Za Elizabet, moju ženu, moju zauvek

Nije neophodno verovati u Boga da budete dobar čovek.

Na neki način, tradicionalna zamisao o Bogu je zastarela.
Čovek može da bude duhovan, a da ne bude religiozan.

Nije neophodno ići u crkvu i davati novac.

Za mnoge ljude, priroda može biti crkva.

Neki od najboljih ljudi u istoriji nisu verovali u Boga,

dok su neka od najgorih dela učinjena u njegovo ime.

Papa Franja I
 UVOD

Subota, 28. april 1945.

Jezero Komo, Italija
15.30

Benito Amilkare Andrea Musolini znao je da će ga sudbina sustići. Znao je to od

jučerašnjeg trenutka kada su mu partizani iz Druge Garibaldijeve brigade preprečili put
na sever i zaustavili nemački konvoj koji je trebalo da mu pomogne u bekstvu prema
Švajcarskoj. Zapovednik povorke, oficir Vermahta, nije skrivao činjenicu da je umoran
od borbe i da namerava da izbegne američke trupe koje su nadirale, tako što će krenuti u
miran povratak u Treći rajh. To je objašnjavalo kako su oboreno drvo i trideset
neorganizovanih partizana zarobili tri stotine nemačkih redovnih vojnika s punim
naoružanjem.
Dvadeset jednu godinu vladao je Italijom, ali, kada su saveznici zauzeli Siciliju, a
zatim izvršili invaziju na kopno, njegovi fašistički saradnici i kralj Vitorio Emanuele III
ugrabili su priliku da ga obore s vlasti. Hitler je morao da ga spasava iz zatvora, a zatim
da ga postavi za šefa Italijanske Socijalne Republike, sa sedištem u Milanu. Nije to bilo
ništa više od nemačkog marionetskog režima – način da se održi iluzija moći. Međutim,
i to je sada nestalo. Saveznici su izvršili juriš na sever i zauzeli Milano, što ga je nateralo
da beži dalje ka severu do jezera Komo i švajcarske granice, udaljene samo nekoliko
kilometara.
„Dan je miran“, rekla mu je Klara.
U njegovom životu bilo je bezbroj žena. Njegova supruga tolerisala je ljubavnice,
jer razvod nije dolazio u obzir. Uglavnom na religioznoj osnovi, ali kakve bi koristi
imala od toga da bude bivša Dučeova žena?
Ne mnogo.
Ipak, među svim njegovim površnim vezama, Klareta Petači imala je posebno
mesto. Razlika među njima bila je dvadeset osam godina, ali ona ga je nekako razumela.
Nikada ga ništa nije pitala. Nikada nije sumnjala. Uvek je bila puna ljubavi. Došla je na
Komo svojom voljom da mu se pridruži u izgnanstvu.
Međutim, sudbina je bila protiv njih.
Rusi su granatirali Berlin, Britanci i Amerikanci jurili su kroz Nemačku bez ičijeg
protivljenja, Treći rajh bio je u ruševinama. Hitler se krio u bunkeru ispod svog
prestonog grada. Osovina Rim-Berlin je srušena. Prokleti rat, koji nikada nije trebalo ni
voditi, bližio se kraju.
 A oni su izgubili.
Klara je stajala pored otvorenog prozora, utonula u sopstvene misli. S njihovog
visokog položaja videlo se daleko preko jezera i planine na drugoj strani. Proveli su noć
u ovoj skromnoj kući. Od nameštaja i ukrasa u sobi imali su samo jednostavan krevet,
dve stolice i kameni pod. U kaminu nije gorela vatra, a jedinu svetlost davala je gola
sijalica koja je bacala oštar sjaj na bele zidove. Njegov život dugo je bio vodopad
luksuza i samopovlađivanja. Zato mu je izgledalo ironično to što su se on i Klara – koji
su nekada tražili utehu u naručju onog drugog usred raskoši Palate Venecija – našli u
krevetu seoske kuće među samotnim italijanskim brdima.
Prišao je prozoru da stane pored nje. Prozorska daska bila je pokrivena debelim
slojem prašine. Ona ga je uzela za ruku kao da je dete.
„Pre sedam godina“, rekao je on na italijanskom, „bio sam zanimljiva osoba. Sada
sam tek nešto malo više od leša.“
Glas mu je zvučao tragično i bezvoljno.
„Još si važan“, izjavila je ona.
On je uspeo da se slabašno osmehne. „Gotov sam. Moja zvezda se ugasila. U meni
nije ostalo želje da se borim.“
U poslednje vreme bio je sve češće ljut, svadljiv i netipično neodlučan. Samo s
vremena na vreme javljao se njegov zapovednički bes. Nikoga više nije bilo briga šta on
radi, šta misli ili šta govori.
Osim Klare.
Oblačno popodne bilo je vlažno, vazduh je bio ispunjen udaljenom pucnjavom.
Prokleti pobunjenici pretvarali su seoske predele u strelišta, proterujući sve elemente
fašizma. Ispod je spazio auto koji se uspinjao uskim i vijugavim putem iz Acana. On i
Klara dovedeni su ovamo u kuću u sitne sate. Zašto? Nije znao. Ali dvojica bradatih
partizana, sa šiljatim kapama sa crvenom zvezdom i automatskim puškama u rukama,
sve do tada budno su ih čuvali.
Kao da su nešto čekali.
„Nije trebalo da dođeš“, rekao joj je.
Ona mu je stegla ruku. „Moje mesto je uz tebe.“
Cenio je njenu odanost i želeo da su njegovi crnokošuljaši posedovali bar samo
jedan njen delić. Visina od prozora do zemlje bila je otprilike pet metara. Međutim, on je
zamišljao sebe na mnogo višem mestu, na balkonu Palate Venecija, 1936. godine, kako
veliča veliku pobedu Italije u Abisiniji. Četiristo hiljada ljudi sjatilo se na trgu tog dana,
a njihove reakcije bile su neobuzdane, neumorne i opojne. Duče, Duče, Duče, vrištali su,
a on je udisao toplotu njihove masovne histerije.
Kakav stimulans.
Ali u njemu je ostalo tako malo Cezara.
I dalje je bio prepoznatljivo ćelav i imao isturen stomak, ali oči su mu požutele i
izgledale sve unezverenije. Nosio je svoju uniformu. Crna košulja, siva tunika,
pantalone sa crvenim prugama sa strane, duboke čizme i jednostavan sivi kačket. Juče,
pre nego što su ga uhvatili partizani, navukao je dugi kaput i stavio šlem nemačkog
redova u budalastom pokušaju da se sakrije.
To je bila greška.
Pokazivala je strah.
Neki su ga nazivali pajacem, drugi avanturistom u visokoj politici ili kockarom
utonulim u prošlost u igri s visokim ulozima. Evropljani su ga proglasili za čoveka koji je
učinio da vozovi dolaze na vreme.
Ali on je bio samo Duče.
Vođa.
Najmlađi čovek koji je ikada vladao Italijom.
„Čekam kraj ove tragedije“, rekao je. „Čudno izdvojen od svega. Ne osećam se više
kao učesnik. Više sam kao poslednji posmatrač.“
Nešto od one depresije koju je osećao u poslednje vreme potajno se vratilo i on se
žestoko borio da spreči njeno širenje.
Sada nije bilo vreme za samosažaljenje.
Auto je nastavio da stenje uza strme krivine i kroz guste gajeve kedrova i borova, a
motor se sve glasnije čuo dok se približavao kući.
Bio je umoran, lice mu je bilo bledo i bio je neobrijan. Takođe, bio je neuobičajeno
neuredan, uniforma mu je bila izgužvana i zapuštena. Još gore, osećao se prepušten na
milost i nemilost događajima. U stanju panike i bekstva.
Nije više imao kontrolu.
Auto se zaustavio dole.
S vozačke strane izašao je čovek u svetloplavoj uniformi kapetana Luftvafea, a
smeđi činovi na okovratniku pokazivali su da je pripadnik korpusa za komunikacije. Od
juče je Musolinija okruživao samo neuredni, neorganizovani partizanski haos.
Osvedočio se u njihov nedostatak autoriteta u gradskoj skupštini Dona, gde su ga prvo
odveli, a niko od njegovih islednika, zapravo, nije znao šta da radi s njim. Sedeo je u
prostoriji ispunjenoj razgovorom i nikotinom i slušao kako Radio Milano objavljuje kraj
fašizma i da će svi članovi vlade biti uhapšeni.
Imbecili. Svi do jednog.
Međutim, oni nisu bili ništa u poređenju s Nemcima.
On je odlagao sklapanje pakta s Nemačkom što je duže mogao. Hitler je bio zver;
Mein Kampf baljezgarija. Njemu se ludi Austrijanac nije ni dopadao niti mu je verovao,
ali na kraju je javno mnjenje postalo previše jako da bi bilo zanemareno i on je 1940.
najzad pristao na rat.
Užasna greška.
Dođavola s tom arijevskom kopiladi. Nije želeo da ikada više vidi neku od njihovih
uniformi.
Ipak, pred njim je bila još jedna.
Uniformisani je ušao u kuću i popeo se uz stepenice na sprat. On i Klara ostali su
pored prozora, ali su se okrenuli kada su se vrata spavaće sobe otvorila i uniformisani
ušao. Čekao je da čovek lupi petama i salutira. Međutim, on nije pokazao nikakav znak
poštovanja. Umesto toga, pridošlica je mirno rekao na italijanskom: „Hoću da
razgovaram s tobom. Nasamo.“
Posetilac je bio visok čovek duguljastog lica, velikih ušiju i žućkaste boje kože.
Crna kosa bila mu je zalizana, a potkresani brkovi dodirivali su mu čvrsto stegnute usne.
Musolini je razmotrio sve očajničke elemente situacije, tražeći mogućnosti. U poslednje
dve decenije niko se nije usuđivao da mu se ovako grubo obrati. Strah od autoriteta mora
da bude apsolutan, bez ograničenja. Zato mu je prva težnja bila da kaže pridošlici da
izađe, ali vakuum neizvesnosti koji ga je okruživao nadvladao je njegov ponos.
„Sačekaj napolju“, rekao je Klari.
Ona je oklevala i počela da se protivi, ali on ju je utišao, podigavši ruku. Ona se
nije dalje bunila i jednostavno je klimnula glavom izlazeći iz sobe.
Uniformisani je zatvorio vrata za njom.
„Vremena je malo“, rekao je čovek. „Komitet nacionalnog oslobođenja i Korpus
slobodnih dobrovoljaca dolaze po tebe.“
I jedni i drugi predstavljali su nevolju, a ovi drugi pogotovo, pošto se organizacija
sastojala uglavnom od komunista koji su odavno želeli Italiju za sebe.
„Doneta je odluka da budeš streljan. Uspeo sam da prestignem njihove izaslanike,
ali nisu daleko zaostali.“
„Sve zahvaljujući tvojim sunarodnicima Nemcima, koji su me napustili.“ Čovek je
gurnuo ruku u džep kaputa i izvadio neki predmet.
Prsten.
Navukao ga je na srednji prsten leve ruke i pokazao gornju pločicu, na kojoj se
videlo pet redaka slova urezanih u mutnu kalajnu površinu.

Sada je razumeo.
Ovo nije bio običan posetilac.
Imao je posla s dvojicom papa dok je bio vrhovni vođa – Pijem XI i XII. Jedan je
bio predusretljiviji od drugog, ali su obojica bili iritantni. Nažalost, upravljati Italijom
značilo je imati Katoličku crkvu na svojoj strani, što nije bio mali podvig. Međutim, on
je uspeo da obuzda crkvu, formirajući s njom nelagodan savez, koji se sada takođe bližio
kraju.
 „Siguran sam da ti je ova stvar poznata“, rekao je čovek. „Ista je kao ona koju si
ukrao od čoveka koga si ubio.“
Sve je postalo još jasnije.
Godine 1070, posle osnivanja bolnice posvećene Svetom Jovanu Krstitelju na
granici hrišćanskog sveta, grupica Evropljana postala je bratstvo hospitalaca Svetog
Jovana Jerusalimskog. Njihov sadašnji naziv, posle više od 850 godina razvoja, bio je
besmisleno dug.
Suvereni vojnički red hospitalaca Svetog Jovana Jerusalimskog, od Rodosa i Malte.
Kad smo već kod taštine.
„Govorim u ime njegovog najistaknutijeg veličanstva, vladara i velikog majstora
lično“, rekao je uniformisani. „Koji još jednom traži od tebe da se odrekneš onoga što
poseduješ.“
„Jesi li ti stvarno nemački oficir?“, pitao je on.
Čovek je klimnuo glavom. „Ali bio sam vitez reda mnogo pre nego što je postojalo
nešto što se zvalo Treći rajh.“
On se osmehnuo.
Pokrov je najzad zbačen.
Ovaj čovek nije bio ništa drugo nego špijun, što je objašnjavalo zašto su njegovi
neprijatelji dopustili ovom izaslaniku da dođe.
„Rekao si da neki ljudi dolaze po mene. Ja partizanima nisam važan. Za Nemce
sam neprijatnost i sramota. Moja smrt ima vrednost samo za komuniste. Zato mi reci, šta
vi možete da ponudite da im uskratite njihovo zadovoljstvo?“
„Tvoji jučerašnji trikovi nisu uspeli.“
Bilo mu je žao što to čuje.
Prvo je pobegao iz Milana do Koma, krećući se uskim, krivudavim putem uz obalu
jezera, vozeći se kroz desetine sićušnih sela naguranih pored mirne vode. Černobio,
Moltrazio, Tremeco, Menađo. Obično je to bilo lagano putovanje od pola dana, ali
potrajalo je mnogo duže. Očekivao je da će ga čekati pet hiljada crnokošuljaša. Njegovih
vojnika. Međutim, pojavilo ih se samo dvanaest. Onda je došao nemački konvoj od
trideset osam kamiona s trista vojnika prekaljenih u borbi, na putu na sever u Austriju,
pa se on na silu ubacio u povorku, nadajući se da će stići do Kjavene, gde je nameravao
da se odvoji i krene prema Švajcarskoj.
Ali nikada nije stigao toliko daleko.
Nemačka kopilad prodala su ga u zamenu za bezbedan prolaz.
Na svu sreću, poneo je sa sobom neko osiguranje. Zlato i dragulje iz trezora Italije,
sa svežnjevima valute, i dve torbice napunjene važnim dokumentima, dosijeima i
pismima.
„Partizani imaju deo tvog zlata“, rekao je čovek. „Ali Nemci su najveći deo bacili u
jezero. Međutim, tvoje dve torbice su nestale. Je li ono što ja želim u jednoj od njih?“
„Zašto bih ti to rekao?“
„Zato što ja mogu da spasem tvoj bedni život.“
Nije mogao da porekne da bi voleo da živi. Ali još važnije: „A Klara?“
 „Mogu da spasem i nju.“
Opružio je ruke iza leđa i isturio vilicu pod poznatim i umirujućim uglom. Zatim je
počeo da korača, stružući donovima čizama po prljavom kamenu. Prvi put za duže
vreme osetio je kako mu snaga navire kroz kosti.
„Uzvišeni red nikada neće nestati“, rekao je. „On je kao sama vrlina, kao vera. Je
li to tačno?“
„Jeste. Grof De Marselus održao je otmen govor u francuskoj skupštini.“
„Koliko se sećam, on je pokušavao da vrati veliki komad zemlje koji je kruna
oduzela od vitezova. Nije uspeo, ali jeste uspeo da dobije dekret o suverenitetu. Onaj
koji je učinio hospitalce izdvojenom državom unutar Francuske.“
„A mi nismo nestali“, rekao je čovek.
„Na moju veliku sreću.“ Zagledao se u svog posetioca. „Skloni me od ovih
partizana i možemo da razgovaramo o Nostra Trinita.“
Čovek je odmahnuo glavom. „Možda nisi sagledao ozbiljnost situacije u kojoj se
nalaziš. Ti si čovek osuđen na propast, koji nastoji da pobegne i spase živu glavu
pomoću svake lire i unce zlata koju si uspeo da ukradeš.“ Zastao je. „Nažalost, taj trud je
propao. Dolaze da te ubiju. Ja sam ti jedina nada. Nemaš čime da trguješ, osim da mi daš
tačno ono što želim.“
„U onim dvema torbicama koje si pomenuo imam prepisku za koju Britanci ne bi
želeli da bude objavljena.“
Čovek je slegnuo ramenima. „To je njihov problem.“
„Zamisli šta bi vitezovi mogli da urade s takvim inkriminišućim informacijama.“
„Mi imamo odlične odnose s Londonom. Hoću samo prsten i dokumente koje si
ukrao.“
„Prsten? To je samo komad metala.“
Uniformisani je podigao ruku. „Za nas je mnogo više od toga.“
On je odmahnuo glavom. „Vi vitezovi ste samo parije. Izbačeni iz Jerusalima, s
Kipra, Rodosa, iz Rusije, s Malte, i sada se gurate u dve palate u Rimu, držeći se slave
koja je odavno nestala.“
„Onda imamo nešto zajedničko s tobom.“
On se iscerio. „Zaista imamo.“
Kroz otvoren prozor čuo je brujanje drugog motora.
Njegov posetilac takođe je to čuo.
„Došli su“, rekao je čovek.
Odjednom ga je obuzela odlučnost, pojačana činjenicom da je svetim rimskim
carevima, Napoleonu, čak i samom Hitleru, bilo uskraćeno ono što je on postigao.
Da porazi papu.
To što je ovaj čovek bio ovde, bio je konkretan dokaz njegove pobede.
„Pitaj Pija XII kakav je osećaj klečati ispred mene“, rekao je.
„Sumnjam da se to dogodilo.“
„Ne bukvalno. Ali figurativno, on je klečao. Znao je šta mogu da uradim njegovoj
dragocenoj crkvi. Šta još mogu da uradim.“
 To je objašnjavalo zašto se Vatikan, spolja gledano, nikada nije protivio njegovom
preotimanju moći. Čak i kada je ostvario potpunu kontrolu, crkva je i dalje bila tiha,
nijednom nije iskoristila svoj ogromni uticaj da okupi italijanski narod i podigne ga na
pobunu. Nijedan kralj, kraljica ili car nikada nisu imali toliko sreće.
Pokazao je na čovekov prsten. „Kao i ti, ja dobijam snagu od Konstantina Velikog.
Samo on i ja uspeli smo u onome u čemu su svi ostali omanuli.“
Auto je stigao pred kuću i čuo je kako se vrata zatvaraju kada su ljudi izašli iz
njega.
„Reci svom velikom majstoru da će se pokajati ako me ne spase“, rekao je.
„Ti si budala.“
On je ispravio leđa. „Ja sam Duče.“
Čovek u nemačkoj uniformi nije izgledao impresionirano, i samo je odmahnuo
glavom i rekao: „Zbogom, veliki vođo.“
I izaslanik je otišao.
On je ostao da stoji uspravno i ponosno, okrenut prema otvorenim vratima. Koliko
puta je slao ljude u smrt? Na hiljade puta? Pre će biti desetine hiljada. Sada je razumeo
koliko su se bespomoćno osećali u trenutku pogibije.
Koraci su tutnjali uz stepenice.
U sobu je ušao novi čovek – žilav, crnih očiju, crne naravi – držeći automat.
„Došao sam da te oslobodim.“
On mu nije poverovao ni reč, ali je prihvatio igru. „Kakva sreća.“
„Moramo da idemo. Odmah.“
Pojavila se Klara. Ušla je u sobu i zakoračila prema krevetu, pretražujući između
pokrivača.
„Šta tražiš?“, upitao je čovek.
„Moje gaćice.“
„Zaboravi na njih. Nema vremena za to. Moramo da idemo.“
Musolini ju je nežno uhvatio za ruku i pokazao joj da krenu. Je li bila svesna šta će
se dogoditi? Sumnjao je u to, pošto je ona, kao i uvek, izgledala više zabrinuta za njega
nego za sebe.
Sišli su u prizemlje, izašli iz kuće i seli na zadnje sedište rasklimanog fijata. Vozač
je već bio za volanom, ali čovek s automatom nije ušao u auto. Umesto toga, stao je na
istureni prag s desne strane vozila i uperio oružje unutra.
Auto se polako spuštao strmim putem ka selu. Iza njih su pešice išla dvojica
stražara od sinoć. Svi su prošli polukružnu krivinu brzinom hoda, ali fijat je ubrzao kada
su izašli na pravac, a gume su šištale po vlažnom putu. Čovek koji se vozio sa spoljašnje
strane naredio je da se vozilo zaustavi tačno naspram gvozdene kapije, ispred udubljenja
pored uskog puta, otprilike pet metara širokog i dva metra dubokog. Kapija je
preprečavala bočni put, okačena na dva velika betonska stuba na kraju zidova visokih do
struka, izvijenih ka unutra i zaraslih u žbunje.
Čovek s automatom skočio je s praga na karoseriji automobila i otvorio vrata.
Vozač je izašao. Izdato je još naređenja i druga dvojica naoružanih ljudi zauzeli su
položaje, jedan iznad, a jedan ispod puta. Drveće i oštra krivina zaklanjali su pogled od
kuća dole u Acanu.
„Izlazite“, čula se naredba.
Na Klarinom licu pojavio se bolan izraz, pogled joj je leteo uokolo kao u uplašene
ptice.
Musolini je izašao.
Ona je pošla za njim.
„Ovamo“, rekao je čovek, mašući puščanom cevi prema gvozdenoj kapiji.
Musolini je odmarširao pravo do zida i stao ispred njega. Klara je prišla i stala mu
uz bok. On neće napraviti istu grešku kao juče. Neće se plašiti. Kada se bude
prepričavalo ono što će se sada dogoditi, moraće da lažu da bi ga učinili kukavicom.
„Benito Musolini, ti si ratni zločinac. Određena ti je smrtna kazna kao pravda za
italijanski narod.“
„Ne! Ne možete“, vrisnula je Klara. „Ne možete to da uradite.“ Obgrlila je njegovu
ruku.
„Skloni se od njega“, viknuo je onaj čovek. „Skloni se, ili ćeš i ti umreti.“ Ona nije
pobegla i čovek je pritisnuo okidač.
Ali ništa se nije desilo.
Napadač je protresao zatvarač i pokušao da ga odglavi. Klara je vrisnula i skočila
napred, pa zgrabila cev automata obema rukama.
„Ne možeš ovako da nas ubiješ“, vikala je.
„Donesi mi svoj pištolj“, prodrao se čovek.
Jedan od dvojice čuvara pritrčao je i dobacio mu oružje. Pogubitelj je pustio pušku
koju je Klara držala i uhvatio onu koja mu je bačena.
Musolini je shvatio da je ovo njegov trenutak.
Ispunila ga je energija.
Nije pokušao da beži ili da se suprotstavlja.
Umesto toga, rastvorio je tuniku obema rukama i isturio prsa poput pramca broda.
Iza trojice ljudi koji su došli da ga ubiju video je viteza u nemačkoj uniformi kako ide
puteni. Bez žurbe. Ne obraćajući pažnju na ostalu trojicu. Uniformisani se zaustavio i
zagledao u prizor ispred sebe. Dobro. Neka gleda.
„Magnus ab integro saeclorum nascitur ordo“, doviknuo je Musolini.
Sumnjao je da ijedan od ovih glupana govori latinski.
Samo će vitez razumeti.
Veliki red, vekovima star, ponovo je rođen.
Automat je počeo da izbacuje metke.
Klara je prva pogođena i pala je na zemlju. Srce mu se slomilo kada je video kako
umire. Još metaka poletelo je ka njemu. Tri su mu se zabila u telo. Još četiri su ga
pogodila u noge. Kolena su mu popustila i spustio se u sedeći položaj.
Oči su mu zurile u viteza, i skupio je ono malo snage što je ostalo u njemu da kaže:
„Ovo… nije… završeno.“
Krv mu je potekla iz usta.
 Levo rame mu je klonulo i palo na mokre kamene ploče. Zurio je u oblačno nebo,
još živ. U vlažnom vazduhu osećao se jak vonj baruta. Jedan od čuvara stao je iznad
njega, uperivši cev oružja naniže.
On se usredsredio na crni otvor.
Poput tačke na kraju rečenice.
Puška je opalila.
 SADAŠNJOST

PRVO POGLAVLJE

Utorak, 9. maj
Jezero Komo, Italija
8.40

Koton Malon razgledao je mesto pogubljenja.

Malo posle četiri posle podne 28. aprila 1945. godine, Benito Musolini i njegova
ljubavnica Klareta Petači streljani su na samo nekoliko koraka od mesta na kome je
stajao. U decenijama posle toga, ulaz u Vilu Belmonte, pored uskog puta koji se strmo
uzdizao iz Acana oko kilometar ispod, pretvorio se u grobnicu. Gvozdena kapija, niski
zid, čak i potkresana živa ograda, još su bili tu, a jedina promena bio je drveni krst
naslonjen na kamen pored kapije, na kome je bilo napisano Musolinijevo ime i datum
smrti. S druge strane video je još jedan dodatak – malu drvenu kutiju sa zastakljenom
prednjom stranom u kojoj su bile slike Musolinija i Klare. Ogroman venac od svežeg
cveća visio je s gvozdene ograde iznad krsta. Na vrpci na vencu pisalo je: EGLI VIVRA
PER SEMPRE NEL CUORE DEL SUO POPOLO.
On će uvek živeti u srcu naroda.
Dole u selu rekli su mu kako da nađe ovo mesto, i da ga lojalisti i dalje poštuju. To
je bilo neverovatno, s obzirom na Musolinijevu surovu reputaciju i činjenicu da je od
njegove smrti prošlo toliko decenija.
S kakvom se samo teškom situacijom Musolini suočio.
Italija je malaksavala u situaciji neprekidnih i brzih promena. Nemci su se brzo
povlačili. Partizani su navirali iz brda. Saveznici su žestoko prodirali s juga,
oslobađajući grad za gradom. Samo su sever i Švajcarska nudili moguće utočište.
Do čega nikada nije došlo.
Malon je stajao u svežini divnog prolećnog jutra.
Juče posle podne doputovao je avionom iz Kopenhagena u Milano, na Aerodrom
Malpensa, a zatim se dovezao iznajmljenim alfa romeom na sever do jezera Komo.
Potrošio je dosta novca na taj sportski auto, jer ko ne bi voleo da vozi kola s 237
konjskih snaga koja su mogla da dostignu brzinu od sto kilometara na sat za četiri
sekunde? I ranije je dolazio na Komo i odseo u fantastičnoj Vili D’Este tokom tajne
misije za Magelan bilet pre mnogo godina. Jedan od najboljih hotela na svetu. Ovog
puta njegov smeštaj neće biti ni izbliza tako raskošan.
Bio je na specijalnom zadatku za britansku obaveštajnu službu, radeći kao slobodni
strelac, a meta mu je bio Italijan, lokalni preprodavač antikviteta koji je nedavno
privukao pažnju MI6. Na početku je Kotonov posao jednostavno bio kupovina i prodaja.
Bavljenje poslom s retkim knjigama obezbedilo mu je izvesnu stručnost u pregovaranju
u vezi sa starim i ugroženim rukopisima. Međutim, nove informacije dobijene prošle
noći usredsređivale su se na moguće skrovište, tako da je zadatak izmenjen. Ako se
informacije pokažu kao tačne, sada je imao naređenje da ukrade tražene primerke.
On je znao postupak.
Kupovina je podrazumevala ostavljanje previše tragova za sobom i do juče je bila
jedina mogućnost za MI6. Međutim, ako se ono što su oni želeli moglo nabaviti bez
plaćanja, onda je to bio pametan potez, pogotovo s obzirom na to da ono što su tražili
nije spadalo u Italijanovu ponudu robe za prodaju.
On nije bio u zabludi u vezi s tim.
Dvanaest godina u Magelan biletu, i još nekoliko godina posle toga, kada je radio
kao slobodnjak za razne obaveštajne agencije, naučilo ga je mnogim lekcijama. Znao je
da je u ovom slučaju plaćen da se pobrine za posao i preuzme na sebe krivicu ako išta
krene naopako. To je bio dovoljan podsticaj da ne napravi nikakvu grešku.
Ipak, sve zajedno delovalo je intrigantno.
U avgustu 1945. godine Vinston Čerčil došao je u Milano pod lažnim imenom
pukovnik Vorden. Navodno se odlučio na putovanje i odmor duž obala jezera Komo,
Garda i Lugano. To nije bila nužno loša odluka, pošto su ljudi već vekovima dolazili na
kristalno čiste vode alpskih jezera. Upotreba kodnog imena obezbeđivala mu je izvesnu
privatnost, ali tada Čerčil već više nije bio britanski premijer, pošto je bio neslavno
poražen na izborima.
Prvo zaustavljanje imao je na groblju u Milanu, gde je Musolini na brzinu
sahranjen. Stajao je kod groba nekoliko minuta, sa šeširom u ruci. Čudno, kada se uzme
u obzir da je pokojnik bio surovi diktator i njegov neprijatelj u ratu. Zatim je otputovao
na sever do Koma i smestio se u jednu vilu na jezeru. U sledećih nekoliko nedelja
meštani su ga videli kako se bavi baštovanstvom, peca i slika. U to vreme niko nije
mnogo obraćao pažnju na to, ali decenijama kasnije istoričari su počeli napregnuto da
proučavaju to putovanje. Naravno, britanska obaveštajna služba odavno je znala šta je
Čerčil tražio.
Pisma.
Prepisku između njega i Musolinija.
Ona je izgubljena u vreme Musolinijevog zarobljavanja, kao deo kompleta
dokumenata u dve torbice koje nikada više nisu viđene posle 27. aprila 1945. Kružile su
glasine da su mu ih oduzeli lokalni partizani. Neki su govorili da su predate
komunistima. Drugi su ukazivali na Nemce. Jedan pravac mišljenja bio je da su
zakopane u vrtu vile koju je Čerčil iznajmio.
Niko nije znao ništa pouzdano.
 Međutim, nešto u avgustu 1945. navelo je Vinstona Čerčila lično na intervenciju.
Koton se vratio u alfa romeo i nastavio da se vozi uza strmi put. Vila u kojoj su
Musolini i njegova ljubavnica proveli poslednju noć svog života i dalje je postojala,
negde u blizini. On je pročitao mnoge međusobno suprotstavljene izveštaje o onome što
se dogodilo te kobne subote. Pojedinosti su još izmicale istoričarima. Pogotovo je ime
pogubitelja bilo zamagljeno proteklim vremenom. Na kraju je nekoliko ljudi za sebe
tvrdilo da su imali tu čast, ali niko nije znao pouzdano ko je povukao obarač. Još veća
tajna bila je šta se dogodilo sa zlatom, draguljima, valutom i dokumentima koje je
Musolini nameravao da odnese u Švajcarsku. Većina upućenih slagala se da je deo tog
bogatstva bačen u jezero, pošto su kasnije posle rata lokalni ribari tamo našli neko zlato.
Kad je reč o dokumentima, nikakav značajan paket nikada se nije pojavio. Do pre dve
nedelje, kada je u britansku ambasadu u Rimu stigao imejl sa slikom, skeniranog pisma.
Od Čerčila Musoliniju.
Usledilo je još imejlova, sa još četiri slike. Za tih pet pisama nije zatražena nikakva
cena. Umesto toga, Kotonu je plaćeno 50.000 evra za putovanje na Komo, njegove
pregovaračke sposobnosti i bezbedan povraćaj svih pet pisama.
Vila koju je tražio izdizala se na grebenu, odmah pored puta koji je produžavao do
švajcarske granice, udaljene desetak kilometara. Svuda oko njega bile su šume u kojima
su se partizani krili za vreme rata, vodeći neumornu gerilsku kampanju i protiv domaćih
fašista i protiv Nemaca. Njihovi poduhvati bili su legendarni, krunisani neočekivanim
uspehom zarobljavanja Musolinija lično.
Za Italiju, Drugi svetski rat završen je upravo ovde.
Našao je vilu, skromnu četvorougaonu građevinu od kamena umrljanog budi, s
kosim krovom od crepa, podignutu između visokog drveća. Njeni brojni prozori hvatali
su sjaj jutarnjeg sunca, a žuti krečnjak kao da je gubio boju okupan jarkom svetlošću.
Dva bela porcelanska hrta stajala su pored glavnog ulaza. Po dvorištu su rasli čempresi,
naporedo s potkresanim ukrasnim žbunjem, a i jedno i drugo bilo je naizgled obavezno
za kuće oko jezera Komo.
Parkirao se ispred kuće i izašao okružen dubokom tišinom, Podnožja brda uzdizala
su se iza vile, gde je put nastavljao da se uspinje. Prema istoku, kroz još drveća po kome
su počele da izbijaju tačkice prolećnog zelenila, spazio je tamnoplavu mrlju jezera,
udaljenog možda nešto manje od kilometra, otprilike četvrtinu tog rastojanja naniže.
Čamci su se bešumno kretali po površini sličnoj ogledalu. Vazduh je bio osetno hladniji,
a iz obližnjeg vrta osetio je miris glicinije.
Okrenuo se prema prednjim vratima i odjednom postao oprezan.
Debela drvena vrata bila su delimično otvorena.
Beli šljunak krčkao mu je pod stopalima dok je prelazio preko prilaznog puta. Stao
je nadomak ulaza. Blago je gurnuo vrata i otvorio ih, ostajući sa spoljašnje strane praga.
Unutra se nije uključio nikakav elektronski alarm. Niko se nije pojavio, ali odmah je
spazio telo opruženo na podnim pločicama, licem nadole, dok mu se iz jednog boka
širila grimizna mrlja.
On nije nosio oružje. Imao je informaciju da će kuća biti prazna, a vlasnik se neće
vraćati do popodneva. MI6 ne samo što je ušao u trag imejlovima koje je primio već je,
takođe, uspeo da brzo sastavi dosije o potencijalnom prodavcu. Ništa u vezi s njim nije
ukazivalo na opasnost.
Malon je ušao i proverio da li telo ima puls.
Nije ga bilo.
Osvrnuo se oko sebe.
Prostorije su bile prijatne i prostrane, zidovi oblepljeni tapetima i ukrašeni
ogromnim uljima na platnu, potamnelim od starosti. U vazduhu je lebdeo vonj buđavog
cveća, voska od sveća i duvana. Primetio je veliki pisaći sto od orahovine, harmoniku od
ružinog drveta, sofe i fotelje od svilenog brokata. Vitrine sa složenim inkrustacijama i
staklenim vratancima bile su poredane uza zidove, jedna za drugom, i svaka je s
predmetima izloženim u njoj izgledala kao deo muzejske postavke.
Ali čitavo mesto bilo je u neredu.
Fioke su bile napola otvorene, nakrivljene pod suludim uglovima, stvari na
policama razbacane, nekoliko vitrina razbijeno, fotelje prevrnute na pod, neke isečene i
pocepane. Čak su i neke zavese strgnute sa sipki i ležale u zgužvanim hrpama.
Neko je nešto tražio.
Ništa nije narušavalo tišinu, osim papagaja u pozlaćenom kavezu koji je nekada
stajao na mermernom postolju. Sada je kavez ležao na podu, olupan i slomljen, postolje
je bilo oboreno, a ptica je ispuštala glasne, uzbuđene krike.
Prevrnuo je telo i ugledao dve rane od metaka. Žrtva je bila u srednjim ili poznim
četrdesetim godinama, tamne kose i glatko izbrijanog lica. Vlasnik vile bio je otprilike
istih godina, ali ovaj leš nije odgovarao opisu koji je Malon dobio.
Nešto je zazveketalo.
Jako i glasno.
Odozgo.
Onda su se začuli teški koraci.
Neko je još bio ovde.
Skrovište koje je tražio nalazilo se na trećem spratu, pa je krenuo prema stepeništu i
popeo se uz njega, prošavši odmorište na drugom spratu. Kameni stepenici bili su zastrti
uskim ćilimom i umekšavali su spuštanje njegovih donova, ne dopuštajući da ikakav
zvuk oda njegovo kretanje. Na trećem spratu ponovo je čuo buku, kao da je težak komad
nameštaja pao na pod. Ko god je pretraživao prostorije, izgleda da nije bio svestan da je
još neko ušao u kuću.
Odlučio je da brzo proviri iza ugla i proceni situaciju.
Odšunjao se dalje napred.
Po sredini drvenog poda u hodniku pružao se uski zeleni čilim. Na suprotnom
kraju, napola otvoreni prozor puštao je jutarnje sunce i povetarac unutra. Došao je do
sobe iz koje je buka dopirala, iste one koju su ga uputili da nađe. Ko god da je stigao pre
njega, bio je dobro obavešten. Stao je u otvorenim vratima i rizikovao jedan brzi pogled
unutra.
I video zdepastog medveda.
 Teškog najmanje dvesta kilograma.
Bilo je očigledno šta je izazvalo tresak, pošto je vitrina ležala oborena. Životinja je
istraživala, njuškajući krajeve stolova i sve što je obarala na pod. Stajala je glavom
okrenuta na drugu stranu, prema jednom napola otvorenom prozoru.
Malon je morao da ode.
Medved je prekinuo istraživanje i podigao glavu, njušeći vazduh.
Nije dobro.
Životinja je osetila njegov miris, okrenula se i suočila s njim, pa se oglasila
režanjem.
Imao je samo delić sekunde da odluči.
Obično se čovek suprotstavlja medvedu ostajući na svom mestu i terajući ga da
ustukne. Međutim, ovaj savet očigledno su nudili ljudi koji nikada nisu bili ovako blizu
medveda. Da li je trebalo da krene nazad prema stepeništu? Ili jurne u sobu na drugoj
strani hodnika? Jedna greška na putu u prizemlje – i medved će ga sustići. Odlučio se za
sobu na suprotnoj strani hodnika i jurnuo ulevo, ušavši baš kada je životinja potrčala
iznenađujućom brzinom za svoju veličinu. Zalupio je vrata za sobom i stao na sredinu
male spavaće sobe, s ogromnom keramičkom peći koja je zauzimala jedan ugao. Još dva
prozora, napola otvorena, nalazila su se na spoljašnjem zidu, okrenutom prema zadnjoj
strani vile.
Trebalo mu je malo vremena da razmisli.
Ali medved je imao drugačije zamisli.
Vrata su se srušila unutra.
On je potrčao prema jednom prozoru i brzo pogledao napolje. Visina je bila dobrih
deset metara. To je značilo najmanje iščašen gležanj, a možda i slomljenu kost ili nešto
još gore. Medved je zastao na vratima pa zaurlao.
To je zapečatilo odluku.
Malon je spazio ispust odmah ispod prozora, širok dvadesetak centimetara.
Dovoljno da stane na njega. Izašao je, naslanjajući se dlanovima na topli kamen, leđima
pripijen uz kuću. Medved je jurnuo na prozor, provukao glavu napolje, pa zamahnuo
šapom naoružanom oštrim kandžama. Malon se postrance izmicao ulevo, izvan
domašaja životinje.
Sumnjao je da će se životinja izvući napolje kroz prozor.
Ali to nije rešavalo njegov problem.
Šta da uradi sledeće?

DRUGO POGLAVLJE

Vitez je spustio dvogled.

Kakav čudan prizor.
 Čovek je stajao na uskom ispustu na trećem spratu vile, dok je medved urlikao kroz
prozor i zamahivao kandžama prema njemu.
On je stajao na grebenu oko pola kilometra od vile, gledajući dole između stabala
ozelenelih u proleće. Video je alfa romeo kako se vozi putem, uz ravnomerni, strmi,
krivudavi uspon i primetio kada je skrenuo na prilazni put vile. Kada je usmerio dvogled
na vozača koji je izašao iz kola, odmah je video da je to isti onaj čovek iz Menađa, koji
je sinoć postavljao pitanja po gradiću. Uspeo je da ga fotografiše ispred kafea. Brzo
slikanje mobilnim telefonom, i uspeo je da sazna njegov identitet.
Harold Erl Koton Malon.
Nekada zaposlen u Ministarstvu pravde SAD, raspoređen u specijalnu obaveštajnu
jedinicu nazvanu Magelan bilet. Oficir mornarice, pilot kvalifikovan za upravljanje
lovačkim avionima, s diplomom prava s Univerziteta u Džordžtaunu. Malon je radio u
korpusu glavnog vojnog tužioca pre nego što je premešten u Ministarstvo pravde, gde je
ostao dvanaest godina. Još nije imao pedeset godina, ali se preuranjeno penzionisao i
sada je imao sopstvenu firmu. Koton Malon, knjižar, Hejbro Plads, Kopenhagen.
Zanimljiva promena posla.
Malon je imao izuzetnu reputaciju kao sposoban obaveštajni operativac, koji je još
nudio svoje usluge za odgovarajući honorar. Vitez nije uspeo da sazna zašto je tačno
ovaj Amerikanac, očigledno vešt i talentovan, ovde u Italiji, gde je postavljao pitanja o
onome što bi moglo da zna samo nekoliko ljudi na svetu.
Okrenuo se od haotičnog prizora dole i zagledao u vlasnika vile, sklupčanog na
zemlji, ruku vezanih iza leđa, i gležnjeva sputanih na sličan način. Povez preko usta
onemogućavao je gojaznom Italijanu da ispusti bilo kakav zvuk. Njegov saradnik stajao
je sa strane i budno stražario.
„Pokazao si se kao priličan problem“, rekao je zarobljeniku, koji ga je posmatrao
ukočenim pogledom.
Došao je u vilu pre dva sata. Nadzornik imanja pojavio se bez upozorenja i njegov
saradnik ga je ustrelio. On bi više voleo da nije bilo prolivanja krvi, ali ovo je bilo
neizbežno. Vlasnik vile već je ustao, obukao se i spremao se da izađe. Zamisao je bila da
ga uhvate pre toga. Postavio je vlasniku nekoliko obaveznih pitanja, nadajući se da će on
sarađivati, ali nije dobio nikakve odgovore. Nekoliko dodatnih pokušaja da ga urazumi
takođe nisu uspeli, pa su on i njegov saradnik doveli Italijana ovamo gore, u šumu, još
na terenu u sastavu imanja uz vilu, gde mu je srazmerna zaklonjenost između drveća
nudila mogućnost da jasno iznese svoje zahteve. Kao da dva metka ispaljena u
nadzornika nisu bila dovoljna da prenesu poruku.
Prekoračio je ležećeg čoveka i čučnuo, ispunjavajući nozdrve vlagom svežeg jutra.
„Pretpostavljam da se sada kaješ što si zvao britansku ambasadu u Rimu.“
Klimanje glavom.
„Samo treba da mi kažeš gde su pisma koja si hteo da prodaš.“
Navodno su 1945. godine, pošto je Musolini zarobljen, sadržaj dveju torbica
nađenih kod njega popisali italijanski partizani, ali niko nije ozbiljno verovao da je
ijedan do tada sastavljen spisak bio tačan. On je čitao njihove zapise, u kojima je bilo
malo ili nimalo ičega zanimljivog. Najverovatnije je sav taj površni trud bio samo
predstava, a vredne stvari nikada se nisu ni pojavile na spisku. Niti se išta sa stvarnog
spiska ikada pojavilo u godinama koje su usledile.
A ovaj Italijan možda bi mogao da zna odgovor zašto.
„Ispričaćeš mi sve o tim Musolinijevim dokumentima.“
Naravno da vlasnik vile nije mogao da odgovori, a on nije nameravao da mu skloni
povez sa usta.
Bar ne još.
Mahnuo je rukom, a njegov saradnik dohvatio je namotano uže koje je ležalo u
lišću. Visoko iznad njih pružalo se nekoliko debelih grana. On ih je proučavao pogledom
i najzad se odlučio za jednu, desetak metara iznad tla. Njegov saradnik je iz drugog
pokušaja prebacio jedan kraj užeta preko grane. Zatim je dovukao vlasnika vile do užeta.
On se opirao, ali, pošto su mu i ruke i noge bile vezane, njegov napor bio je uzaludan.
Izvijao se na tlu dok je saradnik vezivao kraj užeta za vezove na njegovim člancima.
Njegov čovek zatim je obema rukama zgrabio kraj užeta koji je visio s grane i dovoljno
ga zategnuo da povuče Italijanu ruke.
Što je prenosilo smisao čitave ideje.
Kada bude podignut s tla, čovekove ruke biće istegnute uvis iza njegovih leđa, pod
uglom kakav ljudski zglobovi nisu predviđeni da podnose. Bol će biti nepodnošljiv, a
težina tela će na kraju iščašiti ramena.
„Razumeš li šta mogu da ti uradim?“ upitao je.
Vlasnik vile žurno je zaklimao glavom.
Posegnuo je ispod jakne i izvadio revolver. „Skinuću ti povez. Ako vikneš, ili čak
samo povisiš glas, pucaču ti u lice. Je li to jasno?“
Čovek je ponovo klimnuo glavom.
Vitez mu je skinuo povez.
Čovek je više puta duboko usisao vazduh. Ostavio ga je na trenutak na miru, pa se
zagledao u njega s visine i rekao: „Sadržaj dveju Musolinijevih torbica dugo je bio
predmet sporenja. Zato mi reci, kako si ti uspeo da dobaviš bilo šta iz njih?“
Italijan je oklevao, pa je on dao znak i njegov saradnik povukao je uže, koje je
počelo da poteže čoveku ruke, a telo je počelo da se podiže iz čučnja i pretvara u mrtvi
teret. Zato se Italijan teturavo uspravio na noge.
„Ne. Ne. Prestani. Molim te.“
„Odgovori mi na pitanje.“
„Moj deda bio je tamo. U Donu, kada su našli Dučea. Pomagao je u razvrstavanju
papira iz torbica i zadržao neke od njih.“
„Zašto?“
„Mislio je da će jednog dana moći da se prodaju.“
„Šta je uradio s njima?“
„Ništa. Jednostavno ih je sačuvao. Moj otac dobio ih je od njega, a onda su prešli
kod mene.“
„Koliko dokumenata imaš?“
 „Pedeset pet stranica. Svi su u jednoj od originalnih torbica, koju je, takođe,
sačuvao.“
On je gurnuo ruku u levi džep i izvadio prsten. „A da li je tvoj deda našao i ovo?“
Italijan je klimnuo glavom.
Razveselilo ga je kada je video torbicu u vili, izloženu u jednoj vitrini poput neke
zanimljivosti.
Odmah je preuzeo taj sveti predmet.
„Imaš li ikakvog pojma šta je ovo?“, upitao je, prinoseći kalajnu površinu prstena
čoveku da je vidi.

Nije bilo odgovora.

„Znače li ti ovih pet reči bilo šta? Znači li ti ovaj prsten bilo šta?“
Dao je znak da uže bude povučeno nekoliko puta.
„Nemam pojma šta je to“ kriknuo je čovek, shvativši poruku. „Vidim samo da je
unutra malteški krst. Deda mi je rekao da je nađen u jednoj od torbica. Zbog toga ga
imam. Kao uspomenu.“
Samo nekoliko ljudi na svetu znalo je pravo značenje prstena, a ova pohlepna duša
očigledno je spadala među njih.
Dodatna provera pokazala je da je ovaj čovek celog života živeo iznad jezera
Komo, u vili koju je njegova porodica posedovala od sedamnaestog veka. Nije to bilo
ništa preterano vredno, kuća je bila slična stotinama drugih oko jezera. Njegov
zarobljenik bavio se starinama, obično ih otkupljujući na imanjima koja su bankrotirala,
ali nije se ustezao ni od krađe. Nije bilo iznenađenje što je posedovao nestale dokumente
iz Drugog svetskog rata.
Dao je znak svom saradniku da još više zategne uže. Ruke samo što nisu stigle do
prirodnog ograničenja rastegljivosti pre nego što usledi razdirući bol. Čovekove noge još
su bile na zemlji.
„Uspomenu na šta?“, upitao je, mašući prstenom.
„Na Dučea. On ga je imao sa sobom. S unutrašnje strane je krst, ali nisam mogao
da znam šta znači.“
 „Nikada nisi pokušao da otkriješ.“
Odmahivanje glavom. „Nikada.“
Upitao se da li da mu veruje.
„Ima mnogo onih koji još obožavaju Musolinija“, rekao je vlasnik vile. „Znam
ljude koji misle da je on bio veliki čovek. Nadao sam se da će jednog dana takvi ljudi
plaćati za takve uspomene.“
Italijan je disao plitko, a glas mu je bio brz i slab.
„A šta ti misliš o bivšem velikom vođi?“
„Mene politika uopšte ne zanima. Ništa od toga nije mi važno.“
On je uperio prst u čoveka. „Pretpostavljam da je samo novac tvoj bog.“ Nije bilo
odgovora.
„Britanci nemaju nameru da plate za tvoje dokumente“, rekao je. „Bilo je glupo od
tebe što si im se javio. Njihov čovek upravo je u tvojoj vili, sigurno da bi ih ukrao.“
Srećom, u tom trenutku operativca je zadržavao predstavnik lokalnog živog sveta u
divljini.
„Gde si sakrio torbicu s tih pedeset pet stranica, uključujući i pisma koja si hteo da
prodaš?“
„U vili, na trećem spratu.“
Najzad malo saradnje.
Slušao je dok je Italijan opisivao skrovište u vili.
„Vrlo domišljato“, rekao je kada je objašnjavanje završeno. „Je li sve tamo?“
Čovek je klimnuo glavom. „Sve što imam.“
On se upitao da li je i Malon imao tu informaciju.
Dao je znak rukom i njegov saradnik popustio je pritisak na konopcu, što je
omogućilo da se ruke spuste.
Vlasnik vile uzdahnuo je od olakšanja.
„Zašto nisi izložio pisma?“, upitao je. „Kao što si izložio prsten.“
„Otac mi je rekao da bi to moglo biti rizično. Rekao je da bi trebalo da ih čuvamo u
tajnosti, dok drugi ne budu bili voljni da plate.“
„Pa zašto ih sada prodavati?“
„Potreban mi je novac. U jednom časopisu čitao sam članak o Čerčilu i Musoliniju,
u kome se nagađalo o pismima. Zaključio sam – čemu spekulisati. Ja ih imam. Zato sam
pozvao Britance.“
„Kolika bi bila tvoja cena?“
„Pet miliona evra.“
Jer je korijen sviju zala srebroljublje kojemu neki predavši se izađoše od vjere i na
sebe navukoše muke velike1
Biblija je bila u pravu.
On je mrzeo pohlepu.
Dosta je bilo.
1 Novi zavet, Timotiju poslanica prva Svetoga apostola Pavla, 6:10, prevod Vuka Stefanovića Karadžića.
(Prim. prev.)
 Ovaj poduhvat stigao je do kraja.
Podigao je ruku i ispalio metak vlasniku vile u glavu.
Prigušivač na kraju cevi obezbedio je da pucanj ne privuče ničiju pažnju. Samo tihi
prasak koji se nije mogao čuti s udaljenosti veće od nekoliko metara. Ova budala trebalo
je da shvati kako je jedino čime je imao da trguje bilo skrovište s dokumentima. Ali
strah je potisnuo razum, a ljudi uvek misle da pričom mogu da se izvuku iz raznih
nevolja.
„Uradi to“, rekao je svom saradniku.
Telo je povučeno uvis, a ruke mrtvaca silovito su izvijene unazad. Čuo je krckanje
ramena kada su se iščašila. Onda je njegov čovek vezao uže oko debla, a telo je ostalo
da nezgrapno visi u vazduhu kao podsetnik, baš kao što je rađeno pre mnogo vekova.
Knjiga zakona ponovljenih bila je u pravu.
Moja je osveta i plata, u svoje vrijeme popuznuće noga njihova, jer je blizu dan
propasti njihove, i ide brzo što će ih zadesiti.2
Uzeo je dvogled i vratio se do mesta s koga je mogao da vidi vilu. Jedino skretanje
pažnje izazivao je jutarnji vetar koji je šuštao kroz četinare i povlačio mu odeću. Njegov
drugi problem još je balansirao na ispustu na trećem spratu.
Medveda nije bilo na vidiku.
Spustio je dvogled.
Ta životinja biće najmanja briga Harolda Erla Kotona Malona.

TREĆE POGLAVLJE

Koton je stajao na ispustu, nepomičan kao kip. Medved je nestao u unutrašnjosti vile, ali
mogao je da čuje životinju kako šuška negde unutra. Postojao je i drugi otvoren prozor
iza onoga kroz koji je izašao, što mu je pružalo mogućnost da pobegne sa svog
nesigurnog utočišta i vrati se unutra. Međutim, to bi značilo prolazak pored prozora na
kome je medved, što nije delovalo kao dobra zamisao.
Oslonio se na nožne prste, čvrsto pritiskajući ruke na zid i pokušavajući da ne
izgubi ravnotežu. S njegove leve strane, zabat na isturenom delu prvog sprata izdizao se
u visinu. Pad do njega iznosio je otprilike tri metra. Mogao je to da izvede. Pošto je to
izgledalo kao jedini raspoloživi pravac, postrance se pomerio po simsu, pripijajući se uz
spoljašnji zid.
Nekoliko puta duboko je udahnuo.
Bilo je dobro što Kasiopeja nije bila tu. Ona je mrzela visinu podjednako kao što je
on mrzeo zatvorene prostore. Iskoristio je pomisao na nju da skrene misli s opasnosti u
kojoj se trenutno nalazio. Nedostajala mu je. Njihov odnos dobro se razvijao. Najzad su
sklopili mir sa svim svojim demonima. Ona je bila u Francuskoj i radila na

2 Stari zavet, Zakoni ponovljeni, 32:35, prevod Đure Daničića. (Prim. prev.)
rekonstrukciji svog zamka iz trinaestog veka. Trebalo je da se sastanu sledeće nedelje na
nekoliko dana zabave u Nici. U međuvremenu, on je pristao na ovaj navodno lak posao
– pedeset hiljada evra bez muke – koji se pretvorio u sve drugo osim lakog posla.
Prestao je da puzi po ispustu kada se našao iznad zabata.
Nije smeo da se dočeka pravo na šiljak.
To bi bilo pogubno.
Skočio je, naginjući se prema jednoj strani zabata, i dočekao se nogama na tvrdi
crep. Imao je samo kratak trenutak da se uhvati za nešto pre nego što se odbije i sklizne.
Zagrebao je noktima po toplim krovnim pločama, a onda se rukama zakačio za jednu
ivicu koju je mogao čvrsto da stegne.
Popustio je stisak i skliznuo niza strminu krova prema oluku, ispruženih nogu,
koristeći donove cipela kao kočnice dok nije stigao do lima. Oluk je zaškripao u znak
negodovanja i pomerio se pod njegovom težinom, ali je izdržao. Spustio se preko ivice,
držeći se za nju, trzajući se na svako brujanje koje se čulo iz metalnih držača oluka.
Odatle se pustio na zemlju, dočekavši se u travu pored ukrasnog žbunja.
Nažalost, morao je da se vrati u vilu.
Mogao je da sačeka da medved ode, ali to bi potrajalo. Vlasnik bi mogao da se vrati
i nađe leš. Tada bi bila pozvana policija, a ovo bi postalo mesto zločina, što bi
onemogućilo svaki pokušaj nalaženja pisama.
Sada je bilo pravo vreme, s medvedom ili bez njega.
Ali on neće biti glup.
Odšunjao se do prednjih vrata. Ranije je primetio ormarić za oružje u salonu u
prizemlju. Ponovo je ušao u vilu i čuo medveda kako vršlja na spratu. Našao je ormarić,
koji je bio zaključan. Unutra je stajalo osam uspravljenih pušaka. Zgrabio je obližnju
stolicu i razbio staklo, pa izvadio jednu sačmaricu jednocevku. U fioci ispod našao je
metke. Ubacio ih je pet u magacin pa nategnuo oružje i ubacio metak u cev, spremajući
se za penjanje na treći sprat. Nije želeo da ubije životinju, ali uradiće to ako bude
neophodno.
Ponovo se popeo stepenicama do odmorišta na trećem spratu.
Medved je ostao u spavaćoj sobi iz koje je on umakao na sims. Sudeći po buci,
životinja je nastavljala da rastura nameštaj. Prišao je otvorenim vratima. Medved je
usmerio pažnju na drugu stranu, što mu je omogućilo da se prikrade na suprotnu, blizu
otvorenog prozora na kraju hodnika. Bio je sateran u ćošak, ali to je izgledalo kao jedini
način da potera životinju prema stepenicama i dole do ulaznih vrata, koja je ostavio
širom otvorena.
Brzo je izbrojao do tri i vratio se do vrata, pa ispalio hitac iz sačmarice u suprotni
zid. Medved se prenuo i poskočio, pa uplašeno zarikao. Koton je pobegao nazad prema
otvorenom prozoru u hodniku, ubacujući drugi metak u cev. Medved je izjurio iz
spavaće sobe, brzo pogledao ka njemu, pa se okrenuo i otkaskao niz hodnik trećeg sprata
u suprotnom pravcu. Da bi se pobrinuo da životinja nastavi da se kreće, ponovo je opalio
u plafon. Drvo se rascepilo, a gipsana prašina pala je s plafona poput kiše.
Medved je odjurio niz stepenice.
 On ga je pratio do odmorišta na drugom spratu i gledao kako istrčava kroz ulazna
vrata.
Upalilo je.
Ali po cenu buke na koju je neko možda obratio pažnju.

Vitez je čuo dva pucnja iz puške.

Vlasnik vile rekao mu je da ga ono što traži čeka u maloj radnoj sobi na trećem
spratu. Gledao je kako se Malon spušta sa simsa, silazi na tlo, pa ponovo ulazi u kuću.
Dva hica sigurno je ispalio Malon, tako da je morao da pretpostavi da je njegov
protivnik sada naoružan.
Bar je medved otišao.
Životinja je pobegla iz vile, trčeći brzo koliko mu je njegova masa dopuštala
između drveća iza kuće.
On je bio zadovoljan. To bi moglo biti pravo mesto.
Sve je pokazivalo u odgovarajućem smeru.
U svom pokušaju bekstva, Musolini je sa sobom na sever poneo mnoge dokumente,
verovatno one najvažnije, papire koji su mogli da se upotrebe za sticanje političke
koristi. Tražio je pribežište u neutralnoj zemlji, koja je ulagala veliki trud da ne bude
uvučena u rat. Hitler je želeo da okupira Švajcarsku, ali Musolinijeva zasluga bila je što
ga je sprečio u tome. Duče je igrao na to da će mu švajcarske vlasti biti dovoljno
zahvalne da mu daju politički azil. Svi istoričari slagali su se da je verovatno sa sobom
poneo pisane dokaze o svojim naporima da spase Švajcarsku od Nemaca. Međutim,
izgleda da je poneo i svoju legendarnu prepisku sa Čerčilom, koja je izazvala sadašnje
interesovanje Britanaca.
Njegova nada?
Možda, samo možda, moglo je da postoji još nešto u paketu vlasnika vile. Nešto
posebno. Što je on dugo tražio. Izgled prstena ga je ohrabrivao. Ovo bi zaista moglo biti
pravo mesto.
Da li je bilo?
Postojao je samo jedan način da to sazna.

Koton je spustio sačmaricu i podigao jedan ugao turskog ćilima koji je pokrivao pod
radne sobe na trećem spratu. Proučio je drvene podne daske, pune rupa i izanđale, i na
prvi pogled ništa nije izgledalo neobično.
Sve je bilo na svom mestu.
Spustio se na kolena i počeo blago da kucka po površini, tražeći skrovište za koje
mu je rečeno da postoji. Konačno je pronašao šupljinu. Nastavio je da kucka, određujući
obris četvrtastog otvora. Da bi ga otvorio, poneo je masivan džepni nož koji je kupio
juče na putu s aerodroma na sever.
Izvukao je sečivo.
Bilo mu je potrebno nekoliko minuta, ali uspeo je da podigne ploču sastavljenu od
zalepljenih daščica. Po nedostatku prašine i prljavštine na spojevima, izgledalo je da je
nedavno pomerana pa vraćena na mesto. Ispod poda otkrio je mali otvor u kome se
nalazila dotrajala torbica od slonovske kože, kako mu je rečeno, sa slomljenom kopčom
privezanom konopcem.
Izvadio ju je.
Sa strane je bio urezan orao koji stoji raširenih krila i u kandžama drži svežanj
štapova i sekira.

Bio je to drevni simbol carskog Rima, koji je izražavao moć nad životom i smrću.
Italijanske političke organizacije iz devetnaestog i ranog dvadesetog veka redovno su ga
usvajale kao svoj grb. Na kraju se pojavio kao zastava Nacionalne fašističke partije, koja
je dobila svoje ime po simbolu fasces.
Otvorio je torbicu.
Unutra je bilo dobro očuvano blago u vidu dokumenata umotanih u debelo voštano
platno. On je tečno govorio italijanski i nekoliko drugih jezika, što je bila jedna od
prednosti posedovanja fotografskog pamćenja, pa je obavio brzi pregled, prelistavajući
listove papira, krte od starosti. Većina se bavila ratom, partizanskim aktivnostima i
vojnim izveštajima. Bilo je tu i nekoliko otkucanih pisama od Hitlera, originala, s
italijanskim prevodom prikačenim uz njih, i nešto indigo kopija poslatih u Nemačku.
Nekoliko pisama imalo je post skriptum i rukom napisane napomene na margini. Na dnu
svežnja bio je smotuljak predratnih pisama koja su razmenjivali Musolini i Čerčil.
Ipak, bilo ih je više od pet.
Ukupno jedanaest.
Izgledalo je da je prodavač sačuvao nekoliko u rezervi.
Pun pogodak.
Izvadio je dokumente i zatvorio torbicu. U vili je i dalje sve bilo tiho. Medved je
odavno otišao. Trebalo bi da sledi njegov primer. Izašao je iz radne sobe, skrenuo prema
stepeništu i prošao pored nekoliko otvorenih vrata na trećem spratu. Imao je naređenje
da se odveze u Milano i odmah preda sve što je nabavio.
 Odjednom ga je neko jako udario s leđa.
Trgnuo se napred, kao da ga je eksplozija zahvatila po desnom uhu. Pred očima su
mu zaigrali svetlaci. Noge su mu popustile. Brzo je shvatio da nije bilo nikakve
eksplozije, da je to bio samo udarac u potiljak. Pokušao je da odskoči, ali se srušio na
pod, naizmenično dolazeći svesti i ponovo je gubeći.
Desnim ramenom jako je udario u pod.
Onda je sva svetlost dana nestala.

ČETVRTO POGLAVLJE

Malta
9.50

Luk Danijels voleo je more, što je bilo čudno za bivšeg pripadnika jedinica rendžera u
vojsci. Veći deo služenja svojoj zemlji obavio je na kopnu. Međutim, otkad je napustio
vojsku i pridružio se Magelan biletu, češće je bio na moru nego na suvom tlu. Prvi put
sreo je Kotona Malona u hladnom moreuzu Eresund u Danskoj, a baš nedavno dovršio
je rizičan zadatak u Indijskom okeanu i Javanskom moru. Sada je poskakivao duž
severne obale Malte, sedeći na pramcu brodića dugačkog osam metara, s dubokim
koritom u obliku slova V, a kratka kosa i raskopčana košulja bile su mu mokre od
prskanja slane vode. Juče je našao reklamu lokalne firme za vodene sportove, jedne od
milion trgovina nadomak mnogih morskih odmarališta, a svaka od njih snabdevala je na
hiljade turista koji su dolazili ovamo tokom cele godine.

Gore, gore u vazduh. Zamislite kako padobran klizi pomoću našeg

specijalnog čamca za paraglajding. Naši gosti uzleću sa čamca i uzdižu se
osamdeset metara iznad mora, s pogledom na ostrvo od koga zastaje dah.
Na kraju ovog nezaboravnog iskustva, bezbedno se spuštaju nazad na
čamac. Možete da doživite ovu letačku avanturu sami ili s prijateljem.
Možete da krstarite ujutro, ili da uzletite posle podne, da uživate u čuvenim
zalascima sunca na Malti. Nezaboravno iskustvo koje se ne srne propustiti.
Isprobajte ga sa svojim prijateljima. Trajanje leta je deset minuta.

On je izabrao da izostavi bilo kakve saputnike i rezervisao je čamac za to jutro

samo za sebe, plativši dodatnu cenu, jer je želeo da ostane u vazduhu duže od deset
minuta i na određenoj tački iznad ostrva u određeno vreme.
„Spremi se“, doviknuo je kormilar. „Skoro smo stigli.“
On je lovio veliku ribu, ali ne od one vrste koja je nastanjivala plave vode oko
njega. Umesto toga, pratio je njegovu eminenciju kardinala Kastora Gala, jednog od 231
velmoža Rimokatoličke crkve.
Dobio je sve važne podatke.
Galo je rođen i odrastao na Malti, otac mu je bio ribar, a majka učiteljica u školi.
Napustio je ostrvo pre navršene dvadesete godine i stupio u bogosloviju u Irskoj, ali je
dovršio studije na Papskom gregorijanskom univerzitetu u Rimu. Jovan Pavle II primio
ga je u red sveštenika u Bazilici Svetog Petra. Zatim je služio u raznim parohijama širom
sveta, ali je ponovo završio u Rimu, gde je studirao kanonsko pravo i stekao doktorat iz
te oblasti. Benedikt XVI uzdigao ga je na položaj kardinala, postavivši ga za prefekta
Vrhovnog tribunala apostolske signature, suda koji je imao poslednju reč u svim
crkvenim pitanjima. Tu je i ostao tokom dva poslednja pontifikata, dok ga njegova
otvorenost nije uvalila u nevolju pa je degradiran. Sada je imao samo titulu zaštitnika
Suverenog vojničkog reda Malte, u velikoj meri samo ceremonijalno zvanje koje se
obično davalo kardinalu kome se bliži smrt ili je pao u nemilost. U srazmerno
energičnom životnom dobu, sa samo pedeset šest godina, Galo je, izgleda, bio odlučno
svrstan u ovu drugu kategoriju.
Čamac je usporio do brzine za krstarenje.
Luk je sišao s pramca, prošao pored preplanulog kormilara i iskočio na zadnju
platformu, pa seo na nisku klupu. Drugi član posade dodao mu je tesan najlonski remen
za vezivanje oko grudi, koji je on navukao. Dok je bio u rendžerima, iskakao je iz
aviona sa svih visina, nekoliko puta u borbenim uslovima, dvaput u otvoreni okean.
Visina nije predstavljala problem, ali mučila ga je pomisao na to da će visiti s
paraglajdera na kraju užeta dugačkog stotinu metara, održavajući se u vazduhu samo na
uskoj mreži od najlona. Kao što je uvek govorio, ako je letenje toliko bezbedno, zašto
aerodrom zovu terminal?3
Zakopčao je grudnu mrežu.
Pomoćnik mu je proverio remenje, mestimično ga povlačeći da se uveri da je sve
bezbedno i zatežući ga na grudima. Karabineri od nerđajućeg čelika bili su zakačeni na
metalne prstenove i pomoću njih se kačio na padobran.
„Ostani u sedećem položaju. Pokušaj da ne visiš s padobrana“, povikao je momak.
„Nemoj ni za šta da se držiš i uživaj u letu.“
On je podigao palac.
Motor čamca povećao je broj obrtaja.
Pramac se podizao u pulsirajućem ritmu, prosecajući vodu i ostavljajući mlečnobeli
trag za čamcem. Iznad njega je platno jarkih boja zalepršalo na jakom vetru, pa se
napunilo vazduhom. Konopci su se zategli. Vrhovi njegovih patika zanjihali su se kada
je podignut s krmene platforme. Debelo najlonsko uže odmotavalo se sa hidrauličnog
kotura dok je on povećavao visinu.
Polako i ravnomerno.
Osvrnuo se oko sebe i orijentisao se. Bio je oko pola kilometra od severne obale.

3 Terminal na engleskom, između ostalog, znači konačan, neizlečiv, smrtonosan. (Prim. prev.)
 Malta se nalazi u uskom kanalu, stotinak kilometara od Sicilije, nešto više od trista
kilometara severno od Afrike, ostrvo u Sredozemlju površine od samo 316 kvadratnih
kilometara, na najvišoj tački visoko tek 240 metara. Rimljani su ga nazvali Melita, što je
značilo med, zbog obilja raznih vrsta tog proizvoda na ostrvu. Položaj je oblikovao
njegovu istoriju. Feničani, Kartaginjani, Grci, Rimljani, Vizantinci, Arapi, Normani,
Švabe, Anžujci, Aragonci, hospitalci, Francuzi i Britanci – svi oni zauzimali su ostrvo u
nekom trenutku. Sada je Malta bila nezavisna demokratska republika, članica
Ujedinjenih nacija, Evropske unije i Britanskog Komonvelta. Gola bezvodna stena, leti
suva i vrela, zimi natopljena kišom, vekovima neprekidno izlagana jednoj invaziji za
drugom. Južna obala nepristupačno se izdizala iz mora, sastavljena uglavnom od visokih
nazubljenih litica, šarolikih brda i iskrzanih grebenova kroz koje se bilo nemoguće
probiti. Ali ovde, na severnoj obali, u kopno su se pružali dugački zalivi slični
fjordovima, stvarajući izvanredne luke.
Luk je prošle noći u svojoj hotelskoj sobi pročitao kratku istoriju ostrva u jednom
od turističkih vodiča. Od prastarih vremena, rođeni Maltežani uvek su živeli daleko od
obale da bi izbegli vremenske nepogode, gusare i trgovce robljem. Međutim, Suvereni
vitezovi Rodosa bili su pomorska sila. Kada su oni došli u šesnaestom veku i postali
Malteški vitezovi, koji su se borili protiv pretnje invazijom i obezbedili sebi uporište na
ostrvu, istačkali su obalu kulama osmatračnicama, sazidanim od tamošnjeg
smeđenarandžastog krečnjaka, i međusobno razmaknutim na strateškom rastojanju kako
bi mogle da šalju signale jedne drugima. Neke su bile male, a druge – prave mini-
tvrđave. Ona u koju je sada zurio s visine od osamdeset metara iznad čamca podignuta je
1658. godine, ali još je bila čvrsta i upotrebljiva.
Kula Madlijena.
Obavestio se o njoj juče tokom kratkog obilaska i između ostalog saznao da je
služila kao artiljerijski položaj za vreme Drugog svetskog rata. Popeo se spiralnim
stepeništem do grudobrana i zagledao u more, tačno na mesto gde se sada nalazio. Kao i
njene kule-sestre, Madlijena je bila smeštena na golom kamenom grebenu. Bez ikakvog
zaklona. Sa širokim otvorenim pogledom. To je činilo bilo kakvo osmatranje kule s
kopna nemogućim.
Zato je improvizovao.
Pogledao je na sat.
Tačno deset.
Uskoro bi trebalo da kardinal Galo izađe na grudobran Kule Madlijena.
To je samo po sebi izazivalo pitanja.
Papa je umro pre trinaest dana. Apostolski ustav propisivao je da telo mora biti
sahranjeno u roku od četiri do šest dana. Zatim je sledilo tugovanje od devet dana,
novendiales. Konklava je morala da se sastane petnaest dana posle smrti, ali, kada je
ostalo manje od dana do zasedanja, kardinal Galo iznenada je pobegao iz Rima na
Maltu. Taj postupak privukao je pažnju Vašingtona i Luk je poslat da motri na Galove
aktivnosti. Zašto? To pitanje bilo je iznad nivoa službenika s njegovom platom.
Njemu je rečeno samo da ode tamo i posmatra.
 Sada je bio dovoljno visoko da svi zvuci nestanu. Topao, jak vetar duvao mu je
preko lica. Zapenušani talasi udarali su o kamenitu obalu. On više nije bio novajlija u
Magelan biletu ili mladi naduvenko kako je voleo da ga zove Koton Malon. Sada je već
bio iskusni operativac. Njegova pretpostavljena, Stefani Nel, kao da je stekla poverenje
u njega. Čak i njegov odnos sa stricem, bivšim predsednikom SAD, a sada senatorom
Denijem Danijelsom, razvio se na dobar način. Luk je našao svoj dom u Ministarstvu
pravde i nameravao je da tu ostane.
Ipak, bilo je vreme da zaradi platu.
Posegnuo je iza sebe i otkačio čičak-traku u džepu šortsa, pa izvadio
visokotehnološki prijemnik koji ga je čekao u sobi juče kada je došao na ostrvo.
Poslušao je savet momka na čamcu i zavalio se u sedeći položaj u remenovima, pa
stavio slušalice u oba uha. Uključio je uređaj i usmerio laser na kulu, udaljenu oko pola
kilometra. Zurio je dole u obalu i sa zadovoljstvom primetio da je njegova meta upravo
stigla.
A on je mogao da čuje svaku izgovorenu reč.

PETO POGLAVLJE

Kardinal Kastor Galo stajao je na vrhu Kule Madlijena i upijao sunce. Hladni
severozapadni vetrovi, uobičajeni za januar i februar, prošli su i zamenio ih je široko s
juga koji je duvao iz Afrike, a suv i topao vazduh oslobađao je ostrvo od prolećne vlage.
Njegova majka nazvala bi današnje vreme zdravim i setio se da je kao dete jedva čekao
sezonu u kojoj duva jugo.
Uživao je u jakom, raskalašnom mirisu vlažne zemlje, pojačanom nagoveštajem
soli koji je dopirao s mora. Nerviralo ga je što nije u Rimu i smatrao je intrige koje su
prethodile konklavi nužnim zlom koje se mora pretrpeti. Kako je ono beše jedan njegov
profesor jednom rekao? Od sumnje može da istruli um. Tačno. Međutim, nije bilo boljeg
načina da se oslobodi paranoične strepnje nego da bude prisutan i pažljiv. Ovog puta je,
izgleda, bilo više meteža pred okupljanje konklave nego inače.
Kanonsko pravo izričito je zabranjivalo vođenje kampanje za izbor na mesto pape,
ali niko nije obraćao mnogo pažnje na tu zabranu. Kastor je učestvovao u dvema
konklavama otkad je postao kardinal. Ni na jednoj nije bio ozbiljan kandidat. Prvi put
zbog relativne mladosti i neiskustva, a sledeći put zbog svoje otvorenosti i iskrenosti.
Jedini glas koji je dobio u obe prilike dao je sam sebi, u prvom krugu glasanja, kada je,
naizgled, po tradiciji trebalo prepoznati one koji nikada neće postati papa.
Pre četiri stotine godina, na ovoj kuli stajao bi vitez u crvenom ogrtaču bez rukava
ukrašenom belim krstom, motreći na dolazak prijatelja jednako kao i neprijatelja. On ne
bi izabrao ovo mesto za sastanak; neko drugi je tako izabrao. Ali on je cenio simboliku.
Prijatelji i neprijatelji.
 On je imao dosta i jednih i drugih.
Predstojeća konklava mogla bi da bude njegova poslednja. Kardinalima starijim od
osamdeset godina bilo je zabranjeno da glasaju. Mada je on imao više od dve decenije
do te zabrane, u zavisnosti od toga ko će biti izabran, sledeći pontifikat mogao bi da
bude dugotrajan. Zato, ako će išta da se dogodi po njegovoj volji, sledećih nekoliko dana
mogli bi da budu najbolja prilika da to ostvari.
Jedan čovek popeo se uz stepenište do grudobrana obasjanog suncem. Bio je
tamnoput, povijenog nosa, s izrazom lica koji se nije mogao protumačiti. Njegovi vrat,
ruke i lice imali su teksturu pustinjskog peska, sprženog do smeđe boje žarkim suncem.
Svakako je bio Indijac, ali tek je trebalo ustanoviti da li je bio hinduista, musliman ili
hrišćanin. Nosio je tamnozelene maskirne pantalone, crnu majicu i čizme. Kosa mu je
bila crna, bujna i neuredna i štrcala s izdužene lobanje u neravnim pramenovima koje je
mrsio vetar. Njegove gusarske zlatne minđuše sijale su na svetlosti sunca.
„Čast mi je da se upoznam s vama“, rekao je čovek na savršenom malteškom, koji
kardinal nije čuo već duže vreme.
Pružio je žuljevitu ruku i kardinal se rukovao s njim.
Kastor nije došao obučen kao kardinal, u sjaju crne odore sa skerletnom vrpcom,
grudi obavijenih ešarpom iste boje, što je obično nosio u javnosti. Danas je nosio civilnu
odeću, kao običan čovek koji je izašao da uživa u pogledu. Na svu sreću, na grudobranu
nije bilo nikoga osim njih dvojice.
„Kako se zovete?“ upitao je čoveka, držeći se malteškog.
„Kako bi bilo da me zovete kardinal?“
Odgovor ga je iritirao, ali pošto nije znao ništa o ovom izaslaniku, odlučio je da
sakrije iznerviranost. Ipak, osećao se obaveznim da ukaže: „Imao sam utisak da sam ja
ovde jedini nosilac crvene kapice.“
Čovek se iscerio, lukavo i samozadovoljno. Uperio je prst u njega. Dugačak prst,
malo povijen naviše u srednjem zglobu. „Upravo tako, eminencijo. Samo što niste
obučeni kao kardinal. Nemate čak ni prsten da ga poljubim. Ali razumem potrebu za
diskrecijom. Vi ste, uostalom, da tako kažemo, ozloglašeno slavna osoba.“
Kao da je njega trebalo podsećati na to.
Pre četiri godine, sada već pokojni papa odlučio je da posao prefekta Apostolske
signature zahteva umereniju ličnost, nekoga manje otvorenog, pomirljivijeg, čoveka koji
može da podstakne na poverenje, a ne na suprotstavljanje. Istinu govoreći, on je bio
upozoren zbog svojih javnih komentara, a podjednako je istinito bilo i da je ignorisao tu
preporuku, tako da njegovo otpuštanje nije bilo šok. Međutim, ono što se kasnije
dogodilo nateralo ga je da se zamisli. Kolege su ga javno ukorile, a privatno mu je
naređeno da se povinuje svetom ocu. Rimska kurija naredila mu je da zadrži svoja
mišljenja za sebe. Mrzeo je tu gomilu biskupa i birokrata, nezahvalnika koji su upravljali
crkvom kao što su evnusi nekada upravljali kineskim dvorom, oslabljeni svakom
suptilnošću, imuni na svaku pristojnost i emociju. Njih je, navodno, brinula suština
katolicizma, dok su upražnjavali poslušnost prema nadređenima i obožavanje tradicije.
Na njihovu žalost, bili su sve drugo od onoga što su tvrdili.
 Nešto što je jednom čuo postalo mu je sasvim jasno za vreme njegovih nevolja.
Rat ne određuje ko je u pravu, samo ko je preostao.
A to nije bio on.
Prvi put u svom profesionalnom životu osećao se kao pion, nemoćan ni da spreči ni
da promeni ono što se dešavalo. Samo utišani posmatrač. Šta mu je ono vatikanski
državni sekretar rekao?
Jer koji dobro zna činiti i ne čini, grijeh mu je4
Isus farisejima.
Ali oni su ozbiljno potcenili ogorčenje koje njihove sitničave racionalizacije nisu
mogle da ugase. Hvala nebesima što je njegov ugled čoveka čiji je čitav prošli život bio
prožet katoličanstvom ostao netaknut.
Njegova vera nikada nije bila narušena sumnjom.
Snažno se protivio radikalnom feminizmu crkve, što je bio razlog zbog koga je
javno kritikovao nedavnu papinu odluku da dozvoli devojčicama da budu
ministrantkinje u crkvi. Brak je za njega bio moguć samo između muškarca i žene, a
homoseksualnost nikada ne bi trebalo tolerisati. Abortus nije bio ništa drugo nego
ubistvo, bez obzira na okolnosti. Istraživanje matičnih ćelija embriona delovalo je kao
jeretička gnusoba. Katolicima koji su se razveli pa ponovo venčali nikada ne bi trebalo
dozvoliti da prime pričest.
I islam.
Nikada ništa dobro neće proisteći iz povlađivanja njihovoj zarazi koju su uneli u
veru.
Srećom, on nije bio usamljen u svom pravoverju. Za njega, i mnoge druge unutar
crkve, postojalo je samo crno i belo, a papin posao bio je da usmerava ono što je belo.
Ipak, u poslednje vreme, pape su najviše volele da propovedaju homoseksualnost.
Izbegavale su krajnosti, žudeći za sredinom, više želeći da ih vole i da im se dive nego
da ih se plaše.
Velika greška.
Ali i on je povukao pogrešne poteze.
I platio visoku cenu.
Oduzeli su mu službu. Bio je izgnan. Proglašen pretnjom za sve vernike u svakoj
parohiji svake zemlje. Postao je radioaktivan, ostali kardinali uzmicali su od njega, čak
su ga i prokleti unajmljeni pomoćnici i kućna posluga izbegavali. Doživeo je slobodni
pad, ostavljen da radi malo ili ništa u poslednje četiri godine, osim da čeka.
Nepravda je samo potpaljivala njegov gnev.
Ali gledanje kako crkva ničice pada pred mase izazivalo mu je najveću mučninu.
Onda je sudbina najzad zasijala ispred njega.
Pre trinaest dana, u papinoj glavi pukao je krvni sud, što je izazvalo trenutnu smrt.
Trebalo je da pontifikat bude prosečne dužine, pet do deset godina u najboljem slučaju.
Papa je upravo započeo petu godinu službe. Njegov plan bio je da iskoristi preostalo

4 Novi zavet, Saborna poslanica Svetog Jakova, 4:17. (Prim. prev.)

vreme za tiho iznuđivanje potrebne podrške za sledeću konklavu. Kardinali su bili po
prirodi fleksibilni. Skloni pregovaranju. Takođe, okupljali su se u jata. Međutim, bilo je
potrebno pažljivo pomešati ubeđivanje i pretnje da bi bili privoljeni da urade bilo šta
značajno. Na svu sreću, on je već sakupio impresivnu količinu optužujućih informacija o
mnogim takozvanim velmožama crkve. Mnogo sočnih tajni.
Ali bilo mu je potrebno još.
„Koje je vaše lično ime?“, upitao je čoveka s kojim je stajao licem u lice, ne
povisivši glas.
„Arani Čaterdži.“
On je klimnuo glavom pa se zagledao u ogromnu svetlucavu površinu Sredozemlja,
diveći se kupoli besprekorno plavog neba. Talasi su jurišali i prevrtali se, kao što su
činili čitavog njegovog života. Izbrojao je četiri paraglajdera, ispod kojih su na nebu
lebdeli turisti, uživajući u lepom danu.
„Ljudi su dugo tražili ono što ja tražim“, rekao je Čaterdžiju.
„Nostra Trinita pokazalo se kao neuhvatljivo, kao što i treba da bude.“
Ovaj čovek bio je obavešten. „Šta vi znate o njemu?“
„Mnogo toga. Turci su pokušali da ga nađu. Sveti rimski carevi pokušali su i nisu
uspeli. Napoleon je došao s vojskom, okupirao ostrvo, opustošio crkve, ali ni on ga nije
našao.“
„A Musolini?“
Čaterdži je nakrivio glavu. „Dakle, to je pitanje na koje mi treba da odgovorimo.“
Kastor nije imao izbora nego da trpi drskost ovog čoveka. Ali ko je on bio da sudi?
On je, takođe, ispoljio tu osobinu u više prilika, ne samo prema jednom
pretpostavljenom.
Papa Franja bio je najgori.
Njih dvojica nikada se nisu sreli oči u oči. Kako su i mogli? Zaluđeni Argentinac
više se brinuo da ga ljudi obožavaju nego za zaštitu vere. Nije neophodno verovati u
Boga da budete dobar čovek. Kakva komična izjava za Isusovog glasnika.
Tradicionalna zamisao o Bogu je zastarela. Šta je Franja mislio, kako će milijardu
vernika reagovati na takvu besmislicu? Nije neophodno ići u crkvu i davati novac.
Stvarno? Kad smo već kod naivnosti. Za mnoge ljude priroda može biti crkva. Čista
budalaština.
Neki od najboljih ljudi u istoriji nisu verovali u Boga, dok su neka od najgorih dela
učinjena u njegovo ime.
Samo u tome je Franja bio u pravu.
„Srećom“, rekao je Čaterdži, „imate mene da vam pomognem u potrazi. Radio sam
na ovome već neko vreme.“
Ovo su za njega bile novosti. „Šta ste saznali?“
Njegov posetilac prišao je blizu grudobrana. „Pre nego što počnemo da
razgovaramo o tome, postoji pitanje kojim moramo da se pozabavimo.“ Čaterdži je
pokazao prema vodi. „Vidite crno-crveni čamac.“
Gledao je kako se pokazani čamac za vučenje paraglajdera izdiže na vodi,
održavajući usamljenog turistu u vazduhu na toplom južnom vetru, koji je nastavljao da
duva, pojačavajući se i šumeći preko kule.
Čaterdži je mahnuo rukama kroz vazduh.
„Šta radite?“ upitao je on.
„Rešavam taj problem.“

ŠESTO POGLAVLJE

Luk je čuo reči rešavam taj problem i video kako jedan od ljudi na Kuli Madlijena maše
rukama.
Sranje.
Razotkriven je.
Spustio je pogled na čamac osamdeset metara ispod sebe i video kako član posade
koji mu je pomogao da navuče prsluk maše mačetom.
O, ma daj.
„Obraćam se čoveku koji visi tamo u vazduhu“, rekao je na engleskom glas u
njegovom uhu. „Ako me čuješ, podigni ruku.“
On je odlučio da ne bude predvidiviji nego što je već bio i nije ništa uradio.
„Stvarno?“ rekao je glas. „Znam da možeš da me čuješ.“
Šta, kog đavola? Podigao je ruku.
„To je već mnogo bolje. Tehnologija je čudo. Naravno, sumnjam da govoriš
malteški, zbog čega sam odabrao taj jezik da ga koristim do sada. Ne sviđa mi se da
slušaš moj privatni razgovor.“
U glasu se osećao britanski akcenat.
Kako su ga otkrili? Dobro pitanje. Iznenada su ga prebacili s drugog zadatka i rekli
mu da otputuje pravo na Maltu, s informacijom o sastanku na Kuli Madlijena danas u
jedan sat. Stigao je juče, prijavio se u hotelu pa odmah otišao u izviđanje lokaliteta, i
dok je bio tamo, spazio je paraglajdere malo dalje od obale. Zato je tiho i neupadljivo
iznajmio čamac za sledeće jutro, ali je negde usput došlo do curenja informacija.
Velikog curenja.
„Nećeš podneti nikakve izveštaje svojim pretpostavljenima“, čuo se glas u
njegovom uhu. „Rekli su mi da radiš za američku obaveštajnu službu. Ovo se zaista ne
tiče SAD ni na koji način.“
Rekli su mi? Ko mu je rekao?
Ali ovo nije bio dvosmerni razgovor.
„Evo zanimljivog detalja iz ovdašnjeg folklora“, nastavio je glas. „Maltežani
farbaju čamce jarkim bojama da odagnaju zle duhove i primame dobru sreću. Na tvoju
žalost, onaj koji se kreće prema tebi neće ti je doneti.“
On se zagledao preko vode i spazio čamac, obojen u vedre pruge žute i plave boje,
kako juri pravo prema njemu. Video je dvojicu ljudi. Jedan je upravljao čamcem, a drugi
držao pušku na ramenu. Gledali su pravo ispred sebe.
Video je još jedno mahanje rukama na Kuli Madlijena.
Čovek dole na čamcu stao je na krmenu platformu i počeo da seče uže od
upredenog najlona. Svaki udarac bio je propraćen neprijatnom vibracijom koja se širila
čitavom dužinom užeta. Čovek je tada prestao da udara i počeo da testeriše.
Uže za vuču je puklo.
Ubrzanje napred je zaustavljeno, a on je na trenutak visio u vazduhu, lebdeći
prepušten na milost i nemilost jakom vetru s juga. Novi čamac s dvojicom ljudi brzo se
približavao, dok je čamac za vuču paraglajdera jurio u drugom pravcu. Drugi čamci s
paraglajderima su se udaljili.
Luk je počeo da se spušta.
Brže nego što je normalno. To nije bilo iznenađenje. Ovi padobrani bili su izuzetno
laki, namenjeni ostajanju na vazdušnoj struji, a ne laganom spuštanju.
More mu se brzo približavalo.
On nije nosio čizme niti su mu gležnjevi bili uvezani za tvrdo prizemljenje. Na sebi
je imao samo šorts, košulju i patike, što je sve kupio jutros u jednoj prodavnici u Valeti.
Poneo je sa sobom samo malo evra, laserski prisluškivač i ključeve iznajmljenog auta.
Voda je bila manje od petnaest metara ispod njega.
Bilo je vreme da ponovo bude rendžer.
Potegao je remenje, otpustio kopče i podigao jednu ruku iznad glave, pa se uhvatio
za čelični nosač koji je održavao njegovu težinu na padobranu. Kada se nađe u vodi,
moraće brzo da se oslobodi vezova, a onda i da se pozabavi pridošlicama.
Jako je udario u vodu i potonuo, drhteći od hladne vode, izmigoljio se iz prsluka i
zaplivao naviše. Izbio je na površinu i video da je čamac s dvojicom ljudi prišao blizu.
Bio je na pola kilometra od obale, a struja je radila protiv njega. Nije bilo šanse da
otpliva do kopna. Video je da čovek s puškom usmerava oružje i cilja u njega. Duboko
je udahnuo, prevrnuo se u vodi i duboko zaronio.
Meci su poleteli naniže, usporeni gustom vodom.
Prestao je da tone i zaustavio se, održavajući se na istoj dubini i zureći gore u
površinu vode. Nije mogao zauvek da zadržava dah. A kako je glasila ona stara izreka?
Dobar napad je najbolja odbrana.
Jako je zamahnuo nogama i pojurio uvis, doplivavši ispod tamnog obrisa čamca.
Ugao pod kojim su meci i dalje pokušavali da se probiju kroz vodu ukazivao je na kojoj
strani ti ljudi misle da će on izroniti. On je zadržao pogled na kobilici, držeći se blizu
zanjihanog trupa plovila. Motor je mirovao u neutralnom položaju i čamac je plutao na
struji. Ako odluče da dodaju gas i odjure, elisa bi mogla da mu izazove veliki problem.
Izronio je i tiho udahnuo, čekajući dok se njegova strana čamca nije zanjihala
nadole, pa se čvrsto oslonio dlanovima i iskoristio podizanje talasa da iskoči iz vode.
Telo mu je bilo napeto, zategnuto, a um miran i kontrolisan. Imao je samo trenutak
iznenađenja, koji je upotrebio da stekne prednost, odbacivši se s ograde i udarivši
vozača nogom u grudi, od čega je čovek odleteo u vodu.
 Onaj s puškom naglo se okrenuo.
Luk se bacio napred i oštrim udarcem desnice zahvatio čoveka po vilici, pa se
izmakao i istrgao mu oružje, zabivši mu kundak ispod brade.
Nešto je puklo i čovek se skljokao pored ograde.
Gurnuo je njegovo telo u vodu.
To je bilo lako.
Sada je on bio na boljem položaju.
Zagledao se preko vode u Kulu Madlijena. Galo i drugi čovek još su bili tamo i
posmatrali. Spustio je pušku i gurnuo ručicu gasa napred. Motor je zabrektao i pokrenuo
se. Okrenuo je čamac prema obali i čuo pucanj.
Iza sebe.
Okrenuo se.
Drugi čamac jurio je prema njemu.
Jedini čovek koji se vozio na njemu nosio je bejzbol kačket. Jednom rukom
upravljao je plovilom, a drugom pucao iz pištolja. On je imao pušku, ali nije mogao
istovremeno da upravlja i puca. Počeo je da krivuda preko vode, na taj način čineći sebe
težom metom.
Još dva hica poletela su u njegovom pravcu.
Skrenuo je na jug prema Valeti. Drugi čamac takođe je zaokrenuo, krećući se prema
njemu u širokom luku, smanjujući rastojanje.
Za nekoliko sekundi čamci su plovili međusobno poravnati.
Luk je pustio upravljač i zgrabio pušku obema rukama.
Njegov progonitelj se približio.
Okrenuo se, spreman da zauzme čvrst stav i opali dovoljno brzo da njegovo
kormilo koje niko nije držao ostane na pravcu.
Međutim, vozač drugog čamca nije držao pištolj.
Umesto toga, drugi čamac iznenada se zaustavio i vozač je podigao ruke, kao da se
predaje. On je ponovo uhvatio upravljač i pritisnuo gas, okrećući se prema drugom
plovilu. Polako se približio i podigao pušku jednom rukom, s prstom na okidaču, dok je
drugom pokretao upravljač i gas.
Njegov progonitelj skinuo je kapu i ispod nje se prosula duga plava kosa.
„Ko si ti?“, povikao je on.
„Lora Prajs.“
„A zašto si pucala u mene?“
„Samo sam pokušavala da ti privučem pažnju.“
Oba čamca poskakivala su na nemirnoj vodi.
„Uspelo ti je.“
„Da sam htela da te pogodim, to bih i uradila.“
On se osmehnuo. „Uvek si tako samouverena?“
„Došla sam da pomognem.“
„Moraćeš bolje od toga.“
„Smeta li ti ako izvadim mobilni telefon?“
 On je slegnuo ramenima. „Samo napred.“
Držao je pušku uperenu u nju dok je tražila nešto u džepu. Njena ruka ponovo se
pojavila i u njoj je držala telefon na preklop. Dobacila mu je aparat preko vode i on ga je
uhvatio.
„Pritisni dvojku“, doviknula je.
On je zadržao pušku usmerenu prema njoj. Drugom rukom pritisnuo je dugme i
podigao aparat do uha, nijednog trenutka ne skrećući pogled s Lore Prajs.
Dva zvona.
Neko se javio na poziv.
„Ovde Stefani Nel.“

SEDMO POGLAVLJE

Jezero Komo

Kotonu se glava raspadala od bola koji je kretao iz korena vrata i sevao napred sve do
očiju. Ipak, probijao se kroz maglu, vraćajući se svesti, i tada je ugledao čoveka kako
trči kroz hodnik na trećem spratu i skreće na stepenište.
Uspravio se na noge i jurnuo za njim.
Čovek je imao početnu prednost i već je sišao na drugi sprat. Odlučio je da malo
smanji rastojanje i bacio se preko masivne kamene ograde, preletevši kroz otvoren
prostor iznad stepenika i uhvativši napadača u letu. Srećom, drugi čovek primio je na
sebe težinu udarca i otkotrljali su se na sledeće odmorište. Torbica je izletela iz
čovekove ruke, preko ograde dole u predsoblje. Koton se odvojio od čoveka, uspravio na
noge i zadao mu udarac u lice. Napadač se bacio na njega i udarili su o debele kamene
stubove na ogradi. Samo odmorište bilo je više uski hodnik koji je vodio s jedne strane
kuće na drugu, a na spoljašnjem zidu imalo je dva prozora, oba zatvorena.
On se odgurnuo od ograde i brzo procenio protivnika.
Krupan, svetlokos, u farmerkama i vezenoj košulji bez dugmadi.
Čovek je jurnuo napred, izbegavši novi udarac, i čvrsto udario grudima u Kotona.
Zajedno su se zateturali unazad i naleteli na prozor. Staklo je puklo od udarca i on je
pokušao da se izmakne, ali je čovek nastavio da ga gura sve bliže razbijenom prozoru.
Ritnuo se iza sebe i zakačio petom čoveka tačno iznad gležnja. Čulo se bolno stenjanje i
pritisak oko njegovih prsa je popustio. Zario je lakat čoveku u stomak i uspeo da
promeni položaj, pa gurnuo napadačevu ruku kroz prozor i povukao je s jedne strane na
drugu preko slomljenog stakla. Čovek je zaurlao od bola i pokušao da se izmakne, ali
Koton ga je svom težinom gurnuo napred, rasekavši mu ruku od lakta do članka.
Čuo se još jedan vrisak od bola i njegov protivnik podigao je rasečenu ruku, buljeći
u rastrgnuto tkivo koje je visilo poput crvenih vrpca.
 Krv je tekla iz rane.
Čovek se povukao prema stepenicama i spoljašnjoj ogradi, pokušavajući da
umakne.
Iznenadio ga je pucanj.
Čovek se trznuo od udarca, kao u grču. Krv je potekla iz izlazne rane kada mu je
metak proleteo kroz grudi.
Još jedan pucanj.
Još grčeva.
Koton je shvatio šta se dešava. Neko je pucao odozdo. Treći metak gurnuo je
čoveka napred, a onda je pao, pravo kao oboreno drvo, sručivši se licem na pod i boreći
se za dah, stenjući od bola. Koton se bacio iza ograde i usudio se da proviri između
stubića. Dole nije bilo nikoga. Puška koju je upotrebio protiv medveda i dalje je ležala
gore u hodniku na trećem spratu.
Čuo je još jedan pucanj iza ulaznih vrata.
Njegov napadač više se nije pomerao ni ječao. Ustao je i požurio niz stepenice pa
kroz prednja vrata. Pred očima su mu i dalje poigravale crne tačke od udarca u vrat.
Srećom, adrenalin mu je strujao kroz krvotok i pomogao mu da ublaži vrtoglavicu.
Napolju još nije video nikoga. Zemljište se ravnomerno uzdizalo na tri strane prema
šumovitim visoravnima. Čuo je daleko, prigušeno brektanje motora koji se pokretao,
zvuk pojačan tišinom.
Ali odakle?
Odjeci su otežavali određivanje pravca.
Zagledao se prema drveću, ali nije video vozilo. Srećom, od jezera je vodio samo
jedan put. Možda će uspeti da presretne onoga ko je bio ovde.
Okrenuo se prema alfa romeu.
I stao.
Prednja desna guma bila je izbušena.
Sada je znao zašto je ispaljen četvrti pucanj.
Nije mogao nikuda da ode. Bar ne brzo. Neko je došao ovamo pre njega, spreman,
očigledno unapred upućen.
Još jedan kupac?
Moguće.
Krenuo je nazad u vilu i popeo se na drugi sprat. Opipao je puls čoveku koji je
ležao na podu i nije ga bilo. Pretresao je džepove mrtvaca i nije našao nikakvu
identifikaciju ni novčanik. Možda je MI6 mogao da ga identifikuje.
Primetio je nešto najednom čovekovom prstu.
Prsten.
Od kalaj a.
Izgledao je star.
Sa slovima urezanim na pločicu.
 Skinuo mu je prsten i pažljivije ga pogledao. Sa spoljašnje strane nije bilo ničega
više, ali unutra je video sićušni crtež.

Četiri istaknuta šiljka, spojena u sredini, jasno prepoznatljiva.

Malteški krst sa osam vršaka.
Stavio je prsten u džep.
Zatim se setio torbice koja je preletela preko ograde. Sišao je u prizemlje i pretražio
mesto gde je trebalo da torbica padne.
Nije bilo ničega.
Očigledno ju je odneo onaj koji je pucao.
Sjajno.
Britanci će biti oduševljeni.

