Najveći Zlotvori U Istoriji - Miranda Tvist

ADOLF HITLER
Izumitelj „Konačnog rešenja“
Po završetku Drugog svetskog rata, Nemačka je bila u ruševinama. Firer Adolf Hitler ležao je
mrtav u jednom bunkeru u Berlinu, sam digavši ruku na sebe. Monstruozni diktator koji je
manipulisao umovima masa svome je narodu bio obećao hrabri novi svet, i svetlu novu
budućnost. Umesto toga, ubijao je njihove bolesne rođake, pogonio Cigane ,homoseksualce i
nesposobne, a izumeo je ,,Konačno rešenje“ koje je prestavljao klanicu za blizu šest miliona
Jevreja. Svetu je pak, doneo do tada neviđeno razarajući rat, rat u kojem je ubijeno više od
četrdeset miliona ljudi. Vise od polovine njih, bili su civili.1
Adolf Hitler je rođen u 6.30 posle podne, predveče 20. aprila 1889. godine u malom mestu
Brasnau, na granici Austrije sa Bavarskom. Evropu u kojoj je on rođen kontrolisao je Harsburško
carstvo – jedno od četiri velika carstva koja su vladala centralnom i istočnom Evropom.
Hitlerova porodica, sa obe strane, poticala je iz Valdfirtela, siromašne udaljene oblasti, odsečene
od glavnih arterija austrijskog života.2
Adolf je bio treće dete svog oca, iz njegovog trećeg braka. Alojz, carinski službenik, bio je
težak, nesimpatičan čovek naglog temperamenta i mnogo je bio stariji od Adolfove majke, Klare.
Adolf ga je, kao veran zastitnik majke, smatrao bezosećajnom zveri. Krenuo je u školu u čijim
knjigama stoji zabeleženo da je „bez discipline, da je arogantan i da ima gadnu narav. Na savete
ili zamerku reaguje sa skrivenim neprijateljstvom; istovremeno, od svojih drugova u školi
zahteva nepodeljenu poslušnost, i sam se sebi dopada u ulozi vođe“. Ali, školu će napustiti bez
sertifikata. Bio je to uspeh koji će ga dugo progoniti.3
Pošto je ostao kratko vreme kod kuće, Adolf je otišao u Brč i tamo ostao od 1909-1913.
godine. Konturisao je za bečku akademiju umetnosti i akademiju arhitekture, ali je bio odbijen pa
je svoje vreme trošio na sedenje u kafeima i priključivanje svakoj diskusiji o polotici i filozofiji.
To su bile godine u kojima se najviše formirao, a njegovi karakter i stavovi bili definitivno
oblikovani. Najveći deo vremena živeo je u jevtinom hotelu u blizini reekre, zarađujući novca
taman toliko da preživi, crtajući postere i neuspele oglase za male radnje. Bio je usamljenik sa
malo prijatelja i poznanika, periferan lik uređen u svoj umetnički talenat i ogorčen buržoaskim
društvom koje ga je odbacilo.4
1
Tvist, M. Najveći zlotvori u istoriji muškarci i žene, POLITIKA, Beograd, 2004, str. 223.
2
3
Tvist, M. Najveći zlotvori u istoriji muškarci i žene, POLITIKA, Beograd, 2004, str. 223-224.
