neki proizvođači nude različite standardne uzorke koji služe za procenu
analitičkih postupaka.
Kada na raspolaganju nema standardnih referentnih materijala, najbolje je pripremiti rastvor poznate
koncentracije sličnog sastava kao i uzorak nakon razlaganja i rstavaranja. Tako pripremljeni standardi ne daju
podatke o tome šta se događa sa komponentama analiziranog uzorka u toku razlaganja i rastvaranja.

Analiza primenom drugih metoda

4
 Rezultati dobijeni jednom analitičkom metodom mogu se ponekad proceniti poređenjem sa podacima
dobijenim drugom analitičkom metodom. Ta druga metoda mora se zasnivati na hemijskim načelima bitno različitim
od onih na kojima se zasniva prva metoda. Reproduktivni rezultati dobijeni takvim dvema metodama potvrđuju
njihovu ispravnost, jer se teško mogu desiti pojave istih grešaka u obe metode. Takav zaključak ne važi kada su u
pitanju slične metode.

Dodatak standarda u uzorak

Kada se navedene metode ne mogu primeniti, u uzorak se može dodati unutrašnji standard. Dodatkom
unutrašnjeg standarda može se proveriti tačnost dobijenih rezultata. Naime, ako se dobijeni rezultat za unutrašnji
standard slaže sa dodatom količinom tog standarda, onda se može očekivati da rezultat za ispitivanu komponentu
takođe bude tačan. Pri primeni ove metode, na greške može uticati način obrade uzorka kao i prisustvo drugih
elemenata i/ili jedinjenja u matrici uzorka.

TAČNOST ANALIZE SLOŽENIH UZORAKA

U tabelama 29-1 do 29-4. prikazane su očekivane tačnosti određivanja četiri elementa pri analizi složenih uzoraka uz
razuman utrošak vremena i pažljivog rada.
Analizirani uzorci bili su prirodne supstance ili komercijalni proizvodi. Uzorci su bili posebno pripremljeni kako bi
bili jednostavni i homogeni, nakon čega su podeljeni hemičarima koji imaju iskistva u analizi sličnih materijala. Analitičari su
primenili one metode koje su smatrali pouzdanim i adekvatnim analiziranoj vrsti uzoraka. U većini izabranih laboratorija bile
su preduzete pojačane mere predostrožnosti tako da su dobijeni rezultati bili uglavnom bolji od onih koji se očekuju od
prosečnih rutinskih analiza.

5
 Brojevi u drugoj koloni tabela od 29-1. do 29-4. predstavljaju najbolje vrednosti dobijene optimalnom metodom
izabranom za određivanje date količine komponente u uzorku. Te vrednosti se smatraju pravim vrednostima za izračunavanje
apsolutnih i relativnih grešaka prikazanih u četvrtoj i petoj koloni. Četvrta kolona dobijena je odbacivanjem rezultata sa
najvećim odstupanjem, izračunavanjem odstupanja preostalih pojedinačnih rezultata od najbolje vrednosti (druga kolona) kao
i izračunavanjem srednje vrednosti tih odstupanja. Peta kolona dobijena je deljenjem podataka iz četvrte kolone sa najboljom
vrednošću (druga kolona) i množenjem sa 100 (%):
Iz tih podataka se jasno vidi da tačnost dobijena pri
određivanju jednog elementa, u velikoj meri zavisi od
prirode i složenosti uzorka. Zbog toga je relativna greška
pri određivanju fosfora u fosforitnim stenama bila 1.1%,
a u sintetičokoj smeši samo 0.27%. Ograničavajući faktor
tačnosti nije u pridržavanju uputstva već u rastvaranju
uzorka i odvajanju smetnji.
Podaci prikazani u ovim tabelama su stari više od
60 godina, pa bi se moglo očekivati da su tačnost i
pouzdanost rezultata dobijenih primenom savremenije
opreme i uz dodatno iskustvo izvođača mnogo bolji.

Međutim, proučavanja upućuju na netačnost ove pretpostavke. Rezultati određivanja silicijuma u standardnim
referentnim uzorcima stakla u periodu od 43 godine, i to od 1931. do 1974., ne pokazuju znatnije poboljšanje. Štaviše, čini se
da je standardna devijacija između pojedinih laboratorija veća poslednjih godina.
Osnovni izvori nepouzdanosti i grešaka koji su bili prisutni pre 60 godina prisutni su i danas.

Podaci prikazani ovde upućuju hemičare na pesimističan stav prema tačnosti analize, bez obzira na to da li sami
obavljaju analizu ili to čini neko drugi.