OSMO POGLAVLJE

Malta

Luk je naizmenično gledao u telefon i ženu u drugom čamcu, držeći jednu ruku na
uperenoj pušci. Nije mogao dobro da čuje od brujanja motora, pa ga je isključio.
„Ko je ona?“, upitao je Stefani.
 „Htela je da je angažujem, napominjući da će ti možda biti potrebna pomoć. Pitala
sam je kako uopšte išta zna o tome, ali ništa mi nije rekla. Rekla sam joj da ti to možeš
da rešiš bez pomoći.“
„Postoji li neki razlog zbog koga mi nisi prenela tu informaciju?“
„Zvala me je pre samo jednog sata. Pokušala sam da ti javim, ali ti se nisi javljao.“
On je ostavio telefon u iznajmljenom autu.
„Javila sam se na poziv, jer je to bio isti broj kao ranije“, rekla je Stefani.
On se udaljavao od drugog čamca nošen talasima i gledao kako mu se Lora Prajs
ponovo približava, vešto manevrišući. Spustio je pušku, zaključivši da ona više nije
neposredna pretnja. Međutim, to nije značilo da nije nevolja.
„Reci mi nešto o njoj“, rekao je.
„Šta te navodi na mišljenje da išta znam?“
„Ne bismo još razgovarali da ne znaš.“
Radio je sa Stefani dovoljno dugo da zna da ona nikada ništa ne prepušta slučaju.
Vodila je Magelan bilet s vojničkom efikasnošću, ne prihvatajući od svojih agenata ništa
manje od savršenstva. Zahvaljujući njenom ličnom odnosu s njegovim stricem, bivšim
predsednikom Denijem Danijelsom, Luk je voleo da misli da je on bio u bližoj vezi sa
svojom šeficom, mada je znao da ona nikada ne bi pokazala pristrasnost. Stefani je
očekivala od svojih ljudi da rade svoj posao. I tačka. Nije bilo važno ko ste. Greške su
retko tolerisane. Rezultati. To je ona želela. I preusmerila ga je ovamo da ostvari
rezultate.
Ali on je zabrljao.
Gadno.
„Ona radi za službu bezbednosti Malte“, rekla je Stefani.
„Ovo malo ostrvo ima obaveštajnu službu?“
„U sastavu oružanih snaga Malte. Nije velika, ali postoji. Nekoliko godina radila je
za CIA. Sećaju je se u Lengliju. Izgleda dame izvršava naređenja baš dobro.
Adrenalinski zavisnik. Nepredvidiva je, ali uglavnom postupa ispravno.“
„Zvuči kao ja.“
„Upravo to sam i ja pomislila.“
„Imaš li ideju zašto su Maltežani umešani u ovo?“
„Nemam pojma, ali izgleda da te je ona sve vreme pratila.“
Što je njemu promaklo.
Još jedna greška.
Zagledao se preko vode u svoju progoniteljku. Bila je plavokosa i upečatljiva, s
visokim jagodicama i lepim ustima. Ravne, podsečene šiške isticale su njeno usko čelo.
Nosila je farmerke, stegnute pojasom u struku, i košulju s otvorenom kragnom koja je
otkrivala preplanule ruke. Bila je zgodna. Bez ikakve sumnje. I činilo se da je u odličnoj
formi, mišića očvrsnulih na način koji mu se dopadao. Očigledno je umela da upravlja
čamcem, puca iz pištolja i pokušavala je da bude korisna. Kada se na to doda hrabrost
ulične mačke, mogao je da shvati zašto su je smatrali svojeglavom i nepredvidivom.
„Šta hoćeš da uradim?“ upitao je.
 „Ne volim nametljive ljude ni lažljivce. Otarasi je se.“
On se osmehnuo sam za sebe. „Biće mi zadovoljstvo.“
„Reci mi šta se dogodilo s Galom.“
„Mali problem. Ali srediću to.“
„Uradi to.“
I veza se prekinula.
On je nastavio da govori u telefon, pretvarajući se da se razgovor nastavlja, ali
procenjujući situaciju. Još je držao pušku. Lora Prajs zadržala se na sedam metara dalje s
njegove desne strane. Pravio se da je prekinuo vezu i mahnuo joj telefonom, pokazujući
da hoće da joj ga vrati. Ako ostane miran, možda će uspeti da je uhvati nespremnu.
Stvari su loše stajale s kardinalom, ali on će mu opet ući u trag. Trik je bio u tome da ne
dopusti da ovim sve zabrlja.
Puška je bila uperena naniže prema palubi.
Mahnuo je telefonom i ona je primakla svoj čamac bliže. Bacio joj je telefon.
Uhvatila ga je, a on je iskoristio taj trenutak da podigne oružje i ispali tri metka u njen
motor.
Ona se bacila na palubu.
Iz motora su izbile varnice i dim.
On se zasmejuljio.
Tih trista konja sada su bili beskorisni.
Okrenuo je ključ i pokrenuo svoj čamac, okrećući volan, pritiskujući gas,
izbacujući za sobom mlazeve vode koji su zapljusnuli drugi čamac. Osvrnuo se i video
kako Prajsova skače na noge, ali on je već bio predaleko da bi sa zaljuljane palube
uputila za njim iole precizan hitac.
Mahnuo joj je, nadajući se da je više nikada neće videti.
Bilo je vreme da pronađe Gala i vrati se na zadatak.
Pogledao je prema obali i Kulu Madlijena. Kardinal i drugi čovek su otišli.
Okrenuo je volan i izbegao neke od većih talasa, ploveći naporedo s obalom, na istok
prema Valeti, gde su ga čekala iznajmljena kola. Vibracije motora potresale su palubu i
davale mu dodatnu energiju.
Niko ga nije pratio.
Lora Prajs će očigledno morati da nađe prevoz nazad do obale.
Ali tako je.
Pokušao je da zavara sebe kako razume žene. Istinu govoreći, nije ih razumeo.
Voleo je da pokazuje stav ’baš me briga’ i navodi dame na mišljenje kako je on nekakav
loš momak koga mogu da ukrote. To mu je najčešće išlo u prilog, ali povremeno je
dolazilo do neočekivane katastrofe.
On je, u stvari, bio mamin sin, i zvao je tu sveticu od žene svake nedelje, bez obzira
na to u kom se delu sveta u tom trenutku nalazio. Ona je znala da je on agent
obaveštajne službe. Stefani mu je dopustila da joj to otkrije i njoj se to dopadalo. Od
njenih četvoro dece – kojima je dala imena Metju, Mark, Luk i Džon 5 – on je bio ono
divlje. Ostali su imali ugledne poslove, porodice, svoje domove, hipoteke. On je jedini
ostao neženja, putovao po svetu i radio ono što je Magelan bilet želeo da on radi.
Tek je trebalo da pronađe savršeni spoj ljubavnice, saputnice, osobe od poverenja i
partnerke. Možda jednog dana. Žene su se naizgled udavale za muškarce očekujući da se
oni promene, ali oni se nisu menjali. Muškarci su se ženili ženama očekujući da se one
ne promene, ali one su se menjale. U tome je bio problem. Šta mu je ono jedna
potencijalna nevesta rekla? Muževi su kao kola. Svi su dobri prve godine.
U tome je bilo mnogo istine.
Karijera, dostignuća, nezavisnost i putovanja bili su na vrhu njegovog spiska
prioriteta u tom trenutku. Brak i deca ne toliko. To što mu je Deni Danijels bio stric
moglo je da mu odškrine neka vrata koja bi inače bila zatvorena, ali ta vrata ostajala su
otvorena zbog toga što je on bio prokleto dobar u onome što je radio. Naravno, proteklih
pola sata nisu bili njegov najsvetliji trenutak.
Držao je čamac usmeren ka jugu, još se prisećajući onoga što je pročitao prošle
noći.
Posle Velike opsade 1565. godine, kada su Turci pokušali da na silu zauzmu Maltu,
veliki majstor Žan Parizo de la Valet odlučio je da izgradi utvrđeni grad na golom
krečnjačkom poluostrvu na severnoj obali. To će biti prvi planski građen evropski grad
još od rimskih vremena, s rešetkastim tlocrtom, odbrambenim šancem s južne strane i
utvrđenim zidovima svuda okolo. Zaštićene luke nalazile su se na istoku i zapadu i
obezbeđivale savršeno sidrište za brodove. Za pomorsku silu kao što su bili Malteški
vitezovi, ta lokacija bila je savršeno sedište, i oni su na kraju pretvorili ostrvo u
neprobojnu pomorsku bazu.
Tri kilometra duga i kilometar i po široka, Valeta je predstavljala grozd tesno
zbijenih građevina koje su dugo pružale smeštaj vitezovima i svemu onome što je bilo
potrebno za njihovo izdržavanje. Grad je ostao jedini svedok četiri veka napornog rada i
veličanstva. Njegove crkve, radnje, stambene kuće, palate, skladišta, utvrđenja i palata
velikog majstora nekako su sačuvani, čak i pošto je Hitler nemilosrdno bombardovao
svaki pedalj grada za vreme Drugog svetskog rata.
Građevine su bile postavljene u pravim linijama, namerno tesno zbijene da
zaklanjaju ulice od jakog mediteranskog sunca i da omoguće da morski povetarac struji
tim ulicama bez ometanja. Sve u svemu, otprilike dve hiljade građevina plemenite
elegancije podignuto je u roku od pet godina. Međutim, bilo je potrebno još dvadeset pet
godina da one budu usavršene. Nije se mnogo toga promenilo od sedamnaestog veka.
Luku se naročito dopadalo ono što je De la Valet rekao o svojoj tvorevini.
Izgradila ju je gospoda za gospodu.
Beli tornjevi Tvrđave Svetog Elma pojavili su se na vidiku, kao stražari na kraju
uzdignutog poluostrva, sa zapanjujućim pogledom na otvoreno more. Zamislio je kako
njeni topovi pucaju u luku, odbijajući nalet Turaka. Čitava Velika opsada delovala je kao

5 Kao četvorica jevanđelista – Matej, Marko, Luka i Jovan. (Prim. prev.)

neki holivudski film. Sulejman Veličanstveni – kakvo ime – poslao je 40.000 ratnika i
više od dvesta brodova da zauzme Maltu u ime islama. De la Valet je pod svojim
zapovedništvom imao 500 vitezova, 1.100 vojnika i 6.000 pripadnika lokalne milicije.
Uprkos molbama, nijedan hrišćanski kralj nije ni prstom mrdnuo da im pomogne, pošto
su bili previše zauzeti međusobnim ubijanjem.
Tako je De la Valet ostao sam.
Invazija je počela besno i krvavo, a sve se dešavalo u toku nesnosno vrelog leta.
Tvrđava Svetog Elma odupirala se mesec dana pre nego što je najzad popustila.
Međutim, nedostatak zaliha, malo sveže vode i dizenterija pokosili su Turke. Teror je
neobuzdano vršen na obe strane. Ubijeni vitezovi su sakaćeni, a njihova obezglavljena
tela na krstovima plutala su preko luke do nezauzetih tvrđava s druge strane. Odgovor
velikog majstora De la Valeta bio je da odseče glave turskih zarobljenika i ispali ih na
Turke kao topovsku đulad.
Kad smo već kod izreke glava za glavu.
Konačno, u septembru 1565. godine, sa Sicilije su stigla pojačanja i Turci su se
povukli. Da je bilo drugačije, muslimanska mornarica vladala bi Sredozemljem iz baze
na Malti i čitava Evropa bila bi u opasnosti.
Ali vitezovi su spasli hrišćanstvo.
Usmerio je čamac pored Svetog Elma i zaputio se u Veliku luku, još ukrašenu
tvrđavama i kulama osmatračnicama. Zatalasane zastave nudile su živopisnu
dobrodošlicu sa zidina i s druge strane luke u Tri grada. Jedan kruzer bio je ukotvljen
blizu jednog od dugačkih kejova, a njegovi putnici preplavili su obalu. Drugi je bio
usidren dalje od obale. Luk je skrenuo prema marini. Onog čamca za vuču paraglajdera
odranije nije bilo nigde na vidiku. Motor je izgubio ravnomerni topot i usporio, spreman
da ponovo uđe u zaštićeno pristanište prepuno jahti koje su se mirno ljuljale na sidrima.
Njegov auto čekao ga je na malom parkingu udaljenom nekoliko blokova.
Polako je dovezao čamac do keja, isključio motor i zavezao ga za dve slobodne
alke.
Iskočio je napolje, ostavivši pušku u čamcu, pa otkaskao na obalu.
Presrela su ga dva čoveka.

DEVETO POGLAVLJE

Jezero Komo

Vitez je izašao iz vile i došao do glavnog puta koji je vodio dole do jezera. Torbica od
slonovske kože ležala je na suvozačkom sedištu pored njega. Uzeo ju je dok se na
drugom spratu odvijala borba. Malon je očigledno našao ono za šta je vlasnik vile
priznao da se u njoj nalazi. Čak je i sadržaj bio tačno onakav kao što je opisano.
 Hvala bogu što je brzo delao.
Dao je instrukciju svom saradniku da samo onesposobi Malona i zatim uzme
torbicu. Jednostavan zadatak. Amerikanac mu je bio potreban živ. Ipak, očigledno je
nešto krenulo naopako. Nije mogao da dopusti da njegov saradnik bude zarobljen. Zato
je rešio taj problem, uzeo torbicu i pobrinuo se da Malon ne može da krene u poteru za
njim. Ideja je bila samo da zametne trag i pošalje bivšeg agenta nazad Britancima
praznih ruku. To je sada postignuto, ali po višoj ceni nego što je očekivao.
Izašao je na put koji je obilazio oko nepravilne linije obale i skretao na sever. Posle
četiri kilometra dovezao se u Menađo. Mirne starinske ulice bile su oivičene fasadama
živopisnih boja. Jutarnje sunce jarko je sijalo, bojeći spoljašnje strane građevina
nijansama tamnog zlata. Uvojci magle spuštali su se s kamenitih planina na polukrug
prolećnih krošnji koje su se oštro izdizale iza strmih krovova. Parkirao se odmah iza
Trga Garibaldi, uzeo torbicu i polako krenuo pognute glave, opuštenim korakom, ne
privlačeći pažnju, više se služeći ušima nego očima da pazi na ono što se dešava oko
njega.
Ušao je u hotel i popeo se drvenim stepenicama u svoju sobu. Kada je ušao,
rasprostro je sadržaj torbice na sto. Bilo je neverovatno kako je to ostalo skriveno od
1945. godine. Brzo je pregledao stranice i među njima našao indigo kopije, originale i
rukom pisane poruke. Međutim, prepiska između Musolinija i Čerčila bila je glavna
nagrada. Pregledao je jedanaest pisama, što mu je bilo lako, jer je govorio i engleski i
italijanski. Naročito ga je jedno na engleskom, od Čerčila Musoliniju, nateralo da se
osmehne.

Pišem vam da vas zamolim da bi trebalo da odbacimo osećanje iritiranosti

koje bi moglo da iznikne iz naše pokvarenosti, istrajnog podmuklog
oportunizma s kojim su naše vlade pokušale da lažno predstave naš odnos.
U poslednje vreme okolnosti u ovom našem svetu primorale su nas da
zajedno poslujemo, a teško da možemo poslovati u duhu moralne
ogorčenosti. Umesto toga, moramo biti oprezni i precizni i da donekle
imamo poverenja jedan u drugoga. Bojim se da, uprkos upornim
iskušenjima, nećemo imati mnogo koristi od toga da se međusobno
sporimo. Zato hajde da se kako treba pobrinemo za ono što bi moglo da
bude dovoljno da vas spreči da uđete u dugotrajni vojni savez s mrskim
nemačkim kancelarom.
Koliko ste već želeli da uključite Maltu u italijansku interesnu sferu?
Više puta tvrdili ste da su Maltežani deo italijanske rase, da je čak i njihov
govor izveden iz italijanskog dijalekta. Vaša retorika bila je jasna, da je
Malta bila, i treba i sada da bude, deo velike Italije. Šta ako je takvo nešto
moguće? Šta ako vi sami možete da postignete ono što bezbrojne italijanske
vođe pre vas nisu uspele?
Pošto ste tako dobili ovu kartu u ruku kao znak prijateljstva, naime,
 moguću predaju ovog pouzdanog i vrednog ostrva, prihvatićemo kao quid
pro quo da Italija ostane neutralna u predstojećem sukobu. Nikakav
politički ni vojni sporazum s Nemcima neće biti napravljen. Nikakva pomoć
neće biti ponuđena nemačkoj strani. Mi priznajemo da ovakav nastup može
izazvati teškoće između Italije i Nemačke. Hitler nikada ne bi tolerisao
otvoreni savez Italije s Velikom Britanijom. Zato, kako bismo omogućili da
se vaša neutralnost ispolji na način koji ne može biti osporen, mi nećemo
javno priznati Italiju za saveznika u borbi koja se trenutno vodi. Ipak,
nećemo se prema vama odnositi ni kao prema neprijatelju. Umesto toga, za
nas ćete postati država s „ratobornim stavom“ prema Ujedinjenom
Kraljevstvu. Ne prijatelj, niti neprijatelj, samo zemlja s kojom treba biti
oprezan. Ovo će vam obezbediti uverljivo poricanje Nemcima da se ništa
niste dogovorili s nama, kao da to nije slučaj. Međutim, takav stav
obezbediće Italiji – mesto za mirovnim stolom pošto Nemačka bude
poražena, a poražena će biti. Tu se može raspravljati o italijanskim
teritorijalnim pretenzijama prema Malti, i to se na kraju može ugovoriti.

U pismu su nadalje isticane i hvaljene vrline pobede nad Hitlerom i tajnog ulaska u
savez s Engleskom.
Bilo je potpisano gustim crnim mastilom.

Čerčil.
Vitez je obratio pažnju na datum.
Osamnaesti maj 1940.
Čerčil je upravo postao premijer. Izgleda da engleski buldog nije traćio vreme u
pokušaju da postigne sporazum, u očajničkoj želji da spreči Italiju da formalno uđe u rat
na Hitlerovoj strani. Pismo je poslato kao odgovor na jedno Musolinijevo, koje je stiglo
nekoliko dana ranije, i čija je indigo kopija bila u torbici.

Već nekoliko godina tvrdim da bi trebalo da Italija ima neometan pristup

svetskim okeanima i pomorskim linijama. To je od ključne važnosti za naš
 nacionalni suverenitet. Sloboda zemlje proporcionalna je snazi njene
mornarice. Mi smo sada, a tako je već odavno, zatvorenici u Mediteranu.
Hitler je ubeđen da, kako bi se probila kontrola Velike Britanije, vaše baze
na Kipru, Gibraltaru, Malti i u Egiptu moraju biti neutralizovane. Italija
nikada neće biti nezavisna zemlja sve dok ima Korziku i Maltu kao rešetke
svog mediteranskog zatvora, a Gibraltar i Suec kao njegove zidove.
Hitlerova spoljašnja politika uzima kao činjenicu da će jednog dana morati
da dođe do suočavanja s Velikom Britanijom i Francuskom. Ukazao mi je
na to da, oružanim osvajanjem, Italijanska Severna Afrika i Italijanska
Istočna Afrika, sada razdvojene anglo-egipatskim Sudanom, mogu biti
povezane. Još bolje od toga, mediteranski zatvor biće uništen. Kao što
sigurno shvatate, u tom trenutku Italija će moći ili da izbije na Indijski
okean kroz Sudan i Abisiniju, ili na Atlantik preko Francuske Severne
Afrike. To za mene ima smisla. Hitler nudi savez koji će to omogućiti. Šta vi
nudite, gospodine premijeru?

Čerčil je mahao Maltom kao mamcem.

Ali lukavo, tek kada rat bude dobijen, kada će biti tiho ustupljena. Što očigledno
nije bilo dovoljno da pridobije Musolinija.
Vitez je znao njegov vojnički istorijat.
Britanac je brinuo da li se Malta može valjano braniti. Nije više bio šesnaesti vek.
Savremeno naoružanje nije bilo ni slično onome koje su Turci koristili u pokušaju da
probiju odbranu ostrva. Bombarderi i brodovi s topovima velikog kalibra mogli su da
izvrše potpuno razaranje. Trebalo bi mnogo ljudi i oružja da se ostrvo zadrži.
Možda ono nije bilo vredno toga.
Francuzi su u maju 1940. godine, dok je trajala invazija na njihovu zemlju,
predložili da bi Musolini mogao biti umiren predajom Malte. Tako se Italija ne bi
uključila u rat, što bi omogućilo saveznicima da se usredsrede na Francusku. Međutim,
Čerčil je ubedio svoj ratni kabinet da ne treba praviti takve teritorijalne ustupke, mada su
drugi članovi kabineta bili za dogovor.
Sada je znao zašto.
Čerčil je znao da će ponuda biti uzaludna.
Italija je 10. juna 1940. objavila rat Velikoj Britaniji, a zatim odmah sledećeg dana
napala Maltu i uspostavila opsadu ostrva. Romel je upozorio da će bez Malte Sile
osovine na kraju izgubiti kontrolu nad severnom Afrikom.
Zato su njihovi napadi bili neumorni.
Na kraju je Hitler bacio više bombi na Maltu nego na London. Pet godina je većina
Maltežana živela ispod zemlje, koristeći tunele zaostale od vitezova kao skloništa od
vazdušnih napada, skladišta i rezervoare za vodu.
Podneli su žestoke udare.
Uništeno je više od trideset hiljada građevina.
 Ljudi su skoro umirali od gladi dok je konvoj za konvojem brodova tonuo u
napadima podmornica. Bojni brod, dva nosača aviona, trideset osam podmornica i pet
savezničkih krstarica potopljeni su tokom odbrane ostrva. Više od hiljadu Maltežana je
poginulo. Još mnogo više je ranjeno. Čerčil je rekao svetu da oči cele Britanske
imperije gledaju Maltu u njenim mukama iz dana u dan.
I zadržali su ostrvo.
Posle rata, kralj je odlikovao celo stanovništvo ostrva Krstom Svetog Đorđa. Nije
čudo što je Čerčil želeo da osigura da ta pisma nikada ne ugledaju svetlost dana. Može
se samo zamisliti šta bi britanski narod mislio o svom uvaženom vođi da je znao da je on
bio spreman na ustupanje tog dragocenog komada zemlje.
Obuzelo ga je jako uzbuđenje.
Našao je najveći deo onoga što je tražio.
Ali jedna stvar koju se nadao da će pronaći nije bila tu. Da li ju je Malon uzeo?
Moguće. Ali ne i verovatno.
Nije bilo važno.
Britanci će se javiti. U to je bio siguran.
Zagledao se kroz prozor u ljude koji su se kretali po širokom prostoru trga.
Pomilovao je prsten koji mu je krasio desnu ruku i tiho pročitao pet reći na njemu.
Sator. Arepo. Tenet. Opera. Rotas.
Bilo je vreme da oni ponovo stanu na čelo i predvode.

DESETO POGLAVLJE

Malta

Kastor je slušao dok se Čaterdži obraćao čoveku na paraglajderu. Zatim je gledao kako
taj neidentifikovani čovek pada u vodu i na kraju savladava dvojicu ljudi u čamcu. Tada
ga je pojurio još jedan čamac, pucajući za njim, dok se čovek s paraglajdera brzo
udaljavao, i susreli su se niže niz obalu. Poslednje je video kako se čovek s paraglajdera
zaputio ka Valeti.
Sam.
„O čemu se tu radilo?“, upitao je Aranija.
„Ljudi su zainteresovani za ono što radite, eminencijo.“
To je za njega bila novost. „Koji ljudi?“
Nije bilo odgovora.
Zato je upitao: „Ko je bio čovek na paraglajderu?“
„Američki agent, poslat ovamo da vas špijunira. Juče smo saznali za njegovu
umešanost. Na svu sreću, uspeo sam da ga preduhitrim i potplatim tu ekipu za
paraglajding. Ona druga dvojica ljudi trebalo je da se pobrinu za njega, ali, kao što ste
videli, on je umakao.“
„Ko je bila žena u drugom čamcu?“
„Dobro pitanje. Moraću da obavim jedan poziv.“
Čaterdži se povukao na suprotnu stranu grudobrana i poslužio se svojim mobilnim
telefonom.
Kastoru se nije dopadalo ništa od ovoga što je upravo čuo i mrzeo je da se prema
njemu odnose kao prema podređenom. I ko su bili ti mi u izjavi saznali smo.
Ponovo se zagledao u more.
Severna obala za njega je oduvek bila drugačija. On i njegov brat rođeni su na
južnoj strani ostrva, na komadu zemlje s pogledom na drugi deo Mediterana. Stara
seoska kuća bila je izgrađena od lokalnog koralnog krečnjaka, zanimljive smese koja je
izlazila iz zemlje meka i vlažna, ali je na kraju, posle izvesnog vremena pod suncem,
postajala bela i tvrda.
Kao i on sam. Savitljiv kao dete.
Nepopustljiv kao odrastao čovek.
Njegov otac ribario je po Sredozemlju celog svog života, dok je još bilo moguće
živeti od toga. Njegovi roditelji bili su dobri ljudi i nijedno od njih nije učinilo ništa
pogrešno, čak ni toliko da stvori sebi nekog neprijatelja. Nažalost, poginuli su u
saobraćajnoj nesreći kada je njemu bilo dvanaest godina. To se dogodilo u aprilu, baš
pošto je lucerka procvetala, prekrivajući zemlju bojom i ispunjavajući vazduh
aromatičnim mirisom.
Sve do dan-danas mrzeo je proleće.
Pošto nisu imali članove porodice voljne da ih prime, njega i njegovog brata poslali
su u sirotište Sveti Avgustin na istočnoj strani ostrva, sumorno, neupadljivo mesto kojim
su upravljale časne sestre iz reda Svete Ursule. Odrastajući tamo, upoznao se s crkvom.
Spoznao je njenu stabilnost. Pravila. Istoriju. I mnoge mogućnosti koje je pružala. I
mada su se neka siročad bunila, on je počeo da ceni insistiranje sestara na disciplini. Te
hladne, bezizražajne žene bile su dosledne, ako ništa drugo. Rekle bi šta imaju samo
jednom i od vas se očekivalo da slušate. Pre tri godine zaboravio je nekoliko lekcija
kojim su ga te nepopustljive žene naučile i pogrešno povukao potez, što je omogućilo
papi da ga obori s položaja.
Glupa, baš glupa greška.
Imao je položaj koji mu je davao veliku moć i uticaj. Prefekt Apostolske signature.
Najviši pravni autoritet Katoličke crkve. Kad je reč o crkvenim pitanjima, jedino je papa
imao viši čin. Taj položaj omogućavao mu je i pristup obilju poverljivih informacija o
svetovnim licima, sveštenicima, biskupima i kardinalima. Nakupio je pravu riznicu
poverljivih dosijea. Plan je bio da na kraju upotrebi to znanje da uveća lični uticaj unutar
kolegijuma kardinala. Da je odigrao kako treba, mogao bi da pretoči zahvalnost kolega u
ozbiljnu kandidaturu za papstvo.
Svaki muškarac katolik koji je dostigao zrelo doba, a nije bio jeretik, šizmatik i nije
postao ozloglašen po trgovini svojim svešteničkim uticajem, mogao je da bude izabran
za papu. U stvarnosti, samo su kardinali imali šansu. Poslednji kandidat koji nije bio
kardinal izabran je za papu 1379. godine. Bez ikakve sumnje, za određene kardinale bilo
je verovatnije da će biti izabrani nego za neke druge. Moderna reč za to bila je da su oni
papistični. Sposobni da postanu papa. To je nekada podrazumevalo Italijana. Ne više,
zahvaljujući nizu stranih papa. Ipak, nikada nije bilo načina da se unapred zna ko će se
pokazati kao favorit. Kako je glasila izreka? Onaj ko dođe na konklavu kao papa, izađe
s nje kao kardinal. Istorija je pokazala da je devet od deset puta pobedio neko ko nije bio
favorit. To je imalo smisla. Svaki takozvani favorit imao je sopstvenu pažljivo skupljenu
grupu pristalica. Mnoge od njih formirane su nedugo pre konklave ili u toku njenog
zasedanja, a retko je neka grupa uspevala da ubedi drugu da prihvati njenog kandidata.
To je značilo da čovek koji je izabran na kraju, nikada nije bio favorit svima. Umesto
toga, on je bio samo kompromis oko koga su dve trećine kardinala mogle da se slože.
Što je bilo u redu.
Njega nije zanimalo da bude ičiji favorit.
Contra mundum.
Protiv sveta.
Njegov moto.
Čaterdži se vratio kada je završio razgovor. „Ja ću se pobrinuti za našeg američkog
špijuna u čamcu.“
„Na koji način?“
Čovek se zakikotao. „Želite li zaista da znate? Jednostavno prihvatite da sam ovde,
vama na usluzi. Eminencijo.“
Osetio je još jednu navalu gneva zbog tog nadmoćnog tona. Međutim, prošle
godine su ga, ako ništa drugo, naučile izvesnoj meri strpljenja.
„A žena?“, upitao je.
„Radim i na tome.“
„Jeste li vi hinduista?“
„Ja sam ateista.“
Morao je da se smiri i uguši uskipelu ozlojeđenost u sebi. Ovaj razgovor nikuda
nije vodio. Ipak, morao je da zna. „Kakve su vaše kvalifikacije da se bavite mojim
trenutnim potrebama?“
Čaterdži ga je odmerio pogledom. „Mogu da se borim, pucam i ne smeta mi da
ubijem nekoga ako se pojavi takva potreba.
„Idemo li mi to u rat?“
„Recite vi meni, eminencijo. Kao što ste ukazali, ljudi su dugo tražili Nostra
Trinita.“
„A šta vi znate o tome?“
„Prilično. Imam doktorat iz srednjovekovne istorije na Univerzitetu u Jorku. Moja
disertacija bavila se Jerusalimom između vremena Jevreja, muslimana i hrišćana, od
prvog do petog veka, s naglaskom na evropskim bratstvima i njihovom učinku na
međusobno ukrštene okupacije. Suvereni red vojničkih hospitalaca Svetog Jovana
Jerusalimskog, od Rodosa i Malte, bio je jedno od njih. Takođe, prilično sam dobar u
nalaženju i krađi materijala u arhivima, bibliotekama i novinskim redakcijama. Imam
malo ili nimalo moralnih skrupula i uradiću što god je potrebno da posao bude obavljen.
Napisao sam knjigu o hospitalcima. Nije se prodavala naročito dobro, ali jeste privukla
pažnju određenih ljudi, takođe zainteresovanih za vitezove.“
„Možete li da pomenete nekoliko imena?“
Čaterdži se ponovo zakikotao. „Nikada ne prepričavaj svoje poduhvate. Prvo
pravilo u mom poslu.“
Kastor je mogao da vidi da ovaj čovek sakriva čvrstu i žilavu inteligenciju ispred
preterane i pažljivo uvežbane nepristojnosti. On obično ne bi traćio vreme na nekoga
tako uobraženog. Međutim, ništa u vezi s ovom situacijom nije bilo uobičajeno.
Kupio je sebi nekoliko trenutaka za razmišljanje posmatrajući brzo proletanje
galeba, koji je raširenih krila lebdeo na termalnoj struji prema otvorenoj pučini. Kakav
je to samo osećaj morao biti, tako oslobođen svih stega. Najzad se okrenuo prema
Čaterdžiju i rekao: „Vi shvatate da konklava počinje za malo više od dvadeset četiri sata.
Nema vremena za besmislice.“
„Kako bi bilo da vam podstaknem radoznalost nečim za šta sam siguran da ne
znate. Ponuda u dobroj veri, ako hoćete.“
Rekli su mu da dođe ovamo i sve će biti objašnjeno.
Zato je morao verovati da ovo nije gubljenje vremena.
„Slušam.“

JEDANAESTO POGLAVLJE

Jun 1798.

Napoleon Bonaparta nije obraćao pažnju na krike koji su odjekivali dugim

hodnicima, i divio se palati. Proteklih 225 godina veliki majstori stanovali
su unutar ovih zidova, lutajući po širokim mermernim prolazima, diveći se
galerijama slika i gosteći se u velikim salama za bankete. Gore u kuli
postojala je čak i opservatorija. Zgrada je bila dugačka kao Luvr, na dva
sprata, s dvoslojnim zidovima ispunjenim šljunkom kao u tvrđavi, a čitavih
stotinu metara njene elegantne fasade bilo je okrenuto prema Pjaca de
kavalijeri, Trgu vitezova.
Sveto tlo, kako mu je rečeno.
Nijednom Maltežaninu nikada nije bio dozvoljen ulazak na trg, ili
upalatu, bez posebnog odobrenja. On je već odlučio da stekne naklonost
meštana ukidanjem tog zakona i preimenovanjem mesta u Trg slobode.
Dobar potez.
Povlastica osvajača.
Bio je ushićen. Sve je prošlo savršeno dobro.
 Doplovio je iz Francuske pre mesec dana sa stotinama brodova i 7.000
vojnika, na putu da osvoji Egipat. Usput je odlučio da zauzme Maltu i
došao je u Valetupre tri dana. Dok je stajao na mostu svog komandnog
broda u luci, bio je impresioniran tornjevima tvrđave, samim gradom koji
se strmo spuštao u terasama s vrha brda, i građevinama boje meda
naguranim jedne iznad drugih, koje su izgledale kao isklesane iz jednog
komada kamena. Obavestili su ga da će brojne kupole i kule imati
egzotičan efekat, i lično se uverio u istinitost te primedbe.
Kako su ga vitezovi zvali?
Civitates Humilima.
Najskromniji grad.
Još otkad su Turci napali 1565. godine, nije viđeno toliko mnoštvo
jedrenjaka koji su se pojavili ispred obale Malte. U to vreme vitezovi su bili
spremni da do smrti brane ono što su smatrali svojim ostrvom. Ovog puta
napadači su ih uhvatili nespremne. Na svu sreću, njegovi špijuni dokazali
su svoju vrednost i ustanovili da vitezova ima samo 332, od kojih su 50 bili
prestari da se bore, a svi su bili slabo snabdeveni i imali su loše vodstvo.
Tops tvrđave nije ispaljen duže od jednog veka, barut je bio truo, a pucnji
iz njega neefikasni. A onda, kada su francuski vitezovi, kojih je bilo skoro
200 od ukupnog broja od 332, odbili da se bore, sve se završilo posle dva
dana potpunom predajom, a veliki majstor potpisao je sporazum kojim se
odrekao ostrva i svakog ostatka suverenosti.
Ponovo se zagledao u zidove palate.
Malo je ostalo od njenog veličanstvenog nasleđa. Iz predvorja i sa
zidova punih odjeka sada je više zračila melankolična atmosfera
napuštenosti. Šta se dogodilo sa svim tim velikim majstorima? Onom
izabranom nekolicinom koja je nekada poigravala na ivici apsolutizma.
Oni su živeli kao kraljevi, nosili krune, primali ambasadore i slali
izaslanike na strane dvorove. Držali su uz sebe velike grupe kapelana i
lekara, na desetine slugu, lovočuvara, sokolara, dobošara, trubača,
sobara, konjušara, puževa, vlasuljara, časovničara, čak i lovaca na
pacove. Na raspolaganju su imali neograničena sredstva. Pape i carevi
ispunjavali su im želje.
Ali ne više.
Kada je pretnja od nevernika sa istoka nestala, vitezovi su izgubili svrhu.
Počeli su da piju i održavaju dvoboje među sobom, a njihova nekadašnja
disciplina nestala je i pretvorila se u haos. Nemački i italijanski ogranak
reda je nestao. Većina ostalih bili su blizu uništenja. Nekada veličanstvena
institucija postala je tek nešto više od mesta u kome su dokono živeli mlađi
muškarci iz određenih privilegovanih porodica. Još gore, revolucije po
Evropi, a pogotovo ona u Francuskoj, dovele su do toga da njihovi posedi
budu oduzeti u tolikoj meri da su prihodi vitezova, po rečima jednog grofa s
 kojim je on razgovarao, smanjeni za skoro dve trećine.
Sada su svi oni pripadali Francuskoj.
Čuo je korake i okrenuo se. Jedan od njegovih ađutanata marširao je
kroz široki hodnik, a kuckanje njegovih čizama odjekivalo je od mermernih
zidova. Napoleon je znao šta taj čovek hoće.
Čekali su ga u Dvorani vrhovnog saveta.
Klimnuo je glavom i krenuo ispred ađutanta kroz lavirint čiji su visoki
zidovi bili goli, a sve tapiserije i slike koje su njegovi vojnici zaplenili, sada
su bile pohranjene na njegovom komandnom brodu s ostalim plenom.
Njegovi ljudi opustošili su i Valetu i ostatak ostrva, skupljajući oružje,
srebrne hirurške instrumente, šahovske komplete od slonovače, nameštaj,
sanduke s kovanim novcem i zlatne poluge. Zaplenjeni su čak i dragoceni
mač i bodež De la Valete, koje je tom odavno upokojenom velikom majstoru
poklonio kralj Španije za njegovu hrabrost tokom Velike opsade.
On je sve uzeo.
Orijent je bio prepun blaga.
Ali on nije našao ono zbog čega je zaista došao.
Jednu stvar koja bi se mogla pokazati vrednijom od sveg tog zlata i
srebra.
Ušao je u veliku dvoranu. Na suprotnoj strani, skoro trideset metara
udaljen, na uzdignutom podijumu ispod grimiznog baršunastog baldahina
opšivenog zlatnim porubom, stajao je presto velikog majstora. Ovde su se
vrhovni savet i generalni kapitul6 okupljali vekovima, to je bio centar moći
vitezova. Na okolnim zidovima bilo je dvanaest veličanstvenih frizova na
kojima je bila prikazana Velika opsada. Spomen na jedno plemenito i
posvećeno vreme. Način da se obezbedi da sećanje na taj najveći trenutak u
istoriji ostrva nikada ne izbledi.
On je umeo da ceni takvu propagandu.
Dvorana je bila prazna, ako se izuzmu dva improvizovana stola u njenoj
sredini. Jedan čovek sedeo je ispred njih, vezan za drvenu stolicu, ruku
ispruženih ravno ispred sebe, dlanova okrenutih nadole, zakucanih po
sredini ekserima. Jadnik je bio u noćnom ruhu. Njegovi vojnici očigledno
su ga uhvatili dok je spavao. Zarobljenik je ječao, glava mu je padala na
sto, s brade mu je curila pljuvačka, iz rana krv. Napoleon je prišao bliže i
shvatio da mu je teško da zadovoljno uzdahne zbog smrada. Čoveku su
creva i bešika popustili i ispraznili se.
„Uzrokuješ sebi tako mnogo bola, a sve uzalud“, rekao je. „Tvoj vođa te
je napustio.“
Sve je to bilo istina.
Ferdinand fon Hompeš, veliki majstor, predao je Maltu bez borbe, bez

6 Veće poglavara celog verskog reda u katolicizmu. (Prim. prev.)

ustezanja otvarajući kapije Valete. Pomoglo je i to što su vitezovi bili
zakleti da ne podižu oružje protiv svoje su braće hrišćana.
„Tvoj veliki majstor uzeo je ruku i šaku Svetog Jovana i ikonu Naše
Gospe od Filerma i otplovio.“
Video je kako užas narasta u čovekovim očima kada je shvatio u kakvom
je bezizlaznom položaju.
„Ipak, pre nego stoje Hompeš otišao, uzeo sam prsten sa šake Svetog
Jovana.“ Pokazao ga je na svom prstu. „Divan komad nakita, koji ću
zadržati.“ Slegnuo je ramenima. „Kakve koristi od mrtvog sveca?“
Nije bilo odgovora. Ali on ga nije ni očekivao.
„Tvoj veliki majstor ostavio te je ovde da se suočiš sa mnom. Sam.“
„Ja ti… nisam… ništa rekao. Neću ti… reći… ništa.“
On je mahnuo rukom i ađutant je doneo keramičku činiju pa je spustio
na sto. Izmučeni hospitalac podigao je pogled i naizgled prepoznao
strukove biljke u činiji.
„S Generalove stene“, rekao je. „Pričali su mi o njenim lekovitim
svojstvima, pa sam naredio da ti donesu malo.“
Odmah pored obale Goza, sever no od Malte, izdizalo se ostrvce od
krečnjaka. Talasi su hiljadama godina bacali penu na njegove gole, sive
bokove. Na toj steni rasla je kržljava biljka, nepoznata bilo gde drugde u
svetu. On je slušao priče o osobini te biljke da zaustavlja krvarenje kada se
pritisne na ranu. Pre pedeset godina veliki majstor proglasio je ostrvce
zabranjenim za posete i postavio stražare da čuvaju biljku isključivo za
vitezove. Kazna za kršenje te odredbe bila je tri godine prinudnog veslanja
na galiji. On je nameravao da ukine tu sebičnu zabranu kada nakupi obilnu
količinu biljke.
„Možeš li da je namirišeš?“, upitao je.
Vonj je bio oštar, žestok, neprijatno pomešan s odvratnim zadahom
izlučevina izmučenog čoveka. Želeo je da izvadi maramicu i pokrije nos, ali
znao je da ne treba to da uradi. Vrhovni zapovednici nikada ne uzmiču.
„Reci mi ono što želim da znam, i ova biljka može da ublaži tvoje rane“,
rekao je.
Nije bilo odgovora.
„Održao si svoju zakletvu i ništa nisi otkrio. Moram priznati da je to
vredno divljenja. Međutim, tvoj život kao pripadnika Malteških vitezova je
završen. Sam red završio je svoje postojanje. Više nema potrebe da držiš
obećanje. Olakšaj sebi muke i reci mi gde mogu da nađem Nostra Trinita. “
Čovek je razrogačio oči kada je to pomenuto.
„Kako… ti znaš… za to?“
„Njegovo postojanje nije tajna unutar crkve, među određenim
kardinalima. Oni su mi ispričali za to, ili bar ono što oni znaju.
Zaintrigiran sam i radoznao, pa zato zaboravi svoje obećanje i reci mi gde
 je ono skriveno. “
Vitez je odmahnuo glavom. „Obećanja su… sve što nam je ostalo. “
Čoveku je glava ponovo pala na sto.
On je mogao samo da zamisli kakav su mu bol izazivali ekseri u
dlanovima. Prišao je bliže i spazio kalajni prsten na čovekovoj desnoj ruci.
I slova.

Posegnuo je i skinuo mu prsten s ruke.

Čovek je podigao glavu na to uznemiravanje. „To… nije… tvoje.“
On se zagledao duboko u čovekove bolne oči. „Rekli su mi i za ovaj
prsten. Konstantinov znak. Simbol vaše Secreti. Dugo poštovano bratstvo.“
Pustio je da njegova pohvala lebdi u vazduhu,pa izneo poentu. „Došao sam
po Konstantinovu darovnicu. Nemoj da pogrešiš, dragi viteže, tvoj život
zavisi od toga da li čuje dobiti.“

Kastor se zagledao u Čaterdžija. „Kako vi znate sve to?“

„Kao što sam rekao, eminencijo, radim na ovome već neko vreme.“
Kao što je radio i on, pretražujući Vatikansku biblioteku. Kao prefekt Apostolske
signature imao je pristup čak i njenim zatvorenim delovima, takozvanim tajnim
arhivima, nazvanim tako samo zato što je bilo potrebno odobrenje pape da se oni koriste.
On je pametno iskoristio svoje vreme među tim gomilama knjiga i saznao sve što je
mogao o Nostra Trinita.
Naše trojstvo.
„Napoleon je došao na Maltu u potrazi za dragocenim posedom hospitalaca“,
nastavio je Čaterdži. „Taj vitez s dlanovima zakovanim za sto nikada ništa nije otkrio.
Čitao sam o njegovom herojstvu u starim spisima. Onima koji leže na tavanima ili u
podrumima, dugo zaboravljeni, tako da niko pouzdano ne zna da li su istina ili
izmišljotina. Na kraju je Napoleon probo čoveka kroz grudi, isprskavši pod u Dvorani
vrhovnog saveta s onoliko krvi koliko je srce moglo da ispumpa pre nego što je čovek
umro.“
 „To znači da ništa nije saznao.“
„Jesam li tako rekao?“
Sada je Kastor bio zaintrigiran.
„Da li govorite da možemo da ga nađemo?“
Čaterdži se iscerio. „Moramo da krenemo.“
„Kuda idemo?“
„Neko želi da razgovara s vama.“
„Mislio sam da ste vi osoba s kojom treba da se vidim.“
„Ja to nikada nisam rekao, eminencijo. Vi ste to, jednostavno, pretpostavili.“ Da,
jeste.
„Jedan mali savet“, dodao je Čaterdži. „Ništa ne pretpostavljajte. Takav pristup
koristiće vam u predstojećim satima.“

DVANAESTO POGLAVLJE

Koton je ušao u Four sizons u Milanu. Vozio je pedeset kilometara na jug od Koma i
prešao to rastojanje za malo više od jednog sata.
Bližilo se jedan sat posle podne.
Mozak mu se još užurbano bavio gubitkom dokumenata.
Neuspeh nije bio njegov stil.
Pre nego što je juče doputovao avionom iz Danske, malo je istraživao. Izgleda da
su se svi upućeni u tematiku slagali da bi se pisma koja su Čerčil i Musolini razmenjivali
odnosila na Čerčilov pokušaj ili da spreči ili da prekine savez Italije s Nemačkom. Kada
je osvojio Etiopiju 1936. godine, Musolini je otvoreno želeo da obnovi prijateljstvo s
Velikom Britanijom. Njemu se Hitler lično nije sviđao i nije želeo da vidi da Evropa
padne pod nemački uticaj. Međutim, Britanci su mislili da je bolji pristup da umiruju
Hitlera i protive se Musoliniju, pa su odbili njegove ponude prijateljstva. Tek 1938.
godine Velika Britanija je najzad popustila, ali tada je već bilo prekasno. Italija se već
okrenula Hitleru.
Postojalo je bezbroj istorijskih spekulacija o čemu su Musolini i Čerčil mogli da
pišu jedan drugome. Nažalost, Koton nije uspeo da pročita nijedno od pisama iz torbice.
Nameravao je da to uradi kada se vrati u svoj hotel u Menađu, iako su mu Britanci
naglasili da ne bude mnogo radoznao.
Ali kako se ono kaže za najbolje smišljene planove?
Uspeo je da zameni gumu, upotrebivši malu rezervnu koja se nalazila u prtljažniku
iznajmljenog automobila, i stigao je na jug bez nezgoda. Čovek koji ga je angažovao
čekao je u osunčanoj, otmenoj sali za ručavanje koja je gledala na unutrašnje dvorište.
Zvao se ser Džejms Grant, trenutno u službi MI6, čuvene spoljne obaveštajne službe
Velike Britanije. On nije sreo Granta ni čuo za njega pre jučerašnjeg dana. Bio je to
uglađen gospodin srednjih pedesetih godina, tamnih očiju bezizražajnog pogleda
tipičnog za profesionalne špijune. Primetio je da Grant nosi isto tamnoplavo trodelno
odelo s tri dugmeta kao i juče. Koton je unapred zvao da kaže da dolazi sa zanimljivom
pričom, naglasivši svom poslodavcu da su u vili dva leša.
Hotel je bio impresivan, nekadašnji samostan smešten u srcu pomodne milanske
četvrti sa skupim radnjama. Izgleda da su dnevnice britanske obaveštajne službe za
terenski rad bile mnogo izdašnije od onih koje je plaćalo američko Ministarstvo pravde.
Koton je ušao u salu za ručavanje, seo za sto i detaljnije objasnio šta se dogodilo.
Grant se nasmejao kada je čuo za medveda. „To je nešto novo. U ovom poslu sam
dvadeset godina i nikada nisam imao agenta koji se suočio s medvedom.“
„Je li torbica stvarno bila od slonovske kože?“, upitao je on.
„Pričalo se da je Musolini lično ubio životinju u lovu. Koliko je unutra bilo
stranica, po vašoj proceni?“
„Pedesetak. Ali samo jedanaest pisama. Žao mi je što sam ih izgubio. Ko god da je
bio tamo, želeo je tu torbicu.“
„Kada ste ranije zvali, poslao sam čoveka na sever da istraži. Našao je telo unutra u
vili, kao što ste rekli, i izgleda da je to bio nastojnik vile. Takođe, našli smo mrtvaca i na
spratu. Dvaput je pogođen i ruka mu je rasečena. Prilično užasno, rekao je moj čovek.
Zatim je našao i vlasnika, obešenog o drvo u šumi severno od vile.“ Grant je zastao.
„Ruke su mu bile vezane iza leđa, ramena iščašena, i pogođen je jednim metkom u
glavu.“
Koton je pritisnuo leđa uz naslon stolice. „Jeste li identifikovali ubijenog koji me je
napao?“
„Još ne. Njegovih otisaka prstiju nema ni u jednoj bazi podataka. To nije
neuobičajeno, u najmanju ruku, ali saznaćemo ko je on.“ Grant je pokazao rukom prema
poslužavniku s pecivom na stolu. „Molim vas, poslužite se. Naručio sam ovo za slučaj
da budete gladni.“
Koton je primetio ovo skretanje pažnje, način da se razgovor prebaci na drugu
temu. Stefani Nel bila je poznata po korišćenju iste taktike. Međutim, pošto je bio
gladan, uzeo je dva kroasana. Konobar je prišao i Koton je naručio čašu soka od
pomorandže.
„Je li sveže ceđen?“ upitao je konobara.
„Naravno.“
On se osmehnuo. Savršeno. Zahvaljujući majci, koja ga je odgovarala i od jednog i
od drugog, nikada nije stekao naklonost prema alkoholu i kali. Ali sveže ceđen sok?
Pogotovo iz tih gorkih španskih pomorandži?
To je bilo najbolje.
U džepu mu je bio prsten. Odlučio je da i sam malo izvrdava i sačuva tu pojedinost
za sebe dok ne zaključi šta ovaj lukavi Britanac zna, a on ne zna. Međutim, odlučio je da
mu ipak nešto otkrije. „Bilo je jedanaest pisama koja su međusobno razmenili Čerčil i
Musolini. Pet je bilo prodato vama. Možda je ostalih šest ponuđeno drugom kupcu. On
je tražio pet miliona evra od vas. Od drugog tipa verovatno je tražio više. Zato ste i vi i
on zaključili da ih je jeftinije ukrasti.“
„Slažem se, izigrani smo. Ne bi trebalo da sam iznenađen. Reputacija prodavca bila
je dobro poznata.“
On je uzeo još peciva i pokazao na tanjir. „Ovo je dobro.“
„Znate li priču o kroasanu?“
Ponovo izvrdavanje.
Prihvatio je igru i odmahnuo glavom.
„Godine 1868. jedan pekar navodno je radio cele noći dok su Turci držali
Budimpeštu pod opsadom. Čuo je nekakvu buku ispod zemlje, ispod njegove radnje, i
upozorio zvaničnike. Otkrivenje pokušaj Turaka da iskopaju tunel ispod gradskih zidina.
Naravno, tunel je odmah zatrpan. Pekar je kao nagradu tražio samo da mu bude dato
isključivo pravo da peče kiflice u obliku polumeseca u spomen na događaj, pošto je
polumesec bio simbol islama. Hleb koji su mase mogle da jedu i simbolički proždiru
svoje neprijatelje. I nastao je croissant, što je francuska reč za polumesec.“
Koton je namazao puterom četvrto pecivo.
„Za vreme nedavnog građanskog rata u Siriji“, nastavio je Grant, „islamski
fundamentalisti zabranili su muslimanima da jedu kroasane. Naveli su priču koju sam
vam upravo ispričao da opravdaju taj svoj postupak. Nisu želeli da učestvuju ni u čemu
što slavi poraz muslimana.“
„Vi znate da je ta priča iz Budimpešte budalaština.“
Grant se zakikotao. „Nema sumnje. Potpuna izmišljotina. Ali dobro zvuči. Baš kao
priča da je Vinston Čerčil hteo da izda Veliku Britaniju za vreme Drugog svetskog rata.
Zvuči zanimljivo. Zanimljivo je za pričanje. Ali ni jedna ni druga priča nisu tačne.“
„Zašto ste onda spremni da platite čitavo bogatstvo za ta pisma?“
„Čerčilova porodica umorna je od slušanja laži. Nadamo se da će ovim to pitanje
biti zaključeno.“
On je na trenutak razmislio o tome, uzimajući u obzir ono što je Matej u Bibliji
rekao o naivnosti. Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao
zmije i bezazleni kao golubovi.7Priče Solomonove takođe su izgledale poučno. Ludi
nasljeđuje bezumlje, a razboriti vjenčava se znanjem.8
Prokleto tačno.
„Te laži o Čerčilu stare su više od sedamdeset godina“, napomenuo je.
Konobar se vratio sa sokom i on je otpio nekoliko malih gutljaja.
Osvežavajuće i slatko.
„Svakako je sveže ceđen.“
„Ovo je Four sizons“, rekao je Grant. „Šta ste očekivali?“
Konobar je otišao.
„Očekivao sam da gospodin koji me je unajmio bude iskren. Trojica ljudi su
ubijena. Vaša pisma su nestala. Ipak, vi niste pokazali ni najmanju zabrinutost zbog toga.
To znači ili, pod jedan, pisma su nevažna. Pod dva, postoji još nešto što tražite. Ili pod
7 Novi zavet, Jevanđelje po Mateju, 10:16. (Prim. prev.)
8 Priče Solomunove, 14:18. (Prim. prev.)
tri, i jedno i drugo. Ja biram treću mogućnost. Kakav je vaš izbor?“
Nije bilo odgovora.
Bilo je vreme da odigra svoju kartu.
Našao je prsten u džepu i spustio ga na sto. Grant je na trenutak zurio u njega, pre
nego što ga je podigao i pažljivo pogledao slova.

Koton se nagnuo bliže. „Ovo je prsten ubijenog čoveka koji me je napao u vili.“
„Što ste propustili da pomenete, do ovog trenutka.“
On je dohvatio peti kroasan. „Da, i ja sam to prirnetio.“
„Uzeli ste ovo s leša?“, upitao je Grant.
„U prirodi mi je da budem radoznao.“
Grant se osmehnuo. „Siguran sam da ste videli da se reči isto čitaju sa svake strane.
Gore. Dole. Levo. Desno. Sator. Arepo. Tenet. Opera. Rotas.“
„Vi znate šta one znače? Moj latinski je malo zarđao.“
„U svom najčistijem obliku, šator je ratar, sejač, začetnik. Arepo? Nepoznato. Ne
postoji takva latinska reč. Tenet znači držati, braniti, sačuvati. Opera je rad, trud, delo.
Rotas? Točkovi.“
On je protumačio značenje.
Ratar Arepo pokreće točkove.
„To nema smisla“, rekao je.
„Puno značenje ovih reči bilo je vekovima predmet rasprave. Niko nikada nije
ustanovio njihovo tačno značenje. Znamo da je ovaj palindrom nekada služio kao lični
pečat Konstantina Velikog.“
On se setio nečega sličnog od pre nekoliko godina.
 Monogram Šarlmanja. Znak kraljevskog identiteta, obično formiran oko spojenih
inicijala. Kada je Šarlemanj krunisan za svetog rimskog cara, papa mu je dao ime od
jedne reči.
Karolus.
Karlo Veliki.
Zato je monogram smišljen na osnovu tog imena.
Ovaj na prstenu izgledao je daleko složenije i poticao je iz vremena četiri stotine
godina pre Karla Velikog.
„Šta znate o Konstantinu?“ upitao je Grant.
U njegovom fotografskom pamćenju pojavilo se nekoliko pojedinosti. Konstantin
je vladao Rimskim carstvom u četvrtom veku, porazivši sve izazivače, ujedinivši presto
pod jednim vladarom. Osnovao je novu prestonicu na Bosforu, gde se Evropa sreće s
Azijom, i to je postao Konstantinopolj, grad odvojen od Rima, u kome je nastala
vizantijska kultura. Konstantin je, takođe, bio jedini rimski vladar koji je ikada imao
titulu Veliki uz ime.
Pokazao je na prsten. „Unutra je nešto urezano.“
Grant je pogledao. „Malteški krst sa osam šiljaka.“
„Možemo li da naručimo malo slanine?“ Bio je gladniji nego što je bio svestan.
„Šta god želite“, rekao je Grant.
Bilo mu je potrebno vreme, tako da bi još hrane moglo da mu posluži za to. „Jaja sa
slaninom bila bi odlična. Zapečena jaja. Mrzim kad su gnjecava.“
„U potpunosti se slažem. Ipak, pošto sam Englez, to je verovatno čudna sklonost.“
Grant je mahnuo konobaru i naručio hranu, pa se ponovo okrenuo i zagledao u
njega preko stola. „Da li smo obojica dovoljno okolišali?“
On se slagao. Bilo je vreme da prestanu da se pretvaraju. „Platili ste mi ogroman
honorar, pa me poslali tamo naslepo samo da vidim šta će se desiti.“
„I šta ako je to tačno?“
„Da sam još agent Ministarstva pravde, verovatno bih vas prebio na mrtvo ime.“
„A ovako, pošto ste u penziji?“
 „Ta mogućnost još postoji.“
Pustio je da njegove reči ostvare svoj efekat, zureći kroz stakleni zid u hotelsko
dvorište, koje je i dalje podsećalo na samostan. Zatim se okrenuo prema Britancu.
„Poješću besplatni doručak, uzeću svojih pedeset hiljada evra i krenuću kući. Kao što
volimo da kažemo tamo odakle sam ja, ja u ovoj borbi nemam svog psa.“
„Šta znate o vitezovima hospitalcima? Ili, kako se danas zovu, Malteškim
vitezovima?“
„Ne baš mnogo.“
„Na svu sreću, ja znam.“

Oko 1070. godine, mala grupa trgovaca iz Amalfija osnovala je utočište

Svetog Jovana Milostivog blizu Crkve Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu.
Oni su bili dobri Samarićani, prihvatali su hodočasnike koji su preživeli
mukotrpno putovanje do Svete zemlje. Na kraju su izgradili bolnice po
celoj zemlji koju su osvojili krstaši. Godine 1113. papa Paskal II dao im je
papski legitimitet. Njihov prepoznatljivi znak bila je crna tunika s
kapuljačom i krst sa osam šiljaka od belog platna prišiven na levoj strani
grudi. Do 1150. pretvorili su se u monahe-vojnike, lutajuće vitezove krsta, i
postali red hospitalaca Svetog Jovana Jerusalimskog.
Prva dužnost uvek im je ostalo staranje za bolesne, ali druga je bila
tuition fifei. Odbrana vere. Zainteresovani roditelji istakli bi ime svog sina
odmah po rođenju i platili veliku članarinu. Prihvat se obavljao u
osamnaestoj godini. Da bi bio prihvaćen, mladić je morao da bude jak,
dobro građen i fizički dovoljno spreman da izdrži vojnički život.
Poreklo je moralo da mu bude savršeno.
Na početku je kandidat morao samo da bude zakonito rođen u plemićkoj
porodici. Do četrnaestog veka pravilo je postalo da oba roditelja moraju
biti iz redova uglednog plemstva sa zemljišnim posedima. Sto godina
kasnije kandidati su morali da dokažu svoju plemićku lozu po muškoj liniji
četiri generacije unazad. Konačno, u šesnaestom veku, bilo je neophodno
da sve četvoro baba i deda budu plemenitog roda. Novac za putovanje i
godinu dana izdržavanja u Svetoj zemlji postao je cena za inicijaciju u red.
Kada bi bio zaređen, svaki vitez pohađao je jednogodišnju obuku, a zatim
se zaklinjao da ima veru, odbacuje svoje grehe i živi skromno, da je
milostiv, iskren, posvećen i dovoljno hrabar da izdrži progon.
S padom Svete zemlje 1291. godine, doba ratnika-monaha je završeno.
Vitezovi templari nikada nisu shvatili tu pramenu i nestali su 1307. godine.
Hospitalci su se prilagodili, zadržavši milosrđe kao svoj prvenstveni
zadatak, ali razvivši se iz konjice s bazom na kopnu u pomorsku silu, i
osvojivši Rodos 1310. godine. Tada su postali Red vitezova od Rodosa i
uzeli sebi novi cilj.
 Odbijanje i Osmanlija i gusara.
Pošto je Konstantinopolj pao 1453. godine, Rodos je postao poslednja
ispostava hrišćanstva na istoku. Vitezovi su služili kao tampon između sveta
latinskog hrišćanskog zapada i istočnjačkih nevernika. Njihovi bojni
brodovi i galije dominirali su Sredozemljem, a njihov beli krst na crvenom
polju uterivao je strah u kosti njihovim neprijateljima.
Pripadnici reda organizovali su se u osam langui, po jedna za Provansu,
Overnju, Francusku, Italiju, Kastilju, Englesku, Nemačku i Aragon, što je
predstavljalo glavnu političku podelu u to vreme. One su dalje bile
podeljene na struke i komande. Langue su bile smeštene u oberže, u kojima
su članovi reda zajedno živeli i obedovali. Tradicionalna nacionalna
rivalstva ipak nikada nisu prestajala, i dovodila su do sukoba između
langui, ali nametnuta disciplina i čvrsta ruka na kraju su iskovale langue u
čvrstu, povezanu borbenu silu.
Godine 1522, Turci su konačno uspeli da ponovo zauzmu Rodos.
Vitezovi su se ukrcali na svoje brodove i otišli, posle čega su lutali sedam
godina. Godine 1530, Karlo V od Španije ustupio im je Maltu i njenih
dvanaest hiljada stanovnika, u zamenu za jednog sokola koji se godišnje
davao potkralju Sicilije na Dan svih svetih.
Ostrvo nije bilo neka velika nagrada. Samo komad krečnjaka dug
četrnaest milja i širok četiri. Njegovo kamenito tlo nije bilo pogodno za
uzgajanje bilo čega drugog osim pamuka, smokava, dinja i drugog voća.
Med je bio njegov glavni i najpoznatiji izvozni proizvod. Nekoliko izvora
blizu sredine ostrva bili su sva raspoloživa tekuća voda. Kiša je bila glavno
sredstvo snabdevanja. Drveta je bilo tako malo da su meštari kao gorivo za
kuvanje koristili kravlju balegu sušenu na suncu.
Na južnoj obali nije bilo luka, uvala ni zaliva, jer je obala bila visoka i
stenovita. Severna obala predstavljala je potpunu suprotnost, s mnoštvom
sidrišta, uključujući i dve dobre luke pogodne za svaku flotu.
To je bilo savršeno, pošto su vitezovi bili pomorska sila. Ali ostrvo nije
dato na poklon samo iz zahvalnosti. Karlo je imao za cilj da vitezovi
upotrebe svoju silu i oružje protiv podmuklih neprijatelja svete vere.
Što su oni i radili.
Postali su Suvereni vojnički red vitezova Malte, izuzeti od građanskih
dužnosti i poreza, koji se ne klanja ni jednom autoritetu osim pape.
Takvi su i ostali do 1798.

„Oni su sada Suvereni vojnički red hospitalaca Svetog Jovana Jerusalimskog, od

Rodosa i Malte“, rekao je Grant. „Najstariji viteški red koji je opstao na svetu. Sa
sedištem u Rimu. Krst Svetog Jovana sa osam šiljaka ostao je njihov amblem. Četiri
nazupčene glave strele, spojene u sredini, a svaki šiljak predstavlja jedno od osam
blaženstava, pri čemu četiri kraka predstavljaju razboritost, umerenost, hrabrost i
pravičnost. Njihova bela boja je podsećanje na čistotu.“
Konobar je doneo Kotonu jaja sa slaninom. On je pokazao na prsten, koji je Grant
još držao u ruci. „Je li to povezano sa hospitalcima?“
„Verujem da jeste.“
Pojeo je kasni doručak, primetivši da su jaja bila savršeno ispržena.
„Dakle, ubijeni je mogao da bude vitez?“
„To je moja pretpostavka.“ Grant je otpio gutljaj kafe. „Možda nećete poverovati u
ovo, ali ja sam se iskreno nadao da je reč samo o pismima. „Ali u ovom poslu nikada
ništa nije jednostavno.“ Grant je zastao. „Hospitalci poseduju najveću, najobimniju
zbirku Musolinijevih zapisa i ličnih stvari na svetu. U potaji su je sakupljali decenijama.
Pomalo čudna opsesija, zar i vi ne mislite tako? Ali oni odbijaju da potvrde ili poreknu
bilo šta. Kao što sami vole da kažu, ono što oni možda imaju ili nemaju jeste njihova
privatna stvar.“
„Kao da to može da zaustavi MI6.“ Ali Koton je povezao stvari u glavi.
„Vi mislite da su hospitalci tragali za Čerčilovim pismima?“
Grant je posegnuo u unutrašnji džep sakoa i izvadio mobilni telefon. Pritisnuo je
ekran pa ga dodao Malonu. Malon je video čoveka koji visi na užetu, ruku vezanih iza
leđa, vrata iskrivljenog u trenutku smrti.
Vratio je telefon Grantu. „Vlasnik vile?“
Grant je klimnuo glavom. „Kada su krstaši zauzeli Svetu zemlju, postali su okrutna
družina. Borili su se protiv neprijatelja kakvog do tada nisu videli. Arapi su bili čvrsti,
nepopustljivi i nemilosrdni. Da pokažu protivnicima da su dorasli zadatku, smislili su
nove načine mučenja i kažnjavanja.“ Grant je mahnuo telefonom. „Jedan od tih načina
bilo je vešanje zarobljenika upravo na ovakav poseban način. To je postalo njihovo
obeležje. Dakle, da, mislim da su Malteški vitezovi umešani.“
Koton je nastavio da uživa u doručku, čekajući suštinu priče.
„Potreban nam je neko drugi osim nas samih da ovo proveri“, rekao je Grant.
„Zbog toga sam unajmio jednog od najboljih obaveštajnih operativaca na svetu.“
On se iscerio. „Sada mi se već uvlačite.“
„Samo sam iskren. Vi shvatate da ima ljudi u MI6 koji su i dalje kivni na vas.“
On je znao o čemu Grant misli. Na incident u koji su bili umešan njegov sin Gari i
bivši šef britanske obaveštajne službe. „Uradio sam ono što sam morao.“
„To upravo i jeste razlog zbog koga želim da budete uključeni u ovo. Ovde imam
izuzetnu situaciju, Kotone, koja može biti opsežnija nego što sam isprva mislio.
Potrebna mi je vaša pomoć. Udvostručiću vam honorar.“
To je bila muzika za njegove uši a, na svu sreću, imao je nekoliko slobodnih dana.
Ali hteo je da zna više. „Šta želite da uradim?“
„Stupite u kontakt s Malteškim vitezovima.“ Grant je spustio prsten na sto.
„Počnite s raspitivanjem zašto je čovek ubijen u onoj vili nosio ovo. Zatim otkrijte sve
što možete o njihovoj Musolinijevoj zbirci. A mene ne zanima naročito kako ćete
ostvariti taj cilj.“
 To je značilo da se ne mora voditi računa o ovdašnjim krivičnim zakonima. Ali on
je morao da pita: „Da li je ovo sve što ću saznati od vas? Prilično je neodređeno,
prokleto neodređeno.“
„Zamolio bih vas za luksuz čuvanja dodatnih činjenica dok ne budem siguran u
nekoliko stvari. Postoji mogućnost da ovo nije ništa važno. Da smo na pogrešnom
tragu.“
„U traženju čega?“
Grant nije odgovorio.
On je slegnuo ramenima. „U redu. Za sto hiljada evra mogu da budem dobar
lovački pas. Pronjuškaću okolo i videću kuda vodi trag.“
„Izvrsno. Nadam se da ću uskoro imati objašnjenja koja ću moći da podelim s
vama.“
„Mogu li bar da znam šta čekate?“
„Da se situacija na Malti reši.“

TRINAESTO POGLAVLJE

Kastor je izašao iz auta.

Vozio se od Kule Madlijena glavnim putem pored severne obale do gradića San
Paul il Bahar. Mesto je isprva bilo uspavano ribarsko selo, a obala pored njega bila je
jedna od lakših pristupnih tačaka s koje se moglo ući na kopno. Sada je to bilo
popularno turističko odredište, s nedoteranim betonskim zgradama pretrpanim
preskupim restoranima, kafeima i buticima, hotelima za šire slojeve korisnika i
neupadljivim stanovima koji su čitave godine bili prepuni ljudi.
Spazio je jednu od priobalnih kula, visoko iznad, koja je stražarila s visokog
položaja iznad mora. Još jedna tvorevina velikog majstora. Ovu je realizovao Vinjakur,
koji je napravio šest kula okrenutih prema moru. On je znao za tog slavnog Francuza.
Bio je vitez čitavog života, otkad je postao punoletan, uključujući i vreme Velike opsade,
i bio je omiljen među Maltežanima, što je bilo retko za jednog velikog majstora.
Akvedukt koji je on dovršio snabdevao je Valetu vodom sve do dvadesetog veka.
Dalje u mirnom zalivu, na talasima su se ljuljuškale usidrene barke, toliko mnogo
njih da su zajedno stvarale tepih na vodi. Iza njih je ugledao malo ostrvo za koje su
vernici smatrali da je na njemu Pavle lično prvi put izašao na ove obale. Kakva priča.
Šezdesete godine nove ere, 275 zarobljenika prevoženo je u Rim na suđenje, uključujući
i Pavla. Njihov brod uništen je u strašnoj oluji i dve nedelje besciljno plutao pre nego što
se raspao nadomak obale. Uprkos tome što nisu znali da plivaju, svi zarobljenici čudom
su stigli do obale. Taj događaj prepričan je u samoj Bibliji, uz napomenu tada razumješe
da se ostrvo zove Melit. A divljaci činjahu nam ne malu ljubav, jer naložiše oganj i
primiše nas sve zbog dažda koji iđaše, i zbog zime. 9 Po priči je Pavla na obali ujela
otrovna zmija, ali on je preživeo, što su meštani shvatili kao znak da on nije običan
čovek.
Ne. To i nije bio.
Više je bio genijalni pobunjenik.
Kao i on sam.
Kastor je stajao pred crkvom dostojnom strahopoštovanja, jednom od 360
raštrkanih po ostrvu. Ova je bila visoka građevina od pečene gline, s elegantnim tornjem
i prelepom kupolom, živopisna naspram bezličnosti senovite ulice. Nije se mnogo toga
promenilo za trideset godina. Kao mladi sveštenik koji je služio u svojoj prvoj parohiji,
mnogo puta je ovde držao misu. Primetio je da su na tornju ostala ista dva stara sata.
Jedan pravi, drugi slika koja izaziva vizuelnu iluziju, koju su postavili preterano
sujeverni meštani da navodno zbune đavola kada dođe po ljudske duše.
On i Čaterdži ušli su na prednja vrata. Unutra je video isti niski svod podržavan
lukovima, bez velike pompeznosti ili upadljivosti, a senke su i dalje bile jedini ukrasi.
Usamljena prilika stajala je između prednjih klupa.
„Uđi, prijatelju moj. Molim te. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo.“ Visok,
stamen stariji čovek, istaknutog stomaka, uštogljeno je prošao niz srednji prolaz između
klupa. Bio je krupan, s gustim čupercima sede kose i licem uokvirenim čupavim belim
zulufima. Na okruglastom licu postojalo je samo nekoliko oštrih crta, a koža je bila
prošarana žutim i ljubičastim venama, možda zaostalim efektom godina pušenja.
Danjel Spanja.
Onih nekoliko puta kada ga je Kastor video u Vatikanu, Spanja je nosio crnu
mantiju, ljubičastu kapicu i srebrni nadbiskupski krst na grudima. Danas je bio obučen
nemarno, ništa nije ukazivalo na njegov sveštenički status.
On se nikada nije zaista upoznao sa Spanjom, samo je čuo priče.
Štampa je sve to nazivala Vatikanom, ali Sveta stolica nije bila grad-država
Vatikan. Ovo drugo nastalo je kao suverena teritorija tek 1929. godine, zahvaljujući
Lateranskom sporazumu. Sastojalo se od kapela, dvorana, galerija, vrtova, kancelarija,
stanova i muzeja. Sveta stolica, episkopalno sedište Rima i pape, sezala je unazad do
Hrista i bila nezavisni suvereni entitet koji se nije završavao smrću pontifeksa. Sveta
stolica delala je i govorila u ime cele crkve i trenutno održavala diplomatske odnose sa
180 država. Ambasadori su zvanično akreditovani ne od grada-države Vatikana, nego od
Svete stolice. Papa je bio njen neosporni poglavar, ali njome je upravljala kurija, s
državnim sekretarom koji je funkcionisao kao premijer, tampon između više od dve
hiljade zaposlenih i pape. Jedna stara dosetka poticala je od Jovana XXIII. Kada su ga
pitali koliko ljudi radi u Vatikanu, on se našalio: Ni pola od njih.
Kao i u bilo kojoj drugoj državi, bezbednost je uvek bila primarna briga.
Najtajnija agencija unutar Svete stolice postojala je od šesnaestog veka, i Pije V
osnovao ju je specijalno da okonča život protestantkinje Elizabete I i podrži njenu

9 Novi zavet, Djela apostolska, 28:1. (Prim. prev.)

rođaku, katolikinju Meri, kraljicu Škotske, u borbi za engleski presto. Iako nije uspela u
tom zadatku, agencija je uvek od tada služila papama u vreme šizmi, revolucija,
vladavine diktatora, progona, napada, svetskih ratova, čak i pokušaja atentata. Prvo se
zvala Vrhovni saziv svete inkvizicije jeretičkih grešaka, a zatim mnogo kraće, Sveti
savez. U dvadesetom veku naziv je promenjen u Entitet.
Njihov moto?
Krstom i mačem.
Sveta stolica nikada nije priznala postojanje Entiteta, ali oni koji su bili dobro
upućeni smatrali su tu organizaciju najstarijom ijednom od najboljih obaveštajnih
agencija na svetu. Uzor tajnosti i efikasnosti. Poštovali su je. Plašili su je se. Prethodnih
trideset šest godina njome je upravljao nadbiskup Danjel Spanja.
Papin šef špijuna.
Belgijanac Spanja prvi put je privukao pažnju Jovana Pavla II kada je, kao mlad
sveštenik, saznao da je Vatikan možda ozvučen. U Apostolskoj palati pronađeno je osam
prislušnih uređaja, svi sovjetske proizvodnje. Svetu nikada nije rečeno za to, ali zahvalni
papa uzdigao je Spanju do titule monsinjora i rasporedio ga u Entitet. On je tamo postao
papin lični izaslanik, veza između Rima i Varšave, koji je mnogo puta tajno odlazio u
Istočnu Evropu. Neki kažu da je on potajno sarađivao s Amerikancima na rušenju
Sovjetskog Saveza, prenoseći informacije u Vašington i iz njega. Ali opet, nikada ništa
nije potvrđeno niti porečeno. Posle pada Sovjetskog Saveza, Spanja je uzdignut na
položaj nadbiskupa i data mu je puna operativna kontrola nad Entitetom. Jedan kardinal
služio je kao titularni šef, ali Spanja je svakodnevno upravljao stvarima. Nikada nije bio
okružen nikakvim publicitetom. Nije bilo skandala ni kontroverzi. Samo najjači imali su
uticaj na Jovana Pavla II, a Spanja je možda bio najčvršći od svih njih. Čak je dobio
nadimak.
Domino Suo.
Gospodov Vlastiti.
„Šta želite od mene?“, pitao je Kastor. „Dugo sam radio u Vatikanu, a ni jedan
jedini put nismo razgovarali.“
„Nemojte da se vređate“, rekao je Spanja. Njegove ostarele oči imale su boju olova.
„Ja razgovaram sa crvenim lešinarima samo kada je to baš neophodno. Njih nije briga za
mene, a mene nije briga za njih. Ipak, vas sam pažljivo proučio.“ Spanjine usne izvile su
se u ironičan osmeh. „Rođeni ste i odrasli na ovom ostrvu od golih stena. Pravi
Maltežanin. Nema ih mnogo takvih preostalih na svetu. Držali ste mise baš u ovoj crkvi,
kao mlad sveštenik, kada ste bili sveži i novi – i tihi.“
Kastor je primetio zajedljivu žaoku.
„Imate izvanredne akademske preporuke iz najboljih ustanova. Priznaju vam
nadmoćnu inteligenciju. Naočiti ste, fotogenični i rečiti. Sve to zajedno su retki kvaliteti
među crvenim lešinarima. Na mnogo načina, skoro ste previše dobri da biste bili stvarni.
To je kod mene pokrenulo alarme. Zato sam odvojio vreme da dublje istražim.“ Spanja
je izneo zaključak. „Tada zaista saznate nešto o nekome.“
On se slagao s tim.
 „Razgovarao sam s jednom od časnih sestara koje su vas odgajile. Ona je sada stara
žena, u penziji je i živi u Portugaliji, ali seća vas se iz sirotišta. Zapanjujuće je kako
nešto može da se zadrži u glavi.“ Spanja je ponovo izneo zaključak. „Vi ste se zadržali u
njenoj. Ispričala mi je priču o vašem festivalu Naše Gospe od ljiljana. Svaki gradić na
ovom ostrvu održava bar jedan veliki festival svake godine. To je velika proslava, kako
su mi rekli. Deluje kao divna tradicija. Vi ste tada imali trinaest godina, čini mi se. Ta
časna sestra gledala je kako ste ukrali tri paste od jednog uličnog prodavca. Vlasnik
uopšte nije video šta ste uradili, ali ona jeste. Hallielftit, tako vas je nazvala. Mali
lopov.“
On ništa nije rekao.
„Ispričala mi je kako ste uzeli ta peciva, otišli i proždrali ih kao mačka. Začudo, sve
časne sestre u sirotištu znale su da volite da kradete. Jeste li to znali?“
Ne, nije znao.
„Neke od njih htele su da vas kazne, ali glavna redovnica je to zabranila.“
On je bio iznenađen tim pokazivanjem milosrđa. On se sećao te džandrljive starice
kao hladne kučke.
„Stara časna sestra rekla mi je da je druga opatica samostana htela da vidi koliko
daleko ćete da idete“, nastavio je Spanja. „A vi ste joj to pokazali. Krali ste sitnice,
odeću, knjige, novac, i nikada niste pokazali ni mrvicu kajanja. Stara časna sestra kaže
da je druga opatica želela da uništite sami sebe. Da budete uhvaćeni, kažnjeni,
osramoćeni, da vam se podsmevaju. Želela je da podnesete svoju kaznu. Ipak, to se
nikada nije dogodilo. Umesto toga, otišli ste iz sirotišta i posle toga postali sveštenik.
Opatica je mislila da je možda sam bog odlučio da se umeša, pa vas je pustila da idete i
nikada nije rekla ni reč. Sada ste ovde, uvereni da ćete ukrasti položaj pape.“
Interesovanje ovog čoveka za njega bilo je zastrašujuće. Zato je bar jednom odlučio
da drži usta zatvorena i vidi kuda ovo vodi.
„Ta opatica bila je u pravu“, napomenuo je Spanja. „Vi ste zaista sopstveni najgori
neprijatelj. Kao odrastao čovek, uspeli ste da uradite ono u čemu ste omanuli kao dete.
Suočili ste se sa svojom kaznom. Mora vam se priznati da ste uspeli da dostignete
položaj koji je samo nekolicina crvenih lešinara ikada dostigla. Prefekt Apostolske
signature. To je visoko zvanje. Daje vam mogućnosti, na mnoštvo načina. Ali taj vaš
jezik. Taj vaš opaki, pogani jezik doveo je do toga da budete otpušteni. Zbog nekih
čudnih razloga mislili ste da je ljude briga za ono što imate da kažete.“
„Možda je mene bilo briga.“
Spanja se nasmejao. „To nikada nije ni dovođeno u pitanje. Siguran sam da je vas
briga. Što je, dragi Kastore Galo, još jedan od vaših problema.“
„Eminencija. To je moja titula, nadbiskupe.“
Stariji čovek odmahnuo je rukom, kao da odbacuje taj prekor. „Ti si budala. Ništa
više. Ništa manje. Samo obična, prosta budala.“
On nije rizikovao ovo putovanje iz Rima da mu pridikuje neki potčinjeni, ali bio je
prokleto radoznao šta se dešava. Rekli su mu da odmah dođe na Maltu i sretne se s
nekim na Kuli Madlijena. Pošto je osoba koja je poslala poruku bila dostojna poverenja i
razumela koliki je ulog, nije dovodio u pitanje taj zahtev. Međutim, nikada nije pomislio
da će Gospodov Vlastiti biti osoba s kojom će se videti.
„Reci šta imaš da kažeš“, rekao je.
„Hoću da nađem Nostra Trinita. Ti si ga dugo tražio. Sada ja hoću da ti se
pridružim. Znam stvari koje ti ne znaš.“
On nije sumnjao u tu napomenu, ali ga je zahtev iznenadio. Ovaj čovek je
decenijama čuvao tajne Vatikana. Predugo, ako se moglo verovati glasinama koje je čuo
unutar kurije.
„Zašto ga želiš?“, upitao je.
„To je najveća tajna crkve. Ona koja nam je uvek izmicala. Svaka organizacija ima
svoje tajne. Naša je stara sedamnaest vekova. Pre nego što umrem, ili budem otpušten
kao ti, hoću da ova tajna bude osigurana.“
On je odlučio da bude jasan. „Ja hoću da ga upotrebim da postanem papa.“
Spanja je klimnuo glavom. „Znam. Ti hoćeš da budeš papa. Ja hoću da ti budeš
papa.“
Da li je dobro čuo? „Zašto?“
„Je li to važno? Jednostavno budi zahvalan što to hoću.“
Ovo nije bilo dovoljno dobro. „Zašto bi mi ti pomogao?“
„Zato što, zapravo, imaš šansu da pobediš.“
Stvarno? „Kako? Kao što si upravo primetio, ja sam lopov i budala.“
„Obe osobine zajedničke su svim crvenim lešinarima, tako da nijedna ne
predstavlja smetnju. Ja, zapravo, znam da tvoje ultraortodoksne stavove deli veliko
mnoštvo drugih. Pretpostavljam da si, kao prefekt Apostolske signature, nagomilao
neophodne optužujuće informacije o svojim kolegama.“
I jeste to uradio, pa je klimnuo glavom.
„Tako sam i mislio. Ja sam upućen u neke od tih istih informacija.“
To ga nije iznenađivalo.
„Jovan Pavle II želeo je da ga svet smatra za reformatora, ali on je bio pravi
predstavnik tvrde linije. Nije bilo ničega progresivnog u vezi s tim Pavlom“ rekao je
Spanja. „Sovjeti su pokušali da ga ubiju, ali preživeo je i zadržao svoj pravac, održao
tvrdu liniju i bacio Moskvu na kolena. Sviđao mi se. Voleo je da kaže jednu stvar javno,
a zatim privatno uradi nešto drugo. Bio je stvarno dobar u tome, a ja sam učio od njega.
Crkva je tada bila jača. Plašili su nas se. Takođe, bili smo mnogo efikasniji na svetskoj
pozornici. Uništili smo gvozdenu zavesu i srušili Sovjetski Savez. Bili smo sila. Više
nismo. Izbledeli smo i sveli se na ništavilo. Mada te smatram budalom, ti ćeš biti moja
budala, Kastore.“
Nije mu se dopadalo kako to zvuči. „Sumnjam u to.“
„Ne budi toliko brzoplet. Ja imam nešto što ti nemaš.“
On je slušao.
„Sredstvo kojim ću okrenuti neodlučne kardinale na svoju stranu. Dovoljno da se
sakupe čarobne dve trećine glasova.“
„Nostra Trinita može to da postigne.“
 „Možda. Ali to je pomalo nepoznanica, a sve zavisi od toga da li ćeš ga pronaći. Ja
mogu da ti pružim nešto opipljivije. Novije. Nešto što možeš da upotrebiš ili kao
dodatak, ili kao zamenu za ono što tražiš.“
Sada mu se dopalo ono što je čuo.
Ipak…
„Šta ti želiš?“
„Taj krvni sud koji je pukao u papinoj glavi obojici nam nudi mogućnost“, rekao je
Spanja.
To nije bio odgovor.
Morao je da telefonira. Očigledno su ga držali u mraku u vezi s mnoštvom stvari.
Zašto? Nije bio siguran. Imati Spanju za saveznika zaista je moglo sve da promeni. Na
neki način, oni su bili slični. Obojica parije. Svi su izbegavali Entitet, osim pape i
državnog sekretarijata, koji nisu imali izbora nego da sarađuju s njim.
„Kakav je osećaj biti sam?“, upitao je Spanju.
„Reci ti meni.“
„Ja nisam sam. Ja imam prijatelje. Pristalice. Kao što si rekao, ima ih mnogo koji se
slažu sa mnom. Ti nemaš nikoga.“
„Ima mene“, rekao je Čaterdži.
„A šta je tvoj posao?“, pitao je Kastor.
„Ja pomažem nadbiskupu, s vremena na vreme, u stvarima u kojima posedujem
izvesnu stručnost.“
On se prisetio razgovora na kuli. „Kao što su preturanje i krađa po arhivima,
bibliotekama i novinskim redakcijama, i sve što je neophodno da bi posao bio
obavljen?“
„Naravno.“
„Onda imamo sreću što te imamo. Šta je sa čovekom s paraglajdinga? Amerikanci
su znali šta vi radite.“
„Ne, Kastore“, rekao je Spanja. „Oni su znali šta ti radiš. To je razlog zbog koga
sam ovde.“
Ovo je bilo neprijatno čuti po drugi put.
„Sam Entitet je u izvesnoj krizi“, nastavio je Spanja. „Mnogi od mojih ljudi misle
da je vreme da se sklonim u stranu. Imam potčinjene koji žele moj posao. Glavni crveni
lešinar me prezire, ali pokojnom papi sam se sviđao, tako da niko nije mogao ništa da
uradi. Možda neće biti tako posle predstojeće konklave, u zavisnosti od toga ko će
postati papa. Ja ne želim da se sklonim u stranu. Ne želim da me nateraju da se sklonim
u stranu.“
On se zagledao u tog čoveka sličnog medvedu, pomalo odrpanog u uličnoj odeći,
ali svakako smirenog i sigurnog u svoju moć.
„Tvoj problem“, rekao je Spanja, „jeste u tome što si uvek želeo stvari prebrzo. Još
od detinjstva, koncept strpljenja bio ti je stran. Zbog toga si završio sa sumnjivom
titulom zaštitnika Suverenog vojničkog reda Malte, a ne prefekta Apostolske signature.
Sedam kardinala držalo je položaj zaštitnika reda u poslednjih šezdeset godina. Sedam
gubitnika. Sada si ti osmi. Bio sam iznenađen posle tvog otpuštanja, kada si tražio takav
bezopasan posao, koji ti je papa rado prepustio. Ali ti si upravo i želeo da budeš tu. Tada
sam se prvi put zainteresovao za ono što radiš. Kao i uvek, bio si nestrpljiv. Napravio si
pustoš među hospitalcima. Oni su sada u stanju građanskog rata, bore se između sebe,
nesigurni šta im se dešava. Sve zahvaljujući tebi.“
„Što meni daje veliku slobodu u postupcima. Ja sam započeo haos. Ja ga
kontrolišem, tako da, takođe, znam kako da ga izbegnem.“
Spanja se zasmejuljio. „I evo ga. Lažov i lopov pokazuje se u svoj svojoj slavi.
Zbog toga ćeš biti sjajan papa. Bar za mene hoćeš. Mogu da radim s tobom, Kastore, kao
što sam s Pavlom. Mi razumemo jedan drugoga. Spasao sam ti kožu pre malo vremena s
tim Amerikancem na paraglajderu, u znak dobre volje.“
„A šta ako ja ne želim tvoju pomoć?“
„Onda ću rizikovati s drugim kandidatom. Nekim koji će ceniti tu vrstu pomoći
koju mogu da ponudim.“
On je shvatio poruku. „Slušam te.“
Spanja se izmakao do prednje klupe i posegnuo naniže, pa podigao tanki svežanj
papira, stegnutih u fascikli. Stariji čovek je prišao i ponudio mu ih. Gornji list, vidljiv
kroz providnu plastiku, bio je prazan.
„Nisam stavio naslov. Možda ti možeš da ga smisliš. Pošto ovo pročitaš.“
On je prihvatio fasciklu i pošao da otvori sledeću stranicu.
„Čekaj“, rekao je Spanja.
On je podigao pogled, nenaviknut da prima naređenja.
„Nudim ovo kao drugi pokazatelj svoje dobre volje“, rekao je šef špijuna. „Ipak,
čitanjem ovoga pristaješ da sarađuješ sa mnom, pod mojim uslovima. Ako nisi sklon da
tako uradiš, vrati mi to i nećemo više razgovarati.“
Bilo je vreme da se napravi izbor.
On je imao malo saveznika na ovom svetu. Kao dete bio je bliži sa svojim bratom
nego s bilo kojom drugom osobom. I to s dobrim razlogom. Bili su zajedno u materici,
rođeni su kao jednojajčani blizanci, a Poluks je bio stariji za malo više od jednog
minuta. Dok su bili mali, svima je bilo teško da ih razlikuju. Ta sličnost ostala je i u
odraslim godinama, mada su se obojica veoma trudili da se razlikuju jedan od drugoga.
Njegova smeđa kosa bila je gusta i ošišana do glave, dok je Poluks nosio dugu kosu do
ispod ušiju. On se uvek glatko brijao, dok je njegov brat nosio naznaku monaške brade.
Iako su im visina, težina, građa i crte lica bile identične kao odrazi u ogledalu, on je
nosio naočari zbog kratkovidosti i skerletnu boju kardinala, dok je Poluks sačuvao
savršeno dobar vid i nikada nije voleo sveštenstvo. Otac ih je imenovao po sazvežđu
Blizanci i njegovim dvema najsjajnijim zvezdama, Kastoru i Poluksu. Zvezde su
njihovom ocu kao ribaru bile veoma važne. Ali tog čoveka više nije bilo, a ovo je bila
samo njegova odluka. Kako je glasila ona stara fraza?
Poklonjenom konju u zube se ne gleda.
„Zadržaću ovo.“
Spanja se osmehnuo. „Čućemo se pre večeri.“
 „Kako ćeš znati gde da me nađeš?“
Spanja se samozadovoljno iscerio.
„Molim te, Kastore. Postavljanje besmislenih pitanja samo pokazuje tvoje
neznanje.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Luk je sedeo u mraku, leđima naslonjen na kameni zid, i psovao. Dobro je što njegova
majka nije bila u blizini. Šorts i majica još su mu bili mokri od plivanja, a cipele
promočene i lepljive. Njegov fluorescentni sat pokazivao je 2.20. Nije osećao ni nervozu
ni strah. Samo ozlojeđenost. Napravio je sve tri od tri moguće greške za taj dan.
Pokušao je da izbegne dvojicu ljudi koji su ga sačekali na keju, krivudajući kroz
neprekidni niz priobalnih uličica Valete, ali na kraju su ga saterali u ćošak. Jedna ruka
uhvatila ga je za grlo, druga mu je poklopila usta, a onda se ona na grlu stegla tako da su
mu pred očima zaigrali svetlaci.
Ono što se kasnije dogodilo bilo mu je isprekidano u sećanju.
Nejasno se sećao kako su ga odneli u neku zgradu, niz stepenice, u hladnoću, pa ga
spustili i bacili na hladnu zemlju. Kada se osvestio, obavijala ga je potpuna tama, tako
gusta da nije mogao da vidi svoju ruku ispred lica. Prstima je opipao grube zidove svog
zatvora, koji su bili kružni i prečnik im je iznosio oko pet koraka. Posegnuvši iznad
sebe, zaključio je da je rupa šira pri dnu, a da se njene stranice savijaju ka unutra na
visini. Mudar način da se spreči svaki pokušaj da se zatočenik uspentra uz zidove, pošto
bi pao mnogo pre nego što stigne do polovine zida.
Vazduh je bio vlažan i ustajao, kao da je kiseonik iz njega već potpuno iscrpljen
disanjem. Luku se znoj slivao niz leđa. Usta su mi bila lepljiva.
Šta bi sve dao za flašu vode. Kad je reč o brljotinama, ovaj dan bio je visoko na
spisku onih najgorih.
Šta bi Malon rekao?
Odlično urađeno, mladi naduvenko.
Teško je opravdati status legende, a to je savršeno opisivalo Kotona Malena. Ali,
ako nastojite da budete najbolji, onda morate da poznajete najbolje. Tatica se možda
penzionisao i prodavao knjige u Danskoj, ali ostao je ako ne najbolji, onda sigurno pri
samom vrhu u ovoj igri. Naravno, on to nikada nije rekao Malonu. Radio je dvaput s
njim i oba puta naučio nešto. Cilj? Ako bude vredno radio još deset godina, novi agenti
možda će pričati o njemu na način na koji su sadašnji pričali o Malonu. To je bilo
moguće. Zašto da ne? Svima su potrebni ciljevi. A vreme je zaista najbolji učitelj.
Problem je u tome što ono na kraju ubije sve svoje učenike.
Pitao se gde je tatica sada. Verovatno u svojoj radnji u Kopenhagenu i radi ono što
knjižari već rade.
 Kakav dan.
Spustio je ruku i počeo da se igra sasušenim peskom od kog je bio napravljen pod
jame. Koliko je postojala ova rupa u zemlji? Procenio je da je negde ispod Valete, pošto
se sećao da ga nisu nosili daleko. Ali gde? Ko je, dođavola, uopšte mogao da zna?
Neki zvuk narušio je tišinu.
Kao od vrata koja su se otvorila negde gore.
Zraci svetla pojavili su se iznad vrha jame.
Sada je mogao da vidi da je bio u pravu. Rupa je imala oblik zvona, dubokog oko
tri metra. Sužavala se prema otvoru nešto više od jednog metra.
Podigao je pogled i video Loru Prajs.
Koja ga je uhvatila nespremnog. On se pitao za koga ona dvojica tipova rade.
Najbolja pretpostavka bila mu je da im je poslodavac onaj čovek koji je bio na kuli s
kardinalom.
Odozgo je palo uže, niz koje se ona odmah spustila. Čim je stopalima dodirnula
zemljani pod, on joj je izbio noge i pala je na meki pesak.
On se uspravio i stao iznad nje.
Odmahnula je glavom. „Osećaš li se bolje posle onog jeftinog trika?“
„Gde sam ja?“
„U jednom uzorku istorije. Trebalo bi da se osećaš počastvovano. Malteški vitezovi
su nekada davno iskopali ovakve tamnice po celom ostrvu. Zvale su se guva, što znači
kavez za ptice. Unutra su ubacivali nevaljale male vitezove i ostavljali ih tamo danima,
ili ponekad i nedeljama. Jedina guva za koju većina ljudi misli da još postoji jeste ona
ispod Tvrđave San Anđelo, nedaleko odavde. Ali postoji i druga, baš ova ovde. Kao što
možeš da vidiš, nema izlaza iz nje osim pomoću merdevina ili užeta.“
Ustala je, izgledajući nepredvidivo, a plava kosa bila joj je labavo uvezana kožnom
vrpcom. Sve u vezi s njom zračilo je slobodom. Gledao ju je kao stresa zemlju s odeće i
razgleda zidove.
„Jesi li primetio ovo?“, upitala je, pokazujući na jedan kamen.
On je prišao i na slaboj svetlosti spazio urezana slova.
AD MELIORES.
„Prema boljim stvarima“, prevela je ona. „Očigledno molitva nekog ranijeg
zatvorenika.“
On je primetio još urezanih simbola. Imena. Datumi. Grbovi.
„Jedino što su mogli da rade“, nastavila je ona, „jeste da rezbare zidove i nadaju se
da će im neko gore iskazati milost. Ovo mesto stvarno je staro. Verovatno s kraja
šesnaestog ili početka sedamnaestog veka.“
Njega uopšte nije bilo briga za predavanje iz istorije. „Zašto sam ovde?“
„Gurao si nos tamo gde mu nije mesto.“
„Radio sam svoj posao.“
Pošto je ova gnjavatorka znala za koga on radi, nije bilo potrebe da se snebiva.
Osim toga, njegova glavna vežba bila je da isprobava sopstvenu sreću.
„Imaš li ikakvu predstavu o tome u šta si se uvalio?“ upitala je ona.
 „Zašto me ti ne prosvetliš?“
Njena leva ruka poletela je kroz tamu. Pesnica joj je ciljala njegovu bradu, ali
njegov oprez bio je pojačan i bio je spreman za ovo. Levom rukom zaustavio je udarac
uhvativši je za članak.
„Nije loše“, rekla je ona.
„Trudim se.“
„Pošto si pucao u motor mog čamca, morala sam da ukradem čamac od nekog tipa
koji je slučajno naišao.“
On se iscerio. Šta ga je to privlačilo u opakim devojkama?
„Imaš li uopšte pojma šta se sutra dešava?” upitala je.
Pošto je on govorio brdskim akcentom iz Tenesija, nikada nije išao na koledž i
pokazivao malo ili nimalo zanimanja za trenutna zbivanja, ljudi su ga uvek smatrali
neobaveštenim. Istinu govoreći, svakog dana čitao je nekoliko novina, na Internetu,
naravno, i prosto gutao sve dnevne bezbednosne izveštaje koje su dobijali agenti
Magelan bileta. Kada je raspoređen na Maltu, pročitao je sve što je mogao o kardinalu
Kastoru Galu i onome što će se dešavati u Vatikanu.
„Konklava“, rekao joj je.
„A ova će biti za istorijske knjige. Da li bi ti smetalo da mi pustiš ruku?“ On joj je
pustio ruku.
„Kladim se da tu tvoju vilicu nije pogodilo baš mnogo pesnica.“
Ona ga je obrađivala i bio je svestan toga. Ali šta, kog đavola? Dopadalo mu se to.
„Primala je udarce, ali je izdržala.“
„Sigurna sam da jeste. Kao što rekoh, ova konklava biće haos. Nema predvodnika u
trci. Nema jakog kandidata. Nema favorita. Sto pedeset kardinala biće u Sikstinskoj
kapeli na glasanju. Koga će izabrati za papu?“ Slegla je ramenima. „Ja nemam pojma.
Uzgred, nemaju ni oni. To se dešava kada papa iznenada umre. Ali znam koga određeni
ljudi ne žele za papu. Kardinala Kastora Gala.“
Zanimljivo. „Koji ljudi?“
„To jedino ja treba da znam.“
„Da li si me pratila sve vreme od juče?“
Ona je klimnula glavom. „Kada ti je Stefani Nel rekla da me se otarasiš,
pretpostavljam da ti je rekla i za koga radim.“
„Zašto je ovako malom ostrvu potrebna obaveštajna služba?“
„Mi se nalazimo na najjužnijoj granici Evropske unije. Mi smo prva linija između
Evrope i Afrike. Ako se dograbiš ove stene, lako ulaziš u Evropsku uniju. Zbog toga
nam je potrebna obaveštajna služba.“
„Zašto se, za početak, jednostavno nisi identifikovala Stefani?“
„Nadali smo se da ćemo ovo prikriti.“
„Ko ste vi?“
„Moj šef. On mi je izdao naređenje. Ja radim ono što mi on kaže.“
„Kako si znala da ću se uvaliti u nevolju?“
„Isti odgovor. Rekao mi je moj šef. Čovek na Kuli Madlijena, s Galom, ponekad
radi s vatikanskom obaveštajnom službom. Viđali smo ga i ranije. Privukao nam je
pažnju i doveo me je do tebe.“
On je uhvatio te čarobne reči. Vatikanska obaveštajna služba. „Entitet sarađuje s
kardinalom Galom?“
„Postoji takva mogućnost.“
To nije bio potpun odgovor, i mogao je da primeti da ona stiče poremećaj
zaključanih usta, poznatu boljku među terenskim operativcima, pošto je ideja bila da
uvek saznate mnogo više nego što odate. „Ima li razloga što mi nisi pomogla pre nego
što je onaj kreten presekao uže paraglajdera?“
„I da propustim svu zabavu da te gledam na poslu? To je vredelo cene ulaznice za
predstavu. Ali rekla sam tvojoj šefici da si u nevolji.“
On je slegnuo ramenima. „Šta bi još čovek mogao da traži?“
„I tako samo razjasnili stvari: da mi nisi uništio motor, ja bih te poštedela nevolje
da budeš ovde dole. Ovako, samo treba da radim preko svog telefona.“
„Koji sam ti ja tako zgodno vratio.“
„Da, jesi. Moramo da idemo.“
„Mi?“
„Više volim da radim sama, ali rekli su mi da si ti sada u timu, sviđalo mi se to ili
ne.“
„Šta ćemo da radimo?“
„Da se pobrinemo za kardinala Gala.“

PETNAESTO POGLAVLJE

15.00

Kastor je prošao pored parohove kuće ispred katedrale. Legenda je kazivala da je apostol
Pavle bio gost guvernera ostrva, čoveka po imenu Publije. Kada je izlečio guvernerovog
oca od groznice i zaraze, Pavle je preobratio Publija u hrišćanstvo. Zatim je pretvorio
guvernerovu kuću u prvu crkvu na Malti, a Rimljanina postavio za njenog episkopa. Sve
od tog vremena, crkva se nalazila na istom mestu unutar utvrđenih zidova Mdine,
konačno postala katedrala u dvanaestom veku i još bila sedište biskupije na Malti.
Mdina se nalazi skoro u samom središtu ostrva, okružena debelim odbrambenim
zidovima, i jedan je od retkih preostalih gradova opasanih zidom u svetu. Bila je
prestonica ostrva do šesnaestog veka, kada su došli vitezovi i izgradili Valetu. Čaterdži
ga je vratio do Kule Madlijena, gde je pronašao svoj iznajmljeni auto i sam se odvezao u
Mdinu. Smetala mu je činjenica da je Danjel Spanja bio ovde i motrio na svaki njegov
pokret, kao i činjenica da su Amerikanci takođe motrili.
Čaterdži ga je uverio da će se oni pobrinuti za čoveka s paraglajdera. Primetio je da
nije bilo pomena o ženi u čamcu, ali pretpostavio je da se bave i tim problemom. Da je
posredi bio iko drugi a ne Entitet, bio bi zabrinut, ali Spanja je bio čuven po sposobnosti
da obavi posao. Čovek je služio petoricu papa i preživeo sve uzastopne čistke kada su
stari službenici sklanjani, a novi dočekivani. Iako je takva zamisao bila donekle lekovita
za kuriju, to bi mogao biti loš pristup za obaveštajni posao. Glavna stvar bio je
kontinuitet. Entitet je funkcionisao zahvaljujući Spanjinom nakupljenom znanju u službi
i njegovom postojanom rukovođenju. Činjenica da je šef špijuna želeo da ga proizvede u
papu bila je i zadovoljavajuća i zastrašujuća.
Bila mu je potrebna sva pomoć koju može da dobije.
Nosio je sa sobom tanku plastičnu fasciklu koju mu je Spanja dao. Odupro se
porivu da odmah pročita stranice u njoj, pošto je nameravao da nađe mirno i tiho mesto
za pažljiv pregled sadržaja, i primeni nešto od tog strpljenja koje je Spanja toliko
neuglađeno zastupao.
Zaobišao je svešteničku kuću ispred katedrale i nastavio da hoda kroz utvrđeni
grad, uživajući u mirisu kamena Mdine zagrejanog suncem. Mogao je da čuje glasove
istorije, sve do antike, koji su zahtevali da budu upamćeni. Povremeno bi na trenutak
spazio mačke lakog koraka, uglavnom tamnonarandžaste ili turobno crne, koje su i dalje
vrebale u svakom uglu i prolazu kao i dok je on bio dete.
Najstarije porodice s Malte još su živele u aristokratskoj uzvišenosti Mdine.
Meštani su ovo mesto vekovima zvali Grad Tišine, pošto je jedini zvuk unutar zidina bio
bat koraka. Međutim, ovde je 1800. godine počela pobuna protiv francuskih osvajača.
Napoleon je opljačkao svaku crkvu, oskrnavio svako svetilište, počistio svaki oberž.
Mali general zatim je otplovio u Egipat, ostavivši za sobom garnizon od hiljadu vojnika
da održava red. Maltežani, kojima je isprva bilo drago zbog odlaska vitezova, uskoro su
počeli da mrze Francuze još više. Poslednja uvreda dogodila se ovde, kada su okupatori
održali aukciju da prodaju ono što su uzeli iz karmelićanske crkve u Mdini. Izbila je
pobuna i francuski zapovednik je ubijen. Crkvena zvona zvonila su od jedne do druge
obale, pozivajući ljude na oružje. U roku od devedeset dana, čitav garnizon pobegao je
sa ostrva.
Pouka?
Nikada ne potcenjujte Maltežane.
Kretao se kroz lavirint uglastih uličica, tako uskih da ste mogli da pružite ruku s
gornjih spratova jedne kuće i dohvatite onu preko puta. Rešetke od kovanog gvožđa
štitile su mnoge prozore, zaostaci iz vremena kada su ti domovi morali sami da se brane.
Prošao je pored gomile turista i sklonio se od sunca u svežim utočištima prolaza između
kuća. Takođe, čuo je brojne međusobno izmešane glasove.
Maltežani su ponosan narod. Oduvek su bili. Radili su vredno, čeznući uglavnom
da se venčaju, dobiju decu i uživaju u životu. Crkva je nekada upravljala svime na
ostrvu, ali sada više ne toliko. Malta je postala internacionalna, pridružila se Evropskoj
uniji, dodatno se odvajajući od Velike Britanije i svojih starijih naraštaja. Čak je na
nacionalnom referendumu legalizovan razvod. Na ostrvu je sada živelo četiri stotine
pedeset hiljada ljudi. I tačno, meštani su umeli da budu sitničavi jedni prema drugima,
skloni ljubomori, čak i ratoborni – kako se ono govorilo? Uvređeni Maltežanin ostaje
uvređen – ali, čak i pored svih tih mana, Malta, i njeni ljudi, bili su njegov dom.
Našao je svoj omiljeni restoran i zavukao se u udoban ugao pored odbrambenih
zidina. Dve kamene odaje s lučnim svodom iz sedamnaestog veka služile su kao sala za
ručavanje, ali mesto koje je on izabrao bilo je napolju, u zatvorenom dvorištu,
ukrašenom zelenilom i svetlucavom fontanom. Prošlo je nekoliko godina otkad je
poslednji put bio ovde.
Naručio je svoje omiljeno jelo, zečji gulaš, pa spustio plastičnu fasciklu na sto.
Unutra je bilo dvadesetak otkucanih stranica. Osvrnuo se oko sebe. Dvorište je bilo
prazno, niko nije uživao u kasnom ručku ili ranoj večeri, u zavisnosti od tačke gledišta.
Konobar mu je doneo čašu crvenog vina, italijanskog, pošto se njemu nikada nije
sviđalo malteško grožđe. Sačekao je da se mladić vrati unutra pre nego što je otvorio
fasciklu i počeo da čita.