4
Hitler je 1913. zauvek otišao iz Beča. Bilo mu je dvadeset četiri godina, bio je čudak,
promenljivog raspolozenja i rezervisan, a opet prepun strasne mržnje i fanatizma koji bi, s
vremena na vreme, iz njega izbijali kroz plimu uzbuđenih reči.5
Da bi izbegao regrutaciju u austrijsku carsku vojsku, preselio se u Minhen i odseo u kući jedne
krojačke porodice. I dalje je žieo u svetu fantazija, bludeći i nejasno mrmljajući o svojim
teorijama o rasama, da bi potom dobijao napade besa, uperenog protiv sveštenstva, Jevreja i
Habsburga. Jevrejski je narod, bio je ubeđen Hitler, kovao zaveru da uništi i potlači arijevski
narod kao čin osvete zbog sopstvene inferiornosti. Tužna je činjenica da su Jevreji postali laka
meta u ranim godinama dvadesetog veka, a broj žrtava je rastao u meri u kojoj su oni, pred
pogromima u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, bežali za zapad.6
Sve veće grupe patriota okupljale su se 1914. godine na ulicama nemačkih gradova da bi
proslavile izbijanje Prvog svetskog raza. Među njima bio je dvadeset petogodišnji Hitler, Iako još
austrijski državljanin, uspeo je da se priključi bavarskoj pešadijskoj regimenti. Rat je pružio
Hitleru mogućnost da se oslobodi frustracije, neuspeha i odbojnosti prema nekolikim prethodnim
godinama. Tokom rata, Hitler je kao kaplar služio kao Meldeganger (kurir) čiji je posao bio da
nosi poruke između trupa i Štaba regimente, i odlikovan je sa tri gvozdena krsta za hrabrosti. Od
1908. do 1918. godine Hitler je očvrsnuo ali je učvrstio i gomilu fiks ideja i predrasuda koje če
vrlo malo promeniti do kraja svog života. Probudili su se i ojačali: mržnja prema Jevrejima;
odvratnost prema idelaima demokratije, internacionalizma, jednakosti i mira; privrženost
autoritarnoj vlasti i veri u herojske vrline rata. Kao najvažnije od svega, Hitler je pronašao
koncepciju kako treba osigurati političku moć i kojim je sredstvima primeniti, što će, kada ona
bude u potpunosti razvijena, otvoriti put karijeri kakvoj nema ravne u istoriji. Bio je neophodan
samo jedan šoj koji će je ubrzati – a on je stigao sa završetkom rata, kapitulacijum Nemačke i
svgavanjem Habsburškog carstva.7
Period posle završetka Prvog svetskog rata bio je doba rasprostranjenih nemira u Evropi jer su
političke i druptvene strukture polovine kontineta bile u uzavreli lonac. Malo je gradova bilo
tako osetljivo kao Minhen – politička atmosfera u njemu bila je ispunjena nemirom, i lavirala je
od jednog ekstrema do drugog. Takva politička scena bila je obećavajuća za početak Hitlerove
karijere.8
Hitler je dobio posao kao armijski instruktor, sa zadatkom d aljude podstiče protiv
socijalističkih, pacifističkih ili demokratskih ideja. Njegov prvi zadatak bio je d aistraži
5
6
7
8
ekstremističku Nemačku radničku partiju. Uveče, 12. septembra 1919. godine, Hitler je otišao na
svoj prvi sastanak u pivnicu u kojoj se okupilo dvadeset petoro ljudi.9
Nemačka radnička partija bila je idealno sredstvo za Hitlera – bila je to partija na samom dnu i
tako je on imao šansu da odigra vodeću ulogu. Ponudio je svoje usluge, i polako gurao partiju
napred, dok 1920. godine nije dao otkaz u vojsci da bi mogao da se posveti jačanju partije. Iamo
je neuobičajeni talenaz za artikulisanje najvulgarnijih populističkih predrasuda, i nejgovi
samosvest i samopouzdanje počeli su polako da se oblikuju. Naučio je da ubedljivo laže, da se
najiskrenije pravi nevešt, a njegovo nepoverenje odgovaralo je njegovom preziru. Ljude pokreće
strah, gramzivost, strast za vlašću, zavist, često zlo i nevažni motivi; politika je, zaključio je
Hitler, umeće upotrebe tih slabosti za nečije sopstvene ciljeve.10
Hitlerovi krvožedni govori pogodili su žicu. Broj onih koji su prisustvovali sastancima partije
se udvostručio, a onda utrostručio. Za kratko vremen, Hitler je sebi probio put do mesta
nespornog lidera Partije, koja je dobila novo ime, Nacionalsocijalistička nemačka radnička
partija (NSDAP – Nationalsozialistisch Deutsche Arbeiterpartei), ili kratko Nacistička. U
pivnicama u Minhenu Hitler je regrutovao vojsku propalica koji su se zvali Sturmabteilung
(smeđekošuljaši), ili SA. Njihov je zadatak bio da šire teror, straj i nasilje na gradskim ulicama.
Oni bi se na sastancima ponašali kao telohranitelji, nemilostrdno tukući svakog ko bi doveo
Hitlerove reči u pitanje. I dok su nejgove brutalne bande vladale ulicama, on je počeo kampanju
kojom je trebalo da opčini ugledno društvo.11
Hitler je umeo da igra igre na više različitih nivo, imao je neku vrstu narodske iskrenosti koja
se dopadala nižim klasama i vrlo se komotno kretao u društvenim salonima. Damama je
očigledno bio privlačan i one su bile među njegovim najvažnijim darodavcima; poklanjale su mu
novac i nakit da bi potpomogle njegov politički cilj. A Hitler je ohrabrivao te svoje ženske
pristalice predstalvjajući sebe kao monaha, čoveka u celibatu koji je svi svoju energiju posvetio
dobru Nemačke. Ali, i ta je njegova slika bila laž jer je Hitler u to vreme imao podosta tinedžerki
koje su mu bile ljubavnice, počevši od Marije Rajter, kćerke vlasnice krčme iz Bertesgadena.