Pre dve godine, sveti otac naredio je da izvršim poverljivu procenti i, ako je
moguće, proveru određenih odeljenja u sklopu Svete stolice. Pre nego što je
postao papa, dok je bio kardinal, sveti otac služio je u raznim odeljenjima i
bio je zabrinut zbog onoga što je nazvao „sistematskim traćenjem,
prevarom i zloupotrebom“. Zatraženo mi je da sprovedem temeljnu ali
potpuno tajnu istragu, ne privlačeći pažnju na svoj rad. Posle dvadeset
meseci neupadljivog proučavanja, sada mogu da iznesem sledeći sažeti
prikaz situacije:

(1) U čitavom knjigovodstvu u Svetoj stolici ima malo ili nimalo

transparentnosti. Zapravo, uobičajena je praksa u odeljenjima da se vode
dvostruke knjige. Jedne koje se mogu pokazati svakome ko zatraži
informacije, i druge sprikazanim stvarnim prihodima, cenama i troškovima.
Ova praksa dobro je poznata kardinalima koji trenutno nadgledaju ta
odeljenja, pošto se to radi pod njihovim neposrednim nadzorom, a mnogi
od njih lično vode tačnije, duple knjige.

(2) Ugovori za usluge Svetoj stolici od strane spoljašnjih izvođača (čiji

ukupni iznos godišnje dostiže desetine miliona evra) redovno se obezbeđuju
bez javnog nadmetanja i uzimanja cene u obzir. Korupcija je
rasprostranjena i odnosi se na dobijanje nagrada za ove ugovore.
Podmićivanje i tajne kompenzacije su uobičajeni. Mnogo puta je Sveta
stolica plaćala cenu čak dvesta odsto veću od tržišne za tu robu i usluge, a
sve je to povezano s korupcijom.

(3) U toku je neprekidna i sistematska krađa suvenira oslobođenih poreza

iz vatikanskih prodavnica. Ova roba krade se na čitave palete, a zatim
potajno prodaje spoljašnjim trgovcima po mnogo nižim cenama. Novac
stečen ovim krađama trenutno u tajnosti dele bar trojica kardinala.

(4) Naročito je jedna spoljašnja transakcija, s trećom stranom, vredna

pažnje. U vezi je s dogovorom postignutim s jednom američkom
korporacijom koji omogućava toj kompaniji prodaju cigareta u vatikanskim
radnjama, ali samo zahvaljujući nadoknadi koja se tajno plaća bar dvojici
kardinala. Deo tog dogovora takođe omogućava nekolicini drugih
kardinala prednost izuzetno velikih popusta na bar dvesta kutija cigareta,
sveukupno, koje oni kupuju svakog meseca za sopstvenu upotrebu.

(5) Jedna italijanska humanitarna fondacija za lokalnu pedijatrijsku

bolnicu nedavno je u tajnosti isplatila 200.000 evra za renoviranje stana
jednog kardinala u Rimu.

(6) Vatikanski penzioni fond trenutno je u deficitu od skoro osamsto miliona

evra i nalazi se na ivici bankrota, mada važeći javni finansijski izveštaj
pokazuje potpuno suprotan bilans.

(7) Ne postoji detaljan popis blizu 5.000 zgrada koje u Rimu poseduje
Sveta stolica. Važeći bilansi pokazuju ukupnu vrednost nekretnina Svete
stolice u Francuskoj, Engleskoj, Švajcarskoj i Italiji u visini od četiristo
miliona evra. Najbolja pretpostavka o stvarnoj vrednosti ove imovine jeste
da ona iznosi više od tri milijarde evra. Najbolje objašnjenje ove čudne
neusklađenosti i potcenjene vrednosti glasi da kurija vidi prednost
umanjivanja stvarne ukupne imovine crkve u odnosima s javnošću.

(8) Penzioni programi za najmanje trideset pet kardinala veoma su

preuveličani, daleko iznad bilo čega što bi se moglo smatrati razumnim.

(9) Ustupanje besplatnih ili jeftino iznajmljenih stanova kardinalima koji

su trenutno u službi u kuriji uobičajena je pojava. Kirije na najboljim
lokacijama u Rimu ponekad su čak za sto odsto niže od tržišne cene. Jedan
primer: stan od sto kvadratnih metara u blizini Bazilike Svetog Petra
trenutno se iznajmljuje jednom kardinalu za 20,67 evra mesečno. Kada bi
se tržišne cene primenile na sve stanove za izdavanje u vlasništvu Svete
stolice, svake godine zarada bi bila oko dvadeset miliona evra, nasuprot
sadašnjoj, koja je manja od šest miliona evra. Ista protivrečnost postoji i u
vezi s poslovnim prostorom u vlasništvu Svete stolice, gde su mnogi od
 trenutno iznajmljenih objekata ustupljeni daleko ispod tržišne cene i mogli
bi da donesu prihod veći za otprilike trideset miliona evra godišnje.

Jedva je mogao da veruje sopstvenim očima.

Ovo je bilo neverovatno, tim više što su informacije poticale iz samog Vatikana.
Sakupio ih je Entitet.
Pravo iz kurije.
Reč curia značila je dvor, u smislu kraljevskog dvora. Glavna odeljenja bila su dva
državna sekretarijata, devet kongregacija, tri tribunala, pet odbora i jedanaest kancelarija
i komesarijata. Sve to zajedno činilo je administrativni aparat Svete stolice, njenu civilnu
službu, koja je delovala u ime pape i s njegovim ovlašćenjem, i predstavljala centralnu
upravljačku strukturu. Bez nje crkva ne bi mogla da funkcioniše. Pape su volele i da se
žale na kuriju i da se petljaju u njen rad.
Međutim, retko su je menjale.
U sadašnje vreme, po apostolskom ustavu, kontrolisao ju je Pastor bonus, u skladu
s nalogom Jovana Pavla II iz 1988. godine, što je kasnije revidirao Franja I.
Konobar mu je doneo zečji gulaš u debeloj zemljanoj posudi i ostavio ga na stolu s
korpicom toplog hleba i još jednom čašom vina. On je na trenutak uživao u mirisu
gulaša, sećajući se kako ga je njegova majka spremala. Provodila je petak uveče tražeći
najboljeg zeca, zatim bi ga sama ubila, odrala i iseckala, pa marinirala meso crvenim
vinom. On i njegov brat gledali su pripreme kao opčinjeni, izdižući se na vrhove prstiju i
vireći preko radne ploče.
A tek zvuci.
Ostali su mu zauvek urezani u svest.
Sat koji je visio na kuhinjskom zidu otkucavao je u bas tonalitetu. Duboki odjek
dalekih crkvenih zvona. Ključanje vode. Pucanje kostiju.
U subotnje jutro kuća se budila s mirisom belog luka dok se gulaš kuvao. On je
napamet znao i sve druge sastojke. Pasirani paradajz, maslinovo ulje, šećer, lovorov list,
šargarepa, krompir, grašak.
Čudesna mešavina.
S uživanjem je uzeo kašiku jela koje je stajalo pred njim.
Nije loše.
U ovom restoranu spremali su sjajan gulaš, ali on nije bio ništa u poređenju s onim
koji je kuvala njegova majka.
Nedostajali su mu ti vikendi.
Pre sirotišta. Gde neće biti gulaša.
Ni majke.
Spanja je bio u pravu. Kastor je postao lopov i lažljivac. Zašto opatica nije nešto
preduzela? Zašto je dopustila da se to desi? On ni za trenutak nije poverovao da se bog
umešao i poslao ga u semenište i novi život. Vera nije bila nešto što je on ikada u
potpunosti prihvatio. Čudno za jednog kardinala, ali on tu nije mogao ništa. Sudbina je
bila više u njegovom stilu. Njegov život bio je niz sudbonosnih događaja, i svaki od njih
slao ga je na naizgled unapred određen put sve do ovog trenutka. Je li zabrljao s
poslednjim papom? Svakako. Ali zbog čega je trebalo da se oseća loše? Sudeći po
onome što je upravo pročitao, Sveta stolica je, izgleda, takođe bila prepuna lopova i
lažljivaca.
Nastavio je da jede.
Rimokatolička crkva isticala se kao najstarija institucija na svetu čije je postojanje
kontinuirano. Ona je mogla da se bavi otprilike bilo čime osim neočekivanim – a papa
koji je umro tako iznenada svakako je spadao u tu kategoriju.
Pape su se smenjivale u ciklusima mladih i starih.
Mladi Pije XII, zatim stari Jovan XXIII. Živahni Pavle VI, posle koga je došao
krhki Jovan Pavle I. Lavovski odlučan Jovan Pavle II, za kojim je sledio postariji
zamenik Benedikt XVI. Obrazac je sezao vekovima unazad i retko se menjao. Poslednji
zastupnik Hristov, koji je sada ležao u kripti ispod Katedrale Svetog Petra, bio je stariji.
Njegova vladavina bila je predodređena da bude kratka, otprilike jednu deceniju, što je
drugim konkurentima dalo vremena da steknu veću podršku. Papa koji je na tom
položaju bio najduže ostao je onaj prvi. Petar. Neki kažu trideset četiri, drugi trideset
sedam godina. Niko ne zna zaista. Zato, ako se može uzdati u istoriju, sledeći papa biće
mlađi, zadržaće se duže i potencijalno će imati veći učinak.
Sviđalo mu se to što on neće morati da prekida prirodni ciklus.
Dovršio je gulaš i konobar se vratio da odnese posuđe. Zatražio je još vina, i odmah
mu je nasuto. Mladić nije imao predstavu o tome koga poslužuje. Sviđalo mu se što
može anonimno da se kreće po svetu. Malo je ljudi izvan Vatikana uopšte znalo ili
marilo za njegovo postojanje. A ko je on, uostalom, i bio? Samo sveštenik s jedne stene
u Mediteranu koji se uzdigao do visokog položaja, samo da bi mu on bio oduzet. Na svu
sreću, nisu mu mogli uzeti crvenu kapicu. Niti prijatelje koje je stekao. Ljude koji su
ostali na položajima moći i uticaja i koji će uskoro tražiti vođu.
Postojali su grčki, sirijski, afrički, španski, francuski, nemački i holandski papa.
Jedan Englez, takođe samo jedan Poljak, dvojica laika, i gomila Italijana. Svi su bili ili
plemići, ili bivši robovi, ili seljaci. Ipak, nikada nije bilo portugalskog, irskog,
skandinavskog, slovačkog, slovenačkog, češkog, mađarskog ili američkog pape.
Ni malteškog.
Srećom, taj krvni sud koji je iznenada pukao, ograničio je kardinalima vreme za
smišljanje urota. A kardinali su, bez ikakve sumnje, smišljali urote. Čitava zamisao u
njihovom zatvaranju za vreme konklave bila je u tome da im se ograniče mogućnosti za
podmićivanje i skrati vreme za pravljenje dogovora. Latinski koren reči conclave značio
je sobu koja se može zaključati.
To je značilo da će malo kardinala biti spremno za predstojeću borbu. Na svu sreću,
činilo se da on neće biti jedan od njih.
Spustio je pogled na plastičnu fasciklu.
Bogu hvala da je jedna istina ostala nenarušena.
Moćni ljudi želeli su samo jedno.
 Da zadrže svoju moć.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Koton je iznajmio apartman u rimskom hotelu D’Ingiltera, na najvišem spratu, s

balkonom duž čitave zgrade, iz čijih su žardinjera bujale prolećne muškatle. Bio je
dodatno plaćen pa je, kao i s alfa romeom, odlučio da ne štedi. Seo je na krevet i
zagledao se kroz vrata terase. Zlatni zraci sunca sijali su kroz čisto staklo. Iza ograde su
se pružali krovovi nepravilnih oblika po kojima je grad bio poznat, sa iskrivljenim
olucima i dimnjacima sa završecima od crepa, i satelitskim antenama kao jedinim
ustupkom dvadeset prvom veku.
On je doputovao privatnim mlažnjakom sa ser Džejmsom Grantom i putovanje je
trajalo kratkih sedamdeset minuta, a za to vreme nije saznao mnogo više o onome što se
trenutno događa. Razgovarali su o knjigama i onome što se dešava u svetu. On je usput
dobio potvrdu da je sto hiljada evra uplaćeno na njegov račun u Danskoj. Ne da Britanci
nisu imali poverenja u njega. Jednostavno je uvek bilo bolje biti plaćen unapred.
Bilo mu je potrebno tuširanje i presvlačenje, pa je iskoristio udobnosti hotelskog
apartmana. Prostrano kupatilo bilo je mešavina blistavog mermera i ogledala. Izabrao je
Ingilteru ne samo zbog reputacije već i zbog lokacije. Nalazio se nedaleko od Via del
Kondoti, najpopularnije ulice za kupovinu u Rimu, s beskrajnim izlozima s odećom,
kožom, srebrom, staklom, nakitom i kancelarijskim materijalom. Tu, u broju 68, nalazio
se i Palaco di Malta.
Godine 1758, kada je Napoleon isterao hospitalce s ostrva, oni su lutali po svetu u
potrazi za domom. Konačno su ga našli u Rimu 1834. Dve vile, jedna ovde, a druga –
Vila del Priorato di Malta – nekoliko kilometara dalje na vrhu brda Aventin. Dve vile
imale su zajedno otprilike jutro i po zemlje u posedu, obe su bile nezavisne, nisu bile u
obavezi ni prema kome, poput jedne rimokatoličke zemlje same po sebi, što ih je činilo
najmanjom suverenom nacijom na svetu.
Dok je leteo iz Danske na jug, iskoristio je vaj-faj u avionu da sazna što je više
moguće o hospitalcima. Neverovatno, oni su još postojali, više od devetsto godina posle
osnivanja. Organizacijom je upravljala glavna komora sastavljena od pripadnika reda,
koji su se sastajali jednom u pet godina da izaberu nezavisno veće od šestorice članova i
šest visokih zvaničnika koji su upravljali svakodnevnim poslovima. Veliki majstor
nadzirao je sve, a biran je na čitav život i imao čin kardinala, ali bez prava glasa u
konklavi za papu. Oni više nisu bili ratnici-monasi. Sada su bili mirna, pobožna
humanitarna organizacija koja je podržavala međunarodnu zdravstvenu negu, upravljala
kampovima za ratne izbeglice, brinula se za decu u slamovima Južne Amerike, lečila
lepru u Africi i Aziji, vodila klinike za prvu pomoć na Bliskom istoku, osnivala banke
krvi, ambulantne službe, javne kuhinje i terenske bolnice po celom svetu. Njihova
pomoć protezala se na sve, bez obzira na rasu, ubeđenja ili religiju. Međutim, članstvo
se dobijalo samo na poziv, s trenutnom brojnošću od preko trinaest hiljada muškaraca i
žena podeljenih u dve klase vitezova i dama. Protestantima, Jevrejima, muslimanima i
razvedenim ljudima nije bilo dozvoljeno članstvo. Više od 40 odsto članova bilo je na
neki način povezano s najstarijim katoličkim porodicama Evrope. Više od sto hiljada
ljudi radilo je za organizaciju, a 80 odsto njih bili su volonteri.
Ipak, pedeset pet članova bili su posebni.
Vitezovi pravde.
Posvećeni ljudi koji su se zavetovali na siromaštvo, čednost i poslušnost, oni su bili
poslednji ostaci nekadašnjih hospitalaca. Oni su, takođe, bili vladajuća klasa
organizacije i držali sve važne položaje.
Sam red bio je impresivan.
Sto četiri zemlje održavale su zvanične diplomatske odnose s njim, uključujući i
uspostavljanje ambasada. Imao je sopstveni ustav i aktivno delovao u pedeset četiri
zemlje, budući da je imao mogućnost da transportuje lekove i razne druge potrepštine
širom sveta bez carinskih provera ili političkog mešanja. Čak je imao mesto posmatrača
u Ujedinjenim nacijama, izdavao vlastite pasoše, registarske tablice, pečate i kovani
novac. Nije to bila zemlja, pošto nije imala građane ni granice koje treba da brani, već
više suvereni entitet, čiji su svi napori bili usredsređeni na pomaganje bolesnima i zaštitu
svog imena i nasleđa, koje su članovi reda zaista vatreno i štitili.
Ali vitezovi su imali problema.
I to velikih.
Pročitao je nekoliko novinskih izveštaja iz L’Oservatore romana o nedavnim
unutrašnjim sukobima. O važnim pitanjima. I sada već pokojni papa uvučen je u taj
građanski rat unutar hijerarhije vitezova, u koji su bili uključeni kardinal Kastor Galo i
veliki majstor, po nacionalnosti Francuz. Galo je služio kao vatikanski izaslanik među
vitezovima, što je bio uglavnom ceremonijalan položaj s navodno malo ili nimalo
uticaja, prisutan da unapređuje duhovne interese reda, njegovih članova, i njihov odnos
sa Svetom stolicom. Međutim, Galo se umešao u unutrašnje stvari reda. Spor je vođen
oko manje poznatog programa hospitalaca za distribuciju kondoma u izvesnim delovima
sveta radi pomoći u borbi sa seksualno prenosivim bolestima i sidom. Problem je bio što
je to bilo u suprotnosti s jasnom politikom Vatikana koja je zabranjivala primenu
kontracepcije. Galo je iskoristio tu grešku da napravi razdor između velikog majstora i
pape, nateravši ovog prvog na ostavku. To je dovelo do konflikta između zakletih
vitezova i nateralo pedeset petoricu da biraju strane. Oni su se podelili skoro pola-pola.
Polovina je podržavala svog velikog majstora, a polovina se nije slagala s njim. Papa je
pokušao da odgovori na haos koji je nastao, naredivši povlačenje ostavke velikog
majstora, ali taj trud nije doneo rezultat. Mada su se svađali između sebe, svi vitezovi
bili su ogorčeni i zbog papinog i zbog Galovog mešanja. Jedan članak od pre nekoliko
meseci savršeno je jasno pokazivao ovu činjenicu:
 Sveta stolica ima jedinstven odnos s vitezovima u sklopu koga papa
imenuje kardinala zaštitnika da unapređuje prijateljske odnose između
Reda i Vatikana. Kardinal Galo izabran je na taj položaj, pošto ga je papa
sklonio s mesta glavnog čoveka vatikanskog vrhovnog suda. Međutim, papa
i Galo nikada nisu bili prijatelji. Zapravo, Galo se pokazao kao jedan od
papinih glavnih kritičara, a Malteški vitezovi sada su se našli usred tog
sukoba. U jednom neobičnom prekoru upućenom na račun i Gala i
pontifeksa, hospitalci su rekli da je smena njihovog velikog majstora
„zadatak unutrašnje administrativne uprave Suverenog reda od Malte i
stoga spada isključivo u njegovu nadležnost. Sveta stolica, ili bilo koji njen
predstavnik, nemaju pravo glasa u takvim pitanjima“.

Sve je izgledalo kao gadno zamešateljstvo.

Ali on je pretpostavljao da su momci svuda momci, i da je politika svuda ista.
Sudeći po drugim novinskim izveštajima, nedavno je došlo do masovne čistke
među vitezovima, pri čemu su mnogi od najviših činova zamenjeni, a čitava organizacija
i dalje je uzdrmana tim potresima. Izgledalo je da svi čekaju predvodništvo novog pape,
pošto je aktuelni predstavnik Hristov umro pre nego što se prašina potpuno slegla. Ono
što je ostajalo nejasno, bar Kotonu, bilo je kako je svađa unutar savremene humanitarne
organizacije, makar ona bila devetsto godina stara, postala bezbednosni problem za
Ujedinjeno Kraljevstvo.

Koton je ušao u Palaco di Malta, čiji se visoki lučni ulaz otvarao prema ulici i ulivao u
zatvoreno dvorište pretrpano parkiranim automobilima, uglavnom crnim mercedes
kupeima, od kojih su svi imali slične registarske tablice.
SMOM, posle čega je sledio jedan broj.
Sovereign Military Order of Malta.10
Divovski beli malteški krst sa osam šiljaka ukrašavao je tamni pločnik u dvorištu.
Zgrade oko njega bile su trospratnice, a na svima su prozori bili zatvoreni i zaklonjeni
kapcima. Džejms Grant rekao mu je da je ovo glavno administrativno sedište hospitalaca
– njihova magistratska palata, štab velikog majstora i mesto na kome se okuplja
suvereno veće vitezova.
Čekao ga je čovek koji je izgledao uparađeno u tamnom odelu s tri dugmeta. Koton
je nosio samo svetloplavu košulju sa zavrnutim rukavima, svetle pantalone i mokasine.
Bio je zaista neozbiljno obučen, ali bar se istuširao i obrijao. Grant je unapred zvao i
obezbedio neophodna odobrenja kako bi mu omogućio da uđe u dvorište. On je stigao
tačno na vreme i pomalo se iznenadio videvši da ne postoji obezbeđenje, ali i inače je
čitavo mesto svakako bilo neupadljivo. Samo je pločica na drvenoj kapiji u lučnom
prolazu ukazivala na to ko je smešten u zgradi.
Prišao je čoveku u odelu. „Ja sam Koton Malon. Imam zakazan sastanak.“
10 Suvereni vojnički red Malte. (Prim. prev.)
 Čovek se blago naklonio u skromnom gestu iskazivanja dobrodošlice. „Poslali su
me da vas dočekam.“
Njega je začudila ovakva ljubaznost. „Je li to uobičajeno?“
„Samo za posetioce za koje nas MI6 zamoli da ih primimo, neposredno pre samog
njihovog dolaska.“
Osetio je neskriveni nalet iritiranosti u tim rečima. „Jeste li upućeni u to zašto sam
ovde?“
„Svakako. Mogu li da pogledam?“
On je izvukao prsten iz džepa i pokazao ga.
„Vrlo poseban komad nakita“, rekao je čovek.
„Možete li da mi kažete nešto više?“
Čovek je izvukao obe ruke koje, je do tada držao iza leđa, kako bi pokazao desnu
šaku. Na jednom prstu Malon je video identičan prsten, s istim palindromom od pet reči.
„To je značka“, rekao je čovek. „Iz jednog drugog vremena. Odgovornost koja više
nije od značaja.“
„Ja sam ipak došao do ovoga, a vi još nosite takav. Dva za jedan dan – iako je reč o
nečemu što, kako vi kažete, više nije od značaja.“
Nije bilo odgovora.
„Jeste li vi vitez?“ upitao je.
„Jesam.“
„Zakleti?“
Čovek je klimnuo glavom. „Vi znate za nas?“
„U stvari, znao sam malo ili ništa o vama do pre nekoliko sati. A još ne znam ništa
o ovom prstenu.“
Ponovo ga je pokazao da ga čovek vidi.
„Gde ste ga tačno našli?“, upitao je čovek.
On je došao ovamo po odgovore, a da nešto dobijete, ponekad morate nešto i da
date. „Kod mrtvog čoveka.“
„Je li taj čovek imao ime?“
„MI6 radi na tome da otkrije kako se on zvao. Nije nosio nikakve lične dokumente
sa sobom.“ Našao je svoj mobilni telefon i pokazao snimak leša koji mu je Grant poslao.
„Jedan od vaših?“
„Otkriću da li je bio. Možete li da mi pošaljete tu fotografiju?“
„Naravno. Hoću li moći da razgovaram s velikim majstorom?“
„Trenutno ga nemamo. Samo poručnika privremenog vršioca dužnosti. Privremenu
zamenu. Čekamo konklavu i novog papu pre nego što izaberemo stalnog vođu.“
On je ranije čitao da su velike majstore birali zakleti vitezovi, u tajnosti, ali pre
nego što oni preuzmu dužnost, izbor je morao biti saopšten papi u pisanoj formi. To je,
naravno, podrazumevalo da papa postoji.
„Hoću li moći da razgovaram s poručnikom privremenim vršiocem dužnosti?“,
upitao je.
Čovek je klimnuo glavom. „On vas čeka.“ Zatim je mahnuo rukom prema
kamenom stepeništu s njihove desne strane. „Pođite za mnom, molim vas.“
On je dvanaest godina radio za Magelan bilet. Stefani Nel regrutovala ga je pravo
iz mornarice i on je došao s vrlo malo obuke, tako da je sve učio na samom poslu. Usput
je razvio niz instinkata koji su ga održavali u životu i omogućili mu da prekine posao
pod sopstvenim uslovima, rano se penzioniše, kupi knjižaru u Danskoj i ispuni svoj
životni san. Jedan od tih instinkata razbuktao se ranije u Milanu, kada je Džejms Grant
tako lako pristao da mu udvostruči honorar. Drugi se probudio kada je novac odmah
uplaćen. Sada mu je treći slao loše signale koje je primao od ovog izaslanika. Srećom,
ovo nije bio njegov prvi put kroz trnje, i on je znao kako da izbegava bodlje.
Prišao je stepeništu, a njegov domaćin pratio ga je dva koraka iza.
„Uzgred“, rekao je on, „kakav je vaš položaj među vitezovima?“
„Imam nekoliko titula, od kojih jedna podrazumeva dužnost obezbeđivanja
organizacije. Pomažem da svi i sve bude sigurno.“
Reči su izgovorene sa samopouzdanjem koje je dolazilo s nošenjem odela s
kravatom, ali imale su smisla. On je i pretpostavljao da je organizaciji velikoj kao što su
hospitalci potrebno obezbeđenje.
Popeli su se uz stepenice.
Jasno je čuo lupu rotora koji prosecaju vazduh.
Helikopter. Bio je blizu i prilazio još bliže.
„Šta je to?“, upitao je.
„Vaš prevoz.“

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Luk se uspentrao iz guve.

Lora ga je pratila, takođe pomoću konopca. Primetio je s kakvom se lakoćom
služila tom tehnikom penjanja, kao i činjenicu da joj se dah jedva malo ubrzao od
naprezanja. Njegova prvobitna procena je, izgleda, bila tačna. Bila je u odličnoj formi.
Video je da se nalazi u podzemnoj odaji, čiji su zidovi takođe bili od grubog
kamena, a pod od vlažne zemlje. Sijalice u žičanim zaštitnim korpama pružale su se
preko niskog svoda i od njihove svetlosti bolele su ga oči. Vrata su vodila u osvetljeni
prolaz.
„Ovi tuneli ostali su posle vitezova“, rekla je ona. „Oni su kopali ispod grada kao
krtice. Svrha je uglavnom bila dopremanje vode i kanalizacija, ali tuneli su služili i kao
način da se ljudi i oružje premeštaju uokolo neprimećeni. Još postoje kilometri takvih
tunela. Za vreme Drugog svetskog rata Maltežani su se krili od nemačkih bombardera
ovde dole. Neki su raščišćeni i lako pristupačni. Drugi ne baš toliko. Ovaj kompleks, i
guva, poznati su samo vladinim službenicima.“
Krenula je prema izlazu. Tunel se naizgled pružao u beskraj. On se nije pokrenuo.
Stala je i okrenula se prema njemu, primetivši njegovo oklevanje.
„Znaš šta hoću“, rekao joj je on.
Ona je ostala pri svome. „Neću da navaljujem. Nisam srećna što imam partnera.
Ovo se ne tiče Amerikanaca ni na koji način.“
„Ako se izuzme činjenica da sam ja sada uključen u ovo.“
„Samo zato što te je Stefani Nel poslala ovamo. Sada moj šef kaže da ćeš ostati
uključen.“
„Po onome što sam čuo, ti baš i ne primaš naređenja naročito dobro.“
„Radim svoj posao.“
Nešto nije imalo smisla. „Zašto si uopšte i zvala Stefani?“
„Da joj kažem da si ti budala. Vatikanska obaveštajna služba spazila te je čim si se
spustio na ovo ostrvo.“
„Zašto joj to, jednostavno, nisi rekla?“
Slegla je ramenima. „Ja umem da shvatim nagoveštaj. Ona očigledno nije želela
moju pomoć. Zato joj ništa nisam ni ponudila.“
„Je li Entitet znao da dolazim ovamo?“
„Ako će to učiniti da se osećaš bolje, da, jeste.“
Imala je snagu u očima, čija je nijansa smeđe bila blizu crne boje. Takođe, imala je
čudesno četvrtastu vilicu koja je ukazivala na čvrstinu.
Što se njemu dopadalo.
„Slušaj“, rekla je ona. „Nasuprot onome što-vernici misle, konklavom ne upravlja
Sveti duh. Ništa ne silazi s nebesa da nadahne te starce kako da glasaju. Crkvu su stvorili
ljudi i njom upravljaju ljudi. Ljudi će izabrati papu. To znači da stvari mogu da krenu po
zlu. Naš fokus je na Kastoru Galu, kapilarni s Malte.“
On se lukavo osmehnuo. „Ne govorim malteški špijunski jezik.“
„Sveštenik, koji je postao biskup, kardinal, a zatim pravi gnjavator. Izazvao je
mnogo problema r stekao mnogo neprijatelja. Sada izvodi igru kako bi postao papa.“
„Ko želi da ga spreči u tome?“
„Neka” sam prokleta ako znam. To mi je važno samo zato što moj šef kaže da je
važno. Naš problem je to što je Kastor Galo mnogo toga, ali nije glup. Nažalost, ti jesi. A
zahvaljujući tebi, on sada zna da se na njega motri.“
Bila je u pravu. On je svakako zabrljao time što je primećen, a ona je očigledno bila
ljuta. On bi takođe bio da su uloge bile zamenjene. Odlučio je da malo smanji napetost.
„Nije sve tako loše. Ko zna, možda ćeš i naučiti nešto u ovoj zajedničkoj akciji.“
Ona je odmahnula glavom. „Kao, na primer, kako da budem uhvaćena dok
prisluškujem razgovor?“
„Ti ne popuštaš, zar ne?“
„Ne, ne popuštam. Imam posao koji treba da obavim, a vreme ističe. Trenutno
moramo da preduhitrimo Gala.“ Ponovo je odmahnula glavom. „Trebalo bi da ja
posmatram i izveštavam. Prosto i lako. Ali sada, zahvaljujući tvom mešanju, moramo da
promenimo stvari. Ostalo mi je manje od jednog dana da završim posao. A za razliku od
tebe, ja ga uvek završim.“
 Glas joj je bio tih i grlen i čudno erotičan, ali je posedovao i čudnu osobinu, kao da
pokušava da stekne poverenje nekog malog psa samo da bi ga udavila kada ga uhvati u
ruke.
Nije važno.
Odlučio je da prestane da pokušava.
„Samo da se zna“, rekao je, „ovde na ulicama Valete je bezbroj ljudi. Nisam mogao
da znam da me Entitet prati.“
„Tvoj problem je što ne poznaješ igrače koji učestvuju. Malo lokalne upućenosti
mnogo pomaže. Pretpostavljam da zbog toga žele da radimo zajedno.“
„Trebalo je samo da odmah kažeš Stefani.“
Ona mu je uputila širok osmeh. „U redu. To ti priznajem. Ali nadala sam se da ću te
ostaviti tamo na pučini.“
Najzad istina.
I to je imalo smisla.
Osvrnuo se oko sebe. „Kako ćemo izaći odavde?“
„Niz tunel pa gore uz stepenice.“
„Šta onda?“
„Imamo zakazan sastanak.“

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Kastor je nastavio da čita.

Spanja je, očigledno, bio temeljan u istrazi, naročito tradicije poznate kao Petrov
novčić.
Milostinja Svetog Petra bile su donacije upućene direktno Rimu, umesto lokalnim
parohijama. To je počelo još u devetom veku, kada je engleski kralj Alfred sakupljao
novčiće od vlasnika zemlje kao finansijsku podršku papi. Ta praksa na kraju se proširila
po celoj Evropi, pre nego što je prekinuta u vreme reformacije. Pije XI obnovio ju je
1871. godine, ali je promenio njenu svrhu. Novac više nije bio namenjen isključivo za
papinu upotrebu – sada je korišćen za pomoć siromašnima u celom svetu. Sakupljan je
svake godine u svim crkvama, na dan Svetog Petra i Pavla. Niko izvan kurije nije zaista
tačno znao koliko novca je skupljano godišnje.
Osim Spanje.

Postoji ozbiljan i trajan problem s Petrovim novčićem. Trenutno je ukupni

zbir godišnje skupljenog novca između 200 i 250 miliona evra. Prošle
godine je sveti otac pozvao svakog katolika da bude svedok milosrđa.
Podstakao je vernike da „otvore oči i vide bedu sveta, rane naše braće i
sestara kojima je uskraćeno dostojanstvo, i zato prepoznajmo da moramo
 čuti njihov poziv upomoć“. Kako piše na vlastitoj internet stranici
Vatikana, skupljanje Petrovog novčića „ujedinjuje nas u solidarnosti sa
Svetom stolicom i njenim humanitarnim radom u korist onih koji žive u
nemaštini. Vaša velikodušnost omogućava papi da odgovori na poziv naše
braće i sestara koji pate“. Ništa ne bi moglo biti dalje od istine. U proteklih
pet godina, 78 odsto sredstava skupljenih pomoću Petrovog novčića
upotrebljeno je za pokrivanje budžetskih deficita Svete stolice. Ti deficiti
bili su direktna posledica traćenja, prevara i zloupotreba, kao što je izneto
u ovom sažetom izveštaju. Odabrana grupa kardinala upućena je i u lažno
reklamiranje i u zloupotrebu Petrovog novčića. Ne manje od četiri
kardinala uključena su u prevaru.

On je jedva uspevao da se obuzda.

Toliki nadmeni, uobraženi crveni lešinari, kako je Spanja zvao kardinale, uživali su
u njegovom padu, a ipak su očigledno neki od njih bili krivi za najpodlije od svih
zlodela. Ono u šta su mnogi decenijama sumnjali, uključujući i njega samog, sada je,
izgleda, bilo potvrđeno.
Korupcija se nesputano odvijala unutar kurije.
Zapravo, činilo se da je institucionalizovana.
Još gore, oni koji su upravljali kurijom izgleda da su imali nameru da sve prikriju i
omoguće da se nastavi.
Nasuprot onome što su ljudi mislili, papina reč nije bila neporeciva kada je reč o
upravljanju crkvom. Kurija je postojala više od hiljadu godina, a za to vreme usavršila je
veštinu preživljavanja. Sistem je bio toliko ukorenjen, toliko zamršen, da niko nikada
nije uspeo da sprovede u njemu bilo kakvu značajnu reformu. U novije vreme, pape su
to pokušale, a najviše su se u tome istakli Jovan Pavle I i Franja I. Nijedan nije uspeo. A
jedan, Benedikt XVI, povukao se zbog frustracije zbog napravljenih promena, pošto su
one dovele do otpuštanja mnogih njegovih dugogodišnjih prijatelja. Priče o unutrašnjim
istragama i tajnim kontrolama dugo su nesputano kružile. Franja je čak ovlastio dve
takozvane nezavisne komisije da istraže zloupotrebe i preporuče promene, ali ništa od
toga nikada nije ostvareno.
Što, ponovo, nije bilo iznenađujuće.
Pripadnici kurije bili su stručnjaci za odugovlačenje i skretanje pažnje na pogrešnu
stranu. Izvanredni mađioničari. Kao što je Spanja upravo potvrdio, dvostruke poslovne
knjige i maštovito knjigovodstvo bili su uobičajena pojava. Bili su toliko vešti da su
mogli da izbegnu čak i pritisak samog pape. Zašto? Zato što je, na kraju krajeva, papi
bila potrebna kurija. Bili su mu potrebni ljudi da upravljaju preduzećem vrednim mnogo
milijardi evra, a koliko god rastrošna možda bila, kurija je održavala Svetu stolicu u
pogonu. Slično saveznicima posle Drugog svetskog rata, koji su zapušili nos i iskoristili
bivše naciste po celoj Nemačkoj. Nije to bio najbolji izbor, nego, prosto, jedini izbor.
Morao je da završi poslednjih nekoliko stranica.
 Zato je ponovo usmerio pažnju na izveštaj.

Postoji jedan događaj koji tačno prikazuje nivo i razmere trenutnih

zloupotreba. Jedan kardinal, korisnik besplatnog stana blizu Vatikana, hteo
je da proširi svoj životni prostor. Kada je njegov komšija, stariji sveštenik
kome je odobrena subvencija za stan zbog problema sa zdravljem,
hospitalizovan, kardinal je započeo renoviranje stana i probio zid između
dva stana, zauzevši za sebe dodatni prostor, pa čak i zadržao nameštaj
onog starijeg sveštenika. Kada je pušten iz bolnice, sveštenik je otkrio ovaj
upad, ali nije mogao ništa da uradi. Niko unutar Svete stolice nije hteo da
se suprotstavi kardinalu. Sveštenik je uskoro umro (zbog čega je incident
zataškan), a taj kardinal još je u svom uvećanom stanu za koji ne plača
kiriju.

Prekopavao je po mozgu u pokušaju da poveže neko ime s anonimnim kardinalom.

Znao ih je nekoliko koji su živeli u Vatikanu i okolini. Ko god to bio, on će uživati u
uništavanju tog čoveka.

Otkrivena je još jedna anomalija. Jovan Pavle I umro je 1978. godine,

pošto je bio papa samo trideset tri dana. Međutim, u Vatikanu postoji
bankovni račun na njegovo ime na kome je trenutno deponovano 110.000
evra. Još čudnije je to što je sve do dan-danas taj račun aktivan. Ime
jednog kardinala povezano je s aktivnošću tog računa. Postoji najmanje još
osam računa povezanih s preminulim osobama, na kojima se dešava
neobjašnjena finansijska aktivnost. Najbolje objašnjenje jeste ono koje
ukazuje na institucionalizovanu krađu i potkradanje.
Zatim je tu i postupak proglašenja za sveca u kome korupcija kao da se
uzdigla do najvećih visina. Postupak je vekovima bio okružen
tajanstvenošću. Trenutno se naplaćuje 50.000 evra da se pokrene pitanje
beatifikacije. Povrh toga, zahteva se još 15.000 za pokrivanje „operativnih
troškova“. Taj novac odlazi ne samo Svetoj stolici već i za plaćanje
nerazumno visokih naknada koje uzimaju stručni teolozi, doktori i biskupi
za proučavanje predloga za proglašenje sveca. Na to se dodaju troškovi za
istraživanje slučaja, za sastavljanje kandidatove biografije i za rad
postulatora koji zastupa nominaciju kandidata. Prosečna cena za
kandidata za svetost je skoro pola miliona evra. Ali to nije sve. U svakom
trenutku tokom postupka održavaju se svečanosti na koje se crkveni
velikodostojnici pozivaju da govore o delima i čudima budućeg sveca. Tim
velikodostojnicima redovno se daju pokloni, što je još jedan dodatak gore
iznetim troškovima. Na kraju, ukupna cena da se postane svetac kreće se
između 600.000 i 750.000 evra.
 Da ilustrujemo razmene ovog ogromnog dotoka prihoda, u vreme
Jovana Pavla II, 1.338 kandidata proglašeno je blagoslovenim, a 482
imenovana su za svece. Količina novca sakupljenog od ovih 1.820
nominacija iznosi više od milijardu evra. Neverovatno, ali 1983. godine,
Jovan Pavle II naredio je da svim tim novcem upravlja ne crkva nego
pojedinačni postulatori, kojima je naređeno da „redovno vode poslovne
knjige“ o svakom pojedinom potencijalnom svecu, u kojima se iznosi gde je
potrošen sav prikupljeni novac. Međutim, nije naređen nikakav nadzor ovih
ljudi spolja. Nikada nije izvršena nijedna revizija. Postulatori su slobodno
delovali izvan Svete stolice, i tako je još i danas. Nema potrebe ni
naglašavati da njihove zloupotrebe više od milijardu evra ne mogu da se
opišu u ovom sažetom izveštaju. Ipak, ja sam upućen u njihovu korupciju i
potkradanja, koja su ogromnih razmera, a sve se odvija pod budnim okom
najmanje šestorice aktuelnih kardinala, koji, takođe, potajno učestvuju u
ovim procesima.

Prestao je da čita, zapanjen tolikim licemerjem. Kakvi arogantni, pompezni, lažljivi

lopovi. On nikada ništa nije ukrao od crkve. Nije uzimao napojnice. Nije išao na
besplatna putovanja. Nije primao specijalne poklone, kao što je znao da su neki od
kardinala nazivali te priloge. Ništa. Čudno, s obzirom na to da je Spanja bio u pravu. U
mladosti je bio veoma drugačiji. Krađa je bila uobičajena, ali kako je postajao stariji,
fizičke stvari postajale su mu manje važne. On je tražio nešto daleko primamljivije. Više
zadovoljavajuće.
Apsolutnu moć.
Dvorište kafane i dalje je bilo prazno. Bilo je već skoro četiri sata posle podne.
Držao je u ruci treću čašu vina, a misli su mu se vrtele u nejasnom kovitlacu. Nije
sumnjao da je svaki Spanjin navod mogao biti dokazan. Entitet bi znao kako da prati
trag novca, kako da iskopa lažne račune i prevaru, kako da probije zidove tajnosti i
sazna ko šta kontroliše i o kolikim je iznosima reč.
Sve što je pročitao bilo je tačno.
U tome je i bila čitava suština uručivanja izveštaja. Kao i izostavljanja imena u
njemu. Ni jedan jedini prestupnik nije imenovan. Ovo je bilo smišljeno da mu samo
podstakne želju da sve sazna.
I uspelo je.
Pažnju mu je privukao neki pokret s njegove desne strane.
Video je kako iz senki izlazi Arani Čaterdži, koji je ušao u dvorište i mirno mu
prišao pa nepozvan seo za sto.
„Vidim da me je bilo lako pronaći.“
„Vaša ljubav prema ovom mestu pomenuta je u našim dosijeima.“ Čaterdži je
pokazao na fasciklu. „Jeste li to pročitali?“
On je klimnuo glavom. „Ima li on dokaze?“
 „O, da.“ Čaterdži je posegnuo u džep i izvadio USB memoriju. „Sve je ovde.
Audio-snimci, dokumenti, skenirane poslovne knjige, izveštaji o praćenju osumnjičenih.
Svaki detalj o svakom navodu, s imenima svih prestupnika. Poveliki spisak biskupa,
monsinjora i kardinala. Rečeno mi je da bi većina njih trebalo da završe u zatvoru. Na
njihovu sreću, Sveta stolica nema zatvore. “
On je mogao samo da zamisli taj spisak imena. Mora da su na njemu bili i šefovi
Instituta verskih poslova, što je bio kitnjasti naziv za Vatikansku banku, koji je
kontrolisao sva finansijska sredstva crkve, i ljudi iz Amministrazione del Patrimono
della sede Apostolica, koja je bila zadužena za nekretnine. I iz upravnog tela zaduženog
za muzeje i sve komercijalne delatnosti kao što su prodavnice i veleprodaje. S
prefekturom za ekonomske poslove Svete stolice koja je nadzirala svaku vatikansku
ispostavu. To je bila velika četvorka i kardinali koju su je trenutno predvodili poticali su
sa svih strana sveta. Čile, Honduras, SAD, Indija, Nemačka, Kongo, Australija. Nijedan
od njih nikada nije ni prstom mrdnuo da mu pomogne.
Svi će oni pasti.
Ali tek kada njega izglasaju za papu.
Svaki od tih prokletnika napisaće njegovo ime na svom glasačkom listiću.
„Na šta upozorava Otkrovenje?“, upitao je Čaterdži. „Da se iskvarena crkva nalazi
u gradu na sedam brda?“
Kako je Rim odavno nazvan.
„A njena iskvarenost će rasti i na kraju biti uništena“, dodao je Čaterdži, vraćajući u
džep fleš-memoriju.
Sve je to bilo lepo i krasno, ali… „Moram da znam šta Spanja želi zauzvrat za ovu
neprocenjivu pomoć.“
„Sada? Jednostavno, da nađete Nostra Trinita. Kao što vam je rekao, on želi da to
bude obezbeđeno. On razume da vi to želite da upotrebite da biste postali papa. Ako se
može verovati legendi, ono može da poseduje određenu vrednost. Međutim, prošlo je
hiljadu sedamsto godina od njegovog stvaranja. Ipak, ono što ste upravo pročitali je
hitnije i ima daleko veću vrednost. Zato on želi razmenu. Pustite ga da dobije Trojstvo, a
vi' dobijate sve to“, Čaterdži je pokazao na stranice u fascikli, „i povrh toga fleš-
memoriju.“
„Da li će on uništiti Nostra Trinita?“
„Bez ikakve sumnje.“
On se nije nužno protivio takvoj odluci. To je bila i njegova namera. Kada jednom
zauzme položaj pape, poslednje što želi jeste da išta baci senku sumnje na to.
„Takođe“, nastavio je Čaterdži, „posle odgovarajućeg perioda, ne više od devedeset
dana posle vašeg naimenovanja, proizvešćete nadbiskupa u kardinala. On želi da umre
sa crvenom kapicom na glavi. “
„Njemu se, izgleda, ne dopadaju crveni lešinari.“
„On ih prezire, ali ipak želi da bude jedan od njih.“
„Malo je star.“
„U skladu s tim, postavićete ga za šefa Entiteta i otpustićete kardinala koji trenutno
nadzire rad službe. On nije nadbiskupov prijatelj i, uzgred budi rečeno, nije ni vaš.“
„Imenovanje Spanje za kardinala pokrenuće mnogo pitanja.“
„Pa? Samo papa bira kardinale i to ne podleže ispitivanju ili reviziji. To je
isključivo vaša odluka. I bez tajnih naimenovanja. Sve ovo biće javno.“
Činilo se skoro kao da mu ovaj demon čita misli. Pape su imale moć da imenuju
kardinale in pectore, u grudima, pri čemu je samo papa znao za to imenovanje u svom
srcu. Ali in pectore kardinali mogli su da obavljaju svoju funkciju tek pošto
naimenovanje postane javno. U moderna vremena, to je korišćeno da se naimenovani
zaštiti od neprijateljski nastrojenih političkih stavova na mestima kao što su Kina,
Ukrajina, Letonija i Rusija. Kada papa objavi imenovanje, tajni kardinal preuzima
dužnosti i svrstava se u red kardinala počev od datuma kada je izabran na taj položaj.
Međutim, ako papa umre pre otkrivanja svoje odluke in pectore, imenovanje umire s
njim.
„Jovan Pavle II dao je nadbiskupu Spanji imenovanje in pectore, ali je umro pre
nego što je to otkrio“, rekao je Čaterdži. „Ovog puta neće biti tako. On želi crvenu
kapicu i svečanost inauguracije na položaj. Želi da svi crveni lešinari budu tamo i
gledaju kako se on pridružuje njihovim redovima. U ovome se vi i on slažete, u vašoj
obostranoj mržnji prema kuriji.“
Ukus neuspeha mu se toliko dugo zadržavao u ustima. Postavši papa, jednim
udarcem vratio bi sve što je izgubio. Jednom je rekao da je najveći greh crkve u
moderno vreme njena nespremnost da se u bilo šta meša.
Greh nečinjenja.
Pape su postale meke, u njihovom glasu nije bilo grmljavine.
On će to promeniti.
Na početku je mislio da bi ono što traži moglo biti najbolje oružje koje može da
upotrebi na predstojećoj konklavi da preokrene glasanje. Sada mu je izgledalo samo kao
sredstvo koje vodi jednom boljem cilju. A on nije imao problem ni sa jednim od
Spanjinih zahteva.
Ali postojale su dve stvari.
Prvo…
„Kao šef Entiteta, Spanja će uraditi sve što je meni potrebno da bude urađeno.
Nema pitanja. Nema rasprave. Jednostavno se uradi.“
„Naravno, to se podrazumeva.“
A drugo…
„Šta se dogodilo s onom ženom iz čamca i Amerikancem s paraglajdera?“
Čaterdži je klimnuo glavom. „Aleajacta est.“
On se iscerio na ovu ironiju.
Odluka je doneta.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Koton je osetio potres kada je helikopter počeo da se spušta prema italijanskom seoskom
predelu. Čovek koji ga je dočekao, odveo ga je na krov Palaco di Malta, gde se crno-beli
agusta vestland AW139 sa civilnim oznakama spustio na malo uzletište. On je stekao
pogrešan utisak da će privremeni veliki majstor biti u palati. Umesto toga, obavestili su
ga da ga poručnik vršilac dužnosti čeka u Vili Pagana, rezidenciji kraj mora u Rapalju,
oko četiri stotine kilometara severno.
Veče se bližilo, kasno popodnevno sunce svečano je sijalo na zapadnom nebu. To
što su ga prevezli tako daleko od Rima samo je pokrenulo još alarma u njegovom već
sumnjičavom umu. Istina, pesimista je možda u pravu dugoročno gledano, ali on je
došao do saznanja da se optimista usput bolje zabavlja. Zato je odlučio da zadrži um
otvoren za sve mogućnosti.
Zurio je dole u Rapaljo, koji je izgledao kao tipični italijanski primorski gradić.
Amfiteatar od brda bio je okrenut ka moru, a po njemu su bile razbacane bele kuće s
krovovima od crvenog crepa i spuštale se prema oštroj liniji peščane plaže. Uz obalu se
pružala promenada, pored koje je bio mali zamak. Čamci i jahte ljuljali su se na sidrima
na plavoj vodi Ligurijskog mora.
Helikopter se spustio nisko nad obalu i poleteo ka kopnu, naginjući se prema jednoj
od vila, impresivnom utvrđenju sličnom građevini od kamena oker boje, smeštenom
usred gustog gaja primorskih borova koji su se uzdizali na stenovitom grebenu. Crvena
zastava s belim malteškim krstom vijorila se iznad grudobrana.
„Vila je sagrađena u sedamnaestom veku“, rekao mu je njegov pratilac, „ali bila je
samo letnje boravište velikih majstora od pedesetih godina prošlog veka.“
Sedeli su u udobnom zadnjem delu kabine, zaštićenom od vibracija, sa sedištima od
crne kože, dovoljno izolovani da im se glas može čuti i pored tutnjave rotora.
Pogledao je kroz prozor i primetio dobro održavan vrt, istačkan kaktusima,
palmama i cvetnim zasadima. Na vrhu grebena ugledao je srušeno utvrđenje. Mala
travnata čistina nedaleko od kuće naizgled je služila kao uzletište za helikopter, i pilot je
blago spustio letilicu na nju i zaustavio elisu.
Crni mercedes kupe čekao je izvan domašaja vazdušnog vrtloga, i on je krenuo za
vodičem do auta. Na zadnjem sedištu, nasuprot njemu, sedeo je čovek širokih ramena i
uredno očešljane tamne kose. Imao je glatko lice i bio je čvrste, vitke građe. Sedeo je
uspravno, s vojničkim držanjem, isturene vilice, lica bezizražajnog kao zid. Kao i njegov
pratilac iz Rima, i ovaj čovek nosio je tamno odelo s tri dugmeta i prugastu kravatu, a
svetloplava maramica u džepu na prsima obezbeđivala je diskretni kontrast boja.
„Ja sam Poluks Galo, poručnik na privremenoj dužnosti.“
Njegov domaćin nije pružio ruku, ali rnu se blago osmehnuo u znak dobrodošlice.
„Koton Malon. Poslao me je ser Džejms Grant.“
Auto se povezao preko trave i izašao na popločani put koji je vodio do vile.
„Kuda idemo?“
 „Da dobijemo odgovore koje tražite.“
On je odmah spazio prsten na Galovoj desnoj ruci. Našao je onaj koji je uzeo od
mrtvaca u svom džepu.
„Britanci su me ukratko obavestili šta vam se jutros dogodilo“, rekao je Galo.
„Rekli su mi za taj prsten. Verujem da mogu da bacim nešto svetlosti na to pitanje.“
„Jesu li vam pokazali fotografiju mrtvaca?“
Galo je klimnuo glavom. „On nije jedan od nas, ali i ranije smo viđali takve kopije
prstenova. Postoje prodavnice nakita po čitavoj Francuskoj i Italiji koje ih prodaju.
Palindrom se zove Sator kvadrat, po prvoj od pet reci. Postoji već dugo i rimskog je
porekla.“
„Zašto je s unutrašnje strane malteški krst?“
Galo je slegnuo ramenima. „Dobro pitanje.“
„Siguran sam da taj na vašem prstu takođe s unutrašnje strane ima krst.
Pretpostavljam da te kopije nemaju taj dodatak.“
Najzad je blago podizanje obrva ukazalo na iritiranost. Odlično. Ovaj tip morao je
da zna da nema posla s nekim amaterom.
On je oduvek mrzeo sahrane i išao je na njih samo kada je to neophodno. Prvi put
prisustvovao je jednoj kao tinejdžer, kada mu je umro deda. Njegov otac nestao je kada
mu je bilo deset godina, izgubljen na moru u podmornici američke mornarice. Dok je
bio tinejdžer, s majkom se vratio u Džordžiju i živeo na porodičnoj farmi luka. Postao je
blizak s dedom i na kraju ga je to što je video starca u tom kovčegu bolelo više nego što
je mogao i da zamisli. Takođe, sećao se pogrebnika koji je organizovao sahranu.
Turoban čovek, ne mnogo različit po izgledu i držanju od ovog koji je sada sedeo ispred
njega kao kip, izgovarajući predvidive reči.
Zato je rekao sebi da ostane oprezan.
„Godine 1957“, rekao je Galo utišanim glasom, „u Padovi u Italiji održano je
suđenje na koje su izvedeni neki od partizana umešanih u nestanak Musolinijevog zlata
1945. Godinama su se širile glasine da su zlato možda zadržali meštani. Dvanaest
godina istrage dovelo je do toga da je trideset pet ljudi optuženo za krađu. Pozvano je tri
stotine svedoka. Očekivalo se da suđenje potraje osam meseci, ali iznenada ga je
obustavio predsedavajući sudija posle iskaza samo dvadeset šest svedoka. Nikada nije
nastavljeno i nikada nije izvršena nikakva dodatna zvanična istraga o nestanku zlata.
Predsedavajući suđenja koji je vodio postupak dao je ostavku na svoju funkciju 1958.
godine. Zanimljivo, kasnije je živeo otmenim životom u jednoj vili. Čovek koji je jutros
ubijen, unuk je tog sudije. Vlasnik vile pored jezera Komo.“
„Sudija je, očigledno, bio podmićen?“
„Nemam pojma. Mogu samo da vam kažem šta se dogodilo. Znamo da su 25. aprila
1945. savezničke snage bile na manje od osamdeset kilometara od Milana. Musolini je
sazvao hitan sastanak svog kabineta i rekao članovima da on beži na sever, u Švajcarsku.
Zatim je naredio da ono što je ostalo u italijanskom trezoru bude doneto na sastanak
kabineta. Blago se sastojalo od zlatnih poluga, valute i italijanskih krunskih dragulja.
Raspodelio je novac i dragulje između ministara i naredio im da napuste grad sa svojim
delom. On je zadržao zlato, nešto valute i nekoliko dragulja. Najpribližnija procena je da
je blago, vredno otprilike sto miliona američkih dolara po kursu iz 1945. godine, otišlo s
njim na sever. Većina valute danas bi bila bezvredna, ali zlato i dragulji su druga stvar.
Sigurno bi vredeli više od milijardu evra po današnjem kursu.“
To je zaista bilo impresivno blago.
„Što je odgovor na vaše pitanje“, rekao je Galo. „Italijanski pravni sistem ostavlja
štošta nerazrešeno do kraja. Korupcija je uobičajena pojava. Nema mnogo sumnje u to
da je sudija bio podmićen. Ali opet, mi nikada nećemo znati istinu, pošto stvar nije
istražena. Deo beležaka s tog suđenja 1957. sastoji se od spiskova sadržaja dveju torbica
od slonovske kože, koje su oduzete Musoliniju kada je zarobljen. Obe su sa spoljašnje
strane imale urezan simbol partije. Orla koji u kandžama steže snop pruća.“
Jednu od njih on je ranije danas držao u rukama.
„Obe torbice su nestale“, nastavio je Galo. „Nisu viđene od 1945. godine. Do 1960,
skoro svi koji su imali neke veze s onim što je nađeno kod Musolinija, ili su umrli ili
nestali. Sve od tog vremena, ljudi tragaju. Sada, danas, vi ste, izgleda, našli jednu od tih
torbica.“
Vozili su se krivudavim putem s dve trake koji se spuštao s grebena. Čovek koji ga
je doveo iz Rima sedeo je na suvozačkom sedištu, a treći čovek, takođe u tamnom odelu,
vozio je. Nijedan nije govorio niti čak obraćao pažnju na to što je s njima u autu još
neko.
„Šta znate o pismima koja su razmenjivali Musolini i Čerčil?“, upitao je Gala.
„Znam za ta nagađanja. Britanci odavno veruju da je Musolini poneo deo, ili celu
svoju korespondenciju sa Čerčilom, sa sobom na sever kada je pokušao da pobegne. To
je moguće. Naš izaslanik bio je prisutan i u Donu i u vili gde su Musolini i njegova
ljubavnica čuvani noć pre nego što su streljani. Musolini je govorio o dokumentima koje
bi Britanci možda smatrali za svoju sramotu. Čak ih je ponudio u zamenu za bezbedan
izlazak iz Italije. Međutim, nije izneo pojedinosti o tome kakvi su to dokumenti, a kada
ih je pominjao, oni više nisu bili u njegovom posedu. Partizani su mu ih uzeli u Donu.“
„Zašto je izaslanik hospitalaca razgovarao s Musolinijem?“
„Želeli smo da nam se vrati nešto što je on ukrao od nas. Nadali smo se da je i to
poneo na sever.“
Koton je mahnuo prstenom koji je držao u ruci. „Nešto slično ovome?“
Galo je klimnuo glavom. „Između ostalog, tu je bio jedan od ovih prstenova.
Oduzet od zakletog viteza čije je ubistvo naredio Musolini. Zaista smo želeli da nam
bude vraćen.“
On je čekao još informacija, ali nisu mu ponuđene. Zato je pokušao nešto lakše.
„Moram da znam više o ovom prstenu.“
„On predstavlja sektu koja je nekada postojala u našim redovima i zvala se Secreti.
Poticala je iz vremena krstaških ratova i vremena kada smo mi bili u Jerusalimu, i bila je
deo naše organizacije na Rodosu i Malti. Samo su vitezovi najvišeg ranga pozivani da
joj se pridruže, a njihov broj bio je mali. Dugo čak ni veliki majstori nisu bili upućeni u
njihove aktivnosti. To je bilo zbog toga što su veliki majstori trajali samo nekoliko
godina, ili čak meseci. Mnogi od njih bili su nesposobni i korumpirani. Secreti su trajali
duže i držali se svojih zaveta. Postali su zakon za sebe, nisu verovali nikome, koristili su
sopstvene metode, sopstvena pravila i sopstvenu pravdu da sačuvaju tajne reda. Jedino u
šta su ti ljudi verovali bio je bog. Ipak, po svemu sudeći, kraj im je došao kada je
Napoleon zauzeo Maltu. Vitezovi su se raspršili po svetu, a naše tajne otišle su s tim
ljudima. Formalno su raspušteni tek posle Drugog svetskog rata.“
„A ipak, vi, čovek na prednjem sedištu i onaj pokojnik na Komu još nosite prsten.“
Galo se osmehnuo. Izgledalo je da mu je za to bio potreban napor, skoro bolan
napor. „Zbog čisto ceremonijalnih razloga, gospodine Malone. Kao simbol povratka u
drugo vreme. Mi, hospitalci, cenimo prošlost. Volimo da je se prisećamo. A odgovor na
vaše ranije pitanje glasi – da, s unutrašnje strane mog prstena jeste urezan malteški krst.
Ali Secreti više ne postoje. Naši prstenovi su puke kopije koje je napravio jedan rimski
juvelir. Mogu da vam dam njegovo ime i adresu ako želite.“
Sve je zvučalo tako nedužno, tako istinito, ali ništa u vezi s ovim čovekom nije
delovalo ispravno. Naročito iritirajući bio je njegov utišani glas, koji je, izgleda, bio
sredstvo za ostvarivanje nadmoći, način da se drugi utišaju i da se kontroliše razgovor.
„Vi privremeno predvodite hospitalce?“, upitao je.
Galo je klimnuo glavom. „Izabran sam da zauzmem to mesto pošto je veliki
majstor bio primoran na ostavku. Nameravali smo da izaberemo nekoga i napravimo
trajno rešenje pre dve nedelje, ali je papina smrt promenila taj plan. Okupićemo se posle
konklave i izabraćemo novog vođu.“
On je bio radoznao. „Vaše prezime. Galo. Jeste li u nekakvom srodstvu s
kardinalom Galom?“
„On mi je brat.“
E to je baš bilo zgodno. Sudeći po medijskim izveštajima koje je čitao, kardinal je
napravio pustoš među hospitalcima i u suštini izazvao isterivanje velikog majstora. Onda
se pojavio njegov brat kao privremeni glavni čovek organizacije. Kakve su bile šanse za
to? Takođe, setio se šta je Džejms Grant tražio od njega da istraži.
„Rečeno mi je da su vitezovi fascinirani Musolinijem.“
Galo je lagano odmahnuo glavom. „Nije to fasciniranost. Više istorijsko
interesovanje. Ali to je privatna stvar o kojoj ne razgovaramo izvan naših redova.“
Upravo ono što ga je Džejms Grant i upozorio da će mu biti rečeno.
Njegov domaćin malo se pomerio na kožnom sedištu. Dovoljno da Koton na
trenutak spazi nešto za šta je pomislio da bi mogla biti ramena futrola za oružje ispod
sakoa.
Zanimljivo.
Zašto čovek zaklet bogu nosi oružje? Istina, hospitalci su nekada bili ratnici-
monasi, branili su čast Hrista i crkve.
Ali ne više.
Sada su se uspinjali uz greben na drugom putu punom krivina. Ligurijsko more
prostiralo se prema zapadnom horizontu, izgledajući bledo i umorno u slabašnom
crvenom sjaju zalazećeg sunca. U daljini su se mogla videti svetla Portofina. Pravo
napred spazio je nepravilnu grupu građevina smeštenih na strmu kamenu liticu okrenutu
prema vodi. Imale su odlike utvrđenja, od nazubljenih zidova do isturenih tornjeva, i
izgledale više kao da su ih iz stena isklesali kiša i vetar, nego da su ih napravili ljudi.
„Idemo li prema manastiru?“ upitao je Gala.
„To je nekada bilo sveto mesto. Ali mi smo ga kupili pre šezdesetak godina.“
Auto je nastavio da se penje.
„Kada nas je Napoleon isterao s Malte“, rekao je Galo, „poneli smo deo svojih
arhiva sa sobom. Ti materijali bili su pohranjeni na raznim mestima po Evropi, ponekad
ne baš pažljivo. Na kraju smo kupili ovo mesto, obnovili stare zgrade i sve doveli u red.
Još postoji mali magacin na Malti, ali većina naših spisa i artefakata čuva se ovde.“
Auto je skrenuo na kratki prilazni put, pa prošao kroz kapiju u zatvoreno dvorište.
Reflektori su zasipali kamene ploče svetlošću i otkrivali još jedan ogromni beli malteški
krst urezan u njihovu površinu.
Mercedes se zaustavio.
„Trebalo bi da se osećate privilegovano“, rekao je Galo.
„Kako to?“
„Retki su oni koji ne pripadaju vitezovima, a da im je ikada dopušten ulazak
ovamo.“
Ali njega nije tešila ta počast.

Vitez je spustio dvogled.

Sa svoje izvidnice obavijene mrakom imao je otvoren pogled na stari manastir, koji
je sada služio kao skladište i arhiv Malteškim vitezovima. Posmatrao je između stabala
kako auto ulazi u osvetljeno dvorište i iz njega izlazi Koton Malon.
Doputovao je na jug s jezera Komo bez žurbe, s torbicom od slonove kože i njenim
sadržajem bezbedno sklonjenim u svom autu. Pre nego što je otišao iz Menađa, pročitao
je svih jedanaest pisama koja su razmenili Čerčil i Musolini, saznavši dovoljno
pojedinosti da je sada mogao s razumevanjem da govori o njima.
I to je i uradio.
Razgovarao je s Britancima telefonom i obavestio ih šta poseduje i šta traži, a tada
je saznao i šta oni traže.
To ga je iznenadilo.
Ali moglo se ostvariti.
Pogledao je na sat.
Bilo je vreme da krene.
Imao je sastanak.
 DVADESETO POGLAVLJE

17.40

Luk je iskoračio iz zgrade u jednu od tiših sporednih ulica Valete. U stvari, to je više bio
prolaz između dva kamena zida. Video je kako se saobraćaj kreće s obe strane uličice.
Izašao je za Lorom Prajs iz tunela u podrum pun drvenih sanduka. Sudeći po tome kako
je sve to izgledalo, bila je to neka vrsta skladišta. Ona je naizgled dobro poznavala sve
njegove uglove i zakutke.
Veče je još bilo toplo posle vrelog dana. Krenuli su prema kraju uličice. Kada je
ugledao luku, shvatio je da nije daleko od svog auta. Oduvek je imao dobru moć
orijentacije. Bilo mu je teško da zapamti brojeve i imena. Ni s licima mu nije išlo mnogo
bolje. Ali gde se nešto nalazi? Odlikovao se sposobnošću da to zaključi.
„Potreban mi je moj telefon“, rekao joj je. „U mom autu je.“
„Zar to ne može da sačeka?“
„Ne, ne može.“
Krenuo je ispred nje.
„Kardinal Galo trenutno je u Mdini“, rekla mu je ona. „To je dvadesetak kilometara
odavde. Čovek koji je bio na Kuli Madlijena, Arani Čaterdži, tamo je s njim.“
Odlično. Taj kučkin sin bio mu je dužnik.
„Čaterdži voli da naziva sebe arheologom i ima diplomu, ali je, zapravo, samo
pljačkaš grobova, diler ukradenih antikviteta.“
Nastavili su da hodaju.
Trotoari su bili puni ljudi, većinom u majicama s kratkim rukavima, šortsevima i
sandalama. Žustar povetarac strujao je od mora kao nevidljiva reka.
Njega je mučilo jedno pitanje. „Zašto su svi u takvoj panici zbog ove konklave?“
„Izbor pape je važna stvar.“
„Stvarno? Nisam toga bio svestan.“
Ona je primetila njegov sarkazam.
„To nije jedino u igri“, rekla je. „Galo je došao ovamo da se sastane s nadbiskupom
Danjelom Spanjom.“
To ime bilo mu je poznato. „On upravlja Entitetom. Pretpostavljam da je to
neobično.“
„U najmanju ruku.“
On je voleo dobre knjige i provodio je mnogo svog obaveznog slobodnog vremena
u čitanju. Istorija mu je bila omiljena tema. Naročito je uživao u knjigama koje su se
bavile obaveštajnim poslom. Poduhvati Entiteta bili su legendarni i sezali su vekovima
unazad. Organizacija je na jedan ili drugi način imala veze s britanskom Elizabetom I,
Vartolomejskom noći u Francuskoj, Španskom armadom, pogubljenjem holandskog
princa i francuskog kralja, pokušajem atentata na portugalskog vladara, Ratom za
špansko nasleđe, Francuskom revolucijom, Napoleonovim usponom i padom, ratom
Kube protiv Španije, nekoliko južnoameričkih otcepljenja, padom kajzera Vilhelma u
Prvom svetskom ratu, Hitlera u Drugom svetskom ratu i komunizma osamdesetih godina
dvadesetog veka.
Neverovatan spisak akcija.
Prisetio se šta je Simon Vizental, slavni lovac na naciste, jednom rekao: Najbolja i
najefikasnija špijunska služba na svetu pripada Vatikanu.
A on se sada našao ovde, suprotstavljen toj službi.
Pravo ispred sebe ugledao je mali parking odakle je jutros krenuo. Požurio je
napred i našao svoj telefon u iznajmljenom automobilu, zajedno sa svojom beretom,
koju je gurnuo pod košulju iza leđa.
„Ti znaš da je na ovom ostrvu nezakonito nositi oružje bez posebne dozvole, koju
malo ko dobija“, rekla je ona.
„Takođe je nezakonito napasti i kidnapovati nekoga. Ali to tebe nije sprečilo.“
„Nisam imala izbora.“
Možda. Ali on je još bio ljut zbog toga.
„Ne dozvoli da lokalna policija vidi taj pištolj. Bio ti agent ili ne, oni će te uhapsiti,
a ja nemam vremena da te izbavljam.“
„Nema problema.“
„Treba da krenemo prema centru grada.“
Pitao se da li je Stefani Nel zaista odobravala ovu zajedničku akciju. Poslednja
instrukcija koju je dobio bila je da se oslobodi Lore Prajs. Trebalo bi da pozove Stefani,
ali je odlučio da produži ovaj mali poduhvat još neko vreme i vidi kuda sve to vodi pre
nego što počne time da gnjavi svoju šeficu.
Posle nekoliko minuta hoda našli su se u prometnoj Ulici republike, koja je vodila
od južne kapije grada, pored Trga slobode do bastiona na ivici vode. Neprobojna masa
ljudi zauzela je ulicu, a mnogi od njih nesumnjivo su bili s kruzera koje je ranije video.
Automobilima očigledno nije bio dozvoljen pristup. Povetarac je postojano duvao i
uklanjao zagušljivi, ustajali vonj gomile ljudi koji bi se inače svakako osećao. Sve
radnje i restorani, nanizani jedni iza drugih kao zečje rupe, živahno su poslovali.
Biskupija i palata velikog majstora bile su zatvorene, ali popločani trgovi ispred obe ove
zgrade bili su zagušeni posetiocima. Valeta je, izgleda, opravdano važila za popularno
turističko odredište.
„Kuda idemo?“ upitao je on.
Ali ona mu nije odgovorila.
Uronili su u haos ispred sebe.
U gomili je spazio trojicu uniformisanih policajaca na segvejima, a jedan od njih
zadržao je pogled usmeren prema njima duže nego što je trebalo. Mogao je to da otpise
kao paranoju, ali isti policajac uzeo je ručni radio i počeo da govori u njega. Luk je
pogledom pretražio još lica oko sebe i spazio još jednog uniformisanog policajca koji je
išao pešice i takođe zurio u njihovom pravcu, dovoljno dugo da mu privuče pažnju.
„Primećuješ li ti ovo?“ upitao je Loru.
 „Izbrojala sam ih četvoricu. Očigledno nas posmatraju.“
Dopadalo mu se što je oprezna, svesna svog okruženja.
Ponovo je osmotrio gomilu ljudi, a njegova profesionalna radoznalost dostigla je
vrhunac. Najbliža pretnja bila je udaljena petnaest metara, ali policajci su bili
raspoređeni u svim pravcima i blokirali uličice koje su se zrakasto širile s Ulice
republike.
„Identifikovaću se i pobrinuću se za njih“, rekla je ona.
To je izgledalo kao ispravan postupak. Jedan predstavnik zakona obraća se drugom.
Ona je sigurno bila poznata lokalnoj policiji. Možda je postojao nekakav animozitet
između različitih snaga reda, kao u njegovoj domovini, ali na kraju su svi pokušavali da
se slože jedni s drugima. Brinulo ga je to što im nijedan od policajaca nije prišao.
Umesto toga, rasporedili su se kružno, zauzeli položaje i govorili u radio-uređaje.
Koga su zvali?
„Ostani ovde“, rekla je ona.
Trideset metara dalje, plavo-beli policijski auto izašao je iz jedne uličice s
uključenim rotacionim svetlom i polako počeo da se probija kroz gužvu sastavljenu
isključivo od pešaka, prema trgu ispred biskupije. Sa suvozačkog sedišta izašao je neki
čovek. Visok, stariji, snažne građe, sa gustom srebrnobelom kosom i belim zulufima,
ležerno obučen. Zastao je da se osvrne oko sebe i omiriše vazduh, kao da je znao da ga
neko posmatra. Zatim je izvadio cigaru iz zadnjeg džepa, odsekao joj vrh minijaturnom
giljotinom boje zlata i zapalio je, nastavljajući da osmatra okolinu.
„Gubimo se odavde“, rekla je ona u pola glasa.
„Ti znaš tog tipa.“
„To je Danjel Spanja. Gubimo se odavde.“
Nije bilo u njegovom stilu da sve prekine i pobegne.
Sva četvorica policajaca su se približavali, zatvarajući krug, krećući se pravo prema
njima.
Spanja je izduvao oblak plavkastog dima prema nebu pa pokazao cigarom i pozvao:
„Gospođice Prajs. Hoću da vi i gospodin Danijels pođete sa mnom.“
„Ja glasam protiv“, rekao je Luk.
„I ja.“
„Oboje po dvojicu?“, šapnuo je on.
„Naravno.“
Naglo se okrenuo i bacio na najbližeg policajca, zbacivši ga sa segveja. Drugi
policajac jurnuo je napred, ali Luk je bio korak ispred i u brzom jurišu zabio čoveku
rame u grudi, podigavši ga s nogu i bacivši ga s velikom silinom na pločnik. Okrenuo se
i video da Lora nije imala toliko uspeha. Jedan od dvojice njenih protivnika pritisnuo ju
je na zemlju, a drugi, koga je na početku uspela da obori, uspravio se na noge. Sada su je
zajednički savladavali. On je mogao da se umeša, ali proći će samo nekoliko trenutaka
pre nego što sva četvorica policajaca budu na nogama, a ko zna koliko će ih još stići.
Ona je bila u pravu.
Jedno od njih moralo je da umakne odavde.
 A on je bio izabran za to.
Utopio se u moru ljudi koje se razmaklo kada je sukob počeo, pognuvši glavu i
taktovima probijajući put napred, postavljajući zid teta između sebe i problema. Čuo je
povike iza sebe i uspeo da se brzo osvrne preko ramena. Video je da Loru vuku da
ustane i vode prema čoveku koga je ona prepoznata kao Spanju. On je pobegao na ivicu
mase ljudi i provukao se do jedne uličice. Niko ga nije gonio. Zavukao se u jedan ulaz i
izvadio mobilni telefon, pa pozvao direktnu Stefaninu liniju. Ona se javila i obavestio ju
je o svemu što se dogodilo, uključujući i svoju poslednju dilemu.
„Stvari su se promenile, Luk. Hoću da sarađuješ s gospođicom Prajs.“
„Dakle, ti si odobrila ovo partnerstvo?“
„Pristala sam na njega. Privremeno.“
„Ja bih obično bio dobar mali vojnik i uradio tačno onako kako ti kažeš. Ali moram
da znam šta se, dođavola, događa. Ja se ovde krećem potpuno naslepo.“
„Mogu samo da kažem da je to što je Danjel Spanja tamo u Valeti, dovoljan dokaz
da se sprema nešto veliko. Ranije sam mislila da je gospođica, jednostavno, iritantna.
Sada nam je potrebna njena pomoć. Ona ima institucionalno znanje koje može da ubrza
stvari za nas.“
Stefanin ton bio je spor i ravan, baš kao u svakoj kriznoj situaciji. To ju je i činilo
tako dobrom u svom poslu. Nikada nije gubila smirenost.
Ali on je počeo da gubi svoju. „Spanja ju je uhvatio.“
„Ti si pametan momak. Učini nešto.“
On je zaustio da joj dobaci neku dosetku, ali znao je šta ona želi da čuje. „Učiniću.“
„Odlično. Trenutno vodim rat na dva fronta, a na tom drugom došlo je do velikih
problema.“
Poslednje što je ikada želeo jeste da pogoršava njene probleme.
Njegov posao bio je da rešava stvari.
„Reč je o Kotonu, Luk. Ušao je u osinje gnezdo.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Italija

Koton je prošao kroz popločano dvorište, idući za Poluksom Galom prema manastirskoj
trpezariji, prostranoj odaji od kamenih blokova presvučenih malterom, punoj radnih
stolova s kompjuterima.
„Potrošili smo mnogo novca na preuređivanje ovog kompleksa“, rekao je Galo.
„Bio je skoro na ivici da se sruši. Sada je ovo konzervatorijum biblioteke i arhiva.
Krajnje savremen.“
Za koji svet uopšte ne zna, dodao je Koton u sebi. Međutim, pretpostavljao je da se
mnogo toga u vezi s Malteškim vitezovima moglo svrstati u tu kategoriju.
Čovek koji ga je dočekao u Rimu pratio ih je unutra, dok je vozač ostao kod kola.
U nekadašnjoj trpezariji čekala su ih dvojica monaha u smeđim mantijama. Bili su mladi
i imali kratku kosu, s odlučnim sjajem u očima. Nisu bili baš religiozni tipovi. Stajali su
ćutke, pažljivo motreći.
„Mislio sam da ovo više nije manastir“, rekao je on.
„I nije, ali ova braća su deo ljudstva koje održava arhiv.“
Galo je pokazao rukom ispred sebe i prošli su kroz vrata od dasaka na suprotnoj
strani prostorije i ušli u osvetljeni hodnik s lučnim stubovima koji je vodio pored
nekadašnjih monaških ćelija, s pogledom na vrt na drugoj strani. Svaka od ćelija bila je
označena slovom i brojem, a stara drvena vrata zamenjena su metalnim pločama s
katancima na bravama.
„U svakoj prostoriji nalazi se različit segment naših arhiva“, rekao je Galo. „Sve je
katalogizirano i elektronski indeksirano radi lakog pronalaženja potrebnih materijala.
Prostorije su uz to klimatizovane.“
Prošli su iza ugla i na suprotnoj strani hodnika ušli u prostoriju kroz još jedna
metalna vrata, ali su ova bila otvorena, viša i šira od ostalih. Prostor iza njih više je ličio
na dvoranu, koja je nekada sigurno bila mesto za sastanke bratstva. Drvene klupe na
kojima su monasi sedeli i dalje su stajale uz sada okrečene kamene zidove. Primetio je
nepravilan oblik prostorije i dve središnje kolone stubova koji su držali lučne podupirače
svodova, deleći pod i plafon na tri dela. Takođe, osetio je promenu temperature i
vlažnosti: i jedno i drugo bilo je niže nego napolju, što je ukazivalo na sofisticiranu
klimatizaciju. Protivpožarni sistem prskalica bio je mudro raspoređen po plafonu, s
metalnim cevima koje su ih međusobno povezivale. Svetlost je dopirala iz okačenih
kugli od neprozirnog stakla koje su oko sebe širile topli sjaj. Masivni stolovi od
hrastovine bili su poredani po kamenim podnim pločama. Na njima su bili rukopisi,
monaški tanjiri, ukrasni grudni oklopi, relikvijari i krstovi. Njegovo obučeno oko
bibliofila usmerilo se na rukopise, gde je spazio hrisovulje, sigilije i dokumente sa
crkvenim pečatima. Staklene kupole štitile su svaki od njih od slučajnih dodira.
„U ovom prostoru čuvamo oko petnaest hiljada rukopisa“, rekao je Galo. „Većina
su originali i prva izdanja. Tu su retke Biblije, klasici, naučni tekstovi, rečnici. Imamo
pomalo od svega, ali skupljali smo ih devet vekova. U ovoj odaji nalazi se nekoliko
predmeta koje povremeno puštamo da ih posetioci vide.“
„Potencijalni donatori?“
Galo je klimnuo glavom. „Potrebno je više od dve stotine miliona evra svake
godine da bi red ostao solventan. Većina sredstava dolazi nam od vlada raznih država,
Ujedinjenih nacija i Evropske unije, ali zavisimo i od velikodušnosti privatnih donatora.
Dakle, da, ova zbirka ponekad može pomoći za podsticanje njihovog interesovanja.“
Dvojica braće u mantijama su na početku čekala napolju, ali su na kraju došla za
njima u dvoranu. Njegov pratilac iz Rima zadržao se u trpezariji. Koton je znao da je
Galo verovatno naoružan, a dok su išli ovamo, primetio je i prepoznatljivo ispupčenje od
oružja u futroli na dnu leđa ispod mantija dvojice mlađih ljudi.
 Oko njega su bile sve same nevolje.
Što je izgledalo kao priča njegovog života.
„Zašto ne prestanemo da okolišimo“, rekao je Galo. Kotonov domaćin stajao je
pravih leđa, u stavu koji je ukazivao na samodisciplinu. „Britanci su odavno želeli da
zavire u ovaj arhiv. Potajno su nekoliko puta to i pokušali. Sada su najzad uspeli.“
„Uz vaše dopuštenje, razume se. Vi vrlo dobro znate da sam ja došao ovamo u
njihovo ime. A mi nismo tražili ovaj obilazak.“
„Oni su zvali i tražili da razgovaraju sa mnom. Insinuirali su da su moji vitezovi
nekako umešani u ono što vam se jutros desilo na jezeru Komo. Ubistvo. Krađa.
Provala. Rekao sam ser Džejmsu Grantu da greši.“
Ali to je bila laž. Previše toga ovde se nije uklapalo. Ili, tačnije rečeno, uklapalo se
u nešto što nije bilo dobro. On se ponovo našao u tom ogromnom, uskovitlanom vrtlogu
mogućnosti u kome je njegov život bio u opasnosti. Jednim delom svog bića grozio se
sukoba, a drugim delom ga je priželjkivao. Dvanaest godina živeo je s tom pretnjom
svakog dana. Potez. Protivpotez. Sve je to deo igre. Ali on se rano penzionisao da bi
prestao da je igra.
Ma da, kako da ne.
Prišao je jednom od stolova i kroz staklenu kupolu pogledao rukopis koji je
prepoznao kao jevanđelje iz trinaestog veka, s izvanrednim drvenim koricama i
marokanskim kožnim povezom. Pretpostavio je da mora da vredi nekoliko stotina
hiljada dolara. Držao je pogled spušten na artefakt, ali je počeo da se priprema. Kao
agent Magelan bileta, najviše grešaka napravio je kada je imao previše vremena za
razmišljanje. Delaj. Reaguj. Izvedi protivudarac. Nije važno. Samo uradi nešto.
„Gde su one?“, upitao je,nastavljajući da gleda u staro jevanđelje s koricama
potamnelim od starosti, prekriveno tankom mrežicom naprslina poput nerestaurirane
Rembrantove slike.
' Galo kao da je tačno znao na šta je on mislio, i dao je znak rukom. Jedan od ljudi
u mantiji otišao je do suprotnog kraja sledećeg niza stolova i podigao s poda torbicu od
slonovske kože. On je brzo pogledao u torbicu pa nastavio da razgleda predmete na stolu
ispred sebe, neprimetno se primičući drugom monahu u mantiji.
„Ko je ubio čoveka u vili?“, upitao je Gala.
„Zašto je to važno? Taj čovek nije uradio svoj posao.“
On se okrenuo licem prema svom protivniku. „A taj posao nije bio da me ubije ili
zarobi. Ne. Vi ste hteli da Britanci znaju da ste bili tamo.“
„Jesam, ali, na svu sreću, prsten vas je doveo pravo ovamo.“
„Pored činjenice da ste obesili čoveka za ruke vezane iza leđa.“
„To je nekada izazivalo strah u kostima Saracena u Svetoj zemlji.“
To je bilo smelo priznanje, koje je značilo da Galo smatra da kontroliše situaciju.
On je ponovo počeo da razgleda predmete na stolu. „Ovi rukopisi su impresivni.“
„Mislio sam da biste kao knjižar mogli da cenite našu kolekciju.“
„Zaista je cenim. Zašto su pisma između Čerčila i Musolinija važna za vas?“
„Ona su sredstvo za postizanje cilja.“
 Samo dve stvari imale su smisla. Ili Džejms Grant nije imao pojma šta se dešava i
zato je poslao nekoga da to ustanovi, ili je i te kako imao pojma i poslao je tog istog
nekog da se ne bi vratio.
On je izabrao drugu mogućnost.
To je činilo njegov sledeći potez jasnim.
Njegova meta sada je bila udaljena malo više od metra, a praznina pogleda mladića
u mantiji delovala je gotovo kao upozorenje. Stao je diveći se drugim izuzetnim
rukopisima ispod stakla. Skoro je mrzeo ono što je nameravao da uradi.
Ali kakvog je izbora imao?
Galov pištolj ispod sakoa bilo je lakše dohvatiti nego one ispod smeđih mantija.
Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi pa je, pretvarajući se da se divi rukopisu ispred
sebe, iznenada zgrabio teški stakleni poklopac i zavitlao ga prema Galu. Izmahnuo je
levom rukom i pogodio pesnicom u lice monaha koji je stajao iza njega, a zatim mu
zabio lakat u bubrege.
Čovek se srušio.
Iskoristio je taj trenutak da mu podigne mantiju i zgrabi pištolj. Udario ga je
kolenom u lice i oborio ga. Stakleni poklopac pogodio je Gala, ali on je uspeo da ga
odbije u stranu, gde se razbio na tvrdom podu na drugoj strani prostorije. Drugi monah
posegnuo je iza leđa da izvuče pištolj.
Kao i Galo.
Ispalio je dva metka prema njima.
Obojica su nestali ispod stolova.
Pomerio je cev oružja i opalio u sijalice iznad sebe. Razneo je dve u eksploziji
varnica i dima. Galo je počeo da se uspravlja, pa je ponovo opalio u tom pravcu, a metak
se odbio od površine stola. Razneo je još jednu sijalicu, posle čega je usledilo još
varnica i dima.
Da li će to biti dovoljno?
Oglasio se alarm i proradile su prskalice, aktivirane mogućnošću požara. Prevrnuo
je sto ispred sebe, razasuvši artefakte s njega po mokrom podu. Stakleni poklopci
rasprsnuli su se na komade. Ostavio je debelu površinu stola da uspravno stoji na podu,
koristeći je kao štit od metaka Gala i drugog monaha koji su mogli da pucaju ispod
stolova. Sada je imao zaštićenu putanju prema izlazu. Bacio se na pod i otkotrljao preko
kamenih ploča, naizmenično mokrih i suvih, dok je prolazio pored drugih stolova i
prolaza između njih. Galo će sigurno shvatiti šta se dešava i promeniti položaj, ali za to
će mu biti potrebno nekoliko sekundi.
Morao je da na najbolji način iskoristi vreme koje je kupio za sebe.
Tri metka doletela su prema njemu, ali prevrnuti sto i dalje je ometao gađanje
njegovih protivnika. Spustio se na sve četiri i požurio pored poslednjeg niza stolova. Pre
nego što se uspravio, pažljivo je provirio preko stola i video Gala i drugog monaha kako
stoje, s pištoljima nagotovs, i čekaju da se on pojavi.
Voda je nastavila da pljušti s plafona.
Alarm je i dalje zvonio.
 Meci su leteli prema njemu.
Odlučio je da nastavi da se ponaša nepredvidivo i dvaput je opalio. Po jedan metak
udario je u providne staklene kupole na oba stola iza kojih su stajala dvojica ljudi. Staklo
se rasprsnulo i krhotine su poletele kao seme kada se Seje iz ruke. Galo i njegov
pomoćnik izmakli su se da izbegnu stakliće. On je iskoristio taj trenutak da umakne iz
dvorane, nazad u zasvođeni prolaz. Mogao je da se vrati prema trpezariji, ali to je bila
duga, otvorena putanja i ne bi stigao daleko pre nego što počnu da pucaju na njega, niti
je mogao da beži levo ili desno – prolaz sa stubovima samo bi postao galerija za
streljaštvo. Međutim, dvostruka vrata od dasaka udaljena oko sedam metara mogla bi da
mu pruže utočište.
Potrčao je prema njima i gvozdena brava otvorila se na prvi pritisak njegove ruke.
Gurnuo je teška vrata od hrastovine unutra, pa ih blago zatvorio za sobom, nadajući se
da njegovi progonitelji neće primetiti da su bila otvarana.
S unutrašnje strane nije bilo brave.
Kapela je, takođe, bila osvetljena sa još sijalica, a njena unutrašnjost bila je
prostrana, s impresivnim pozlaćenim oltarom i izvajanim statuama koje su bacale
sablasne senke kroz slabu svetlost. Unutra nije bilo nikoga na vidiku.
Požarni alarm prestao je da zvoni.
Pogledom je pretražio pomrčinu u pravcu oltara i spazio stepenice s desne strane.
Odozdo je dopirao bledi sjaj. Krenuo je prema njima i sišao u kriptu, dok ga je
ispunjavao hladni osećaj zabrinutosti. Da li se, jednostavno, spuštao u slepu ulicu?
Gvozdena kapija otvarala se u prostranu odaju s tri broda. Lučni svod bio je nizak, a sa
desne strane nalazila se niša s malim četvorougaonim oltarom. U sredini su bila tri
srednjovekovna kamena sarkofaga pokrivena ogromnim pločama od klesanog granita.
Ostatak prostorije ostao je u senci, a vazduh je bio ustajao i smrdljiv i osetno hladan.
Čuo je kako se iznad njega otvaraju vrata od hrastovine.
Njegove oči, napregnute i budne, poletele su prema niskom svodu pola metra iznad
njegove glave.
Koraci su zatutnjali po mermernom podu.
Odšunjao se kroz kriptu do najdaljeg broda. Obuzeo ga je osećaj iščekivanja, koji je
pokušao da potisne samokontrolom. Ispalio je mnogo metaka u dvorani, pa je proverio
šaržer pištolja.
Bio je prazan.
Sjajno.
Bilo mu je potrebno nešto čime će se braniti, pa je počeo da traga po mraku. U
maloj apsidi udaljenoj oko sedam metara spazio je gvozdeni kandelabr. Došunjao se do
njega. Ukras je bio visok oko metar i po, a na sredini je bila postavljena jedna jedina
voštana sveca, obima četiri palca. Uhvatio je stalak i odmerio njegovu težinu. Poneo je
kandelabr sa svećom i zauzeo položaj iza jednog stuba.
Neko je počeo da silazi niz stepenice u kriptu.
Provirio je iza stuba i pogledao kroz tamu iznad grobova. Sićušna svetlost s oltara
nije mu mnogo pomagala. U njemu su se smenjivali strah i uzbuđenje, i telo mu je
oživelo od neke čudne energije, neobjašnjive moći koja mu je uvek razbistravala misli.
U lučnom prolazu u dnu stepeništa video se obris jednog od monaha u mantiji.
Silueta je počela da se prikrada, držeći pištolj isturen ispred sebe.
On je čvršće stegnuo gvozdeni stalak i zategnuo ruke. Znao je da mora da privuče
momka bliže, pa se ukopao đonom desne cipele u prljavštinu na podu. Brzo je provirio
iza stuba i uverio se da se monah sada kreće prema njemu. Senke su poskakivale,
nadimale se, pa se opet smanjivale na plafonu. Mišići su mu se napeli. Tiho je izbrojao
do pet, stegnuo zube pa jurnuo, zamahnuvši kandelabrom. Pogodio je čoveka pravo u
grudi i odbacio ga nazad na romanske grobove. Odbacio je gvožđe u stranu i jako udario
protivnika pesnicom u lice. On je ispustio pištolj, koji je zazveketao po mozaiku na
podu.
Njegov progonitelj skočio je na noge i napao.
Ali on je bio spreman.
Drugi udarac u lice i još jedan u stomak naterali su čoveka da se zatetura. Koton ga
je sapleo i on je jako udario glavom u kameni pod.
Telo mu se umirilo.
On je potražio pištolj na podu, našao ga i stegnuo prste oko drške baš kada su drugi
koraci zatutnjali niz stepenice koje su se spuštale u kriptu.
Dva metka poletela su prema njemu.
S plafona se osula prašina kada su se žarili u kamen. Potražio je zaklon iza stuba,
provirio iza njega i jednom opalio. Metak je rikošetirao od suprotnog zida, što je bio
znak da je on naoružan i spreman za borbu.
Izgledalo je da je to privuklo pažnju protivnika.
„Odavde nema izlaza.“
Galov glas odjeknuo je u prostoriji ledenom pretnjom. Dopirao je iza najdaljeg
groba.
Između Kotona i jedinog izlaza bio je naoružan čovek odlučan da ga ubije.
Međutim, Galo je, takođe, bio u škripcu. Ni on nije mogao da se povuče do stepenica, a
da ne bude pogođen. Morao je da izvuče Gala iz zaklona, da ga natera na grešku.
Osvrnuo se oko sebe i spazio debelu svecu na podu.
Posegnuo je naniže i uzeo je, pa se usredsredio na suprotnu stranu mračnog broda i
zaključio da je dovoljno mračan da sveća greškom bude smatrana za nešto drugo. Zato
je bacio voštani cilindar kroz otvoren prostor između stubova tako da se obrće u letu,
nadajući se da će tako privući paljbu protivnika na tu stranu.
Tako je i bilo.
Kada je sveća preletela polovinu svoje putanje, Galo je iskoračio iz zaklona i
opalio.
Koton je uperio pištolj i ispalio dva metka. Oba su pogodila Gala u grudi.
Čovek se zateturao unatrag, ali nije pao. Zamahnuo je oružjem, naciljao i počeo da
puca. Koton se bacio iza stuba dok su se meci odbijali u svim pravcima. Držao se nisko
iznad prljavog poda, pošto je postojala ozbiljna opasnost da ga pogodi rikošet.
Pucnjava je prestala.
 Sačekao je još nekoliko sekundi pa se uspravio na noge.
Brzo je pogledao na suprotnu stranu broda, ali nije video Gala.
Čuo je kako se vrata gore otvaraju.
On je jasno video da je pogodio tog čoveka s oba metka, što je značilo da je on
ispod odela krojenog po meri nosio pancirni prsluk.
Ovi vitezovi bili su spremni.
Potrčao je prema stepenicama i ponovo izašao u prizemlje. Kapela je bila prazna.
Vrata od hrastovine na suprotnoj strani bila su tri četvrtine otvorena. Prišao im je i
pogledao napolje u hodnik, i na trenutak spazio Poluksa Gala na suprotnoj strani kako
ponovo ulazi u trpezariju. Krenuo je za njim, ali Galo je imao prednost od devedeset
sekundi, i kada je stigao tamo, trpezarija je bila prazna.
Napolju je zabrujao automobilski motor.
Potrčao je prema spoljašnjim vratima i kada ih je otvorio, video je kako mercedes
izlazi iz dvorišta kroz glavnu kapiju.
Galo je otišao.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Vitez je sišao sa svoje izvidnice iznad manastira kada je Malon ušao u trpezariju. Seo je
u svoj auto i odvezao se od obale dublje u kopno.
To što je papa onako iznenada umro, sve je promenilo. On je uvek mislio da će
imati više vremena da se pripremi. Međutim, nije bilo tako. Sve se odvijalo brzo. Na svu
sreću, umešao se Danjel Spanja. Obično je nadbiskup samo vrebao iz senki, nikada se ne
pojavljujući, delujući preko svojih potčinjenih. Ne i u ovom slučaju. Očigledno je i
Gospodov Vlastiti želeo nešto za sebe. Njegovo prisustvo istovremeno je
pojednostavljivalo i komplikovalo stvari. Međutim, to je bio samo još jedan izazov na
koji je trebalo odgovoriti.
Nastavio je da vozi, sve više se udaljavajući od arhiva.
Kocka je sada bačena. Nije bilo povratka. Jedina prihvatljiva mogućnost bila je da
nastavi dalje. Sledećih četrdeset osam sati svima će odlučiti sudbinu. On je planirao što
je više mogao unapred.
Sada mu je bilo potrebno samo malo sreće.
Pogledao je na sat.
Dvadeset do osam.
Proveo je prošlih nekoliko godina spremajući se za ovaj trenutak. Tako mnogo
čitanja. Učenja. Analiziranja. A sve se svodilo na jednog čoveka koji se suočio s
Rimokatoličkom crkvom i pobedio.
Benito Amilkare Andrea Musolini.
Na njegovu sreću, Musolini je došao na vlast kada je uticaj crkve u Italiji počeo da
slabi. Ona više nije bila generator političke snage. Pije XI želeo je da iznova ojača
crkvu, a Musolini je želeo da njegovu vladavinu legitimiše institucija koja je oduvek
imala najviše uticaja u Italiji. Da odobrovolji papu i pokaže narodu svoju navodnu
velikodušnost, Duče je 1929. godine ugovorio Lateranski sporazum koji je najzad
priznao puni suverenitet Svete stolice nad Vatikanom.
Italijani su bili oduševljeni ovim ustupkom.
Kao i sam Musolini.
Sledećih devet godina uživao je u neograničenoj moći bez skoro ikakvog mešanja
Vatikana, ubijajući i mučeći koga god je poželeo. Progonjeni su čak i katolici. Crkve su
vandalizovane. Nasilje nad sveštenicima postalo je uobičajeno.
On je imao odrešene ruke.
Konačno, 1939. godine Pije XI odlučio je da iznese javnu osudu. Napisan je i
odštampan vatren govor, pripremljen da bude održan i distribuiran celom svetu.
Onda je Pije umro.
Sve štampane kopije govora su zaplenjene i vatikanski državni sekretar naredio je
da budu spaljene. Niko nikada nije čuo ni pročitao nijednu reč tog papskog ukora. Kako
je napomenuto u to vreme, od njega nije ostala ni zapeta.
Tri nedelje kasnije, čovek koji je izveo to prikrivanje postao je Pije XII. Novi papa
bio je uglađen, pomirljiv i lukav. Odmah se vratio na ranije uspostavljeni kurs političkog
povlađivanja, koji se nikada nije direktno suprotstavljao ni Italiji ni Nemačkoj.
A vitez je znao zašto.
Nostra Trinita.
Koje je do tada Musolini ili imao u svom posedu, ili je znao gde da ga nađe.
Ta činjenica je Piju XII bila dobro poznata.
Vitez je sada prošao Rapaljo na liniji obale.
Sve je vodilo do ovog trenutka. On će sada ili uspeti, ili umreti u pokušaju da
postigne taj uspeh. Nije bilo treće mogućnosti. Ne pored zala o kojima je trenutno
razmišljao.
Zagledao se napolje kroz vetrobran. Ispred je čekao jedan auto, isključenih farova,
pored koga je u mrklom mraku stajao čovek. I on je zaustavio svoje vozilo, izašao i
prešao deset metara do mesta gde je ser Džejms Grant čekao sam. Negde, nedaleko
odatle, čuo je udaranje talasa o stene.
„Je li Malon mrtav?“, upitao je Grant.
„Na tome se upravo radi. Lično sam video početak tog postupka.“
„Sve je ovo uzaludno ako Malon ode nepovređen iz tog arhiva.“
Njega, zapravo, uopšte nije bilo briga za bilo kakvu pretnju koju je Koton Malon
predstavljao za Granta. Rekao je svojim ljudima da se pobrinu za to, ali da se, ako dođe
do problema, povuku i ne preuzimaju glupe rizike. Malon nije bio njegov problem.
Do ovog trenutka on je vodio život koji se mogao opisati samo kao veoma miran i
povučen, skoro sve njegove bitke bile su intelektualne i emocionalne. Strpljivo je gledao
kako se drugi uzdižu i padaju sa svojih položaja. Naučio je kako želja ponekad može da
razvodni odlučnost i to shvatanje je, više nego bilo šta drugo, objašnjavalo njegov
sadašnji neopozivi nastup. Počelo je jutros i nastavilo se kada je pre nekoliko sati
telefonom razgovarao sa Džejmsom Grantom. Izveo je smeon potez da uzme Čerčilova
pisma iz one vile, a zatim ostavio tri posetnice za sobom. Vlasnika vile obešenog za
ruke. Prsten na ruci mrtvog viteza. I činjenicu da Koton Malon još diše. Sve tri poruke
su primljene i Grant mu se javio.
Sada je bilo vreme da se postigne dogovor.
„Hoću ta pisma“, rekao je Grant. „Odmah.“
„A ti znaš šta ja hoću.“
On donedavno nije shvatao da Britanci drže ključ za sve ovo. Danjel Spanja
prosledio mu je tu ključnu informaciju pre nekoliko nedelja, kada se prvi put obratio
Gospodovom Vlastitom za pomoć.
„Znam šta ti hoćeš“, rekao je Grant. „Vi ste tragali za tim otkad je Napoleon zauzeo
Maltu. Znam priču o vitezu zarobljenom u Valeti za vreme Napoleonove invazije.
Odveli su ga u palatu velikog majstora i zakucali mu ruke za sto.“
„A mali vrhovni general ga je proburazio. Čovek je bio Secreti. Nosio je prsten. I
čuvao je tajnu.“
Hrabrost tog viteza odavno je slavljena i poštovana. Kada su se francuske trupe
obrušile na Valetu i kada je ostrvo palo, on se brinuo za zaštitu najdragocenijih predmeta
vitezova. Knjige, arhivi i artefakti preneti su na južnu obalu i žurno odvezeni na
brodovima. Neki su stigli do Evrope, neki ne. Međutim, doneta je odluka da se
najdragoceniji posed vitezova ostavi na ostrvu.
Nostra Trinita.
Taj vitez osuđen na propast, predviđajući sopstvenu smrt, navodno se pobrinuo da
Francuzi nikada ne nađu Trojstvo. Ali, ako se moglo verovati pričama, ostavio je i
mogućnost da ga pravi ljudi ponovo nađu.
„MI6 odavno je znao za ono što je Musolini možda pronašao“, rekao je Grant. „On
je imao nameru da se dočepa vašeg Nostra Trinita.“
„Hoću ono što je on našao.“
„I dobićeš to“, rekao je Grant, „kada ja dobijem ta pisma.“
On je uperio ključ sa daljinskim komandama prema svom autu i pritisnuo dugme.
Unutrašnje svetlo se upalilo i sada se mogla videti torbica od slonovske kože uspravljena
na suvozačkom sedištu. „To je sve što je Malon našao. Sve što je vlasnik vile pokušavao
da proda. Unutra je jedanaest pisama.“
„Jesi li ih pročitao?“
„Naravno. Ona zaista menjaju istoriju.“
„Voleo bih da to nisi uradio.“
On je slegnuo ramenima. „Mene uopšte nije briga za britanski ponos i ugled
Vinstona Čerčila. Sada mi reci ono što želim da znam.“
Slušao je dok je Grant objašnjavao sve što je britanska obaveštajna služba saznala
tridesetih godina. Ono što je nagovešteno u ranijem telefonskom razgovoru.
On je bio zapanjen. „Jesi li siguran u to?“
Sada je Grant slegnuo ramenima. „Ovo je onoliko sigurno koliko decenijama stare
informacije uopšte mogu da budu.“
On je shvatio poruku. Postojao je rizik. Nije bilo ničega novog u vezi s tim. To je
bila činjenica koju je i Grant trebalo da shvati.
„Je li to sve?“, upitao je.
Grant je klimnuo glavom.
„Onda su pisma tvoja.“
Britanac je krenuo prema kolima da uzme torbicu. Vitez je posegnuo ispod sakoa i
izvadio pištolj. Držeći ga u ruci, prišao je bliže i ispalio jedan metak Džejmsu Grantu u
potiljak.
Pucanj je odjeknuo kroz noć.
Britanac je pao na zemlju.
Jedan od razloga što je odabrao ovo mesto za sastanak bila je njegova izolovanost.
Malo je bilo ljudi koji su prolazili ovim krajem posle spuštanja mraka. Vratio je pištolj u
futrolu i prebacio Grantovo telo preko ramena. Čovek je bio iznenađujuće težak za
jednog matorog čudaka. Drugi razlog za odabir ovog mesta bila je blizina mora. Krenuo
je kroz mrak prema litici i bacio Granta preko ivice. Auto će biti pronađen sutra, ali za
telo će biti potrebno više vremena, ako ikada i bude pronađeno. Plime su ovde bile brze i
na zlom glasu.
Zurio je u crnu vodu.
Kako je pisalo u Knjizi propovednikovoj?
Baci hljeb svoj povrh vode, jer ćeš ga naći poslije mnogo vremena.
On se nadao da neće.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Luk se pitao zašto je Koton Malon bio uključen u bilo šta od ovoga, ali znao je da ne
treba da postavlja Stefani pitanja. Ništa od toga nije bilo važno za njegovu situaciju. On
je, izgleda, bio samo jedan deo šire misije. U tome nije bilo ničeg neobičnog. Posao se
sastojao od toga da uradite svoj deo kako treba. S tim ciljem Stefani mu je izdala
direktivu u vezi s Lorom Prajs i očekivala je da se tako i radi. Zato će upravo tako i biti.
Vratio se prema Ulici republike, na kojoj je i dalje vladala gužva, a ljudi su i dalje
bili usredsređeni na metež koji je maločas izbio. Sumrak se pretvorio u mrak i sve ulice i
trgovi bili su obasjani ćilibarskom svetlošću. On je ostao u uličici i uspeo da vidi Loru,
kojoj su policajci držali ruke dok su je vodili prema krupnom čoveku u kome je ona
prepoznala Spanju. Razgovor nije delovao prijateljski. Spanja je nastavio da pučka
cigaru. Lokalni panduri kao da su primali naređenja od njega. Samo dvojica od četvorice
još su bili tu, dok je peti, vozač auta kojim se dovezao Spanja, stajao sa strane.
Njemu se dopadala situacija.
Šef vatikanske obaveštajne službe je, izgleda, došao da potraži i njega i Loru.
Krupni čovek jasno je pozvao gospodina Danijelsa. Dakle, Spanja je bio dobro upućen.
A šta je uplašilo Stefani? Njen stav preokrenuo se za 180 stepeni. Mnogo toga se
dešavalo, i to brzo, ali on je bio naviknut na brzi tok događaja. Zapravo, to je najviše
voleo.
Gledao je kako Loru smeštaju na zadnje sedište plavo-belog policijskog auta, na
kome su još bila uključena rotaciona svetla. Spanja je zastao ispred vozila, u razgovoru s
jednim od uniformisanih policajaca. Drugi čovek u uniformi, vozač, seo je za volan.
Spanja je najzad otvorio suvozačka vrata i pokazao cigarom, pa nešto oštro naredio
drugom policajcu pre nego što se ugurao unutra.
Očigledno su odlazili.
Ali taj odlazak biće spor, s obzirom na bujicu pešaka koji su zagušili ulice u oba
pravca. Neko vreme moraće da se kreću vrlo sporo, pedalj po pedalj, pre nego što stignu
do neke od poprečnih uličica. On je imao svoj pištolj i mogao je da se probije borbom.
Ali to je moglo da se pretvori u haos na bezbroj načina.
Bilo je bolje da bude inovativan.
Već je primetio da je trg pored katedrale i palate velikog majstora pun kolica
uličnih prodavača. Neki su prodavali hranu i piće, drugi suvenire i zanatske rukotvorine.
Izbrojao ih je deset. Policijski auto se pokrenuo, držeći uključena rotaciona svetla i
oglašavajući se kratkim zvucima sirene kako bi sebi raščistio put kroz gomilu ljudi.
On je istrčao iz uličice i umešao se u haos, krivudavo se krećući ka jednim kolicima
na kojima su se prodavale razglednice iz Valete i s Malte. Bila su drvena i kretala su se
na četiri velika točka s paocima. Primetio je da su ispod dva točka – jednog prednjeg i
jednog zadnjeg – podmetnute cigle, da zadrže kolica na mestu. Budno je motrio da li će
se pojaviti još neki policajci, ali nije video nijednog u uniformi. Naravno, to nije značilo
da ih nema uokolo.
Da se i ne pominju kamere.
Ovo prometno mesto sigurno je bilo pod stalnim video-nadzorom.
Rekao je samom sebi da požuri. Da završi to. Neodlučnost vam obično dođe glave.
Davno je to naučio od Malona. Budi u pravu. Pogreši. Nije važno. Samo nemoj da
oklevaš.
Prešao je Ulicu republike i ušao na trg, žureći prema suprotnom kraju, gde se
zaustavio policijski auto, čija se sirena i dalje povremeno oglašavala. Prišao je kolicima
sa suvenirima, čiji je vlasnik razgovarao s potencijalnim mušterijama. Drugi prolaznici
divili su se slikama okačenim na izložbenoj strani kolica. On je šutnuo ciglu ispod
prednjeg točka pa se okrenuo prema zadnjem i uhvatio čvrste drvene ručke kolica.
Vlasnik i njegove mušterije bili su na trenutak zatečeni i on je to iskoristio da gurne
teška kolica napred. Nastavio je da gura, povećavajući ubrzanje, dok su točkovi
kloparali po starim izanđalim kamenim pločama, i zabio kolica u bočnu stranu
policijskog auta, pobrinuvši se da ostanu čvrsto prislonjena uz suvozačka vrata.
Sudar je svima privukao pažnju.
Shvatio je da će u kolima nastati trenutak pometnje, ali će vozač brzo izaći.
I naravno, to je i uradio.
 Luk je skočio na haubu i preleteo preko nje, udarivši obema nogama čoveka u lice i
bacivši ga unazad. Odskočio je s haube i dočekao se na noge spreman da se sukobi s
vozačem, ali čovek je bio u nesvesti. Posegnuo je iza leđa i izvadio svoju beretu, pa je
uperio u unutrašnjost vozila.
„Idemo“, rekao je Lori.
Otvorio je zadnja vrata sa spoljašnje strane, držeći pištolj uperen u vatikanskog šefa
špijuna.
„Opravdao si unapred ispostavljen račun“, rekao je Spanja. „Rekli su mi da si ti
jedan od Stefaninih čvrstih mladih razmetljivaca.“
„Ja završavam posao koji dobijem.“
„Samo zato što ti ja to dopuštam.“
Lora je stala pored njega.
On nije mogao da odoli da ne upita: „Šta to znači?“
„Nemamo vremena da se vas dvojica prepirete“, rekla je ona. „Hajdemo.“
I mahnula je Spanji, koji se provukao preko prednjeg sedišta i izašao s vozačeve
strane, samo bez cigare.
Njega je to zaprepastilo.
„Pretpostavljam da znaš šta radiš“, rekao joj je Luk.
„Ja uvek znam šta radim.“
Njih troje progurali su se između ljudi koji su blenuli u njih, i krenuli prema
sledećoj uličici. Na vidiku nije bilo drugih policajaca. Duboka, prigušena tutnjava groma
protresla je mirni večernji vazduh.
„Gospodine Danijelse, video sam da posmatraš i pretpostavio da ćeš nešto
preduzeti“, rekao je Spanja dok su žurno hodali. „Reci mu, Lora.“
On je skrenuo pogled prema njoj.
„Pre nego što su me strpali na zadnje sedište tog auta, Spanja mi je rekao da budem
spremna za pokret. Rekao mi je da ćeš doći.“
„Ja sam upozorio Maltežane na vas dvoje“, rekao je Spanja. „Iskoristio sam onaj
raniji napad na vodi kao izgovor. Hteo sam da te lokalne snage pronađu, ali sada
moramo da budemo sami.“
„Razgovor između vas dvoje koji sam posmatrao uopšte nije izgledao prijateljski“,
rekao je on.
„Ja kažem svojim ljudima“, odgovorio je Spanja, „da glumac ponekad mora da u
jednoj sobi odglumi ono što je u scenariju opisano kao četrdeset soba. On mora naterati
publiku da poveruje kako postoji svih četrdeset soba. Da bi to postigao, mora da
promeni stvarnost. To rade i dobri špijuni. Menjaju stvarnost. Gospođica Prajs je dobar
špijun.“
„Na čijoj si ti strani?“ upitao je Luk Spanju.
„Uvek sam na strani moje crkve. Moj posao je da je štitim.“
„A šta je s tobom?“, obratio se on Lori.
Nije voleo kada ga izigraju. Nikada to nije voleo.
Ona ga je odmerila pogledom. „Jedinoj strani koja je bitna. Na mojoj sopstvenoj.“
 Nastavili su da se kreću.
On je pokušao da se umiri i pretvori u oči i uši koje su Stefani bile potrebne na licu
mesta. Sada su bili dovoljno daleko od Ulice republike da mogu da uspore korak. Stali
su na kraju uličice, gde se ona ukrštala s još jednom prometnom saobraćajnicom punom
automobila. Sve radnje već su bile zatvorene za to veče. Na trotoarima je, takođe, bilo
manje ljudi.
„Drago mi je što sam te upoznao, gospodine Danijelse“, rekao je Spanja, pružajući
mu ruku.
Igraj svoju ulogu. Budi džentlmen.
Rukovao se sa Spanjom.
„Oboje bi trebalo da budete počastvovani. Ja obično ne radim na terenu.“
„Zašto to sada radiš?“ upitao je Luk.
Spanja je raširio ruke. „Zato što se sve dešava ovde, na ovom drevnom ostrvu. A
uvek je najbolje biti u središtu oluje.“
Ovaj tip imao je stila, to je morao da mu prizna.
„Uzgred, gospodine Danijelse, imaš li mobilni telefon?“
On je klimnuo glavom i našao u džepu svoj telefon. Spanja ga je uzeo i bacio na
ulicu, gde su ga pregazila jedna kola u prolazu.
On je u glavi čuo Malonov glas.
Glupava greška, mladi naduvenko.
Misliš da je tako?
„Ne želimo da nas prate. Znam da uređaji koje Magelan bilet daje svojim ljudima
imaju stalno GPS praćenje.“
„Stvarno si pun informacija iznutra“, rekao je Luk. „Kladim se da bi odlično igrao
špijunske igrice.“
„Možeš da zadržiš svoju beretu.“ Spanja je pokazao na njegovu ispasanu košulju.
„Nazovi to pokazivanjem moje dobre volje.“
Vrlo utešno. Ali ne i dovoljno da ublaži njegove sumnje.
„Reci mu ono što si rekao meni“, obratila se Lora Spanji.
„Ja znam šta kardinal Galo traži.“
„Sve je to sjajno. Ali ja moram da se javim Stefani Nel“, ukazao je Luk. „Ona mi
izdaje naređenja.“
U daljini je ponovo zatutnjao grom, označavajući da oluja dolazi.
„Možeš da joj se javiš“, odgovorio je Spanja. „Kasnije. Ja ću se pobrinuti za to.
Trenutno ona ima pune ruke posla oko pokušaja da spase bivšeg agenta po imenu Koton
Malon.“
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je prošao kroz trpezariju, pored praznih radnih stolova, i ponovo izašao u hodnik.
Poluks Galo je nestao, ali nije bilo jasno da li je pobegao sam. Ona dvojica monaha iz
dvorane, u smeđim rizama, mogli bi još da budu negde unutar kompleksa nekadašnjeg
manastira.
Krenuo je putem kojim su ranije prošli, držeći pištolj nagotovs.
Odeća mu je bila mokra od vode iz prskalica, a pred vratima dvorane čuo je kako
one još rade. Žalio je zbog uništenja rukopisa. Svi su oni nesumnjivo bili nezamenljivi.
Ali Galo ga je doveo ovamo da umre. Nije imao izbora.
Prskalice su utihnule.
On je postao oprezan, pitajući se da li su se isključile automatski ili ljudskom
rukom. Sa stolova sa staklenim kupolama kapala je voda, a pod je bio natopljen vodom i
pun barica. Skliznuo je unutra i brzo potrčao kroz poslednji prolaz, tražeći momka koga
je oborio na početku sukoba, ali tu nije bilo nikoga. Izašao je iz dvorane i zaputio se
nazad u kriptu, gde je sve bilo isto. Monah u mantiji koga je tamo oborio takođe je
nestao. Gde su bili? I zašto Galo nije nastavio napad?
Morao je da proveri u ostalim delovima manastira. Grant je posebno želeo da sazna
sve što je bilo u vezi s Musolinijem. Odlučio je da kada je već ovde, vidi može li išta da
otkrije.
Izašao je iz kripte i vratio se u hodnik sa stubovima, pa jedna po jedna proverio sva
metalna vrata na unutrašnjem zidu. Sva su bila zatvorena i zaštićena elektronskim
bravama sa šifrom, koju je trebalo otkucati na tastaturi na bravi. Zastao je naspram
dvorane i zagledao se ispod lukova u mračno dvorište. Svetla su gorela u prolazima i u
prizemlju i na spratu. Na suprotnoj strani spazio je otvorena vrata na spratu. Još je bio
oprezan zbog dvojice monaha koji su nestali, pa je prišao najbližem stepeništu i požurio
uz njega, motreći na sve strane.
Gornji sprat bio je podjednako tih kao i onaj ispod.
Prišao je poluotvorenim vratima, iza kojih je bila soba obasjana jakim
fluorescentnim sijalicama. Prostor je bio mali, možda desetak kvadratnih metara, s
potamnelim gredama ispod plafona. Uz kamene zidove bili su postavljeni ormarići i
police, a na sredini je stajao još jedan glomazni sto od hrastovine, samo što na ovome
ništa nije bilo izloženo.
Ušao je i razgledao police.
Mnoge su bile pune knjiga, a sve su bile o Musoliniju, na raznim jezicima. Njegovo
iskusno oko zapazilo je korice. Neke su bile od platna, druge od kože, a najviše ih je bilo
s papirnim koricama zaštićenim najlonom. Bilo ih je najmanje nekoliko stotina. Ovde
nije primetio prskalice na plafonu. To je imalo smisla. Nizovi zelenih metalnih ormarića
stajali su uza zidove. Otvorio je jedan i našao fascikle s dokumentima na kojima su bili
datumi od 1928. do 1943. godine. Mnoge od krtih i dotrajalih kucanih stranica u
fasciklama podsetile su ga na ono što je video u torbici od slonovske kože. Pregledao je
nekoliko njih i shvatio da je ovo Musolinijev arhiv.
Sa desne strane video je još jedan metalni ormarić, čija vrata nisu bila sasvim
zatvorena. Prišao je i rastvorio ih, otkrivši četiri police s identičnim tankim knjigama u
kožnom povezu. Obratio je pažnju na datume na riknama. Svi su bili od sredine do kraja
1942. godine. Ponegde je nedostajala neka knjiga, možda devet ukupno. Izvukao je
jednu. Stranice su bile ispunjene krupnim, muževnim rukopisom ispisanim crnim
mastilom. Počeo je da čita deo teksta na italijanskom, a iznad svakog unosa bio je
naznačen datum, kao u dnevniku.
Pogledom je pretražio police u sobi i počeo da opaža praznine gde je nekada stajalo
još knjiga. Pitao se da li je ova soba bila pretresena, a važne stvari odnete iz nje.
Čuo je neki zvuk iza vrata u hodniku.
Brzi koraci.
Možda su se njegova dva problema najzad pojavila.
Požurio je do vrata i stao levo od njih, između dva metalna ormarića, priljubivši se
leđima uz kameni zid. Držao je pištolj uz bok, s prstom na obaraču, spreman da ga
podigne kada se onaj zvuk približi. Možda su nameravali da krenu u frontalni juriš.
Čekao je.
Neko je ušao u arhiv.
On je naciljao pištoljem.
„Tražila sam te“, mirno je rekla Stefani Nel.
On je spustio oružje. „Šta, kog đavola, ti radiš ovde?“
„To je, zapravo, trebalo da bude moje pitanje za tebe.“
„Došao sam, jer sam postao pohlepan i pomislio da lako mogu da zaradim sto
hiljada evra. Celog dana glumio sam mamac i zamalo da sam zbog toga bio pojeden.
Zašto si ti ovde? I glavu gore, ovde još može da se pronađe nekoliko vrednih stvari.“
Ona je odmahnula rukom na njegovu zabrinutost. „Sumnjam da su one još ovde.“
„Šta te dovodi na teren?“
„U Rimu se razvija problem zbog konklave koja treba da počne sutra. To je velika
zbrka, Kotone, a Entitet je uključen u nju.“
Te ljude on je predobro poznavao, uključujući i njihovog šefa, Danjela Spanju.
„Gospodov Vlastiti?“, upitao je uz osmeh.
Ona je klimnula glavom. „On je na Malti. On i ja odavno se znamo, od pre mnogo
godina, kada sam bila u Stejt departments“
On je znao na šta je mislila.
„Luk je, takođe, na Malti“, rekla je ona.
„Kako se mladi naduvenko snalazi? Poslednji put kada sam ga video, bio je u
bolničkom krevetu.“
„Oporavio se, ali trenutno ima pune ruke posla. Ono što se dešava tamo, direktno je
povezano s ovim što se događa ovde. Došla sam da obezbedim tvoju pomoć.“
On je čuo taj njen ton i ranije i znao je šta on znači.
Ućuti i slušaj.
„Grant te je poslao ovamo kod Gala da te on ubije.“
 „To sam već shvatio.“
„Grant će, takođe, trgovati da dobije Čerčilova pisma, ona koja su tebi jutros
oduzeta. Nisam sigurna gde ili kako, ali to je njegov plan.“
On je, još dok je doručkovao u Milanu, znao da Grant nešto krije. Trebalo je da
kaže ne, hvala i krene nazad u Kopenhagen. Ali on je nastavio dalje. Zašto? Zbog novca.
Zbog čega drugog? A to nije ličilo na njega. Ali sto hiljada evra mnogo bi mu pomoglo u
održavanju posla u knjižari. I morao je da plaća račune.
„S kim će Grant da trguje pismima?“ upitao je. „I šta ima da ponudi?“
Na vratima iza Stefani pojavio se neki čovek. Novo lice. Visok, širokih ramena, s
gustom smeđom kosom koja mu je padala na uši i monaškom bradom na vilici i bradi.
„Kotone“, rekla je Stefani. „Ovo je Poluks Galo. Poručnik koji privremeno
predvodi Malteške vitezove. Mislim da on može da odgovori na oba tvoja pitanja.“

DVADESET PETO POGLAVLJE

Kastor se vozio sa Čaterdžijem.

Kiša je pljuštala napolju i sijala u prozorima automobila sa svakim bleskom
plavobele munje. Postojano udaranje brisača otupljivalo mu je čula.
Otišli su iz Mdine u Čaterdžijevom vozilu i zaputili se prema Marsaskali, drevnom
gradiću u okolini zaklonjenog zaliva na istočnoj obali. Poznato mesto, s građevinama
koje su se pružale s obe strane vode i promenadom s pogledom na niske stenovite
grebene, živopisnim ribarskim brodovima i starim solanama. Znao je da ime delimično
vuče koren od marsa, arapske reči za zaliv, i skala, italijanske verzije reči squalli, u
značenju sicilijanski. U davno minulim godinama, ribari sa Sicilije često su ovde tražili
luku za svoje brodice, pošto se mesto nalazilo manje od sto kilometara južno od
njihovog doma. Leto je bilo vreme užurbanog poslovanja. Mnoge malteške porodice
imale su ovde letnjikovce, a niz restorana i barova brinuo se za potrebe sezonskih
gostiju.
Dok je bio dečak, često je dolazio ovamo na kupanje i sušio se na toplim stenama
posle plivanja u hladnom Mediteranu. U to vreme, putovanje ovamo trajalo je dugo,
pošto se putevi nisu mogli porediti s današnjim. Malo ih je izvan Valete bilo asfaltirano i
nijedan nije vodio nikuda osim u ćorsokak, uglavnom do ivice vode. Sve se to promenilo
sedamdesetih godina, kada je došlo do eksplozije turizma. Međutim, uprkos
modernizaciji, istorija je i dalje držala ostrvo u svom stisku i to se videlo gde god da
pogledate. Prisustvo vitezova ostalo je jako, više zbog turizma, što je on dobro znao,
nego zbog istinske ljubavi.
Maltežani i hospitalci nikada se nisu slagali. Meštani su od početka mrzeli strance
kojima je njihovu zemlju dao drugi stranac. Vitezovi nimalo nisu popravili situaciju time
što su na ostrvo doneli skoro neprekidni rat, pošto je njihov dolazak na ostrvo smatran
stalnom pretnjom arapskom svetu. Još gore, odnosili su se prema lokalnom stanovništvu
više kao prema najamnim radnicima i vojnicima kada za to iskrsne potreba, nego kao
prema sugrađanima.
Vitezovi nikada nisu razumeli kako treba da vladaju tako malim mestom kao što je
Malta. Ljudi koji su tako dugo živeli toliko blizu jedni drugih naučili su da cene potrebe
i želje svojih komšija. To je bilo ljubazno, kooperativno društvo kojim su vitezovi
vladali s nemilosrdnom tiranijom. Do 1798. godine, Maltežanima je svega toga bilo
dosta i Francuzi su dočekani s dobrodošlicom kao oslobodioci, dok je Napoleon slavljen
kao njihov prvak. Na Malti je bilo i onih koji su bili tužni što vide da su vitezovi
proterani. Međutim, tu radost brzo je zamenila mržnja, i ista greška nije učinjena dvaput.
Francuzi su isterani u roku od dve godine. Na kraju, s Napoleonovim porazom 1814.
godine, Britanci su preuzeli ostrvo i zadržali kontrolu nad njim do 1964.
Do 21. septembra.
Dana nezavisnosti.
Ta stara kaluđerica iz sirotišta nije bila u pravu u vezi s festivalom Naše Gospe od
ljiljana i tri ukradena peciva. Sve se to dogodilo na proslavi Dana nezavisnosti. On nije
ispravio Spanju, ali se sećao svake pojedinosti. Kako ga je ona tada nazvala?
Halliel ftit. Mali lopov?
Mobilni telefon zavibrirao mu je u džepu. Izvadio ga je, video ko zove i javio se.
I bilo je vreme.
„Imam dobre vesti“, rekao je glas u njegovom uhu. „Znam gde je Musolini sakrio
ono što je našao.“
Sklopio je oči od olakšanja. „Ispričaj mi.“
„Britanci su sve vreme imali tu informaciju. Uspeo sam da upotrebim Čerčilova
pisma kako bih dobio ono što nam je bilo potrebno od Džejmsa Granta.“
„Gde je sakriveno?“
„Ne mogu da kažem preko otvorene mobilne linije.“
„Možeš li da ga uzmeš?“
„Moglo bi da bude teško, ali je izvodljivo.“
„A čovek koga si upravo pomenuo?“
„Nije više bitan.“
On je, takođe, pazio šta govori, ali mogao je da kaže: „Ja sam sa čovekom po
imenu Čaterdži. On radi s jednim mojim prijateljem iz Rima. Imamo problem. Na mene
motre jedan Amerikanac i jedan agent s Malte.“
„Da li ti se javio prijatelj koga si pomenuo?“
„Pomalo iznenađujuće, ali da. Mogao si da me upozoriš.“
„Bolje je ovako. On je najbolji na svetu, a sada je na našoj strani.“
„To je za mene bila novost.“
„Ali dobrodošla, siguran sam. Ja sam to organizovao, pa te molim da iskoristiš
situaciju. Ostalo je još samo nekoliko sati. Ostani anoniman i drži se po strani. Neka tvoj
novi prijatelj obavi prljav posao.“
Njega nije trebalo upozoravati. Preklinjao je za borbu s prošlim papom i dobio ju
je. Nažalost – mada je on, budalasto, u to vreme mislio drugačije – taj rat bio je završen i
pre nego što je počeo.
Ovaj će se voditi sasvim drugačije.
Osetio se bezbedno da kaže: „Dostavljene su mi neke nove informacije, od vrste
koja će biti moćna i ubedljiva. Tiču se velikih ličnih skandala. Više nego dovoljnih da
dobijemo ono što želimo.“
„Jedva čekam da čujem više o tome.“
„Postoji li razlog što ne otkrivaš identitet našeg novog prijatelja? On uopšte nije
pomenut kada si mi rekao da dođem ovamo.“
„Izvinjavam se. To je bio uslov da se on uključi. Ali ne brini. Za samo nekoliko
dana ti ćeš biti njegov pretpostavljeni.“
Njemu se dopadalo kako to zvuči.
„Otkrij sve što može da se otkrije“, rekao je. „I to brzo.“
„Nameravam da upravo to i uradim. Još nešto. Gde su te moćne i uverIjive
informacije koje si upravo pomenuo?“
On je pogledao u čoveka pored sebe u autu. „Čaterdži ih ima.“
Usledila je pauza, a onda je glas rekao: „Pazi se.“
On je prekinuo vezu.
Izvezli su se iz Marsaskale i krenuli prema Zalivu Svetog Tome, zgodnom sidrištu
zaštićenom strmim liticama s tri strane. Nasumično raspoređene osvetljene građevine
pružale su se s obe strane uskog puta.
„Kuda idemo?“, upitao je, zadovoljan što je Čaterdži dovoljno mudar da ga ništa ne
pita o telefonskom razgovoru.
„Da razgovaramo s nekim ko zna razne stvari.“
Njega je iznervirao taj uvijeni odgovor. Trebalo bi da bude u Rimu. Kardinali su
sada pouzdano već dolazili i dodeljivane su im sobe u Domu Svete Marte, gde su se
pripremali da budu zatvoreni na konklavi.
Ipak, on je bio ovde, na kiši.
„Kada ću dobiti taj USB koji imaš u džepu?“
Čaterdži se zasmejuljio. „Nadbiskup želi da se prvo završi ovaj lov.“
Njemu je bilo teško da sakrije svoju sve veću frustraciju. „Je li pronalaženje Nostra
Trinita uslov da se to desi?“
„Uopšte ne. Ako svi napori propadnu, onda su propali. Ali u ovom trenutku
nadbiskup ne vidi potrebu da iznosi detalje o korupciji u kuriji. Dobićete fleš-memoriju
pre nego što uđete u konklavu.“
On je tada uvideo smisao, a misli su mu uzletele u naletu otkrovenja. „On misli da
bih upotrebio te informacije pre konklave. Želi da se sve učene dese u konklavi, gde
niko ne može da govori o njima kada se sve završi.“
„Mudra mera predostrožnosti, zar ne mislite tako? Iako on ima puno poverenje u
vašu sposobnost da ubedite prave kardinale da podrže vašu kandidaturu za papu, ako
nešto krene po zlu, to će bar ostati privatna stvar, pošto kardinale obavezuje njihov zavet
na tajnost.“
 „A ja ću preuzeti svu krivicu na sebe.“
„Postoji element rizika u svemu što radimo.“
„Osim za tvog šefa.“
„Upravo obrnuto. Nadbiskup je na sebe preuzeo ogroman rizik podržavajući vas.“
Međutim, on se upitao koliko je ta primedba tačna. Spanja ne bi opstao toliko dugo
da je preuzimao ogromne rizike.
Grozio se Spanjinog upada u njegov život. Ponekad ujutro, dok se brijao, u
ogledalu bi uhvatio odraz čoveka koga možda nikada ne bi prepoznao da nije bilo
činjenice da ga je sam stvorio. Izvajao ga je pažljivo kao što kipar oblikuje komad
kamena. Ipak, kao i kod svakog drugog, postojali su ožiljci, stigmate problematične
prošlosti, i čak je i sam za sebe mislio da je gotov i da njegove greške vode ka
usamljenosti i neuspehu. Međutim, sada se činilo kao da bi mogao dobiti drugu šansu.
„Mogu li da postavim jedno pitanje?“ rekao je Čaterdži.
Zašto da ne? „Samo izvoli.“
„Koje ime nameravate da uzmete kao papa?“
Čudno pitanje, ali on je svakako razmišljao o njemu.
Zapravo, divio se punoj tituli. Njegova svetost, biskup Rima, predstavnik Isusa
Hrista, naslednik prvog među apostolima, najviši sveštenik univerzalne crkve, primas
Italije, nadbiskup metropole rimske provincije, suveren grada-države Vatikana, sluga
slugu božjih.
Ali to je bilo malo previše, čak i za njega.
Svi rani biskupi Rima koristili su svoja krštena imena posle izbora na položaj.
Zatim je, sredinom šestog veka, Merkurije mudro zaključio da papa ne treba da nosi ime
paganskog rimskog boga. Merkurije. Zato je sebe nazvao Jovan II, u čast svog
prethodnika koji je poštovan kao mučenik. Kasnije, kada su se klerici sa severa, iza
Alpa, uzdizali do položaja pape, zamenjivali su svoja strana imena tradicionalnijim.
Poslednji papa koji je koristio svoje kršteno ime bio je Marselije II, 1555. godine.
Što će on oponašati.
„Biću Kastor I.“
Čaterdži se zasmejuljio.
„Šta je toliko zabavno?“
„Spanja vas i predobro poznaje. Lozinka za fleš-memoriju je KASTOR I.“

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je zurio u čoveka koji se predstavio kao Poluks Galo. „Tip koji je upravo pokušao
da me ubije takođe je koristio to ime.“
„Znam i izvinjavam se“, rekao je Galo, „ali u redovima hospitalaca imam ozbiljnu
situaciju koja ključa ispod površine. Čovek s kojim ste se susreli bio je samozvanac koji
se lažno predstavio.“
Očigledno. „Ko je on?“
„Vitez, kao i ostali s njim. Svaka organizacija ima svoje fanatike. Ni mi nismo
izuzetak.“
Ta tema zahtevala je više razmišljanja, ali on je prvo želeo da čuje više od Stefani.
„Kotone, ja do pre nekoliko sati nisam imala pojma da si umešan u bilo šta od
ovoga“, rekla je ona. „Radila sam na ovoj situaciji duže od nedelju dana, ali tek sam
saznala za Britance.“
„Kojoj situaciji?“
„Nisam sasvim sigurna. Stvari su se odvijale brzo, u najmanju ruku. Koliko sam
shvatila, ti si poslovao sa Džejmsom Grantom, a Grant je poslovao s Entitetom.“
Dok je bio aktivan u Magelan biletu, on je nekoliko puta sarađivao s ljudima
Danjela Spanje. Većina špijunskih agencija iz zapadnog sveta postupala je isto tako.
Vatikan je bio obaveštajni rudnik zlata. Svakog dana, crkvene, političke i ekonomske
informacije slivale su se u njega od hiljada sveštenika, biskupa, laika i nuncija.
Neverovatan skup očiju i ušiju u skoro svakoj zemlji na svetu. Niko drugi nije
posedovao takvu vrstu mreže za nadzor.
„Naravno“, nastavila je Stefani, „saradnja s Entitetom nije jednosmerna ulica.
Informacije moraju da se razmenjuju. Saznala sam da je pre nedelju dana Džejms Grant
podelio s njima činjenicu da su se pojavila Čerčilova pisma. Ušao je u trag
potencijalnom prodavcu, pa se zatim raspitao ima li Vatikan neke informacije o njemu.
Bilo šta što bi moglo da potvrdi autentičnost pisama. Pametno, jer nije hteo da traći
vreme poslujući s prevarantom. Razgovarao je sa Spanjom lično.“
On upita: „Šta je Grant saznao?“
„Navodno, Spanja mu nije bio ni od kakve pomoći, a ipak je Gospodov Vlastiti
sada na Malti, gde stvara haos, a Grant je ovde u Italiji i traga za pismima. Nadajmo se
da Luk tamo drži stvari pod kontrolom, iako je danas imao nekih problema.“
On se osmehnuo na njenu procenu Lukovog učinka. „On će obaviti posao.“
„Sigurna sam da hoće. Ali kao i ti, radi naslepo.“
Galo reče: „Ovo je teška situacija za mene, gospodine Malone. Moj brat blizanac,
kardinal Galo, duboko je umešan u sve ovo. Bojim se da se upetljao u još jednu tešku
situaciju.“
„Čitao sam o njemu i onome što se dogodilo unutar vaše organizacije. Rekli ste
blizanac. Jednojajčani?“
Galo je klimnuo glavom.
Nažalost, u člancima koje je čitao nije bilo fotografije kardinala Gala, koja bi mu
bila od koristi u traženju samozvanca s kojim se upravo susreo.
„Ko je upravo pokušao da me ubije?“ upitao je.
„Grupa iz naših redova poznata kao Secreti.“
On nije primetio nikakav prsten na čovekovim prstima niti bilo kakav trag da ga je
ranije možda nosio. „Samozvanac mi je ispričao o njima i rekao da više ne postoje.“
„Do pre nekoliko godina ja bih se složio s njim. Ali nije tako. Oni postoje, u novoj
formi. Uveren sam da su vas oni napali u vili i ubili trojicu ljudi, uključujući i jednog
svog.“
„Da me spreče da razgovaram s njim?“
„To deluje logično“, odgovorio je Galo. „Morate da razumete, zahvaljujući mom
bratu, među Malteškim vitezovima trenutno vlada razdor, oni su krajnje polarizovani. To
je građanski rat. Jedna strana odana je redu, druga je u stanju otvorene pobune. Vi ste se
noćas sreli s nekima od buntovnika.“
„Gde ste vi bili kada su ti buntovnici pokušali da me ubiju?“
„U Rimu. Tek sam saznao za te događaje, i da ste bili u vili Malta, posle čega ste
odleteli helikopterom. Poslednjih nekoliko dana bio sam u kontaktu s gospođom Nel i
sarađivao s njom. Kada sam pomenuo novonastalu situaciju i vaše ime, došli smo na
sever što smo brže mogli.“
On nije imao razloga da sumnja u ovog čoveka, pogotovo pošto je Stefani bila
uključena u sve.
„Secreti hoće Čerčilova pisma“, nastavio je Galo, „kako bi mogli da postignu
dogovor s Britancima. Britanci, navodno, imaju informaciju koju Secreti žele.“
„Koju to?“, upitao je on.
Galo je oklevao, ali Stefanino klimanje glavom kao da je bilo odgovor na njegovu
neodlučnost da govori.
„Ispričajte mu“, rekla je ona.
„Vitezovi hospitalci jedinstveni su među monasima-ratnicima“, rekao je Galo.
„Templari su nestali. Tevtonski vitezovi jedva da postoje. Ali hospitalci su ostali jaki. Mi
smo održiva humanitarna organizacija na svetskom nivou. Deo tog opstanka dugujemo
našoj prilagodljivosti, tome što uvek sebe učinimo korisnim. Deo opstanka dugujemo
istrajnosti, a deo sreći. Međutim, nešto od toga može se pripisati onome što smo nekada
znali. To obuhvata i nešto što se zove Nostra Trinita. Naše trojstvo.“
„Zvuči kao nešto nasleđeno iz starine“, primetio je Koton.
„I jeste. U stvari, to ima veze sa samom našom suštinom. Isprva je to bilo Nostra
Due. Sveti Dvojac. Dva dokumenta koja su vitezovi oduvek ljubomorno čuvali od
najranijih dana našeg postojanja. Pie Postulatio Voluntatis, Najpobožniji zahtev, iz 1113.
godine, kojim je priznato naše postojanje i potvrđena naša nezavisnost i suverenitet.
Drugi je Ad Providam iz 1312, u kome je papa Klement V nama trajno predao svu
imovinu templara. Templari su raspušteni pet godina pre toga, a Ad Providum dao nam
je skoro sve što su oni posedovali. Postoje potpisani originali oba ova dokumenta u
Vatikanu, tako da nema mnogo sumnje u njihovo postojanje. Ali mi oduvek čuvamo
sopstvene originale.“
„Zašto?“ upitala je Stefani.
„Oni su jedini dokaz naše legitimnosti, naše nezavisnosti. Ali ti principi dovedeni
su u pitanje mnogo puta u prošlosti, i uvek su ta dva papska dekreta okončavala svaku
raspravu o tome.“
„A treći deo, koji ih čini Trojstvom?“, pitao je Koton.
„On je kod nas dospeo kasnije, u srednjem veku, i mnogo je tajanstveniji. Niko od
danas živih ljudi, koliko ja znam, nikada ga nije video. Zove se Constitutum
Constantini. Konstantinova darovnica. To je ono što su Napoleon i Musolini tražili, i
takođe je ono što želi moj brat. Sva tri dokumenta držana su zajedno i vekovima su ih
čuvali Secreti, čiji su se članovi zakleli da će ih štititi. I to su činili, do 1798. godine,
kada su sva tri dokumenta nestala i od tada nisu viđena. Da bi se povezali u solidarnosti,
Secreti su nosili prsten s palindromom koji potiče iz vremena Konstantina Velikog.“
Objasnio je Stefani o prstenu i pet redaka na njemu koji su se isto čitali sa svake
strane.

„Ove latinske reći tumačene su na mnoge načine“, rekao je Galo. „Jedna varijanta
glasi otprilike ovako: Sejač, ne skrećući pogled s pluga, pažljivo okreće njegove točkove.
To je besmislica, kao i sva druga tumačenja.“
Uključujući i onu Grantovu odranije.
„Prava poruka je skrivena.“ Galo je gurnuo ruku u unutrašnji džep sakoa pa izvadio
olovku i mali notes. Nacrtao je krst od kvadratića i ubacio u njega slova, dodajući još
četiri kockice izvan krsta.
 „Uzeta zajedno, slova iz tih pet reči su anagram. Ključ je N u sredini. Sva slova u
palindrornu uparena su izuzev središnjeg N, koje stoji samo. Premeštanjem slova oko
tog N, može se napraviti krst na kome piše Pater Noster, u oba pravca. Latinski za Otac
naš, i prve dve reči Očenaša. Ostala četiri slova, dva A i dva O, predstavljaju alfu i
omegu. Početak i kraj. Simbole večnosti iz Knjige otkrovenja. Za hrišćane u četvrtom
veku, to je značilo sveprisutnost Boga.“
„Ko bi to pomislio?“ rekao je Koton. „To ne može biti slučajnost.“
„I nije. Rani hrišćani koristili su palindrom od pet reči kao način da se međusobno
prepoznaju. Sam Konstantin odobrio je njegovu upotrebu. Na kraju su ga Secreti usvojili
kao svoj simbol.“
„Kako išta od ovoga ima veze s predstojećom konklavom?“ upitala je Stefani.
Isto to pitao se i Koton.
„Možda ima mnogo veze“, odgovorio je Galo. „I dan-danas postoji važnost
Konstantinove darovnice koju je moj brat nekako razumeo. Uz pomoć nadbiskupa
Spanje, siguran sam. Kao što sam već rekao gospođi Nel, Kastor želi da bude papa.“
To je bio novi sastojak u smesi i Koton je dodao na svoj spisak još jedno pitanje
koje će postaviti kasnije. Trenutno je želeo više informacija o trećem delu Trojstva.
„Evo šta ja znam“, rekao je Galo. „Konstantin je izdigao hrišćanstvo iznad
paganstva. Ono do tada više nije bilo neki mali regionalni pokret. Značajan procenat
ukupnog stanovništva carstva bili su hrišćani. Zato ga je on pretvorio u zvaničnu
državnu religiju, na čijem je čelu bio lično on. Constitution Constantini ima neke veze s
tim potezom. Kakve? To zaista ne znam.“
„Niko u organizaciji nema pojma o tome šta u dokumentu piše?“ pitala je Stefani.
Galo je odmahnuo glavom. „Moj brat je u vatikanskim arhivima otkrio da on ima
neke veze s ranom crkvom. Njenom strukturom i organizacijom. Šta bi to moglo da
bude? Ja to ne znam. Znam da su pape odavno strahovale od njegovog pojavljivanja, i
više volele da dokument ostane skriven. Hospitalci su uslišili taj njihov zahtev i čuvali
ga u tajnosti.“
„Upotrebljavajući ga u svoju korist“, dodao je Koton.
„To je tačno. Zbog toga smo mi preživeli, a ostali viteški redovi nestali.“
On je mogao da primeti da Galo nešto izvrdava. Zato je rekao: „Sada nije vreme da
budemo snebivljivi.“
Prekor je izazvao radoznao pogled, a zatim klimanje glavom njegovog sagovornika.
„U pravu ste. Nije vreme. Mi jesmo koristili za sebe ono što smo znali.“ Galo je
zastao. „Za pet stotina godina posle Konstantinove smrti, crkva je postala najmoćnija
politička sila u Evropi. Sve do šesnaestog veka i Martina Lutera niko nije uspešno
izazvao njen autoritet. Onda je došao Napoleon. U njegovom svetu bilo je mesta samo
za jednog svemoćnog vladara koji je u dodiru sa samim bogom. Njega samog. Hteo je
da crkva nestane. Želeo je sopstvenu novu domaću religiju, da upotrebim njegove reći.
Zato je ukinuo i inkviziciju i Indeks zabranjenih knjiga i uspostavio novo katoličko
verovanje, čak i novi hrišćanski kalendar. Godina prva bila je 1792, a označio je Pariz
kao sveti grad, s Rimom kao njemu podređenim. Želeo je da uspostavi novu svetsku
religiju, kao što je Konstantin uradio sa hrišćanstvom, i kao Konstantin, želeo je da bude
njen predvodnik. Ali prvo je morao da uništi Rimokatoličku crkvu.“
Koton je bio upoznat s delom onoga što je čuo, pogotovo s upotrebom religije kao
političkog oruđa. Međutim, neki delovi bili su novost za njega.
Zato je nastavio da sluša.
„Napoleon je izvršio invaziju na Italiju i porazio papsku vojsku“, nastavio je Galo.
„Zatim je krenuo u marš na Rim i ušao u njega bez otpora, a zatim poharao Vatikan.
Godine 1798. proglasio je Rim republikom i zahtevao da papa prizna njegovu svetovnu
vlast. Pije VI je to odbio, pa je on uzeo papu za zarobljenika, i on je sedam meseci
kasnije umro u zarobljeništvu. Novi papa pokušao je da postigne mir, ali nije uspeo, a
Napoleon je ponovo izvršio invaziju na Italiju i zarobio i tog papu. Pušten je tek kada su
Britanci okončali Napoleonovu vladavinu 1814. godine. Onda se dogodilo nešto vrlo
neobično. Pošto je Napoleon proteran na ostrvo Sveta Jelena, papa je pisao pisma u
kojima je podsticao na njegovo pomilovanje. Možete li da zamislite? Posle svega što je
Napoleon uradio – držao ga kao zarobljenika, sve mu oduzeo – on je ipak želeo da mu se
ukaže milost.“
„To je, jednostavno, moglo biti hrišćansko postupanje“, primetio je Koton.
„Možda, ali to nikada nećemo znati. Napoleon je umro 1822. godine, dok je još bio
u zarobljeništvu. Papa je umro 1823. Mi smo uvek bili uvereni da je Sveta stolica mislila
da je Napoleon imao Konstantinovu darovnicu i da je to, zbog kakvog god razloga, bilo
dovoljno opasno za nju da pokušava da ga umiri i odobrovolji.“
„Da li ju je Napoleon imao?“
Galo je odmahnuo glavom. „Ali je dobro blefirao, iskoristivši dve prilike kada je
poharao Vatikan u svoju korist. Na sličan način opljačkao je i Maltu.“
Koton je bio radoznao. „Je li crkva znala da je Trojstvo nestalo kada je Napoleon
izvršio invaziju na Maltu?“
Galo je potvrdno klimnuo glavom. „Naravno. Ali niko u to vreme nije imao
nikakvu predstavu o tome gde je ono sakriveno. Sada znamo da je čovek koji ga je
sakrio pogubljen, nikada ne otkrivši ono što je znao.“
„A sada vaš brat traga za njim“, dodala je Stefani. „I Spanja?“
„Takva je moja procena.“
„Još nam niste objasnili zašto su Secreti upravo pokušali da me ubiju.“
„To je jednostavno“, odgovorio je Galo. „Britanci su to tražili.“
Stefani je klimnula glavom. „On je u pravu. Džejms Grant se odmetnuo.“
To nije bilo iznenađenje.
„A Musolini?“, upitao je on. „Kako se on uklapa u sve ovo?“
Galo se okrenuo prema njemu. „Upravo zbog toga su se moj brat i nadbiskup
Spanja udružili.“

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Luk je razmišljao o tome koliko brzo su se stvari promenile.

Prvo je visio u vazduhu, pa završio u vodi Mediterana, zatim su ga bacili u
tamnicu, napala ga je policija, a sada je bio u stanu u srcu Valete, gde ga je doveo šef
vatikanske obaveštajne službe, u društvu predstavnice malteške službe bezbednosti. Nije
bio siguran koga, ako ikoga, treba da sluša, a još manje kome da veruje. Lora Prajs rekla
mu je na početku da beži što dalje može, da bi sada naizgled sarađivala s neprijateljem.
„Blizu smo stare inkvizitorske palate“, rekao je Spanja. „Kakav je to posao morao
da bude. Postavi te papa, i pošalje ovamo da eliminišeš jeres i sve ono što je suprotno
katoličkoj veri. Njegova reč bila je neopoziva. To je položaj u kome bih uživao.“
Luk je razgledao mali stan. Samo tri sobe, kojima su vedrinu davale zavese veselih
boja, ali je sav nameštaj bio pomalo prevelik. Nije bilo fotografija, činijica sa slatkišima
ni ukrasa. Ničega ličnog. Ovde niko nije živeo, bar ne na duže vreme. On je dosad bio u
dovoljno sigurnih kuća za vreme svoje službe u Magelan biletu da bi prepoznao taj
izgled.
„Ovo je jedno od vaših mesta?“
Spanja je klimnuo glavom. „Koriste ga naši ljudi.“
Kada su tek došli, primetio je jednu neobičnost napolju, urezanu u erodiranu
kamenu gredu iznad zatvorenog prozora s kapcima. Oko zbijeno između dve sekire.
Spanja je objasnio da to označava ko je živeo u zgradi pre mnogo vremena.
Dželat.
Nije bila slučajnost što je onaj ko je vršio tu nezavisnu dužnost živeo blizu palate
inkvizitora.
Luk je čuo vibraciju i video kako je Spanja izvadio telefon iz džepa, pa izašao iz
sobe da primi poziv.
„Hoćeš li mi reći šta se ovde događa?“, upitao je Loru.
„Spanja mi je rekao da je znao da je kardinal Galo na ostrvu i da je držao situaciju
pod kontrolom.“
„A ti si prihvatila tu njegovu priču?“
„Zvao je mog šefa kada smo seli u auto i naređeno mi je da sarađujem. Kladim se
da će tvoja šefica tebi reći isto to.“
Samo što je njegov telefon bio baš zgodno uništen, što mu je otežavalo da ustanovi
da li će zaista biti tako. „Ti i dalje imaš svoj telefon?“
Ona je odmahnula glavom. „Spanja ga je uzeo.“
To nije bilo iznenađenje.
„Dakle, mi smo izolovani, s papinim špijunom tu ispred koji kontroliše protok
informacija. Ovo nije dobro. Na više nivoa.“
Prišao je prozorima, razmakao zavese i pogledao dole u opustelu ulicu dva sprata
niže.
Spanja se vratio i zatvorio vrata za sobom. „Prvo da razjasnimo. Oboje možete da
odete kad god hoćete.“
„Zašto si nas onda zatvorio ovde?“, pitao je Luk.
„Kao što vidiš, lokalci imaju drugačije mišljenje o tebi.“
„Zahvaljujući tebi.“
Spanja je klimnuo glavom. „Na tvoju žalost, to je tačno. Radije ne bih mešao
nikoga od mojih agenata. Trenutno imam haotičnu situaciju koja je izuzetno vremenski
osetljiva, a većina mojih ljudi priprema Vatikan za konklavu.“
Luk upita: „Šta se dešava s Kotonom Malonom?“
„To je bila tema razgovora koji sam upravo vodio. Izgleda da se gospodin Malon
izvukao iz opasnosti. Tvoja gospođa Nel sada je s njim, kao i privremeni vođa
hospitalaca.“
On je svakako bio uvučen u nešto krupnije. To je bilo očigledno. I morao je da
nastavi dalje, bez obzira na rizike. Neki bi to nazvali glupošću. On je to nazivao
obavljanjem svog posla.
„Moj čovek Čaterdži bio je prethodna dva sata s kardinalom Galom“, nastavio je
Spanja. „Hteo sam da kardinal bude zaustavljen kako bismo dobili više vremena da se
pobrinemo za hitniji problem.“
Luk je jedva čekao da čuje o čemu je reč.
„Slušajte, ovo je sažeti pregled informacija za vas. U knjigama i filmovima vole da
prikazuju kako hrišćane bacaju lavovima. Pomalo smešno, ako mene pitate. Da, progoni
su se dešavali, nema sumnje, ali pre hiljadu sedam stotina godina, hrišćani su se najzad
našli na pravom mestu u pravo vreme. Ipak, imali su problem. Njihova nova religija
razlomila se na stotinu delova, na mnoštvo verzija hrišćanstva, koje su se sve
međusobno borile. Konstantin Veliki video je politički potencijal te nove religije, ali
samo ako bi se te frakcije mogle ujediniti. Zato je sazvao Nikejski sabor i pozvao
episkope iz celog carstva.“
Luk je čuo te reči – Nikejski sabor – i ranije, ali nije znao gotovo ništa o njihovoj
važnosti.
„Episkopi su došli u Malu Aziju“, rekao je Spanja. „Niko ne zna zaista koliko ih je
bilo. Možda tri stotine. Neki kažu i više. Bio je to prvi veliki hrišćanski sabor, a oni su
bili duboko podeljeni u shvatanju Hristovog božanstva. Jedna grupa govorila je da je
Sina morao da začne Otac bez izdvojenog početka. Drugi su tvrdili da je Sin stvoren ni
iz čega sopstvenim začetkom. To nama zvuči šašavo. Koga je briga? On je bio Hristos,
pobogu. Ali za njih je to bilo važno. I tokom leta 325. godine ti episkopi naširoko su
raspravljali o tom pitanju. Konstantin je lično predsedavao zasedanjima. Na kraju su
postigli saglasnost, uz odobrenje cara, da je Sin proistekao iz Oca, i da je jednak Ocu.
Stvorili su Simvol vere u kome je to rečeno, i svi osim dva episkopa su se složili. Ta
dvojica su ekskomunicirana i proterana. Zatim su odlučili ostalo u šta pravi hrišćani
treba da veruju, na primer, kada treba slaviti Uskrs, kako će sveštenici postupati, kako će
crkva biti organizovana. Sve suprotno onome što je proglašeno jeretičkim, nedostojnim
verovanja. I tako je počela Katolička crkva, kakva nam je danas poznata.“
„A kakve to veze ima s onim što se sada dešava?“, pitala je Lora.
Luku je počinjala da se dopada njena neposrednost.
„Ima sve veze s onim što se sada dešava“, rekao je Spanja. „Kada je sabor završen,
Konstantin je pozvao sve episkope u svoju palatu na veliki banket. Zvanično, gozbom je
trebalo da proslavi dvadesetu godišnjicu svoje carske vlasti, ali to je postalo nešto
mnogo više. Iz ono malo dragocenih izveštaja koji su sačuvani, znamo da su episkopi
otišli te noći s poklonima za sebe i novcem za svoje crkve, ali su pripremili i dokument.
Svi su ga potpisali, uključujući i samog cara. Taj dokument ima svoje ime. Constitutum
Constantini. Konstantinova darovnica. Ostao je kod cara do njegove smrti 337. godine.
Na kraju je došao u papin posed, ali on ga je izgubio. Onda su ga u srednjem veku dobili
Vitezovi s Rodosa, koji su na kraju postali Vitezovi s Malte. To je postalo jedan od tri
dokumenta koje su oni poštovali i štitili. Njihova Nostra Trinita. Naše trojstvo.
Napoleon je izvršio invaziju na Maltu u potrazi za tim dokumentima, ali nikada ništa
nije našao. Izgledalo je da je sve zaboravljeno, do tridesetih godina prošlog veka, kada je
Musolini ponovo počeo potragu.“
„Zašto bi išta od toga sada bilo važno?“, upitao je Luk. „To je tako staro.“
„Uveravam te da je Constitutum Constantini i dalje važan. Možda danas više nego
ikad. Kardinal Galo razume njegov značaj. Ja razumem njegov značaj. Zbog toga mi
moramo da ga nađemo prvi.“
„Mz?“, upitala je Lora.
„Imam uveravanja oboje vaših pretpostavljenih da ste mi na raspolaganju sledećih
nekoliko dana.“
 „Mislim da ću ja sačekati u vezi s tim dok se ne čujem sa svojom šeficom“, rekao
je Luk.
Spanja se namrštio. „Jesi li uvek tako težak za saradnju?“
„Samo prema ljudima koji mi se ne sviđaju.“
„Mi smo se tek upoznali, gospodine Danijelse. Kako uopšte možeš da znaš sviđam
li ti se ili ne?“
„Moja mama umela je da kaže kako ne mora da se valja sa svinjama da bi znala
kako smrdi u svinjcu.“
Spanja se osmehnuo. „Zvuči kao inteligentna žena.“
„Najpametnija koju sam ikada upoznao. Rekao bih da i ovde smrdi.“
„Bez obzira na tvoja lična osećanja“, rekao je Spanja, „imamo posao koji treba da
obavimo. Ali prvo moraju da se odigraju neke stvari u Italiji.“
Luk je odmahnuo glavom. Još besmislenih fraza. „Pretpostavljam da ne nameravaš
da objasniš na šta misliš.“
Spanja se ponovo osmehnuo, uperio prstom i rekao: „Tu grešiš.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Koton je čekao odgovor na pitanje kako se Musolini uklapa u situaciju.

„Morate razumeti“, rekao je Galo, „da smo moj brat i ja, iako jednojajčani blizanci,
veoma različiti ljudi. Ja sam izabrao vojničku karijeru, a zatim jednu od humanitarnih
službi s vitezovima. On je izabrao čisto religiozni put. I mada ambicija nije sporna u
mom svetu, može biti pogubna u njegovom. Mene ne zanima konklava, ne zanima me
ko je papa, ali ima drugih koje to interesuje. Moj brat je na vrhu tog spiska, a u stopu ga
prati nadbiskup Spanja.“
„Entitet pokušava da utiče na konklavu?“ upitala je Stefani.
„Uticali su i u mnogo prilika ranije. Zašto bi ovoga puta bilo drugačije?“
„Odgovorite na moje pitanje“, rekao je Koton. „Sve te informacije o Musoliniju.
Zašto ih imate? To ne može biti samo istorijska radoznalost.“
„Daleko od toga.“ Galo je zaokružio rukom po sobi. „Ova zbirka je ogromni
istraživački projekat za koji su nam bile potrebne decenije. Reći ću vam nešto što znaju
samo oni iz redova zakletih vitezova. Red poseduje dve nekretnine u Rimu. Palaco di
Malta, odakle ste vi krenuli, i Vila del Priorato di Malta. Postoji priča o tome kako je
Musolini obišao Priorato.“

Duče se divio manastiru, osvetljenom u noći u svoj svojoj slavi. Građevina

se nalazila na brdu Aventin, jednom od slavnih sedam rimskih brežuljaka, s
pogledom na Tibar – nekada benediktinski manastir, zatim templarska
tvrđava, sada u vlasništvu hospitalaca. Njihova jurisdikcija bila je
obeležena crvenom zastavom s belim krstom s osam šiljaka koja je lepršala
na toplom noćnom vazduhu.
Dan je bio sjajan. On se upravo vratio s operskog spektakla
postavljenog u čast državne posete nemačkog kancelara, Adolfa Hitlera.
Održana je u Foro Musolini, doslovno njegovom forumu, unutar Stadia del
Čipresi, a na poziv da mu prisustvuje odazvalo se desetine hiljada ljudi.
Sve je pažljivo uvežbano, uključujući i trijumfalni završetak programa,
kada su stotine omladinaca koji su nosili baklje formirale ogromnu
svastiku, uzvikujući Haji Hitler ispod treperavih plamenova. Hitler je bio
impresioniran. Toliko da je kancelar izjavio da je Rimska država
vaskrsnula, iz davne tradicije u novi život.
Velika pohvala.
Kada je Hitler otišao na spavanje, on je odlučio da krene nazad u Rim i
pobrine se za još jednu stvar koja je zahtevala njegovu ličnu pažnju. Zato
se pojavio nenajavljen u Vila del Priorato di Malta.
Veliki majstor stajao je pored njega.
Ludoviko Cigi dela Rovere Albani.
Sedamdeset šesti čovek na tom položaju. Najzad Italijan. Rođen u
plemićkoj porodici čija loza seže do petnaestog veka. Izabran je za vođu
Malteških vitezova 1931. i prošlih sedam godina držao se po strani.
Ali ne sasvim dovoljno po strani.
„Znam da ste vi ometali moj trud oko pape“, rekao je Čigiju. „Išli ste za
mnom i potkopavali pregovore. “
„Ja radim samo ono što sveti otac traži od mene. “
„Stvarno? Da li biste ubili ako bi sveti otac to tražio od vas?“
„To se nikada neće dogoditi.“
„Ne budite toliko sigurni. Vaš uzvišeni red je tokom vekova pobio hiljade
ljudi. Sve za pape. Šta vas sada čini toliko drugačijim?“
„I mi i svet smo se promenili. “
„A Secreti? Jesu li se oni promenili?“
Lice starijeg čoveka ostalo je stoički mirno. Musolini se nadao da čega
uhvatiti nespremnog, ali trik nije uspeo. Stajali su u vrtu između ukrasnog
žbunja uobličenog u skulpture i visokim stablima čempresa.
„Imam Nostra Trinita“ objavio je.
„Nemate vi ništa. “
„Ne budite toliko sigurni. Vaši vitezovi nisu ćutali. “
„A ipak ste ih vi, svejedno, ubili. “
„Nikoga ja nisam ubio.“
„To govorite kao da zaista verujete u to. “
On je pokazao prema glavnoj kapiji iza vrta. „Je li tačno ono što kažu?“
„Pogledajte sami. “
On je odlučnim korakom pošao prema visokoj kamenoj pregradi. Ispod
 lučnog središnjeg portonea, dvoja gvozdena vrata su bila zatvorena. U
jednima je bila II Buco Della Serratura. Tako dugo ime za nešto tako
jednostavno.
Ključaonica.
Njegovi špijuni javili su mu šta može da se vidi kroz otvor. Prišao je
vratima, sagnuo se i provirio unutra. U daljini, na kraju drvoreda koji je
vodio kroz vrt, okružen potkresanim čempresima, video je osvetljenu
bakarnozelenu kupolu Bazilike Svetog Petra. Osmehnuo se na taj
intrigantni simbolizam i okrenuo se licem prema velikom majstoru. „Je li
slučajno ili smišljeno to što hospitalci imaju središte rimokatoličanstva
pravo u svojoj ključaonici?“
„Nije na meni da to kažem. Ali mi smo dugo čuvali crkvu. “
„Izvlačeći mnogo toga u zamenu za tu uslugu. “
„Mi smo dobri, odani i verni. Za razliku od vas. “
„Ja sam vaš vođa.“
„To nije tačno. Mesto na kome stojimo ne pripada Italiji. Ovo je
izdvojena država. Ja sam ovde vođa. “
„Mojim crnokošuljašima bilo bi potrebno samo nekoliko minuta da vas
svepotčine. Onda bih mogao da spalim ovu izdvojenu državu do temelja.
Zatim bih mogao da zauzmem Palaco di Malta i učinim to isto. Ne
izazivajte me. “
Cigi je slegnuo ramenima, kao da ga to ne brine. „Uradite šta morate.
Bili smo bez doma i ranije i preživeli smo. “
Bilo je vreme da se pređe na suštinu pasete. „Recite Piju da me ostavi na
miru. Uradite to, i Constitutum Constantini ostaje kod mene. Čak sam mu
učinio uslugu i zatvorio ga na mesto gde niko ne može da stigne do njega.
Njegova dragocena vera neće biti ugrožena. Vidite, o uzvišeni, kralju
sopstvene zemlje, ja sam sada čuvar crkve. Ne vi. Ja. A crkva će uraditi
onako kako ja kažem.“

„Taj susret odigrao se u maju 1938. godine, a ključaonica je još ovde“, rekao je
Galo. „Ljudi svakog dana stoje u redu da provire kroz nju na kupolu Bazilike Svetog
Petra, udaljenu više od tri kilometra.“
„Kako znate šta je Musolini rekao te noći?“, upitala je Stefani.
Dobro pitanje. On je, takođe, bio sumnjičav.
„Za vreme rata sarađivali smo s američkom i britanskom obaveštajnom službom“,
rekao je Galo. „Naš status države omogućava nam diplomatsko prisustvo širom sveta.
Obezbeđivali smo medicinske usluge na svim ratištima, ali smo, takođe, prenosili
Saveznicima informacije o Silama osovine. I bili smo kanal komunikacije s obojicom
papa po imenu Pije. Za to vreme saznali smo da je Musolini ucenama naterao Svetu
stolicu na poslušnost, ubedivši Vatikan da on poseduje Naše trojstvo. Obojica papa
zahtevali su od nas dokaz da još imamo Trojstvo. Naravno, mi nismo mogli da ga
obezbedimo. Zato su kapitulirali i ćutali o svim fašističkim zverstvima. Pije XI
nameravao je da prekine tu tišinu, ali je umro pre nego što se to dogodilo. Pije XII
izabrao je da održava tu tišinu. Istoričari su decenijama raspravljali zašto Vatikan nije
učinio više da zaustavi zlo u Italiji i Nemačkoj. Odgovor je jednostavan. Crkvi je
zaprećeno nečim dovoljno važnim da se zadobije njena pažnja i poslušnost.“
„Je li Musolini imao Nostra Trinita?“, pitala je Stefani.
Galo je odmahnuo glavom. „Mi nemamo pojma o tome. Duče je ubio tri viteza,
jednog Secretija, da dobije to što je našao, šta god to bilo. To pouzdano znamo. Zato
smo proveli prošlih sedam decenija skupljajući sve što smo mogli.“ Ponovo je zaokružio
rukom po sobi. „Ovo je rezultat tih naših napora. Gospodine Malone, pitali ste zašto je
Musolini važan u ovome. Evo zašto.“
„Da li crkva trenutno zna za bilo šta od ovoga?“ rekla je Stefani.
„Nadbiskup Spanja svakako zna. Možda nekoliko kardinala zna za Constitutum
Constantini. Unutar reda, samo nekolicina njih zna istoriju. Ja sam jedan od takvih. Ali
to sigurno nije poznato svima. To što je papa umro tako iznenada podstaklo je ambicije
nadbiskupa, Secretija, i mog brata. Sva trojica žele da iskoriste situaciju.“
„Zar vi niste poručnik privremeni vršilac dužnosti zahvaljujući svom bratu?“,
ponovo se uključio Koton.
„Pristao sam da služim na tom položaju kako bih pokušao da zacelim razdore
unutar naših redova. Ali sitničave unutrašnje borbe i besmisleni egoizam naših
najistaknutijih zvaničnika istrošili su mi strpljenje. Čak i pored toga, ja sam odan svom
bratstvu. I samo njemu.“
„Više nego rođenom bratu?“
„Čak više nego rođenom bratu.“ Galo je zastao, pa dodao: „Glupo sam mislio da
sam ja jedini koji može da obuzda Kastora. Ja ga poznajem. Možda čak bolje nego što
on poznaje samog sebe. Ponovo se izvinjavam zbog onoga što vam se dogodilo,
gospodine Malone. Iz sve snage pokušavam da ispravim situaciju.“
On je odlučio da bude malo manje oštar prema ovom čoveku. „Ja se, takođe,
izvinjavam. Samo pokušavam da shvatim situaciju.“
„Ja to cenim. Dakle, ono što ću vam ispričati, dugo je ostajalo u našim redovima
kao strogo čuvana tajna. Ali potrebna mi je vaša pomoć, pa ću prekršiti protokol i oboma
vam reći tajnu.“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Luk je slušao Spanju dok je objašnjavao.

„Ranih tridesetih godina, Musolini je želeo da pokaže svetu kako je Rim vratio svu
svoju carsku slavu i sjaj. Zato je započeo ogromni projekat urbanog razvoja. Kvartovi su
porušeni, zgrade sravnjene sa zemljom, veliki bulevari raščišćeni i popločani. Ljudi
danas dolaze u Rim sa svih strana sveta i dive se arhitekturi. Ne shvataju da najveći deo
toga nosi pečat ne samo careva i papa već i surovog fašiste.“
On i Lora slušali su dok im je Spanja pričao kako je Musolini želeo da privuče u
Rim Svetski sajam, pa čak i olimpijadu. Da bi to postigao, izvršio je aproprijaciju
komada močvarnog zemljišta severno od grada, pored Tibra, i izgradio veličanstveni
kompleks.
Foro Musolini.
„Poput Foruma Cezarisa i Foruma Avgusti. Ali u antičkom svetu, to su bila mesta
za trgovinu i bogosluženje. Ovo je bilo posvećeno samo sportovima, igrama i politici. Tu
su bile vežbaonice, trkačke staze, bazeni i bleštavi kameni stadion sa dvadeset hiljada
sedišta, okružen sa šezdeset kipova nagih muškaraca koji zamahuju motkama, mačevima
i praćkama. To je postalo igralište crnokošuljaša, sedište fašističke Akademije za fizičko
obrazovanje, korišćeno za treninge i takmičenja. Musolini je lično tamo redovno vežbao,
a još neverovatnije je da to mesto još postoji.“
To je iznenadilo Luka.
„Kompleks se koristi za međunarodna takmičenja“, rekao je Spanja. „U zgradama
su smešteni Italijanski nacionalni olimpijski komitet, televizijska stanica, muzej,
mačevalačka akademija, čak i visokotehnološka sudnica u kojoj se sudilo teroristima i
mafijašima. Mesto je adaptirano, ali postoji jedan deo koji je ostao potpuno isti.“
On je čekao.
„Obelisk.“

Koton nikada nije čuo za Foro Musolini i obelisk koji je Poluks Galo upravo opisao.
Međutim, bio je zainteresovan.
„Obelisk je visok sedamnaest metara“, dodao je Galo. „Najveći pojedinačni komad
mermera ikada isklesan u Karari. Savršen blok, bez pukotina i nedostataka, s vrhom od
pozlaćene bronze. Na njemu je urezano MUSOLINI DUX.“
On je ćutke preveo u sebi.
Vođa Musolini.
„Izložen je 4. novembra 1932. uz veliku pompu. Iza njega se otvara ogroman trg,
popločan mozaicima s mišićavim sportistima, orlovima i odama Musoliniju. Sve je to
tako odbojno, tako razmetljivo. Kao i sam taj čovek. Ali obelisk je jedan od poslednjih
preostalih spomenika koji još nosi Musolinijevo ime.“
Kotonu je bio poznat značaj obeliska, vekovnih simbola carske moći. Egipćani,
Rimljani, pape i carevi – svi su ih koristili. Bilo je prirodno što su i fašisti napravili
jedan.
„Ali reč je o onome što se nalazi u obelisku', rekao je Galo. „To je naša prava
tajna.“

Luk je morao priznati da sve zvuči fascinantno, ali morao je stalno da govori sebi da ga
ne ponese priča i da dobro obrati pažnju na Spanju.
„Po svim standardima, forum i obelisk bili su veličanstvena dela“, rekao je Spanja.
„Međutim, Musolini je želeo jedno još bolje. Naručio je da mu jedan italijanski
poznavalac klasika napiše kodeks. Maštoviti izveštaj o usponu fašizma, njegovim
navodnim dostignućima i njegovom mestu u istoriji. Hiljadu dvesta dvadeset reći čiste
propagande, i taj tekst je on 27. oktobra 1932. zatvorio u osnovu obeliska.“
Spanja je objasnio da su razni predmeti redovno stavljani unutar spomenika, što je
prvo činjeno u vidu ponude bogovima, iz sujeverja. Na kraju je praksa stavljanja stvari u
temelje korišćena za prenošenje uspomene na graditelja ili ljude koji su radili spomenik.
Musolini je posebno uživao u tom običaju i snimao je te svečanosti za filmske novosti.
Potpisivao je dokumente o posveti spomenika s velikom hvalisavošću, zatvarao ih u
metalne valjke, a zatim ih sam cementirao unutar prima pietra, prvog kamena.
„Postoji priča“, dodao je Spanja, „da, kako bi se iskopao kodeks i pročitala njegova
razmetljiva fašistička poruka, obelisk bi morao da bude srušen. Da bi buduće generacije
spoznale Musolinijevu veličinu, njegov spomenik morao bi da padne. Ironično, zar se ne
slažete?“
„Da li taj obelisk još stoji?“ upitala je Lora.
Spanja je klimnuo glavom. „U svoj svojoj slavi.“
„A zašto je sada važan?“ hteo je Luk da zna.
„Britanci su saznali da je Musolini zapečatio još nešto u obelisku, zajedno s
kodeksom, nešto što je postalo veoma važno u poslednje vreme.“
Spanja je izvadio neki predmet iz džepa.
I dobacio mu ga.

Koton se usredsredio na ono što je Poluks Galo govorio.

„Tridesetih godina Musolini je uspeo da se infiltrira u naše redove“, rekao je Galo.
„Na početku je to uradio samo da bi saznao šta mi radimo, baš kao što je uradio i u vezi
sa crkvom. Mi smo, takođe, motrili na njega. Zahvaljujući tim naporima, Musolini je
saznao neke od naših najdragocenijih tajni, a naročito jednu. Kako da nađe Nostra
Trinita. Navodno je napravljena mapa. Način da se pronađe mesto na kome su
dokumenti sakriveni. Mi smo od 1798. tragali za tom mapom, ali možda je Musolini
uspeo da je nađe.“

Luk je proučavao ono što mu je Spanja dobacio.

Novčić.
Ne. Pre medalja.
Na strani na kojoj je glava, bio je Musolinijev profil, a glava mu je bila pokrivena
lavljom kožom. Na strani pisma bili su obelisk i natpis.
FORO MVSSOLINI A. K.
„Šta to znači?“ upitao je Spanju.
„Noseći lavlju kožu, on je sebe povezao sa Herkulom i prvim od njegovih dvanaest
poduhvata, ubistvom nemejskog lava. Musolini je bio opsednut mitologijom.“ Spanja je
pokazao prstom. „Obelisk na toj medalji isti je onaj na Foru, sa istim natpisom. Zatim
postoji još jedna informacija. U dnu obeliska je kamen na kome je urezano ANNO X.
Novčić koji držiš nađen je u Musolinijevom džepu na dan kada je ubijen. Jedan od
Secretija bio je tamo i uzeo ga pre nego što su vratili velikog vođu i njegovu ljubavnicu
u Milano i naopačke obesili njihove leševe da ih svi vide.“
Luk je mahnuo rukom. „Musolini je napravio ovu medalju?“
Spanja je klimnuo glavom. „Posebno je naručen za otvaranje Foro Musolini.
Nekoliko ih je stavljeno u obelisk s kodeksom. Ti su bili napravljeni od zlata. Taj koji
držiš je od bronze. Napravljen samo za Dučea, a to što je bio u njegovom džepu je
značajno. Kao i ono što je Musolini viknuo pre nego što su ga streljali na jezeru Komo.
Magnus ab integro seclorum nascitur orda. Veliki red vekovima star ponovo je rođen.
Besmisleno u to vreme, ali ne kada uzmeš u obzir tekst kodeksa koji je Musolini
naručio. Onoga u obelisku. Na njegovom početku je natpis. Citat iz Vergilijevih Ekloga
4:5. Veliki red vekovima star ponovo je rođen.“
„To je previše slučajnosti da bi bilo slučajno“, rekla je Lora.
„U pravu si“, odgovorio je Spanja. „To znači da mi treba da sačekamo pored tog
obeliska, a na gospodinu Malonu je da to nađe.“

Koton je čekao da Galo završi.

„Već neko vreme sumnjali smo da je obelisk služio Musoliniju kao skrovište za ono
što je možda našao. Verovatno je to skriveno iza kamena u temelju, označenog sa ANNO
X. Došlo je vreme da se proveri da li je to istina. I to brzo.“
On je primetio hitnost u čovekovom glasu. „Vi mislite da su se ljudi koji su upravo
pokušali da me ubiju tamo zaputili?“
„Mislim.“
To je moglo da objasni žurno povlačenje lažnog Gala. Pogledao je na sat. „Imaju
manje od sata prednosti. Duga je vožnja nazad do Rima.“
„Tri sata“, rekla je Stefani.
„Ja mogu da nas prebacim tamo brže“, napomenuo je Galo. „Imamo helikopter,
koji je još u vili.“
Koton je skrenuo pogled ka Stefani, koja kao da mu je čitala misli.
„Shvatila sam“, rekla je. „Ovo je vreme da se ti povučeš. Neću te kriviti. Kao što si
rekao, ti nemaš svog psa u ovoj borbi.“
To je bilo tačno. Njega su unajmili za posao, koji je on proširio, ali to je bilo
završeno. Trebalo je da nađe hotel, ode na spavanje i zatim se ujutro uputi prema
najbližem aerodromu i vrati u Kopenhagen. Uostalom, on se povukao iz obaveštajnog
posla. Ali nije umro. Ne još, u svakom slučaju. A bio je radoznao? Šta su Malteški
vitezovi čuvali? Nostra Trinita? Constitutum Constantini? Što su i Napoleon i Musolini
tražili. Možda je to čekalo ispod obeliska u Rimu? Bilo tamo još od 1932? To bi moglo
da utiče na predstojeću konklavu i izbor pape. To je bilo mnogo vrlo zanimljivih pitanja.
Trebalo je da se sastane s Kasiopejom u Nici tek za nekoliko dana. Pa onda, zašto da ne?
Već je otišao ovako daleko.
„Ostajem u igri“, rekao je.
Ona se osmehnula. „Helikopter će biti ovde za petnaest minuta.“
„Nekako si sigurna u sebe, zar ne?“
„Nadam se da će nas odvesti u Rim dobar sat pre svih ostalih. Cenim ovo, Kotone.“
U arhiv je ušao jedan čovek i prišao im, pa šapnuo nešto na uho Galu, koji je
klimnuo glavom dok je glasnik odlazio.
„Dobio sam neke dodatne informacije koje su uznemirujuće“, rekao je Galo. „Rekli
su mi da su na Malti neki ljudi koji su došli da ubiju mog brata.“

TRIDESETO POGLAVLJE

Kastor je ušao u radnju.

Vrata su zazvonila kada su on i Čaterdži zakoračili u mračan prostor osvetljen samo
dvema malim sijalicama na plafonu. Udahnuo je ustajali vazduh s primesom morske
vlage i osmotrio izanđali pod, paučinu u uglovima i fascinantne zalihe robe.
Satovi.
Većina njihovih drvenih kućišta bila je u različitim fazama izrade. Neki su bili
rezbareni, drugi bojeni, nekoliko njih napola pozlaćeno. Pokušao je da se seti da li je
video ovu radnju dok je bio dete, ali nije mogao da se seti da je ikada dolazio na ovu
stranu Zaliva Svetog Tome. Setio se da je između mnogih letnjikovaca oko zaliva uvek
postojao niz starinskih zanatskih radnji i prodavnica. Setio se jedne: grnčara koji je
pravio tanjire, činije i vaze.
Ali nijedne koja je pravila čuvene tal-lira satove.
Njemu su oni bili dobro poznati.
Još od sedamnaestog veka, oni su bili jedinstveni za Maltu i mogli su se naći po
celom ostrvu. Jedan je postojao i u sirotištu. Jednog leta dobio je zadatak da navije
njegov unutrašnji mehanizam. Uvek su postojala dvoja vratanca: jedna zastakljena
napolju, a druga unutra koja su držala brojčanik i mali otvor s klatnom. Po tradiciji,
nijedan od njih nije proizvođen masovno, već je svaki pravljen pojedinačno.
Kao ovde.
Stari pas, olinjao i mršav, izašao je iza tezge. Napravio je nekoliko tromih koraka
pa legao. Zid je zaklanjao zadnji deo građevine od izloga, a u njemu su bila jedna
otvorena vrata. Kroz zavesu od resa izašao je čovek. Star, grubih crta lica, sede brade,
duboko usađenih očiju koje su virile iza debelih naočara.
„Ne izgledate kao kardinal“, rekao je starac.
On je želeo da uzvrati oštrim komentarom, ali se odupro tom iskušenju. „Je li ovo
vaša radnja?“
 Čovek je klimnuo glavom. „Moja porodica pravi satove trista godina. Ipak,
nažalost, ja ću biti poslednji. Moje dvoje dece ne zanima da nastave tradiciju.“
„A vi ste?“
„Nik Tavil.“
On se okrenuo prema Čaterdžiju. „Zašto smo došli ovamo?“
„Ovaj čovek mnogo zna o Nostra Trinita. To je bila njegova životna opsesija.“
„Je li to tačno?“, upitao je Tavila.
„Priznajem krivicu.“
Kroz izlog radnje blesnula je jaka svetlost, praćena treskom groma. Kiša je
nastavila da pljušti po oknima. Njemu je bio potreban trenutak da razmisli. Zato je
razgledao satove u fazi izrade. „Koliko ih godišnje napravite?“
„Sedam, ponekad osam.“
„Koliko ih naplaćujete? Pet-šest hiljada evra?“
„Pre će biti sedam.“
„To je dobar prihod.“
Prisetio se sata koji je visio na zidu kuće njegovih roditelja. Uopšte nije bio
impresivan, ali je besprekorno tačno pokazivao vreme. Primetio je pozlatu na jednom
kućištu. „Dvadeset četiri karata?“
„Kako drugačije?“
Presvučeni sloj izgledao je pomalo mutno, ali shvatio je da će konačni proizvod biti
uglačan do punog sjaja.
Ponovo se okrenuo prema Tavilu. „Šta je to što vi, navodno, znate?“
„Dugo sam tražio Trojstvo vitezova. Moj otac ga je tražio. Moj deda ga je tražio.“
„Jeste li vi vitez?“
Tavil je odmahnuo glavom. „Ja nisam katolik.“
Probudila se njegova sumnjičava priroda i pogledao je prema Čaterdžiju. „Otkud ti
poznaješ ovog časovničara?“
„Mi smo prijatelji još odavno.“
„Zaista jesmo“, složio se Tavil, prišavši i čučnuvši pored psa da pomiluje njegovo
tamno krzno. „Ima jedno mesto nedaleko odavde. Prastaro groblje pored mora koje je
tamo već veoma dugo. Tamo je sahranjen vitez, s dlanovima prikucanim na sto, koga je
Napoleon ubio u palati velikog majstora.“
Sada je znao gde je Čaterdži čuo tu priču.
„Moj deda ispričao mi je da je mapa za pronalaženje Nostra Trinita zakopana s
njim.“
„Kako bi on mogao to da zna?“
„Nemam pojma. Ali moj deda nije bio budala.“
„Je li mapa zakopana tamo?“
Tavil je slegnuo ramenima. „Nikada to nećemo znati. Početkom tridesetih godina
prošlog veka, grob je oskrnavljen. Moj otac i nekoliko drugih ljudi pokušali su da spreče
pljačkaše grobova, ali su ubijeni, a pljačkaši su pobegli. Tako niko ne zna šta je, ako je
išta, nađeno u grobu.“
 Čuo je bol u čovekovom glasu.
„Moj deda proveo je veliki deo života pokušavajući da nađe Nostra Trinita. Mnogo
toga je saznao. Imam sve njegove knjige i papire.“
Koje bi on voleo da prouči. Ali prvo… „Hoću da vidim taj grob.“
„Po kiši?“, pitao je Tavil.
„Zašto da ne? Već sam mokar.“
Časovničar se zakikotao. „Dobro rečeno.“
Kroz izlog radnje proleteo je zrak svetlosti automobilskih farova. On je postao
oprezan. Vrata automobila su se zalupila. Prišao je izlogu i provirio napolje u tamu.
Čaterdži je stao pored njega. Dva obličja prišla su crnoj senci automobila u kome su se
on i Čaterdži dovezli. Blesak svetlosti zaparao je tamu i vozilo kao da se nadulo iznutra,
sve se rasprsnulo napolje, a krov je odleteo kroz kišu, praćen naletom vreline i svetlosti
kada je školjka automobila odbačena sa zemlje u eksploziji.
Njemu se celo telo ukočilo od straha.
Nikada nije video takvo nešto.
Auto je tresnuo na razvaljene točkove, dok se kovitlac plamena i dima hranjenog
benzinom izvijao uvis. U sjaju vatre video je kako se dvojica ljudi okreću prema radnji i
podižu automatske puške.
Čaterdžijeva žilava ruka povukla ga je na pod.
Tavil je još stajao pored psa.
„Lezi!“ povikao je Čaterdži.
U radnju je uletela bujica metaka.
Prozori su popucali.
Meci su se žarili u meso s mučnim tupim zvukom. Tavil je zaječao od bola i telo
mu se sručilo postrance na pod, potresano mišićnim grčevima od zadobijenih rana. Pas
je uplašeno skočio i oštro zalajao pre nego što je odjurio prema zadnjem delu radnje.
Sada se jasno mogla čuti oluja napolju. Kiša i vetar strujali su kroz uništeni izlog uz
vlažni, jezivi jecaj čežnje. Još metaka uletelo je unutra, u potrazi za metom.
„Otpuzi iza tezge“, rekao je Čaterdži.
„Šta je sa starcem?“
„On nije moj problem. Ti jesi.“
Čaterdži je posegnuo iza leđa i izvadio pištolj koji je očigledno skrivao tamo sve
vreme. Mahnuo je oružjem. „Kreni. Ja sam odmah iza tebe.“
On je ostao na podu i otpuzao s druge strane tezge kroz tanku zavesu. Čaterdži je
uzvratio na paljbu spolja, poslavši dva hica u tamu, a zatim na stomaku dopuzao prema
zavesi.
„To bi bar trebalo da ih natera da se sagnu, jer znaju da smo naoružani. Idemo.“
„A časovničar?“
„On je mrtav.“
Šta se to dešavalo? Ko ga je progonio?
„Kako su ovi ljudi znali da smo ovde?“, upitao je. „Odakle su došli?“
„Eminencijo, ovo nije vreme za analize.“
 Nije primetio nikakvo poštovanje u korišćenju njegove titule.
Čaterdži je ustao. On je uradio isto. Nalazili su se u zapuštenoj stražnjoj prostoriji
po kojoj su na sve strane bili razbacani razni otpaci. Vladala je tama, ako se izuzme
slabašna svetlost podne lampe u jednom uglu. Tu su bile stepenice koje su vodile na
sprat. Dva prozora gledala su napolje iza kuće, oba pokrivena tankim platnom umesto
zavesa. Nije bilo zadnjih vrata. Čaterdži je prišao jednom prozoru, zagledao se napolje
pa povukao platneni zastor u stranu.
„Pogledaj napolje.“
On je prišao bliže i video. Dok. S malim čamcem koji je poskakivao na talasima s
jedne strane.
„To je naša mogućnost da odemo odavde“, rekao je Čaterdži.
Oluja je i dalje besnela, ali bilo je više kiše nego vetra, hvala bogu. Mediteran je
umeo da bude nemilosrdan kada je vreme loše. Vekovima je samo more bilo primarno
sredstvo odbrane ostrva. Priobalne struje bile su ubistvene, kao i kamenita južna obala
na kojoj su vrebali goli rtovi i duboke klisure.
Ali sve je to izgledalo daleko prihvatljivije nego ostanak ovde.
Ulaz u radnju otvorio se s treskom.
„Moramo da idemo“, rekao je on.
Ali izlaz im je zaprečivala ukrasna gvozdena rešetka. Čaterdži je udario unutrašnji
drveni okvir prozora, koji je polako skliznuo u stranu, pa se odupro nogama o zid i
zgrabio gvožđe obema rukama. Rešetka je malo popustila od potezanja. On se takođe
uhvatio za nju i zajedno su iščupali šrafove iz vlažnog drveta, načetog od starosti, pa
izvadili rešetku iz prozora.
Čaterdži ju je odbacio u stranu.
On se uspentrao preko prozorske daske. Čaterdži ga je pratio. Kiša je nastavljala da
pada s monotonom odlučnošću iz crnog neba. Od radnje je do doka vodila uska staza.
On je oprezno poskakivao po mokrom kamenju, dok su mu donovi proklizavali pri
svakom koraku. Nekoliko puta brzo se osvrnuo preko ramena prema pretnji koja im je
dolazila s leđa. Stomak mu je stezao mučni osećaj straha.
„Nastavi da se krećeš“, rekao je Čaterdži.
Stigli su na dok i video je da je čamac tipična gadžsa. Mala. Čvrsta. S visokim
pramcem i krmom. Korišćene su uglavnom kao vodeni taksiji po Velikoj luci i drugim
zalivima. Više su ličile na gondole i nisu bile namenjene za otvoreno more. Obično su
pokretane veslima, ali ova je bila opremljena spoljnim motorom. Mogao je da primeti da
je Čaterdži zabrinut kao i on.
Ali nisu imali izbora.
„Ulazi“, rekao je Čaterdži.
Uskočili su u čamac i on je odvezao konopac. Nemirno more i vetar brzo su ih
odgurali od doka. Čaterdži je povukao sajlu motora i on se pokrenuo.
Odjurili su u noć.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je sedeo u helikopteru, na putu ka jugu i Rimu. Poluks Galo i Stefani putovali su s
njim. Isprva je Stefani htela da ostane i koordinira ono što on radi s Lukovim
aktivnostima na Malti. Galo joj je ponudio Vilu Paganu u Rapalju da joj služi kao štab, i
ona je skoro prihvatila tu njegovu velikodušnost, ali je na kraju odabrala da, umesto
toga, pođe s njima, želeći da se vrati u Rim.
„Znam da ovo mora da vam deluje zbunjujuće“, rekao mu je Galo. „Brat protiv
brata. I pritom blizanci.“
„Jeste li ikada bili međusobno otuđeni?“
„Zapravo, bilo je upravo obrnuto. Naši roditelji poginuli su dok smo bili deca, tako
da smo imali samo jedan drugoga. Odrasli smo u sirotištu, a časne sestre bile su jadna
zamena za roditelje, ali radile su najbolje što su umele. Kastor i ja držali smo se jedan
drugoga, ali, kako smo rasli, razdvajali smo se. Naše ličnosti su se izmenile. Iako
izgledamo slično, ne razmišljamo slično. Kada smo imali dvadeset godina, on je otišao u
semenište, a ja u vojsku.“
„U arhivu ste rekli da vaš brat želi da bude papa. Vi to pouzdano znate?“
„Bez sumnje. Sam mi je to rekao. On gleda na ovu konklavu kao na dar od boga,
neočekivanu mogućnost koju mora u potpunosti da iskoristi.“
„Razgovarali ste o tome?“
Galo je klimnuo glavom. „Imali smo vatrenu raspravu. Jednu od mnogih u
poslednje vreme.“
„Je li nadbiskup Spanja njegov saveznik?“, upitala je Stefani.
„Saznao sam da jeste. Kastor je juče otputovao na Maltu baš da bi se našao sa
Spanjom.“
„A kako vi to znate?“ ubacio se Koton.
„Baš kao i Spanja, i mi imamo svoje špijune.“
On nije sumnjao u tu napomenu, ali ga je još mučio komentar iznet u arhivu, koji je
tek trebalo objasniti. „Zašto mislite da je život vašeg brata u opasnosti?“
„Mi imamo ljude na Malti, u Tvrđavi San Anđelo. Nekoliko vitezova trajno je
smešteno tamo. Oni su motrili na aktivnosti mog brata i prijavili da bi on mogao biti u
opasnosti.“
„Od koga?“, pitala je Stefani.
„Secreti. Oni su na ostrvu. To pouzdano znamo.“
Koton je pogledao prema Stefani. „Nema vesti od Luka?“
Ona je odmahnula glavom. „Potpuna tišina. GPS signal iz njegovog telefona takođe
je prestao da se emituje. On radi s agentkinjom malteške službe bezbednosti Lorom
Prajs. Oboje su sada sa Spanjom. Šef malteške službe bezbednosti kaže mi da je situacija
pod kontrolom, tako da moram da verujem Luku da ume da se stara o sebi.“
„Ume.“
Helikopter je nastavio da se probija kroz noćni vazduh. Pogledao je kroz prozore i
video mračni seoski predeo, povremeno prekidan svetlima nekog sela ili kuće. Još nisu
bili blizu Rima, nego severno iznad Toskane, kako je procenio.
„Sada vidim“, rekao je Galo, „da je zanimanje mog brata za vitezove bilo potpuno
sebično, kao što je za njega i uobičajeno. Upotrebio je svoj položaj da sazna naše tajne.
Nadam se da ćemo moći da sprečimo dodatnu štetu i završimo njegov pokušaj da
postane papa pre nego što uopšte i bude započet.“
Na podu kabine ležala je platnena vreća. Galo je pokazao na nju i rekao: „Poneo
sam ono što će nam biti potrebno. Pretpostavljam da legenda nije istinita i da nema
potrebe da se uništi ceo obelisk da bi se stiglo do kodeksa, ili čega god već, što je
Musolini ostavio unutra. Odavno smo mislili da bi izrezbareni kamen u podnožju mogao
da predstavlja pristup tajnom skladištu.“
„Nameravate da ga otvorite eksplozijom?“ upitala je Stefani.
Galo se zasmejuljio. „Nadam se da će macola obaviti posao. Ali u Italiji ima mnogo
onih koji ne bi bili tužni da vide taj obelisk kako pada. Vlade su nekoliko puta
pokušavale da ga sruše.“
„A on ipak još stoji. Kao i cveće na mestu na kome je Musolini streljan.“
„Zašto bi Secreti želeli smrt vašeg brata?“, hteo je da zna Koton.
„On je pretvorio polovinu vitezova u svoje neprijatelje stalno im se
suprotstavljajući.“
„Ali nisu od onih koji obično ubijaju ljude.“
„Secreti su fanatici, što ih čini nepredvidivim i opasnim. Oni, izgleda, vide Kastora
kao opasnost po naš red. Čitava njihova svrha jeste da uklone pretnje. Zato je poslednje
što bi želeli da Kastor postane papa.“
„A spremni su da ubiju da to spreče?“ pitala je Stefani.
„Nisam siguran šta će da urade. Znam samo da su na Malti.“
Koton je osetio kako je helikopter počeo da se spušta u širokom zaokretu. Kroz
prozor je video da su stigli do predgrađa Rima. Na trenutak je spazio forum, njegova dva
stadiona, trkačke staze, teniske terene i druge građevine, delimično obasjane u noći, kao
i obelisk koji se uzdizao na ulazu ispred impozantne avenije koja se pružala do
udaljenog trga.
Pogledao je na sat.
Skoro ponoć.
Bio je to dug dan.