Bilo mu je trideset sedam godina, a ona je imala šesnaesto, tako da je i bukvalno bila toliko
mlada da mu je mogla biti kćerka. Ali, ljubavnica koja je najviše uticala na Hitlera, međutim, bila
je šesnaestogodišnja Geli Raubal. Geli je bila Adolfova nećaka, kćerka njegove polusestre
Angele. Godine 1929. godine Geli se preselila u veliki stan svoga ujka Adolfa na minhenskom
Princregenlemplac. Odabrala je sobu koja se nalazila do njegove, na drugom spratu. Geli je bila
živahna, slobodnog duha, za razliku od Hitlerovog, kontrolisaog, strogog i posesivnog. Uskoro
9
10
11
se osetila uhvaćenom u zamku, ali Hitler joj nije dao da ode. Što su dublje ulazili u vezi, to je
ona sve više uviđaja lošu stranu nejgove ličnosti. Devetnaestog septembra 1931. godine Geli je
pronađena mrtva u Hitlerovom stanu. Iskrvarila je iz rane u blizini srva. Jedna joj je ruka bila
ispružena prema pištolju, wolfer 6,35. Policija je to okarakterisala kao samoubistvo.12
Geli je bila prva od Hitlerovih ljubavnica koje će završiti tragično, nasilnom smrću, ali neće
biti i poslednja. Glumica Renata Miler baciće se 1937. godine sa prozora, a Eva Braun će
pokušati samoubistvo najmanje jedan put, pre konačnog, zajedno sa Hitlerom. Međutim, Hitler je
jedino Gelinu sliku držao u svojoj spavaćoj sobi u Minhenu, i u Berlinu, sve do svoje smrti 1945.
godine.13
Četiri godine posle završetka Prvog svetskog rata, Nemci su i dalje bili bolesna, uzmenirena i
podeljena nacija. Ali, događaji su išli na ruku ekstremistima. Nemačka je stenjala pod teškim
reparacijama koje joj je na kraju Prvog svetskog rata nametnuo Versajski ugovor, i nacionalna
nemoć da ih plati značila je samo ubrzavanje inflacije. Na kraju 1918. godine, nemačka marka je
bila četiri puta slabija od dolara, a 1923. godine je 7.000 maraka vredelo jedan dolar.14
Nacizam je bio fenomen koji je cvetao u uslovima nereda, a u 1923. godine pojavila su se dva
nova faktora koji će dovesti Nemačku do ivice privrednog i političkog kolapsa. Prvi je bio
okupaciju Rura od stane Francuza, a drugi je bio potpuni krah marke. Francuska okupacija
ujedinila je nemački narod onako kako nikada ranije nije bio jedinstven, a 1. novembra vrednost
marke je bila takva da je bilo potrebno 130 hiljada miliona maraka za jedan dolar. To je značilo
nestašicu u hrani, banrote i nezaposlenost. Privredni kolaps došao je do samog dna, i dotakao
svakog člana društva onako kako ni jedan politički događaj to nije u stanju.15
Godine 1923. godine Nacistička partija je počela sa organizovanjem niza nereda u Bavarskoj,
ali je Hitler bio osuđen na pet godina zatvora zbog pokušaja da svrgne bavarsku vladu. Partija je
bila raspuštena, ali ne za dugo. Pred kraj 1924. godine, Hitler je pušten iz zatvora i obnovio je
Partiju.16
Sada je sebi postavio dva cilja: da nad partijom ustanovi apsolutnu kontrolu, i da od nje načini
ozbiljnu snagu u nemačkoj politici. Proces je, pokazalo se, bio spor. Nemačka je načinila
začuđujući privredni oporavak ali, na sreću po Hitlera, užas ju je već čekao iza drugog ćoska.
Godine 1932. godine Nemačku je snažno pogodila opšta depresija. Broj nezapsolenih podigao se
na više od šest miliona, i bezbroj Nemaca su mogli da se uvere da nešto što je ličilo na solidni
12
13
14
15
16
okvir njihove egzistencije sada puca. U takvim okolnostima, ljudi iskazuju neverovatni strah, i
govore neverovatne nade, i upravo je u tim uslovima fantastična demagogija Hitlera počela da
privlači masu. Kada je došlo vreme izbora, Nemcima je bilo potrebno radikalno rešenje. Rešenje
koje su izabrali bili su Hitler i Nacistička partija. Hitler je sebe predstavljap kao Mesiju čija je
uloga bila da vodi nemačku narod do raja na zemlji.17
Ujutru 20. januara 1933. godine, Adolf Hitler, sin nižeg državnog službenika iz Austrije,
siromašni i nesposobni čovek postao je kancelar nemačkog Rajha. Nacistička propaganda će
kasnije stvoriti legendu koja će Hitlerov dolazan na vlast predstaviti kao neophodnost za veliki
nacionalni preporod. Istina je mnogo prozaičnija. Uprkos masovnoj podršci koju je osvojio,
Hitlerov dolazak na vlast bio je rezultat nedostojnih političkih dogovora. On nije dobio vlast, već
je makijavelističkim intrigama probio sebi put do kancelarijskih prostoija. U roku od nekoliko
nedelja, Hitler je zabranio Komunistički i Socijaldemokratsku partiju, osnovao Katolički centar i
desno krilo nacionalista. Njegovi gangsterski metodi, surovi i ničim ograničeni u korišćenju sile,
kao prvim ali ne i nevažnim sredstvom, proizveli su zapanjujuće rezultate. Svaki otpor u
kabinetu bio je ugušen još pre talasa nasilja, i do leta 1993. godine Hitler je bio apsolutni
gospodar nemačke vlade.18
U 1934. godine započeo je niz događaja koji su vodili ka časti u okviru vojske i SA u
Nemačkoj. Koliko je ljudi ubijano nikada se neže saznati, jer su svi dokumenti spaljeni, ali se
veruje da je taj broj negde oko pet stotina. Kada je upitan zašto ljudima nije suđeno pre
pogubljenja, odgovorio je: „Ja sam odgovoran za sudbinu nemačkog naroda, ja sam vrhovna
Pravda... i neka svako zna da će ubuduće, ako digne ruku na državu, sigurna smrt biti njegova
sudbina.“19
Hitler je jednim udarcem zbrisao pritiske na sebe i desnice i na levice, i mogao je da krene u
rešavanje problema sukcesije. Kada je predradnik Hinderberg 2. avgusta umro, sve je već bilo
pripremnjeno. U roku od jednog sata stigla je najava da će predsednička kancelarija biti spojena
sa kancelarskom, da će Hitler stati na čeku države i kao vrhovni komandat oružanih snaga Rajha.
Istoga dana, oficiri i ljudi iz nemačke armije zakleli su se na odanost svome novom vrhovnom
komandantu. Oblik zakletve bio je značajan jer su bili pozvani da se zakunu na odanost ne
ustavu, ili otadžbini, nego Hitleru lično.20
Devetnaestog avgusta 1934. godine Nemačka je izašla na izbore i firer, kako će od sada Hitler
biti poznat, pokupio je najviše glasova-veličine od skoro 90% - od 46 miliona glasača, samo oko
17
18
19
20
četiri miliona imalo je hrabrosti da glasa protiv njega. Nacistička revolucija bila je završena.
Hitler je postao diktator Nemačke.21
Ali, Hitlerov novi nemački raj nije bio mesto u koje je svako dobrodošao. Od samog početka,
Hitlerova propaganda je opisivala Jevreje, kao oličenje svega što je loše u nemačkom društvu. U
jednom filmu Jevreji su upoređeni sa pacovima: prevaranti, kukavice i okrutni ljudi koji se
javljaju u velikim čoporima. U 1935. godini, na sletu u Nirnbergu, predstavljen je Zakon o zaštiti
nemačke krvi i nemačke časti. Njime su zabranjeni brakovi i seksualne veze između Jevreja i
arijevaca, a Jevrejima je zabranjeno da drže javne kancelarije. Šta više, u novembru 1938. godine
Hitler je antisemitska osećanja pretvorio u nacionalno ludilo nasilja. Porazbijani su prozori na
jevrejskim radnjama, a više od stotinu Jevreja je ubijeno dok je 27000 oterano u logore da bi
navodno, bili zaštićeni. Bila je to takozvana kristalna noć (Reichskristallnacht). Onda je Hitler
uveo srednjovekovni zakon primoravajući Jevreje da nose žutu zvezdu zbog identifikacije.22
Hitler je svoju poruku mržnje širio i putem tehničkih aparata kao što su radio i zvučnici; osam
miliona ljudi ostalo je bez slobodnog mišljenje i sada je Hitleru bilo moguće da ih podredi svojoj
voljič Nijedan režim u istoriji nikada nije poklanjao toliku pažnju psihološkom faktoru u politici.