Vitez je zurio u osvetljeni obelisk i u mutnoj svetlosti mogao da vidi ogromni natpis
urezan sa strane.
MUSSOLINI DUX.
Najzad. Možda će biti rečena istina.
Je li mapa bila tamo? Ili možda sama Nostra Trinita?
Da strpljivo čeka?
Unutar reda je vrlo malo njih bilo upućeno u najpoverljiviju od svih informacija.
Na svu sreću, on je bio jedan od njih. Znao je priču o Musolinijevoj poseti Vili del
Priorato di Malta i onome što je on rekao velikom majstoru Rovere Albaniju. Čak sam
mu učinio uslugu i zatvorio to na mesto gde niko ne može da dođe do njega. Ako je
Musolini zaista pronašao Trojstvo, ovo bi moglo biti mesto gde ga je sakrio.
Bar mu je Džejms Grant tako rekao. Sada je bilo vreme da se proveri da li je
informacija zbog koje je sve rizikovao da bi je dobio bila tačna.
Konačno, Britanci su bili sklonjeni s puta.
Ostali su samo Amerikanci.
Ali on će se pobrinuti za njih.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Kastor se sav skupio u niskom čamcu dok ga je Čaterdži okretao izvan zaliva prema
otvorenoj pučini. On se nije baš slagao s takvom odlukom po ovakvoj oluji, ali je
odlučio da se ne raspravlja. Ideja je sigurno bila da se što više udalje od ljudi s puškama.
Do mesta gde mogu da izađu na obalu u tajnosti i bezbednosti.
Ogromna površina Mediterana bila je mračna. Ogromni olujni oblaci nadnosili su
im se nad glavu, a gromovi su pucali kroz njih, obasjavajući ih belim sjajem. Talasi su
posezali preko ivica čamca dok se dizao i spuštao između njih. Na dalekom horizontu
video je još treptavih munja.
Poznavao je geografiju obale.
Južna Malta bila je prepuna izdignutih litica, od kojih su neke bile više od 250
metara. Sada su izašli iz Zaliva Svetog Tome i kretali se prema Rtu Delimara. Mogao je
da vidi zrak svetlosti sa svetionika kako se probija kroz oluju. Mada je bila nevidljiva u
noći, znao je da se tvrđava Delimara, koju su podigli Britanci u devetnaestom veku,
izdiže pravo ispred njih. Njen najveći deo nalazio se ispod zemlje, ali su puškarnice s
naoružanjem bile postavljene blizu ivica litice. To je bila ruševina u njegovom detinjstvu
i, koliko je znao, takva je ostala i danas, tako da se tamo nije moglo tražiti utočište.
Kiša je nastavila da pljušti.
Čaterdži je nagnuo ručku za okretanje motora na desnu stranu, s namerom da
preseče preko Zaliva Marsašlok. Pramac se uzdizao naspram talasa. Pojačanih emocija i
neispavan, Kastor je osećao kako ga muči strepnja. Ponovo se okrenuo prema Čaterdžiju
i u daljini ugledao obris glisera koji se brzo približavao, dok su njegova svetla treperila
zelenom i crvenom bojom.
„Ovo bi mogao biti problem“, doviknuo je pokazujući rukom, a vetar mu je vratio
izgovorene reči u lice.
Čaterdži se okrenuo i takođe video njihovog progonitelja. „Ovi ljudi došli su
pripremljeni.“
To ga je nateralo da se ponovo upita ko bi taj njegov neprijatelj mogao biti. „Zašto
me oni žele mrtvog?“
„Imaš previše visoko mišljenje o sebi, eminencijo.“
Onda mu je sinulo.
„Oni jure tebe?“
„Rekao bih da je tako.“
Prošli su pored južnog kraja zaliva. U blizini su bile čuvene kamene brazde, na
liticama Dingli. Parovi brazda urezanih u stenu još u bronzano doba, koje su se
međusobno ukrštale, ostaci prošlosti kojih se sećao još iz detinjstva. Niko nije zaista
znao kako su nastale. Saonice? Točkovi? Bilo je teško reći. To je bila misterija koju
časne sestre nikada nisu umele da objasne.
Baš kao i ovo sada.
Ovo je bilo ludilo.
Na otvorenom moru, u oluji koja besni, u barci pokretanoj sa samo nekoliko
konjskih snaga, dok je gliser koji ih je imao ko zna koliko jurio ka njima.
Pribrao se.
Zatim se setio pećina.
Južna obala bila ih je prepuna, a njihova imena odražavala su njihovu istoriju.
Mačja. Pećina odraza. Slonovska. Medeni mesec. Gar Hasanova bila je možda
najslavnija. Navodno je Saracen Hasan tu našao pribežište s mladom devicom koju je
oteo. Sećao se staze koja je vodila niz krečnjačku liticu. Unutra je bio niz prolaza, a
nijedan nije bio pristupačan, ali Hasan se navodno smestio u jednom od njih. Ta pećina
bila je previše visoko iznad vode da bi bila i od kakve pomoći, ali jame koje su postojale
niže mogle su da predstavljaju skrovište. Plava jama bila je najpoznatija. Grozničavo je
premišljao, pokušavajući da se priseti. Pogledom je pretraživao tamnu liniju obale,
povremeno obasjanu munjama. Propeler je nastavljao da proseca vodu. Njihov
progonitelj sve se više približavao, ali je i dalje zaostajao oko dva kilometra.
Pokazao je nadesno. „Kreni prema obali.“
„Misliš na pećine?“, pitao je Čaterdži.
„To je jedino sklonište koje ćemo dobiti. Ako požurimo, možda ćemo moći da
nestanemo, a da nas oni ne vide. Ali moraćeš da priđeš blizu da bismo mogli da vidimo.“
Pogledao je na sat, s kazaljkama koje su svetlele u mraku.
Dvanaest i dvadeset.
Počeo je novi dan.
To je još više približavalo konklavu, koja će početi za manje od dvanaest sati.
Ovo je daleko prevazilazilo sve što je ikada doživeo. Istina, usprotivio se Svetoj
stolici otvoreno izrazivši neslaganje, ali to je bilo neizmerno drugačije od situacije u
kojoj su neki ljudi pokušavali da ga ubiju. Obuzeo ga je istinski strah, neuobičajeno
osećanje. On se nikada nije plašio pape ili kurije. Žaljenje? To je svakako osećao. Niko
ne voli da gubi.
Ali ovo nije bilo ni slično tome.
Usmerio je pogled kroz tamu prema izdignutim liticama, tražeći otvor u njima.
Munja je nastavljala da ševa u redovnim razmacima, nudeći po nekoliko sekundi jasnog
pogleda.
„Tamo“, povikao je, pokazujući ispred sebe. „Pećina. Vidim je.“
„I ja je vidim“, rekao je Čaterdži.
Obišli su još jedan rt, s pramcem usmerenim prema malom zatonu, ka mestu na
kome je video pećinu u poslednjem blesku munje. Zloćudni udari vetra stvarali su belu
penu na vrhovima talasa. Još jedna munja prolomila se iznad njih i video je da se kreću
prema lučnom otvoru u zidu od krečnjaka, ulazu formiranom u iskrzanom kamenu,
erodiranom od kiše, preko koga se zavesa od kapljica slivala u more.
Gliser je na trenutak bio izvan domašaja pogleda, što im je dalo vremena da nađu
mračnu pukotinu u litici. Čaterdži je doplovio do lučnog otvora i prošli su ispod
vodopada koji je tekao preko šupljine. Kastoru je odeća bila promočena, a barka puna
vode. Međutim, sada su bili zaklonjeni kamenim zidom, iza koga se u noći otvarala
mirna pećina. Tokom dana, pod sunčevom svetlošću koja se odražavala s okolnih stena,
voda je odražavala svetlucave boje podvodne flore koja je stvarala nijanse plavog i
zelenog. Noćas je postojalo samo crnilo.
„Eno jednog ispusta na steni“, doviknuo je on, videvši kameni obris u mraku.
Čaterdži je polako doterao čamac do pokazanog mesta. „Izlazi.“
On se zagledao u Indijca.
„Izlazi“, ponovio je Čaterdži. „Skloni se od pogleda. Ja ću ih skrenuti na drugu
stranu.“
„Hajde da ostanemo zajedno.“
„Ti ćeš biti papa. Ja sam unajmljeni pomagač. Sada izlazi iz ovog čamca, dođavola,
i pusti me da radim svoj posao.“
On je iskočio na ispust od krečnjaka nadnet tačno iznad površine vode. Čuo je kako
motor turira i barka je odjurila, dublje u pećinu, prema izlazu na suprotnoj strani. Iza
ulaznog otvora čuo je riku glisera koji se približavao. Rad njegovog motora bio je
postojano brujanje koje je nadjačavalo vetar i kišu. Čaterdži je skliznuo nazad u oluju.
Onda je monotoniju prekinuo jedan novi zvuk.
Rat, tat, tat.
Puščana paljba.
Ponovo ga je obuzeo strah. Nikada se nije osećao bespomoćnije. Osetio je potrebu
da se povuče. Zurio je u crnilo i video jednu još tamniju mrlju. Pećina? Oprezno je
krenuo preko grubog kamena, klizavog od morske vode, i video da je donekle bio u
pravu. Nije to bila baš pećina, nego više tunel. Znao je da se većina takvih tunela
završava ćorsokakom. Uvukao se unutra. Ovaj se spuštao u malu odaju izdubljenu u
steni.
Čulo se još pucnjave.
Setio se pećina koje je istraživao kao dete. Većinom su bile ukrašene stalaktitima i
barama vode koju su ubacili talasi. Ponekad čak i grubim crtežima iz starine. Bilo je
teško znati da li u ovoj ima bilo čega takvog.
Seo je na mokri krečnjak, ravnomerno dišući i prikupljajući snagu. Nije se usuđivao
da se prepusti panici i naterao je svoj um da ga sluša.
 Kakva nezgodna situacija za crkvenog velmožu.
Naslonio se na zid, dok mu je u glavi tutnjalo kao u parnom kotlu.
Ponovo se osećao kao Pavle, koji je, navodno, takođe našao utočište u jednoj
malteškoj pećini. Pavle nije bio jedan od prvobitne dvanaestorice, ali je, svejedno, bio
apostol. Sluga Hristov koji je doživeo iznenadno, naglo otkrovenje, a ono ga je odvojilo
od ostalih. Stekao je reputaciju sukobljavajući se sa zakonom. Sudbina mu je zapečaćena
pisanjem poslanica Rimljanima, Galatima i Korinćanima. Setio se reči iz Dela
apostolskih o guji na Malti. Jamačno je ovaj čovjek krvnik kog izbavljena od mora sud
Božji ne ostavi da živi. Ali Pavle se oporavio od ujeda otrovnice a oni čekahu da on
oteče ili u jedan put da padne mrtav. A kad zaludu čekaše, i vidješe da mu ništa zlo ne
bi, promijeniše se, i govorahu da je on Bog11
On je, takođe, nameravao da se otrese otrovnice, ne pretrpi povredu i bude smatran
za boga. Ipak, kao Pavle, činilo se da bi i on mogao da dočeka strašnu sudbinu. Niko
nije stvarno znao kako ili kada je Pavle umro, ali svaki izveštaj koji je sačuvan opisivao
je nasilnu smrt na jedan ili drugi način. Odsecanje glave. Razapinjanje na krst.
Probadanje. Davljenje.
Hoće li njegova sudbina biti slična?
Nekoliko minuta nije bilo novih pucnjeva.
Dobar znak?
Je li ih Čaterdži odveo negde daleko?
S ulaza tunela, tamo u jami, čuo je brujanje motora. Tiho i ravnomerno. Nije
skretao pogled sa crnog otvora.
Preplavio ga je novi nalet straha.
Približili su se koraci. Dolazili su prema njemu po tvrdom kamenu u tunelu. Nije se
usuđivao da izgovori ni reč. Zatim se u odaji u steni pojavilo neko obličje. Nije video
pojedinosti. Nije video lice. Samo čoveka.
„Eminencijo.“
Čaterdžijev glas.
Bogu hvala.
„Jesu li otišli?“ upitao je glasom punim nade.
Čaterdži je zakoračio dublje unutra. Još jedno obličje pojavilo se iza njega, a u
desnoj ruci čoveka video se obris pištolja.
„Nisu“, rekao je Čaterdži. „A mene su uhvatili.“
On nije znao šta da kaže.
Obličje u pozadini stajalo je nepomično.
Hteo je da ustane, ali mišići su mu bili ukočeni. Dva pucnja odjeknula su od
kamenih zidova, od čega su ga zabolele uši. Čaterdži je poleteo napred i sručio se na
zemlju, nepomičan. On je zapanjeno buljio u mračno obličje. Hoće li se sve završiti
ovde? U samoći? Unutar litice. Bez značenja ili svrhe. Sve što je podneo svešće se ni na
šta?

11 Novi zavet, Djela svetijeh apostola, 28:4-6. (Prim. prev.)

 Najzad je popustio svom pozivu pa sklopio oči, izgovorio molitvu i uzdao se u
boga da je, ako postoji, zaista milostiv.
Ništa se nije desilo.
Otvorio je oči.
Zvuk koraka se udaljio.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Luk je dovršio još jedno okruglo pecivo napunjeno sirom i mesom. Lora ih je zvala
ftira, neko ukrštanje između kalcone i sendviča. Posebno su mu se dopadale tanke kriške
paradajza kojima je bila ukrašena korica peciva. Neobično, ali ukusno. Zalio je tu kasnu
večeru preostalim kinijem, koji je podsećao na koka-kolu, ali s manje šećera. Pivo bi bilo
bolji izbor, ali mu nije ponuđeno. Bio je zahvalan za obrok. Bio je gladan, a svakom
momku u razvoju potrebna su tri dobra obroka dnevno. Ili je bar njegova majka uvek to
govorila.
Lora je pojela malo pre nego što se pojavio stariji, tamnokos čovek s torbicom na
pojasu. Predstavila ga je kao Kevina Hana, svog šefa, načelnika malteške službe
bezbednosti. Zatim je otišla sa Spanjom i Hanom. Pitao se o svem tom drugarstvu iz
koga je on bio isključen, ali je odlučio da ne dopusti da mu osećanja budu povređena i
da iskoristi vreme da razmisli.
Na kuhinjskom stolu ležalo je nekoliko novina. Malta indipendent. Primetio je
naslov na prvoj stranici, s datumom od pre nekoliko dana – SVE JE SPREMNO ZA
KONKLAVU – i pročitao članak.

Vatikan – Kardinali se okupljaju u Rimu radi preliminarnih sastanaka da

razmisle ko bi među njima mogao biti najbolji predvodnik crkve. Pozivnice
su poslate svim kardinalima izbornicima mlađim od osamdeset godina, dan
pošto je papa umro. Došli su privatnim automobilima, taksijima i
minibusima do kapija Vatikana na skup poznat kao glavni sabor, niz
sastanaka iza zatvorenih vrata na kojima će se međusobno upoznati i
odlučiti ko će sledeći predvoditi 1,2 milijarde katolika.
„Potreban nam je čovek koji ume da upravlja, a pod tim mislim na
čoveka koji je blisko povezan s ljudima koje će izabrati da mu pomognu u
predvođenju crkve“, rekao je Tim Hačinson, bivši nadbiskup Vestminstera u
Londonu.
Kardinali koji glasaju, otprilike njih 150, održavaju dva sastanka
dnevno. Jedan od ciljeva jeste da se izaberu zvaničnici konklave i
pregledaju sva pravila. Takođe, razgovaraju o Svetoj stolici, kuriji i
očekivanjima od novog pape. Ova preliminarna zasedanja daju
 kardinalima priliku da procene potencijalne kandidate, pažljivo ih
posmatrajući na debatama i diskretno proveravajući s drugim kardinalima
njihove kvalifikacije ili moguće neprijatne lične tajne. Sve je to neophodno,
jer su ovi ljudi došli sa svih strana sveta i retko su zajedno.
„Imaćemo sastanke cele ove nedelje, da se bolje upoznamo i
razmotrimo situaciju s kojom se suočavamo“, kaže Hačinson.
Dodao je da u ovoj fazi ne mogu da kažu ko bi mogao biti favorit.
Kardinali nikada javno ne odaju na čijoj su strani, ali povremeno daju
nagoveštaj u intervjuima, izlažući svoje gledište o idealnom kandidatu.
Najčešće pominjani kvalitet jeste sposobnost da se uverljivo zastupa
katolička vera, ali nagla papina smrt znači da se trenutno ne ističe nijedan
kandidat koji je u prednosti.
Priprema se i sama Sikstinska kapela. Postavljenje dimnjak, koji se
spušta do peći u kojoj će glasački listići biti spaljivani posle svakog
glasanja. Beli dim označava uspešno obavljen izbor. Crni dim neuspeh.
Boja se dobija kemikalijom koja se sipa u vatru.
Dodatna mešavina visoke tehnologije i tradicije iz starih vremena
obezbediće tajnost, uključujući i uređaj za ometanje koji će sprečiti svaki
pokušaj telefoniranja ili slanja SMS poruka u spoljašnji svet. Aparati
pomoću kojih se otkrivaju prislušni uređaji pružiće sigurnost od neželjenih
slušalaca. Ometanje će biti primenjivano i unutar Sikstinske kapele i u
obližnjoj gostinskoj kući Svete Marte, gde će kardinali spavati dok traje
konklava. Kompjuteri će, takođe, biti zabranjeni, tako da imejlovi i Tviter
nikako ne dolaze u obzir.
Ali ne svodi se sve na visokotehnološke naprave.
Biće strogo poštovane brojne tradicije da bi bila obezbeđena tajnost
glasanja…

Luk se prisetio šta je Spanja rekao o svojim ljudima i pripremama za konklavu.

Entitet će imati svu potrebnu stručnost da osigura da glasanje bude tajno. A ko može da
zaštiti verne bolje od Gospodovog Vlastitog?
Vrata su se otvorila i Spanja se vratio.
Sam.
Sada mu osećanja jesu bila povređena.
„Gde je Lora?“ upitao je.
„Uskoro će se vratiti.“
„Ima li nekih problema sa svojim šefom?“
„Pretpostavljam da je to situacija s kojom si ti prilično dobro upoznat.“ On se
iscerio. „Imao sam ja svojih problema.“
„Siguran sam da jesi. Kada se ona vrati, hoću da se oboje pobrinete za novonastalu
situaciju.“
 Kiša je oslabila, ali je i dalje rominjala.
„Pokušavam da nađem svog čoveka koji je pazio na kardinala Gala“, rekao je
Spanja, „ali imam problema da uspostavim kontakt. Išao je prema Zalivu Svetog Tome,
u radnju tamošnjeg časovničara. Hoću da oboje odete tamo i vidite šta se dešava.“
„Misliš da je iskrsnuo neki problem?“
„Imam loš osećaj.“
Čuo je to i ranije od Stefani, i mada je naučio da veruje njenim instinktima, ovaj
čovek bio je neznanac.
„Moram da se javim svojoj šefici', jasno je stavio do znanja Spanji. „I to nije
molba. Ako imaš problem s tim, ja odlazim odavde.“
„Tvoja nadređena je u helikopteru na putu za Rim i trenutno je nedostupna. Koton
Malon i privremeni vođa Malteških vitezova su s njom. Treba da znaš da je taj
privremeni vođa brat blizanac kardinala Gala.“
„Zar ti nisi prava riznica informacija?“, primetio je Luk.
„To je moj posao i, u pravu si, ranije sam lagao. Nemam odobrenje Stefani Nel da
koristim tvoje usluge, ali dobiću ga čim to bude moguće. Ipak, imam odobrenje da
koristim usluge gospođice Prajs. Zato je trenutno na tebi odluka da ostaneš ili odeš.
Donesi tu odluku.“
„Zašto ti ne radiš na konklavi?“
„Moji ljudi sve pripremaju upravo dok mi razgovaramo.“
„A evo tebe ovde. U lovu na blago. Što tera kolege da se zapitaju.“
„Jesi li ikada čuo za obavljanje više poslova u isto vreme?“
Luk je ustao od stola i bacio ostatke večere u kantu za smeće.
„Dole je auto, parkiran na suprotnoj strani ulice. Zelena tojota. Evo ključeva.“
Spanja ih je spustio na sto, s mobilnim telefonom. „Smernice kuda treba da ideš unete su
u aplikaciju s mapom. Ukoliko učestvuješ, kreni tamo kada se gospođica Prajs vrati. U
suprotnom, daj i jedno i drugo njoj. Ona će se pobrinuti za to. Ili oboje, ili ona sama,
nađite Gala i mog čoveka i ne ispuštajte ih iz vida. Pozovite me kada ih nađete. Moj broj
takođe je unesen u telefon, pod brojem jedan na brzom biranju.“
Spanja je izašao iz stana.
Zapovednički nastrojen tip.
Luk nije imao izbora, što je Spanja dobro znao. Morao je da ostane, ali sada je imao
mobilni telefon. Zato ga je uzeo i otkucao broj za hitne kontakte Magelan bileta. Veza
nije uspostavljena. Umesto toga, na ekranu se pojavila poruka MEĐUNARODNI
POZIVI NISU OMOGUĆENI.
Osmehnuo se.
Spanja nije bio budala:
Zaključio je da je u redu da proveri sopstvene sposobnosti. Nije mogao da zna kada
će mu se pružiti sledeća prilika za to. Spustio je beretu na sto, ušao u kupatilo, obavio
šta treba, pa oprao ruke i umio se. Obrisao se papirnim ubrusima, vratio se do kante za
smeće u sobi i bacio ih.
Vrata su se otvorila uz tresak, izletevši iz dovratka.
 To ga je iznenadilo i prenulo.
Dvojica ljudi uleteli su unutra.
Ništa u njihovom izgledu ili ponašanju nije delovalo prijateljski.
Nije bilo šanse da dohvati pištolj, pa se okrenuo na desnoj peti i laktom udario
bližeg napadača. Čovek se, omamljen, srušio od udarca. On je jurnuo, stegnuo zube i
ponovo udario. Drugi čovek naleteo je na zid, zatresavši slike koje su visile na njemu.
Krenuo je da dovrši drugog tipa i na trenutak zaboravio na prvog. Osetio je jak i
neočekivan udarac u kičmu.
Posle koga je usledio i drugi.
Razoran bol prostrujao mu je kroz leđa. Noge su mu klonule, bol je nadvladao
adrenalin, pojačavajući osećaj nelagode. Ali on je bio dobro obučen, u dobroj kondiciji,
veteran koji je umeo da se bori prsa u prsa. Znao je kako da izbaci bol iz glave i bori se i
dok ga boli.
Okrenuo se.
Pesnica ga je pogodila u lice.
Da nije bilo pečenja u kičmi, mogao je da se koncentriše, ali bio je previše
omamljen da uzvrati. Slika ispred njega, čovek koji je čvrsto stajao spreman da udari,
uvijala mu se pred očima.
Kao i cela soba.
Druga pesnica pogodila ga je u vilicu.
Zateturao se unazad.
Treći udarac pogodio ga je u stomak i ostao je bez vazduha. Dah mu je zapinjao u
grudima. Završni udarac, obema pesnicama spojenim u malj, spustio mu se na vrat.
Klonuo je na pod i nejasno čuo kako čovek koji je stajao iznad njega zadihano
govori: „Zgrabi ga.“
Pokušao je da reaguje, ali nije mogao.
Magla u glavi sprečavala je njegove mišiće da se pokrenu. Jako su mu stegli noge i
ruke. Pokušao je da se odupre, ali mišići kao da su mu bili paralizovani.
„Baci ga kroz prozor“, rekao je jedan od ljudi.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je iskočio iz helikoptera. Sleteli su tačno na sredinu Mermernog stadiona, na

podlogu od niske zelene trave. Oko njih su bile tribine za dvadeset hiljada gledalaca,
odmah iza trkačke staze sa šest traka. Senoviti obrisi ogromnih statua okruživali su
gornju ivicu stadiona, poput nečega iz stare Grčke ili Rima.
Rotori su usporili dok su oni hodali prema izlazu. Galo je nosio’ tešku platnenu
torbu, a on i Stefani su ga pratili. Pilot je čekao u helikopteru. Ovaj deo severnog Rima
izgledao je potpuno opustelo u ovaj rani jutarnji sat, a čitav Foro Musolini, ili Foro
Italiko, kako se sada zvao, bio je tih.
Izašli su uz betonsku rampu sa stadiona koji je na starinski način bio uronjen u
zemlju, s gornjim redom sedišta na nivou tla. Galo ih je poveo prema fontani ukrašenoj
masivnom mermernom kuglom koja se okretala na mlazu vode pod velikim pritiskom. S
njihove leve strane pružao se široki popločani prostor.
„Pjacale del Tmpero. Imperijalni put“, rekao je Galo. „Svedočanstvo fašističke
propagande. Jedno od retkih preostalih na svetu. Moj brat bi u potpunosti cenio njegovu
drskost.“
Ćilibarska svetla obasjavala su put, a obe njegove strane bile su oivičene velikim
blokovima belog mermera. Sama avenija bila je sva u mozaicima koji su formirali mape,
snopove i sportske prizore, s proročanskim parolama. Dok su hodali, Koton ih je
pročitao nekoliko: DVCE. Vođa. DVCE A NOI. Vođa je s nama. MOLTI NEMICI
MOLTO ONORE. Mnogo neprijatelja, mnogo časti. DVCE LA NOSTRA
GIOVINEZZA A VOI DEDICHIAMO. Vođo, dajemo ti svoju mladost.
Ovo je zaista bila drskost.
„Ovo je delimično bilo mesto za treninge, a delimično metafora“, nastavio je Galo.
„Musolini se nadao da će sport i fizička snaga obezbediti Italiji mesto u svetu.
Povezivanje atletike i ratne slave bilo je središnja tema fašizma. Moj brat takođe voli
metafore. On misli da će podsećanje svakoga na katoličku prošlost nekako osigurati
budućnost. Kao i sa fašistima, preplitanje straha s neznanjem jeste ključ za ono što moj
brat ima na umu u vezi sa crkvom.“
„Vas dvojica svakako se ne slažete“, rekla je Stefani.
„On je moj jednojajčani blizanac, postoji snažna veza između nas, i ja ga volim.
Srećom, uvek sam bio u stanju da razdvojim te emocije od onoga što osećam prema
njemu kao kardinalu crkve.“
On je znao malo o bratu Galu iz reda hospitalaca, a ništa o kardinalu Galu, ali ova
dvojica ljudi definitivno su imali međusobne sporove.
„Ima li ikakvog glasa od Luka?“, upitao je Stefani.
Ona je odmahnula glavom. „Nikakvog.“
Na suprotnoj strani avenije stajao je obelisk. Nikakve svetiljke nisu direktno
obasjavale njegov beli mermer, što je izgledalo prikladno. On je postojao, ali nije uložen
nikakav trud da se slavi njegovo postojanje. Svetla su bila postavljena kružno sedam
metara dalje, iskošena uvis prema zvezdama. Stil obeliska takođe nije bio tradicionalan,
s nizom nepravilnih kamenova poput stepenika koji su se dizali do visokog središnjeg
stuba.
„Isekli su ga iz jednog bloka“, rekao je Galo. „Zatim su ga obložili drvetom i
gvožđem i prevezli svih tih trista tona morem i Tibrom do ovog mesta. Trebalo je tri
godine da se iskleše i uspravi. Svih trideset šest metara. Svaki korak u tom postupku je
dokumentovan i o njemu je izveštavala fašistička štampa, hvaleći čitav poduhvat
masama da ga slave i cene.“
Zanimljivo je kako su diktatori zahtevali pokazivanje veličine kao način da dokažu
da imaju pravo na moć. Demokratski izabrane vođe nikada nisu imale takvu potrebu,
pošto im je sam narod dao vlast, i niko nije očekivao savršenstvo od njih. Zapravo,
neuspeh je mogao biti još jedan stepenik prema veličini. Diktatori nikada nisu prihvatali
neuspeh. Oni su više voleli da njihove greške budu zaboravljene, zasenjene spektaklom.
Prišli su obelisku.
Galo je pokazao uvis. „Obratite pažnju na slova u natpisu.“
On ih je proučio u slaboj svetlosti udaljenih lampi. Sve velika slova, postavljena
vertikalno, MVSSOLINI u polukrug, DVX ispod, a svako je bilo visoko više od metra.
„Uklesana su dletom, a ne izrezbarena“, rekao je Galo, „da bi se sprečila abrazija ili
uklanjanje. Duče je mislio unapred. Napravio ih je da budu previše velika i previše
duboka da bi ikada bila uklonjena.“
Ironično, pomislio je Koton. Slično sećanjima na sam fašizam, koja su se naizgled
još zadržavala u dvadeset prvom veku.
Obišli su oko spomenika.
Na mermeru nije bilo nikakvih drugih oznaka, osim reći OPERA BALILLA ANNO
X, urezanih u visoku ploču u dnu obeliska.
„Fašistička omladinska organizacija Opera Nazionale Balilla takođe je ovekovečila
sebe“, rekao je Galo. „Omladinska organizacija Balila. Deseta godišnjica. Obelisk je
otkriven 4. novembra 1932, na desetu godišnjicu marša na Rim i početka fašističkog
režima.“
„Neverovatno je što je ova stvar još ovde“, rekla je Stefani. „Svaki relikt uvezi sa
Hitlerom je uništen. Ipak, izgleda da je s Musolinijem drugačije.“
„Neko je pokušao da ga digne u vazduh 1941, ali jedva da mu je naneo ikakvu
štetu. Ljudi su decenijama predlagali njegovo rušenje, ali Italijani nikada nisu morali da
brišu svoju istoriju.“ Galo je pokazao na obelisk. „Cak i ako je nekada preterano
dramatična. Za njih, uništavanje ovakvog spomenika samo je znak slabosti, ne snage.“
Koton je nastavio da razgleda visoki stub.
„Mi znamo da je Musolini stavio svoj kodeks unutra“, rekao je Galo. „Novinski
izveštaji iz tog vremena ne greše u toj činjenici. Međutim, niko ne zna gde ga je tačno
stavio. To je urađeno na privatnoj svečanosti i nijedan izveštaj o tome nije sačuvan. Kao
što možete da vidite, postoji samo jedan kamen mimo centralnog stuba sa oznakama na
sebi. Najbolja pretpostavka jeste da se kodeks nalazi iza njega. Šta vi mislite? Taj
mermer mora da je debeo pet centimetara.“
„Najmanje.“
A ploča na kojoj je pisalo OPERA BALILLA ANNO X bila je oko dva i po metra
visoka i više od metra široka. Čvrst, masivan kameni pravougaonik napravljen da traje.
On je znao šta Galo hoće, pa se popeo na metar visoku izdignutu osnovicu spomenika i
proučio veliko urezano X – deo natpisa ANNO X – što je bilo obeležje deset godina
fašističke vladavine. „Možda X označava pravo mesto?“
„Izgleda dobro mesto kao i bilo koje drugo“, rekla je Stefani.
Galo je raskopčao platnenu torbu i izvadio dve macole i baterijsku lampu. Koton je
prihvatio jednu macolu koju mu je Galo dodao, pre nego što se popeo s drugom u ruci.
Stefani je dole držala baterijsku lampu.
 On se skoro osmehnuo na ovu ironiju. Koliko puta je oštetio neko mesto svetske
baštine? Previše puta da bi nabrojao, sve u nesrećnim okolnostima. Sada je bio ovde da
namerno ošteti deo istorije.
Stegnuo je dršku macole i zamahnuo.
Drugi kraj silovito je udario u X. Galo je sledio primer, i sam zadavši jak udarac, ali
mermer je bio tvrd i izdržao je.
Udarili su ponovo.
„Jeste li osetili?“, upitao je Galo. „Malo je popustio. Iza bi mogla biti šupljina.“
On se složio s njim.
Stefani je usmerila baterijsku lampu na X. Pukotine su počele da se šire u svim
pravcima kao paukova mreža. Koton se osvrnuo oko sebe i još nije nikoga video. Upitao
se u vezi sa sigurnosnim kamerama. Moralo je da ih bude, a ipak niko nije došao da
zaštiti obelisk.
Nastavili su da udaraju.
Posle još nekoliko udaraca, mermer je popustio.
On i Galo izmakli su se dok su krhotine otpadale, stvarajući oblak bele prašine. Kao
što su i pretpostavili, iza spoljašnjeg zida postojala je mala šupljina. Spustio je malj i
čekao da se prašina slegne. Stefani mu je dodala baterijsku lampu.
Video je metalni valjak, dug šezdesetak i širok petnaest centimetara, koji je ležao
unutra. U spoljašnju stranu mutne boje bio je urezan snop. Galo je uvukao ruku unutra i
izvadio mali kontejner.
„Kako da ga otvorimo?“, pitala je Stefani.
„Napravljen je od olova, a krajevi su zavareni“, rekao je Galo. „Trebalo bi da
možemo da polomimo varove. Zamisao je bila da možemo da izvadimo ono što je
zapečaćeno unutra. Poneo sam gumeni čekić, tamo je u torbi.“
„Vi mnogo znate o ovim stvarima“, primetio je Koton.
„Dugo smo proučavali Musolinija i fašizam. Nadali smo se da se ono što tražimo
nalazi u ovom skrovištu.“
Stefani mu je dodala čekić. Galo je obazrivo počeo da radi na jednom kraju
zapečaćenog valjka, lomeći var na njegovom završetku.
„Namerno su koristili mekan materijal i lagan var“, rekao je Galo. „Ali najvažnije
je bilo da ostane hermetički zatvoren.“
Zatvarač na vrhu valjka je popustio i Koton je uperio baterijsku lampu u njega.
Video je nešto umotano.
Galo ga je izvukao iz valjka.
To nije bio papir. Bio je ukočen. Tvrđi.
Pergament.
Galo je razmotao svitak, širok oko 45, a dugačak 60 centimetara. Jedna strana bila
je ispisana crnim mastilom. Na vrhu su bile reči: CODEX FORI MUSSOLINI.
Međutim, svima im je privuklo pažnju ono što je ispalo dok je Galo razmotavao
dokument.
Još jedna stranica.
 Tanja.
Tamnije smeđe boje.
Krtija.
Papir.

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Luk je lebdeo u vazduhu dok su ga dvojica napadača držala za ruke i potkolenice. Glava
mu je visila naniže i još mu se vrtelo. Nosili su ga prema jednom od prozora, s namerom
da ga bace kroz staklo. U otvorenim vratima iza njih video je izvrnutu sliku Lore kako
utrčava i baca se na čoveka s njegove desne strane, koji je pustio Luka i okrenuo se
prema njoj. On je odlučio da ne gleda poklonjenom konju u zube i pribrao se, pa se
izmigoljio iz stiska drugog čoveka, pao na pod i udarcem izbio noge ispod napadača.
Otkotrljao se po podu i obujmio desnom rukom čovekovo grlo pa jako stegnuo,
zaustavivši protok vazduha i onesvestivši ga. Lora je već oborila svog protivnika, koji je
nepomično ležao na podu.
„Imaš li ideju ko su ovi idioti?“, upitao je, teško dišući.
„Nemam pojma. Ali došli su pravo ovamo, u Entitetovu sigurnu kuću, što znači da
su upućeni u Spanjine poslove.“
„Gde je Gospodov Vlastiti?“
„U drugoj kući, nedaleko odavde. On i moj šef odveli su me tamo kada smo otišli.“
Ta tema zahtevala je dodatno proučavanje, ali on je trenutno ostavio to po strani i
brzo pretražio oba čoveka. Nisu imali lična dokumenta. Ni oružje.
Zaboravi na njih. Usredsredi se.
„Uzmi čaršav s kreveta“, rekao je. „Iscepaćemo ga na trake i vezaćemo ove gadove
da ih kasnije ispitamo.“
Prišao je do stola i uzeo mobilni telefon, ključeve od auta i svoj pištolj.
Morali su da nađu Spanju.

On i Lora žurili su na zapad, prema trgu na kome je sve počelo, a buka automobila
postajala je sve slabija između zgrada u pešačkoj zoni. On se stalno osvrtao za sobom,
ali nije primetio da ih iko prati. Jedini zvuk bilo je povremeno ćaskanje ljudi i fijukanje
vetra.
Paperjasti visoki oblaci naizmenično su zaklanjali i otkrivali mesec, oluja je prošla,
a zgrade i ulice bile su povremeno obasjane, kao da je neko iznenada uključivao i
isključivao svetlo u mračnoj sobi. Reflektori su okruživali biskupiju, kupajući prastari
kamen njenih zidova toplom, kao kreda belom svetlošću. Zgrada je izgledala kao neko
ogromno stvorenje koje čuči na sve četiri, sa zvonicima poput ušiju i poprečnim
brodovima poput šapa, dok u tišini motri na svoju teritoriju. Pratio je Loru sve dublje u
stari grad. Iza zone katedrale na trotoarima nije bilo nikoga. Ulične svetiljke mestimično
su bacale treperavi sjaj kroz noć crnu kao mastilo. Mačke su se šunjale pored zidova na
obe strane svake uličice, a nekoliko njih bilo je ukrašeno žutim vrhovima repa i ušiju
koji su otkrivali njihovo skriveno kretanje. Većina prozora u stanovima bila je zaštićena
čvrsto zatvorenim kapcima, i samo su tračci svetlosti ukazivali na to da unutra ima ljudi.
Dok je gledao ispred sebe, s udaljenosti od pedesetak metara, jedan novi zvuk narušio je
tišinu.
Jedan prozor na trećem spratu se rasprsnuo.
Kroz njega je naglavačke izletelo telo, okrenulo se u vazduhu, pa se sručilo na
haubu parkiranog automobila.
On je potrčao napred.
Lora ga je pratila.
Odmah je prepoznao lice.
Lora je uhvatila čoveka za krvavu košulju. „Spanja.“ U glasu joj se osećao molećivi
poziv na odgovor. „Spanja.“
On mu je opipao puls. Bio je slab. Krv je tekla iz posekotina na licu. Nadbiskup je
obilno krvario iz nosa. Ali začudo, otvorio je oči.
„Možeš li da me čuješ?“ pitala je Lora.
Nije bilo odgovora.
Luk je video paniku na Lorinom licu. Prvi put.
Spanjina okrvavljena desna ruka trgla se i uhvatila je za nadlakticu. „Uradi… šta
sam ti… rekao. Oboje…“
Odozgo se čuo tihi prasak i nešto je prozujalo blizu Lukovog desnog obraza.
Spanjine grudi su se rasprsnule. Čuo se još jedan zvižduk i lobanja se rasprsnula pred
njegovim očima, a krv i iskidano tkivo poprskali su njega i Loru.
Munjevito se okrenuo i pogledao gore.
Na razbijenom prozoru na trećem spratu stajala su dvojica ljudi s uperenim
pištoljima. Očigledno im je prioritet bio da završe ono što su počeli. U deliću sekunde
koji im je bio potreban da preusmere oružje na dvoje neočekivanih nametljivaca, on se
bacio na Loru i gurnuo je iza auta. Pali su na vlažni pločnik, ona na leđa, a on preko nje,
zaklanjajući je.
Razleglo se još prigušenih prasaka.
Meci su pljuštali kao kiša.
Jedan je pogodio haubu pored Spanjinog tela, drugi je razbio vetrobran. Srećom,
niz parkiranih automobila obezbeđivao je zaklon pod idealnim uglom, jer je treći sprat,
izgleda, bio za sprat prenisko da bi oni ljudi mogli da pucaju pravo u njih.
„Moramo da se gubimo odavde“, rekla je ona.
„Možemo da sredimo ove tipove.“
„Galo je sada prioritet. Na to je Spanja mislio. Moramo da dođemo do Gala. Hajde,
i drži se nisko iznad zemlje.“
Krenula je za njim, nisko pognuta, koristeći kola kao štit, dok su odmicali niz ulicu.
Još metaka pokušavalo je da se probije kroz metal i staklo do njih. Kada su odmakli
pedesetak metara, on se brzo osvrnuo preko ramena. Lica su nestala s prozora. Iz
prednjeg ulaza zgrade iznenada su izletele dve prilike. On i Lora su potrčali, pa skrenuli
iza prvog ugla. Procenio je da imaju prednost od polovine fudbalskog terena. Zato je
počeo da izvodi zaokrete, pokušavajući da nađe izlaz iz lavirinta uličica.
Izašli su na glavni bulevar.
Duboko je udahnuo vlažni vazduh i osvrnuo se oko sebe. Ulica je bila dobro
osvetljena i puna parkiranih automobila. Njihovi progonitelji su se približavali, što je
potvrđivao zvuk koraka u trku koji su bili sve bliži.
Bilo mu je dosta bežanja. „Sredimo ovu kopilad.“
Ona se nije raspravljala. Luk je čvršće stegnuo heretu u ruci i zauzeli su položaje sa
suprotnih strana na kraju uličice. Međutim, koraci se više nisu čuli.
Šta, kog đavola?
Lora je, takođe, izgledala iznenađeno.
„Za vrlo kratko vreme ovde će biti mnogo policajaca“, rekla je.
On je još imao ključeve kola i telefon sa smernicama kretanja koje je Spanja uneo u
njega.
„Nađimo kardinala Gala.“

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je ispružio ruku i uhvatio list papira koji je poleteo. Pažljivo ga je držao za ivice,
oprezno rukujući nečim tako retkim i jedinstvenim, što je, uostalom, bio njegov glavni
posao.
Razmotao ga je i pregledao.
Šest redaka. Otkucanih mašinom.
U glavi je preveo nemački tekst i pročitao ga Stefani na engleskom.

Isporučiti sadržaj lično na ruke Fon Hompešu. Ovo se mora uraditi smesta,
uz najveću moguću diskreciju. Tamo gde ulje susreće kamen, smrt je kraj
mračnog zatočeništva. Ponos je krunisan, drugi je zaštićen. Tri rumenila su
procvetala do redova i kolona. HZPDRSQX

„Šta ovo znači?“, upitala je ona.

„Hajdemo odavde pre nego što nas otkriju“, rekao je Galo. „Mogu usput da
objasnim nešto od toga.“
Dobar savet.
Obojica su skočili na zemlju i vratili alat u platnenu torbu. Galo je ponovo umotao
pergament i list papira, pa ih vratio u metalni valjak. Koton je nosio valjak dok su se
vraćali istim putem niz aveniju prema stadionu.
 „Vitez koji je napisao ove reci služio je velikom majstoru Ferdinandu fon
Hompešu, na Malti, kao prvak la nostra ronti maggiore della sacre religione“, rekao je
Galo.
„Naše glavne crkve svete religije“, preveo je Koton za Stefani.
„Opštepriznata crkva vitezova“, rekao je Galo. „Biskupija u Valeti. Mi smo dugo
mislili da tajna leži tamo, zbog povezanosti njenog prvosveštenika sa Fon Hompešom.“
„Mora da postoji nešto više od toga“, rekla je Stefani.
Nastavili su da hodaju.
„Postoji.“
Koton je slušao dok im je Galo pričao o čoveku koga je Napoleon mučio kada je
izvršio invaziju na Maltu. Čoveku kome su ruke zakucane na sto, ali je ipak odbio da
bilo šta kaže francuskim okupatorima.
„Legenda kaže da je pokojnik ostavio način za pronalaženje Nostra Trinita. On je
bio prior katedrale i pripadnik Secretija. Kada ga je Napoleon ubio, sahranjen je na
istočnoj obali Malte na crkvenom groblju. Počivao je tamo u miru dok njegov grob nije
oskrnavljen tridesetih godina prošlog veka.“
„To je uradio Musolini?“, upitao je Koton.
Galo je klimnuo glavom. „A on je, očigledno, pronašao nešto što je zahtevalo
pažnju dvojice papa. U dovoljnoj meri da ih je primorao da se ne mešaju u njegovu
politiku. Mi smo oduvek mislili da je nešto značajno izvađeno iz tog groba.“
„Je li to bila poruka koju smo upravo pročitali?“, pitala je Stefani.
„Mora da jeste. A postoji još nešto.“ Galo je stao i spustio tešku torbu. „Musolini je
ubio trojicu naše braće da bi dobio ono što smo upravo pročitali. Ti ljudi, kao i taj
prvosveštenik katedrale iz starih vremena, umrli su ispunjavajući svoju dužnost. Ono što
smo mi oduvek verovali, i znali da je istina, jeste činjenica da Musolini na kraju ništa
nije našao. Lagao je Vatikanu. To je svakako bila vešta laž, ali svejedno laž.“
„Kako možete biti toliko sigurni?“ htela je da zna Stefani.
„To je lako“, rekao je Koton. „Da je pronašao glavnu nagradu, ona bi se nalazila u
onom obelisku, umesto pukih nagoveštaja gde bi mogla da bude.“
Galo je klimnuo glavom. „On je, takođe, očigledno promenio prvobitnu poruku,
pošto na Malti 1798. godine nije bilo pisaćih mašina. Original je morao biti pisan
rukom. Nadajmo se da je ispravno preveden. Sada nam je obaveza da otkrijemo šta on
nije mogao da nađe i vratimo to pod naše staranje.“
On je mogao da čuje bol u Galovom glasu. Sigurno je članstvo u bilo kom tajnom
bratstvu koje je odavno postojalo podrazumevalo veliku meru povezivanja među
muškarcima, ali je društvo s neskriveno religioznim konotacijama i prastarim istorijskim
ciljevima svemu dodavalo potpuno drugačije dimenzije. Prošlo je više od osamdeset
godina otkako su ti članovi bratstva umrli, a ipak su te rane za Poluksa Gala bile sveže
kao da su jučerašnje.
„Moramo da odemo na Maltu“, rekao je Galo.
„Zašto to kažete?“, upitao je Koton.
„To je u rečima koje ste upravo pročitali. Tamo gde ulje susreće kamen. Ono što
tražimo nalazi se tamo.“

Vitez je posmatrao šta se dešava na obelisku, istovremeno fasciniran i zabrinut. Codex

Fori Mussolini je, izgleda, bio tačno tamo gde je ukazivano u novinskim člancima iz
tridesetih godina.
Izvanredan obrt u događajima.
Biće lako uspostaviti kontrolu nad situacijom i pobrinuti se za Amerikance odmah i
na licu mesta, kao što je uradio u vili pored jezera Komo. Imao je raspoloživa sredstva
za to. Jedan jednostavan potez nateraće ih na akciju. Ali to nije izgledalo kao pametan
potez.
Ne još, u svakom slučaju.
Ništa nikada nije postignuto nestrpljivošću. Brzopleto razmišljanje uvek je donosilo
nezadovoljavajuće rezultate. On je stigao ovako daleko zahvaljujući pametnim izborima
i pametnim potezima, savršeno vremenski isplaniranim. Nije imalo smisla sada se
zaustaviti. Njegov veliki plan sadržao je mnogo promenljivih delova. Toliko toga moralo
je da krene kako treba, i to u pravo vreme. Prvobitni pravac koji je odredio prema
uspehu, sada je izgledao zastarelo. Previše novih i nepredvidivih igrača ušlo je na teren.
To je izgledalo problematično, ali je nudilo i mogućnosti.
Pošlo mu je za rukom da prisluškuje razgovor kod obeliska. Informacije na listu
koji je ispao iz kodeksa morale su biti ono što je Musolini ukrao, a zatim sakrio. Britanci
su bili ubeđeni u tu činjenicu, tako je rekao Džejms Grant, a sada se činilo da su možda
bili u pravu.
Bolje je bilo da pusti da se ovo samo odvija do kraja.
I da zatim iskoristi svoju dobru sreću.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Kastor se nije pomerao.

Kao ni Čaterdži, koji je ležao nekoliko metara dalje.
Kada je crno obličje izašlo iz pećine, niko drugi nije došao kroz tunel. Kada je
motor zabrektao, a zatim utihnuo negde u daljini, nikakav zvuk nije narušavao noćni
mir, osim pljuskanja mora u pećini. On nikada nije video nekoga pogođenog iz vatrenog
oružja, ali noćas je gledao kako se dva života završavaju na taj način.
Polako su ga obuzimali umor i beznađe. Drhtao je, strah mu se cedio iz svake pore
kao ranjenoj životinji. Verovatno je zapadao u stanje šoka. Mirno je ležao, pokušavajući
da se oporavi, ali ta usredsređenost na sebe nije mu mnogo pomogla da ublaži turobno
očajanje. To je činilo da se oseća posramljeno.
Na svu sreću, ovde nije bilo nikoga da vidi njegovu slabost.
A on nije smeo da pokaže ni tračak slabosti u danima koji su sledili.
 Crkva je bila ranjena i u previranju. Kina i Rusija izmicale su iz njene orbite.
Evropljani su izbegavali mise. U Centralnoj i Južnoj Americi, njen nekada čvrst moralni
stisak postao je slab. A Amerika. Najgora od svih. Izopačeni sveštenici i ravnodušni
biskupi izazvali su neizmernu štetu. Ljudi su masovno napuštali crkvu. Bili su retki oni
koji su i dalje učili za sveštenike. Čak je bilo i sve manje katolika koje je bilo briga.
Tradicionalisti su odvukli mnoge od starijih vernika za sobom, dok su mladi,
jednostavno, bili razočarani religijom uopšte. Obrazovani svetovnjaci naizgled više nisu
bili voljni da napamet uče katihizis i ignorišu pitanje koje je izazivalo strepnju – zašto.
Došlo je vreme za čoveka od akcije. Onoga koji zna zakone i nasleđe crkve, onoga
koji poštuje tradiciju i veruje da se srž istine nalazi u Vatikanu, bez potrebe da se traga
dalje. Rimokatolička crkva bila je najveća dinastija u ljudskoj istoriji. Popustljive pape i
pohlepa bednog razmišljanja Zaveli su je na stranputicu.
To je moralo da prestane.
On je nameravao da izazove kolegijum kardinala. Ne sve njih. Samo nekoliko
izabranih. One koji mogu da primene svoj uticaj i preokrenu ostale tako da on može da
dobije glasove potrebne za izbor na mesto pape. Mislio je da bi Constitutum Constantini
mogao da bude dovoljan za postizanje tog cilja, ali Spanja mu je neočekivano ponudio
nešto bolje.
A sve to bilo je na fleš-memoriji koju mu je Čaterdži pokazao.
Obuzdao je emocije i otpuzao preko grubog kamena, nadajući se da je uređaj još
tamo. Čaterdži je pao na svoju levu stranu, pa mu je prevrnuo telo i pretražio džepove i
pronašao USB.
Bogu hvala.
Njegovo spasenje.
Pod uslovom da su podaci bili stvarni.
Šteta za Čaterdžija. Čovek je pokušao da pomogne, iako se on pitao koliko bi
Spanjina pomoć na kraju koštala. To nije moglo biti tako jednostavno kao što je Čaterdži
objasnio. Da zadrži svoj posao? Kardinalska kapica? Ulog je morao biti veći od toga.
I bio je.
Ubice.
Ljudi koji su hladnokrvno pucali u druge ljude bez ikakve nužde. Ko su oni bili?
Zašto nisu njega ubili? Ako je ostalo ikakvog traga vere u njegovim kostima, treba da
padne na kolena i pomoli se bogu, i iz zahvalnosti i da traži savet. Ali on je odavno
izgubio svaku veru da zaista postoji milosrdno svemoćno biće koje motri na zemlju s
blagonaklonošću oca punog ljubavi. To je bio mit, deo religije, koju su stvorili ljudi,
organizovali ljudi, i postojala je više od dve hiljade godina zahvaljujući ljudima.
Spanja je bio u pravu u jednom. Morao je da se izvrši pritisak kada se kardinali
nađu zatvoreni u Sikstinskoj kapeli, gde niko ne može da traži pomoć spolja.
Ali morao je da ide redom. Da se prvo izvuče odavde.
Uspravio se na noge i opipao put kroz mračni tunel, nazad do otvorene pećine u
moru. Čamac je bio vezan za kamen, kao da ga je čekao. Pitao se da li je to zamka, način
da ga ponovo vrate na vodu. Međutim, odbacio je to kao opravdanu paranoju. Da su oni,
ko god oni bili, želeli njegovu smrt, pucali bi u njega kao i u Čaterdžija.
Uskočio je u čamac i odvezao konopac.
Triput je povukao sajlu i motor je zabrujao.
Poslednji put upravljao je čamcem dok je bio dete, s ocem. Izvezao se iz pećine u
zaliv. Oluja je uminula, kiša se pretvorila u kapljice, a vetar je oslabio. Okrenuo je
pramac prema otvorenom moru. Na vidiku nije bilo drugih plovila. Pitanje je bilo kuda
da krene. Mogao je da se okrene i plovi naporedo s južnom obalom, i možda pristane
kod popularne Plave pećine, koja nije bila mnogo daleko. Odatle je mogao da izađe na
put i vrati se u Valetu, pa ode sa ostrva što brže može. Ili je mogao da se vrati putem
kojim je došao, do časovničarove kuće. Sigurno je policija dosad došla tamo, s obzirom
na to da je ispred kuće eksplodirao auto. Mogao je da zatraži njihovu zaštitu, pozivajući
se na svoj kardinalski status. Da insistira da ga odvedu u Rim. Ali to je moglo da znači
publicitet, a on teško da je sebi mogao da priušti bilo šta negativno u ovom trenutku.
Ostalo je još samo nekoliko sati. Ostani anoniman i drži se po strani. Neka tvoj
novi prijatelj obavi prljav posao.
Savet mu je nedavno dat putem telefona.
Ipak, časovničarova kuća izgledala je kao najbezbedniji izbor.
Okrenuo je polugu ka istoku.

Luk je vozio volvo kupe, prateći smernice s mobilnog telefona. Pomagalo mu je to što je
Lora poznavala ostrvo i sećala se niza radnji pored Zaliva Svetog Tome, odmah iza sela
Marsaskala, a jedna od njih bila je časovničarska radnja koja je postojala već veoma
dugo. Nijedno nije pominjalo Spanju, i bili su usredsređeni na izlazak iz Valete.
„Koliko je tvoj šef umešan u ovo?“, upitao je on.
„Rekao mi je da sarađujem sa Spanjom. Bar jednom sam odlučila da se ne
raspravljam i radim kao što mi je rečeno.“
„Gde je taj razgovor vođen?“
„U stanu iz kog su bacili Spanju.“
„Bila si odsutna duže vreme.“
Ona je bila škrta s informacijama, a ton kojim je on postavio pitanje ukazivao je na
iritiranost.
„Slušaj“, rekla je, „oni mi nisu pričali svoje životne priče. Spanja je rekao da smo
mu oboje potrebni da mu pomognemo. Njegova nesporednija briga bilo je to što ne
može da stupi u kontakt sa Čaterdžijem. Želeo je da nas dvoje proverimo. Rekao mi je
da je kod tebe ostavio-auto, ključeve i mobilni telefon s uputstvima. Ako budeš tamo,
onda oboje treba da krenemo tamo. Ako budeš otišao, onda si odlučio da se povučeš i ja
treba da to uradim sama.“
Upravo ono što mu je i nadbiskup rekao.
„Pošla sam nazad i otkrila da praviš žurku bez mene.“
„Cenim to što si upala. Imaš li predstavu o tome ko su bili ti ljudi?“
Ona je odmahnula glavom. „Verovatno isti oni koji su našli Spanju. Znali su oba
mesta.“
„U Entitetu postoji đavolski opasno curenje informacija.“
„U najmanju ruku. Ali sada moramo da nađemo kardinala Gala.“
Što su se više udaljavali od Valete, kiša je bila sve slabija. Ona je koristila mobilni
telefon da potvrdi sopstvenu orijentaciju, ali ih je bez problema odvela na pravo mesto.
On je ispred sebe ugledao blesak plavog svetla u noći pre nego što je video vozila
policije i hitne pomoći.
„Ovo nije dobro“, rekao je. Tada je spazio spaljenu školjku automobila osvetljenu
farovima i dodao: „A nije ni ovo.“
Očigledno su Spanjini strahovi bili opravdani.
„Zaustavi se negde“, rekla je Lora. „Ne treba nam da nas vide.“
On je skrenuo s puta na prvu bočnu stazu koju je video.
Oboje su izašli iz kola.

***

Kastor se vratio istim putem preko vode kojim su on i Čaterdži ranije došli. Još je bio
uzdrman zbog svega što se desilo. Osećao je da nema kontrolu, da je u vrtlogu koji je
neko drugi izazvao i njime upravljao. Ljudi su umirali oko njega bez objašnjenja. Ipak,
nosila ga je nada da bi fleš-memorija u njegovom džepu mogla da ponudi rešenje. Još
bolje, ne bi morao da ima posla s Danjelom Spanjom pod uslovima koje je taj drugi
čovek postavio.
Imao je sredstvo koje je mogao da upotrebi protiv Gospodovog Vlastitog.
More se umirilo, ali voda je ostala uskomešana od oluje. Spoljašnji motor
napregnuto je radio i on se borio da zadrži pramac okrenut prema obali. Ti živahni mali
čamci mogu da budu ćudljivi. Oni su građeni za izdržljivost, a ne za lagodnost i
udobnost. Obišao je oko tamnog rta i ponovo ušao u zaliv iza časovničarske radnje.
Nadao se da će se njegova procena pokazati kao tačna.
I da je nevolja odranije odavno nestala.

Luk je prišao časovničarskoj radnji.

On i Lora prešli su preko puta i sa zadnje strane prišli raštrkanim kućama, držeći se
između njih i zaliva. Preskočili su preko nekoliko ograda, ali ništa im nije ometalo
kretanje, osim nekoliko pasa koji i nisu pokazivali baš mnogo zanimanja za njih. Kod
kuće u Tenesiju, već bi ga razotkrio čopor radoznalih, lovačkih pasa koji svuda guraju
nos.
Sa zadnje strane časovničarske radnje nisu patrolirali policajci. Pažljivo je pogledao
građevinu i primetio napukli kamen, oljuštenu boju na prozoru i puzavice koje su se
pentrale uza zid s jedne strane. Nije video zadnja vrata, ali jedan prozor bio je otvoren, a
s njega je bila uklonjena gvozdena rešetka. Pritrčali su do tog prozora i popeli se u neku
vrstu skladišta. Vrata sa suprotne strane sigurno su se otvarala prema uličnoj strani, gde
se još odvijala sva aktivnost. Iza tanke zavese gorela su svetla. On je dao znak da budu
tihi i prišli su pregradi. Provirio je iza dovratka i video da je radnja prazna, da su svi
prozori razbijeni, i da su na podu sveže mrlje od krvi. Napolju, pored izgorelog vozila,
stajala su četvorica policajaca.
„Neko je ubijen“, šapnula je Lora.
„Da i ne pominjemo reš pečen auto.“
Ne vidi se nikakvo telo. Mora da su ga već odneli.
Je li to bio Galo?
„Pretpostavljam da znaš gde je mrtvačnica?“
Ona je klimnula glavom.
Stupanje u kontakt s lokalcima moglo bi da bude problematično, naročito posle
onoga što se dogodilo ranije, kada se Spanja tek pojavio.
„Ti znaš šta moramo da uradimo“, rekao je.
Ona je potvrdno klimnula glavom.
Povukli su se do prozora i izašli u vlažnu noć. Pre nego što su stigli da se okrenu i
pođu prema kolima, zvuk motora s vode postao je glasniji. On se usmerio na dok isturen
u zaliv, osvetljen malom sijalicom. Jedan od šarenih ovdašnjih čamaca izronio je iz
noćne tame i zaustavio se pored doka.
„Vidi ti to“, rekla je Lora, pokazujući rukom.
Kardinal Kastor Galo.
On je odmahnuo glavom. „Najzad nekakav pomak.“

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Koton je tonuo u dremež i budio se, pokušavajući da malo odspava dok je mlažnjak
Ministarstva pravde poletao s rimskog aerodroma Fjumičino – Leonardo da Vinči. On,
Stefani i Galo kratko su leteli helikopterom od obeliska na zapad i zatekli mlažnjak
ministarstva kako ih čeka, isti onaj koji je dovezao Stefani preko Atlantika. Samo on i
Galo pošli su na devedesetominutni let na jug do Malte. Stefani je odletela helikopterom
u Rim, gde je smeštena u centru grada u Palaco di Malta, tačno tamo odakle je Koton
krenuo pre nekoliko sati. Primila je telefonski poziv na putu do aerodroma i rekla da
postoje problemi koji zahtevaju njeno lično angažovanje. Nije saopštila nikakve detalje,
a pošto je znao da nema svrhe, on je ništa nije ni pitao. Bilo je uznemirujuće to što je
Džejms Grant nestao bez traga. London nije imao pojma gde se on nalazi, a na broju koji
je Koton imao uključivala se glasovna pošta. Stefani mu je rekla da će ona nadzirati
situaciju iz američke ambasade i zatražila da je redovno izveštava o tome šta se dešava
kada slete na Maltu.
Sam Galo dobio je poremećaj zaključane vilice i sedeo na svom sedištu zatvorenih
očiju, očigledno takođe pokušavajući da uhvati malo sna.
 Zapravo, to je bilo dobro.
Njemu je trebalo vremena da razmisli.

Tamo gde ulje susreće kamen, smrt je kraj mračnog zatočeništva. Ponos je
krunisan, drugi je zaštićen. Tri rumenila su procvetala do redova i kolona.

Kakav čudan izbor reči. One svakako nisu bile nasumične. Ali nisu bile ni
smislene.
A onda su sledila slova.

HZPDRSQX

„Kako to mislite da poruka ukazuje na Maltu?“ upitao je Gala. „Tamo gde ulje
susreće kamen. Vi tačno znate šta to znači.“
Galo se prenuo iz dremeža, izgledajući iznervirano.
„Prvi deo je, jednostavno, zahtev da poruka bude isporučena Fon Hompešu.
Očigledno je prvosveštenik katedrale smislio poruku za svog velikog majstora. Uz to,
napisao ju je pre nego što ga je Napoleon zarobio. Svi dokazi ukazuju na to da je samo
prvosveštenik bio umešan u akciju sakrivanja. Nema izveštaja o tome da je napuštao
ostrvo u četrdeset osam sati između Napoleonovog dolaska i njegove smrti. Veliko je
pitanje da li je uključio i druge, tako da, šta god da je sakrio, mora biti na Malti. Onda je
tu i Matija Preti. Šta znate o njemu?“
„Nikada nisam čuo za njega.“
„On je bio poput mnogih drugih koji su došli na Maltu u sedamnaestom veku. Ljudi
su tražili nekakvu svrhu i mesto gde mogu da žive ispunjenim životom i istaknu se. On
je bio italijanski slikar koji je tamo ostao do kraja života, i na kraju pretvorio katedralu u
Valeti u pravo čudo. Lučni svod crkve postao je njegovo remek-delo. Bilo mu je
potrebno šest godina da ga dovrši. Kada je završen, prikazivao je osamnaest događaja iz
života Svetog Jovana Krstitelja. Obično su takve freske rađene vodenim bojama, ali
Preti je prekinuo tu tradiciju i nanosio uljane boje pravo na kamen.“
On je uvideo vezu. Tamo gde ulje susreće kamen. „Dakle, sve ukazuje na katedralu
na Malti.“
Galo je klimnuo glavom. „Izgleda tako, i ima smisla. Francuzi su se pojavili 1798.
godine, bez upozorenja. Borba za ostrvo trajala je malo više od jednog dana pre potpune
predaje. Nažalost, samo mali deo našeg blaga i arhiva iznesen je iz grada. Većinu su
zaplenili Francuzi kada su poharali grad, i sve je to zauvek izgubljeno kada je brod na
kome je bilo čuvano potonuo u Egiptu.“
Galo je za trenutak zaćutao, pa nastavio.
„Bilo je to tužno doba u našem postojanju. Kada je Napoleon došao, vitezovi su
već izgubili svaki osećaj svrhe. Protestantska reforma smanjila je našu brojnost. Zatim
su se, u šesnaestom i sedamnaestom veku, donacije evropskih darodavaca svele ni na
šta. Sama Malta bila je golo ostrvo bez imalo izvoznih potencijala. Da bismo skupili
novac, počeli smo da patroliramo po Mediteranu, štiteći hrišćanske brodove od
otomanskih gusara. Postali smo toliko dobri u tome da smo se pretvorili u pirate,
zarobljavali smo i pljačkali muslimanske brodove i, zapravo, i sami postali gusari. Od
toga smo zarađivali mnogo novca, ali, kao što bi se i moglo očekivati, takvo bezakonje
vodilo je do moralnog opadanja, koje je počelo da se provlači kroz čitav red. Na kraju
smo smatrali sebe višim od kraljeva i kraljica, izuzetim od kraljeva, što nam je stvorilo
još više neprijatelja. Zato nikoga nije bilo briga kada su Francuzi zauzeli Maltu i uništili
nas.“ Galo je zastao na trenutak. „Sredinom osamnaestog veka, ponovo smo pronašli
našu prvobitnu svrhu – pomaganje bolesnima. Srećom, taj prvosveštenik koga su mučili
nikada nije popustio u svom osećanju dužnosti i nije predao Napoleonu Nostra Trinita.
Naše trojstvo ostalo je skriveno, a sada znamo da čak ni Musolini nije uspeo da ga
nađe.“
Koton je pokazao na metalnu cev položenu na susedno sedište. „Kako možete biti
sigurni da je to ista ta prvosveštenikova poruka? Kao što ste ranije napomenuli, Musolini
je pripremio taj otkucani list papira.“
„Ne možemo da budemo sigurni, ali njegovo pronalaženje u skladu je s onim što
sam vam ispričao o Musoliniju i njegovim izjavama koje je dao našem velikom majstoru
1936. godine na njihovom prvom i jedinom sastanku. Rekao je da je promenio svoje
sećanje da bi ga sačuvao. Onda ga je sakrio tamo gde niko ne može da ga uzme.
Moramo da verujemo da ništa nije promenio. Zašto bi? Možda je morao da ga sam
stvarno nađe jednog dana.“
„Zanimljivo je to što Musolini nije tragao za Trojstvom.“
„Nije ni morao. Trebalo je samo da ubedi pape da bi mogao da ga nađe.“
„Ali time što je sakrio poruku, on skoro kao da je izlazio papi u susret da ga
odobrovolji.“
„I jeste. Bez sumnje. Pored sve svoje hvalisavosti, Musolinija su plašile pape.
Sprovodio je politiku dodvoravanja i jednom i drugom Piju, i do izvesne mere to je
funkcionisalo.“
„Pitam se šta je potrebno da bi se ucenjivao papa?“
Galo se promeškoljio na sedištu. „I sam sam se to godinama pitao. Od tri dela
Nostra Trinita, samo je Constitutum Constantini mogao da predstavlja pretnju. Ostala
dva su poznati dokumenti, čije kopije postoje u Vatikanu, ali ta Konstantinova darovnica
morala je biti jedinstvena. Mi smo uvek verovali da je Musolini iskoristio pretnju njenog
objavljivanja kao tajnu učenu. Je li zaista tako bilo? Nikada nećemo znati. Znamo da se
ni Pije XI ni Pije XII nikada nisu otvoreno odupirali fašističkoj vlasti.“
„Ipak, crkva je postojala već oko dve hiljade godina. Nema mnogo toga što može
da joj zada težak udarac. To bi moralo biti nešto što seže do njene srži. Što joj odseca
noge.“
Galo je klimnuo glavom. „Još važnije, to bi moralo biti nešto što bi imalo odjeka u
tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka. Nešto što je još moglo da zada žestok
udarac, za koji je crkva smatrala da ne bi mogla da ga izdrži. Svet se raspadao i klizio u
rat. Ljudi su bili usredsređeni na puko preživljavanje. Religija nije bila važan aspekt
njihovog života. Mi smo dugo nagađali šta bi taj dokument mogao da sadrži, ali to je
bilo sve, samo nagađanje.“
„Koliko ste ga vi posedovali?“
„Najpribližnije što možemo da odredimo jeste da je stigao kod nas u trinaestom
veku. Kako? Nemamo pojma. To je izgubljeno u vremenu, ali znamo da je ostao kod
nas do 1798. godine.“
„Niko ga nikada nije pročitao? Nikakvo usmeno predanje nije povezano s njim?“
„Nikakvo koje je sačuvano. Pažljivo su ga čuvali Secreti. Sada bar imamo
nagoveštaj šta je to moglo biti.“
„Još postoji pitanje Secretija“, ukazao je Koton.
„Ja sam toga svestan, i treba da ostanemo oprezni. Oni će, takođe, biti svesni
važnosti katedrale, a pretpostavljam i da će znati da sam došao na Maltu. Ne smemo da
potcenimo njihove mogućnosti.“
On se slagao s tom procenom. „Šta je s vašim bratom?“
Iako je Stefani rekla vrlo malo toga pre nego što je otišla u Rim, otkrila im je da je
nadbiskup Danjel Spanja ubijen, s jednim terenskim operativcem Entiteta. Kardinala
Gala, iako je na početku nestao, pronašao je Luk, koji je držao situaciju na terenu pod
kontrolom.
„Moj brat i ja ćemo razgovarati“, rekao je Galo tiho. „On je izazvao veliki metež.
Biće potrebno mnogo vremena da se popravi ta šteta.“
Koton je bio jedinac. Otac mu je poginuo kada je njemu bilo deset godina, nestao je
u podmornici američke mornarice, tako da je on morao da se oslanja samo na majku.
Dobru ženu. Ona je još. živela u centralnoj Džordžiji i vodila farmu luka koju je njena
porodica posedovala generacijama. Ona je, takođe, bila jedino dete u porodici, tako da
nije bilo više Malonovih. Bar nije imao krvne srodnike. Njegov sin Gari, njegovo jedino
dete, bio je njegov u svakom smislu osim po genima, jer je rođen iz ljubavne veze koju
je njegova bivša žena imala pre sedamnaest godina. Svi su ostavili demone koji su ih
progonili za sobom, kao deo prošlosti, ali lagao bi ako bi rekao da ga nije mučila
mogućnost da se loza Malonovih po krvi okonča.
„Moj brat i ja bili smo zajedno u materici“, rekao je Galo. „Mi smo istovetni
fizički, iako sam se ja veoma trudio da promenim izgled kako me ne bi odmah
poistovećivali s njim. Međutim, psihički smo različiti kao dan i noć. Ja sam uvek
nastojao da živim drugačijim životom, da ne budem u centru pažnje, podalje od nevolja.
Da učinim sebe korisnim a ne smetnjom. Kao što sam vam rekao, ja nisam tražio svoj
trenutni položaj. Prihvatio sam ga iz nužde da pokušam da umanjim već lošu situaciju.
Kada bude izabran novi papa, braća će se sastati i biće izabran i novi veliki majstor.“
„Vi?“
Galo je odmahnuo glavom. „Taj posao pripašće nekom drugom. Ja sam jasno
naglasio kada sam prihvatio ovu privremenu dužnost.“
„Još ne vidim cilj vašeg brata kada je uznemirio hospitalce. Izgleda kao da se baš
potrudio da izazove nevolje.“
„On se najbolje snalazi u konfliktu. On traga za Nostra Trinita, misli da će ga on
nekako učiniti papom.“
„Hoće li?“
„Ne mogu da vidim kako, ali on je ubeđen – kao što je, izgleda, uvek i bio.“
Galo je ponovo zatvorio oči i spustio glavu na naslon sedišta. Prozori mlažnjaka
bili su mračni spolja, a svetlost u kabini slaba. Brujanje motora stvaralo je monotoni ton
koji kao da mu je samo činio očne kapke još težim.
Sleteće za malo više od jednog sata.
Malo odmora bi mu dobrodošlo.
Ali odgovori bi bili još bolji.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Luk je stajao na pisti i zurio u noćno nebo. Lora je bila u maloj aerodromskoj zgradi s
kardinalom Galom. Zajedno su se dovezli kratkim putem od Zaliva Svetog Tome do
glavnog malteškog aerodroma. Galo nije odoleo da ne pođe s njima, a Luk je mogao da
razume zašto, kada je čuo šta se dogodilo na moru. On se najzad čuo sa Stefani
telefonom i saznao šta se desilo u Italiji. Lora je pozvala svog šefa i ljudi su poslati u
pećinu koju je Galo opisao, u potragu za Čaterdžijevim telom. Sada su Koton Malon i
kardinalov brat blizanac bili tu, u avionu koji samo što nije sleteo.
Bogu hvala što Stefani nije krenula s njima. Trenutno stvarno nije želeo da se suoči
s njom. Nije se pobrinuo za posao onako kako je trebalo. Jednostavan zadatak nadzora
pretvorio se u nešto sasvim drugačije, a sada je tatica lično dolazio da sredi situaciju.
Nije trebalo da se tako oseća zbog Malona. Dopadao mu se taj čovek. I više od toga,
poštovao ga je, ali Malon je bio u penziji, a ovo je bio njegov zadatak. On je zabrljao i
bilo je na njemu da to popravi, i nije tražio nikakvu pomoć od bivšeg agenta koji je
postao knjižar.
Međutim, nije bilo na njemu da odlučuje o tome.
Stefani mu je već rekla da prati Malonove instrukcije i sve će se objasniti. Sjajno.
Jedva je čekao.
Bližilo se dva sata posle ponoći i glavni terminal međunarodnog aerodroma bio je
tih. Nikakva tutnjava motora nije odjekivala kroz noć. On je stajao blizu zgrade koju su
koristili privatni avioni, od kojih su mnogi bili parkirani s njegove desne strane. Jedan
mlažnjak vredan milione dolara za drugim. Svetla koja su bleskala sa severa postala su
sjajnija i gledao je kako se spuštaju za sletanje, i još jedan skupi mlažnjak povezao se
pistom prema njemu. Reči MINISTARSTVO PRAVDE na boku označavale su njegovog
vlasnika. Motori su se utišali i dvojica ljudi izašli su kroz otvorena vrata kabine. Prvo
Malon, a zatim drugi čovek, za koga je Luk pretpostavio da je Poluks Galo. Bio je iste
visine i građe kao kardinal, samo je imao drugačiju kosu i bradu. Primetio je sličnost lica
dok su prilazili bliže. Malon se rukovao s njim, pa ga predstavio.
„Luk je u aktivnoj službi u Magelan biletu“, objasnio je Malon Poluksu Galu. „On
je glavni čovek u ovom poslu.“
„Meni nije tako rečeno“, kazao je Luk.
„A šta sam ti ja rekao o radu na terenu?“
On se osmehnuo, setivši se saveta koji je dobio prilikom njihovog prvog susreta.
Možeš da radiš šta god hoćeš, sve dok posao biva urađen.
„Zaboravi šta je Stefani rekla. Ovo nije moja igra“, rekao je Malon. „Ja sam
podrška. Gde je kardinal?“
Taj glas podrške izazivao je dobar osećaj. Još jedan razlog zbog koga je bilo teško
ne voleti Malona. On je bio iskren i otvoren, do kraja. Luk je pokazao nadesno i zaputili
su se u betonsku zgradu. Gledao je kako se braća pozdravljaju sa srdačnošću dvojice
aligatora. Nije bilo rukovanja. Ni zagrljaja. Čak ni osmeha. Njemu je bilo teško da
razume tu otuđenost, s obzirom na to koliko je on bio blizak sa svojom trojicom braće.
„Jesi li zadovoljan sobom?“, upitao je Poluks Galo, ne baš srdačnim tonom.
„Nije vreme za to“, rekao je kardinal.
„Tebi nikada nije vreme. Ljudi ginu, Kastore, zbog tvojih nesmotrenih postupaka.“
„Ne tražim lekcije od tebe. Moram da se vratim u Rim.“
„Ne, dok ovo ne bude završeno“, rekao je Luk. „Potpuno sam obavešten o svemu u
Italiji i imam naređenja da dovedem ovo do kraja pre nego što iko od vas ode sa ostrva.“

Kotonu se dopadao novi i poboljšani Luk Danijels.

Čvrst, samouveren, koji vlada situacijom.
Ne više onaj isti kočoperni bivši rendžer koji je pao s neba u hladni Eresund ne tako
davno. Stefanin izveštaj da se stvari ovde ne odvijaju dobro nije bio mnogo važan. Na
terenu je retko ikada išta išlo po planu. Stalna opasnost u poslu bila je da vas neko
nokautira. Trik je bio u tome da znate kako da ustanete i produžite dalje. Neki su to
naučili, drugi i ne baš. Bilo je dobro videti da je Luk spadao u ovu prvu grupu.
Dvojica Gala bili su oličenje oštrog kontrasta. Poluksovo lice ostalo je pribrano kao
u pogrebnika, dok je Kastorovo bilo crveno i napeto. Njihove ličnosti su, izgleda, bile
potpuna suprotnost. Zanimljivo kako jednojajčani blizanci mogu biti toliko drugačiji.
Izgleda da okruženje zaista utiče na gene.
Lora Prajs ostala je neobično tiha dok je s očiglednim interesovanjem posmatrala
sukob koji se odvijao. On nije znao ništa o njoj, što ju je svrstavalo u istu kategoriju s
obojicom Gala. Troje nepoznatih obično su predstavljali nevolju, pa je rekao sebi da
ostane oprezan. Stvarno je mislio ono što je rekao. Ovo je bila Lukova utakmica, ali je
on pristao da učestvuje u njoj do kraja da bi učinio uslugu Stefani. Uvek mu je bilo teško
da je odbije. Osim toga, Britanci su ga u celosti isplatili i dugovao im je ono za šta je
plaćen.
„Upravo sam primila poziv od ljudi koji su otišli da nađu telo Aranija Čaterdžija“,
najzad je rekla Lora, „u pećini koju je kardinal opisao. Nije bilo tamo.“
Kardinal Galo izgledao je šokirano. „Bio je mrtav. Lično sam proverio. Video sam
kako su pucali u njega. Jeste li sigurni da su ljudi našli pravo mesto? Ima mnogo pećina
duž južne obale.“
„Bili su na pravom mestu, ali nije bilo tela, a dvojica ljudi koje smo Luk i ja
ostavili vezane u sigurnoj kući takođe su nestali.“
Koton se osmehnuo. „Ovde nestaje mnogo stvari.“
„Sada ne možemo da brinemo ni o čemu od toga“, rekao je Luk.
On se slagao s tim i pokazao je na metalni valjak koji je poneo iz aviona. „Pokažite
mu.“
Poluks je izvadio pergament i oslobodio list papira iz njega, pa pokazao i jedno i
drugo svom bratu. Kardinal je izgledao nezainteresovano za Musolinijev fašistički
manifest. Umesto toga, usredsredio se na nagoveštaje u poruci.
„Pretpostavljam da čitate nemački?“ upitao je Koton.
„Čitam, a ovo su besmislice.“
„U čemu je, sigurno, i bila čitava zamisao“, rekao je Poluks. „Morao bi da budeš
upućen u informacije koje ima samo nekoliko ljudi na svetu kako bi znao da rešiš
zagonetku. Srećom, ja sam jedan od njih.“
Koton je uhvatio neizgovorene reči.
Kardinal nije.
„Moramo da odemo u biskupiju“, dodao je Poluks.
„Treba da se vratim u Rim“, ponovo je rekao kardinal. „Ovde više nisam potreban.“
„Samo što si ti uzrok svega ovoga“, izlanuo je Poluks, prvi put pokazujući bilo
kakve emocije. „Ti si hteo Nostra Trinita. Nažalost, nećeš ga dobiti, ali završićemo ovo,
brate. Završićemo ono što si ti počeo, kako bi Trojstvo moglo da bude vraćeno
vitezovima, gde i pripada.“ Galo je zastao. „Onda ćemo ti i ja razgovarati. Nasamo.“
Kardinal Galo je ćutao.
„Sav taj rivalitet između braće veoma je zanimljiv“, rekla je Lora, „ali još postoje
pretnje na ovom ostrvu, i mnogo toga nepoznatog, pogotovo kada se uzmu u obzir kola
koja eksplodiraju i tela koja nestaju.“
Koton je video da je Luk spazio iskrivljen osmeh na njegovom licu, što je tačno
odražavalo ono što je trebalo razjasniti.
„Nikakav problem“, rekao je Luk. „Možemo to da rešimo.“

ČETRDESETO POGLAVLJE

Kastor se oduvek divio Crkvi Svetog Jovana Krstitelja. Čvrsta, strogih linija, s debelim
zidovima koji nepogrešivo prenose poruku o moći i snazi. Dva velika tornja sa
osmougaonim kupolama uzdizala su se sa strane glavnog ulaza, a u oba su bila zvona.
Skoro sve crkve na ostrvu oponašale su njen oblik i stil gradnje, što nije bilo slučajno.
Vitezovi su pametno odabrali njen položaj, na visokom mestu u njihovom novom
gradu, što ju je činilo lako vidljivim obeležjem sa skoro svih tačaka na ostrvu ili u blizini
obale. Njena stroga prednja strana bila je okrenuta na zapad, a oltar na istok, kao što je
bila tradicija u šesnaestom veku. Ozbiljna i masivna spoljašnjost predstavljala je
zapanjujući odraz barokne umetnosti u unutrašnjosti, a sve je bilo posvećeno svecu
zaštitniku vitezova, Jovanu Krstitelju. Sve u vezi s njom bilo je povezano s redom, ali
Napoleon je, takođe, ostavio svoj trag. Čim su Francuzi preoteli ostrvo, biskup Malte
izneo je zahtev. Želeo je crkvu za svoju dijecezu i video invaziju kao priliku da je uzme
od vitezova. Zato mu ju je Napoleon predao i objavio da će se zauvek zvati Biskupija
Svetog Jovana Krstitelja, na raspolaganju svima.
I to ime je ostalo.
On i dalje nije bio siguran šta da misli o novim pojačanjima u ekipi. Ali kakvog je
izbora imao? I Spanja i Čaterdži bili su mrtvi. Na svu sreću, fleš-memorija ostala je na
sigurnom u njegovom džepu. On nije rekao ni reč o njoj i nije imao nameru. Ta nagrada
bila je samo njegova. A šta se dogodilo sa Čaterdžijevim telom? Da li se čovek koji ga je
ubio vratio i odneo ga?
Ako jeste, zašto?
Obišli su oko katedrale i izašli na mali trg koji se otvarao ispred bočnog ulaza.
Kameni pločnik još je bio vlažan od kiše. Nekoliko ljudi zadržalo se na trgu, uprkos
tome što je bilo kasno. Tokom vožnje s aerodroma, Poluks je telefonom razgovarao s
ljudima iz katedrale i obavestio ih da dolazi. Iako hospitalci, zapravo, više nisu
posedovali crkvu, zadržali su veliki uticaj na njeno korišćenje. Ona više i nije bila baš
prava crkva, već turistička atrakcija. Pre četrdeset godina bilo je drugačije. Tada je
ostrvo imalo manje posetilaca. Svet je tek trebalo da otkrije Maltu. Sećao se da je
nekoliko puta dolazio u ovu crkvu s roditeljima, a zatim još mnogo puta dok je bio u
sirotištu. Sve je za njega ovde bilo poznata teritorija. Zašto se onda osećao tako
udaljeno?
Drvena vrata su se odškrinula i sredovečan čovek u farmerkama predstavio se kao
kustos. Imao je bledu kožu i lice kao u sove, ukrašeno naočarima s debelim okvirom.
Kosa mu je bila zamršena a oči umorne, što su verovatno bili efekti buđenja iz dubokog
sna.
Poluks je prišao i preuzeo vodeću ulogu. „Cenim što ste ovde ovako kasno. Važno
je da neko vreme budemo u crkvi. Neuznemiravani.“
Kustos je klimnuo glavom.
Bilo je čudno gledati njegovog brata u položaju autoriteta. Poluks je uvek pratio
njega kao predvodnika, ali rekao je sebi da je Poluks privremeni vođa vitezova
zahvaljujući njemu. Kakvu god moć njegov brat imao, ona je poticala od njega. Shvatio
je da je za njega uznemirujuće da ostane u pozadini, iako je to izgledalo kao najmudriji
pristup. Ništa se ne bi postiglo konfrontacijom. Osim toga, bio je radoznao zbog toga šta
bi mogli da pronađu. Međutim, sat je otkucavao i konklava je trebalo da počne za manje
od deset sati. Svaki kardinal koji je nameravao da se nađe u Sikstinskoj kapeli na
glasanju morao je da bude u Domu Svete Marte do deset sati ujutro. Posle toga niko nije
priman.
Pratio je malu povorku u unutrašnjost crkve, do širokog četvorougaonog broda s
rebrastim lučnim svodom, pored kojeg su vodila dva uska prolaza. Prolazi su bili
dodatno podeljeni nizom impresivnih bočnih kapelica. Vazduh je ovde bio primetno
hladniji. Raskošne rezbarije u kamenu, pozlate i mermerni ukrasi prekrivali su svaki
kvadratni centimetar zidova, poda i plafona. Ništa nije bilo izostavljeno. Složeni barokni
motivi bujali su u oblike lišća, cveća, anđela i trijumfalnih simbola svih vrsta i veličina.
On je znao da nijedan od njih nije naknadno dodat. Umesto toga, sve je bilo urezano
direktno u krečnjaku. Blago osvetljenje boje ćilibara odbijalo se od mermernih zidova sa
zaslepljujućim bleskom boja i ukrasa u toplom sjaju. Skoro pet stotina godina stalnog
održavanja i doterivanja imalo je za rezultat remek-delo. Neki su govorili da je ovo
najlepša crkva na svetu, i možda su bili u pravu.
„Ostaviću vas nasamo“, rekao je kustos.
Poluks je podigao ruku da ga zaustavi.
„Molim vas, nemojte. Potrebna nam je vaša pomoć.“

Koton je obišao Sikstinsku kapelu, Crkvu Spasa na krvi u Sankt Peterburgu i

Vestminster u Londonu. Nijedna nije bila čak ni u istoj kategoriji s ovim mestom. Toliko
toga privlačilo je pogled sa svih strana da je to bilo skoro neizdrživo – kombinacija
pompe, umetnosti, religije i simbolizma u sukobu stilova iz različitih perioda nekako se
spajala bez pukotina i nedostataka.
Upitao je za njen nastanak.
„Prvih sto godina unutrašnjost je bila skromna“, rekao je kustos. „Zatim je
šezdesetih godina sedamnaestog veka veliki majstor naredio veliku restauraciju, ravnu
onoj u crkvama u Rimu. Matija Preti zadužen je za taj posao i proveo je pola svog života
stvarajući skoro sve ovo što sada vidite.“
To je bilo ime koje je Galo pomenuo dok su se vozili avionom.
„Ovo je možda najveličanstveniji izraz baroka na svetu“, dodao je kustos. „Na svu
sreću, preživela je bombardovanje u Drugom svetskom ratu.“
„Imamo nešto da vam pokažemo“, rekao je Poluks Galo kustosu i dao mu otkucani
list papira.

Tamo gde ulje susreće kamen, smrt je kraj mračnog zatočeništva. Ponos je
krunisan, drugi je zaštićen. Tri rumenila su procvetala do redova i kolona.
HZPDRSQX

„Ovo je svakako zagonetka“, rekao je kustos. „Ipak, jedan deo je jasan. Prvih pet
reči.“
I čovek je pokazao uvis.
Koton se zagledao gore u Pretijevo remek-delo. Šest definisanih udubljenja u
plafonu, od kojih je svako bilo podeljeno na tri dela, napravljena za osamnaest slika.
Naslikane figure izgledale su više kao trodimenzionalne statue nego ravne slike, i sve
zajedno činile su jedinstvenu, neprekinutu priču iz života Svetog Jovana Krstitelja,
transformišući ono što je nekada sigurno bio prazan svod u nešto izuzetno.
„Sve je naslikano uljem na kamenu.“
Dok je kustos nastavljao da govori o plafonu i redovima teksta iz zagonetke, Koton
je preusmerio pažnju na pod.
Koji je, takođe, bio jedinstven.
Tu su bile na stotine grobova, a svaki je bio poseban, sastavljen od lepo uklopljenih
mermernih reči i slika, poredanih u savršenim nizovima napred-nazad, levo-desno, od
zida do zida. Svaki pedalj poda bio je pokriven, što je činilo omamljujući prizor.
Nekoliko redova drvenih stolica stajalo je na suprotnom kraju, blizu oltara, sigurno za
ljude koji su dolazili da se mole.
Sve ostalo bilo je izloženo pogledu.
Primetio je živu ikonografiju, šarene mozaike koji su prikazivali pobedu, slavu i
smrt. Izgledalo je da su kosturi i lobanje dosta zastupljeni u njima. On je znao zašto.
Jedan je predstavljao kraj fizičkog postojanja, drugi – početak večnog života. Bilo je,
takođe, mnogo anđela, koji su duvali u trube ili držali lovorove vence, kao i grbova,
oružja i prizora bitke, što je svakako bilo svedočanstvo o sada nestalom viteštvu.
Preovlađivao je turbulentan karakter i tonovi, za šta je pretpostavio da je odraz vremena
u kome su ti ljudi živeli. Većina epitafa delovala je uzvišeno i rečito, i uglavnom su bili
na latinskom ili maternjem jeziku pokojnika. Primetio je francuski, španski, italijanski i
nemački. U stilu se jasno videlo zajedništvo, ali i individualnost. Nije bilo dva zaista ista
groba, ali su ipak svi bili slični.
„Takođe, postoji veza“, nastavio je kustos, „sa sledećim rečima u vašoj poruci.
Smrt je kraj mračnog zatočeništva. Dozvolite da vam pokažem.“
Stariji čovek zakoračio je preko mozaičkog poda, tražeći jedan određeni grob.
„Evo.“
Svi su krenuli prema sredini broda, gde je kustos stajao ispred jednog naročito
ukrašenog memorijala, u čijem je centru bio kostur u ogrtaču ispred zida od gvozdenih
rešetaka. Dva gipsana stuba pridržavala su luk iznad rešetaka, i čitava slika bila je ravna,
ali oživljena trodimenzionalnom tehnikom slikanja uljanom bojom. Koton je pročitao
epitaf i saznao da je to grob viteza po imenu Feliče de Lando, koji je umro 3. marta
1726. godine. Iznad figure kostura na luku bile su napisane reči na italijanskom.
LA MORTE E FIN D UNA PRIGIONE OSCURA.
Smrt je kraj mračnog zatočeništva.
Slučajnost?
Teško.

Kastor je uvek voleo pod katedrale. Ništa slično nije postojalo nigde na svetu, a grobovi
nisu bili kenotafi. Bili su to pravi grobovi s kostima u njima: što je vitez bio važniji,
ležao je bliže oltaru. Međutim, sve sahrane obustavljene su 1798. godine, kada su
Francuzi izvršili invaziju. Posle toga, važni vitezovi sahranjivani su izvan grada, na
mnogo manje otmenim lokacijama. Tradicija pogreba u katedrali nastavljena je tek kada
su Britanci zauzeli ostrvo 1815. godine, ali je zatim zauvek okončana 1869. On je znao
sve o tome, zahvaljujući časnim sestrama. Deca iz sirotišta redovno su radila u katedrali,
a on i Poluks nisu bili izuzeci. Istražio je svaki deo zgrade, a pod mu je bio naročito
zanimljiv. Mozaik uspomena, prepun reči utehe, pouke i pohvale. Neke su svakako bile
preterane, ali uspomenama su bile potrebne neke „stvari“ da ih produže, inače nikada ne
bi potrajale.
Rimokatolička crkva bila je savršen primer.
Kao i njegov život.
Sahrana njegovih roditelja bila je veoma jednostavna i prisustvovalo joj je samo
nekoliko prijatelja. Nije postojalo čak ni kameno obeležje iznad njihovog groba. Iza
njihovog postojanja nije ostao nikakav opipljiv trag, osim dvojice blizanaca.
Od kojih bi jedan uskoro mogao da postane papa.
Dosad su dešifrovana dva reda iz poruke.
Jedno je izgledalo jasno.
Bili su na pravom mestu.

Koton je pokušavao da razmišlja kao taj prvosveštenik katedrale koji je, znajući da je
luka puna francuskih ratnih brodova i da će vojska uskoro izvršiti invaziju, ipak uspeo
da obavi svoj posao.
Kada govorimo o pritisku…
Rekao je: „Pretpostavljam da su, pošto su Secreti postojali 1798, a svi vitezovi bili
smešteni ovde na ostrvu, sva skrovišta koja su Secreti možda koristili pre dolaska
Francuza takođe bila na ostrvu?“
Poluks je klimnuo glavom. „To je razumna pretpostavka. Vitezovi su pokušavali da
sve zadrže na ovom ostrvu. Njihovom posedu.“
„I tako je Malta pala“, rekao je on. „Vitezovi su počeli da beže, otišao je čak i veliki
majstor. Da bi se osigurao pre nego što su Francuzi zauzeli ostrvo, prvosveštenik
katedrale uzeo je Nostra Trinita s mesta gde je bilo sakriveno i sklonio ga na novo
mesto, poznato samo njemu. Zatim je smislio način da ono bude nađeno pomoću
nagoveštaja koje je veliki majstor mogao da razume, i naredio da poruka bude
isporučena njemu. Ipak, nikada nije stigla tako daleko i završila je negde gde je Musolini
uspeo da je nađe. Možda u prvosveštenikovom grobu? Ko zna?“
Mogao je da vidi da Poluks ne osporava njegovu logiku.
Pokazao je dole na pod; „To moraju biti ovi mozaici. On je naročito upotrebio
epitaf s ovog memorijala, pre koga su bile reci gde se ulje susreće s kamenom.“ Zatim je
mahnuo prema plafonu. „Gde se ulje susreće s kamenom, smrt je kraj mračnog
zatočeništva. To je upravo ovde. Nije bilo vremena da bude preterano domišljat.
Prvosveštenik se starao o ovoj zgradi, pa je prilagodio ono što je najbolje znao.“
 „Ponos je krunisan, drugi je zaštićen. Tri rumenila su procvetala do redova i
kolona“, rekla je Lora Prajs. „Te reči odnose se na ovaj pod?“
On je klimnuo glavom, gledajući oko sebe u mnoštvo različitih slika prikazanih na
memorijalima. „Da. One su ovde. Negde.“
„Ima li nagoveštaja šta znači krunisani ponos?“, pitao je kardinal Galo.
Njegov um radio je upravo na tome.
„Pre nego što se previše udubimo u ovo, mene brine spoljašnjost“, rekla je Lora.
„Nemamo pojma šta se dešava tamo napolju.“
Bila je u pravu.
Koton se okrenuo prema Luku. „Kako bi bilo da vas dvoje proverite? Pobrinite se
da nemamo nikakve neželjene posetioce. Pomalo smo izloženi ovde.“
Luk je klimnuo glavom. „Pobrinućemo se za to.“
Gledao je kako se njih dvoje žurno vraćaju prema ulazu. Osetio se bolje, znajući da
mu Luk čuva leđa. Setio se Galovog upozorenja u avionu da će Secreti znati za moguću
važnost katedrale i za prisustvo poručnika privremenog vršioca dužnosti na ostrvu. Za
rešavanje ove zagonetke moglo bi biti potrebno malo vremena, a ko god da je bio tamo
napolju, mogao bi da čeka da se to dogodi pre nego što po vuče potez.
Ili bi pretnja mogla već da postoji.
U katedrali.
I da ih upravo posmatra.

Vitez se vratio na Maltu.

Prošlo je već neko vreme od njegovog poslednjeg dolaska.
Zahvaljujući Džejmsu Grantu, održao je korak s Amerikancima. Prvo kod obeliska,
sada unutar biskupije. Pravo mesto, pravo vreme, i mogao je da čuje sve što je Koton
Malon rekao.
On se slagao s njim.
Odgovor je bio u podu.
I to je bilo prikladno, pošto je svaki grob pričao priču o ljudima koji su posvetili
svoju imovinu, živote i ugled bogu i crkvi. Ljudima koji su se borili u opsadi Askalona,
bici za Arsuf, invaziji na Gozo, jurišu na Tripoli i samoj Velikoj opsadi Malte. Njihovi
grobovi bili su jedni pored drugih, spojeni ispod glatke površine, što je bila prikladna
metafora za same vitezove. Šteta što zemni ostaci tog hrabrog prvosveštenika koji se
usprotivio Napoleonu nikada nisu stigli dovde. On bi zasluživao istaknuto mesto blizu
oltara. Umesto toga, njegovi ostaci zakopani su na zapuštenom groblju, a njegov grob
oskrnavio je nasilni diktator. Svetogrđe. Ništa manje.
Ta nepravda moraće da bude ispravljena.
Musolini je ustreljen kao životinja, a zatim je njegovo telo obešeno naopačke na
kuku za meso i gađali su ga povrćem, pljuvali i mokrili na njega, pucali u njega i šutirali
ga. Najzad, sahranjen je na groblju u Milanu. Godinama kasnije, da bi se umirila
konzervativna krajnja desnica, njegovo telo premešteno je u porodičnu grobnicu u
Predapiju, stavljeno u kameni sarkofag dekorisan fašističkim simbolima, i iznad je
postavljena mermerna bista. Oveće i venci ostali su trajni ukrasi. Na stotine hiljada ljudi
dolazilo je svake godine na hodočašće: 28. april, dan njegove smrti, još je obeležavan na
neofašističkim mitinzima maršem kroz grad do groblja.
On je čak jednom i sam išao tamo.
Da pljune na grob.
Ta gnusoba će se okončati.
On će se lično pobrinuti za to.
Niko se nije sećao trojice vitezova koje je Musolini mučio i ubio da bi dobio ono
što je želeo. Niko nije znao ništa o prvosvešteniku katedrale koji je održao svoj zavet i
umro od Napoleonove ruke.
Ljudi koji su imali čast pokušali su da zaštite…
Ono što će sada možda konačno biti otkriveno.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je u mislima iznova i iznova premotavao prvosveštenikovu poruku,

usredsređujući se na poslednja dva reda. Ponos je krunisan, drugi je zaštićen. Tri
rumenila su procvetala do redova i kolona. Hodao je, ne dižući pogled s poda, upijajući
pogledom kolaž slika.
„Postoji više od četiri stotine grobova“, rekao je kustos. „Čak ni ja nisam upoznat
sa svim njihovim aspektima.“
On je primetio nešto u prednjem delu broda, odmah ispred stepenica koje su vodile
gore do glavnog oltara. „Ovde su dva identična. Jedan s leve strane stepenica, drugi
ovde, s desne.“
„Dva viteza“, rekao je kustos, „oba po imenu Frančesko Karafa, obojica iz Napulja.
Jedan je umro 1632, a drugi 1679. godine. Zbog nekog razloga, koji ostaje nepoznat,
kasniji Karafa odlučio je da ima isti grob kao onaj raniji.“
To je svakako bilo neobično, ali nije bilo važno za trenutnu nedoumicu.
On se odmakao od grobova blizanaca i nastavio da razgleda memorijale. Ostali su
radili isto to. Svako je pokušavao da nađe nekakvu vezu između reči i poda. Nešto mu je
privuklo pažnju.
Tri lavlje glave na štitu.
Krunisane.
Onda mu je sinulo.
Razmišljao je u pogrešnom pravcu.
Ponos krunisan.
Mislio je o ponosu kao o emociji ili nekoj vrsti reakcije. Umesto toga, radilo se o
nečemu mnogo opipljivijem. Grupi lavova. Njihovoj društvenoj jedinici.
 Čopor.12
Osmehnuo se.
Prvosveštenik je lukavo koristio reci.
„Ovde je“, doviknuo je. „Grob Fransoa de More Ventavona.“
Naglas je pročitao latinske reči na grobu dok su ostali kretali prema njemu.
„Njegova religija poverila mu je komandu nad Marseljom, mesto prvosveštenika u
časnoj Tongi u Provansi i, kao njegovu poslednju službu, mesto prvosveštenika Sen Žila.
Tri titule.“ Pokazao je na mermerni memorija!. „Tri krunisana lava. Krunisani čopor.“
„Možda ste u pravu“, rekao je Poluks Galo.
On je razmislio o sledećim dvema rečima i rekao: „Moramo da nađemo lava na
štitu.“

Kastor nikada nije voleo zagonetke, a još manje one stare više od dvesta godina.
Međutim, poznavao je Secretije. Oni ne bi bezbedno vekovima čuvali Nostra Trinita da
su se ponašali glupo. Pretnja od Napoleona verovatno je bila najveća opasnost s kojom
su se ikada suočili. Taj prokleti Francuz promenio je sve.
Vitezovi više nikada nisu bili isti posle 1798. godine.
Dok je bio na mestu šefa crkvenog suda, prvi put čuo je priče o Konstantinovoj
darovnici. Čuvar vatikanskih arhiva ispričao mu je kako je treći vek bio vreme haosa.
Kuga je pustošila gradove, besneli su građanski ratovi, svuda je vladala korupcija,
dvadeset petoro ljudi sedelo je na rimskom prestolu u periodu od pedeset godina.
Konačno, 324. godine, Konstantin je eliminisao sve konkurente i preuzeo apsolutnu
vlast. Pokušaji da utiče na učvršćena verska uverenja, ili ih čak promeni, pokazali su se
kao nemogući, čak i za cara. Zato je Konstantin kultivisao sopstvenu religiju, nazvanu
po Jevrejinu koji je navodno umro na krstu i za sobom ostavio grupu učenika da šire
poruku ljubavi i nade.
Hrišćane.
Izdao je carski dekret koji im je omogućavao da najzad upražnjavaju svoju veru bez
represije. Podržavao ih je finansijski, gradio bazilike, omogućavao izuzeće od poreza za
sveštenike i promovisao hrišćane na visoke položaje u državnoj službi. Vratio im je
oduzetu imovinu, a zatim podigao Hram Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu i prvu
Baziliku Svetog Petra u Rimu. Do današnjih dana, Konstantin Veliki zauzima posebno
mesto u Rimokatoličkoj crkvi.
Koje se on nadao da će oponašati kao papa.
„Ovamo.“
Svi su požurili do mesta na kome je Malon stajao, pokazujući prstom dole na još
jedan mermerni grob.
„Još jedan lav na štitu“, rekao je Malon.
Kastor samo što se nije osmehnuo.