Hitler je bio majstor da izazove nasovne emocije. Na velikim sletovima ništa nije bilo prepušteno
slučaju. Koristio je svaki trik ili spravu pomoću kojih je mogao da pojača intenzitet osećanja.
Osećaj moći, snage i jedinstva bio je neodoljiv, i sve je išlo u rastućem uzbuđenju do krešenda,
vrhovnog trenutka kada bi Hitler ušao. Hitler je shvatio šta može da se uradi kombinacijom
propagande i terorizma, i upotrebom te veličanstvene moći koju je imao u rukama, isvremeno je
imao izvanrednu prednost u odnosu na svoje suparnika. Jer, Hitler nije imao ni skrupula ni
inhibicija. Bio je čovek bez korena, čovek koji nije priznavao nikakvu lojalnost, koji ničim nije
bio vezan za tradiciju, koji nije poštovao ni čoveka ni Boga. Hitler se pokazao spremnim da iz
svega što je mogao izvuče korist laganjem, prevarama i beskrupuloznošću. Oprezan i tajansvem,
nikome nije verovao, a bio je ubeđen da „... čovek živi odnosno opstaje iznad životinjskog sveta
ne vođen principom čovečnosti, već isključivo sredstvima najbrutalnije borbe“. Sve je bilo
rezultat hladnokrvne kalulacije.23
Hitler je takođe zadržao i svoj položaj u Partiji tako što je dopustio suparništvo među drugim
lidetima, i što je primenjivao princip „zavadi pa vladaj“. U svakoj sekciji radilo je najmanje
nekoliko biroa, i Hitler je huškao odeljenja u njima jedno protiv drugog. Mržnja ga je sasvim
zatrovala. Mnogi od njegovih govora predstavljaju opasne dugačke tirade mržnje direktno
usmerene protiv Jevreja, marksista, Čeha, Poljaka i Francuza. Ništa manja nije bila ni njegova
21
22
23
konstantna potreba za hvaljenjem. Njegova sujeta bila je neutaživa, i najnepodnošljivije laskanje
prihvatao je kao nešto samo po sebi prihvatljivo. Počeo je da veruje da je bio čovek sa misijom,
koga je označilo proviđenje, i zbog toga i izvan uobičajnih pravila ljudskog ponašanja. Svemu
uprkos, i povlađajući onom bazičnom u ljudskoj prirodi, Hitler je uspeo da oslobodi potisnutu
energiju u nemačkoj naciji, i da joj ponovo vrati nadu u budućnost. Hitler je shvatio da masu
privlače snaga kombinovana sa supehom. Ipak, mrzeo je rutinske poslove u vladi i dokle god nije
bio sumnjičav prepuštao je uvelikom svojim poručnicima poslove rukovođenja državom. Niko
od njih, pak, nije smetnuo s uma ko je nosilac vrhovne vlasti.24
Sada kada je potpuno kontrolisao nemački politički sistem, nemačku vojsku i nemačku
mladost, Hitler je bio spreman da preduzme izuzetno ekstremne korake prema sopstvenoj viziji
nove arijevske Nemačke. Hitler je bio hipohondričan čovek, i nikada nije bio dobar sportista – pa
ipak, verovao je da su bolest i slabost nepotrebni teret na leđima društva. Naredio je sterilizaciju
400.000 Cigana koji nisu bili radno sposobni i koji su bili nezaposleni; ljudi koje je smatrao
genetski ispred standarda. U prvo vreme, sistematska ubijanja izvođenja su letalnom injekcijom,
ali kako je spisak Hitlerovih kandidata za nestajanje sa ovog sveta rastao, razvila se i nova
tehnika masovnog ubijanja. Isprobana je prvo u šest provincijalnih bolnica, u kojima su pacijenti
odvedeni u podrum gde im je rečeno da se skinu. Onda su poslati u sobi sa tuševima. Odvod na
podu bio je lažan, a u tušu se nije nalazila voda nego gas ugljenmonoksid. Hitlerove bolnice
smrti prijavile su smrt oko 300.000 ljudi. Tela nikada nisu predata rodbini, da ne bi otkrila
istinu.25
S obzirom da nije bio nikada zainteresovan za administraciju već jedino za vlast, Hitler je sada
započeo da koristi državu kao instrument kojim je nameravao da osvaja Evropu. Od 1935.