12 Engl. pride, ponos, gordost, ali i čopor. Ipak, pošto je originalni tekst na nemačkom jeziku, ova igra reči je
neizvodljiva. (Prim. prev.)
 Bili su blizu.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Luk je iskoračio napolje, u stopu praćen Lorom, i pogledao na sat: 2.48. Trebalo je da
bude negde u istočnoj Evropi i radi na prethodnom zadatku. Umesto toga, bio je na ovoj
steni u Mediteranu i radio bog zna šta. Još je na sebi imao istu košulju, šorts i cipele od
jutros, što nije činilo da izgleda neprilično, mada se osećao pomalo čudno što je bio u
katedrali tako obučen. Stajali su na Trgu Svetog Jovana, kako je pisalo na jednoj tabli na
zidu, a pedesetak ljudi kretalo se okolo pod sjajem ulične rasvete. Sama katedrala sijala
je u noći, sa svih strana okružena ulicama. To je pružalo mnogo mogućnosti
neprijateljski nastrojenim ljudima da izvedu svoj potez.
„Hajde da proverimo okolinu“, rekao je. „Svuda uokolo.“
Bereta mu je bila zadenuta za pojas ispod košulje. Lora je takođe bila naoružana,
pošto je uzela pištolj od svojih ljudi dok su čekali da Malon stigne. Njemu je, zapravo,
bilo drago što je napolju. Malon je bio na tragu nečemu i to je bio taticin problem koji je
trebalo sam da reši. On je imao sopstveni za koji je trebalo da se pobrine, a ona je stajala
odmah pored njega.
„Ja idem ovuda“, rekao je. „Ti kreni na drugu stranu i srešćemo se sa suprotne
strane zgrade.“
Ona je klimnula glavom i žurno se udaljila.
Prešao je preko popločanog trga, ali je stao ispod grupice drveća, koristeći jedno
stablo kao zaklon. Brzo se osvrnuo i video Loru kako ide prema uglu zgrade gde će mu
uskoro nestati iz vida i krenuti prema drugoj strani.
U mislima se vratio u vreme kada je imao jedanaest godina. On, njegov otac i
trojica braće provodili su poslednjih nekoliko sati poslednjeg dana njegovog prvog
lovačkog izleta izvan Tenesija. U Nebraski. Na hladnoći od koje su se mrznule kosti.
Bili su tamo tri dana i terali jelene preko čistina odmah iznad doline reke Ripabliken.
Sedeli su na čeki dva jutra i večeri i nijedan jelen nije dolutao tim putem. Njegovom ocu
i braći već je bilo svega dosta. Ipak, za njega to nije bilo ništa. Frustriralo ga je što je to
bio njegov prvi lov u kome je mogao legalno da nosi pušku i sam puca.
Samo jedna prilika, to je bilo sve što je želeo.
Zato je njegov otac odlučio da uradi ono što bi uradio svaki lovac iz Tenesija koji
ima samopoštovanje.
Poveo ih je u brda u hajku.
Terali su jelene još dva dana, potiskujući ih od jedne do druge čistine. Međutim,
koliko god naizgled njegov otac bio blizu, jeleni su uvek ostajali korak ispred njega. Na
kraju je otac počeo da razume kako, kada i gde se jeleni kreću.
I presreo ih je.
 S udaljenog grebena čula su se dva pucnja.
Otac je proverio vetar koji je i dalje duvao pravo niz čistinu. Savršeno.
„Drugi lovci upravo su ih poterali“, rekao je njegov otac. „Za samo minut ili dva, ti
jeleni doći će pravo niz ovu čistinu. Na tebe je red, sine.“
Osmehnuo se, sećajući se te prve prilike, koju mu je omogućio čovek kome se
divio najviše na svetu.
Sva petorica Danijelsovih krenuli su prema kedrovima na ivici čistine. Njegov otac
izmakao se dvadeset metara uzbrdo radi boljeg vidika i podigao pet prstiju, što je
predstavljalo broj životinja, pa im pokazao iz kog pravca dolaze. Još je osećao dodir
vinčesterke 94 kalibra 30-30 koju je stezao u rukama. Čvrsto. Skoro kao da je davi.
Njegov brat Mark odmahnuo je glavom i dao mu znak da popusti stisak.
„Drži je kao bebu.“
Lora je optrčala oko ugla i nestala mu iz vida. Izašao je iz zaklona drveća i krenuo
u pravcu u kome je ona otišla, zadržavajući se dovoljno dugo da joj da početnu prednost.
Kroz glavu mu je prošlo još uspomena iz tog lova.
Jeleni su se približili kroz opalo suvo lišće i ostatke snega.
Sa svakim udisajem izbacivali su oblake pare, snažno j ravnomerno. Nisu bili
svesni opasnosti koja ih čeka. Sećao se kako su stali odmah iznad uske čistine, udaljeni
dvadesetak metara. I zatezanja obarača na pušci. Sporo. Tiho. Kundaka naslonjenog na
rame. Kako je skliznuo iza kedra, pokušavajući da nacilja čist hitac između drveća,
boreći se protiv studeni koja mu je štipala lice.
Tada je povukao okidač.
Pucanj i odjek.
Jači nego što je zamišljao. Odbacio ga je unazad.
Dve košute i jednogodišnje mladunče su se razbežali, ali njegov hitac pogodio je
mužjaka u plećku, probio mu kičmu i oborio ga na mestu na kome je stajao.
Sve što se događalo tog dana ostalo mu je urezano u sećanju.
Njegov prvi ulov.
Koji je bio još bolji, jer su njegov otac i braća bili s njim.
Sećao se i pouka koje je dobio u tom lovu.
I koje nikada neće zaboraviti.
Postavljati glupa pitanja mnogo je bolje nego uraditi nešto glupo. Gledaj i uči od
drugih ljudi. I nikada nemoj da koristiš sve što ti ponude. Umesto toga, učini da to
znanje radi za tebe, na tvoj način.
To je bio dobar savet onda, kao i sada.
Došao je do ugla katedrale i provirio iza njega. Ugledao je Loru trideset metara
ispred sebe, na pola puta do sledećeg ugla. Posmatrao ju je, nadajući se da greši i da će
ona skrenuti desno i nastaviti patroliranje oko katedrale, navodno da bi se sastala s njim
na dogovorenom mestu. Međutim, ona je skrenula levo, vraćajući se prema njemu sa
suprotne strane ulice.
Odmahnuo je glavom, istovremeno zadovoljan i razočaran što su njegovi instinkti
bili ispravni. Brzo se povukao do drvoreda kako bi mogao da se zakloni u senci,
posmatrajući kako ona žuri niz trotoar, pored crkve i trga, prelazi raskrsnicu i ulazi na
bočna vrata iz uličice u jednu od mnogih radnji duž Ulice republike, koje su sve bile
zatvorene preko noći.
Zanimljivo, imala je ključ od tih vrata.
Kao i oni jeleni, ona je bila poterana ovamo. Ali to nisu učinili pucnji nekih drugih
lovaca. Uradila je to sasvim sama. Srećom, on je čekao, u zavetrini. I kao oni jeleni, ona
nije imala pojma šta je čeka.
Posegnuo je iza leđa i izvadio beretu.
Držao ju je nežno.
Kao bebu.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton je podigao pogled s groba na kome je bio naslikan lav na štitu, i zagledao se
preko broda prema oltaru, gde se nalazio drugi memorijal, onaj s krunisanim čoporom,
udaljen dvadeset metara. Linija između dva groba pružala se dijagonalno preko broda.
Usmerio je pažnju na poslednjih nekoliko reči zagonetke.
Tri rumenila su procvetala do redova i kolona.
Još jedna napomena u vezi s nečim ovde na podu.
Ove nejasne reči možda su bile obeshrabrujuće 1798. godine, ali u dvadeset prvom
veku one možda nisu predstavljale toliki problem. Gurnuo je ruku u džep i uzeo
smartfon, primetivši da ima dobar prijem od lokalnog provajdera. Tehnologija je sjajna
stvar, pa zašto je onda ne koristiti.
Uključio je pretraživač i otkucao rumenilo.
Očekivani rezultat pojavio se prvi. Šminka. Razna rumenila na prodaju, od
različitih prodavača.
„Šta radite?“ upitao je kardinal Galo.
„Svoj posao.“
Prelistao je odrednice na ekranu naniže i primetio jedan tekst na dnu prve stranice s
rezultatima. Sajt s definicijama. Besplatni rečnik. Postati crven u licu. Osećati se
postiđeno ili posramljeno. Crvena ili ružičasta boja. Šminka koja obrazima daje
ružičastu boju.
Cveće.
Video ga je dosta na memorijalima.
Podigao je pogled s ekrana. „Tražite ruže.“
Dvojica Gala i kustos rasporedili su se i počeli da traže.
On je otkucao u pretraživaču redovi i kolone.
„Ovamo“, pozvao je kustos, stojeći blizu oltara.
Svi su požurili ka njemu i videli tri ruže na štitu, iznad malteškog krsta. Prvi
memorijal, onaj s tri krunisana lava, bio je udaljen samo sedam metara, prema drugom
kraju broda.
„Na ovoj strani su dve oznake“, rekao je on. „Ona s lavom na štitu nalazi se na
drugoj strani. Mora da postoji još jedna ovde u blizini.“
Pogledao je na ekran telefona da vidi rezultate za pretragu redovi i kolone. Vojni
termin za horizontalne redove (nizove) i kolone (strojeve). Obični vojnici, redovi bez
čina. Ljudi koji čine većinski deo neke grupe. Red figura na šahovskoj tabli (niz).
Kolona figura na šahovskoj tabli.
Nekoliko mogućnosti.
Ispod poda katedrale ležalo je mnogo vojnika i vitezova. Previše njih da bi svaka
napomena na vojsku predstavljala ispravan odgovor.
Moralo je biti reči o šahovskoj tabli.
„Tražite neko karirano polje“, rekao je. „Uradimo to zajedno.“
Oni su tačno znali na šta misli i rasporedili se u kolonu, pri čemu je svako zauzeo
otprilike četvrtinu širine poda, na razmaku od tri metra. Polako su krenuli naporedo
jedni s drugima od oltara na jednoj strani prema ogromnim dvostrukim vratima na
suprotnom kraju broda koja su bila glavni ulaz u katedralu. Jedanaest vertikalnih kolona
grobova pružalo se duž duže stranice broda. Izbrojao je šest horizontalnih redova duž
kraće strane, a oni su se upravo približavali sredini. Još šest ili sedam redova pružalo se
prema glavnim vratima.
Dosad nije bilo redova i kolona na šahovskoj tabli.
Nastavili su da se kreću sporo i ravnomerno, pognute glave, razgledajući bezbrojne
slike na mermeru.
Kod trinaestog i poslednjeg reda, Poluks Galo reče: „Evo ga.“
Koton je prišao i pažljivo pogledao grob, naročito mračnu scenu s anđelom s
trubom, kosturom koji optužujuće pokazuje prstom, i radoznalom bebom. Sve troje
stajali su na kockastoj ploči.
„Ovo mora biti to“, potvrdio je Koton. „Redovi i kolone, kako se nazivaju nizovi
figura na šahovskoj tabli.“
Na podu su bile četiri tačke.
Dve prema oltaru, druge dve na suprotnoj strani.
Koordinate.
„Moramo da podignemo četiri memorijalne ploče.“
Braća Galo krenuli su nazad kroz brod, Poluks levo prema čoporu lavova, dok je
kardinal našao memorijal sa životinjom na štitu. Kustos je stao pored tri ruže. Koton je
ostao kod šahovske table. Njihovi položaji formirali su iskrivljeno X, u kome je jedna
linija bila duža od druge, ali je to, svejedno, bilo X.
Ovo je moralo biti rešenje.
„Gledajte u čoveka koji stoji dijagonalno prema vama i polako hodajte u pravoj
liniji ka njemu. Pokušajte da se sastanete na sredini svoje linije. Možemo da podesimo
taj položaj kada budemo bliže jedni drugima.“
Krenuli su, on prema kardinalu Galu, a kustos prema Poluksu. On i kardinal bili su
na dužoj liniji znaka X, tako da su se Poluks i kustos prvi sreli. On i kardinal nastavili su
da se približavaju jedan drugome i sastali se u tački malo dalje od druge dvojice, što je
značilo da nisu našli ukrštanje linija. Zato su se premestili u tačku gde su stajali zajedno
na preseku izduženog znaka X.
Ispod njihovih nogu bio je jedan grob.

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Vitez je posmatrao šta se dešava u katedrali, zadovoljan što je ostvaren napredak.

Njegovo strpljenje najzad će biti nagrađeno.
Reći Pie Postulati Voluntatis, Najpobožnijeg zahtev, iz 1113. godine, odjednom su
dobile novo značenje. Svaki član Secretija upamtio je taj sveti dokument. Kada je papa
Paskal II osnovao vitezove hospitalce, napisao je u Voluntatisu da će biti nezakonito da
bilo koji čovek brzopleto naruši ili prisvoji bilo koji posed reda, ili uzme nešto od njega,
ili umanji neki njegov prihod, ili ga uznemirava drskošću i dodijavanjem, već sva
imovina mora da ostane netaknuta, na upotrebu i uživanje samo onima kojima je data
na upotrebu i za izdržavanje.
Ta naredba je prekršena.
Turci su pokušali i nisu uspeli, ali Napoleon je ukrao sve što je mogao. Hitler je
bombardovao i napravio pustoš, ali Musolini je ubio da bi dobio ono što je želeo.
Voluntatis se bavio posledicama takvih postupaka.
Ako, dakle, u budućnosti, bilo koja ličnost, bilo sveštena ili svetovna, znajući
odredbe našeg ustava, pokuša da se odupre onome što on propisuje i ne ponudi
odgovarajuće zadovoljenje i nadoknadu, neka bude lišena sveg svog dostojanstva i
svake počasti, i neka zna da je izložena presudi božjoj, zbog zla koje je počinila, i neka
bude lišena svetog pričešća tela i krvi Hristove, i dobrobiti iskupljenja kroz Gospoda
našeg, i neka je na sudnji dan dočeka najstroža odmazda.
Koliko je jasnije ovo trebalo iskazati?
Napolju je sve bilo spremno. Njegovi ljudi bili su spremni za akciju.
Najstroža odmazda je stigla.

Kastor je zurio dole u grob Bartolomea Tomazija i čitao epitaf na latinskom. Upravnik
imanja, sin Nikola iz kuće Kortona, plemić svog grada je stradao. Primljen je u Svetu
miliciju jerusalimskih vitezova, i od godine 1708. nadalje bio je posvećen toj službi,
ispunjavajući, sve dok je živeo, svoje dužnosti na kopnu i moru s potpunom verom. Živeo
je 79godina, šest meseci i osamnaest dana.
Natpis na vrhu delovao je proročki.
MORS ULTRA NON DOMINABITUR.
Smrt više neće imati vlast.
 Iznad epitafa su bila tri simbola.

Alfa. Omega. Prvo i poslednje. Hristov monogram između njih, dobijen spajanjem
prva dva slova grčke reci za Hrista. U današnje vreme nije mnogo korišćen, ali u vreme
Rimljana stvari su bile drugačije.
On je shvatao vezu.
Veče uoči odlučujuće bitke koja će odrediti budućnost Rimskog carstva Konstantin
je imao viziju. Krst na nebu s rečima IN HOC SIGNO VINCES. Ovim krstom ćeš
pobediti. Nesiguran u značenje vizije, te noći usnio je san u kome mu je Hristos lično
objasnio da treba da koristi taj znak protiv svojih neprijatelja. Naravno, niko nije imao
pojma da li je priča o viziji istinita. Postoji toliko njenih verzija da je nemoguće znati u
koju da se veruje, ali činjenica je da je Konstantin naredio stvaranje novog labaruma 13, s
prepletena dva prva slova grčke reči Hristos.
Hristov monogram.
Zatim je naredio da simbol bude urezan na štitove njegovih vojnika, i s ovim novim
vojnim znamenjem saterao je svog rivala u Tibar. Na kraju je porazio sve izazivače i
ujedinio Rimsko carstvo pod svojom vlašću. Počeo je da poštuje znak svog spasenja kao
zaštitu protiv svake nevolje i neprijateljske sile, i izdao dekret da on bude nošen ispred
svih njegovih vojnih jedinica.
Kastor se osmehnuo.
Taj prvosveštenik jasno je izabrao svoje nagoveštaje.

Koton je preveo onoliko latinskih reči ispisanih na grobnici koliko je mogao da razume,
što je bio najveći deo.
„Ovo je važno“, rekao je kardinal Galo. „Taj simbol ovde u sredini je znak Hrista.
Njegov monogram koji je smislio Konstantin Veliki.“
„Slažem se“, uključio se Poluks. „Ovo je prvosveštenik namerno uradio. Doveo nas
je pravo ovamo.“
Sve je to divno i krasno, pomislio je Koton, ali ne rešava zagonetku. Razgledao je
slike na memorijalu. Kostur, štit, kruna, štap, lobanje i ukrštene kosti, sidra i sto s
razbijenim satom, na stubnoj ploči ispod luka.
„To je sat“, rekao je kustos. „On zaista postoji, ovde u katedrali.“
Kardinal Galo pokazao je naniže. „On nam govori da otvorimo taj sat.“

13 Vojna zastava, barjak. (Prim. prev.)

 „Gde je on?“, pitao je Koton.
„U kapeli.“
Krenuli su za kustosom do jednog od masivnih pozlaćenih lukova ispod kojih se
prolazilo u bočni brod do veličanstvenih vrata ukrašenih sa četiri mermerna stuba, na
čijem su vrhu bili golubica i jagnje od belog mermera. Prostorija iza njih bila je dugački,
visoki pravougaonik okružen sa još pozlaćenih zidova, dok je na podu bilo još
mermernih grobova. Na suprotnom kraju, ispod još jednog pozlaćenog luka, iza oltara je
visila ogromna slika urađena uljanim bojama, na kojoj je bilo prikazano grozno ubistvo
Svetog Jovana Krstitelja.
„Karavađovo Usekovanje glave Svetog Jovana“, rekao je kustos, pokazujući na
sliku. „Naše najveće blago.“
Koton je samo uzgred pogledao sliku, pa se usredsredio na prostoriju. Svuda su bili
malteški krstovi, a plafon je bio još jedan pozlaćeni izraz barokne umetnosti. Nekoliko
komada nameštaja bilo je postavljeno uza zidove, a na jednom stolu sa širokom pločom
stajao je sat. Visok sedamdesetak centimetara, bio je identičan s onim prikazanim na
memorijalu u glavnom brodu. Samo što je ovaj bio netaknut.
On je prišao i pokušao da ga podigne. Bio je pretežak.
„Nismo ga pomerali godinama“, rekao je kustos.
On je proučio spoljašnjost, nežno prelazeći prstima preko mermera.
„To je vredan deo istorije“, naglasio je kustos tonom koji je savetovao oprezno
postupanje.
„Nemam dobru predistoriju s ovakvim stvarima.“ Već je primetio da ovaj sat ima
staklenu prednju stranu koja se mogla otvoriti, a iza nje su bile kazaljke – to je sigurno
omogućavalo da se sat navije i da se pristupi unutrašnjem mehanizmu. Kazaljke su
pokazivale dvadeset do dva.
„Radi li ova stvar?“ upitao je.
„Koliko ja znam – ne. Stajala je ovde od osamnaestog veka.“
Zašto li samo nije bio iznenađen? „Vi ne menjate baš mnogo toga ovde, zar ne?“
„Važno je da zgrada ostane kakva je i bila. Istorija je važna, gospodine Malone.“
Zaista jeste.
Nešto mu je palo na pamet. „Mislio sam da je Napoleon sve opljačkao?“
„Sumnjam da bi ga zanimao teški mermerni sat koji ne radi. Nema ničeg posebnog
u vezi s njim, osim činjenice da je star. Sačuvan je, kao i mnogo drugih artefakata, jer
nije imao očiglednu vrednost.“
Nije bilo načina da se ustanovi da li unutra išta zvecka, ali pretpostavio je da bi u
slučaju da je to bilo očigledno, neko to primetio u prošle dve stotine godina. U svom
fotografskom pamćenju vizualizovao je označeni memorijal.
„Na onom otvorenom satu u brodu“, rekao je, „ako bi se zatvorio poklopac; sat bi
pokazivao dvadeset do dva. Baš kao ovde. Ovaj je, takođe, identičan po veličini, obliku i
boji.“
„Neobično je da predmeti u katedrali budu prikazani na grobovima“, rekao je
kustos. „Ili se samom vitezu dopadao takav memorijal, ili je neki prijatelj ili rođak to
napravio u njegovu čast. Sve je zavisilo od ega i finansijskih sredstava viteza.“
Kardinal je razgledao sat. „Ono što tražimo nalazi se u ovoj stvari?“
„Svakako se čini da je tako“, rekao je Koton.
Iako su stranice i podnožje sata bili od mermera, ukrašeni šiljati vrh bio je izrađen
od keramike, pričvršćen cementom za mermer.
Koton je proučio spoj.
Bio je star ali čvrst.
„Biće nam potrebni čekić i dleto“, rekao je.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Luk je pogledom proučavao zgradu okrenutu prema Ulici republike. Sve je bilo mračno i
tiho, a većina prozora zaklonjena metalnim roletnama. Po trotoarima je prolazilo malo
ljudi. Valeta se najzad umirila za noćni počinak. Ali Lora Prajs nije. Šta je radila u toj
radnji? Očigledno je želela da dođe u nju, pošto je njena ideja u katedrali bila da proveri
šta se dešava napolju. On je bio sumnjičav prema njoj još od sigurne kuće. Nije mogao
da izdvoji nijednu pojedinačnu stvar koja je pokrenula njegovu sumnju, ali nešto u vezi s
njom, jednostavno, nije bilo kako treba.
Držao je pištolj uz bok, sa cevi uperenom dole, dok je izlazio s trga, prelazio ulicu i
prilazio vratima kroz koja je ona ušla. Bila su na tri metra od Ulice republike, u
mračnijoj uskoj uličici koja se pružala, naizgled unedogled, do druge udaljene ulice.
Uhvatio je za kvaku. Okrenula se.
Vrata su bila otvorena?
Ništa u vezi s ovim nije bilo dobro.
Zašto bi upotrebila ključ da uđe, a zatim ostavila otvorena vrata? Je li očekivala
nekog drugog ko nije imao ključ? Ili je ovo bila zamka postavljena za njega? Biti jelen u
lovu nikada nije zabavno. Ali kao te prepredene životinje tamo u ledenoj Nebraski pre
dvadeset godina, ni on nije bio glup. Gurnuo je vrata, ušao, pa ih zatvorio za sobom i
ostavio otključana.
Zašto da ne?
Za slučaj da je stvarno bilo i drugih pozvanih na zabavu.
Našao se u malom predvorju. Vrata s desne strane vodila su u prostor koji je
izgledao kao prodavnica suvenira. Kamene stepenice pravo ispred njega dizale su se pod
strmim uglom. Pošto je u radnji sve bilo tiho, mora da je Lora otišla na sprat. Ispružio je
pištolj ispred sebe i popeo se uz uske stepenice. Nikakav zvuk nije odavao njegovo
prisustvo. Stepenište je bilo u skoro potpunom mraku i samo je slabašna svetlost s ulice
dopirala kroz izlog radnje ispod. Izgledalo mu je da je izložen i ranjiv, kao što su se
sigurno osećali oni jeleni kada su poterani nazad na čistinu.
Došao je do vrha stepeništa.
 Kratki hodnik vodio je pored još dvoja otvorena vrata.
Prišao je prvim, naslonio se desnim ramenom na zid i brzo provirio unutra. Sićušna
soba bila je puna stolica, nabacanih jedne na druge, i sklopljenih baštenskih stolova
naslonjenih na jedan zid. Jedini prozor bio je mutno osvetljen odozdo s ulice. Soba iza
sledećih vrata bila je slične veličine, ali je bila prazna, ako se izuzme mali sto postavljen
ispred još jednog prozora, na kome je ležala puška. Primetio je noćni nišan i veliki
kalibar. Ta puška napravljena je za veliku probojnu moć i domet. Prišao je i pogledao
kroz prozor. S njega se savršeno video Trg Svetog Jovana i bočni ulaz u katedralu. U
slaboj svetlosti video je prigušivač uvrnut na vrh cevi. Neko je bio spreman za malo
ozbiljnog lova.
Čuo je prepoznatljivo škljocanje zategnutog obarača.
„Lepo i polako“, rekla je Lora. „Okreni se. Ali prvo spusti pištolj na pod.“
„Stvarno želiš ovo da uradiš?“
„Stvarno želim.“
U redu. Pustio je oružje da padne na pod.
Zatim se okrenuo.
„Šutni pištolj ovamo“, rekla je ona. „Stvarno polako.“
Uradio je kako mu je naređeno.
„Šta me je odalo?“ upitala je.
„Samo osećaj.“
„Ti nisi glupi seoski momak kao što želiš da ljudi misle o tebi.“
„Shvatiću to kao kompliment. Pusti da pogađam. Ti si od početka radila za
Spanju.“
„Priznajem krivicu. Kada si se ti pojavio, on me je poslao na tebe.“
„Stekao sam takav utisak kada se tvoj šef pojavio u sigurnoj kući, a ja nisam
učestvovao u razgovoru. Panduri su se obrušili na nas, a Spanja je zarobio tebe, i sve je
to bila samo predstava?“
„Otprilike. Morao je da uspostavi kontakt, ali ne na način koji bi povezao nas
dvoje. Takođe, želeo je da ti ostaneš neupućen u zbivanja, ali ti si došao da me spaseš,
kao što je i predviđeno. Zato je odlučio da te uključi u tim.“
„To je bio prvi trenutak kada sam osetio sumnju. Ta dva lokalna pandura previše su
te lako sredila. Ali, kada je Spanja umro, tada sam postao siguran. Sve je bilo previše
lepo upakovano, s mašnicom. Previše podudarnosti obično ukazuje na postojeći plan.
Tipovi koji su pokušali da me ubiju. Oni su iz Entiteta?“
Ona je zakoračila u sobu, još držeći uperen pištolj, i stala na dva metra od njega,
tačno izvan domašaja udarca. „U tome je caka, Luk. Oni nisu bili Spanjini ljudi.“
On je bio zaintrigiran.
„Još toliko toga se dešava ovde“, rekla je ona. „Stvari o kojima ti ništa ne znaš.“
„Prosvetli me.“
Ona se zakikotala. „Ovo je sada posao za jedno.“
On je pokazao na pušku. „Nameravaš da ubiješ nekoga? Je li na to Spanja mislio
kada je rekao da uradiš ono što ti je rekao?“
 „Mislio je upravo to.“
„Uvređen sam. Meni je rekao samo da nađem kardinala.“
„Nadbiskup je uvek pazio na crkvu, a crkva je upravo u opasnosti.“
„Ta opasnost je kardinal Galo?“
„Opasnost je ono što se dešava u toj katedrali. Ne mogu im dopustiti da nađu
Nostra Trinita. To mora da ostane izgubljeno.“
„Kako možeš da budeš tako sigurna da će ga naći?“
„Spanja je znao za sve što se dešavalo u Italiji u vezi s Malonom i Poluksom
Galom. Znao je da oni dolaze ovamo, u katedralu, pa je pripremio ovo mesto za zasedu.
On, naravno, nije mogao da zna kada bi mogla da se ukaže prava prilika, ali tada sam
nastupila ja. Mogla sam da vidim da Malon napreduje. On je pametan tip, ili je bar
Spanja to rekao o njemu. Neće proći mnogo pre nego što Malon i dvojica Gala prođu
kroz ona vrata.“
„Je li Malon na tvom spisku za odstrel?“
„Nostra Trinita mora da ostane izgubljen.“
To nije baš bio odgovor, ali je bilo dovoljno blizu. „Ko je ubio Spanju?“
„Isti ljudi koji su želeli tvoju smrt. Isti oni koji žele Malonovu smrt.“ Sačekao je.
„Secreti.“
„Još nisi odgovorila na moje pitanje“, rekao je. „Je li Malon na tvom spisku za
odstrel?“
Neki pokret iza nje privukao mu je pažnju.
Na vrata je stao neki čovek.
Nizak, zdepast, neodređenih godina.
„Ne, gospodine Danijelse“, rekao je duboki glas. „Mi nemamo nikakav spor s
Amerikom.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je prihvatio čekić i dleto koje je kustos našao i dodao mu. Dok su oni čekali,
pregledao je svaki delić spoljašnjosti sata i zaključio da na njoj nema drugih spojeva,
osim na uglovima, ni vidljivog otvora, kao ni sakrivenih prekidača ili poluga. Šta god da
je bilo sakriveno unutra, mora da je bilo stavljeno odozgo. Čekićem je blago kucnuo
spoljašnju stranu, a metal je odjeknuo tupim i jednoličnim zvukom pri dodiru s
kamenom.
„Ne čini se kao da je šuplje“, rekao je.
Ostali su ga posmatrali s vidljivom radoznalošću, a kustos je na licu imao zabrinut
izraz. Izgledalo je da nema mnogo izbora osim da obazrivo razbije zacementirani spoj
između vrha i ostatka sata.
„Koliko je stara ova stvar?“, upitao je.
 „Četiristo godina“, odgovorio je kustos. „Potiče od jednog velikog majstora s
početka sedamnaestog veka.“
Međutim, pre nego što je primenio bilo kakvu silu, otvorio je okrugla staklena
vratanca s prednje strane. Na brojčaniku sata bila su tri šrafa koji su ga držala i sigurno
omogućavala pristup mehanizmu iza njega.
„Moramo da budemo sigurni“, rekao je.
Kustos mu je dodao šrafciger s ravnim šiljkom, pomoću koga je otpustio sva tri
zavrtnja. Iza brojčanika nije bilo ničega osim zupčanika i opruga koje su pokretale
kazaljke. Nije mogao da vidi pristup glavnom delu sata.
„Uradite to“, rekao je Poluks Galo, naizgled shvatajući njegovo oklevanje koje je
postajalo sve slabije.
Pritisnuo je oštri metalni vrh dleta na cement i počeo da kucka. Nije žurio, vodeći
računa o tome da poklopac ne bude oštećen i da može lako da se vrati na mesto. Cement
je bio čvrst i bilo je potrebno nekoliko udaraca u isto mesto da se postigne rezultat. Tek
je trebalo da vidi da li su pukotine sezale do kraja.
„Gospodine Malone“, rekao je kardinal Galo.
On je prestao da kucka.
„Mislim da sam nešto primetio. Mogu li na trenutak da uzmem čekić?“
On je bio otvoren za svaku bolju ideju, pa mu je predao alat. Kardinal je razgledao
sat, pa jako zamahnuo i zabio metalnu glavu čekića pravo u keramički poklopac sata.
Kustos se zagrcnuo.
Poklopac se raspao na nekoliko komada, ali oni bliži cementnom spoju ostali su na
svom mestu.
Morao je priznati. I ovo je upalilo.
„Nemamo vremena za prefinjenosti“, rekao je kardinal. „Moram da se vratim u
Rim za sedam sati.“
Poluks Galo je ćutao, ali ništa u njegovom izgledu ili držanju nije ukazivalo na to
da se ne slaže s ovim skrnavljenjem.
„Mogu li?“, upitao je Koton, želeći da mu se vrati čekić.
Galo mu je predao čekić, a on je laganim kuckanjem uklonio još keramike,
otvarajući dovoljno širok otvor u poklopcu da može da uvuče ruku unutra.
„Donesite onu stolicu ovamo“, rekao je kustosu.
Jedna je stajala pored ulaza u kapelu, najverovatnije da vodič sedi na njoj tokom
dana, kada po katedrali lutaju posetioci. Kustos je doneo stolicu koju je Koton upotrebio
da odozgo može da pogleda kroz otvoreni poklopac dublje u unutrašnjost sata.
„Napunjen je nekim materijalom“, rekao je, pažljivo prstima izvlačeći gornji sloj
koji se presijavao na svetlosti. „Pomislili biste da je pesak. Ali to je slomljeno staklo,
samleveno u prah i čvrsto nabijeno.“
„Mehanizam za čuvanje i zaštitu“, rekao je Poluks. „Koristili smo ga u prošlim
vekovima. Video sam i druga skloništa za razne predmete s tim unutra.“
Koton svakako nije mogao da gurne ruku i proveri šta je unutra. Staklo je bilo
čvrsto nabijeno, od jednog do drugog zida kućišta sata, što je objašnjavalo izostanak
šupljeg zvuka kada ga je ranije pretresao.
„Moraćete da budete pažljivi prilikom vađenja sadržaja“, rekao je Poluks. „Staklo
je moglo da uništi ono što je unutra. To je još jedna sigurnosna mera za koju se zna da
smo je koristili.“
„Nostra Trinita“, rekao je kardinal, „najverovatnije će biti prastari pergament.
Mogao bi da pretrpi oštećenje.“
Poluks je odmahnuo glavom. „On nije unutra. Dve papske bule ne bi stale u tu
šupljinu. Obojica smo videli kopije u Vatikanu. Mnogo su duže.“
„A vi ste tek sada ovo spomenuli“, rekao je Koton.
„Constitutum Constantini mogao bi da bude manji“, rekao je kardinal.
„Ne znamo u kakvom je obliku on bio.“
Poluks je ponovo odmahnuo glavom. „Oni nikada ne bi oštetili Trojstvo. U pitanju
je sve ili ništa. Pretpostavljam da je ono što je u ovom satu samo način da se pronađe put
do Nostra Trinita.“
Koton nije imao pojma šta je od toga tačno, ali imao je ideju kako da okonča
raspravu.
Okrenuo se prema kustosu. „Imate li industrijski usisivač?“

Kastor je obuzdavao frustriranost. Ovo se razvlačilo unedogled, a vreme nije bilo na

njegovoj strani. Biće mu potrebno najmanje tri sata za put nazad do Rima, kada se
uračuna vreme dolaska i odlaska na oba aerodroma. Mogao bi upola da skrati to vreme
kada bi mogao da obavi nekoliko poziva. Bilo je ljudi u privatnom sektoru koje je
poznavao i koji su imali mlažnjake na raspolaganju. Možda bi mogao da pošalje nekoga
od njih dok se situacija ne raščisti.
„Treba mi telefon“, rekao je.
„U mojoj kancelariji“, rekao je kustos. „Možete da obavite poziv dok ja tražim
usisivač. Imamo ih nekoliko koje koristimo kada uklanjamo barice vode.“
Pošao je za kustosom iz kapele, ostavljajući Poluksa i Malona kod sata. Kancelarija
se nalazila odmah iza prodavnice suvenira u katedrali, na zadnjoj strani zgrade. Kustos
ga je ostavio samog i on je sa fiksnog telefona pozvao u Rim, probudivši jednog starog
poslovnog saradnika, koji je pristao da pošalje mlažnjak njegove kompanije na Maltu da
ga čeka, spreman za trenutno poletanje. Bilo je dobro znati da ga ne mrze baš svi. On je,
zapravo, stekao poduži spisak prijatelja na raznim položajima u vladi, bankama i
industriji. Muškarce i žene koji su verovali, kao i on, da je Katolička crkva otišla previše
ulevo. Oni su jedva čekali promenu, ali bili su dovoljno pametni da ne žure. Kako je
glasila izreka? Dobre stvari dolaze onome ko čeka. Stvarno? Prema njegovom iskustvu,
onome ko čeka dođe malo toga ili ništa.
Na svu sreću, njegovo čekanje uskoro bi moglo biti završeno.
Prekinuo je vezu, dok mu je mozak ubrzano radio.
Obično je moć grupe ubedljivo pobeđivala moć pojedinca, a to je više nego išta
drugo opisivalo konklavu. On je nameravao da zauzda moć te grupe preko nekolicine
izabranih pojedinaca. Ideja je bila i jednostavna i proverena kroz vreme. Ubaci se među
protivnike, saznaj sve što možeš, a onda upotrebi to znanje protiv njih.
To ga je podsetilo na fleš-memoriju u džepu.
Našao ju je i pogledao u kompjuter na kustosovom radnom stolu. Zašto da ne?
Očajnički je želeo da proveri da li je ovo njegov spas. Nije čuo nikakve korake ni
glasove iza vrata kancelarije pa je uključio memoriju u USB priključak. Na ekranu su se
pojavila prazna polja za unos lozinke i on je otkucao KASTOR I.
U prozoru koji se otvorio video se samo jedan fajl.
S naslovom DOKAZ.
Dobar znak.
Otvorio ga je i na ekranu se pojavila kopija sažetog izveštaja koji je pročitao ranije,
s podacima iznesenim istim redosledom, s istom terminologijom, samo što je sada
postojao dodatni tekst, crvene boje, s imenima kardinala koji su počinili prekršaje i
linkovima s apendiksom. Kliknuo je na nekoliko njih i video skenirane finansijske
izveštaje, ugovore, napomene iz istrage i druge inkriminušuće dokumente. Uz tri su bili
priloženi snimci telefonskih razgovora kardinala koji su raspravljali o inkriminišućim
detaljima. Prepoznao je sve glasove. Ovo je bio i više nego dovoljan dokaz da bude
upotrebljen za učenu. Zatvorio je fajl pa izvadio USB uređaj i stegnuo ga u šaci.
Spanje više nije bilo.
Ali, hvala nebesima, njegov rad i dalje je živeo.

***

Koton je izvadio mobilni telefon i pozvao Stefani, iznenađen jačinom signala u

katedrali. Izvinio se i izašao iz kapele, ostavivši Poluksa Gala samog sa satom, ponovo
ulazeći u glavni brod, ali zadržavajući otvorenu liniju pogleda kako bi bio siguran da će
sve ostati netaknuto. Gledao je kroz otvorena vrata kako Galo i sam uzima svoj mobilni
telefon i razgovara, prilazeći oltaru i Karavađovoj slici sa suprotne strane. Objasnio je
Stefani šta su našli.
„Trebalo bi da znamo više za jedan sat“, rekao je. „Taj sat mora polako da se
isprazni.“
„Gde je Lora Prajs?“
„Napolju s Lukom.“
„Postoji problem s njom. Malteška služba bezbednosti upravo mi je javila da oni
više ne odobravaju ono što ona radi. Ona sada navodno radi s Entitetom. Pošto je Spanja
mrtav, odlučili su da me obaveste o situaciji.“
„Vrlo velikodušno s njihove strane.“
„Slažem se. I ja sam ljuta. Na početku sam mislila da bi mogla biti korisna, ali
Spanja me je izigrao. Malteška služba bezbednosti me je izgirala. Nemam pojma šta se,
kog đavola, dešava tamo. Moram da prenesem ove informacije Luku, ali on nema
mobilni telefon. Spanja ga je uništio.“
 „Ja ću se pobrinuti za to, čim završim ovde.“
„Vatikan je u stanju uzbune zbog Spanjine smrti. Mnogo je nervoznih kardinala,
zabrinutih šta se dešava. Srećom, to je Vatikan, tako da mogu sve da zadrže ispod
tepiha.“
On je nastavio da posmatra Gala, koji je stajao tridesetak metara dalje, na
suprotnom kraju kapele. „Imam jednojajčane blizance koji se očigledno ne dopadaju
jedan drugom. Povremeno je malo nenormalno. Kao Ptica Trkačica i Pera Kojot. Jedan
je sav kao na iglama, ne zna se šta može da uradi. Drugi je polusvestan, na
antidepresivima, potpuno neosetljiv. Nijednog nije briga za onog drugog, tako da se ne
može reći kuda će ovo da vodi ako išta pronađemo.“
„Iz Vatikana mi kažu da šta god nađete, to je njihova privatna stvar. Oni hoće da se
u tom trenutku sklonimo i pustimo ih da to rese između sebe. Ja nemam problem s tim.
Jednostavno si mi potreban da se postaraš da šta god ima da se pronađe – i bude
pronađeno.“
On je znao pravi odgovor na to. „Da, gospođo.“
„I prenesi sve informacije Luku.“
Na drugoj strani broda video je kako se kardinal Galo vraća s kustosom, koji je u
ruci nosio usisivač s produžnim kablom.
„Moram da idem“, rekao joj je.

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Vitez je pokušao da se obuzda.

Priča je bila veoma stara.
Vitezovi templari su 13. oktobra 1307. godine opkoljeni i pohapšeni. Mučeni su, a
mnogi i ubijeni, uključujući i njihovog velikog majstora, Žaka de Molea, koji je umro
užasnom smrću. Pet godina posle toga red je zvanično raspušten, a većinu njegovih
sredstava papa je predao hospitalcima. Niko nikada nije osporavao taj postupak. Niko se
nikada nije pitao kako je to bilo moguće. Zašto bi papa uradio takvo nešto?
Jednostavno.
Dvesta godina ranije, u XII veku, za vreme pohoda u južnoj Turskoj, grupa
hospitalaca naišla je na sanduk s prastarim dokumentima. To su uglavnom bili
pergamenti. Religijski tekstovi. Uglavnom nevažni i bez značaja. Ipak, jedan je, izgleda,
bio drugačiji.
Constitutum Constantini.
Konstantinova darovnica.
Jedinstveni dokument koji je sačuvan do srednjeg veka, ostao kod hospitalaca za
vreme njihovog boravka u Svetoj zemlji, a zatim i na Kipru, Rodosu i Malti. Pape su na
kraju saznale za njegovo postojanje. Jedan od njih, Klement V, koji je sedeo na tronu
Svetog Petra 1312. i znao za dokument, proglasio je svoj Ad providam ustupajući sva
sredstva templara hospitalcima. To je bio nesumnjivi dokaz snage tog dokumenta.
Povremeno su, kroz vekove, pape tražile dodatno ubeđivanje i uvek je Konstantinova
darovnica obavljala taj posao.
To je omogućavalo da vitezovi ostanu važni.
Ali to se završilo 1798. godine.
Sada, ove noći, sve bi to moglo da se promeni.

Koton je stajao na stolici i prevlačio cevi usisivača preko slojeva smrvljenog stakla
kojim je sat bio napunjen, polako ih izvlačeći. Šupljina je bila otprilike površine pola
kvadratnog metra i duboka oko četrdeset centimetara. Nije mogao da žuri s uklanjanjem
stakla, jer nije imao pojma šta je ostavljeno unutra, ako je uopšte i bilo nečega. Shvatao
je prednost stakla kao materijala za popunjavanje šupljine. Ono nije stvaralo nered ni
prašinu. Takođe, bilo je gusto, što je dodatno otežavalo sat i obeshrabrivalo pljačkaše da
ga odnesu. Usisivač je savršeno radio i zrnca stakla postojano su zveckala kroz njegovu
cev. Brinuo se zbog Luka, ali nije bilo načina da ovaj zadatak prepusti nekom od ljudi
koji su ga napeto posmatrali.
Nastavio je da usisava. Na vidiku se pojavio vrh nekog predmeta. Okružio je oko
predmeta i nastavio da usisava. Počeo je da se pojavljuje obris flaše. Sa širokim grlićem.
Visoke. Stajala je uspravno otprilike na sredini otvora. Bila je zapečaćena voskom.
Nastavio je da radi dok više od polovine flaše nije postalo vidljivo.
„Isključite“, rekao je.
Kustos je zaustavio motor usisivača.
Koton je spustio cev.
„Šta je unutra?“ upitao je kardinal, nestrpljiv kao i uvek.
Koton je posegnuo unutra i nežno izvukao flašu. Zrnca stakla poletela su na sve
strane. Stresao je još stakla i podigao flašu da je svi vide. Neprozirna flaša bila je
mutnozelenkaste boje. Video je zamagljenu sliku nečega u njoj.
Sišao je sa stolice. „Ima li neko neku ideju?“
Poluks je razgledao spoljašnjost. „Još jedna poruka.“
On se slagao s tim mišljenjem i uzeo je dleto sa stola i počeo da uklanja pečat od
voska. Tamni skerlet pečata otpadao je u suvim, grubim komadima. Čitav grlić bio je
napunjen voskom, i on je okrenuo flašu nadole, vodeći računa da ništa ne ošteti ono što
je unutra. Gomila voska starog više od dvesta godina, koju je rastopio očajni
prvosveštenik u pokušaju da sačuva poslednje deliće nasleđa umiruće organizacije,
nakupljala se na stolu. Upotrebio je dleto da ukloni ostatke pečata. Ponovo je nagnuo
flašu i umotani pergament, boje mutnog čaja, ispao je iz nje.
Spustio je flašu.
„Može da se razmota“, rekao je kustos, kao da mu čita misli. „Ali oprezno.“
„Uradite to“, rekao je kardinal.
Koton je položio svitak, širok desetak centimetara, na sto. Kustos je kažiprstom i
palcem uhvatio ivicu. Koton je razvio svitak, polako i pažljivo, i osetio prirodni otpor
pergamenta koji se održao i posle više od dva veka. Pritisnuo je jedan kraj i svi su
pogledali sliku, na kojoj se crno mastilo s vremenom mestimično razlilo.

„To je Malta“, rekao je kustos.

Koton se složio. Obale su bile grubo nacrtane, ali oblik je bio prepoznatljiv. Duž
obale bila su slova i simboli, i još nekoliko njih unutra na kopnu.
„To je latinsko pismo“, rekao je Poluks. „Kockica kroz koju je povučena linija na
krajnjoj desnoj strani je slovo H. Dva spojena kruga koji izgledaju kao broj osam su
slovo E“
„A njihov položaj na mapi mogao bi da predstavlja kule osmatračnice“, rekao je
kustos. „Postoji ih trinaest kružno raspoređenih oko ostrva. Ovde je trinaest slova u
blizini obale. M bi moglo da znači Mdina, obrnuto F otprilike označava mesto gde se
nalazi stara inkvizitorska palata. To je blizu Palate Verdala.“
Sve je imalo smisla. Prvosveštenik je učinio da nagoveštaje bude teško razumeti,
ali ipak nije bilo neizvodljivo, pod uslovom da onaj ko ih proučava poznaje izgled
ostrva. Pitao se na šta su se odnosila slova u poruci nađenoj u obelisku. HZPDRSQX.
Sada je znao.
„Znate li čitavu latinsku abecedu?“ upitao je.
Poluks je klimnuo glavom.
Savršeno.
„Moramo da napravimo kopiju ovog pergamenta. Potrebna mi je jedna na kojoj
mogu da pišem.“

Luk je odmerio tamno obličje čoveka i razmislio o njegovom odgovoru da Malon nije u
opasnosti, pa upitao: „Ko ste vi?“
 „Monsinjor Džon Roj. Bio sam pomoćnik nadbiskupa Spanje. Sada imam
privremenu operativnu komandu nad Entitetom.“
„Zvučite kao da ste Amerikanac.“
„I jesam.“
„Secreti su ovde, na Malti?“
Crna glava je klimnula. „Moglo bi se reći.“
Čudan odgovor.
„Ubili su Čaterdžija i Spanju i pokušali da ubiju tebe“, rekao je Roj. „Tamo su
napolju, upravo. Čekaju.“
„Šta čekaju?“
„Da vide šta će se desiti u katedrali.“
Luk je pokazao na pušku na stolu ispod prozora. „A koga ćete vi da ubijete?“
„Nemoj mi reći da ranije nisi povlačio obarač?“, pitao je Roj.
„Ja nisam ubica.“
„Nisam ni ja“, rekla je Lora, „ali radim svoj posao.“
„Neću dopustiti nijednom od vas dvoje da bilo koga ubije.“
„To se ne tiče SAD“, rekao je Roj. „To je problem Vatikana, koji on želi sam da
reši.“
„Ubijajući ljude?“
„Vašington se umešao u ovu situaciju“, napomenuo je Roj. „Entitet nije tražio vašu
pomoć. Tražim od tebe, kao profesionalac od drugog profesionalca, da se skloniš.
Uveravam te da se ništa neće dogoditi gospodinu Malonu. Bar ne što se nas tiče.
Secreti? To je druga priča. Ti i Malon moraćete da se pozabavite tim problemom. Oni su
neprijatelji. Ne ja.“
„Oni žele ono što Malon upravo traži? U katedrali?“
„Tako je. I neće se zaustaviti dok to ne dobiju. Nadbiskup Spanja došao je ovamo
da uzme ono što bude nađeno. Nije uspeo. Gospođica Prajs i ja sada ćemo završiti taj
zadatak. Ti i gospodin Malon možete da idete kući.“
Što je, zapravo, zvučalo primamljivo.
Dok je bio dečak, on i njegova braća čuvali su krave koje su njihovi roditelji imali.
Lenje životinje. Ništa im nije bilo draže nego da po čitav dan planduju i preživaju na
pašnjaku. Obadi su bili neumorni. Opaka mala stvorenja ostavljala su svoj nakot na
mestima ugriza. Neke krave trčale su da pobegnu od njih, ali većina ih je, jednostavno,
stajala, žvaćući travu i terajući obade repom, ne obraćajući pažnju ni na kakve napade.
Te krave koje nisu bežale bile su hrabre naivčine.
Kao on.
„Ne mogu da odem, i vi to znate.“
 ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Koton je držao ispravljen pergament na jarkoj svetlosti skenera i napravio kopiju. Izašli
su iz kapele i otišli u kustosovu kancelariju. Braća Galo bili su tihi i posmatrali ga dok je
proučavao prvosveštenikovu zagonetku. Umotao je originalni dokument i odložio ga sa
strane, pa položio kopiju na kustosov sto, uzeo olovku i napisao HZPDRSQX na listu
papira.
„Dajte mi slova latinske abecede umesto ovih.“
Poluks je uzeo olovku i napisao odgovarajuća latinska slova. Koton je odmah video
da je bio u pravu. Svih osam pojavilo se na pergamentu, raštrkano po ostrvu.

Zaokružio ih je na kopiji mape.

„Ovo su obeležja. Referentne tačke“, rekao je.
Međutim, bila su beskorisna ako se ne čitaju zajedno. Zato ih je proučio,
proizvoljno zaključivši da ona međusobno najbliža duž obale treba povezati kratkim
linijama.
 „Vi ne znate da li je to ispravno“, rekao je kardinal.
„Ne. Ne znam. To je pretpostavka, ali deluje razumno. Možemo da isprobamo
druge kombinacije ako ova ne da rezultat.“
Zdrav razum iziskivao je da mapa mora da vodi do određene tačke na ostrvu, a
jedini način na koji se ona mogla pronaći bio je pomoću ukrštenih linija. On je u glavi
povukao te linije, povezujući osam različitih odvojenih tačaka. Samo je jedna
kombinacija naizgled nudila ono što je tražio, a ostale su bile puko zbunjivanje
istraživača.
„Ovo je kao ono X ovde na podu“, rekao je. „Treba da ih povežeš dijagonalno u
mreži.“
Uzeo je lenjir koji mu je kustos dodao i povukao linije.
 „To je grubi malteški krst“, primetio je kardinal. „Pomalo izdužen, ali, svejedno,
malteški krst.“
„To znači da je presek ovih linija mesto na koje treba da odemo“, rekao je on.
„Negde u blizini severozapadne obale, nedaleko od Zaliva Svetog Pavla, ako se ne
varam. Imate li pojma šta se tamo nalazi?“
„To može biti samo jedno mesto“, rekao je kustos.
Poluks Galo klimnuo je glavom. „San Mađar.“

Luk je pogledao kroz prozor.

Trg Svetog Jovana ispred katedrale i dalje je bio tih i slabo osvetljen. Malon i
dvojica braće Galo još nisu izašli napolje.
Još je imao vremena.
„Gospodine Danijelse, crkva se suočava s neposrednom pretnjom.“ Rojev glas bio
je zvučan, kontrolisan, razuman. „Predstojeća konklava čini tu pretnju još opasnijom.
Kada kardinali budu zaključani u Sikstinskoj kapeli, svi gubimo kontrolu. Moramo
odmah da se pozabavimo time. Nadbiskup Spanja otkrio je pretnju i radio je, na svoj
način, na njenom otklanjanju. Došao je ovamo da se lično pozabavi situacijom.
Nameravao je da uključi i tebe i gospođicu Prajs u svoje napore. Nažalost, pretnja je
prva pronašla njega.“
„Kakva pretnja?“
 „To ne mogu da kažem.“
„Na raspolaganju imate jednu od najboljih obaveštajnih agencija na svetu.
Pozabavite se bilo kojom pretnjom. Nema potrebe da ikoga ubijate.“
„Nažalost, s obzirom na ono što se večeras dogodilo, ovo će sada okončati samo
nasilje. Ubistvo nadbiskupa Spanje ne može da prođe neosvećeno. Ti ljudi moraju znati
da postoje posledice njihovih postupaka.“
Nešto se tu nije slagalo. Rekao je Lori: „Ti si rekla da je Spanja organizovao ovo
ubistvo za tebe. Ali, kada se to dešavalo, niko još nije mrtav. Pa šta je onda ovo?
Naručeno ubistvo?“
„Ponavljam“, rekao je Roj, „ovo nije problem koji se tiče SAD. Gospodine
Danijelse, ti i gospodin Malon morate da odete. Odmah.“
„I pustim vas da ubijete kardinala Gala?“
„Gospodine Danijelse, kao što si upravo pomenuo, Entitet ima mnogo sredstava na
raspolaganju. Postoji već vekovima. Preživeli smo uvek radeći ono što mora da se
uradi.“ Roj je zastao. „Ubistvo za nas nije nepoznata stvar. Nikada se nismo plašili da
uradimo ono što je neophodno. U prošlim vekovima, ako bi sveti otac naredio nečiju
eliminaciju u odbrani vere, mi smo izvršavali tu naredbu. On je glas božji, a mi smo
njegova ruka.“
„Ovo nije srednji vek, a papa je mrtav.“
„A ipak, pretnja je ostala.“ Roj je odmahnuo glavom. „Međutim, ubistvo crkvenog
velikodostojnika nije deo našeg plana ovde.“
On je na pominjanje konklave pretpostavio da je meta kardinal Galo. Da je to čitav
razlog zbog koga ga je Stefani Nel uopšte umešala u ovo.
„Njegov brat je naš problem“, rekao je Roj. „Nadbiskup Spanja naširoko se bavio
Poluksom Galom. I previše, po mom mišljenju, ali nadbiskup nije bio čovek koji je
prihvatao mnogo… saveta. Nažalost, moje lične sumnje u vezi s Poluksom Galom
pokazale su se kao tačne.“
O čemu je Luk želeo da sazna više.
Ali to se nije dogodilo.
„Prepusti ovo nama“, rekla je Lora.
„Voleo bih da…“
Dva prigušena praska narušila su tišinu.
Kao pljeskanje ruku.
Roj je poleteo napred, uhvativši se za grudi, pa se srušio na pod, jako udarivši
licem o daske. Ništa nije uletelo kroz prozor, pa je napad morao biti izveden iz hodnika
zgrade. Lora je reagovala, naglo se okrenuvši i usmerivši oružje u mračni dovratak. Luk
je iskoristio trenutak da se baci na pod i usput dograbi pušku sa stola. Opružio se po
podu da bi predstavljao što manju metu. Pre nego što je stigao da upozori Loru da uradi
to isto, čuo je još jedan prasak i njena glava poletela je unazad kada joj se metak zario u
lice, prošao naviše kroz mozak i izašao na potiljak.
Telo joj se sručilo na pod pored monsinjorovog.
Ispalio je tri puščana metka, utišana prigušivačem, u crnilo iza vrata.
 Nečiji koraci su se trkom udaljili.
Skočio je na noge, prislanjajući se uza zid pored izlaza. Hodnik iza vrata bio je
mnogo mračniji, ali nije ni video ni osetio nikoga u njemu. Zamenio je pušku svojim
pištoljem, koji je dohvatio s poda. Zatim je zastao na trenutak i opipao puls Roju. Nije
ga bilo. Lora je očigledno bila mrtva. Dođavola. Nije ovo zaslužila.
Prišao je stepenicama pa sišao. Vrata koja su vodila u uličicu bila su delimično
otvorena.
Oprezno. Napolju je mogla biti nevolja.
Iskoristio je kameni zid zgrade kao zaklon i udarcem desne noge otvorio vrata.
Nekoliko puta brzo je provirio iza dovratka i opet nije video nikoga. S njegove desne
strane, na suprotnom kraju uličice, tridesetak metara dalje, tamo gde se spajala s drugom
ulicom, spazio je tamnu priliku.
U bekstvu.
Potrčao je za njom.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Koton je mogao da vidi da i obojica Gala i kustos izgledaju sigurni u vezi s lokacijom.
„Šta je San Mađar?“ upitao je.
„Jedna od najstarijih kapela na ostrvu“, rekao je Poluks. „Sagrađena je sredinom
šesnaestog veka, nedugo po dolasku vitezova.“
Slušao je dok mu je Poluks pričao o crkvi. Po legendi, u dvanaestom veku, jedna
ovdašnja devojka radila je u poljima kada je videla veći broj Turaka kako trče prema
njoj. Bežala je, a progonitelji su joj bili za petama. Ostavši bez daha, pronašla je utočište
u pećini čiji je otvor bio zagušen masom paukovih mreža. Unutra je pala na kolena i
molila se Majci Božjoj za pomoć. Gusari su nastavili da je traže, i čak pronašli pećinu i
zavirili u nju, ali, videvši zastor od paučine, produžili su dalje.
„Te paukove mreže koje su se ponovo zatvorile preko ulaza pošto je ona prošla,
smatrane su čudom', rekao je Poluks. „Zato je ispred pećine podignuta kapela posvećena
toj devici, koja je postala San Luis Mađar.“
„Svaka crkva ovde ima takvu priču“, rekao je kustos. „Ovo ostrvo prepuno je
crkava. „Izbrojano ih je najmanje trista pedeset devet, po jedna za svaki kvadratni
kilometar. Šezdeset tri posebne parohije. San Mađar je jedna od sporednih kapela,
zasebna, i nije otvorena za posetioce.“
„U vlasništvu je reda“, rekao je Poluks.
Ovo je bilo zanimljivo.
„Originalnu kamenu crkvu obnovili su vitezovi u šesnaestom veku“, dodao je
Poluks. „Ostala je zatvorena, ali mi je održavamo. Mogu da pozovem naše predstavnike
ovde na ostrvu da je otvore i sačekaju nas.“
 „Uradi to“, rekao je kardinal.
Poluksu se očigledno nije dopadalo da mu brat izdaje naređenja, ali nije se
raspravljao, nego je samo izašao iz kancelarije da obavi poziv.
Nešto je mučilo Kotona.
„Šta je to u vezi sa crkvom što mi ne govorite?“, upitao je kardinala i kustosa.
„Kada je Napoleon opustošio ostrvo“, rekao je kustos, „nije opljačkao San Mađar.
To je uvek bilo jednostavno mesto, bez raskošnih ukrasa. Tamo nije bilo šta da se
ukrade. Zato je ostalo netaknuto. Baš kakvo je bilo u šesnaestom veku.“
„To je i privatna kapela Secretija“, dodao je kardinal.
Sada već stvarno razgovaramo.
Galo je objasnio da su Secreti uvek zadržavali izvesnu distancu u odnosu na ostale
vitezove. Čitava ideja njihovog izabranog društva bila je da budu izdvojeni. Zato su,
pošto je ostrvo darovano redu, Secreti podigli kapelu koju će koristiti samo njihovi
članovi, a zemljište na kome se nalazila proglašeno je zabranjenim za sve osim onih koji
nose palindrom od pet reci koje formiraju anagram Pater Noster. Otac naš. Konstantinov
znak.
„Korišćena je redovno do Napoleonove invazije“, rekao je kustos. „Istorijski spisi
pokazuju da su francuski vojnici obišli to mesto, ali je pomenuto i da tamo nije bilo
ničega vrednog.“
Očigledno nisu bili u pravu. Koton je odlučio da promeni pristup i okrenuo se
prema Galu. „Vi sada možete da se vratite u Rim.“
„Idem tamo čim ovo bude završeno.“
„Oprostite, eminencijo, ali kakav interes ima jedan kardinal u svemu ovome?
Koliko shvatam, šta god da se tamo nalazi, pripada Malteškim vitezovima.“
„To može biti predmet rasprave, a ja sam papin predstavnik u tom redu. Moja je
dužnost da ovo dovedem do kraja.“
„Možemo da vas izvestimo o svojim otkrićima. Zašto je potrebna vaša lična
uključenost?“
Mogao je da vidi kako je njegova nesposrednost izazvala kardinalov gnev, ali on je
insistirao na tome da čuje razlog.
„Ne moram ništa da vam objašnjavam“, rekao je Galo.
„Ne, ne morate, ali po vašoj sopstvenoj izjavi, na ovom ostrvu ima ljudi koji
pokušavaju da vas ubiju. Konklava počinje za samo nekoliko sati, a vi ipak insistirate na
tome da ostanete ovde. Neki bi mogli to da nazovu nesmotrenim postupanjem.“ Zastao
je. „Ili možda unapred smišljenim.“
Poput hladne magle, u Galovim očima nakupljao se bes.
„Gospodine Malone, ja sam visoki dostojanstvenik Rimokatoličke crkve, kome se
obično iskazuje poštovanje. Čak i od onih koji ne pripadaju crkvi.“
„Čak i kada lažete?“
Pre nego što je kardinal stigao da odgovori, Poluks se vratio u kancelariju i
prekinuo trenutak napetosti. „Predstavnik će nas sačekati kod San Mađara, s ključem od
ulaznih vrata. U zgradi ima struje. Takođe će poneti neki alat, pošto nemamo pojma šta
tamo može da se nađe, ili kako da dođemo do toga.“ Poluks je zastao. „Gospodine
Malone, od ovog trenutka pa nadalje možemo sami da se pobrinemo za ovo.“
„Slažem se“, brzo se uključio kardinal. „Idite kući.“
Sada su se udružili.
Zanimljivo.
„Imam naređenje da ovo dovedem do kraja. Još nismo stigli do kraja.“
„Mnogo ste pomogli“, rekao je Poluks. „Vaše rešavanje prvosveštenikove
zagonetke bilo je pravo majstorstvo, ali moram da se složim sa svojim bratom, što mi se
retko dešava. Ovo je crkveno pitanje, koje možemo da rešimo interno.“
„Šef Entiteta je mrtav. Ovo je daleko više od crkvenog pitanja.“
„Shvatam, i mi ćemo se obratiti Secretima“, rekao je Poluks. „Svi koji su
odgovorni za bilo kakve nasilne činove biće pozvani na odgovornost. Ali Nostra Trinita
je osetljivo unutrašnje pitanje, čije bismo rešavanje radije zadržali između sebe.“
„Šta mislite o ovome?“ rekao je on. „Hajde da pogledamo šta se tamo nalazi. Posle
toga odlazim odavde. To bi bio kraj, što se mene tiče.“
„Niste nam potrebni“, rekao je kardinal tonom koji je označavao kraj rasprave.
Ali Poluks je klimnuo glavom. „To zvuči razumno.“

PEDESETO POGLAVLJE

Luk je trčao kroz mračnu uličicu.

Tip ispred njega imao je ogromnu početnu prednost. Ali imao je i Badi Barns kada
su bili na obuci za rendžere. Taktički marš od dvadeset kilometara pod punom opremom,
poslednja provera u dvodnevnom intenzivnom fizičkom treningu. Ako ne završite marš
za manje od tri sata, izbačeni ste. Procenat neuspešnosti držao se na stabilnih 60 odsto.
Međutim, on ne samo što je završio već je stigao Badija i nadoknadio stotinu metara
zaostatka u poslednja tri kilometra kako bi prvi prešao cilj. Pobednik je dobijao čast da
plati prvu turu pića na sledećem odsustvu. Bez obzira na to što će to koštati nekoliko
stotina dolara, svi su želeli da pobede na tom maršu. Problem je bio što kada je došlo to
vreme, on nije imao tih nekoliko stotina dolara. Zato mu ih je Badi pozajmio do sledeće
plate. To su rendžeri redovno radili jedan za drugoga. Nedostajao mu je Badi. Bomba
pored puta u Avganistanu ubila je njegovog prijatelja, a on je bio jedan od onih koji su
nosili mrtvački sanduk uvijen u zastavu do groblja u Arlingtonu.
Nastavio je da trči, ubrzavajući korak i pazeći da se ne oklizne na vlažnom
pločniku. Ovo nije bila ravna zemljana staza u Fort Beningu. Bio je to brdoviti grad
pored mora, pun neprijatelja i prijatelja, koje je ponekad bilo teško međusobno
razaznati.
Pomislio je na Loru Prajs.
Ona je pomalo bila i jedno i drugo.
 Međutim, bila je neobazriva i taj nemar skupo ju je koštao.
Njegova meta nestala je iza ugla, pedesetak metara ispred njega. Osetio je poznati
nalet adrenalina. Bio je u naponu života, spreman za sve izazove, ali rekao je sebi da
bude pametan. Uvek budi pametan. Nije bio siguran da je onaj tip uopšte svestan da ga
neko goni, pošto se njegov korak nije promenio. Luk je stigao do istog ugla i skrenuo iza
njega, ne gubeći korak. Pogledao je ispred sebe i video da njegova meta više ne trči.
Naprotiv. Čovek je čučnuo na sredini ulice, u položaju za paljbu, ispruženih ruku i
ciljajući pištoljem.
Dođavola.
Bacio se udesno, proleteo kroz vazduh i dočekao se na haubu parkiranog
automobila, tresnuvši u vetrobran.
Dva metka poletela su ka njemu.
Otkotrljao se na trotoar, i dalje stežući pištolj u ruci, pa legao na stomak, s bradom
na ulici, i provirio iza branika.
Još jedan metak odbio se od stranice automobila.
Uspravio se u čučanj i čvršće stegnuo pištolj, pa naciljao i pritisnuo okidač, šaljući
metak prema protivniku.
Brzo je provirio i video da je tip nestao.
Ustao je i potrčao napred.
Još jedna uličica otvarala se desno od mesta s koga je napadač pucao. Stao je na
raskršću i video čoveka kako trči prema kraju duge, strme staze. U pozadini je spazio
svetlucanje vode. Kretali su se prema luci, koja, zapravo, nije bila daleko ni od jedne
tačke u gradu. Nastavio je da se kreće, žureći prema kraju uličice, gde se zaustavio i
osmotrio okruženje. Pristaništem je dominirao betonski gat. Čamci su poskakivali na
vezovima u zbijenim redovima unutar marine. Pogledom je pretraživao mnogobrojna
vezišta. Uokolo nije bilo nikoga, ali je čuo brujanje motora s leve strane.
Potrčao je niz betonsku stazu paralelnu s vodom i video motorni čamac zodijak
kako juri preko vode u Veliku luku. Dve prilike stajale su u gumenom čamcu.
Jedna mu je podrugljivo mahnula.
Kreten.
Bio mu je potreban čamac.
Odmah.
Pojurio je nazad u marinu. Mnogi čamci koje je video bili su prilično veliki, duži
od sedam metara, sa svom mogućom opremom. Nepraktični za poteru. Pri kraju jednog
doka spazio je malo plovilo od pet metara, sa školjkom u obliku slova V i jednim
spoljašnjim motorom. Naravno, nije imao ključ da pokrene motor, ali to neće biti
problem. Dok je bio klinac, naučio je kako da na žice upali spoljašnji motor za čamac.
On i njegova braća jednostavno bi uzeli šrafciger i povezali žice ispod table s bravom za
paljenje, što bi uvek upalilo. Nije imao nikakav alat, ali neće mu ni biti potreban.
Odvezao je konopac, a kada se čamac odmakao od keja, sagnuo se ispod komandne
table pa istrgnuo dve žice. Posrećilo mu se. Kada je oslobodio žice, njihova bakarna srž
ostala je delimično ogoljena. Spojio ih je izbacujući varnice, i motor je zabrektao i
pokrenuo se.
Obrtaji su postali ravnomerni i on je brzo povezao žice. Okrenuo je volan ulevo i
pritisnuo gas. Elisa je počela da seče vodu i čamac je pojurio prema luci. Zodijak je imao
veliku prednost, a njegov tek nabavljeni čamac za izlete nije imao mnogo konjskih
snaga. Najbolje što je mogao da uradi bilo je da ih prati i vidi kuda su se uputili. Ostajalo
je da se vidi šta tačno da preduzme kada dobije tu informaciju. Međutim, bio je umoran
od toga da uvek kasni za jedan korak. Lora, Malon, Secreti, Spanja. Svi oni bili su ispred
njega od samog početka.
Prošao je tvrđavu San Anđelo i mol luke na vrhu isturenog poluostrva na kome se
nalazi Valeta. Zodijak je bio oko četiri stotine metara ispred, kao crna mrlja koja je
poskakivala preko crne vode.
Iza njega, na otvorenom moru, ugledao je svetla.
Još jedno usidreno plovilo.
Što je sigurno bilo njihovo odredište.

PEDESET PRVO POGLAVLJE

Vitez je bio zadovoljan što vidi da njegove mete izlaze iz biskupije i idu prema kolima
parkiranim na suprotnoj strani ulice, na zadnjoj strani zgrade. Njegovi ljudi sredili su
Spanju i njegovog poslušnika, a dosad su se sigurno pobrinuli i za Loru Prajs. Opasno je
potcenio Gospodovog Vlastitog, ne shvatajući pune razmere Spanjine posvećenosti i
strasti, ali taj problem sada je bio rešen.
Međutim, ostali su još Amerikanci.
Ubistvo oba agenta koji su trenutno bili na terenu izgledalo je kao najjednostavnije
rešenje, ali to bi izazvalo samo još nepravde. Malteški vitezovi i Rimokatolička crkva
bili su dva ogromna, bezlična, monolitna objekta, jedan nezaustavljiv, drugi nepomičan.
Međutim, Sjedinjene Američke Države bile su nešto potpuno drugačije. Nije očekivao
njihovo mešanje i još nije bio siguran kako da ih skrene s traga. Harold Erl Koton Malon
bio je, izgleda, vrlo sposoban, a mlađi, Luk Danijels, očigledno je imao svoje kvalitete.
Ipak, ubistvo jednog od njih ili obojice nije izgledalo kao mudar potez, pogotovo u
ovom kritičnom trenutku. Cilj je oduvek bio poredak u svetu. Sve je bilo uređeno na
određeni način u skladu s uspostavljenim pravilima, a sva su bila usmerena prema
jednom cilju. Put do tog cilja bio je potpuno određen u njegovoj glavi. Dugo je
razmišljao o onome što je predstojalo. Zamišljajući. Planirajući. Nadajući se.
Sada je mogao da vidi kraj.
Ne baš onako kao što ga je zamišljao pre nekoliko dana.
Ali to je, svejedno, bio kraj.

Kastor se vozio na zadnjem sedištu automobila. Malon je vozio, a Poluks sedeo na

suvozačkom sedištu. Bilo je to isto vozilo kojim su se dovezli s aerodroma do katedrale.
Ipak, bilo ih je manje za dvoje, pošto su Luk Danijels i Lora Prajs nestali.
Bilo je dobro što su ih se otarasili.
Što ih je manje umešano, tim bolje.
Udaljavali su se od Valete severnim glavnim putem pored obale. Uskoro će proći
pored Kule Madlijena, gde je sve ovo juče počelo. Desnom rukom opipao je fleš-
memoriju kroz platno pantalona, bezbedno smeštenu u njegovom džepu. Razmišljao je
kako da je najbolje upotrebi. Verovatno neće uspeti da se vrati u Rim mnogo pre deset
sati ujutro, kada je bio krajnji rok da se prijavi na konklavu. Neće imati vremena da
uradi mnogo više osim da se istušira i presvuče u svoju skerletnu mantiju pre nego što se
kardinali okupe u Bazilici Svetog Petra na misi. Neće imati nimalo privatnosti ni prave
prilike da bilo s kim razgovara. Zatim će se svi sastati u Kapeli Paolina pre nego što
krenu u povorci, što će sve snimati televizija, do Sikstinske kapele, gde će zajedno
otpevati Litaniju svih svetih. Sve je to bio deo tradicije obavezne na svakoj savremenoj
konklavi.
Onda će da počne licemerje.
Počeće kada dvostruka vrata Sikstinske kapele budu zatvorena, i kada se svi zakunu
da će se držati Apostolskog ustava, čuvati tajnost ovog skupa, nikada neće dozvoliti da
išta utiče na njihovo glasanje osim Svetog Duha i da će, ako budu izabrani, braniti Svetu
stolicu. Nešto od toga biće veliki napor za njih, mada niko od krivaca to još nije znao.
Tada će dekan kolegijuma kardinala pitati da li ima nekih pitanja u vezi s
postupkom. Posle otklanjanja mogućih nedoumica i prvog zasedanja, počeće prvo
glasanje. Obično bi bilo izostavljeno nekoliko nevažnih pravila koja su retko
primenjivana. Ali ne i sada. Bolesnom kardinalu bilo je dopušteno da napusti konklavu i
kasnije je mogao biti ponovo primljen. Kardinal koji je otišao zbog bilo kakvih drugih
razloga osim bolesti nije mogao da se vrati. Nikakvi pomagači nisu bili u pratnji
kardinala, izuzev medicinske sestre koja se stara za kardinala koji je lošeg zdravlja.
Sveštenici su bili na raspolaganju da prime ispovesti. Takođe, bila su prisutna dvojica
lekara, kao i strogo ograničen broj osoblja za čišćenje i održavanje prostorija i spremanje
obroka. Sve su to bili potencijalni problemi kada počne da nastaje pritisak.
Samo trojici kardinala bilo je dopušteno da komuniciraju sa spoljašnjim svetom, i
to samo u najozbiljnijim okolnostima. Predsedavajući apostolskog penitencijarija.
Kardinal vikar Rimske dijeceze. I glavni vikar Vatikanskog grada-države. Nijedan od
njih nije bio na njegovom spisku za eliminaciju.
Bogu hvala.
Međutim, morao je da se pobrine da nijedan od kardinala koji su uprljali ruke ne
pokuša da glumi bolest. Sve je moralo da se sačuva unutar konklave.
Prvo zasedanje uvek je obavljano brzo.
I bilo je beznačajno.
Malo je bilo onih koji su ikada izabrani na njemu. Većina kardinala glasala je ili za
sebe ili za nekog bliskog prijatelja. Retki su bili oni koji bi doneli odluku i glasali za
svog omiljenog kandidata, šaljući ranu poruku. Uglavnom, glasovi su bili rasuti široko i
tek posle drugog zasedanja počinjali su da se pojavljuju obrasci.
Pravila su propisivala da ako se zasedanje održi prvog dana posle podne i niko ne
bude izabran, svakog sledećeg dana održavaju se najviše četiri glasanja. Dva ujutro, dva
posle podne. Ako se ne postigne rezultat posle tri dana izbora – dvanaest glasanja –
postupak se obustavljao na jedan dan posvećen molitvi. Posle još sedam zasedanja,
postupak je ponovo bio obustavljan. Ako ni posle još sedam glasanja nije bilo rezultata,
sledila je treća celodnevna obustava. Posle poslednjih sedam glasanja bez rezultata, dana
molitve, sledila su razmatranja i dijalog. Na svakom glasanju posle toga, mogla su da
učestvuju samo dva imena koja su prošli put dobila najviše glasova.
U moderna vremena glasanje nikada nije ni izbliza bilo tako dugo, ali ništa u vezi s
ovom konklavom neće biti normalno.
Kritični trenutak?
Posle prvog zasedanja, kada se konklava povuče na jedan dan i kardinali se vrate u
svoje sobe, uslediće nekoliko sati između večere i vremena kada će svi otići na spavanje,
i tada će on moći da ih obiđe i privatno razgovara s onima koji su važni. Tada će među
kardinalima već biti mnogo ćaskanja. U tome je i bila čitava zamisao konklave: da
kardinali budu izdvojeni nasamo, gde mogu između sebe doneti odluku. On će samo
obezbediti malo dodatnog podsticaja. Svakom prestupniku biće rečeno šta on zna, šta
može da dokaže i šta će se dogoditi ako ne čuje svoje ime objavljeno pri proglašenju
dvotrećinske većine.
Takođe, nije ga bilo briga kako je to postignuto.
Samo da se dogodi.
I to brzo.

PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Luk je držao volan pravo i pramac usmeren prema pučini. Gumeni čamac ispred njega
nastavio je da juri preko vode bez mnogo buke. Motor je bio jedva čujan zahvaljujući
rastojanju od pola milje između njih. Izgledalo je da se zaputio prema blistavom plovilu
svetlih boja i glatkih, jasnih obrisa na vodi. Glavna kabina izdizala se iznad bočne
ograde na visinu od petnaestak metara. Svetla su obasjavala trup, kabinu i zadnju
palubu, gde se mogla videti jedna senka kako hoda uokolo.
Gumeni čamac doplovio je do krme i zaustavio se. Dvojica ljudi iskočila su iz
njega i čvrsto ga privezala za merdevine s krmene platforme. Luk se osvrnuo i video da
je na petsto metara od obale, severno od tvrđave San Anđelo, koja je bila osvetljena i
sijala u svem svom zlatnom sjaju u noći. Trebalo je da donese tešku odluku, sa strašnim
posledicama ako pogreši. Ljudi na tom brodu noćas su ubili četvoro ljudi, koliko je on
znao. Čak su pokušali da učine njega svojom petom žrtvom. Lora je htela da ih zaustavi,
i mada su njene metode bile upitne, ona nije zaslužila da umre. Vatreni obračun s ovim
tipovima delovao je besmisleno. Ovo nije bio film o Džejmsu Bondu. Njih je bilo
mnogo a on sam, i sigurno su mogli da ga vide kako dolazi, pošto je bio udaljen samo
četiri stotine metara i približavao se.
Tri figure sada su stajale na krmenoj platformi.
Video je blesak svetlosti iz cevi i shvatio da pucaju na njega.
Rafali iz automatskog oružja prosekli su vodu oko njega poput ogromnih kapi kiše.
Sagnuo se dovoljno da se zakloni, ali i da ostane dovoljno visoko da gleda kroz
vetrobran. Što se bude više približavao, postaj aće lakša meta. Pametno bi bilo baciti ove
tipove u more i tada otkriti ko su oni, bilo da stradaju ili budu spaseni.
Njegovo najbolje oružje grmelo je ispod njegovih nogu.
Sam čamac.
Njegova meta bila je usidrena.
Usmerio je pramac pravo u središte jahte i dao pun gas. Prosecao je mirnu površinu
vode, jureći prema tamnom koritu broda. Moraće da savršeno vremenski podesi napad,
pošto nije smeo da rizikuje da krma njegovog čamca ne ostane usmerena pravo napred.
Sada su meci poleteli bliže njemu.
Zabili su se u trup od fiberglasa.
Stotinu metara.
Morao je još da se približi.
Zaorio se još jedan rafal.
Još jedan, poslednji pogled.
Čamac je bio na pravom kursu.
Ljudi su voleli da kažu kako njemu uvek nedostaje malo da bude zadovoljan, ali
kako je ono voleo da kaže njegov otac? Sve tvoje žice moraju da budu naštimovane kako
bi ljudi mogli da čuju tvoj pravi zvuk.
Prokleto tačno.
Iskočio je iz čamca, udarivši o vodu desnim ramenom, i od ubrzanja otklizao po
površini pre nego što je potonuo. Ostao je ispod površine, ali je gledao gore dok se noć
crna kao katran transformisala u zaslepljujuću svetlost.

Koton je izašao iz auta i zagledao se u San Mađar. Zdepasta crkva izgledala je kao da
čuči na obronku brda, zaklonjena ispod stenovite izbočine gde su je skrivali i priroda i
noć. Nije morao da vidi da bi znao da su prastari kameni zidovi verovatno iskrivljeni i
bezbojni od vekova sažižuće vreline sunca.
Još je brinuo zbog Luka, koga nigde nije mogao da nađe kada su izašli iz katedrale.
On je razumeo Stefaninu žurbu u vezi s Lorom Prajs, ali imao je sopstvenih problema.
Sigurno bi Luk požurio nazad u katedralu, gde ga je čekao kustos, kome je rečeno da ga
uputi ovamo. On je uzeo auto kojim su došli s aerodroma u katedralu, a kustos je rekao
da će staviti svoje lično vozilo na raspolaganje Luku kada se pojavi.
Još neki farovi prosekli su noćnu tamu, a crkvi se približio mali terenac, pa se
parkirao. Izašao je mlađi čovek, koga je Poluks predstavio kao jednog od svojih kolega
iz tvrđave San Anđelo. Pridošlica je otvorio prtljažnik vozila, u kome su bile dve lopate,
pijuk, malj i namotaj konopca.
„Nisam bio siguran šta da očekujem', rekao je Poluks, „pa sam mu rekao da ponese
ono što imaju.“
Koton je uzeo lopate. Poluks – malj i pijuk. Kardinal je poneo konopac.
„Sačekaj napolju“, rekao je Poluks svom čoveku. „Zvaću te ako bude potrebe.“
Mlađi čovek klimnuo je glavom i dao mu ključ ulaznih vrata.
Teren oko njih bio je brdovit i spuštao se u dolinu koja se pružala dalje na jug.
Raštrkana svetla ukazivala su na boravišta ljudi. Crkva je stajala na izbočini jednog
strmijeg brda, s pošljunčanom stazom koja je služila kao prilazni put do nje. Imala je
dva prozora s rešetkama i tornjić sa zvonom. Glavna vrata bila su ovalno lučna,
neobično niska. Iznad njih je u kamenu bio urezan malteški krst s osam šiljaka. Kazaljke
na brojčaniku Kotonovog fluorescentnog časovnika pokazivale su 4.40.
Još jedna noć bez sna.
Srećom, odspavao je jedan sat tokom leta iz Rima.
Poluks je upotrebio ključ i otvorio hrastova vrata. Čuo je jedan klik i unutra su se
upalila svetla. Nije ih bilo mnogo i nisu bila naročito jaka, što je omogućilo njegovim
očima da se lako prilagode. Unutrašnjost je bila četvrtasta, s polukružnom nišom u
zadnjem delu. Bila je jednostavna i bez ukrasa, s kamenim klupama pored spoljašnjih
zidova i podom koji je bio mešavina kamenih ploča i nabijene zemlje. Sačuvani su samo
nejasni ostaci zidnih fresaka. U praznim nišama nije bilo statua. Sve je bilo prazno i sivo
kao pesak.
„Glavni razlog što postoji tako mnogo crkava na Malti“, rekao je Poluks, „jeste
izolovanost. Puteva je malo i loši su, tako da su svaki gradić i selo hteli svoju crkvu.
Neverovatno, ogromna većina tih građevina je opstala. Ipak, ova je sagrađena za
odabranu nekolicinu ljudi. Meštanima je bilo zabranjeno da joj prilaze, pod pretnjom
zatvora.“
Koton je primetio jednostavni kameni oltar ispred polukružne niše, s još jednim
malteškim krstom uklesanim s prednje strane. Bilo je čudno što nije bilo klupa u crkvi.
„Jesu li oni stajali tokom molitve?“
„Ovde se ne održavaju službe“, rekao je kardinal Galo.
On je to i pretpostavio. Moralo je da postoji još nešto u vezi s ovim mestom.
Poluks je prošao iza oltara u nišu. Tri kamene ploče formirale su izvijene zidove,
spojene malterom, s klupama od krečnjaka postavljenim u polukrug. Koton je gledao
kako Poluks spušta pijuk i spušta se na kolena, pa poseže ispod jedne kamene klupe i
nešto pritiska.
Srednja ploča nagnula se unutra za nekoliko centimetara.
„Vekovima unazad postojao je ručni čekrk“, objasnio je Poluks. „Ali sada smo
malo moderniji.“
„Napoleon nikada nije našao ta vrata?“, upitao je on.
Poluks je odmahnuo glavom. „Francuzi su žurili i nisu bili previše promućurni.
Došli su, nisu ništa videli, i odmah otišli. Pre otprilike pet godina postavili smo
električnu bravu. Kamen je postavljen na težište, na podmazani središnji nosač. Možeš
da ga otvoriš jednom rukom.“
Kardinal je zakoračio napred i uradio upravo to, izloživši pogledu dva mračna
otvora, široka malo više od pola metra, između kojih je na sredini bio kratak kameni zid.
Prošli su unutra i Poluks je pritisnuo još jedan prekidač za svetlo.
Pred njima se pružao tunel.
Visok. Širok. Prostran.
„Kuda ovo vodi?“, upitao je on.
„Na jedno čudesno mesto“ šapnuo je Poluks.

Tokom vožnje autom, Kastor se divio dolini Puals, živopisnom području prastarih
močvara koje su zauzimale najveći deo severnog ugla Malte. Zemljište je bilo talasasto,
s brdašcima obraslim lišajevima i gljivama odbojnog mirisa. Po njemu su uvek bujali
maslačak, krasuljak, borač i mlečika. Neobično za Maltu, koja nije bila naročito
pogodna za rast biljaka. Odavde su se otvarali neki od najboljih pogleda na ostrvu, mada
ih je tama trenutno sprečavala da uživaju u njima.
Ljudi su živeli na ovoj zemlji duže od pet hiljada godina, a na obližnjim grebenima
bilo je pećinskih slika koje su to dokazivale. Brojni zalivi odavno su ovo mesto činili
podložnim napadima s mora. Vitezovi su utvrdili čitavo područje protiv muslimanskih
gusara pomoću priobalnih kula i artiljerijskih baterija. Britanci su držali ljudstvo u
obližnjoj tvrđavi za vreme Drugog svetskog rata i posle njega. Dok je bio dete, dolazio
je ovamo nekoliko puta. Časne sestre tada bi im kupovale slatkiše i gazirane sokove.
Takođe, išli su da uče da plivaju u obližnjoj luci.
Te časne sestre.
One su bar pokušavale da učine stvari podnošljivim, što je bilo teško, s obzirom na
to da su sva deca bila siročići. Malo ih je ikada odlazilo dok ne bi bili dovoljno stari da
vode život odrasle osobe. Uvek se pitao koliko ih se ikada vratilo u posetu. On to nikada
nije uradio.
Znao je sve o crkvi San Mađar, koja je, zapravo, predstavljala dve kapele u jednoj.
Spoljašnji deo služio je kao neskrivena sporedna kapela i mesto okupljanja za Secretije,
ali u unutrašnjem delu – Crkvi Svetog Jovana – nalazilo se posebno mesto.
Međutim, nije bilo posvećeno Jovanu Krstitelju.
Jovan iz Nepomuka, svetac zaštitnik Češke, utopljen je 1393. u reci Vltavi po
nalogu kralja Vaclava, jer je odbio da otkrije tajne ispovesti. Često je prikazivan na
statuama s prstom na usnama, što je ukazivalo na ćutanje, čuvanje tajne. Jezuiti su širili
priču o njegovom mučeništvu, koja ga je na kraju uzdigla do statusa sveca. Kult
njegovog poštovanja cvetao je na Malti u šesnaestom veku, tako da je bilo lako uvideti
zašto bi Secreti nazvali svoju kapelu po njemu.
Kastor nikada nije ušao u San Mađar kao ni, kako je pretpostavljao, 99 odsto
članova viteškog reda. Po uzoru na njihovog sveca zaštitnika, tajne su na ovom mestu
čuvane u tišini. Ostajala je nepoznanica zašto je Poluks odlučio da otkrije ovo sveto
mesto jednom strancu.
Poneli su alat i krenuli niz tunel.
„Ovo je produžetak prvobitne prirodne pećine koji su napravili ljudi“, rekao je
Poluks. „Spoljašnje svetilište podignuto je da sakrije istinsku kapelu Secretija.“
Put su im osvetljavali nizovi sijalica okačenih na plafon, povezanih golim
električnim kablom. Pod je bio ravan, od čvrsto zbijene zemlje, suve kao pustinja.
Vazduh je bio primetno hladniji kada su ušli dublje. Tunel se završavao dvostrukim
lučnim vratima od hrastovine, postavljenim na teške gvozdene šarke. Nije bilo brave,
samo dva gvozdena prstena pomoću kojih je Poluks gurnuo obe drvene ploče. Šarke nisu
ispustile nikakav zvuk. Očigledno je ovde sve savesno održavano.
Iza vrata je bio visok prostor koji se širio u tri pravca, u dve poprečne odaje koje su
se granale iz središnje. Stubovi s lukovima držali su kamen iznad njih. U svim otvorima
i uglovima bile su statue. One, takođe, nisu bile naknadni dodaci – kao i u biskupiji,
svaka je bila isklesana iz okolnog kamena. Video je Bogorodice, svece, Hrista, razne
životinje. Većina figura stajala je izdvojeno. Neke su bile usamljene u nišama, dok su
druge izranjale iz zidova kao trodimenzionalne fasade. Pažljivo raspoređena svetla na
podu i plafonu obasjavala su sve, bacajući različite nijanse sive i smeđe boje po kamenu,
a sve zajedno davalo je sablasnu i zlokobnu atmosferu.
„U redu“, rekao je Kastor Malonu. „Šta sada?“

PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton nikada nije video ništa poput te mračne podzemne kapele, koja je, zahvaljujući
svim tim statuama u prirodnoj veličini, činila da se oseća kao da stoji u gomili ljudi.
Srećom, nije ga obuzeo uznemirujući osećaj klaustrofobije, pošto je odaja, iako prepuna
kipova, bila prozračna i prostrana.
„Je li ovo mesto klimatizovano?“ upitao je, primećujući nedostatak vlažnosti i
promaje.
„Imamo uređaje za smanjivanje vlažnosti“, rekao je Poluks. „Instalirali smo ih kada
smo promenili mehanizam u vratima. Klimatizacija je bila prirodna odluka. Naučili smo
da moramo biti oprezni s nečim ovakvim. Dodirivane golim prstima ostavlja masnoću
koja nagriza krečnjak. Veštačka svetlost podstiče razvoj bakterija. Mnoštvo toplih tela
koja izdišu ugljen-dioksid menja protok vazduha, temperaturu i vlažnost. Važno je da
ovo mesto bude sačuvano, pa smo preduzeli mere da tako i bude.“
„Da li Secreti ovde obavljaju službe božje?“, pitao je Koton.
Poluks je klimnuo glavom. „Ovo je, takođe, mesto gde se primaju novi članovi.
Secreti su bili vrlo određeni u vezi s tim ko će se uključiti u njihove redove. Nisu čuvali
pisane dokumente, pa je nemoguće znati ko su bili njihovi članovi. Osim ako su nosili
prsten.“
 „Pretpostavljam da u to vreme nije bilo juvelirnica koje su pravile njihove kopije“,
rekao je on uz primesu sarkazma.
Poluks je izgledao zbunjeno.
On im je ispričao ono što mu je objasnio lažni Poluks Galo.
„Zapravo, ima istine u toj izjavi“, rekao je Poluks. „Video sam nekoliko tih kopija
tokom godina…“
„Ali, pošto su Secreti nestali, zašto je to bitno?“
Jednostavno, nije mogao da odoli.
„Tako nekako“, odgovorio je Poluks.
Koton je razmišljao o odgovoru na kardinalovo pitanje šta sad. Nije bilo ničega u
spoljašnjoj kapeli što bi mu privuklo pažnju, što je sigurno i bila zamisao zbog koje je
ovde sve bilo tako jednostavno. Ipak, postojalo je mnoštvo potencijalnih skrovišta,
zahvaljujući brojnim figurama isklesanim u kamenu. Okrenuo se prema Poluksu.
„Koliko ste spremni da idete kako biste pronašli ono što tražite?“
„Ako mislite na oštećivanje bilo čega ovde, zavisi“, rekao je Poluks. „Hajde da
vidimo koliko ste sigurni u rezultat kada dođemo do toga.“
On je razvrstavao mogućnosti. Dosad su postupci ubijenog prvosveštenika bili
sasvim praktični, ali ništa od nagoveštaja nije ukazivalo ni na šta u ovoj galeriji kipova.
Samo na kapelu u celini. I Poluks i kustos jasno su rekli u katedrali da nema drugih
kapela ili svetilišta u blizini tačke na kojoj su se linije na mapi ukrstile.
Zato je to moralo biti ovo mesto.
„Ne može se znati kakve su se od boga proklete stvari dešavale ovde“, rekao je
kardinal.
„Secreti su predstavljali opasnost samo za one koji su ugrožavali vitezove.“
„A danas? Sada? Šta ugrožava vitezove? Zašto Secreti ubijaju ljude?“
Poluks se okrenuo prema bratu. „Niko ne kaže da oni to rade.“
„Vi ste rekli“, uključio se Koton. „Morali smo hitno da dođemo ovde, jer su se
Secreti pokrenuli. Trojica ljudi ubijeni su u onoj vili. I još dvojica ovde na Malti. Rekli
ste da su najverovatniji osumnjičeni za svih pet ubistava Secreti.“
„Zvuči logično“, primetio je Poluks, „ali pozabaviću se tom mogućnošću kada
pronađemo Nostra Trinita.“
Koton je pogledom pretraživao odaju i zaustavio ga na jedinom mestu koje je imalo
smisla. Na suprotnoj strani, iznad tri niska stepenika, u zidu je bio isklesan oltar. Bio je
isturen i okrenut od vernika kada stoje u kapeli, što je bilo uobičajeno pre pet stotina
godina. Iznad su bili Bogorodica i dete urezani u kamenu. S obe strane bio je po jedan
krilati anđeo. Međutim, pažnju mu je privuklo podnožje oltara. Pet reči koje su se isto
čitale sa svake strane. Palindrom s prstena.
Konstantinov znak.
 Pokazao je na njih. „Mora da bude ovde.“
Prišli su ka oltaru.
„Konstantinov znak urezan je tu kada je crkva sagrađena“, napomenuo je Poluks.
„Oduvek je bio tu.“
Koton je spustio lopate na pod i klekao da pregleda oltar. Slova su bila na uvučenoj
ploči na sredini oltara, tačno na mestu gde bi sveštenik stajao kad drži misu. Četiri
izrezbarena stubiča od krečnjaka odvajala su se na levu i desnu stranu. Prstom je prešao
preko zacementiranog spoja na uvučenoj ploči – suvog, krtog i sivog, kao i sve drugo
ovde.
„Ja kažem da ovo provalimo.“
Dao je Poluksu trenutak da razmisli o posledicama. Ovo nije bio slomljeni sat. Ovo
je bio deo nečega što je opstajalo pet stotina godina. Nešto čemu su ljudi posvećivali
živote da bi ga sačuvali. Hiljade vitezova i Maltežana poginulo je boreći se da ništa od
ovoga ne bude oskrnavljeno.
I uspeli su.
Samo da bi ga sada uništio stranac, s odobrenjem jednog od njihovih ljudi.
Poluks mu je dodao malj, dajući znak da se slaže. Koton je stegnuo drvenu dršku i
zaključio da ne postoji nežan način da se ovo uradi, pa je jako udario gvozdenom
glavom velikog čekića u sredinu ploče, tačno iznad reči TENET. Kamenje izdržao, ali se
primetno pomerio, kao onaj na obelisku.
„Iza je šupljina“, rekao je.
Ponovo je zamahnuo.
Još dva udarca, i kamen se raspao na komade, otkrivajući otvor iza ploče.
Dvojica braće gledali su dok je on sklanjao komade kamena, držeći u ruci delove
palindroma. Sklonio ih je dovoljno da vidi predmet u šupljini u kamenu. Horizontalni
stakleni valjak postavljen na zlatne nogare sa životinjskim šapama kao osloncima. Dug
šezdesetak i visok dvadeset centimetara. Oba kraja bila su zatvorena zlatnim obručima
zapečaćenim voskom. Kroz debelo staklo nejasno je mogao da vidi tri labavo uvijena
svitka.
Poluks se prekrstio i šapnuo: „Naše trojstvo.“
 Koton je posegnuo unutra i izvadio relikvijar.
Bio je težak.
Tri pergamenta izgledala su netaknuto i u srazmerno dobrom stanju. Spustio je
posudu na oltar, gde su mogli da je razgledaju sa svih strana.
„Sada moram da insistiram na tome da svako krene na svoju stranu“, rekao je
Poluks. „Našli smo Nostra Trinita. Ono pripada Malteškim vitezovima…“
„Ili Rimokatoličkoj crkvi“, rekao je kardinal.
„Upravo tako“, dovršio je Poluks. „Ovo je spor koji moramo da rešimo među
sobom. On se ni na koji način ne tiče američke vlade. Izvinjavamo se zbog svega što ste
pretrpeli i cenimo vaš trud. Ali misterija je sada rešena i moramo da se pozabavimo
onim što će se sledeće dešavati.“ Poluks je zastao. „Kastor i ja. Mi imamo mnogo toga o
čemu treba da raspravljamo.“
U to Koton uopšte nije sumnjao.
„Mnogo štete je učinjeno u prošlih nekoliko dana“, nastavio je Poluks. „Ljudi su
povređeni i ubijeni. Moj brat i ja moramo da se pozabavimo time. Zaštitnik poslat u ime
Svete stolice i poručnik privremeni vršilac dužnosti. To je naš problem. Ne vaš.“
On je upotrebljen za grubi obaveštajni posao, spreman da pretrpi udarce. Bog mu je
bio svedok da je i on zadobio povrede.
Ali da ga tako odbace?
To ga je vređalo.
Međutim, on je uradio sve što je Stefani tražila od njega. I mada bi voleo da zna šta
je unutar relikvijara, Poluks Galo bio je u pravu. To stvarno nije bila njegova stvar, ni
stvar Vašingtona.
„U redu“, rekao je. „Ja idem odavde, ali mislite li da je ovo bezbedno mesto da se
zadržavate na njemu?“
„Ovde nam je savršeno dobro“, odgovorio je Poluks, pružajući mu ruku da se
pozdrave.
On ju je prihvatio.
„Hvala vam, gospodine Malone, za svu pomoć koju ste nam pružili. Nikada vas
nisam pitao, ali jeste li katolik?“
„Kršten sam kao katolik, ali religija nije za mene.“
„Šteta. Bili biste dobar vitez.“
Kardinal Galo nije mu pružio ruku i njegov namrgođeni izraz lica uopšte se nije
promenio. Odmahnuo je glavom i ponovo se zagledao u Poluksa.
„Srećno.“
I Koton je otišao.
 PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Vitez je gledao kako Koton Malon izlazi iz Crkve San Mađar. Najzad, poslednji problem
je uklonjen. Amerikanci su otišli. Bilo je vrlo prikladno što će se sve završiti na ovom
svetom mestu, gde su se nekad okupljali oni posebni. Njihov broj bio je mali i čvrsto su
se držali jedni uz druge, povezani zajedničkim ciljem, sudbine zapečaćene tajnim
francuskim dekretom izdatim 12. aprila 1798. godine. Kako je to bilo ironično, često je
mislio. Posle viševekovne borbe, nisu ih porazili Turci niti bilo koji gusar ili
muslimanski neprijatelj, nego Francuzi. I to ne nasiljem niti invazijom. Jednostavnim
potezom pera. Napoleonu je izdat edikt kao glavnokomandujućem Istočne armije da
zauzme ostrvo Maltu u koju svrhu odmah treba da krene prema njemu sa svim
mornaričkim i vojnim snagama koje su pod njegovom komandom.
A to je bilo Iako.
Jedva da je i bilo borbe.
Napoleon je izvršio naređenje i zauzeo ostrvo za Francusku. I mada je tada bio
samo general, već se usmerio na veće stvari. Godinu i po dana posle zauzimanja Malte
biće proglašen za prvog konzula Francuske, u potpunoj vlasti nad nacijom. Usledilo je
dvanaest godina u kojima je imao skoro stalnu apsolutnu vlast. Napoleon je želeo
imperiju. Kao Aleksandar, Džingis-kan, Karlo Veliki i Konstantin pre njega. Takođe,
želeo je kontrolu nad tom imperijom i znao je da se u tu svrhu jedno sredstvo može
upotrebiti s apsolutnom efikasnošću.
Religija.
Kako bolje održati mase u poslušnosti, osim putem straha za njihovu besmrtnu
dušu. To sredstvo funkcionisalo je samo od sebe, regulisalo se samo od sebe i zahtevalo
tek malo više od doslednosti da se održava. Povremeno je bilo potrebno određeno
pokazivanje sile – krstaški ratovi i inkvizicija bili su dva upečatljiva primera – ali se
religija u najvećoj meri održavala sama od sebe. Zapravo, ako im se posluži kako treba,
ljudi će čeznuti za njenim efektima kao za drogom. Tražeći sve više i više.
Napoleon je došao na Maltu da nađe Nostra Trinita, misleći da bi to moglo da mu
obezbedi sredstvo ili da kontroliše ili eliminiše Rimokatoličku crkvu. U to vreme, to je
bila najveća, najorganizovanija, najčvršće utemeljena religija na svetu. Saznao je da je
prema Malteškim vitezovima uvek ispoljavana velika pokornost i da su imali velike
privilegije. I da su oni vešto izbegli progon i uništenje, opstajući vekovima.
Oni su morali da imaju nekakvu pomoć.
Međutim, Napoleon je na kraju poražen i proteran na ostrvo Sveta Jelena. Musolini
je probao istu siledžijsku taktiku i umro nasilnom smrću. Sada, najzad, posle više od dve
stotine godina, Trojstvo je pronađeno.
Zurio je u relikvijar.
Onda se okrenuo prema svom bratu i rekao: „Uspeli smo.“
Kastor se osmehnuo. „Da, uspeli smo.“
I zagrlio je Poluksa prvi put posle mnogo vremena.
Između njih je lebdeo osećaj trijumfa.
Stajali su u unutrašnjoj kapeli, bezbedni iza debelih slojeva kamena, zaštićeni
vremenom i dugim vekovima. Vitez koji je doneo alat stajao je napolju na straži, ali ih je
upravo obavestio da se Malon odvezao i da su sada sami.
„Bićeš papa“, rekao je Poluks osmehujući se. „Sada imamo sve što nam je potrebno
da omogućimo da se to desi.“
Kastor je zurio u relikvijar, još položen na oltar. Još ga nisu otvorili.
„A Secreti?“, upitao je Poluksa.
„Ništa nisam rekao dok je Malon bio ovde, ali držimo ih pod kontrolom. Rekao
sam ti da mogu da se pobrinem za njih. Rekli su mi da su njihove vođe pronađene i sada
su u pritvoru u Italiji. Prilično smo sigurni ko su izdajnici u našim redovima. Drže ih u
palati u Rimu, na suverenoj teritoriji vitezova, koja je pod našom jurisdikcijom. Ja ću ih
srediti. Oni više nisu tvoja briga.“
Njemu je bilo drago što to čuje.
Poluks je uvek brinuo o svemu. Bilo mu je toliko drago što čuje glas svog brata
preko telefona ranije dok se vozio sa Čaterdžijem, kada ga je on uverio da se u Italiji sve
odvija kako treba. Uspeo je da ostane hrabar u onoj pećini kada je Čaterdži ubijen,
znajući da mu Poluks čuva leđa.
Posegnuo je u džep i izvadio fleš-memoriju. „Ovo je zlatni rudnik. Pregledao sam
sadržaj. Tu ima i više nego dovoljno toga da ucenimo ključne kardinale. Mogu da ih
nateram da rade šta god poželim. Spanja je uradio dobar posao. Bilo je to skoro kao da
je znao šta smo isplanirali.“
„Spanja je bio oportunista. Shvatio sam to od prvog trenutka kada smo razgovarali,
ali nije mi rekao ništa ni o kakvoj tajnoj istrazi. Pretpostavljam da je nameravao da me
isključi i postigne dogovor samo s tobom, misleći da smo nas dvojica neprijatelji.“
On je mahnuo USB uređajem. „Zaštićen je. Gad je namestio lozinku KASTOR I.“
„Niko nikada nije rekao da je Spanja glup. Imao je dobre instinkte.“
Ali ne dovoljno dobre. Oni su obavili odličan posao glumeći bratski rivalitet. Čitav
unutrašnji napad na vitezove i isterivanje velikog majstora s položaja jednostavno su bili
deo te varke.
„Da li su Secreti ubili Čaterdžija i Spanju?“, upitao je.
Poluks je klimnuo glavom. „Nema sumnje. Međutim, ne postoji ništa što bi
ukazivalo na to da su išta znali o toj fleš-memoriji. Oni koje držimo u pritvoru su
ispitivani, ali dosad ništa nisu priznali.“
To je imalo smisla. U toj pećini nije bilo pokušaja da mu se oduzme fleš-memorija.
Jednostavno su ubili Čaterdžija i otišli.
„Zašto nisu ubili i mene?“
„Ti si njihov zaštitnik. Kardinal Katoličke crkve. Oni poštuju svoj zavet da nikada
ne povrede hrišćanina. Čaterdži je bio druga priča. Nisam sasvim siguran kakvi su im
planovi u ovom trenutku, ali saznaću to za vreme konklave.“ Poluks je prišao bliže
relikvijaru. „Vreme je.“
„Otvori ga.“
Poluks je našao nož u džepu i uklonio vosak s jedne strane staklenog cilindra,
oslobađajući poklopac i prvi put posle mnogo vremena puštajući svež vazduh da
prostruji do pergamenata. Zatim je uvukao ruku unutra i polako izvukao tri svitka, pa ih
nežno položio na oltar.
Kastor je dohvatio jedan i polako ga razvio. Pergament je zapucketao, ali njegova
vlakna bila su čvrsta. Pie Postulatio Voluntatis. Najpobožniji zahtev. Papska bula iz
1113. godine kojom su priznati nezavisnost i suverenitet hospitalaca. On je video drugi
original koji je čuvan u vatikanskim arhivima.
Poluks je razmotao drugi pergament.
Ad Providam, iz 1312, kada je papa Klement V trajno predao hospitalcima svu
imovinu templara. On je video i taj drugi original.
Obojica su zurila u poslednji pergament, koji je bio malo duži od ostalih, i deblji.
„To mora da bude to“, rekao je.
„Tu su dva lista umotana zajedno“, rekao je Poluks, podižući pergament i
razmotavajući ga.
Izbledelo crno mastilo u gusto zbijenim redovima teksta, s uskim marginama,
ispunjavalo je gornji list, dugačak otprilike četrdeset pet centimeItara i širok malo manje
od toga.
„To je latinski“, rekao je Poluks.
On je to već primetio. Latinski je bio Konstantinov glavni jezik, do te mere da su
mu bili potrebni grčki prevodioci da bi komunicirao s mnogim delovima svog carstva.
To što je ovaj dokument bio napisan na latinskom bio je dobar znak njegove
autentičnosti, kao i sami pergament i mastilo, koji bi sigurno dokazali verodostojnost na
naučnoj proveri i ustanovilo bi se da potiču iz četvrtog veka. Međutim, potpisi na dnu
drugog lista dokazali bi sve. Izbrojao je imena, potpisana jedna ispod drugih.
Sedamdeset tri.
Neka je prepoznao iz istorijskih štiva.
Eustahije iz Antiohije. Pafnutije iz Tebe. Potamon iz Herakleje. Pavle iz
Neocezareje. Nikola iz Mira. Makarije iz Jerusalima. Aristakes iz Jermenije. Leontije iz
Cezareje. Jakov iz Nisibisa. Ipatije iz Gangre. Protogen iz Serdike. Melitije iz
Sevastopolja. Ahilej iz Larise. Spiridon iz Trimitosa. 14 Jovan, episkop Persije i Indije.
Marko iz Kalabrije. Sesilijan iz Kartagine. Hosije iz Kordobe. Nikasije od Galije.
Domnije iz dunavske provincije.
Zatim je tu bio i Jevsevije od Cezareje, navodni prvi istoričar crkve, koji je ostavio
jedini pisani dokument o onome što se događalo u Nikeji.
Međutim, pečat na dnu potvrđivao je sve.
Pet redova. Pet reči.
Slova latinskog alfabeta.
14 Grč. Nisibis, današnji Nusajbin u Turskoj, Sardika ili Serdika, današnja Sofija, Trimitos ili Trimifunt,
današnje tursko selo Erdemli. (Prim. prev.)
 Palindrom.

Konstantinov znak.
„Potpisali su ga car i svi episkopi“, rekao je. „Upravo je onakav kakav treba da
bude.“
„Da, jeste, brate.“
A na vrhu prvog lista bile su dve najvažnije reči.
Constitutum Constantini.

PEDESET PETO POGLAVLJE

Poluks je zurio u pergamente.

Sve je ukazivalo na njihovu autentičnost, uključujući i mesto na kome su nađeni.
Ovde, u posvećenoj kapeli, na kraju staze koju su napravili Secreti.
„Sada nemamo vremena da proučavamo ovo“, rekao je. „Možemo da se bavimo
time odsad pa do popodneva. Sam ću fotografisati i prevesti pergamente i poslaću ti
verzije na engleskom i italijanskom pre nego što kreneš u Sikstinsku kapelu.“ Pustio je
da se pergament ponovo umota u rolnu. „Ti ćeš poneti original sa sobom.“
„Biće dobro imati ga“, rekao je Kastor. „Kardinali imaju prirodnu sklonost prema
prošlosti. Ali fleš-memorija. To će doneti pobedu.“
„Je li toliko dobra?“
Kastor je klimnuo glavom. „I više nego dobra.“
Planirali su vrlo pažljivo. Godinama, a sve je počelo kada je papa otpustio Kastora
s položaja prefekta Apostolske signature. Dok je Kastor to video kao ukor, teškoću,
možda čak i kraj, Poluks je shvatio mogućnosti koje se pružaju i insistirao na tome da
Kastor traži mesto zaštitnika Suverenog vojničkog reda s Malte. Budući takav kakav
jeste, Kastor je smatrao ideju suludom.
Dok mu nije objasnio.
 Kastor nikada nije mogao da sagleda širu sliku. Vreme je bilo prijatelj koga je
Poluks voljno prihvatio, ali mu se nikada nije predao, i uvek je bio u stanju da obuzda
nestrpljenje. Kastor je već bio druga priča.
Eliminacija velikog majstora bila je nužnost. Nije bilo načina da su mogli imati
ikakvu slobodu delovanja dok je taj čovek na čelu reda. Previše službenika reda bilo mu
je odano.
Bilo je bolje jednostavno ukloniti problem.
U svakoj drugoj situaciji metak bi brzo rešio problem, ali ubistvo predvodnika
13.000 vitezova, 25.000 zaposlenih i 80.000 dobrovoljaca privuklo bi previše pažnje.
Sramota je delovala kao bolje oružje. Naročito kada je otkrivena nemarna distribucija
kondoma. To se desilo u Mjanmaru. Jedna od humanitarnih ispostava vitezova podelila
ih je na hiljade. Niko nije znao kako se to desilo, pošto je crkva zabranjivala bilo kakav
vid kontracepcije.
Program je obustavljen, ali je Kastor, kao zaštitnik, papin izaslanik među
hospitalcima, sproveo istragu i svalio krivicu na vrh organizacije, primoravajući velikog
majstora na ostavku.
Zatim je potpuno neočekivano papa umro.
Kao dar od boga.
U nastalom haosu bilo je lako obezbediti Poluksu mesto poručnika privremenog
vršioca dužnosti. Mnogi od oficira u redu želeli su da odobrovolje Kastora, plašeći se
njegovog rastućeg uticaja. Pomoglo je i to što se pokojni papa nije mešao u sukob i
dozvolio Kastoru da se pobrine za situaciju, možda se nadajući još jednom njegovom
pogrešnom koraku, ali sve je bilo savršeno. Šaradu je dodatno uverljivom činio njihov
navodni bratski rivalitet i lična nenaklonost, koja je umirila one vitezove koji su
podržavali obeščašćenog velikog majstora. Posle toga, Poluksova nenametljiva gluma
sve je obmanula, a Koton Malon i Stefani Nel poslednji su naseli na njegovu igru. On je
tu samo privremeno. Dok ne bude izabran novi papa. Njega ne zanima da bude veliki
majstor.
Sve je to bilo tačno.
Samo je Entitet prozreo igru.
„Spanja mi nikada nije rekao da ima toliko inkriminišuće informacije“, rekao je
Poluks.
„Ti si me poslao ovamo“, napomenuo je Kastor. „Došao sam i sreo se s tim
Čaterdžijem na Kuli Madlijena, baš kao što si mi ti rekao da uradim. On me je odveo
pravo kod Spanje, koji je jedva čekao da postignemo dogovor. Ti nisi znao ništa o
tome?“
Poluks je odmahnuo glavom. „Spanja je samo navodno hteo da postigne dogovor s
tobom kako bi našao Trojstvo. O tome smo se on i ja dogovorili. Rekao sam mu da ti
znaš nešto što ne zna niko drugi.“
To je bilo tačno.
Ali, kada je ranije telefonirao s Kastorom i ispričao mu šta se dogodilo na jezeru
Komo i u Rimu, prvi put je čuo za fleš-memoriju. To je Spanja pažljivo krio. Njegovi
ljudi već su bili na putu u radnju onog časovničara, pa im je rekao da poteraju mete na
vodu, gde je Čaterdži mogao da bude elimihisan, ali im je izričito rekao da ne uzimaju
fleš-memoriju. Znao je da će Kastor, budući lopov kakav jeste, uraditi to za njih i doneti
je pravo njemu.
Što se upravo i dogodilo.
„Vreme je da kreneš u Rim“, rekao je.
„A Amerikanci?“
On je slegnuo ramenima. „Malon izgleda potpuno zadovoljan. Ja sam se direktno
pobrinuo za njega i njegovu pretpostavljenu. Mnogo su nam pomogli i sada su završili
posao. Ništa ih ne privlači nazad nama. Sada smo ostali samo ti i ja.“
Upravo onako kao što je želeo. Da se sve završi ovde, nasamo i pod zemljom, u
kontrolisanom okruženju, bila je još jedna srećna okolnost. Ovo je bilo savršeno mesto
da se završi jedan deo i započne drugi.
Ali prvo…
„Jesi li poneo putnu torbu?“
Kastor je klimnuo glavom. „Ostavio sam je u svešteničkoj kući u Mdini. Uzeću je
na putu do aerodroma. Čeka me privatni avion da me vrati u Rim. Usluga od prijatelja.“
To je bilo dobro znati.
Pogledao je na sat: 5.40.
Manje od pet sati za povratak u Italiju.
„Moj pomoćnik spremio mi je stvari“, rekao je Kastor. „Odeću, toaletni pribor, sve
što je potrebno za konklavu. Ranije mi je poslao poruku da je sve u Domu Svete Marte,
u mojoj sobi. Otići ću pravo tamo s aerodroma.“
„Ja idem u Palaco di Malta da završim sa Secretima. Oni su već izazvali dovoljno
nevolja. Takođe, prevešću ti pergamente.“
„Potrebno nam je da Secreti budu uklonjeni.“
„I biće. Ti se samo koncentriši na konklavu i ostvari krajnji cilj. Ništa drugo nije
važno ako ne postaneš papa.“
Poluks je vratio pergamente u relikvijar i vratio poklopac na mesto. To je izgledalo
kao najbezbednije mesto za njih. Ranije, kada je vitez došao s ključem i alatom, naredio
je čoveku da donese još jednu stvar.
Kratko parče tankog užeta.
Dugačko otprilike metar.
Koje je on gurnuo u džep.
„Hajde da uzmemo alat i odemo“, rekao je.
Kastor je krenuo po lopate. Poluks je iskoristio trenutak da izvadi uže i zategnuo ga
između stisnutih pesnica.
„Još sam zbunjen što me Secreti nisu ubili u onoj pećini“, rekao je Kastor.
On je pošao napred, a kada se njegov brat sagnuo da uzme lopate, prebacio mu je
zategnuto uže preko glave, ispružio ruke i prekinuo mu dovod vazduha. Kastor je
posegnuo obema rukama i pokušao da olabavi stisak, ali on je zategnuo još jače. Kastoru
su počele da popuštaju noge. Podigao je ruke iza glave pokušavajući da zgrabi napadača.
Poluks se izvio nazad, izvan domašaja, ali je čvrsto držao uže, sve jače ga zatežući.
Kastor se zagrcnuo, boreći se za dah. Grabio je omču rukama, ali je njihov stisak bio sve
slabiji, a gušenje sve grčevitije.
Poluks se dugo pitao kako će izgledati ovaj trenutak.
Toliko dugih godina čamio je u senci svog blizanca. Mnogi su znali za ime Kastor
Galo, ali skoro niko izvan redova hospitalaca nije znao za Poluksa Gala. Njegov brat
izabrao je sveštenički poziv i uzdigao se do položaja od poštovanja i moći. Zatim je sve
to odbacio nesmotrenom besmislicom. Sve što je postigao bačeno je u vetar samo da bi
on mogao da pusti svom jeziku na volju. On je pokušao da mu kaže da ćuti, ali je Kastor,
budući takav kakav jeste, izabrao sopstveni put.
Sada je Poluks najzad uradio isto to.
Izabrao je.
Svi pokreti su prestali.
Držao je uže stegnuto još nekoliko sekundi da bi bio siguran, pa popustio stisak.
Kastorovo telo je omlitavelo, ruke su mu pale sa strane, noge klonule, a vrat više nije
držao glavu. Odmotao je uže i pustio brata da padne na pod.
„Oni te nisu ubili“, prošaputao je, „jer sam ja želeo da to uradim.“
Zanimljivo, ni pored sve pameti, njegov brat nikada nije čak ni pretpostavio da je
iskorišćen. Verovatno zato što je smatrao sebe nadmoćnim, dominantnim u njihovom
bratskom odnosu. Čitavog života bili su Kastor i Poluks. Nikada obrnuto.
Ali ne više.
Poluks Galo upravo je umro.
Kastor Galo biće ponovo rođen.

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je vozio bez razmišljanja, svet mu se skupio na traku asfalta i povremeni blesak
farova auta koji je dolazio iz suprotnog pravca. Bližilo se svitanje, ali malo sna bi mu
dobro došlo. S obzirom na kasni sat, odlučio je da nađe hotelsku sobu i krene kući posle
podne. Proteklih nekoliko dana bili su zanimljivi, u najmanju ruku, a on je bio bogatiji
za sto hiljada evra, ali nasuprot onome što je Džejms Grant možda mislio o njemu, ovde
se nikada nije radilo o novcu.
Ne da je on imao nešto protiv novca.
Federalni agenti nisu bili baš najbolje plaćeni državni službenici. Otprilike šezdeset
pet hiljada godišnje u Ministarstvu pravde pred kraj njegove službe. Međutim, niko nije
radio taj posao zbog plate. Radili ste ga jer je morao da bude urađen, jer ste izabrali da
ga radite, jer ste bili dobri u tom poslu. Nije tu bilo slave, jer je malo ljudi ikada znalo
šta ste uradili, što je bilo baš zgodno u prilikama kada zabrljate. Ne. Zadovoljenje je
bilo, jednostavno, u tome da obavite posao.
 Prošao je oštru krivinu na putu i nastavio da vozi na jug, sa crnim predelom sjedne
strane i Mediteranom s druge. Razne misli provlačile su se kroz njegov organizovani
um, pokušavajući da se trajno zadrže u njemu. Tokom svoje karijere u Ministarstvu
pravde naučio je da mozak uvek stvori najgoru moguću sliku. Stvarnost nije bitna.
Fikcija je mogla da deluje kao daleko važnija. Zato je počeo da se oslanja na podsvest
kako bi spoznao da li se nešto ne uklapa, nije kako treba.
A ovde se nešto nije uklapalo.
Ali to nije bio njegov problem.
On je uradio ono što je Stefani želela, i sve što je moglo da se pronađe, vraćeno je u
ruke Malteških vitezova i Katoličke crkve. Braće Galo i moćnika u Vatikanu koji će sada
to da srede. Kardinal će otići na konklavu i radiće ono što već kardinali rade, a Poluks
Galo povući će se nazad u svoj zatvoreni svet. A Secreti? Ko zna? Da li su uopšte
postojali? Ako jesu, da li su i dalje predstavljali pretnju? Svejedno, oni su bili problem
vlasti na Malti i u Italiji, gde su se svi zločini i dogodili.
Zato je rekao sebi da se ostavi toga.
Nastavio je da vozi severnom obalom. Nekoliko puta dolazio je na Maltu i voleo je
to ostrvo. Uvek je odsedao nadomak Valete, u predgrađu San Điljan, u Dragonari.
Prostrane sobe, dobra hrana, balkoni s pogledom na Mediteran. Lepo i skupo morsko
odmaralište sa svim pogodnostima, u kojima nikada nije imao priliku da uživa. Možda
će to da ispravi kasnije danas, u zavisnosti od rasporeda letova na aerodromu. Nekoliko
minuta pored bazena. To bi bilo nešto drugačije.
Usporio je i povezao se uskim ulicama San Điljana i stigao u hotel malo pre šest
sati. Parkirao je auto između ostalih na parkingu i krenuo prema recepciji, gde je sa
zadovoljstvom saznao da je soba slobodna.
„Jeste li videli eksploziju?“, pitao ga je recepcioner. „Noćas je baš bilo uzbuđenja.“
To je bilo tačno, ali bio je siguran da ovaj momak nema pojma koliko su proteklih
nekoliko sati bili uzbudljivi. Zato je upitao: „Na šta mislite?“
„Pre nekoliko sati došlo je do velike eksplozije na moru. Brod je goreo pola sata
pre nego što je potonuo. Ne viđamo to često ovde.“
„Imate li neku ideju šta se tačno dogodilo?“
Recepcioner je odmahnuo glavom. „Siguran sam da će nas jutarnji Indipendent o
svemu obavestiti.“
On je uzeo ključ od sobe i udaljio se od recepcije. Pre nego što ode u krevet, morao
je da podnese izveštaj. Izvadio je telefon, pozvao Stefani i objasnio joj šta se događalo u
katedrali i kapeli.
Ona mu je rekla: „Luk je potopio jahtu nadomak luke u Valeti. Naleteo je čamcem
pravo na nju. Četvorica ljudi su poginuli. Luk je u zatvoru. Uhapsila ga je lučka policija.
Nažalost, ni na jednom telu nije nađena nikakva identifikacija, ali sada radimo na tome
preko otisaka prstiju, a ima toga još.“
On je slušao.
„Luk kaže da je Lora Prajs promenila ekipu i radila s Entitetom. Spremala se da
puca iz puške kada ti i braća Galo izađete iz katedrale, a taj napad organizovao je lično
Spanja. Secreti su ga osujetili, ubivši nju i privremenog šefa Entiteta, koji je došao na
Maltu da nadzire izvođenje atentata.“
„Ko je bio meta? Ja ili kardinal?“
„Nijedan od vas.“
I to je bilo sve.
Jedna od onih lutajućih misli upravo je pogodila cilj. „Entitet je ciljao Poluksa
Gala?“
„Tako je. Što pokreće mnogo pitanja.“
Još misli uklopilo se na svoje mesto. Obmana i organizovani napad na arhiv
hospitalaca koji su izveli takozvani Secreti. Iznenadna pojava pravog Poluksa Gala.
Njegova ljubazna saradnja. Izostanak ikakvog spoljašnjeg mešanja kod obeliska, iako su
Secreti bili u pokretu i pojavili se na jezeru Komo u onoj vili. A onda čudan nedostatak
ikakve zabrinutosti u Kapeli San Mađar. Izolovan u nedođiji, uz mnogo izloženosti,
Poluks Galo izgledao je sasvim opušteno.
Zašto bi neko ko je samo privremeni vršilac dužnosti šefa bezazlene humanitarne
organizacije bio veća pretnja od kardinala koji je, bar na papiru, imao šansu da postane
papa?
„Gde je Luk sada?“, upitao je.
„U Valeti. Ja se bavim time.“
„Izvuci ga napolje.“ Rekao joj je ime kapele i gde se nalazi San Mađar, ukazujući
na to da bi kustos u biskupiji mogao da joj da tačne smernice. „Kada izađe na slobodu,
pošalji Luka za mnom.“
„Šta ćeš da uradiš?“
„Vraćam se tamo. Možda sam loše procenio pogrešnog Gala.“

PEDESET SEDMO POGLAVLJE

Poluks je čekao da njegovi ljudi napolju prođu kroz spoljašnju kapelu do unutrašnjeg
svetilišta. Njihovo kretanje bilo je proračunato ali brzo. Sačekao je nekoliko minuta pre
nego što im je rekao da uđu.
Izgledalo je da je u redu da provede malo vremena sa svojim preminulim bratom.
Njihov odnos uvek je bio puka iluzija. Kastor je smatrao sebe boljim od njih
dvojice, nadmoćnijim, za nijansu uzvišenijim. Tako je bilo čitavog života, a još više
pošto su im roditelji poginuli, a oni se preselili u sirotište. Kastor je bio govornik,
mislilac, učenjak – dok je on bio sportista i vojnik. Sumnjao je da se iko u tom sirotištu
uopšte sećao da on postoji. Ali Kastor? Njega niko nije zaboravio. Nisu mogli. On je
ostavljao trajan utisak, usisavajući svaku kap kiseonika iz svake sobe u koju je ikada
ušao.
Ali ništa od toga ne bi bilo moguće bez njegove pomoći.
 Kada je Kastor prvi put došao i rekao da želi da bude papa, Poluks je smatrao tu
ideju smešnom, pogotovo s obzirom na zbrku koju je izazvao u svojoj svešteničkoj
karijeri. Naravno, bilo je ljudi koji su se slagali s njim u srcu, ali niko od njih nije
nameravao da otvoreno izazove papu. Pregledao je prljavštine koje je Kastor sakupio o
nekim od kardinala. Nije loše. Bilo je tu očigledno inkriminišućeg materijala, ali ni blizu
dovoljno da utiče na konklavu, a s Kastorovim gubitkom položaja i pristupa izvorima,
mogućnost sticanja više informacija izgledala je vrlo neizvesno. Tada se Kastor
fokusirao na Nostra Trinita.
Misleći da bi to moglo biti dovoljno.
Njega je, takođe, intrigiralo Trojstvo, pogotovo Constitutum Constantini, koji se
svakako pokazao korisnim u prošlim vekovima. Kastor je otkrio dosta korisnih
informacija u vatikanskim arhivima. On je to dopunio iz anala koje su vitezovi dugo
držali pod ključem. Zajedno su ostvarili napredak. Poziv pohlepnog Italijana s jezera
Komo bio je jedan od onih srećnih događaja koji ponekad nateraju čoveka da pomisli
kako bi zaista mogao da postoji Bog koji usmerava stvari u nekoj vrsti uzvišenog plana.
On je već neko vreme znao da Britanci imaju informacije o Musoliniju i Trojstvu.
Jednostavno, nije bilo ničega čime bi mogao da trguje. Zato se uputio na Komo. To je
urodilo plodom, pošto ga je dovelo do ser Džejmsa Granta, a to ga je poslalo do
obeliska, pa dalje u katedralu u Valeti, i najzad ovde.
Sve se uklopilo tačno na svoje mesto.
Dok je papino telo bilo izloženo u Bazilici Svetog Petra, a stotine hiljada ljudi
dolazile da ga vide, Spanja se pojavio u Palaco di Malta sa zanimljivom ponudom.
Načinom da postavi Kastora za papu.
Gospodov Vlastiti saznao je za Kastorova privatna istraživanja i njegovo
interesovanje za Trojstvo. Ali Spanja je bio nekoliko koraka ispred, mada je odbijao da
otkrije pojedinosti. Kardinali su odavno podmićivani i potčinjavani. U tome nije bilo
ničega novog. Pre dvadesetog veka kolegijum je bio dovoljno mali da bude lako
usmeravati ga pomoću samo nekoliko poteza. Savremene konklave bile su drugačije.
Učestvovalo je 100-150 kardinala, što je povećavalo matematičke izazove. Ali kardinali
su ljudi, a ljudi imaju mane. Tako, dok je papa sahranjivan ispod Bazilike Svetog Petra,
on i Spanja kovali su urote. Spanja je insistirao na tome da Kastor bude poslat na Maltu.
Hteo je da postigne dogovor licem u lice i želeo je Kastora izvan Rima kako ne bi
mogao da uradi ništa glupo i sve uništi.
A on je to omogućio.
A onda, kada se pohlepni Italijan s jezera Komo javio vitezovima u želji da proda
pisma, otvorio se put do Trojstva. Zato je on improvizovao i iskoristio priliku da najzad
dovede Britance za pregovarački sto tako što je nabavio Čerčilova pisma. Džejmsom
Grantom bilo je lako manipulisati. Kao i Amerikance. Ali s Kastorom je bilo najlakše od
svih. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se.
Biblija je bila u pravu.
Kastor se nikada nije naučio poniznosti.
Kao ni Spanja, što je bio razlog zbog koga je morao da umre, zajedno sa svojim
poslušnikom Čaterdžijem i Rojem, njegovim zamenikom u komandnom lancu. Spanja je
želeo da Constitutum Constantini bude uništen. Entitet ga je smatrao direktnom
pretnjom za crkvu, koja treba da bude uklonjena. Njemu nije bilo mnogo važno da li će
dokument biti uništen ili neće. Ali ta fleš-memorija.
Ona je bila najvažnija.
Dopustio je Spanji da odigra svojim kartama. Budala je očigledno želela da bude
tvorac papa. A koji je bio bolji način nego da se kardinalu, s malo ili nimalo morala,
obezbedi potrebno sredstvo da ucenama probije sebi put do papskog položaja. A taj
kardinal bio bi njegov veliki dužnik.
Koji bolji način, zaista.
Jedini neočekivani događaj bila je pojava Amerikanaca, ali Spanja ga je uverio da
ih on drži pod kontrolom.
Osmehnuo se naivnosti mrtvog špijuna.
Tužno, ali Gospodov Vlastiti nikada nije shvatio da će najveća opasnost s kojom će
se suočiti doći iznutra. Poluksovi ljudi sredili su Spanju, Čaterdžija, Loru Prajs i Džona
Roja, a za svaku od tih smrti okrivljeni su Secreti.
Koji, naravno, više nisu postojali.
Sve je to bila varka. Njegova izmišljotina.
„Kakva si ti budala bio“, šapnuo je mrtvom bratu.
Zatim je stavio u džep USB uređaj, podigavši ga s tvrde zemlje na koju je pao iz
Kastorove ruke. Pretpostavljao je da bi trebalo da oseća izvesno žaljenje, ali u sebi nije
osećao ni zrnce kajanja. Za razliku od slučaja viteza kod jezera Komo. Zbog te smrti je
žalio. Hospitalcima je oduvek bilo zabranjeno da ubiju sabrata hrišćanina. To je bio deo
njihove zakletve o zaštiti hrišćanstva. Ali ubistvo je bilo neizbežno. Nije smeo dozvoliti
Malonu da zarobi tog čoveka. Sve bi bilo dovedeno u opasnost.
A ubistvo Kastora?
On je bio mnogo toga, ali njegov brat nije bio hrišćanin. Samo oportunista koji je
koristio crkvu da ostvari svoje ambicije.
Dvojica ljudi ušla su u unutrašnju kapelu. Jedan je bio čovek koji je otpratio
Malona od Rima do Rapalja, a drugi onaj koji se pretvarao da je on kada je Malon
došao, i tada je pokušao da eliminiše bivšeg agenta u arhivu. To nije išlo po planu. Izveo
je taj pokušaj samo zato što je Džejms Grant insistirao. Ali, kada je pokušaj propao, on
se prilagodio i odlučio da se lično umeša, pa se sam pobrinuo za Amerikance. To mu je,
takođe, omogućilo da bude unutra i sazna šta su Spanja i Stefani Nil radili.
Samo još jedna od mnogih razlika između njega i Kastora. On je posedovao
sposobnost da odbaci ono što ne funkcioniše i odmah pređe na nešto što će
funkcionisati. Bilo je lako ubaciti se i među Britance i Amerikance. Bilo je lako i dobiti
njihovu pomoć za rešavanje problema obeliska i zagonetke u katedrali.
Problemi su poticali od Spanje.
Čoveka koji je bio istinski svojeglav.
Koga je bilo nemoguće kontrolisati.
Ali ne više.
 Gurnuo je fleš-memoriju u džep.
„Podignite ga“, rekao je dvojici svojih ljudi.
Oni su uhvatili Kastora za gležnjeve i članke, podigli telo i krenuli za njim dublje u
unutrašnju kapelu. Na kraju uske niše bila su još jedna hrastova vrata. Podigao je
gvozdenu rezu i uključio novi niz sijalica. Spiralno stepenište spuštalo se naniže, i on se
spuštao izuvijanom stazom dublje u zemlju. Njegova dvojica ljudi pratili su ga noseći
Kastora. Težina tela njegovog brata usporavala im je kretanje.
Na dnu je prošao kroz još jedan hodnik isklesan u steni i ušao u malu odaju. Vrata
su vodila napolje na suprotnu stranu crkve. Čitava podzemna mreža alkova i prolaza bila
je napravljena u sedamnaestom veku. Većina tih podzemnih odaja služile su kao ostave
za barut i municiju. Rupa u zemlji ispred njega takođe je bila odavno iskopana. Široka
otprilike metar, pet metara duboka, sa zidovima u obliku zvona koji su se širili
spuštajući se.
Guva.
Mahnuo je rukom i spustili su Kastora na sasušenu zemlju. Njegovi ljudi tačno su
znali šta treba da rade. Svih njegovih šest saradnika od poverenja sada su bili na Malti.
Trojica su nekoliko proteklih dana bili na barci nadomak obale, a ostala trojica bili su u
San Anđelu, spremni za akciju, i čekali njegov poziv, koji je on obavio iz katedrale kada
je Malon rešio zagonetku. Nije bilo šanse da bi išta mogao da postigne sam. Zato su
Secreti bili reaktivirani. Naravno da je sve to uglavnom bilo samo radi privida, ali on ih
je povezao sve zajedno obećanjem dobrih stvari koje će uslediti.
Njegova dvojica ljudi svukla su Kastora.
Jedan od razloga zbog kojih je odabrao davljenje bilo je očuvanje odeće. Želeo je
da sva ostane netaknuta.
„Pomoći ću vam da završite“, rekao je i mahnuo jednom od svojih poslušnika.
„Donesite lopate i konopac.“
Jedan čovek je ostao, dok je on s drugim završavao skidanje Kastorove odeće. Telo
njegovog brata nije bilo ni izbliza u dobroj formi kao njegovo, ali dimenzije i oblik bili
su srazmerno slični. Pažljivo je savio odeću i odložio je u stranu sa cipelama.
Drugi čovek se vratio.
S desne strane guve, iz zemlje je virio drveni stub. Za njega je jedan od njegovih
ljudi vezao kraj debelog upredenog užeta koje su ranije doneli. Morao je da postoji ulaz
u jamu i izlaz iz nje, a uže je bilo najpraktičniji izbor, pošto je stub stajao tu već
vekovima. Bacili su namotaj užeta u crnu jamu. Klimnuo je glavom i njegovi ljudi bacili
su lopate pa se pomoću užeta spustili u guvu. Dno jame izgledalo je kao savršeno mesto
da zakopaju njegovog brata, pošto nikome nije bio dopušten ulazak u San Mađar bez
izričitog odobrenja velikog majstora. Pošto trenutno nije postojao veliki majstor,
kontrola nad ovim mestom pripadala je njemu kao privremenom vođi reda. Ali čak i
kada novi vođa bude izabran, niko se neće zaputiti u ovu guvu.
Neće biti razloga za to.
A do tada će svi tragovi ove noći nestati.
„Zakopajte ga duboko“, doviknuo je.
 Slušao je dok su kopali.
Ovo nije bilo samo zatvaranje jednog poglavlja u njegovom životu. Više je
izgledalo kao čitav jedan deo. Ništa više neće biti isto posle ove noći. Ali on je bio
spreman. Hospitalci su mu obezbedili savršeno utočište. Uspeo je da sazna razne stvari,
izgradi veze, pridobije odanost, sve u iščekivanju onoga što će se dogoditi. Pre dva dana
nije bio siguran da li je išta od ovoga moguće, ali sada je bio mnogo samouvereniji.
Njegovi ljudi prestali su da kopaju.
Obojica su se uspentrali uz uže. Hteli su da bace Kastora u guvu kada se on nečega
setio. Izvadio je mobilni telefon i slikao lice i kosu svog brata.
Zatim je skinuo prsten s njegove desne ruke.
Svakom novoizabranom kardinalu, papa je poklanjao zlatni prsten. Ljubljenje tog
prstena bilo je znak poštovanja.
Navukao ga je na svoj prst.
Zatim je klimnuo glavom.
A oni su bacili Kastorovo nago telo preko ivice jame. Leš je pao na dno uz potmuo
udarac.
Njegovi ljudi ponovo su se spustili da završe zakopavanje.
Ovo nije bio kraj kakav je njegov brat zamišljao. Kastor je sigurno mislio da će
njegovi posmrtni ostaci zauvek počivati ispod Bazilike Svetog Petra s tolikim drugim
papama.
To se neće dogoditi, nečujno je izgovorio.
Ili bar ne sasvim na taj način.

PEDESET OSMO POGLAVLJE

Luk je sedeo u zatvorskoj ćeliji.

Poznata teritorija.
Koliko ih je počastvovao svojim prisustvom u toku godine?
Odeća mu je još bila mokra od drugog pada u vode Sredozemlja. Njegov čamac
potopio je jahtu, ubivši sve ljude na njoj. Lučka patrola reagovala je na eksploziju i
izvukla tela i njega iz vode, mada je on pokušao da im izmakne u mraku.
Proklete naočari za noćno osmatranje.
Bilo bi daleko lakše da je samo otplivao nazad do obale neprimećen. Lokalci su
retko bili od pomoći. Najčešće su bili ogromna gnjavaža, a ni ova situacija nije bila
izuzetak. Odbio je da odgovori na sva njihova pitanja, primenjujući staro pravilo
narednika Šulca: Ništa ne vidim, ništa ne čujem, ništa ne znam. Voleo je seriju Hoganovi
heroji. Jedino što je izgovorio bilo je Ministarstvo pravde SAD i Stefani Nel, sa
zahtevom da obavi telefonski poziv.
To su mu dozvolili.
 Objasnio je Stefani svoju trenutnu tešku situaciju, skrativši priču, a ona mu je rekla
da sedi tu gde je.
Neće biti problema.
Ali otad je prošlo više od sata i niko se nije javljao.
To mu je dalo vremena za razmišljanje.
Čelična vrata u hodniku ispred ćelije su zazveketala i otvorila se, i jedan čovek
ušao je u pritvorsku jedinicu. Prepoznao je lice iz sigurne kuće. Kevin Han, šef malteške
službe bezbednosti. I nije izgledao srećno.
„Razgovarao sam s gospođom Nel“, rekao je. „Ona mi je ispričala šta se dogodilo s
Lorom. Našli smo njeno telo, kao i telo zamenika načelnika Entiteta, baš tamo gde si
rekao.“ Uperio je prstom. „Ubio si četvoricu ljudi, gospodine Danijelse. Ovo nisu
Sjedinjene Američke Države. Ubistva su ovde retka. A ipak smo ih imali sedam u
proteklih dvanaest sati.“
On je ustao i suočio se s tom budalom kroz rešetke. Nije bio raspoložen da sluša
predavanja. Kao što ga je Malon učio. Nikada ne trpi sranja od lokalaca. „Ja sam agent
vlade SAD, na zadatku, i radim svoj posao. Sada me puštaj odavde.“
„Ti si jedna velika nevolja.“
„Nazivali su me i gorim stvarima.“
U prošlih sat vremena mnogo toga prolazilo mu je kroz glavu. Pogotovo ono što
mu je Lora rekla kada su prvi put razgovarali pored guve. Kada ju je pitao ko joj je rekao
da je on na ostrvu.
Moj šef. On mi je izdao naređenje. Ja radim ono što mi on kaže.
Kako si znala da ću se uvaliti u nevolju?
Isti odgovor. Rekao mi je moj šef.
„Kako si znao da su me poslali ovamo?“ upitao je Hana.
„Ko je rekao da sam znao?“
„Tvoja ubijena agentkinja. Šta si radio sa Spanjom u onoj sigurnoj kući?“
„Ne očekuješ stvarno od mene da odgovaram na pitanja.“
„Zapravo, očekujem.“
„Treba da krenemo.“
„To nije odgovor.“
„To je sve što ćeš dobiti.“
Ali njemu odgovor nije ni bio potreban. Već je zaključio da je postojala jedna
konstanta u čitavom njegovom susretu s Lorom Prajs i da je to ovaj čovek, njen šef. U
stvari, nameravao je da potraži ovog debeljucu čim izađe napolje. Stefani mu je upravo
uštedela trud.
„Ti si radio sa Spanjom“, rekao je.
I odjednom je video žaljenje u čovekovim očima.
„Pogrešio sam. Ovde se dešava više toga nego što sam shvatao.“ Han je zastao.
„Mnogo više. Spanja je tražio pomoć. Izneo je dobre razloge, pa sam se uključio.“
„Izgleda da ste Spanja i ti potcenili protivnike. Ko god oni bili.“
„Još radimo na identifikaciji tih ljudi s broda.“
 „Lora i tip iz Vatikana rekli su da su oni Secreti.“
„To bi bilo zapanjujuće da je istina. Ta grupa raspuštena je pre dva veka.“
„Oboje su delovali prilično sigurni da oni još postoje. A neki od njih pokušali su da
me izbace kroz prozor.“
„Tvoja gospođa Nel bila je škrta s informacijama kada je zvala da mi ispriča za
tebe. Da li bi hteo da mi kažeš šta se dešava?“
„Znam otprilike isto koliko i ti.“
To nije bilo daleko od istine. Ali ako je Stefani ćutala, ćutaće i on.
„Tražila je od mene da obezbedim tvoje oslobađanje“, rekao je Han. „Uradio sam
to.“
„Ja to cenim. Takođe, potreban mi je auto.“
„To se može srediti. Kuda ideš?“
Ovaj tip pomalo je bio Neli Njuškalo, kako je volela da kaže njegova majka. Zato
mu je dao standardni odgovor.
„Da radim svoj posao.“

Poluks je iskoračio napolje u noć. On i njegovi ljudi vratili su se na površinu zemlje da

uzmu ono što im je trebalo da završe posao. Vreme je sada isticalo, a bilo je mnogo toga
što je trebalo uraditi.
Srećom, on je bio spreman.
Čuo je brujanje telefona i jedan od njegovih ljudi izmakao se i javio se. Posmatrao
ga je kako razgovara, pa prekida vezu.
„Upravo smo saznali da postoji problem. Naš brod pored obale napadnut je i
potopljen. Sva naša braća su mrtva.“
On je prikrio šok koji je osetio. „Kako?“
„Amerikanac, Danijels. On je pobegao kada su ubijeni Lora Prajs i biskup Roj, i
nekako je stigao do našeg broda.“
Uznemirujuće vesti, bez ikakve sumnje. Ali ništa se nije suštinski menjalo. I to se
ponovo dešavalo. Uključila se njegova sposobnost da istog trenutka promeni pravac
delovanja. Da pretvori problem u šansu. „Gde je Danijels sada?“
„U pritvoru.“
Savršeno.
Njegov lični moto bio je iz Poslanice Jakovljeve. A trpljenje neka djelo dovršuje,
da budete savršeni i cijeli bez i kakve mane.15
Njegov život bio je niz prepreka. Savesno je služio u vojsci, a zatim su ga
hospitalci angažovali da radi u inostranstvu u njihovim medicinskim ispostavama. Na
kraju je položio zakletvu i zavetovao se na siromaštvo, čednost i poslušnost. Zatim je
čamio na nevažnim poslovima, glumeći pomoćnika jednom vitezu za drugim. Na kraju
se uzdigao do položaja velikog zapovednika, zaduženog za širenje vere, nadzor priorata i
slanje izveštaja Svetoj stolici, postavši jedan od četiri glavna oficira reda.

15 Novi zavet, Saborna poslanica Svetoga apostola Jakova, 1:4. (Prim. prev.)
 Onda je usledio Kastorov haos.
A on je postavljen za privremenog vođu.
Bilo je vreme za još jedno unapređenje.
„Nastavljamo dalje. Po planu.“
Vratio se unutra, pa sišao do odaje sguvom. Njegovi ljudi su ga pratili. Jedan je
nosio stolicu na sklapanje a drugi platnenu torbu. Prošao je pored rupe u zemlji i izašao
na druga vrata u još jedan hodnik, koji je vodio do sledeće odaje. Izabrao je ovo mesto
ne samo zbog izolovanosti nego i zbog osvetljenja, koje je ovde bilo mnogo jače.
„Postavi stolicu ovde“, rekao je, pokazujući rukom. Zatim je dao znak drugom
bratu. „Stražari napolju. Iako sumnjam da će nas iko uznemiravati.“
Čovek je otišao.
On se okrenuo prema bratu koji je ostao.
„Hoćemo li da počnemo?“

Koton je prošao krivinu i shvatio da kapela više nije daleko ispred njega. Sva čula bila
su mu u punoj pripravnosti. Situacija se pretvorila iz zanimljive u ozbiljnu. Jedan ili
obojica Gala mogli bi da budu u nevolji.
Isključio je farove i zaustavio se pored puta.
U daljini je video kapelu na grebenu. Auto je i dalje bio parkiran ispred nje. Jesu li
dvojica braće još bili ovde?
Koliko puta je bio upravo u ovakvoj situaciji?
Previše da bi ih nabrojao.
Pomislio je na Kasiopeju. Gde je ona sada? Sigurno spava, kod kuće u Francuskoj.
Nije se čuo s njom nekoliko dana, što je bilo dobro. Da je znala da se duboko uvalio u
ovu zbrku, već bi bila u avionu na putu ovamo. Nije voleo da je dovodi u opasnost, iako
je bila i više nego sposobna da vodi računa o sebi. Ona je bila izuzetna žena koja je
upala u njegov život niotkuda. Na početku, nijedno od njih dvoje nije bilo briga za ono
drugo, ali vreme i okolnosti sve su promenili. Šta bi ona sada rekla? Shvati šta se
dešava. Završi to. Osmehnuo se. Dobar savet.
Spazio je blesak svetlosti u mraku. Vrata kapele su se otvorila i jedan čovek izašao
je u noć.
Sam.
Gledao je kako usamljena figura na trenutak stoji, pa se izmiče od vrata,
ostavljajući ih delimično otvorena. Sačekao je da vidi da li čovek odlazi. Ne. Auto je
ostao neosvetljen i nepomičan.
Stražar?
Možda.
Isključio je svetlo u kabini, pa polako otvorio vrata i skliznuo napolje, stavivši u
džep ključ za daljinsko zaključavanje. Kapela je bila udaljena oko trista metara. Požurio
je prema njoj, koristeći mrak i masu niskog rastinja i drveća kao zaklon. Prišao je sa
zapadne strane nisko pognut, ne privukavši pogled čoveka za koga je znao da je
napolju. Tek kada je prišao blizu zgrade, spazio je priliku udaljenu pedesetak metara,
leđima okrenutu njemu, kako motri na dolinu koja se pružala prema jugu. Na istočnom
horizontu počeo je da se podiže mutni sjaj. Svitala je zora. Bilo mu je potrebno da
skrene pažnju čuvaru, i dok je prilazio, zaključio je da bi se auto mogao pokazati kao
najbolje sredstvo za to. Prislonio se uza zid kapele i usmerio daljinski ključ u pravcu iz
koga je došao, nadajući se da ima dovoljan domet.
Zatim je zastao.
Pritiskanje dugmeta aktiviraće trubu, što će biti praćeno uključivanjem farova, i
element iznenađenja će nestati. Odlučio je da umesto toga bude strpljiv i ponovo je
provirio iza ugla prema usamljenoj prilici. Tama je u dolini i dalje bila gusta. Čovek se
nemarno okrenuo nadesno i udaljio od kapele, pa izvadio telefon i pozvao nekoga.
Koton je čučnuo i, zaklanjajući se u senci, potrčao prema otvorenim prednjim vratima.
Uvukao se unutra, ne skrećući pogled sa stražara, koji nije ništa primetio.
Unutra je sve bilo tiho i prazno, a sijalice su i dalje gorele. Požurio je prema
udaljenoj niši i prošao kroz skrivena vrata, koja su, takođe, ostala otvorena.
Unutrašnja kapela bila je podjednako prazna. Dovde je stigao ranije. Relikvijar je
bio ostavljen na oltaru. Primetio je opiljke crvenog voska pored njega i shvatio da je
jedan kraj otvoren, ali su pergamenti i dalje bili unutra. Osmotrio je unutrašnjost kapele i
primetio da se prostorija pruža dalje u krečnjački greben. Krenuo je tamo i ugledao još
jedna hrastova vrata, napola otvorena. Iza njih su spiralne stepenice vijugale naniže.
Spustio se u uski, osvetljeni hodnik. Odmah je osetio neprijatnost zbog tesnog,
zatvorenog prostora.
To nije bilo njegovo omiljeno okruženje.
Duboko je udahnuo i krenuo napred do prostranije odaje sa crnom rupom u
zemljanom podu. Sve je bilo obasjano svetlošću boje meda, gustom i mučno slatkastom
kao i ustajali vazduh oko njega. Pogledao je dole u rupu i video samo crnilo. Uže se
poput zmije vijugavo spuštalo od drvenog stuba usađenog u zemlju dole u šupljinu.
Pitao se koliko je jama duboka i kakva joj je svrha.
Čuo je glasove.
Dopirali su iza delimično otvorenih vrata na suprotnoj strani, petnaestak metara
dalje.
Počeo je da se prikrada tom zvuku.

PEDESET DEVETO POGLAVLJE

Poluks je seo na metalnu stolicu.

Njegov čovek našao je makaze u platnenoj torbi i počeo da mu skraćuje kosu. Da bi
mu pomogao, on je držao Kastorovu sliku snimljenu pre nekoliko minuta njegovim
telefonom, i strogo su pazili da njegov novi izgled bude upravo takav. On nije nosio tako
kratku kosu još otkad je bio tinejdžer.
Njegov čovek završio je šišanje i on je prebacio kameru da snima samog sebe,
diveći se obavljenom poslu. Klimnuo je glavom i čovek je iz torbe izvadio činiju, koju je
on napunio vodom iz krčaga. Dodao mu je svoj telefon, pa nasapunao bradu penom za
brijanje. Uzeo je brijač i počeo da uklanja monašku bradu, ponovo koristeći telefon kao
ogledalo. Bez ogrebotina i posekotina. Morao je da bude glatko obrijan. Usredsredio se
na zvuk sečiva na zulufima, izvodeći kratke i lagane poteze rukom. Uz to je stalno
ispirao sečivo u vodi kako bi metal ostao vlažan. Kada je završio, uzeo je peškir iz torbe
i obrisao poslednje ostatke pene.
Njegov čovek je s odobravanjem klimnuo glavom.
On se slagao.
Nije ovoliko ličio na Kastora još otkad su bili tinejdžeri. Rođeni su identični i takvi
su i ostali dok nisu otišli iz sirotišta. Prošlo je skoro četrdeset godina. Sada su ponovo
bili identični.
Ustao je, svukao se, pa obukao odeću svog brata, uključujući i cipele i donji veš.
Našao je fleš-memoriju u svojoj staroj odeći, pa ispraznio Kastorove džepove, uzeo
novčanik i mobilni telefon, ali ne i pasoš. Mora da je ostao u putnoj torbi u Mdini. Zatim
je stavio naočari, iste kao što je nosio njegov brat, samo sa staklima bez dioptrije.
Kardinal Kastor Galo ponovo je bio živ.
Osećao se slobodno, nesputano, spremno da radi ono što su mu bog i priroda
sigurno namenili. Uz to je bio odmoran, zdrav i najzad oslobođen briga. Opasnost je
postojala, bez ikakve sumnje, ali bio je potpuno prisutan u trenutku, svaka sekunda bila
je dragocena, ispunjavajuća i organizovana.
Njegovo vreme je došlo.
Dao je znak i njegov čovek prosuo je vodu iz činije na pod, vratio sve stvari u
torbu, s njegovom odećom, pa sklopio stolicu.
„Možemo da idemo“, rekao je on.

Koton je čuo te reči.

Možemo da idemo.
Glas Poluksa Gala.
Bez sumnje.
Nije mogao da se približi dovoljno da vidi šta se dešava, a rečeno je malo toga.
Povukao se u odaju s otvorenom jamom u podu, s namerom da se vrati kroz drugi izlaz i
izađe na nivo tla. Ali, dok se približavao vratima, u uskom tunelu spazio je drugog
čoveka, koji se kretao prema njemu.
Bio je u zamci.
Opasnost je dolazila s obe strane.
Mogao je, jednostavno, da im se pokaže, ali nešto mu je govorilo da to ne bi bio
pametan potez. Prišao je jami, uhvatio konopac i spustio se preko ivice. Držeći se za
konopac, sišao je do dna, oko pet metara niže.
Poluks je ušao u odaju s guvom praćen svojim poslušnikom.
Njegov drugi pomagač im se pridružio.
„Napolju je sve tiho“, izvestio je čovek. „Ubacio sam relikvijar i jednu lopatu u
auto.“
Druga je bila naslonjena na zid, gde mu je rečeno da je ostavi.
„Šta je s našom braćom koja su poginula na brodu?“
„Proverio sam. Njihova tela su kod vlasti. Sigurno će uskoro biti identifikovana.“
On je već razmotrio tu mogućnost. Ali svi tragovi vodiče do Malteških vitezova, što
više nije predstavljalo problem za njega, pošto Poluks Galo neće više postojati posle ove
noći.
„Pobrinućemo se za to kada se desi“, rekao je. „Trenutno se ne može preduzeti
mnogo u vezi s tom situacijom.“
„Mlažnjak koji je kardinal pomenuo čeka na aerodromu“, rekao mu je njegov
čovek.
Odlično. Otići će tamo i odleteti u Rim. Kastor mu je već ispričao da mu je jedan
njegov pomoćnik doneo potrebne lične stvari u Dom Svete Marte. Njegova soba bila je
spremna i samo čekala svog stanara. Prva provera biće mu ubedljiv nastup pred tim
pomoćnikom, ali on je dugo vežbao da bude Kastor.
„Jesi li poneo laptop?“ upitao je.
Vitez je klimnuo glavom i našao uređaj u platnenoj torbi. Biće mu potreban na putu
za Rim. Želeo je da lično prouči sadržaj fleš-memorije.
„A druga stvar?“ upitao je.
Njegov čovek izvadio je glok iz torbe.
On je uzeo oružje.
Sve se svodilo na ovaj trenutak. Na početku je nameravao da zadrži svoje lažne
Secretije kao lične policijske snage. Ti ljudi bi mu dobrodošli, radeći mimo Entiteta,
obezbeđujući mu neposredan način da rešava probleme.
A taj koncept nije bio bez presedana.
U šesnaestom, Julijan II uspeo je da se uzdigne na papski položaj, a zatim je čuvao
svoj položaj od kardinala rivala, okupivši sopstvene naoružane jedinice od 150
švajcarskih plaćenika. Najbolji ratnici na svetu u to vreme, oni su posle toga uvek služili
papama kao Švajcarska garda. Ali pet od njegovih osam ljudi bili su mrtvi. Regrutovanje
novih moglo bi se pokazati kao problematično, i kada je bolje razmislio, zaključio je da
mu oni možda i neće biti potrebni.
„Kleknimo“, rekao je. „Trebalo bi da izgovorimo molitvu zahvalnosti.“
Spustio je laptop i pištolj na zemlju i spustio se na kolena, kao njegova dvojica
sabraće.
„Pre mnogo vekova, episkopi koji su osnovali našu veru proglasili su u šta treba da
verujemo. Veliki sabor u Nikeji okončao je sve rasprave o tome šta je sveto i
bogougodno, a car Konstantin nam je iz zahvalnosti darovao veliki poklon. Noćas,
milošću božjom, povratili smo taj sveti dar. On je najzad ponovo na sigurnom, u našim
rukama. Izrazimo zahvalnost veličanstvenim Nikejskim simbolom vere.
 Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i
nevidljivog. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca
rođenog pre svih vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog,
rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha
svetoga i Marije djeve, i postao čovek; i koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i
stradao i bio pogreben, i koji je, vaskrsao u treći dan, po Pismu, i koji se vazneo na
nebesa i sedi sa desne strane Oca, i koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i
mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Živototvornoga, Koji od Oca ishodi, koji se sa Ocem i
Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke. U jednu, svetu,
sabornu i apostolsku crkvu. Ispovedam jedno Krštenje za oproštenje grehova. Čekam
vaskrsenje mrtvih i život budućega veka.
„Amin.“
Njegovi ljudi ponovili su svaku reč. On je klimnuo glavom i ustao, a strast u njemu
oslobodila se od etikecije koju se uvek osećao obaveznim da pokazuje.
Sagnuo se i uzeo glok.
Zatim je dvaput opalio.
Po jedan metak probio je čelo obojici braće, istog trenutka ih usmrtivši.
Trag je morao da bude zametnut.
Istina, ostajao je još kustos katedrale, ali novi kardinal Kastor Galo pobrinuće se za
njega, i neće ostati ništa što bi pobudilo bilo kakve sumnje. Na kraju će u njegove ruke
stići pismo, koje je sam napisao kao Poluks, s objašnjenjem njegovog povlačenja iz reda
vitezova i sveta. Sumnjao je da će ikome nedostajati i njegovi ljudi i Poluks Galo.
Tužno.
Ali istinito.
Spustio je glok i odvukao oba tela do jame.
Čučnuo je i ispraznio im džepove. Našao je ključeve prednjih vrata kapele i
automobila parkiranog napolju.
Zatim je preturio oba tela preko ivice.
Biće ih potrebno zakopati da se ukloni svaki trag prljave igre. Samo ovo mesto
moglo bi se pokazati kao problematično, ali, koliko je on znao, samo je nekoliko ljudi
među vitezovima znalo za tajna vrata, a u unutrašnju kapelu skoro niko nikada nije
dolazio. Kastor je bio zakopan duboko u zemlju, zauvek nestao. Bilo je potrebno da i
ova dva leša imaju sličnu sudbinu.
Zbog čega je ostavio jednu lopatu.
Prišao je i uzeo je, pa je bacio u jamu.
Morao je da se vrati u Rim.
Bogu hvala što je preostao još jedan, poslednji vitez, da raščisti sav taj nered.

Koton je čuo Galov glas dok je izgovarao molitvu zahvalnosti, a zatim Nikejski simbol
vere. Dva oštra praska značila su paljbu iz vatrenog oružja, posle čega se čulo nešto što
je zvučalo kao vučenje tela po suvoj zemlji. On je već ustanovio da je jama zvonasta, da
se njeni zidovi sve više razmiču što se dublje spuštaju, s donjim prečnikom mnogo širim
od onoga na vrhu. Takođe, primetio je da pod jame nije tvrd kao zemlja gore. Bio je
rastresit kao da je nedavno raskopavan.
Podigao je pogled.
Preko ivice je visila jedna ruka.
Povukao se u stranu, koristeći njen zvonast oblik. Odozgo je poletelo jedno telo i
tresnulo na zemlju.
A za njim još jedno.
Setio se da se odozgo nije videlo dno jame. Bilo je previše mračno. Zato se usudio
da brzo pogleda gore, ali nije video Poluksa, nego Kastora Gala koji je zurio dole s
pištoljem u desnoj ruci.
Pokazati se u ovom trenutku izgledalo je kao samoubistvo. Jednostavno će sačekati
da čovek ode i zatim će se pomoću užeta izvući napolje.
Galo je nestao negde gore.
On je zurio u dva leša. Mrak je bio previše gust da bi im video lica.
Nešto je palo odozgo i zabilo se u meki pod.
Lopata.
Konopac je počeo da se namotava naviše.
I nestao.
Svetla su se ugasila.
Stajao je u potpunom crnilu.

ŠEZDESETO POGLAVLJE

Luk se vozio obalskim putem, jureći na sever prema mestu zvanom Crkva San Mađar.
Kada je izašao iz zatvora, pozvao je Stefani, koja mu je rekla kuda je Malon otišao. Ona
je zvala kustosa katedrale, a on joj je objasnio kuda treba da se ide. Luk je odbio Hanovu
ponudu da pomogne, odlučivši da drži lokalce izvan igre. Od ovog trenutka bilo je bolje
da sve pažljivo čuva u tajnosti, pošto je bilo previše nepoznanica u ovom obračunu.
Koliko puta je jurio po mračnom putu usred noći? Posle sastanaka s devojkama.
Školskih fudbalskih utakmica. Izlazaka s momcima. Teren oko njega nije bio ni
najmanje sličan planinama istočnog Tenesija. Bilo je mnogo toga na svetu što je moglo
da se poredi s tom za njega svetom zemljom. Tamo je proveo prvih osamnaest godina
života i pokušavao je da se vrati kad god je mogao, što nije bilo naročito često. Ta brda
bila su puna neverovatnih priča. Mnoštvo mitova, legendi i duhova. Njegov otac voleo je
da priča priče.
Kao što je bila ona o starom Odranom Tomu.
 On je bio šarmantan, zgodan muškarac koji je osvojio skoro svaku devojku na koju
je naišao, i jednog dana namerio se na prelepu udatu mladu ženu po imenu Elenor.
Počeli su da se viđaju u tajnosti na lokalnoj stazi ljubavnika. Naravno, Elenorin muž
saznao je za to i odrao Toma živog. Svi su verovali da Tomov okrvavljeni kostur još luta
po stazi ljubavnika, stežući u ruci lovački nož, i čekajući da uhvati par preljubnika kako
bi mogao da ih nauči pameti. To se činilo kao neverovatno nefer od njega, s obzirom na
okolnosti njegove vlastite smrti.
Utvara je čak imala i svoju pesmu:

Jeste li videli duh Odranog Toma?

Krvavocrvene kosti bez imalo kože.
Zar mu nije hladno takvom bez kože?

Sigurno mu jeste bilo hladno. On se trenutno i sam osećao pomalo obnaženo i

izloženo. Jurio je naslepo, ali ipak punim gasom.
Skrenuo je s obalskog puta i zaputio se na kopno, prateći smernice koje mu je
Stefani dala, ulazeći u mračnu dolinu. U daljini su se na obe strane uzdizali grebeni s tek
ponekim usamljenim svetlom. Nastavio je da juri ravnim asfaltnim putem. Ispred njega,
ispod obronka brda, između grupice raštrkanih stabala, spazio je parkiran auto.
Koji je prepoznao.
Zaustavio je svoje vozilo i video da je bio u pravu. Isti auto koji je on ranije
koristio. Njime se Malon, izgleda, dovezao od katedrale. Isključio je farove i motor pa
izašao u noć.
Malon je bio ovde i izgleda da se odlučio za prikriveni dolazak. On se odlučio za
isti pristup. Krenuo je pešice niz put, motreći na vozila iz oba smera. Cvrčci su
zaglušujuće cvrčali u mraku. Bio je umoran i prijalo bi mu malo sna, ali naučio je kako
da se kreće po automatizmu. Zapravo, bio je dobar u tom izdanju. Svakako je pomagalo
i to što je imao jedva trideset godina, bio pomalo nestrpljiv, ambiciozan i dobro obučen.
Nekoliko stotina metara dalje video je obris zgrade na grebenu i još jedan auto
parkiran ispred nje.
Mora da je to bila kapela.
Glavna vrata naglo su se otvorila i kroz njih je izleteo blesak svetlosti i neki čovek.
Mračna prilika otišla je do kola, noseći torbu i nešto što je izgledalo kao stolica na
sklapanje. Stavio je obe te stvari u auto. Prilika se vratila do vrata i svetla su se ugasila,
kao da je pritisnut prekidač. Auto se zatim odvezao, ali ne prema njemu. Umesto toga,
okrenuo je u suprotnom smeru i nestao niz put, dublje u dolini, prema zapadu.
Njegovi instinkti predskazivali su nevolju.
Otrčao je do zgrade i prišao vratima. Pritisnuo je kvaku i otkrio da su zaključana.
A to nije bila obična brava.
Bila je velika, teška, od gvožđa. Za nju je bio potreban prokleti kalauz.
Gurnuo je drvene ploče na vratima.
 Debele i čvrste.
Nije bilo šanse da ih otvori na silu, a nije bilo prozora. Imao je samo jedan izbor.
Zato je otrčao do kola i uključio motor. Pojurio je uz strminu i usmerio farove na prednja
vrata. Prišao je blizu i zaustavio se, naslonivši prednji branik na hrastove ploče.
Stefani im je rekla da ova zgrada postoji već vekovima. Malon je bio poznat po
sklonosti istorijskim mestima, pogotovo mestima svetske baštine. Činilo se da će se on
sada uključiti u taj klub. Pritisnuo je gas i zabio prednji deo auta u vrata, srušivši ih
unutra.
To je bilo lakše nego što je mislio.
Vratio je auto u rikverc pa isključio motor i izašao. Iza vrata je video još neprozirne
tame. Rukom je opipao zid iznutra i našao prekidač, pa uključio nekoliko raštrkanih
sijalica, koje su dugim zracima svetlosti obasjale golu kapelu s prljavim kamenim
podom.
Počeo je da brzo pretražuje prostor pogledom.
Nikakav zvuk nije narušavao tišinu.
Pod ispred njega bio je dugačak petnaestak metara. Primetio je čistu stazu u
prljavštini koja je od vrata vodila do oltara i zatim dalje iza njega. Krenuo je tom stazom
do suprotne strane i polukružne niše.
Gde se staza završavala.
Naglo.
Ispred zida.
Pred njim se uzdizao kameni polukrug. Tri ploče, spojene malterom, klupe od
krečnjaka koje su zatvarale polukrug, ispupčena ivica zida iznad njih, a na sredini linija
od maltera. Je li neko dolazio ovde i sedeo na klupama? Moguće. Ali malo verovatno.
Pod je bio srazmerno netaknut, izuzev staze do glavnih vrata.
Okrenuo se prema izvijenom zidu i pesnicom udario na nekoliko mesta.
Sve je bilo čvrsto.
Šta god je ovde moglo da se nađe, moralo je da se nalazi iza središnje ploče.
Opipao je žlebove s njene obe strane vrhovima prstiju.
Nije našao ništa neobično.
Ispupčena greda iznad glave bila mu je izvan domašaja, a na središnjoj
omalterisanoj liniji nije bilo udubljenja ni rupa. Sve je bilo kompaktno, isklesano iz
kamena. Seo je na klupu i zagledao se u pod. A zašto da ne? Spustio se na kolena i
zavirio ispod. Tamo nije bilo ničega, a kamenu klupu držala su po dva zidna nosača s
obe strane.
Hajde. Ovo ne može biti toliko teško.
Pregledao je nosače i primetio da su izvijeni. Pružali su se iz zida do kraja klupe i
držali njenu težinu. Na mestu gde se nosač spajao sa zidom, postojalo je ispupčenje.
Široko možda dva centimetra. Ne više. Gurnuo je prst u prazan prostor s desne strane.
Ništa. Zatim s leve. I osetio udubljenje. Kružno. U njemu je bilo nečega. Dugme.
Pritisnuo ga je i čitava ploča nagnula se napred.
Ustao je, uživajući u osećaju da je kao Indijana Džouns.
 Gurnuo je tešku ploču, iznenađen njenom uravnoteženošću. Nije mu trebalo mnogo
napora da je pomeri. Iza nje je vladao mrak. Našao je drugi prekidač i uključio još
sijalica. Hodnik je vodio do druge kapele, a ova je bila pomalo jeziva, s mnoštvom
statua i slika. Kao poseta okamenjenom muzeju voštanih figura. Ugledao je oltar, koji je
bio oskrnavljen, s rupom na sredini pri dnu.
To je izgledalo kao Malonov potpis.
Zato je nastavio da se kreće i našao još jedna vrata koja su vodila do spiralnih
stepenica, naniže. Sišao je na dno i video još jedan prekidač za svetlo, pa ga je uključio.
Blesnulo je još sijalica. Krenuo je uskim hodnikom u prostoriju s rupom u podu.
Kakvu je video i ranije.
U Valeti.
Guva.
Šta je ono Lora rekla?
Nekada ih je bilo po celom ostrvu. Sada su ostale samo dve.
A ovo je bila treća.
Prišao je i zagledao se dole u crnilo, ali dno se nije videlo.
„I bilo je prokleto vreme“, rekao je jedan glas odozdo.

ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

Poluks je izašao iz doline Puals. Upravo je ubio trojicu ljudi. Kada se na to dodaju
vlasnik vile i Džejms Grant, bilo ih je ukupno pet. Sve je to bilo tužno ali neophodno.
Obavio je poziv čim je izašao iz kapele, koristeći se jednim od telefona koje je uzeo
od mrtvih vitezova, i rekao osobi na drugoj strani linije da se nađu kod Kule Lipija. Ona
se nalazila na desetak minuta vožnje od kapele, niska, zdepasta građevina iz
sedamnaestog veka, s dva sprata i ogradom okrenutom prema Zalivu Đnejna na
severozapadnoj obali. Pretpostavio je da u kuli neće biti nikoga u ovo vreme i video je
da je bio u pravu kada se dovezao blizu i isključio motor.
Dohvatio je laptop sa suvozačkog sedišta. Kupljenje pre nekoliko nedelja i otad je
stajao nekorišćen. Nije mogao da ponese svoj laptop, ni bilo šta iz svog prethodnog
života. Poluks Galo ostaviće sve to za sobom kada se povuče iz svetovnog života. Ne
sme da ostane ništa što bi ga povezivalo sa sopstvenom prošlošću. Transformacija je
morala biti potpuna u svakom smislu.
Stavio je USB u otvor sa strane kompjutera i otkucao lozinku KASTOR I.
Otvorio je jedan dokument i počeo da čita, neke delove pažljivo, dok je preko
drugih samo preletao pogledom, ali ostao je zapanjen obiljem neverovatno optužujućih
informacija. Bilo ih je više nego što je uopšte mogao da zamisli. Godinama je proučavao
kardinale, saznaj ući sve važne biografske podatke o njima. Čak je bio upućen i u
Kastorove privatne istrage i deliće informacija na koje je u njima naleteo. Ali
informacije koje je Spanja prikupio bile su neuporedivo važnije.
Kastor je bio u pravu.
Bio je to pravi zlatni rudnik.
Auto se približio otpozadi, a farovi su blesnuli u njegovom retrovizoru. Nije imao
mnogo vremena, ali ovo pitanje moralo je biti rešeno pre nego što ode s ostrva. Odložio
je laptop u stranu i izašao.
Iz drugog vozila izašao je Kevin Han i rekao: „Danijels je izašao iz pritvora.“
On je nemarno odmahnuo rukom. „Amerikanci više ne bi trebalo da budu
problem.“
„Samo što je Danijels ubio četvoricu tvojih ljudi.“
„To je užasna tragedija, ali to će voditi samo do vitezova, pa ćemo njima ostaviti taj
problem.“
On i Han već dugo su bili prijatelji. Upoznali su se na kraju tinejdžerskih godina i
zajedno služili u vojsci, a zatim obojica pristupili redu. Han nije položio zakletvu, ali je
bio vitez. Tokom godina, Han ga je obaveštavao o svemu što se dešavalo na Malti. On je
predstavljao njegove oči i uši na terenu, i postojano je napredovao sve do mesta
načelnika unutrašnje bezbednosti Malte. Kada je sastavio tim koji će predstavljati
njegove privremeno obnovljene Secretije, Han je bio tu od početka. Zahvaljujući Hanu,
saznao je za Amerikance na ostrvu i sve što je Spanja radio. Uz Hanovu pomoć saznao
je za dvostruku igru Lore Prajs, njen savez sa Spanjom i atentat na njega koji su
pripremali. U Pričama Solomonovim dobro je rečeno. U svako doba ljubi prijatelj, a
brat postaje u nevolji.16
Han je bio sličniji bratu nego što je Kastor to ikada bio.
„Izgledaš baš kao on“, primetio je Han.
A i zvučao je kao on. Mesecima je vežbao. Nije bilo previše teško, jer su Kastorova
visina i zvuk glasa bili skoro istovetni kao njegovi. Postojalo je samo nekoliko
varijacija, a on se koncentrisao na njihovo prilagođavanje. Dikcija i sintaksa činile su se
kao najteži deo. Svako ima omiljene reci, sopstveni način da nešto iskaže, uključujući i
njega samog. Ali on više nije bio on.
„Imaš li predstavu o tome šta bi Danijels mogao da uradi?“
Han je odmahnuo glavom. „Nije mi rekao mnogo šta. Samo je otišao.“
Danijels će se svakako povezati s Malonom, koji će izvestiti da je Trojstvo nađeno i
vraćeno vitezovima i crkvi, a oni će već srediti stvari. Naravno da će biti potrebno rešiti
nesreću s brodom. Ljudi su poginuli. Ali opet, ništa nije vodilo do Rima.
„Šta hoćeš da uradim?“ pitao je Han. „Amerikanci su tražili moju pomoć u
identifikovanju ljudi s broda.“
„Pomozi im. To nije važno. Budi kooperativan. Pusti ih da istraže sve u vezi s
brodom i četvoricom ljudi. To će ih odvesti do Malteških vitezova, a ne do Kastora Gala
ili tebe.“
Mogao je da vidi da se njegov prijatelj slaže.

16 Stari zavet, Priče Solomunove, 17:17. (Prim. prev.)

 „Jesi li spreman?“, pitao je Han.
„Jesam.“ Pružio je ruku i rukovao se s Hanom. „Mnogo si mi pomogao. Ali postoji
problem u kapeli. Dvojica naše braće postali su pohlepni. Hteli su još. Morao sam da se
pobrinem za njih.“
„Mrzim da to čujem.“
„Nisu mi ostavili izbor. Hoću da se vratiš tamo i sahraniš ih pored Kastora. On je
na dnuguve, kao i oni. Tamo su i konopac i lopata. Upotrebi ih da raščistiš nered. Ne
smemo rizikovati da išta bude pronađeno. Dosad je sve prošlo savršeno i ništa ne vodi
do kapele. Zato hajde da završimo ovo.“
Znao je da se njegov stari drug neće buniti. Han će otići s njim u Vatikan, i na kraju
postati operativni šef Entiteta. Još jedan razlog zašto je Danjel Spanja morao biti
uklonjen. To što će imati svog čoveka na čelu najstarije obaveštajne agencije na svetu
biće samo prednost. Iako bi više voleo da ovo uradi sam, Priče Solomonove ponovo su
bile poučne. Gvožđe se gvožđem oštri, tako čovjek oštri lice prijatelja svoga.17
„Uradiću to“, rekao je Han. „Ti idi da postaneš papa.“
„Imam sve Spanjine informacije. Trebalo bi da to bude više nego dovoljno da
pridobijem važne glasove.“
Vratio se do svojih kola.
Zadovoljan.
Preostalo je samo da pročita treći deo Trojstva.
Konstantinovu darovnicu.

ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJE

Nova svest o ličnom ljudskom dostojanstvu pojavila se širom našeg carstva. Ljudi
osećaju neizmernu vrednost ljudskog života, i odgovornost koju on sa sobom nosi. Ali
unutar njihovog sveta nametnute sreće dešava se čudna stvar. Prirodno kao što su
odbacili ranije političko ustrojstvo, ljudi su počeli da traže religiju ličnije i intimnije
vrste.
Priznato je da kada je u novija vremena pojava našeg Spasitelja Isusa Hrista
postala poznata svim ljudima, odmah se pojavila nova religija, ne mala, i ne ograničena
na neki zabačeni deo zemlje, već neuništiva i nepobediva, zato što ima pomoć direktno
od Boga. Ova religija, koja se tako iznenada pojavila u vreme koje je odredila
nepojmljiva mudrost božja, jeste ona koju svi poštuju uz ime Hrista.
Tačno je da religija i civilizacija napreduju zajedno. Ali podjednako je tačno da
religiozna uverenja i prakse često mogu da zaostaju za civilizacijom. Zatičemo takvu
situaciju trenutno, sa zadržavanjem vere u paganske bogove i nastankom nove
hrišćanske vere. Dodatni primer za ovo nalazimo s novom hrišćanskom verom unutar

17 Priče Solomunove, 21:17. (Prim. prev.)

koje se odvija borba između tolikih različitih gledišta u šta treba, a u šta ne treba
verovati. Tolikih različitih ideja koje i šta je Bog i ko i šta je naš Spasitelj.
Svaka religija mora da odražava čiste ideale društva u kome postoji. Njene prakse
i žrtve mogu biti samo onakve kakve opšte mišljenje i osećanje dopuštaju. Nijedna nova
vera ne može lako da osvoji zemlju gde su dugo poštovani drugi bogovi. Da bi opstala,
vera mora da ima strukturu, pravila, poredak i, najvažnije, doslednost. Sledeći nalozi
ponuđeni su kao sredstva da se zaštiti religija koju smo mi stvorili:
Uvek zapamtite da je ljutiti osvetoljubivi Bog prihvatljiviji od bezazlenog bića
punog ljubavi. Moramo proglasiti da su poslušnost i povinovanje božjim zapovestima
jedini način da se dostigne večni mir na nebu, dok neposlušnost vodi ka večnoj patnji.
Strah od te neprekidne patnje treba koristiti za držanje vernika pod našom kontrolom.
Vernici nikada ne smeju zaboraviti da jedino spasenje od njihovog straha dolazi od
hrišćanske vere, njena doktrina i primena nikada nisu podložni ispitivanju, a njihova
poslušnost je apsolutna.
Greh je mehanizam kojim će biti nametnuta kontrola volje. Za hebrejski narod su
Deset zapovesti, koje je prve izneo Mojsije, dugo predstavljale njihova osnovna načela.
Ali nama treba više. Treba napraviti spisak grehova, spisak koji se prilagođava s
vremenom, na kome je svaki greh smišljen da usadi strah. Mora postojati jasno uverenje
da nedobijanje oproštaja za greh dovodi besmrtnu dušu u najveću opasnost, a oproštaj
se dobija samo kroz hrišćansku veru. Ovaj koncept treba da počinje s rođenjem, s
uverenjem da su svi ljudi rođeni na ovaj svet s grehom. Nikada neće stići do Boga ako
ne bude oproštaja ljudskog prvobitnog greha preko hrišćanske vere.
Mnoge od ranijih religija održavale su uverenje da kada se jedan život završi,
počinje drugi, a krug se nikada ne završava. Ova duhovna besmrtnost, ova
reinkarnacija, svakako je utešna, ali hrišćanska vera nudiće samo jedan fizički život
ijednu priliku za večno spasenje. Kada se taj život završi, duša se seli ili u pakao ili u
raj, a i jedno i drugo mi moramo ne samo da stvorimo nego i da definišemo.
Nikada neuspesi čoveka ne smeju biti pripisani manama ili nedostacima hrišćanske
vere. Umesto toga, mora biti stvoren protivnik. Dijabolos, duh, đavo, koji stalno
postavlja prepreke na put do spasenja. Svi ljudski gresi i nedostaci moraju se svaliti na
ovog đavola, koji je uvek prisutan, uvek iskušava, nikada ne posustaje, a jedini način da
mu se čovek odupre potiče od hrišćanskog učenja.
Nikakve duhovne veštine nikada se ne smeju tolerisati. Oni koji tvrde da imaju
vizije ili sposobnost da razgovaraju s Bogom jesu opasnost. Kao što se izdaja kažnjava
smrću, jeretičko mišljenje i ponašanje moraju slično tome spoznati gnev božji. Jeretici
se nikada ne smeju trpeti, njihova smrt je pravedna presuda, upozorenje drugima da
njihovi postupci i misli suprotni hrišćanskoj veri donose kobne posledice. Ubistvo u ime
Boga nije greh. Odbrana vere prolivanjem krvi jeste dužnost koje nikada ne smemo da
se odreknemo.
Religija se ispoljava u pojmovima poznavanja sveta u kome postoji. Ako su oni
manjkavi, onda je i religija u skladu s tim manjkava. Nikada se ne plašite promene. To je
jedini način da se preživi. Ali nikada nemojte ni da žurite s promenama.
 Sveti predmeti su one stvari koje čovek ne srne da koristi ili dodiruje, jer oni
pripadaju samo Bogu. Njihovo stvaranje, bilo da su to crkve, mesta, ljudi, reci ili nešto
drugo, suštinski je važno za ukorenjivanje naše hrišćanske vere. Jednako je važno i
održati ih svetim kroz pravila i kazne.
Sveštenici treba da postanu posebna društvena klasa sami po sebi. Ja sam prirodan
izbor da na kraju predvodim sveštenike, pošto je religija ključni deo politike. Prva
dužnost države jeste da se drži odmah uz Boga i održava Boga u dobrim odnosima s
narodom. Dužnost sveštenika jeste da održava narod u dobrim odnosima sa mnom.
Pre svega, dobri episkopi, suština hrišćanstva mora biti u ljubavi prema Bogu i
njegovom praćenju u veri, ali ono takođe mora da obuhvata i očuvanje autoriteta
sveštenstva i verovanje u hrišćansku doktrinu bez postavljanja pitanja. U ovom cilju
moramo biti jedinstveni, pošto će obavljanje javnih poslova biti znatno olakšano ako
preduzmemo ovaj korak. Stanje vaših pojedinačnih života takođe će biti promenjeno.
Svaki od vas postaće nešto daleko više nego što je sad na mnogo različitih načina. Ono
što nas je nekada delilo, deluje vrlo beznačajno i nedostojno takvih vatrenih sporova.
Okupimo se u jedinstvu.

ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

Poluks je prestao da čita pergamente.

Latinski je bio ispisan na obe stranice u tankim ravnim redovima s minimalnim
marginama. Crno mastilo bilo je gusto, ali je uglavnom izbledelo u sivilo posle
sedamnaest vekova. Sedeo je u udobnoj kabini privatnog mlažnjaka na putu na sever, u
Rim. Kada je ostavio Kevina Hana kod kule, stigao je do aerodroma na Malti bez
ometanja, usput bacivši sadržaj platnene torbe na tri različita smetlišta pored kojih je
prolazio. Glok je s litice bacio u okean. Svi dokazi sada su nestali. Takođe, zaustavio se
u Mdini i uzeo Kastorovu putnu torbu, uključujući i njegov vatikanski pasoš. Mozak mu
je bio umoran od meseci planiranja, briga i sanjarenja. Ali za nekoliko sati biće u
Sikstinskoj kapeli. I to ne kao nepoznati vitez iz bratstva starog devet stotina godina,
nego kao sanctae Romanae Ecclesiae cardinalis, kardinal Svete rimske crkve.
Godinama je učio latinski i grčki, čitajući jedan tekst za drugim o hrišćanstvu i
Katoličkoj crkvi, pogotovo o vremenu njenog osnivanja s pojavom Hrista i kraja trećeg
veka. Godine formiranja. Kao kada pubertet oblikuje dete.
Onda je došla 325. godina i sve se promenilo.
Konstantin Veliki pozvao je hrišćanske episkope u Nikeju, okupivši sve važne
igrače na jednom mestu prvi put, a njegovi uslovi bili su jednostavni. Složite se oko
univerzalne – katoličke – crkve, i kruna će ustupiti novoj religiji ogromne političke
prednosti. Ako to ne uradite, progoni će se nastaviti. Niko nije znao koliko se tačno
sveštenika odazvalo na poziv, ali bilo ih je dovoljno da sastave izjavu o svojim
verovanjima, koja do dan-danas definiše šta znači biti katolik. Oni su transformisali
filozofiju čoveka koji je propovedao siromaštvo, oproštaj i nenasilje u vladinu ideologiju
moći, koju je Konstantin iskoristio za društvenu koheziju. Ranije, pre nego što je poslao
dvojicu svojih pomagača da se sretnu sa svojim bogom, Poluks je pomislio da bi bilo
prikladno da budu izgovorene te prastare reči – slavni Nikejski simbol vere.
U istorijskim knjigama vole da kazuju kako je Konstantin imao viziju koja mu se
prikazala na nebu, zatim pobedio u velikoj bici i pripisao Hristu svoju pobedu. Iz
zahvalnosti se navodno preobratio i proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom carstva.
Ali to je bilo samo napola tačno. Konstantin se preobratio tek na samrtničkoj postelji,
mada je čak i to predmet rasprave. Proveo je život sedeći na dve stolice, moleći se starim
bogovima, ali koristeći novog. Čitava priča o preobraćenju bila je samo način da se nova
vera učini prihvatljivijom u očima naroda. Ako je bila dovoljno dobra za cara, dovoljno
je dobra i za njih. On nije stvorio hrišćanstvo, ali ga je utkao u sliku koju je stvorio o
sebi. I mudro postupajući, nikada nije pokušao da pobedi Hrista, ali je svakako želeo da
ga definiše.
A ono što je Poluks upravo pročitao potvrđivalo je taj zaključak.
Konstantin je želeo sopstvenu religiju.
I zašto da ne?
Vera je bila smrt razuma. Vera se oslanjala na slepu pokornost, bez razmišljanja,
samo na neupitno ubeđenje. Činilo se da je iracionalnost u prirodi vere, a da bi
institucionalizovao veru, čovek je stvorio religiju, koja je ostala jedna od najstarijih i
najjačih ikada smišljenih zavera. Pogledajte samo zbog čega su se svađali u Nikeji.
Priroda Hrista.
Stari zavet bio je jednostavan. Bog je bio jedinstven i nevidljiv. U to su Jevreji
verovali. Nova religija imala je Trojstvo. Otac, Sin, Sveti duh. Naravno, to je bila
ljudska tvorevina u sklopu nove religije. Ali šta je tačno bio Hristos? Različit od Oca
pošto je bio čovek? Ili jednostavno isti, besmrtan i večan, uprkos tome što je bio čovek?
Sve je to zvučalo tako nevažno, ali rasprava je pretila da rascepi hrišćanstvo. Čak je i
Konstantin smatrao raspravu smešnom, dostojnom neiskusne dece, a ne sveštenika i
prelata i razumnih ljudi. Okončao je podele, proglašavajući da je Hristos bio rođen, ne
stvoren, postoje iste suštine kao Otac koji je stvorio sve što postoji.
Religija je oduvek bila sredstvo. Njena moć poticala je od uzimanja nečeg ljudima
dragog, zatim nuđenja duhovne stvarnosti, uz razne prednosti, svima onima koji izaberu
da budu njeni sledbenici.
Nije važno da li je to hrišćanstvo, islam, judaizam, hinduizam, ili čak paganstvo.
Sva ova učenja stvarala su svoje posebne istine, a zatim ih neprekidno pogrešno
konstruisala u svoju korist.
Ali sve dobre stvari imaju svoj kraj.
Za Katoličku crkvu kraj je došao 1522. godine, kada je Martin Luter preveo Novi
zavet s latinskog na nemački. Prvi put su ljudi mogli da čitaju božju reč i nisu videli
pominjanje crkve, indulgencija, grehova, kardinala ni papa. Mogli su da čitaju
Jevanđelje po Luki u kome je jasno pisalo: Carstvo Božje je u vama, ili Poslanicu
Rimljanima, gde se kaže: Duh Božji u vama živi, a ni u jednom ni u drugom nije se
pominjalo nikakvo drugo mesto gde Bog navodno obitava. Pre Lutera, Sveto pismo bilo
je namenjeno samo za sveštenike da ga čitaju i crkvu da ga tumače, a i jedno i drugo
obezbeđivalo je očiglednu meru kontrole.
Upravo kao što je Konstantin savetovao.
Sveštenici treba da postanu posebna društvena klasa sami po sebi. Ja sam prirodan
izbor da na kraju predvodim sveštenike, pošto je religija ključni deo politike. Prva
dužnost države jeste da se drži odmah uz Boga i održava Boga u dobrim odnosima s
narodom. Dužnost sveštenika jeste da održava narod u dobrim odnosima sa mnom.
Konstantin je hteo da episkopi budu jedinstveni. Hteo je da njegova nova religija
postane trajna. Prikladno, pošto je njegovo lično ime značilo postojani. Shvatio je da
trajnost donosi pouzdanje, a kad ljudi steknu pouzdanje, neupitno će verovati.
To je jasno i obrazložio na kraju svoje darovnice.
I zaista je Avramu, koji beše pravičan čovek, Bog darovao proročanstvo u vezi sa
onima koji će, u predstojećim vekovima, biti pravični na isti način kao on. Proročanstvo
je bilo u sledećim rečima: I svi narodi svijeta blagosloviće se u tebi i u sjemenu tvojem 18
I ponovo. I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvojeproslaviću, i ti ćeš
biti blagoslov.19
Šta će onda sprečiti one koji su od Hrista daprimenjuju ijedan isti način života, i
imaju jednu istu religiju, kao ona što je bila omiljena i što su je poštovali ljudi u stara
vremena? Očigledno je da nam je savršena religija predata učenjem Hrista kao dar. Ali,
ako se istina mora govoriti, treba da se govori jednim glasom istinske religije. Nadam se
da će ove preporuke sve nas odvesti do tog rezultata.
Dogovor je bio jednostavan. Ostanite jedinstveni, držite se njegovih naređenja i
hrišćanstvo će cvetati. Podelite se i nemojte slušati i carska zaštita će prestati. Hrišćani
će se ponovo naći u situaciji u kakvoj su bili pre Nikeje. Ozloglašeni i progonjeni.
Nije to baš bio neki izbor.
Na početku su crkve osnivali doseljenici, apostolski misionari koji su se kretali od
grada do grada, stvarajući verske zajednice. Svaka od njih postala je zasebna religija,
izdvojena i strogo čuvana. Na kraju su u tim kongregacijama nastale starešine, ni po
čemu posebne ili uzdignute iznad pastve, već samo služeći unutar nje, izabrane na
položaj bez posebnih ovlašćenja ili trajnosti. Ali Konstantin je, izgleda, shvatio političke
mogućnosti koje su te starešine nudile. Video je priliku da organizuje vojsku lokalnih
pristalica, ljudi koji nisu nosili mač, nego su umesto toga mogli da utiču na srce i um
ljudi.
Pametno.
Poluks je poznavao istoriju njegove crkve.
Konstantin je uzdigao sveštenstvo. Dao im je utvrđenu godišnju platu i izuzeo ih od
plaćanja poreza. Od njih nije traženo da služe u vojsci ili obavljaju bilo kakvu obaveznu
javnu dužnost. Oni su zaista postali posebna klasa, koja ne podleže svetovnim zakonima
18 Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva (Postanje), 28:14. (Prim. prev.)
19 Postanje, 12:2. (Prim. prev.)
ni carskim sudovima. Drugačije su se oblačili i češljali. Postali su navodni čuvari
pravoverja, moćniji od lokalnih upravitelja. Duhovna elita svetih ljudi, kojima su
navodno darovane milosti i talenti koje drugi ne poseduju. Ne iznenađuje što su mnogi
ljudi iznenada osetili poziv da postanu sveštenici.
Ipak, uprkos svim ovim povlasticama, crkva je malaksavala skoro pet stotina
godina. Kada je Konstantin umro, njegovi naslednici napravili su haos od carstva. Ono
se podelilo: istočni deo postao je Vizantija, a zapadni je ostao Rimsko carstvo.
Hrišćanstvo se, shodno tome, takođe podelilo. I mada su episkopi bili raštrkani širom
Evrope, Afrike i Azije, onaj u Rimu počeo je da za sebe prisvaja zapadni deo, uzdižući
se iznad ostalih, tvrdeći da potiče od Svetog Petra i uzimajući pagansku titulu Pontifex
maximus. Vrhovni sveštenik.
Do Božića 800. godine, crkva je bila spremna za širenje.
To se dogodilo u Rimu, dok je kralj Karlo Veliki klečao u molitvi. Papa Lav III
spustio je carsku krunu na kraljevu glavu, a zatim pomazao noge novog cara. Istorija
voli da kaže da je čitav događaj bio spontan. Ali nije bio, ni najmanje. Sve je bilo
isplanirano. Hrišćanski vladar nije mogao biti bog. To je mirisalo na paganstvo. Ali
mogao je biti od Boga izabran, i postati spona između neba i zemlje. Jednim
majstorskim potezom kralj Franaka postao je prvi sveti rimski car, a crkva je postala
sredstvo preko koga je svaki zahtev za dobijanje tog prestola dobijao legitimitet.
Tipična dvostruka pobeda.
Koja je promenila svet.
Sve osim malog dela Evrope na kraju je dospelo pod vlast Rima. Katolička crkva
postala je dominantna snaga u svetu sledećih osam stotina godina. Ona je sistematski
brisala i zamenjivala sva konkurentska duhovna učenja, uništavajući svaku rivalsku
religiju. Umrtvila je potragu za znanjem, progoneći mistike i jeretike, i na silu
sprovodeći masovno preobraćanje svih i svakoga. Istovremeno, lišila je svoje pripadnike
vere u proročanstvo, snove, prikaze, vizije, reinkarnaciju, meditaciju i isceljenje.
Preuzela je kontrolu nad svakodnevnim životom, tvrdeći kako ima božansko ovlašćenje
da vlada, a zatim upravljala svakim trenutkom života vernika.
Bio je to doslovno daviteljski stisak.
Kako bi postigla da njena vojska sveštenika ostane posebna, crkva je smislila sveto
zaređenje, uobličeno prema rimskom običaju postavljanja ljudi na visoke položaje u
javnoj službi. Niko nikada nije postavljao pitanje u vezi s tim što se u Novom zavetu ne
pominje selektivno propovedanje i da krštenje novih duša mora biti ograničeno samo na
zaređene. Biblijski lični pristup Bogu zamenjen je strogim crkvenim pravilima.
A sada je Poluks znao gde je sve to počelo.
Konstantinova darovnica.
Nije čudo što crkva nikada nije želela da taj dokument bude objavljen. Koji bi bio
brži način gubljenja kontrole, nego da se sve to razotkrije kao iluzija? Kada bi mase
saznale da ništa od takozvane crkvene doktrine nije božansko, da su umesto toga sve
smislili ljudi za korist ljudi, to bi bila katastrofa u odnosima s javnošću. Sav strah bi
nestao. Sva čuda bila bi odbačena. Iracionalnost bi bila zamenjena razumom.
 Zurio je u dva pergamenta.
Prošlost se vratila u sadašnjost.
Šta bi savremeni svet mislio o Konstantinovoj darovnici?
Odlično pitanje.
U stara vremena crkva se oslanjala na neznanje i strah. Moderna vremena zahtevala
su mnogo više. Obrazovanje više nije bilo retkost. Televizija, radio i internet obuzimali
su ljudima misli. Šta bi savremeni svet mislio kada bi saznao da je rimski car pre
sedamnaest vekova postavio okvir za novu religiju koju će na kraju prelati u srednjem
veku primenjivati da osiguraju poslušnost vernika i objavljuju sopstvenu važnost? Nije
bilo božanske intervencije. Nije bilo nebeskih uticaja. Nije bilo komunikacije s Bogom.
Samo gomila ljudi koji su voleli da žive na visokoj nozi i imaju moć.
Pretpostavljao je da to otkriće ne bi bilo dobrodošlo.
Ali da li bi bilo pogubno?
To je bilo teško reći.
Nema sumnje, u svetu u kome je religija posustajala, a vera u autoritet nestajala, u
kome su ljudi napuštali crkvu daleko brže nego što su joj pristupali, dokaz da je čitava
stvar bila vesto smišljena ne bi bio dobar. Kastor je mislio da je dovoljno da izvrši
pritisak na ključne kardinale da podrže njegovu kandidaturu. Pretnja je funkcionisala u
srednjem veku u slučaju mnogih papa, od kojih su većina bili nemoralni i korumpirani.
Funkcionisala je tridesetih godina s još dvojicom po imenu Pije, koji su se suočavali s
nesigurnim svetom koji je na kraju otišao u rat. Da li bi danas ponovo funkcionisalo?
Možda. A možda i ne.
Svakako ne bi bilo od pomoći.
Bogu hvala što je on sada imao Spanjin USB uređaj pun inkriminišućih pojedinosti
o važnim kardinalima.
To će svakako upaliti.
Mlažnjak je počeo da se spušta.
Zavalio se u kožnom sedištu, pa prepleo prste i položio bradu na njih, pokušavajući
da obuzda strepnju koja je pretila da ga potpuno uzme pod svoju vlast. Oči su ga pekle.
Uvek je postojala mogućnost neuspeha. Taj element sreće. Opasnost od greške. To bi
bilo katastrofalno, s obzirom na grehe koje je počinio. Srećom, on je bio oprezan čovek.
Uvek je to bio.
Napolju se sunce pomaljalo na istočnom horizontu.
Svanuo je dan.
Ako sve prođe po planu…
Sutra uveče, ili najkasnije prekosutra, on će biti papa.
 ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je odozdo zurio u Luka Danijelsa.