godine, Nemačka je počela da se alarmirajućom brzinom ponovo naoružava. Hitler je bio i te
kako svestan da se evropa ekstremno protivila svakoj pomisli angažovanja u još jednom ratu, pa
je zato to koristio za svoje dalje napredovanje.26
Jedanaestog marta 1938. godine nemačke trupe ušle su u Austriju, Hitlerovu domovinu, i dva
dana kasnije ta je zemlja postala deo nemačkog Rajha. Godinu dana kasnije, Hitler je okupirao
Čehoslovačku, i vlada je bila stavljena pod nemački protektorat. Do 1940. godine, nemačka
vojska je ušla u Poljsku, u Holandiju, u Belgiju i Francusku a u 1941. godine je objavila rad
Sjedinjenim Državama. Sa Evropom pod nogama i bez otpora, Hitler se potpuno prepustio
megalomaniji i očišćenju Nemačke uz pomoć specijalno odabranih elitnih SS jedinica.27
24
25
26
27
Ostvarenje Hitlerove vizije SS carstva počelo je sa prvim danima rata kada su postojale svega
tri SS divizije, ali do kraja rata taj se broj povećao na trideset pet, sa više od pola miliona ljudi.
SS divizije bile su zamišljene kao alternativa vojsci, i kao lične Hitlerove ubice. Već su bile
ustanovljene i neke od osnovnih njihovih karakteristika – koncentracioni logori i odredi za
uništenje (einsatzkomunandos). Do 1944. godine, istrebljenje Jevreja, prvi zadatak koji se
nalazio u Hitlerovom programu, bio je na dobrom putu da bude uspešno završen.28
U sam osvrt rata, Hitler je internirao sve nemačke Jevreje u logore. Na okupiranim teritorijama
kao što je bila Poljska oni su bili osmišljeni kao geto unutar gradova. U tim logorima Jevreji su
morali da rade do smrti, proizvodeći materijale za nemačke ratne potrebe. Konstantna glad,
hladnoća i prljavština teško da su mogli da održe makar i privid ljudskog dostojanstva.29
Hitler je imao druge planove za Poljsku i evropsku Rusiju; želeo je da ih naseli nemačkim
doseljenicima, ali je ipak prvo trebalo da se reši starosedelaca. Neki od njih su poslati na ropski
prinudni rad namenjem Nemačkom carstu, gde su ostali potpuno inferiodnom položaju, bez
prava i obrazovanja, bez vlasništva, tretirani bukvalno kao niža rasa. I svi oni su imali
obrazovanje, posede i položaj trebalo je da nestanu s lica zemlje kako bi stvorili prosto za nove
koloniste, ili da budu prepušteni smrti od gladi.30
Pre rata, koncentracioni logori bili su korišćeni za „preventivno držanje“ onih koji su bili
protivnici nemačkog režima. Tokom rada, u njih je transportovan veliki broj Jevreja i članova
pokreta otpora. Onda Himler, uz Hitlerovu saglasnost, 1942. godine počinje da koristi logore kao
grubi materijal za medicinske eksperimente SS doktora. Svi su eksperimenti sprovođeni bez
anestezije, i bez najmanje pažnje prema mukama u kojima se nalazila žrtva. Ljudi su bili
podvrgavani jakom vazdušnom pritisku ili intenzivnoj hladnoći, sve dok pacijentova pluća ne bi
eksplodirala, ili s eon smrzavao na smrt. Veliki broj istraživanja ticao se i rasne higijene.31
Od koncentracionih logora mnogo su strašniji bili logori za istrebljenje. U Aušvicu, u Poljskoj,
bile su četiri velike gasne komore od kojih je svaka u jednom trenutku mogla da primi 2000
ljudi. Tu su esesovci koristili ciklom B, kristalisanu cijanovodoničnu kiselinu koju bi puštali u
gasne komore. Žrtvama je bilo potrebno da tri od petnaest minuta da izdahnu, a nacistički kasapi
znali su tačno kada je sve završeno – kada bi jauci prestali. Ali, do 1944. godine, čak i ogroman
kapacitet Aušvica nisu više bili dovoljno. Tokom leta te godine, u četrdeset šest dana, samo
između 250000 i 300000 mađarskih Jevreja bilo je ubijeno u logoru, a SS je prešao i na masovno
streljanje kako bi smanjio pritisak gasne komore. Za Hitlera je to bilo logično ostvarenje stavova
koje je sledio još od svoje mladosti, neophodni preduslov na planove koje je imao za
28
29
30
31
preuređenjem Evrope na mnogo čvršćim rasnim osnovama. Himler jeste organizovao istrebljenje
Jevreja, ali čovek u čijem se umu začeo taj groteskni plan bio je Hitler.32
A Hitleru je sada bio pedeset godina. Njegov fizički izgled i dalje je bio sasvim bled, a
nejgovo ponašanje i dalje nespretno. Pramen kose koji mu je padao, i prljavi brkovi, njegovom
licu nisu davali aman baš ništa od rasne superiornosti koju je stalno prizivao; jedino su njegove
hipnotičke oči odavale kakav je čovek bio. Imao je stalne fizičke bolove; kičma mu je bila
neizlečivo savijena, i u poslednjim danima života imao je strašne spazme. Kako je Hitlerova
megalomanija rasla, tako je on počeo sebe da smatra iznad smrtnika. Verovao je da je poslanik
božanske volje poput nekadašnjih rimskih imperatora. Kada je naredio izgradnju nacističke sale
gigantskih dimenzija namenjenu skupovima, plan se zasnivao na rimskom Koloseumu, ali je
Hitlerova zgrada trebalo da bude dvaput viša. U njoj je moglo da sedi više od 50.000 ljudi.33
Do kraja 1942. godine, Hitlerove armije ratovale su na brojnim različitim frontovima, a
bombardovanje nemačke industrije i gubici u ljudstvu i opremi počeli su da pritiskaju privredu
više nego uobičajno. Poput Poljske i drugih okupiranih zemalja, i Rusija je pretvorena u ogromni
radni logor da bi se omogućio veliki priliv ljudi, potrebnih za rad u nemačkoj industriji i
poljoprivredi. Do kraja 1943. godine, 4.795.000 stranih radnika bilo je regrutovano za rad u
Nemačkoj, od kojih su 1.900.000 bili Rusi, 851.000 Poljska, 764.000 Francuza 274.000
Holanđana, 230.000 Jugoslovena i 227.000 Itaalijana. Od gotovo pet miliona radnika koji su
stigli u Nemačku, samo je 150.000 došlo voljno. Redovno je organizovan lov na ljude; muškarci
i žene su odvođeni iz svojih domova, ubacivani u kamione za stoku, i transportovani kilometrima
daleko. Na tom putu, na hiljade njih je umiralo u neljudskim uslovima.34
Najsrećniji su bili oni koji su stizali na farme. Oni koji su transportovani u industrijske centre,
teško razorene bombardovanjem, stanovali su u užasnim uslovima, tučeni su i bili su izloženi
epidemijama bolesti koje su smenjivale jedna drugu. Ali, cifra od pet miliona nije zadovoljila
Hitlera – tražio je više, i naredio je još strašnije i okrutnije mere da bi osigurao neophodnu radnu
snagu.35
U prvim ratnim dejstvima u ratu 1941. godine, zarobljeno je nešto manje od četiri miliona
Rusa, a veliki deo njih namerno je bio prepušten smrti od gladi i hladnoće tokom strašne zime.
Hitlerova potreba za radnom snagom izmeniće politiku prema zatvorenicima, i do kraja 1943.
godine gotovo milion Rusa je radilo u Nemačkoj. Ali, mrtvi nisu mogli d aožive: poznato je da
32
33
34
35
je, od više od pet miliona ruskih vojnika koje su Nemci zarobili u toku rata, dva miliona umrlo u
ropstvu, a za još jedan milion se pretpostavlja.36
U 1943. godini, Crvena armija držala je kod Staljingrada opkoljeno 270 000 vojnika Hitlerove
Šeste armije. Hitler im je zabranio da se povuku i, dok su se oni suočavali sa smrću, naredio im
je da umru kao heroji. Kada se 90 000 njih preživelih predalo, Hitler je bio izvan sebe od besa.37
I dok se fasada moći polako krunila, Hitler se vratio svojim starim navikama. Postao je
strahovito vulgaran, i napadi besa bili su sve češći. U stvari, izgledao je kao da je sasvim izgubio
kontrolu. Kada je vikao, licu mu je postojalo izobličeno i naduveno od žestine; mahao bi rukama
oko sebe divlje, udarao pesnicama o zidove. Zatim bi iznenada, kao što je počeo, odjednom stao,
azglavio kosu, popravio kragnu i kravatu, i nastavio da razgovara normalnim glasom. Ali, kada je
želeo nekoga da očara i dalje je bio u stanju da bude neobično šarmantan. Bio se savršen glumac;
mogao je da se unese u ulogu i da i sebe samog ubedi u istinitost onog što je govorio.38
Hitler je bio ubeđen da se Nemačka nikada neće predati. Godine 1944. 19. marta, izdao je
kategoričke i detaljne naredbe za uništenje svih komunikacija, železnice, kamiona, mostova,
brana, fabrika i rezervnih namirnica. „Ako rat već mora da se izgubi, onda i nacija treba da
nestane. Ta je sudbina neizbežna. Nije potrebno da se više razmišlja ni o najprimitivnijem
postojanju. Naprotiv, bolje je uništiti i to, i to našom sopstvenom rukom. Nacija se pokazala kao
slaba, a budućnost pripada jedino pobednicima. Osim toga, oni koji ostane posle bitke bezvredni
su, jer su najbolji izginuli.“ Ovo je trebalo da bude Hitlerov poslednji akt naredbe koji, na sreću,
nikada nije primenjen.39
I dok su se smenjivali dani u Hitlerovom izolovanom svetu u Rajh kancelarijatu, i u njegovom
skrovištu u vrtu, vesti su postajale sve gore. Između 12. januara 1945. godine, kada su Rusi
krenuli u ofanzivu na Poljsku, i 12. aprila kada je američka Deveta armija prešla Elbu, saveznici
su potpuno porazili nemačku vojsku. Do 16. aprila put za Berlin bio je sasvim otvoren. Hitler je
izgubio kontrolu nad događajima, i u aprilu već nije ni znao šta se dešava. Njegov jedini odgovor
na svaki predlog bio je: Nema povlačenja. I ne trudeći se da istraži činjenice, Hitler je naredio
otpuštanje, degradaciju pa čak i egzikuciju oficira koji su, posle borbe sa mnogo jačim snagama,
bili primorani da se povuku – čak ni SS nisu bili imuni od toga. Scena na kojoj je Hitler igrao
svoju poslednju ulogu bila je sasvim odgovarajuća za kraj tako neobične istorije.40
Fizički, atmosfera u bunkeru bila je teška, ali to nije bilo niša u poređenju sa psihičkom
atmosferom. Stalni vazdušni napadi, saznaje da su Rusi već u gradu, nervna iscrpljenost i strah
36
37
38
39
40
stvorili su tenziju na ivici histerije, i Hitlerove violentne promene raspoloženja uticale su mnogo
na živote drugih koji su bili u ustom skloništvu. U noći 26. aprila Rusi su poćeli da garantuju
Kancelarijat, i bunker se tresao dok je masivna građevina počela da se raspada i nejni delovi
padaju u vrt.41
Suočen sa smrću i urušenjem režima koji je stvorio, čovek koji je zahtevao žrtvovanje miliona
života pre nego što će biti spreman da prizna poraz, bio je i dalje stari, prepoznatljivi Hitler. Od
prve do poslednje reči, ni jedna nije iskazivala žaljenje, niti trunku kajanje. Greška je bila u
drugima, iznad svih u Jevrejima, jer čak ni u tim trenucima mržnja nije bila nimalo slabija.
Dvadeset čudnih godina je prošlo, i ničemu ga nije naučilo. Hitler je seo i napisao svoj konačni
testament.42
I karakteristično za njega: Hitlervoa poslednja poruka nemačkom narodu sadržavala je
najmanje jednu zapanjujuću laž. Njegova smrt je bila sve samo ne herojski kraj – samoubistvom,
Hitler je manerno odbacio svoju odgovornost, i izabrao kukavički put da se izvuče. Ubio se,
pucajući sebi u usta, a sa njegove desne strane ležala je nova supruga Eva Braun, koja je
progutala otrov. Vreme: 3.30 posle podne, ponedeljak, 30. aprila 1945. godine. Deset dana posle
Hitlerovog pedeset šestog rođendana.43
Treči Rajh je nadživeo svoga osnivača još nedelju dana.44
41
42
43
44

Najveći Zlotvori U Istoriji - Miranda Tvist

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Najveći Zlotvori U Istoriji - Miranda Tvist

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ADOLF HITLER

Izumitelj „Konačnog rešenja“

You might also like