Koji se osmehnuo.
A on je znao da će se osmehnuti.
„Malo si se uvalio u sos?“, upitao je Luk.
„Moglo bi se reći. Sam sam se u nju uvalio, ali je, svejedno, nevolja.“
Već je pregledao dno jame, koristeći mobilni telefon za osvetljenje. Nije imao
signal, što nije bilo iznenađujuće, s obzirom na količinu kamena oko njega. Dva leša
ležala su nasuprot jedan drugom, a pored jednog je bila lopata. Kao što je i očekivao,
pod je nedavno raskopavan, boja i tekstura bili su mu drugačiji. Ali tek je trebalo da
dodatno istraži.
„Kako si znao da ću doći?“, upitao je Luk odozgo.
„Nisam znao, ali pretpostavio sam da ćeš u nekom trenutku razgovarati sa Stefani
ili kustosom katedrale, i da će ti jedno ili drugo reći kuda sam otišao. Stefani mi je
ispričala za Loru Prajs i šta si ti uradio.“
„Entitet je želeo Poluksa Gala mrtvog. Imaš li neku ideju zašto?“
„U stvari, imam nekoliko zamisli o tome. Jesi li video nekoga da odlazi odavde?“
„Jednog čoveka“, rekao je Luk. „Nosio je torbu i stolicu na sklapanje. Ali bio sam
predaleko da bih video ko je to.“
„Pretpostavljam da se zaputio na aerodrom, pa u Rim.“
„Dakle, to je bio kardinal?“
On je pogledao zlokobni prizor pred sobom, prikriven tamom. Zatim je dohvatio
lopatu.
„Trebalo bi da je gore uže“, rekao je. „Upotrebi ga da siđeš ovamo.“

Luk je uradio kao što je Malon tražio, i pustio uže da se odmota preko ivice dole u crnilo
jame. Nije baš jedva čekao da se vrati u novu rupu u zemlji, ali shvatio je da Malon ima
razlog što to traži od njega. Zato se spustio.
„Pomalo je gužva, zar se ne slažeš“, rekao je kada je video dva leša na dnu.
„Sklonimo ih. Treba da kopamo ispod njih.“
Odgurnuli su tela u jednu stranu.
Malon je izvadio mobilni telefon i uključio svetiljku. Luk je mogao da vidi da je
zemlja nedavno raskopavana.
„Neko je kopao ovde?“, upitao je.
„Izgleda da je tako.“
Malon je kleknuo i počeo da razgrće zemlju lopatom.
„Šta misliš da je ovde?“
„Ne šta. Ko.“
„Šta se dešava, tatice?“
 Malon je nastavio da kopa. „Kada sam bio klinac, jedne noći je gomila nas
kampovala u šumi. Ja sam bio najmlađi, imao sam oko devet ili deset godina, zapravo
mi je to bilo prvi put da spavam na otvorenom pod zvezdama. Kada smo postavili kamp
i večerali, ostali su me odveli na mračno polje i dali mi jastučnicu. Rekli su mi da u
polju ima šljuka. Tamnih, paperjastih stvorenja koja se noću šunjaju okolo i traže hranu.
Odlične su za jelo, kao pile ili ćurka. Hteli su da uhvate jednu i ispeku je, pa su me
naučili kako se ta ptica oglašava. Smešan zvuk. Rekli su mi da dobro gledam i
ponavljam ptičji zov. Kada šljuka dotrči, trebalo je da je ja uhvatim u jastučnicu. Onda
su me ostavili samog u mraku, rekavši da će oni poterati šljuke prema meni kako bi mi
olakšali lov. Ja sam im verovao svaku reč, pa sam stajao ispuštajući te smešne zvuke,
čekajući šljuku, dok su svi oni umirali od smeha posmatrajući me između drveća.“
On se zakikotao. „Zvuči kao nešto u šta bih se ja uvalio. Koliko si ih uhvatio?“
„Ti znaš odgovor. Bio je to posao za budalu. Time sam se bavio. Prokleti lov na
šljuke.“
Malon je prestao da kopa. „Udario sam u nešto.“
Prišao je i zajedno su počeli da razgrću zemlju.
„Čovek koji je ostao ovde bio je Poluks Galo“, rekao je Malon. „Hladnokrvno je
ubio ove ljude, pošto se pomolio s njima. Nije imao pojma da sam ja ovde dole. Da
jeste, ubio bi i mene. Ali ja sam mudro držao usta zatvorena.“
Njihovo kopanje otkrilo je nečiju kožu.
Na grudima.
Uklonili su još sive zemlje da vide lice.
Kastor Galo.
„Jedino što ima smisla“, rekao je Malon, „jeste da će se Poluks takmičiti za mesto
pape. U liku svog brata Kastora. Video sam ga. Fizički se izmenio. Ošišao se. Obrijao
bradu. On je sada kardinal.“
„Prokleto smelo. To mora da mu se prizna.“
„Čuo sam da si i ti smelo proveo noć. Potopio brod. Sredio sve ljude na njemu.“
Malon je zastao.
On je mogao da primeti da Malon premišlja o nečemu. „Šta je bilo?“
„Galo nije imao pojma da ga pratimo. Ti si ga video kako odlazi. Je li izgledalo da
žuri?“
„Uopšte nije.“
„To znači da smo mi u prednosti. On misli da je pred njim otvoren teren bez
odbrambenih igrača. Mi smo sada nevidljivi.“
Malon je počeo da ubacuje zemlju nazad u rupu. „Treba da zatrpamo ovo, kako
niko ne bi znao da ga pratimo.“
Uperio je prstom, sećajući se drugih situacija. „Ti voliš da budeš leš.“
„To obezbeđuje veliku prednost.“

Poluks je zurio kroz prozor.

 Sunce je izašlo iznad južne Italije dok se mlažnjak spuštao prema aerodromu. Pošto
je pročitao dva pergamenta, grubo prevodeći reči, detaljnije je pregledao sadržaj fleš-
memorije, pamteći mnoge prljave pojedinosti o kardinalima. Počeće da koristi
informacije čim mu se pruži prva prilika za to. Za razliku od Kastora, on nije lično
poznavao nikoga od tih ljudi, iako će morati da se ponaša kao da ih poznaje.
U daljini, kroz blesak jutarnjeg sunca, između nagomilanih krovova Rima, spazio
je kupolu Bazilike Svetog Petra. Bila je impresivna čak i s udaljenosti od mnogo
kilometara i opravdano je važila za najpoznatije delo renesansne arhitekture. I mada nije
bila ni saborna crkva ni katedrala, isticala se kao najveće svetilište hrišćanstva.
Isto bi se jednog dana moglo reći za Kastora Gala.
Nepoznatog kardinala koji se uzdigao i postao veliki papa.
Video je ironiju u tome što je čak i pored transformacije njegov uspeh još zavisio
od Kastora. Ali bar je sada imao potpunu kontrolu. Kakav će on papa biti? Bilo je teško
reći. On nije imao vere niti ga je bilo briga za religiju osim njene primene u njegovu
sopstvenu korist. Srećom, detaljno je proučio crkvu i pažljivo slušao Kastorove
beskrajne bombastične govore. Bio je spreman da predvodi. I to će i raditi. Biće
praktičan i usmeren na cilj.
Constitutum Constantini mu je otvorio oči.
Bio je to doslovno nacrt religije.
Prvo uspostavi doslednu doktrinu nazvanu Novi zavet s izabranim jevanđeljima
koja se obraćaju opštim verovanjima, što je upravo i bilo ono što su episkopi uradili ’u
Nikeji. Zatim proglasi da su sva druga verovanja jeretička, nisu vredna razmatranja, a
svi koji ne veruju, biće ekskomunicirani. Da dodatno nametneš dogmu, stvori zamisli o
grehu, dodajući da će, ako joj ne bude oprošteno, duša biti poslata na večne muke u
ognju. Nema veze što se u Novom zavetu nije pominjalo nikakvo slično mesto.
Jednostavno, stvori jedno u svom Novom zavetu, a zatim ga upotrebi da učvrstiš odanost
i poslušnost.
Najbrži način da se trajno pridobiju laici jeste tvrdnja da je svako rođen s
grehovima koji su nasleđeni kao kazna za Adamov pad u nemilost. Da bi se pročistio od
prvobitnog greha, čovek mora da se krsti, a to može da izvede samo sveštenik zaređen
od strane crkve. Ako propusti da se oslobodi tog greha, duša biva osuđena na pakao. Da
bi zadržao ljude u zavisnosti od crkve za čitav život, stvori još svetih tajni. Sveto
pričešće za decu. Miropomazanje u pubertetu. Brak za odrasle. Poslednje pomazanje za
pokojnike. Uticaj od kolevke do groba na svaki aspekt čovekovog života, a svaka
prekretnica zavisi isključivo od poštovanja crkvenog učenja. Za to vreme sveta tajna
ispovesti daje mu priliku da se očisti od greha i privremeno izbegne pakao – a oproštaj,
razume se, dolazi samo iz jednog izvora.
Crkve.
Ako se pojedinac, ili grupa, ili narod, ili bilo ko pobuni i usprotivi, iskoreni to
neslaganje i završi s njim na najgrublji način, uključujući mučenje, pogubljenje i
genocid.
Ako vreme zahteva pramenu, izvrši je. Prilagodi sva učenja, prema potrebi, što je
crkva i uradila. Mnogo puta. Počev od Nikeje i nastavljajući kroz druge ekumenske
sabore i bezbrojne papske dekrete. Pramena je bila dobra – samo ne prebrza, kao što je
Konstantin i upozorio.
Da osiguraš ishod bilo koje debate, proglasi da je u svim duhovnim pitanjima papa
besprekoran, ne može da pogreši.
Taj deo stvarno mu se sviđao.
A čak i ako se napravi greška, za sve okrivi đavola. Još jedno stvaranje Novog
zaveta. Izmišljena zla kob na koju se mogu svaliti sve loše stvari. Vernici moraju biti
ubeđeni da je slušanje đavola najsigurniji način da završe u paklu.
Kakav savršen, samodovoljan koncept.
A niko živ, sve do Martina Lutera krajem šesnaestog veka, nije efikasno doveo u
pitanje bilo šta od toga.
Čak su i prve reči takozvanog Očenaša bile čisto licemerje.
Oče naš koji si na nebesima…
Kojim nebesima? U Novom zavetu ne pominje se takvo mesto. Ono postoji samo
zato što su oci rane crkve želeli da se razdvoje od Jevreja. Zato je njihov Bog boravio na
nebesima. A osim toga, ako bi rekli ljudima da je kraljevstvo božje isključivo u njima,
kao što Biblija kaže, ne bi prošlo mnogo vremena pre nego što bi čak i nepismeni
razumeli da nema potrebe za crkvom.
Kakav sjajan koncept. Sproveden tako efikasno da su retki i dan-danas, vekovima
kasnije, imali ikakvu predstavu o tome kako je sve počelo.
Što bi učinilo Constitutum Constantini čistim otrovom.
On je video brojeve. Brojnost pripadnika rimokatoličke vere opadala je za
dvocifreni procenat godišnje. Od preostalih katolika, manje od dvadeset odsto u celom
svetu redovno je išlo u crkvu. Još šokantnije, među tih dvadeset odsto koji su
učestvovali u crkvenom životu, kako je nedavno istraživanje pokazivalo, skoro
osamdeset odsto njih verovalo je da ljudi treba sami da dođu do svojih duhovnih
uverenja, mimo organizovane religije. Zamisli tek kada bi znali da je rimski car
predložio većinu onoga za šta su oni verovali da je božansko.
Da, zamisli.
Srećom, oni nikada neće znati.
Kada konklava bude završena, a on postane papa, Konstantinova darovnica biće
spaljena. Neće postojati ništa i niko ko bi ugrozio njegov papski položaj.
Ali on će zadržati dokument do tada.
Za svaki slučaj.

ŠEZDESET PETO POGLAVLJE

Koton je stajao na asfaltu međunarodnog aerodroma na Malti. On i Luk dovezli su se

svojim vozilima od kapele i ustanovili da je privatni mlažnjak odleteo s ostrva pre tri
sata i već sleteo u Rimu. U avionu je bio kardinal Kastor Galo. Koton je pozvao Stefani
sa svog telefona i uključio spikerfon. Stajali su napolju na jutarnjem suncu.
„Galo je sada u Vatikanu“, rekla je Stefani.
„Bar tačno znamo gde je“, primetio je Koton.
„Zna li se išta o tipovima koje sam sredio?“, pitao je Luk.
„Još tragamo za imenima. Ništa nismo saznali na osnovu njihovih otisaka prstiju.“
„Sigurno su bili najamnici koje je Poluks Galo ubedio da pođu s njim“, rekao je
Koton. „Ljudi koji su mislili da će raditi za sledećeg papu. Galo nema novca, tako da
mora da su se uključili zbog drugih razloga. Nažalost, njihova otpremnina pomalo je
neizvesna.“
Pogledao je na sat.
8.45.
„Mlažnjak Ministarstva pravde još je tamo na Malti“, rekla je Stefani.
„Mogu narediti da ga pripreme za poletanje za manje od sata.“
„Uradi to“, rekao je on.
„A kardinal?“, upitao je Luk.
„Pustićemo ga da se kreće na dugom povocu. Nećemo uraditi ništa što bi ga
uplašilo. Moramo biti sigurni pre nego što bilo šta preduzmemo.“ Koton je zastao.
„Sasvim sigurni.“
„Onda ćemo razdvojiti vas dvojicu“, rekla je ona. „Luk, vrati se po Galovo telo, i
one druge dvojice u jami. Kotone, kreni u Rim. Kada stigneš tamo, bićemo sigurni.“

Poluks je izašao iz auta i stao ispred Doma Svete Marte. Svetložuta petospratnica bila je
u senci Bazilike Svetog Petra i obično je služila kao gostinska kuća za sveštenike u
poseti. Papa Franja zapravo je živeo u njoj, radije birajući gužvu i strogost nego izolaciju
i luksuz papskih apartmana. Za vreme konklave služila je za smeštaj kardinala koji na
njoj učestvuju. Ukupno 128 soba, koje su držale milosrdne sestre Svetog Vincenta
Paulskog, sa salom za ručavanje i dve kapele. Nije tu bilo ničega luksuznog ni u kom
smislu. Samo mesto da se u njemu jede, spava i moli. Ali daleko prihvatljivije od ležaja
na sklapanje u prostoru izdeljenom obešenim čaršavima, što su kardinali na ranijim
konklavama morali da trpe.
Svi prozori u mnogobrojnim nizovima bili su zatvoreni kapcima. On je znao da će
internet i telefonske usluge biti isključeni i onemogućeni, a sve je to bilo smišljeno da se
kardinali drže u izolaciji, kao što su pravila konklave zahtevala. Dvojica švajcarskih
gardista sa živopisnim okovratnicima i kapama i u pantalonama do kolena stajali su na
straži s obe strane ulaza. Sada je bio u kompleksu Vatikana, iza kapija i dalje od gomile
ljudi na Trgu Svetog Petra. Na hiljade ljudi već se okupilo zbog početka konklave.
Ostaće tamo danju i noću, čekajući da se beli dim podigne iz dimnjaka na Sikstinskoj
kapeli, označavajući izbor novog pape.
Pribrao se i skupio snagu, pa odlučnim korakom krenuo prema ulazu.
 Kastorov pomoćnik čekao je ispred staklenih vrata.
Njegova prva provera.
„Eminencijo“, rekao je sveštenik, blago se naklonivši. „Dobro došli. Vaša soba je
spremna. Povešću vas do nje.“
On je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i krenuo za mladim čovekom unutra.

Luk se vozio nazad prema Crkvi San Mađar. Na ovom ostrvu bilo je teško izgubiti se, jer
je celo mesto bilo manje od okruga Blant kod kuće u Tenesiju.
Pitao se šta njegova majka radi. Ona je živela usamljeničkim životom, pošto je
njegov otac otišao bogu na istinu pre mnogo vremena. Dvojica njegove braće živeli su u
blizini i pazili na nju. Živela je od socijalnog osiguranja i penzije njegovog oca, ali Luk
se pobrinuo da joj nikada ne manjka novca. Ne da je takvo staranje bilo lako. Ona je bila
ponosna žena, koja nikada nije želela da ikome bude na teretu, ali on je napravio
dogovor s njenom bankom da može da prebacuje novac na njen račun telefonskim
pozivom. A ona nije mogla da ga vrati na isti način.
Mada je pokušala.
Usporio je kada je ušao u gradić. Obradivo zemljište i vinogradi okruživali su
prodavnice i radnje, koje su sve naizgled bile povezane s poljoprivredom.
Najzad je bio usredsređen.
Usmeren na posao.
Zaustavio se na raskrsnici, pa okrenuo auto prema dolini Puals.

Poluks se divio odori položenoj na krevet. Duga mantija, moceta, cuketo i bireta 20, sve
skerletne boje da simbolizuju krv koju je kardinal navodno spreman da prolije za svoju
veru. Roketa21 je bila tradicionalno bela, a Kastorova je imala jednostavnu utkanu čipku
koja je označavala da on nema nadležnost ni nad jednom dijecezom. Drugi kardinali
nosili su rekete složenije izrade koje su im poklanjale njihove pastve, ali su uvek bile
bele. Već je na ruci imao kardinalski prsten, ali na krevetu je ležao zlatni lančić s
raspećem, spreman za nošenje. Kastorov pomoćnik, sveštenik s kojim se on već sretao
kao Poluks, uopšte nije oklevao, pretpostavljajući da pred sobom ima samog kardinala.
„Je li sve u redu?“, upitao je sveštenik na italijanskom.
On je skrenuo pogled s kreveta. „Da. Savršeno.“
Spavaća soba bila je oličenje jednostavnosti. Samo krevet i noćni stočić s
jednostavnim raspećem na zidu krem boje. U jednom uglu stajao je ćutljivi batler,
spreman da okači njegovu odeću na vešalice. Na podu je parket bio uglačan, ali bez
tepiha. Dnevna soba iza ove bila je podjednako skromna, sa stolom, tri stolice i bifeom
postavljenim pored jednog zida. Na zidovima nije bilo ukrasa. Ni ovde ništa nije

20 Ital. mozzetta, pokrivač za ramena, kratki ogrtač koji se nosi preko svešteničke odore; zucchetto, okrugla
kapica katoličkih visokih sveštenika, crvena za kardinale i bela za papu; birreta, četvrtasta veća kapa čvrstih
ivica. (Prim. prev.)
21 Ital. rocchetto, sveštenička tunika. (Prim. prev.)
pokrivalo parket. Obe sobe odisale su ustajalim mirisom s nagoveštajem muškog znoja.
„Treba brzo da se presvučete“, rekao je njegov pomoćnik. „Raspored je gusto
zbijen. Misa u Bazilici Svetog Petra počinje za manje od sata. Onda će, nasuprot
uobičajenom postupku, kardinali produžiti pravo u Kapelu Paolina, i zatim u povorci
krenuti prema Sikstinskoj kapeli.“
On je doneo četiri pergamenta, bezbedno umetnuta u relikvijar u platnenoj torbi,
koja je doneta u njegovu sobu. Tu će i ostati. Konstantinova darovnica biće možda
potrebna kasnije, kada se svi vrate ovamo da prenoće. Njegov laptop takođe je bio u
torbi, a fleš-memorija na sigurnom u njegovom džepu, gde će i ostati celog dana. Ona će
svakako biti upotrebljena kasnije večeras.
„Ostavite me“, rekao je.
Pomoćnik se povukao, zatvorivši vrata za sobom.
On se zagledao u skerletnu odoru.
Kardinal.
Ta titula nekada je davana drugim sinovima i sveštenicima ambicioznih monarha, a
sada je najčešće pripadala članovima kurije. Taj položaj nije pominjan nigde u Bibliji, ni
u učenjima Hristovim. Njega je u celosti izmislila crkva. Ime je poticalo od latinske reči
cardo. Šarka. Pošto se izbor pape oslanjao na njihova razmatranja kao na šarke.
Kao sada.
Osmehnuo se.
Bilo je vreme da upotpuni svoju transformaciju.

ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

Luk je ponovo ušao u odaju sguvom. Glavna vrata kapele bila su razbijena na komade i
bilo je lako proći kroz njih. Malon mu je rekao da su Malteški vitezovi vlasnici zgrade i
biće obavešteni o čitavoj situaciji kada on stigne u Rim. Nadao se da mu neće poslati
račun za počinjenu štetu.
Trebalo bi da mu smeta što je Malon preuzeo vodstvo i bio poslat u Vatikan, dok su
njega vratili u ovu rupu u zemlji s mrtvim telima. Ali nije mu smetalo. On je bio timski
igrač. Uvek je to bio. Stefani ga je poslala ovamo i on će uraditi ono što ona hoće. Tatica
će se pobrinuti za situaciju u Rimu i zajedno će obaviti posao.
A to je bilo važno.
On se slagao s Harijem Trumanom.
Neverovatno je šta možeš da postigneš ako te nije briga ko dobija zasluge za to.
Stajao je na ivici rupe, zureći dole u crnu prazninu. Konopac je ostao vezan za stub
i vijugavo se spuštao. Uhvatio se za njega i odupro nogama o zid jame, i bilo mu je lako
da se spušta. Oči su počele da mu se privikavaju na tamu i pogledao je prema dnu.
Nije bilo tela.
 Ni lopate.
Zaustavio se.
Gde su, dođavola, nestala?
Nije video nikoga napolju, kao ni bilo kakvo vozilo. Ali mesto na kome su on i
Malon ranije kopali izgledalo je drugačije, rupa je bila šira i zauzimala skoro čitav pod.
Neko je bio ovde i kopao. Iznad sebe je spazio trenutni treptaj senke na svetlosti. U glavi
mu se oglasio alarm. Počeo je da se penje uz konopac, zabijajući stopala u grube zidove,
žureći. Popeo se na vrh, proturio glavu preko ivice i ugledao čoveka leđima okrenutog
njemu, kako seče uže nožem.
Dođavola.
Konoplja je pukla.
Zamahnuo je levom rukom i zabio prste u tvrdu zemlju, jedva zadržavajući težinu
svog tela. Čuo je kako su koraci zagrebli po podu u njegovom pravcu. Izvukao se preko
ivice i video Kevina Hana, koji je desnom rukom zamahivao naniže prema njemu. Nož
je poleteo pravo prema njegovim šakama.
Sranje.
Iskrenuo se i zanjihao, desnom rukom uhvativši se za ivicu, što mu je omogućilo da
drugu trgne u stranu i uspe da zadrži svoju težinu.
Sečivo se žarilo u tvrdu zemlju. Prsti desne ruke su ga boleli. Han je krenuo da
izvuče sečivo i još jednom udari. Luk se odupro obema rukama i gurnuo naviše, jednim
kolenom naslonio se na tvrdu zemlju, a levom rukom zgrabio Hana za zglob i povukao
mu nogu oborivši ga.
Osmehnuo se izlazeći iz guve.
Han je skočio na noge, razmahujući nožem.
Luk se, takođe, uspravio. „Hoćemo li stvarno ovo da radimo?“
„Da vidimo šta umeš.“
On je sečivu dugom dvanaest centimetara ukazivao poštovanje koje je zasluživalo,
ali se i ranije često suočavao s ljudima s nožem. A koji seljak iz istočnog Tenesija s
imalo poštovanja ne voli dobru tuču s vremena na vreme? Osim toga, imao je gomilu
pitanja za ovog gada.
Han je zamahnuo nekoliko puta, što je on dopustio, pokušavajući da proceni
veštinu protivnika, koja nije bila naročito velika. Iznenađujuće, s obzirom na posao ovog
tipa. Možda je bilo previše ftire i previše sedenja za stolom.
„Ti si zakopao ona tela?“, upitao je.
Hanov odgovor bio je još jedan zamah sečivom.
To je bilo dovoljno. Izmakao se za korak i dozvolio Hanu da krene napred. Izveo je
fingirani napad u levu stranu, pa promenio pravac, zamahnuvši jako desnom šakom, i
dokačio Hana po vilici. Glava je poletela unazad, a Luk je zadao još jedan udarac levom
rukom u čovekov stomak. Han se savio napred. On mu je udarcem noge izbio nož. Han
je pokušao da se uspravi, ošamućen od dva primljena udarca, ali Luk ga je obema
rukama zgrabio za košulju i povukao, pa ga zavrteo i nagnuo iznad guve. Han je
zamlatarao rukama dok je pokušavao da donekle povrati ravnotežu, ali jedino što ga je
zadržavalo da ne padne bio je Lukov dvoručni stisak kojim mu je držao košulju.
„Dno je duboko“, rekao je Luk.
Video je strah u Hanovim očima.
„Postavljahu ti neka pitanja. Ti ćeš odgovarati. Ako ne, puštam te. Jesmo li se
dogovorili?“
Han je klimnuo glavom.
„Počnimo s pitanjem koje si malopre ignorisao. Jesi li ti zakopao ta tela?“
Han je ponovo klimnuo glavom.
„Nećeš me terati da pitam zašto, zar ne?“
„Rečeno mi je da to uradim.“
On je odmahnuo glavom i gurnuo čoveka još dalje iznad jame, držeći ga pod
opasnim uglom, čime je odmah zadobio njegovu punu pažnju.
„U redu, u redu.“
On ga je povukao nazad.
„Poluks Galo. Uradio sam to za njega.“
„A kardinal? Šta znaš o njemu?“
„On je mrtav.“
Sada su već ostvarivali napredak. „Ko ga je ubio?“
„Galo. Brat brata. On je tamo dole.“
„Hoću sve da čujem. I pričaj brzo. Prsti mi postaju umorni.“
„Poluks i ja odavno se poznajemo. Došao je kod mene s planom i izneo mi ponudu.
Ja sam pristao na to.“
„Izdao si Entitet i Spanju Galu?“
Han je klimnuo glavom. „Mrzeo sam Spanju. Zaslužio je to što je dobio.“
Ovaj tip bio je pun informacija. I Stefani i Malonu bile su potrebne dobre
informacije, ali, da bi se one dobile, bilo je potrebno malo vremena.
Povukao je Hana nazad na čvrsto tlo.
Čovek je izgledao kao da mu je laknulo.
Ali ne zadugo.
Luk ga je gurnuo preko ivice.

ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJE

Koton je izašao iz mlažnjaka Ministarstva pravde na pistu rimskog aerodroma Fjumičino

– Da Vinči. Bilo je tek prošlo podne i bio je gladan. Ručak bi bio i te kako dobrodošao,
ali čekao ga je beli helikopter iz Vatikana, čiji su se rotori već okretali. Požurio je pravo
do letilice i ušao u kabinu.
Let s Malte kratko je trajao. Nije dobio nikakve vesti ni od Stefani ni od Luka.
Očigledno se nešto ozbiljno dešavalo, čim je Stefani uspela da obezbedi usluge
vatikanskog helikoptera, a to je bilo dobro. Vožnja od aerodroma do centra grada trajala
bi dobra dva sata. Saobraćaj u Rimu jedan je od najgorih na svetu, kakofonija
automobilskih sirena, škripanja kočnica i motora koji urlaju.
I morao je da prizna.
Let do željenog odredišta bio je baš lep.

***

Luk je slušao kako Kevin Han kopa uguvi ispod njega.

Kreten je preživeo pad i Luk je odlučio da Han obavi neophodno kopanje i izvadi
tri tela. Druga dvojica nisu mu bili mnogo važni. Morao je da izvuče samo kardinala, i to
brzo. Han je radio skoro deset minuta, ravnomerno zabadajući lopatu u zemlju.
„Jesi li već završio?“, upitao je.
„Da. Imam ga“, rekao je Han.
I bilo je vreme.
Provirio je dole u mračnu rupu. Na dnu je video Hana kako koristi mobilni telefon
kao baterijsku lampu, osvetljavajući grob na dnu jame. Na svetlosti se videla bleda koža.
„To je rame“, rekao je Han.
„Treba mi lice.“
Svetio se ugasilo i čuo je kako se kopanje nastavilo. Seo je na zemlju, prebacivši
noge preko ivice rupe.
„Ti si naredio Lorino ubistvo, zar ne?“, rekao je dole u prazninu.
„Galo je to uradio.“
„Ti si pomogao.“
Kopanje je prestalo. „Ja sam ga pratio.“
Ponovo je počeo da kopa.
„Ona ti je malo značila.“
„Nije mi značila ništa.“
Kopile. „Šta ti dobijaš u svemu ovome?“
„Trebalo je da postanem šef Entiteta.“
„Kako Poluks Galo misli da će postati papa?“
„Ima inkriminišuće informacije o kardinalima. Stvari koje je Spanja skupio.
Namamili smo Kastora Gala na Maltu da bismo dobili te informacije od Spanje. Nismo
računali na tebe i Malona.“
„Mi volimo kada nas potcene.“
„Ostavili ste mnogo leševa za sobom.“
„Nemoj da potcenjuješ ni sebe.“
Kopanje je prestalo.
On je provirio dole u mrak.
Video je lice u zemlji.
„To je kardinal“, rekao je Han.
 „Poznaješ li ga?“
„Još od kad smo bili klinci. Nikada mi se nije sviđao.“
On je našao svoj mobilni telefon i aktivirao ekran. „Uhvati.“
Bacio je telefon dole.
„Slikaj lice.“ Gledao je kako Han radi ono što mu je rekao. „Dobaci mi ga nazad.“
Han je oklevao.
„Ne želiš valjda da me ljutiš?“ upitao je.
Telefon je poleteo kroz mrak.
Nerviralo ga je sve u vezi s ovim tipom. On je bio prevrtljivac, izdajnik, tip koji je
stavljao sebe ispred dužnosti. Čak do te mere da je prodao jednu od svojih. Nema
sumnje, Lora Prajs bila je nametljiva i previše revnosna, ali nikada nije dobila šansu.
Bila je pion u igri koju uopšte nije razumela. A ovaj tip dole u jami uzrokovao je sve
njene probleme.
Uže koje je ranije palo, kada ga je Han presekao, izletelo je umotano u namotaj i
palo na zemlju.
„Izvuci me odavde“, rekao je Han. „Uradio sam ono što si hteo.“
On je morao da podnese izveštaj, ali to nije moglo da se uradi odavde. Morao je da
se vrati na površinu zemlje i izađe napolje. Kevin Han biće glavni svedok u optužnici
protiv Poluksa Gala. A koje bi bilo bolje mesto od ovoga da ga čuva na bezbednom?
„Danijelse. Izvuci me odavde.“
On se okrenuo da ode.
Han je nastavio da doziva.
Izašao je iz odaje i prošao kroz tunel do stepenica koje su vodile gore. Povrh toga
pritisnuo je prekidač i sve je utonulo u tamu.
„Danijelse“, povikao je Han. „Danijelse.“
On se popeo uz stepenice.

***

Koton je gledao kroz prozor helikoptera.

Trouglasta, zidovima opasana citadela Vatikana pojavila se na vidiku.
Nešto manje od pedeset hektara, sa hiljadu stanovnika. U središtu se uzdizala
fasada sa stubovima, Bazilika Svetog Petra, s veličanstvenom kupolom, koja je blistala
na jarkom podnevnom suncu. S jedne strane bile su isturene dugačke galerije
vatikanskih muzeja i biblioteke, u obliku velikog slova H. Kompleks je obuhvatao i
Sikstinsku kapelu, jednostavan pravougaonik na severozapadnom uglu palate, gde će se
kardinali okupiti. Kompleks je po svojoj prirodi bio i religijski i odbrambeni, kao što se
jasno videlo po strogoj i jednostavnoj spoljašnjosti s grudobranima na zidovima. Ostale
nagomilane zgrade, nepravilno raspoređene i očigledno podignute u različito vreme, bez
poštovanja određenog sklada, bile su deo administrativnog kompleksa Katoličke crkve.
Središte hrišćanstva.
 S visine je video da više od polovine zatvorenog prostora između zidova zauzimaju
Vatikanski vrtovi. Spektakularan spoj topola, javora, akacija i hrastova, gde su pape
nekada lovile ptice, jelene, srndaće i gazele. Helikopter je preleteo pravo iznad drveća i
primetio je razna srednjovekovna utvrđenja i spomenike među cvećem, ukrasnim
žbunovima i travom. Četvrtasti betonirani prostor u zapadnom uglu, pored Lavljeg zida,
služio je kao uzletište za helikoptere.
Spustili su se na njega.
Koton je iskočio napolje.
Jedan sveštenik prišao je sa suprotne strane i predstavio se, dodajući da Stefani Nel
čeka. On je krenuo za mlađim čovekom kroz vrtove, pored Vatikanskog radija,
Etiopskog koledža i železničke stanice, i na kraju izašao na Trg Svete Marte. Nikada nije
bio u zatvorenom području Vatikana, iako je posetio delove otvorene za javnost.
Dokjeleteo ovamo, video je da je Trg Svetog Petra, opasan čuvenom Berninijevom
kolonadom, pun ljudi. Sveštenik je skrenuo levo i krenuo pravo prema bazilici i bočnim
vratima koja je čuvao uniformisani pripadnik obezbeđenja.
Bio je naoružan.
To je bilo čudno u ovoj verskoj državi.
Ušli su u baziliku.
Bez obzira na to u šta čovek veruje, i da li uopšte veruje, bilo je teško da ga ne
ushiti veličanstvenost Bazilike Svetog Petra. Imala je tri slavne osobine. Sala krunisanja
Svetog Petra za pape i careve. Najistaknutija božja kuća na svetu. Svuda su bili
spomenici i grobovi, i u ogromnom brodu i u impresivnim bočnim prolazima. Svaki
ugao bio je posvećen nekom papi ili svecu. Zidovi su bili obloženi prelepim mermerom,
a svod ukrašen spuštenim pozlaćenim panelima. Veličina prostora kao da je bila
prikrivena njegovim simetričnim proporcijama. Uz nekoliko izuzetaka, sve zidne slike
bile su mozaici, izvedeni s takvom tačnošću mera i boja da su izgledali skoro nestvarno.
Od spiska umetnika koji su učestvovali u oslikavanju čoveku se vrtelo u glavi. Rafael,
Mikelanđelo, Perući, Vinjola, Ligorio, Fontana, Maderno. Savršen primer šta može da se
postigne za pet stotina godina neograničenim sredstvima. Sve je bilo još upadljivije zbog
činjenice da je zgrada bila prazna.
Unutra nije bilo žive duše.
Zbog toga se moglo čuti kako njihovi koraci odjekuju na pločama od obojenog
mermera na podu.
Prošli su pored papskog oltara s pozlaćenim baldahinom od bronze, iznad stepenica
koje su vodile dole do groba Svetog Petra. On se nalazio u sredini latinskog krsta koji je
formirala sama zgrada. Podigao je pogled u glavnu kupolu koja se uzdizala do vrha
Mikelanđelovog svoda. Stranice su joj bile oslikane mozaicima, koji su bledeli prema
vrhu kao da se rastaču u nebesima.
Sveštenik nije izgledao impresionirano i jednostavno je nastavio da hoda.
Koton je s desne strane ugledao bronzani kip Svetog Petra u prirodnoj veličini, koji
sedi i blagosilja, u drugoj ruci držeći ključeve raja. Znao je da je kip star hiljadu šest
stotina godina. Netaknut, osim jednog dela. Hodočasnici su vekovima ljubili desno
stopalo kipa. Danas bi ga ljudi jednostavno protrljali. Nijedan dodir nije činio veliku
razliku, ali svi zajedno erodirali su bronzu i uglačali nožne prste. Sigurno je u tome bilo
neke pouke.
Prošli su do suprotne strane broda i krenuli prema izlaznim vratima, pored kojih je
stajao još jedan čuvar. Verovatno iz privatne firme koja je po ugovoru pomagala za
vreme sveg tog haosa posle papine smrti i izbora za njegovog naslednika. Izlazna vrata
su se otvorila i pojavila se Stefani Nel s jednim čovekom obučenim u crno.
On je pošao prema njima.
„Imamo veliki problem“, rekao je.

ŠEZDESET OSMO POGLAVLJE

Poluks je ušao u Sikstinsku kapelu u povorci s drugim kardinalima. Išli su po dvojica,

svi u raskošnim skerletnim odorama, ruku sklopljenih u molitvi. Kapela je bila duga
četrdeset, široka trideset i visoka dvadeset metara, podeljena na dva nejednaka dela
ukrašenom mermernom pregradom, neodređenom interpretacijom vizantijskog
ikonostasa. Od pregrade do oltara s obe strane bio je podignut podijum da primi dva reda
kardinala koji će sedeti jedni pored drugih u dugim nizovima. Svaki je imao stolicu i
površinu za pisanje. Sada mu je trebalo samo malo sreće i informacije sa fleš-memorije
koju je bezbedno čuvao u džepu ispod mantije.
Nekoliko puta dolazio je u Sikstinski kapelu, ali za konklavu je u njoj bilo posebne
veličanstvenosti. Ona je svoju slavu dugovala freskama, u vidu kojih su veliki majstori
petnaestog veka ostvarili svoja najveća dela. Usmerio je pogled na suprotni zid i
Mikelanđelov Strašni sud. Najveća slika na svetu. Na prvi pogled, izgledala je zbrkano i
haotično, ali pažljivo gledanje omogućavalo je čoveku da shvati i počne da ceni mističnu
inspiraciju s kojom je urađena.
Pevanje je prestalo. Povorka se razišla.
Podigao je pogled prema lučnim prozorima na obe strane i visokom kupolastom
svodu. Slagao se s kritičarima. To bi sasvim lako moglo biti najmoćnije ikada stvoreno
umetničko delo. Kada je despotski nastrojeni Julije II naredio preuređenje kapele,
Mikelanđelo se usprotivio. On je bio vajar, a ne slikar. Ali kada je osetio inspiraciju,
ušao je u taj posao s velikim poletom. Naporno je radio četiri godine, izvodeći
zapanjujući poduhvat.
Pažljivo je pogledao panele.
Pijanstvo Nojevo, Potop, Bog stvara Evu. Bog lebdi iznad voda. Bog odvaja
svetlost od tame. Pogled mu se usmerio naročito na jednu. Bronzana zmija.
A Bog pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, tepomrije mnogo naroda u
Izrailju22 Nalazio je utehu u Knjizi brojeva. Neki od kardinala oko njega ugledaće

22 Stari zavet, Četvrta knjiga Mojsijeva, 21:6. (Prim. prev.)

bronzanu zmiju.
Predsedavajući kardinal pozvao je s oltara. „Molim vas, sedite, pa da možemo da
počnemo, braćo.“
On je našao njemu dodeljeno mesto pored levog zida, ispod Roselijevog Prolaska
preko Crvenog mora. Smestio se na stolicu, na koju su, zbog udobnosti, bila postavljena
dva jastučeta: jedno ispod zadnjice, a drugo na naslon za kičmu. Dosad je obmana
savršeno prošla. Nekoliko kardinala prišlo mu je da proćaskaju. Neki su očigledno bili
Kastorovi prijatelji, drugi i ne baš. Njegovi komentari bili su kratki i neodređeni, u
skladu sa svim skretanjima pažnje koja su se odvijala oko njih. Na svu sreću, ogromna
većina prisutnih ga je ignorisala.
Predsedavajući kardinal bio je Italijan, najstariji od prisutnih. Stao je ispred oltara i
rekao okupljenim kardinalima da će se sada zakleti da se pridržavaju pravila propisanih
u raznim apostolskim ustavima i onih koja su uspostavile ranije pape. Biće potrebno
neko vreme da se postupak završi, pošto će od svakog kardinala, redom po starini, biti
traženo da istupi, položi ruku na Jevanđelje i javno se zakune.
On će uživati u posmatranju tog prizora.

Koton je stajao sa Stefani i kardinalom Čarlsom Stamom, Ircem, čovekom koji je

predvodio Entitet. Bio je mršav, upalih obraza, rošavog lica i kukastog nosa. Iznad belog
okovratnika na jednostavnoj crnoj mantiji virio je samo tračak skerletnog platna. Nije
imao pečatni prsten. Jednostavan mesingani krst na grudima bio je jedini znak njegovog
visokog položaja. Iako je Danjel Spanja imao operativnu kontrolu, ovaj čovek bio je
predsednik odbora, koji je postavljalo već toliko papa unazad da ih je bilo nemoguće
izbrojati. Bio je stariji čovek, očigledno preko osamdesete godine, što mu je
onemogućavalo da aktivno učestvuje u konklavi.
„Zvao je Luk“, rekla je Stefani.
Pokazala mu je na svom telefonu sliku gornje polovine mrtvog tela.
„To je kardinal Galo“, rekao je Koton. „Sumnjam da je neko ubio Poluksa Gala, pa
ga ošišao i obrijao mu bradu pre nego što ga je zakopao. Tip u Sikstinskoj kapeli je
samozvanac.“
Stajali su zajedno u bazilici, a na vidiku nije bilo ni žive duše osim njih. Obojica
uniformisanih stražara i sveštenik koji je njega dopratio povukli su se na drugu stranu,
do izlaznih vrata.
„Šef malteške službe bezbednosti potvrdio je Luku da su braća Galo zamenili
mesta“, rekla je Stefani. „Takođe, taj čovek bio je u savezu s Poluksom Galom. Sada je
Galo u Sikstinskoj kapeli, i pretvara se da je svoj brat.“
„Mora da ima plan“, rekao je Koton.
„Ima ga.“
A ona mu je objasnila da postoji opasan USB uređaj koji je Galo uzeo od Spanje.
„Luk je bio krajnje ubedljiv u pokušajima da natera svog zarobljenika da govori“,
rekla je. „Drži ga na dnu onoga što zovu guva. Pomenuo je da ti znaš to mesto.“
 On se zasmejuljio. „Nikada nisam došao do kraja te priče. Ali da, bio sam na tom
mestu.“
„Ja znam za internu istragu nadbiskupa Spanje“, rekao je Stam. „To je urađeno na
izričit zahtev pape, ali nikada nisam saznao rezultate. Spanja mi je pogrešno rekao da je
istraga još u toku. Srećom, zaključio sam da laže. Sumnjao sam da mu je plan da
upotrebi ono što je saznao i omogući sebi da bude proizveden u kardinala i zameni
mene, i tako preuzme oba posla za sebe.“
„Zvuči kao da vam se nije dopadao taj čovek“, rekao je Koton. „Zašto ste ga držali
pored sebe?“
„Zato što je bio izuzetno dobar u svom poslu.“ Stam je slegnuo ramenima. „Ovo
nije demokratija. Nisam mogao ništa da uradim. Osim da ga trpim… i motrim na njega.“
„Kardinal Stam je uzrok zbog koga se Magelan bilet uključio“, rekla je Stefani.
„Znali ste da se Spanja odmetnuo?“
„Imao sam čvrste sumnje. Kada su neki od mojih podređenih potvrdili da je na
Malti, znao sam da postoji problem. Ali, kada sam saznao da se i kardinal Galo uputio
tamo, odlučio sam da pozovem pomoć spolja.“
„Diskretno me je zamolio da pošaljem agenta da motri na kardinala“, rekla je
Stefani. „Naravno, nismo imali pojma o punim razmerama onoga što će se dogoditi.“
„U najmanju ruku“, dodao je. „Izgubio sam svog operativnog šefa i zamenika.“
„Drago mi je što si ovde“, rekla je Stefani Kotonu. „Za ovo će biti potrebna
obazrivost, veština i iskustvo.“
„Moramo da dođemo do Gala. Odmah“, rekao je on.
Stam je odmahnuo glavom. „Svetost konklave ne srne biti narušena.“
„Njena svetost već je narušena“, odgovorila je Stefani. „Sve je prevara. Mora da se
okonča.“
„Možemo jednostavno sačekati da završe za danas, a onda privesti Gala“, rekao je
Stam.
Ali Koton je znao ponešto o konklavama. „A šta da radite ako ga danas posle podne
izaberu za papu? Danas će glasati, zar ne?“
Stam je na trenutak ćutao, pa rekao: „Da, hoće. Verovatno u nekom trenutku tokom
sledećeg sata.“
„Mi nemamo pojma šta je Galo uradio“, zaključio je Koton. „Ako su informacije
koje ima opasne kao što kažete, možda je već izvršio pritisak. Ova konklava mora da se
završi. Žao mi je ako će to biti katastrofa za odnose s javnošću, ali taj čovek je ubica.
Jesu Ii vrata Sikstinske kapele već zatvorena?“
„Uskoro će biti.“
„Moramo da krenemo.“

Poluks je gledao kako ljudi u skerletu jedan po jedan prilaze predikaonici da polože
zakletvu. Kada je na njega došao red, ustao je, položio ruku na Jevanđelje i zakleo se da
će poštovati Apostolski ustav. Opet ga niko nije po drugi put pogledao niti je, izgleda,
uopšte obraćao pažnju na njega.
Ali do sutra uveče obratiće pažnju.
Pošto se i poslednji čovek zakleo, papski ceremonijalmajster izgovorio je klasične
reći.
„Extra Omnes.“
Svi napolje.
Javni deo konklave je završen i službenici u pozadini, iza mermerne pregrade –
fotografi koji su snimili polaganje zakletve, ljudi iz vatikanskih kancelarija i razni
biskupi, nadbiskupi, sveštenici i monsinjori koji su pomagali u pripremi – otišli su.
Zatim su visoka drvena vrata zatvorena pred kamerama i iznutra je navučena reza. U
prošlim vekovima radilo se suprotno od toga. Tada je bilo manje kardinala, a tako malo
izborno telo uvećavalo je važnost svakog glasa, kao i razmere korupcije. Konklave su
nekada trajale mesecima, čak godinama. Trgovina između učesnika uopšte nije bila
prikrivena. Konačno, godine 1274, Grgur X naredio je da birači budu zatvoreni, sa
strogo ograničenim porcijama hrane, dok ne postignu saglasnost. Nema potrebe
naglašavati da su stvari počele da se odvijaju brže.
Ovo će, takođe, biti kratka konklava.
Najviše dva dana.
Njegov izbor morao je da se posmatra kao božanski nadahnut, pošto teško da je
Kastor imao papski ugled. Taj izbor biće šokantan za svet. Pitao se da li će mu se iko od
kardinala prestupnika odupreti. Možda. Ali on će im jasno staviti na znanje da će završiti
svoj mandat crkvenih velikodostojnika obeščašćeni, možda čak u zatvoru, i da će svetski
mediji tačno znati šta su oni uradili i da je novi papa bio prinuđen da se poštara za
njihove prekršaje. Pa zašto onda ne bi imali prijatelja na tronu Svetog Petra? Iako ih on
drži u šaci. Ali je svejedno prijatelj.
Sigurno je svaki od njih shvatao rizik koji je preuzeo na sebe kada je odlučio da
prekrši ne samo zakon božji već i zakon svake civilizovane zemlje na svetu. Poslednje
što bi želeli jeste da to bude razotkriveno, ali, ako budu imali takvu želju, on će im je
ispuniti. Umesto pape, postaće božji uzbunjivač. To bi trebalo da učini čuda za uprljanu
sliku kardinala Kastora Gala.
Ali sumnjao je da će oni krenuti tim putem.
Samo jednostavno glasanje, u tajnosti, koje kasnije mogu da poreknu ako tako budu
želeli, i sve će ostati kao što je sada.
Ako ništa drugo, kardinali su bili praktični.
Vrata Sikstinske kapele su zatvorena i zaključana. Konklava je počela. Biće
održana još jedna propoved, a onda će biti obavljeno prvo glasanje. Pred njim je na stolu
pokrivenom stolnjakom ležalo nekoliko olovaka i list papira na kome se mogao zapisati
rezultat glasanja, primerak Ordo Rituum, Pravilnika obreda na konklavi, kao i svežanj
glasačkih listića na kojim je s prednje strane bilo odštampano ELIGO IN SUMMUM
PONTIFICEM.
Biram kao vrhovnog sveštenika.
Nameravao je da napiše svoje ime na prvom listiću. Niko drugi to ne bi uradio. I
niko ne bi ni pomislio na to, pošto će mnogi glasati ili za sebe ili za nekog prijatelja.
Nikada u moderna vremena papa nije izabran dvotrećinskom većinom u prvom krugu
glasanja. Navodno je to bilo da bi se izbegao greh gordosti.
Ali će bar njegovo ime ući među kandidate.
A pre nego što se spusti veče, nekoliko ljudi oko njega u potpunosti će razumeti
značaj toga.

ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJE

Koton je pratio kardinala Stama dok su išli od bazilike prema Sikstinskoj kapeli. Ušli su
u prostoriju na čijim je vratima pisalo Sala Regia, Kraljevska sala. Bila je to velika
dvorana u kojoj su nekada primani carevi i kraljevi. Zidovi su bili ukrašeni sa još velikih
fresaka. Pročitao je neke od latinskih natpisa ispod njih. Povratak pape Grgura XI iz
Avinjona. Bitka kod Lepanta. Pomirenje pape Aleksandra III s Fridrihom Barbarosom.
Na svakoj slici bio je prikazan neki važan trenutak iz istorije crkve.
Ovi zidovi bili su veličanstveni.
Iznad glave, svod je bio elegantna kupola sa složenim obeležjima papa, naporedo s
biblijskim ličnostima. Kao i sve drugo u Vatikanu, boja i stil više su napadali nego
umirivali čula. Na suprotnoj strani bio je ulaz u čuvenu Kapelu Paulinu. Na sredini
jednog od dugačkih zidova bila su visoka drvena vrata, sa čije je obe strane stajao po
jedan švajcarski gardista. Obojica su bili u lepršavim odorama s plavim, narandžastim i
crvenim prugama.
Ulaz u Sikstinsku kapelu.
Zatvoren.
Gore, ispod visokog krova, odjekivalo je mrmljanje pedesetak ljudi koji su se
vrzmali okolo po mermernom podu. Neki su bili biskupi, neki sveštenici, ali većinom
ljudi u odelima i kravatama. Nekoliko njih držalo je kamere i imalo novinarske
identifikacije okačene oko vrata.
„Zakasnili smo“, rekao je Stam. „Dajte mi trenutak.“
Kardinal je prišao grupici sveštenika nižeg čina.
„Ne možemo dozvoliti da se ovo nastavi“, rekao je on Stefani.
„Nažalost, ovo je problem Vatikana.“
„Poluks Galo pokušao je da ubije Luka. To je američki problem.“
„To je proširivanje naše nadležnosti.“
„Ali moglo bi biti dovoljno.“
Mahnula je rukom prema drugoj strani dvorane. „Ona dvojica gardista neće biti
impresionirani našom jurisdikcijom, a sigurna sam da je čitava ova palata puna
pripadnika obezbeđenja, spremnih da se pobrinu za svaki upad.“
On je shvatio poruku. Za ovo će biti potrebna diplomatija, a ne sila.
 Stam je krenuo nazad prema njima, krećući se sporo i sveukupno odišući
nemarnošću, bez naznaka ikakve hitnosti. „Vrata su zatvorena pre manje od deset
minuta. Neko kratko vreme slušače propoved. To je tradicija pre održavanja prvog
glasanja.“
To je značilo da imaju vremena da razmisle, i Koton je mogao da vidi da kardinal
misli o svom sledećem potezu. U sali se začulo još razgovora, pojačanog mermerom koji
ih je okruživao.
„Moramo da raščistimo ovu dvoranu“, rekao je Stam.
„Doneli ste odluku?“, upitala je Stefani.
„Nikada mi se nije sviđao kardinal Galo. Smatrao sam ga galamdžijom koji zna
malo ili ništa o bilo čemu. Nikada mi se nije mnogo sviđao ni nadbiskup Spanja. Ali nije
na meni da sudim o bilo kom čoveku. A niko ne zaslužuje da bude ubijen. Moja je
dužnost da štitim crkvu, njene sveštenike i velikodostojnike, i da ne dozvolim da
postupak izbora pape bude ukaljan.“ Stam je zastao. „Videli ste Nostra Trinita Malteških
vitezova?“
Koton je klimnuo glavom. „Mi smo ga našli.“
„Proverio sam“, rekao je Stam. „Kardinal Galo došao je u Dom Svete Marte s
velikom platnenom torbom. Maločas sam naredio da pretraže njegovu sobu. Tamo su
četiri stara pergamenta, u prastarom relikvijaru.“
„Sa crvenim voštanim pečatima na krajevima?“, upitao je Koton. „Od kojih je
jedan slomljen?“
Stam je klimnuo glavom.
„To je to“, rekao je Koton. „U relikvijaru je Konstantinova darovnica.“
„Nisam imao priliku da vidim da li je to tačno. Ali, ako je posle hiljadu sedamsto
godina našla put nazad do nas, mogao bi da nastane problem.“
„Je li to važno?“
„Ako se može verovati glasinama.“
Koton se osmehnuo. Ovaj čovek umeo je da igra ne otkrivajući karte.
„Naš samozvanac hoće da bude papa“, nastavio je Stam. „Pretpostavljam da je
poslednje što bi želeo da crkva izgubi svoj ugled, na bilo koji način. Umesto toga, on
namerava da iznudom dođe do trona Svetog Petra. Vaš zaključak je ispravan, gospodine
Malone. Ne smemo da dozvolimo to prvo glasanje. Nemamo pojma šta je Poluks Galo
uradio. Bilo da glasanje zaustavimo sada ili kasnije, šteta po odnose s javnošću biće ista.
Zato sam odlučio da pređem u akciju.“

Poluks je slušao propoved, koja je naizgled prenosila samo osećaj dužnosti i

preopširnosti. Kao da je ijednog od prisutnih ljudi trebalo podsećati na njegove
odgovornosti. Ovo je njemu bilo prvi put da gleda kako kardinali funkcionišu kao grupa
i posmatrao je njihova lica. Neki su očigledno bili zainteresovani, ali većina je
pokušavala da se drži stoički, ništa ne otkriva i čuva svoje misli za sebe. Očigledno su
neki dogovori već postignuti, a preliminarni savezi sklopljeni. Ovde niko, osim budala,
nije čekao Svetog duha da se spusti i nadahne ih.
Možda je on bio Sveti duh?
Možda je bilo suđeno da fleš-memorija padne u njegove ruke.
Nemački monsinjor najzad je ućutao i predsedavajući kardinal stao je pred oltar.
Prvo glasanje samo što nije počelo. Slušao je kako prelat objašnjava postupak, zahvalan
zbog ovih poslednjih instrukcija. On je pročitao sve o tome, ali svako obnavljanje znanja
bilo je dobrodošlo. Na kartici ispred njih svaki kardinal napisaće svoje ime. Onda će, po
pravu prvenstva, odneti svoj glasački listić do oltara i spustiti ga u zlatni putir. Pre nego
što daju svoj glas, svaki od kardinala daće još jednu zakletvu. Na latinskom. Pozivam za
svedoka Hrista Gospoda koji će biti moj sudija, da je moj glas dat onome za koga pred
Bogom mislim da treba da bude izabran.
U ranija vremena, svaki kardinal morao je da se potpiše na svom glasačkom listiću,
kao i da nacrta mali simbol jedinstven za njega. Listić je zatim presavijan da sakrije
potpis i simbol, a zatim bivao zapečaćen voskom da bi se očuvala izvesna mera
privatnosti. Ali svi posmatrači, oni koji su brojali listiće, znali su ko je za koga glasao.
Pije XII okončao je tu besmislicu. Njegov metod bio je mnogo bolji. Tajna treba da bude
tajna.
Predsedavajući kardinal završio je objašnjavanje i pozvao na početak glasanja.
Neki od ljudi odmah su posegnuli za olovkama, dok su drugi pognuli glavu u molitvi.
On je odlučio da sačeka trenutak pre nego što je zapisao ime svog brata.
Tišinu je narušila lupa.
To ih je sve iznenadilo.
Lupa je dopirala s glavnih vrata.
Pa se ponovila.
Neverovatno.
Neko je kucao.
On je postao oprezan i posmatrao kako predsedavajući kardinal silazi od oltara i ide
srednjim prolazom, ruku sklopljenih ispred sebe. Svi ljudi usmerili su se prema
masivnim dvostrukim vratima iza mermerne pregrade. Čulo se tiho mrmljanje glasova.
Nekoliko kardinala ustalo je i odšunjalo se u drugi prolaz. On je odlučio da učini isto.
Tamo im se pridružilo još zbunjenih ljudi.
Predsedavajući kardinal prišao je dvostrukim vratima, otključao unutrašnju bravu i
otvorio jedno krilo vrata dovoljno da može da iskorači napolje. Njemu je kroz glavu
proletela sumnja. Ništa u vezi s ovim nije izgledalo dobro. Već su im rekli za drugi ulaz
u kapelu, kroz mala vrata iza oltara kroz koja se dolazilo ili gore do Rafaelove Sobe
potpisa ili dole do Zbirke moderne religiozne umetnosti u Vatikanskim muzejima. Sami
muzeji bili su zatvoreni, a velike izložbene sale prazne. Na svim spratovima bile su
obezbeđene prostorije za odmor za kardinale ako im budu potrebne.
Ali taj put takođe je mogao da posluži za bekstvo.
Izmakao se od kardinala, koji su svi usmerili pažnju na vrata. On je, takođe, bio
usredsređen na središnji otvor na mermernoj pregradi, u nadi da je ovo bila lažna
uzbuna.
 Dvostruka vrata naglo su se otvorila.
Ušao je Koton Malon.

SEDAMDESETO POGLAVLJE

Koton je stajao sa Stamom i Stefani dok su razgovarali s predsedavajućim kardinalom.

On nije bio zadovoljan.
„Čarlse, imaš li ikakvu predstavu o tome šta si uradio?“, šapnuo je čovek na
engleskom.
„U potpunosti, prijatelju moj. Ali postoji problem s konklavom. Taj problem nalaže
da konklava bude prekinuta.“
Raščistili su Sala Regia od ljudi koji su se motali uokolo pod izgovorom da
pokušavaju da obezbede potpunu tišinu za ljude iza dvostrukih vrata. Svi su ispraćeni u
susednu dvoranu, a vrata su zatvorena. Ostala su samo dvojica švajcarskih gardista.
Njihov zapovednik obavešten je o situaciji i obećao je da će ćutati, povinujući se Stamu,
pošto se, kao što je stariji čovek napomenuo, niko u Vatikanu osim pape nije raspravljao
s Entitetom. Koton je slušao dok je Stam objašnjavao situaciju, a oči predsedavajućeg
kardinala sevale su na svaku informaciju koju je dobijao.
„Jeste li sigurni?“ upitao je stariji čovek kada je Stam završio.
„Nema nikakve sumnje.“
Stefani je pokazala kardinalu sliku mrtvog lica Kastora Gala.
„Moramo da uhapsimo samozvanca“, rekao je Stam.
Drugi čovek, očigledno pometen, klimnuo je glavom. „Naravno. Svakako.“
Stam je mahnuo rukom i Koton je otvorio vrata i zakoračio u Sikstinsku kapelu.
More ljudi u skerletnim i belim odorama stajalo je iza ukrašene mermerne
pregrade. On je prišao otvoru na sredini, pogledom pretražujući lica. „Gospodo,
potreban mi je kardinal Galo.“
Ljudi su isprva izgledali zbunjeno, a zatim je nekoliko njih pokazalo prema
stolovima.
„To je njegovo sedište“, rekao je jedan od njih.
Bilo je prazno.
Stam i Stefani stali su pored njega.
„Nezgodna situacija, zar ne?“, šapnuo je Stam.
„Pretpostavljam da postoji drugi izlaz?“
„Iza oltara. Stepenice koje vode i gore i dole, a u oba slučaja stići ćete u muzeje. On
je uvek zatvoren za vreme konklave, a na izlazima stoje naoružani ljudi iz obezbeđenja.
Mogu da ih pozovem da pođu za njim.“
„Ne. Pustite me da ga ja uhvatim. Možda možemo ovo da rešimo u muzejima.
Zadržite čuvare na izlazima kako Galo ne bi mogao da ode, ali ih obavestite o situaciji.
Imaju li oni radio-uređaje?“
Stam je klimnuo glavom. „Ne bi trebalo da kardinali izlaze iz muzeja.
Oni su zatvoreni ovde.“
„Shvatam. Dakle, ako pokuša, naredite da ga zadrže. Šta je s kamerama u
muzejima?“
„Isključene su za vreme konklave da bi se obezbedila privatnost. To, takođe,
pomaže da sve ovo ostane sačuvano između nas.“
On je shvatio poruku. Stam bi voleo da ne meša njih u sve ovo. „Pronaći ću ga.“
„Uradite to. Voleo bih da ne izdajem nalog za hapšenje kardinala crkve.“
„On nije kardinal.“
„To je još gore. Uzdam se u vaše sposobnosti i diskreciju, gospodine Malone.“
„Koton može da se pobrine za to“, rekla je Stefani.
Stam je mahnuo rukom i jedan od uniformisanih švajcarskih gardista požurio je do
njih. Koton je gledao kako čuvar vadi radio koji mu je bio pričvršćen ispod odore, s
malim mikrofonom i slušalicama.
Stam ga je dao Kotonu.
„Idite po njega.“

***

Poluks se spustio niz stepenice na galeriju punu slika, skulptura i grafičkih radova. Sve
je bilo savremeno. Ružno. Nastavio je da se kreće, skrenuo levo i pošao prema
otvorenim vratnicama, pa ušao u staru vatikansku biblioteku. Prošao je kroz tri prostorije
pa stigao do čuvene Sikstinske sale, koja se pružala pedesetak metara ispred njega.
Sedam stubova ukrašenih freskama delilo je prastaru dvoranu na dva široka prolaza. Svi
zidovi, kao i plafon, bili su živopisno ukrašeni i pozlaćeni, i sve je bilo uređeno više kao
izložbeni prostor nego kao biblioteka. Stolovi s mozaicima popunjavali su prostor
između stubova, a na njima su bile postavljene porcelanske vaze. Na drugim stolovima
bile su izložene dragocenosti ispod staklenih zvona, slično kao u arhivi vitezova u
Rapalju.
Nastavio je da se kreće kroz Sikstinsku salu, prolazeći pored jednog stuba za
drugim. Mrzeo je što ostavlja Constitution Constantini, pogotovo posle svega što je
pretrpeo da bi ga pronašao. Ali nije bilo vremena da ga uzme iz svoje sobe.
U pitanju je sada bila njegova sloboda.
Nije čuo nikoga ni ispred ni iza sebe. Malon će sigurno krenuti u poteru, ali
Amerikanac će morati da zaključi je li njegova lovina otišla gore ili dole kada izađe iz
Sikstinske kapele.
Mogao je samo da se nada da će Malon izabrati pogrešno.

Koton je istrčao iz Sikstinske kapele i požurio niz dugi hodnik koji je vodio u
Apostolsku palatu i do stepeništa.
 Zapravo, postojala su dva stepeništa.
Jedno naniže i drugo naviše.
Kuda da krene? Dobro pitanje.
Izabrao je i počeo da preskače po dva kamena stepenika odjednom, pa izašao u
prostoriju punu biblijskih alegorija na plafonu i neizostavnih fresaka na zidovima.
„Ja sam gore“, rekao je u mikrofon prikačen na rame.
„Onda ste u Sobi bezgrešnog začeća“, čuo je Stamov glas u uhu.
U sredini je stajala staklena vitrina. On ju je uzgred pogledao i primetio ukrašene
knjige od kojih su najnovije bile izdate u devetnaestom veku. Njihova tema je, bez
ikakve sumnje, bilo bezgrešno začeće.
„Izlazim odavde i ulazim u malu prostoriju s tapiserijama', rekao je.
„Apartman Svetog Pija V“, dodao je Stam.
Prošao je i izašao na neverovatnu Galeriju mapa. Za ovo mesto je znao. Više od sto
metara duga prava linija bez pregrada koja se pružala od jedne do druge strane palate.
Svod iznad njegove glave bio je ukrašen belim i zlatnim reljefima na kojima su bili
prikazani ljudi, grbovi, alegorije i amblemi. Ali zidovi galerije bili su zaslužni za njenu
slavu. Ogromne obojene ploče smenjivale su se sa svetlim prozorima koji su gledali
napolje. Sveukupno je bilo izloženo četrdeset mapa, koje su zajedno prikazivale čitavo
italijansko poluostrvo u šesnaestom veku. Izvanredno, s obzirom na razvijenost
kartografije u to vreme.
„Ja sam u Galeriji mapa“, rekao je. „Ovde nema nikoga.“
Potrčao je po mermernom podu. Kroz prozore s leve strane ugledao je Vatikanske
vrtove s fontanama i drvećem koje se uzdizalo prema opservatoriji. S desne strane bilo
je unutrašnje dvorište, s ogromnim bazenom u kome je pljuskala voda i oko koga nije
bilo ljudi. Svuda su bile kamere. Sve su bile isključene, po Stamovim rečima. On je bio
na trećem spratu, a ispod njega i na drugoj strani zgrade iza dvorišta bilo je još galerija i
sala. Te električne oči možda će im biti potrebne.
„Ljudi su ostali na izlazima“, rekao je Stam. „Niko nije prijavio da je neko pokušao
da ode.“
„Ja sam na kraju Galerije mapa“, rekao je on preko radija. Nema načina da se
odavde ode preko do druge galerije?“
„Ne na trećem spratu. Ispod na drugom spratu postoji put kojim se može preći na
drugu stranu“, rekao je Stam. „Nastavite dalje. Možete da pređete na drugu stranu na
kraju, iza Sale dvokolica ispred vas. Takođe, postoje stepenice do prizemlja.“
Ušao je pod kupolasti plafon Sale dvokolica. Četiri niše između stubova i četiri
lučna prolaza zatvarali su prostor male rotonde. U sredini su stajale trijumfalne kočije.
Zaista rimske. S točkovima, rudom i konjima. Ali nije bilo Gala.
„Počinjem da mislim kako sam krenuo pogrešnim putem“, rekao je.

***
Poluks je došao do raskršća gde je još jedna, kraća galerija s njegove desne strane vodila
na drugu stranu palate. Biblioteka se nastavljala i u tom delu, kao i pravo napred, kroz
niz manjih odaja sa zbirkama. Mogao je nesmetano da gleda kroz njih. Morao je da
postoji izlaz iza ovih prostorija, na mestu gde se palata završavala. Izgledalo je da je
kraće i pametnije da krene napred, nego da se zaputi na drugu stranu. Nije sebi mogao
da priušti da negde pogrešno skrene. Morao je da ode iz ove zgrade, a i iz Vatikana.
Brzo i neopaženo.
Mnoštvo ljudi napolju, na Trgu Svetog Petra, obezbeđivalo mu je i više nego
dovoljan zaklon. Biće lako izgubiti se među desetinama hiljada ljudi. Ali neće biti baš
tako lako stići do njih. Na svakom izlazu biće čuvara. Sigurno će uskoro biti javljeno
preko radija da se traži odbegli kardinal. Nastavio je da se kreće, prolazeći kroz nizove
galerija s poznatim nazivima. Paulinska. Aleksandrinska. Klementinska. Iza njih je
došao do ulaza u Predvorje sa četiri kapije i stepenica koje vode dole.
Počeo je da silazi.
Na odmorištu se okrenuo, ali je odmah stao.
U prizemlju je spazio uniformisanog pripadnika obezbeđenja koji je stajao na
izlaznim vratima. Procenio je situaciju i odlučio o svom slede – ćem potezu. Pribrao se i
nastavio da se spušta širokim mermernim stepeništem, ruku uvučenih u široke rukave
mantije. Čuvar mu je bio okrenut leđima i zurio kroz staklena vrata, što je činilo prilazak
čoveku vrlo lakim.
Čovek se okrenuo.
„Eminencijo…“
Bez oklevanja. Pokreni se. Brzo.
Izvukao je ruka iz rukava i zgrabio čuvara, pa mu obavio desnu ruku oko vrata.
Levom rukom stegnuo je svoj desni članak i stegnuo čoveka kao mengelama,
prekidajući mu disanje. Čuvar je bio mlađi od njega, ali petnaest kilograma teži, i uopšte
nije očekivao da ga kardinal napadne. Očigledno još nije bilo izdato naređenje za
hapšenje ili zadržavanje.
Čovek je klonuo.
Pustio je njegovo telo da se sruči na pod.
Odmah je skinuo kapicu i šešir, pa raskopčao mantiju. Ispod nje je nosio potkošulju
i pantalone. Bili su tamni, kao u čuvara. Plavi, ne crni, ali će poslužiti. Bili su mu
potrebni košulja i kapa, kao i radio i pištolj. Navukao je košulju, malo preveliku, ali je
uvukao struk u pantalone i rešio problem. Zakačio je radio na pojas i stavio slušalicu u
uho. Mikrofon je gurnuo u džep. Sumnjao je da će podnositi ikakve izveštaje. Zakopčao
je futrolu na opasač. Uhvatio je čuvara za obe ruke i odvukao ga iz predvorja kroz
otvorena vrata, pa ga ostavio da leži iza statue koja je zauzimala jedan ugao najbliže
galerije. Potrčao je nazad i uzeo svoju odeću, pa je prebacio preko tela čuvara.
Prišao je izlaznim vratima i poravnao odeću.
Zatim je izašao iz palate.
 SEDAMDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je stajao u Sali dvokolica, razmatrajući mogućnosti. Prostorijom su dominirala

ogromna kola.
Nije nalazio nikakvu utehu u svetim, čudesnim i neverovatnim stvarima koje su ga
okruživale. Imao je posao koji je morao da obavi.
A to mu nije išlo previše dobro.
Prišao je velikom prozoru s dvadeset okana i zagledao se napolje u sunčano
popodne. Iza su bili kupola Bazilike Svetog Petra, Vatikanski vrtovi i razne druge
građevine razmeštene između drveća. Ispod se pružala ulica na kojoj nije bilo skoro
nikakve aktivnosti. Razumljivo, s obzirom na to da je u toku bila konklava. Okolo se
kretalo nekoliko vozila i nekoliko ljudi hodalo je po pločniku. Vatikan nije bio zatvoren.
Daleko od toga. Posao se nastavljao. S druge strane palate, na desetine hiljada ljudi
okupilo se na Trgu Svetog Petra, čekajući novog papu. Medijske ispostave sa svih strana
sveta takođe su poslale svoje predstavnike.
Ali ovde? U blizini nije bilo nikoga.
Bilo je čudno stajati u jednom od najvećih, najposećenijih muzeja na svetu potpuno
sam.
Nešto dole privuklo mu je pogled.
Čovek.
Udaljavao se od zgrade.
Jedan od uniformisanih čuvara, kao tamo u Bazilici Svetog Petra.
Čovek je na trenutak zastao, osvrnuo se oko sebe, pa stavio kapu na glavu.
On je ugledao lice.
Galo.

Poluks se kretao naporedo sa zadnjom stranom palate i odlučno se približavao bazilici.

Nije bio siguran kuda je pošao, ali je bar izašao iz zgrade i oslobodio se kardinalske
odeće. Ovo prvo bio je zatvor, a drugo bleštavi znak koji privlači pažnju. Dok čuvarovo
telo ne bude pronađeno, uniforma koju je sada nosio trebalo bi da mu otvori mnoga
vrata.
Ali morao je da se kreće brzo.
Prošao je ispod Grgurovog luka i obišao oko zgrade koja se odvajala od zadnje
strane palate. Zatekao se na malom trgu s još jednom fontanom – Svete Marte, ako se
dobro sećao – i krenuo je niz ulicu. Ogromna bazilika izdizala se ispred njega. Dan je
bio divan, delimično oblačan, ali ipak s mnogo sunca. I topao. Malon se iznenada
pojavio u Sikstinskoj kapeli, što je značilo da stvari na Malti nisu prošle kako je trebalo.
Mora da je Kevin Han omanuo. Trebalo je da ubije tu budalu pre nego što je otišao s
ostrva, ali tela su morala da budu zakopana. Poslednje što mu je trebalo bilo je da ti
leševi budu nađeni. Zato nije imao drugog izbora nego da ostavi Hana u životu. Takođe,
imati prijatelja za operativnog šefa Entiteta pokazalo bi se korisnim.
Ali ništa od toga sada nije bilo bitno.
Razotkriven je.
To je značilo da Malon zna i za Kastora.
Morao je da nestane.
Ali prvo je morao da pobegne iz Vatikana.

Koton je požurio niz stepenice i zastao pred staklenim vratima. Stam je rekao da ima
ljude na svim izlazima. Na ovima nije bilo nikoga, a Galo je nosio uniformu. Prišao je
ulazu u prvu galeriju i odmah video gomilu crvene i bele odeće nabačenu na telo koje je
ležalo u uglu. Pritrčao je i proverio puls čoveku koji na sebi nije imao košulju.
Napipao ga je, ali bio je slab.
Bilo je vreme za odluku.
Galo je skinuo odoru i obukao uniformu koja će mu omogućiti veliku slobodu
kretanja. To je svakako bio problem. Ali Stam je rekao da su svi čuvari nosili radio, a
ovde nije bilo radija. To je značilo da i Galo može da ih prisluškuje. Čuvar za pojasom
nije imao pištolj. Dakle, Galo je bio naoružan. čoveku koji je ležao pred njim bila je
potrebna medicinska pomoć, ali on nije imao vremena. Nije mogao da dozvoli da Galo
nestane u masi, što je postajalo sve lakše svake sekunde. Podizanje uzbune zahtevalo bi
ne samo objašnjenje nego i davanje opisa. Sumnjao je da bi iko od čuvara prepoznao
Kastora Gala na prvi pogled. Otvoreno proglašavanje uzbune takođe bi uplašilo Gala,
koji bi to čuo.
To je značilo da je on bio jedini koji je mogao ovo da obavi.
„Žao mi je“, šapnuo je onesvešćenom čoveku.
Uspravio se i krenuo prema izlaznim vratima. Iza stakla, pedeset metara dalje,
spazio je Gala dok je zaobilazio ugao zgrade i nestajao s vidika.
Istrčao je na sunce.

Poluks je bio sa zadnje strane bazilike, a Guvernerska palata bila mu je s desne strane.
Da bi stigao do Trga Svetog Petra, morao je da nastavi da obilazi oko bazilike, ali, što se
više približavao izlaznoj kapiji, nailazio je na više ljudi. Nije bilo sumnje da je svaki
pedalj ovog prostora pod video-nadzorom, ali dosad nije bilo ničega što bi ikoga
uzbunilo. Stvari će se promeniti tek kada čuvarovo telo bude pronađeno.
Ali on će dotad odavno nestati.

Koton je potrčao prema mestu na kome je poslednji put video Gala. S jedne strane bila
mu je palata, a s druge trava i drveće.
Njegovi koraci dobovali su po pločniku.
Golubovi su poleteli u nebo, uplašeno gugučući.
Stigao je do ivice zgrade i stao, provirio i video metu na drugoj strani malog trga…
Baš kada je Galo nestao iza isturene apside bazilike.
Poluks je nastavio da hoda.
Mirno i pribrano.
Čuvar koji ide na svoje stražarsko mesto.
Nažalost, Vatikan je sa svih strana bio okružen visokim bastionima. Nije mogao da
pređe preko njih. Došao je do drugog trga, a ovaj je bio otvoreniji od ostalih. Sada je
mogao da vidi čitav niz zgrada iz dvadesetog veka. Dom Svete Marte i papina prijemna
sala videli su se pravo ispred njega.
Stao je, ne čujući ništa osim sopstvenih misli.
Budi pametan.
Iskoristi prednosti.
Na stotinu metara od sebe ugledao je svoje spasenje. Jednostavnu građevinu od
belog mermera blizu spoljašnjeg zida.
Železnička stanica.
Odmah s leve strane bio je otvor u Lavljem zidu, dovoljno širok da kroz njega
prođe voz. Ruke pape, izrezbarene u kamenu, dizale su se iznad sredine otvora.
Ogromne vratnice gvozdene kapije bile su usađene u udubljenja u bastionu. Smeđa
gusenica voza stajala je na suprotnoj strani stanice, a najveći deo kompozicije bio je
isturen u desnu stranu. Lokomotiva je bila u pokretu, para se podizala s njene prednje
strane, odmah ispred otvorene kapije. Jedan radnik vredno je istovarivao plastične
kontejnere na velikim točkovima iz poslednjeg vagona.
Poluks je pogledao otvorenu kapiju.
Dvojica čuvara obučenih kao on pazili su da niko ne uđe. Sigurno će se velike
vratnice zatvoriti kada voz prođe, i prolaz će biti zaprečen.
Ali to je trenutno bila njegova mogućnost za bekstvo.

***

Koton je jurio mnoge ljude. Neki su bili profesionalci, neki ne. Poluks Galo je, izgleda,
bio negde između. Lukav, to je morao da mu prizna, i odlučan. Skoro se izvukao s
promenom identiteta. Ali, kao i većina psihopata, nikada nije pomišljao da bi neko
mogao da ga nadmaši.
Došao je do suprotnog kraja bazilike i stao, provirio iza ugla i spazio Gala koji se
kretao prema građevini od belog mermera. Ispred nje, voz je bio okrenut prema
otvorenoj kapiji u zidu.
Da li bi trebalo da pozove pomoć?
Ne.
Neko bi mogao da bude povređen.
Galo je bio blizu da umakne, očajan i naoružan.
Sam će se pobrinuti za ovo.
 SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJE

Poluks je izbegao unutrašnjost stanice, obišao je s desne strane i prišao šinama. Pet
vagona bilo je prikačeno na lokomotivu, vrata su im bila otvorena, a prostor u svakom
od njih prazan. Nekoliko teretnih vagona bilo je natovareno sanducima i kutijama. Jedan
čovek stajao je sa strane i mahao prema lokomotivi.
Čuo je kako moćni motor glasnije brekće.
Najzad je našao otvor kroz koji je mogao da izađe.
Uperio je prstom u radnika i rekao na italijanskom: „Moram da izađem s ovim
vozom iz bezbednosnih razloga.“
Čovek se nije raspravljao.
On je potrčao i uskočio u drugi vagon iza lokomotive. Voz se pokrenuo, krećući se
prema kapiji u zidu tvrđave.
Jedva je stigao na vreme.
Kada izađe iz Vatikana, iskočiće iz voza i nestaće u Rimu. Gde će da ode posle
toga? Pronaći će neko mesto.
Nije imao nameru da ostatak života provede u zatvoru.

***

Koton je izabrao da krene levo, pošto je Galo otišao desno. Leva strana stanice takođe
mu je pružala više zaklona, s travnatim prostorom obraslim drvećem i žbunjem.
Popločana staza razdvajala je travnjak od zgrade i vodila prema šinama. Tom stazom
takođe je mogao da prođe sa zadnje strane stanice, a da Galo to ne zna.
Čuo je dizel-motor kako turira i kako se kočnice otpuštaju. Lokomotiva je bila na
samo sedam metara od otvorene kapije i proči će kroz nju i zid za manje od pola minuta.
Izbrojao je pet otvorenih vagona i video čoveka pored belog kombija kod zadnjeg dela
voza. Jedan visoki žbun pružao mu je odličan zaklon i, dok je voz prolazio, ugledao je
Gala u drugom vagonu.
Voz je ubrzavao.
Treći vagon prošao je pored njega.
Četvrti.
Nije imao izbora.
Pojurio je sa staze prema poslednjem vagonu. Najveći deo kompozicije sada je
prošao iza zida, a prednja trećina ulazila je u krivinu na šinama.
Uskočio je u prazan vagon.
Neko je nešto povikao.
Mora da je to bio jedan od čuvara na kapiji, i on je iznenada takođe skočio u vagon.
On uopšte nije pružio čoveku priliku, zakoračio je napred i zabio pesnicu čoveku u desni
bok. Čovek se presamitio, a on je iskoristio trenutak da ga gurne kroz otvorena vrata.
Voz je polako odmicao šinama, i tek je trebalo da krene punom parom. Čuvar je pao na
zemlju i otkotrljao se. Gledao je kroz vrata dok je voz nastavljao da se kreće i video da
je čovek dobro, pošto je pao na travu. Drugi čuvar koji je s njim pazio na kapiju, pritrčao
je i pomogao mu da ustane. Sigurno će uzbuđeno pozvati pomoć, a Stam će saznati kuda
je on krenuo.
Odlučio je da se ne oglašava putem radija.
Izvukao se kroz vrata i uhvatio za čelične merdevine, preko kojih se popeo na krov.
Između njega i Gala bila su dva vagona, pa je preskočio na sledeći. Krovovi su bili ravni
ali puni izbočina i udubljenja, a sve je bilo još nezgodnije zbog neprestanog vibriranja
voza na šinama. Raširio je noge da ublaži drmusanje i osetio se kao mornar na palubi na
ustalasanom moru.
Skočio je na sledeći vagon.

***

Poluks je počeo da oseća izvesno olakšanje.

Izašao je iz Vatikana, a na stanici ga je video samo jedan čovek koji ni u šta nije
posumnjao. Šteta što nije uspeo da do kraja sprovede svoj plan. Smišljao ga je mnogo
godina i mislio da je predvideo sve naizgled beskrajne prepreke do uspešnog završetka.
Njegovi pokušaji da neutrališe Amerikance očigledno su se pokazali kao nedovoljni. Ali
još je imao fleš-memoriju, a to bi moglo biti korisno. Kardinali su imali sredstva koja je
mogao da iskoristi, a kretanje moralno niskim putem nije bilo ništa novo za Svetu
stolicu.
Voz je nastavio da se kreće, stvarajući neprekidnu tutnjavu drveta koje se uvijalo i
zarđalog metala. Sačekaće još malo pre nego što iskoči.
Nešto je lupnulo u krov.
Koraci su prošli s jedne strane vagona na drugu.
Posegnuo je za pištoljem za pojasom.

Koton se zanjihao i spustio se na čelične merdevine prikačene sa strane na vagon.

Spustio se za dve prečke i uskočio kroz otvorena vrata, suočivši se s Galom, koji je
posegnuo za oružjem. Bacio se napred na čoveka čitavom težinom. Zgrabio je pištolj i
povukao ga naviše, uvrćući mu ruku, i iščupao mu ga iz stiska. Pištolj je zazveketao na
podu i ispao kroz otvorena vrata. Galo se uspravio, istrgnuo i skočio u vazduh, zadajući
udarac naniže koji je pogodio Kotona u rame. On ga je ublažio izvijajući se i izmičući,
pa ritnuo Gala u stomak, odigavši ga s poda i odbacivši postrance. Od toga mora da mu
je puklo nekoliko rebara, ali Galo je skočio na noge i zamahnuo, ali je on lako izbegao
udarac.
Koton je krenuo napred i zamahnuo, pogodivši desnom rukom čoveka u vilicu.
Galo je trepnuo, pa ponovo zamahnuo, pogodivši samo prazan prostor. Njegovi
stegnuti zglavci prozviždali su pored Kotonove glave, ali ga nisu pogodili.
 Točkovi su tutnjali ispod njegovih nogu.
Galo je krenuo napred.
Koton je ponovo udario, zabivši pesnicu Galu u lice. Osetio je kako mu je nos
pukao. Galo se zateturao unazad, ošamućen, ali ne pokazujući znak da će da se preda.
Nije smeo da mu dopusti da izađe iz vagona.
Kočnice su zašištale.
Točkovi su zaškripali po šinama.
Voz je usporio.
Očigledno je Stam shvatio poruku.
Bilo je vreme da se ovo završi.
Galo je napao.
Koton je zaustavio njegov udarac i udario ga ivicom dlana po vratu, pa ga drugom
šakom pogodio u pleksus. Zavrnuo je Galu ruke iza leđa i gurnuo mu glavu i gornji deo
tela na drveni zid vagona.
Jednom. Dvaput.
Telo je omlitavelo.
Pustio je Gala da padne na pod.
Voz je stao.
Već neko vreme nije imao ovakvu borbu do kraja. Bilo je dobro znati da je još
sposoban za to. Iza otvorenih vrata video je senke koje su se približavale. Onda je
ugledao kardinala Stama i Stefani kako stoje dole. Prišli su vratima i videli Gala kako
nepomično leži.
„Izgleda da je pacov najzad upao u klopku', rekao je Stam.
Stefani mu je uputila zahvalan osmeh.
„Dobro obavljeno.“

SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton je čekao u kancelariji kardinala Stama, smeštenoj u jednoj od mnogih zgrada u

Vatikanu. Ova je bila sa severne strane Apostolske palate, između pošte, apoteke, jedne
medijske ispostave, piljarnice i kasarne švajcarskih gardista. Bilo je to čudno mesto za
najstariju obaveštajnu agenciju na svetu. Podsećalo je na Magelan bilet, koji je imao
štab u neupadljivoj vladinoj zgradi u Atlanti.
Stam je naredio da se voz vrati u vatikansku stanicu. S perona za istovar sklonjeni
su beli kombi i teretni vagoni, i u blizini nije bilo nikoga osim dvojice ljudi koji su, kako
je Stam objasnio, radili za njega. Galo je odveden u pritvor, sproveden do kola koja su
čekala, i zatim odvezen dalje. Konklava je obustavljena s pričom o mehaničkom kvaru u
Sikstinskoj kapeli koji je uticao na sistem za klimatizaciju i električnu mrežu.
Procenjeno je da postoji opasnost od požara pa su preduzete vanredne mere koje su
omele kardinale u zasedanju. Srećom, dosad se nije desilo ništa u vezi s glasanjem pa je
odlučeno da će konklava ponovo da se okupi sutra. Štampa je mnogo pisala o ovome, ali
kardinali su bili zatvoreni u svojim sobama u Domu Svete Marte i nisu bili dostupni za
komentare, uključujući i predsedavajućeg, koga je Stam ubedio da nikada ništa ne
otkrije o svemu tome.
On i Stefani vratili su se sa Stamom na drugu stranu kompleksa. Povređeni čuvar je
nađen i odveden u bolnicu. Bio je delimično zagušen, ali biće dobro. I on i firma u kojoj
je radio bili su zakleti na tajnost. Koton se i dalje osećao loše što nije mogao ranije da
učini nešto za momka, ali da se malo duže zadržao, izgubio bi Gala. Nadao se da će
čuvar to razumeti.
Bio je umoran, lice mu je gusto obraslo dvodnevnom čekinjom i morao je da se
obrije. Takođe, veoma bi mu prijalo malo sna i dobar obrok. Stamova kancelarija
izgledala je kao oličenje efikasnosti. U njoj nije bilo ničeg pomodnog. Samo ono što je
bilo potrebno za posao, što je izgledalo u skladu s tim čovekom. Bez besmislica, samo
puna sposobnost. Kotonu je bilo drago što je sve završeno. Bilo je vreme da krene na jug
Francuske i provede nekoliko dana s Kasiopejom. Čudno je što je u ove misli sada bila
uključena i druga osoba. Dugo je bio samotnjak. Ali ne više. Jedna žena ponovo je bila
deo njegovog života.
Što nije bilo loše.
Stefani je ušla u kancelariju. „Stvarno cenim ono što si uradio.“
„Sve je to deo posla, a ja sam plaćen.“
„Kad smo već kod toga, telo Džejmsa Granta nađeno je u Ligurijskom moru, s
rupom u glavi.“
„Galo?“
„Nema sumnje.“
„Mnogo mrtvih ljudi“, rekao je on.
„Slažem se. Ovo je imalo cenu.“
„Šta je sa Čerčilovim pismima?”
„Nestala su. Ali Malteški vitezovi sarađuju i pretražuju Galove prostorije. On ih je
najverovatnije negde sakrio. Vitezovi su zapanjeni što se sve ovo desilo. Ali Galo je
radio sam, kao odmetnik. Vrbovao je Secretije s obećanjem položaja za njih u Vatikanu,
što je jasan dokaz da možeš da unajmiš bilo koga da uradi bilo šta.”
„Ja u potpunosti razumem taj koncept”, rekao je on uz osmeh.
„Znam da razumeš.”
Stam se vratio u kancelariju i prošao iza pisaćeg stola, seo na jednostavnu drvenu
stolicu s visokim naslonom, koja je morala biti neudobna, ali čovek je izgledao baš kao
kod svoje kuće.
„Situacija je pod kontrolom. Vatikanska kancelarija za medije bavi se prekidom
konklave. Kardinali su bezbedno sklonjeni u stranu. Dvojici čuvara na železničkoj kapiji
rečeno je da je ovo bilo unutrašnje pitanje i da ste vi sarađivali s nama.”
„Je li momak kog sam izbacio iz vagona dobro?”
„Dobro je.” Stam je zastao. „Danas smo imali sreće. Neprihvatljiva situacija je
razrešena. Zahvaljujući vama, gospodine Malone.”
„I momku po imenu Luk Danijels na Malti”, dodao je Koton.
„Ja sam mu to već rekla”, uključila se Stefani. „Luk dolazi ovamo sa zatvorenikom.
Sleteli su pre dva sata.”
On je bio zbunjen. „Zašto ovamo?”
„Na moj zahtev”, rekao je Stam.
Koton je shvatio implikacije. On se nalazio na tlu suverene države. Stam je
nameravao da se odnosi i prema Hanu i prema Galu kao-prema zatvorenicima Vatikana,
i da se pozabavi njima po kanonskom pravu.
„Zbog očiglednih razloga ne možemo dozvoliti da se Italijani, Maltežani, Britanci
ili… Amerikanci bave ovim zločinima.” Stam je ustao. „Da li biste pošli sa mnom?”
Izašli su iz kancelarije i otišli do lifta. Kada su ušli u kabinu, Stam je gurnuo ključ u
kontrolnu tablu pa pritisnuo jedno neobeleženo dugme. Zgrada je imala četiri sprata i
podrum. Dugme koje je zasvetlelo bilo je ispod onoga za podrum.
„Ovo je stara zgrada', rekao je Stam. „Podignuta je sedamdesetih godina prošlog
veka iznad pećina.“
Spustili su se i zaustavili. Vrata lifta su se otvorila. Bili su ispod zemlje, a pred
njima se otvarao dobro osvetljen hodnik visokog'svoda. Sav od okrečenog betona, s
popločanim podom.
„Ove podzemne odaje pokazale su se kao korisne“, rekao je Stam.
Kardinal je poveo, a oni su ga pratili prema gvozdenim vratima. Stam je prišao i
dvaput pokucao. Na drugoj strani otključala se brava i vrata su se otvorila na unutra.
Ušli su u dugačku prostoriju, sa čije su jedne strane bile rešetke razdvojene kamenim
stubovima.
Ćelije.
Stam je dao voljno čoveku koji ih je dočekao unutra.
Ispred jedne ćelije bio je sto. Relikvijar iz Crkve San Mađar ležao je na njemu, s
jednim pergamentom unutra i drugim razmotanim napolju. Koton je prišao i video
Poluksa Gala iza rešetaka. Kardinal i Stefani su mu se pridružili.
„Ove ćelije smo dugo koristili“, rekao je Stam. „Mehmet Ali Agdža držan je ovde
neko vreme pošto je pokušao da ubije Jovana Pavla II.“
Koton nije mogao da ne pomisli na ozloglašeni zatvor Lubjanka u Moskvi ispod
stare zgrade sedišta KGB-a, gde su politički disidenti, umetnici, pisci i novinari mučeni.
Upitao se zašto bi Rimokatoličkoj crkvi bile potrebne podzemne ćelije s ograničenim
pristupom.
„Je li to Constitutum Constantin?“, upitao je pokazujući na pergament.
„Jeste“, potvrdio je Stam.
„Pretpostavljam da mi nećete reći zašto je tako važan?“
„Dokazuje da je sve ovo prevara“, rekao je Galo, prilazeći rešetkama.
„Rimokatolička crkva je lažna. Reci mu, kardinale. Reci mu istinu.“
On je čekao da čuje više.
„Postoji jedna afrička izreka. Dok lavovi ne dobiju svoje istoričare, u pričama o
lovu uvek će biti slavljeni lovci. To je sasvim tačno. U našem slučaju, slava je otišla
onima koji su preuzeli vodstvo.“ Stam je zastao. „Konstantin Veliki promenio je svet.
On je prvo ujedinio Rimsko carstvo, pa ga podelio na dva dela. Carevi su vladali
istočnom polovinom. Na kraju su zapadnim dominirale pape. Ali ne dok nisu poslušale
njegov savet.“
Stam je pokazao na pergamente.
„To je nacrt za novu religiju“, rekao je Galo. „Instrukcije kako učiniti hrišćanstvo
važnim. Kako ga uključiti u svaki aspekt ljudskog života. Kako ga koristiti za vlast nad
sledbenicima. Kako ih čak ubiti, ako je neophodno, da bi se očuvalo njegovo
postojanje.“
Stam je izgledao kao da ga se ovo ne dotiče. „Pročitao sam to i on je u pravu.
Konstantin je želeo religiju koju je sam stvorio, mehanizam koji će sprečavati ljude da
se pobune. A sve to na takav način, razume se, da oni uopšte i ne shvate da se njima
vlada. Nažalost, to se nikada nije dogodilo za njegovog života, ni u vekovima posle
njegove smrti. Primenjeni su samo delići njegovih ideja, ali ne i veliki plan. Ne dok
njegova darovnica nije ponovo otkrivena u devetom veku. Pape su do tada postale
opijene ambicijom. Bili su više od verskih vođa. Bili su vojne i političke vođe. Do
jedanaestog veka, Katolička crkva postala je najbogatija i najmoćnija institucija na
svetu. Sve zahvaljujući Konstantinovoj darovnici.“
„Je li ovo jedini primerak?“, pitala je Stefani.
„Koliko znamo. Hospitalci su je imali počev od trinaestog veka. Pape su bile
užasnute pomišlju da će dokument biti otkriven, pa su ostavile hospitalce na miru, a
vitezovi su čuvali tajnu.“
„Je li autentičan?“, htela je Stefani da zna.
„Pošto su ga samo preliminarno pregledali, moji eksperti kažu mi da je rukopis
Konstantinov. Uporedili su s verifikovanim originalima koje imamo u svojim arhivima.
Na originalnom je latinskom, što je retkost za neki od njegovih sačuvanih rukopisa.
Možemo da proverimo pergament proverom starosti pomoću ugljenika, ali siguran sam
da će se pokazati da potiče iz četvrtog veka. Takođe, rekli su mi da mastilo odgovara
onome koje je korišćeno u to vreme. Izgleda da je potpuno autentičan.“
Koton uopšte nije ni sumnjao.
„Napoleon je pokušao da ga nađe. Musolini je, takođe, pokušao, i prišao mu
najbliže“, nastavio je Stam. „Ali ostao je kod vitezova do 1798. godine, kada je na
brzinu sakriven u vreme francuske invazije na Maltu.“
„Šta mislite da bi kraljevi i carevi uradili kada ga pročitaju?“ upitao je Galo
zgađenim glasom. „Kada shvate da uzvišeni zakon nije božji zakon. U celosti su ga
napravili ljudi, iz svojih sebičnih razloga.“
Na Stamovom licu nije se pomerio nijedan mišić. Ništa nije otkrivalo o čemu bi on
mogao da razmišlja.
„Šta bi vernici mislili o prvobitnom grehu crkve“, dodao je Galo. „Ceni koju svi
plaćamo zbog navodnog pada Adama i Eve. Greh neposlušnosti zbog toga što su pojeli
zabranjeno voće. To nema nikakve veze ni sa čim od toga. Bio je to samo način da se
ljudi pridobiju po samom rođenju. Nije bilo potrebe da, zapravo, ubeđuješ bilo koga da
se pridruži tvojoj crkvi. Samo proglasiš da je čovek rođen okaljan, a oproštaj dolazi
samo kroz krštenje, koje može da vrši samo crkva. Naravno, ako iko odbije taj oproštaj,
trunuće u paklu, sa đavolom, čitavu večnost. Ali i jedno i drugo bile su dodatne
Konstantinove izmišljotine. Ništa od toga nije stvarno. Sve postoji samo da izazove strah
i osigura poslušnost. A koji je bolji način da kontrolišeš ljude nego preko iracionalnog
straha za koji se ne može naći dokaz?“
Stam je stajao tih i nepomičan. Najzad, kardinal reče: „Pretpostavljam da ne bi bilo
crkve. Hrišćani bi nastavili da se bore između sebe, razdvajajući se u frakcije, postižući
malo ili nimalo toga. Da su ostavljeni nasamo, nikada se ne bi udružili u bilo kakvu
značajnu organizaciju. Sve bi se ugasilo, a kraljevi, kraljice i carevi borili se jedni protiv
drugih bez uzdržavanja. Civilizacija kakvu poznajemo bila bi mnogo drugačija. Crkva je
i pored svih svojih nedostataka obezbedila izvesnu meru stabilnosti koja je sprečila svet
da se potpuno otrgne kontroli. Bez nje, ko zna kako bi čovečanstvo prošlo.“
„Vi to stalno sebi govorite“, rekao je Galo.
„Ali svet više nije sastavljen od nepismenih“, rekao je Stam. „Ljudi sada
razmišljaju o religiji daleko sumnjičavije nego u trinaestom veku. Ovo otkriće,
napravljeno danas, imalo bi ogroman učinak.“
„Na šta je moj brat upravo i računao. Vaš strah omogućio mu je da dobije ono što je
hteo.“ Galo se zagledao u Kotona. „Taj pergament svima će otvoriti oči. Ne dozvoli im
da ga sakriju.“
Stam je posegnuo ispod mantije i izvadio nešto što im je pokazao. „Zajedno s
ovim?“
Fleš-memorija.
„Nadbiskup Spanja bio je vrlo temeljan“, rekao je Stam. „Otkrio je mnoge mane
koje su dugo postojale unutar ovih zidova i identifikovao prestupnike. Njegov problem
bio je njegov ego. I potcenjivanje njegovih navodnih saveznika.“
„Spanja je bio budala“, rekao je Galo.
„Možda“, odgovorio je Stam. „Ali bio je moja budala.“
„Šta ćete da uradite s tom fleš-memorijom?“, pitala je Stefani.
„Svi prestupnici dobiće ono što zaslužuju. Nasuprot onome što bi se desilo da su
Spanja, ili ovaj naš samozvanac ovde, uspeli u svojim planovima.“
Gvozdena vrata iza njih su zazveketala i otvorila se.
Ušao je Luk praćen drugim čovekom. Tek je izašao iz aviona koji je doleteo s
Malte.
„Šef malteške službe bezbednosti“, došapnula je Stefani Kotonu. „Zove se Kevin
Han.“
Stam je poveo pridošlicu u ćeliju i zaključao ga unutra. Koton je iskoristio priliku
da se rukuje s Lukom.
„Cela banda je ovde. Dobro obavljeno“, rekao mu je. Primetio je da nosi istu
košulju, šorts i patike kao na Malti. „Opušten petak?“
„Bio je ovo dug dan.“ Luk se iscerio. „Čujem da sada uskačeš u vozove kao u
nekom od filmova Umri muški. Dobro je znati da je u tatici još ostalo nešto života.“
„Srećom, nije se kretao previše brzo.“
Luk je ugledao Gala u ćeliji. „Dođavola. Izgleda baš kao kardinal. Niko nikada ne
bi saznao.“
„Šta ćeš da uradiš s Nostra Trinita?“ upitao je Galo Stama.
„Dva pergamenta u relikvijaru biće vraćena vitezovima kao njihovo vlasništvo. Ali
Constitutum Constantini je vlasništvo crkve.“
„Dakle, završiće u vatikanskim arhivima?“ pitala je Stefani.
Stam je prišao stolu i uzeo umotani pergament. Uvukao je desnu ruku pod mantiju i
izvukao je bez fleš-memorije. Umesto nje držao je upaljač. Upalio ga je i prineo plamen
krtom svitku.
Koji se zapalio.
Stam je bacio zapaljeni svitak na pod. Ugljenisao se za nekoliko sekundi.
„To pitanje sada je zatvoreno“, rekao je Stam.
„Mi smo još ovde“, doviknuo je Galo iz svoje ćelije. „Mi sve znamo. Ovo nije
završeno.“
Kardinal Čarls Stam stajao je nepomično kao kip. Spaljivanje svitka bilo je najviše
kretanja što je Koton video od tog čoveka. Ali je primetio još nešto u njegovim očima
dok su gledali kako pergament nestaje.
Olakšanje.
„Nadbiskup Spanja je, pored svih svojih mana, uvek branio crkvu“, rekao je Stam.
„Kao i ja.“
Koton je pretpostavljao da su ljudi kao što je Stam vekovima donosili teške odluke.
Svaki od njih mislio je da radi ispravnu stvar. I svaki je grešio. Upravo je uništen deo
istorije. Deo koji je mogao da baci drugačiju svetlost na stvari.
„Šta je sa fleš-memorijom?“, upitala je Stefani.
„Pobrinuću se za te prestupnike. Na svoj način.“
On je mogao samo da pretpostavi šta je to podrazumevalo. Najverovatnije mnogo
privatnih sastanaka, a zatim na brzinu podnetih ostavki.
„Reći ću svetu istinu“, rekao je Galo. „To ne možeš da spališ. Ovo nije završeno,
kardinale. Biće suđenja. Videću tebe, i sve ostale licemere u skerletu, razotkrivene kao
ono što zaista jeste. Pobrinuću se da svet sazna šta je bilo na tom pergamentu.“
Stam nije ništa rekao.
Ali Koton je shvatio da su bez dokumenta Galu ostale samo prazne reči.
Stam je prišao rešetkama. „Potcenio si me. Odbrana vere uz prolivanje krvi jeste
dužnost koju nikada ne smemo da napustimo.“
Mogao je da vidi da je Galo shvatio značaj ovih reči.
„To je Konstantin napisao“, rekao je Stam. „Sve je to deo njegove darovnice.
Sloboda da ubiješ dok braniš veru. Crkva je tu preporuku zaista primila srcu. Ubili smo
milione ljudi.“
Galo nije ništa rekao.
„Šta ti to govoriš?“, oglasio se Han iz druge ćelije.
 Stam se izmakao za korak kako bi obojica zatvorenika mogli da ga vide. „Nijedan
od vas neće odavde izaći živ. Uslediće kazna za vaše odvratne zločine. Još dvojica će
umreti zbog odbrane vere.“
„Šta sam ja uradio?“ upitao je Han.
„Naredio si ubistvo Lore Prajs“, rekao je Luk.
„Kao i monsinjora Roja“, dodao je Stam. „Kriv si kao i tvoj saučesnik u zaveri.“
I Stam je uperio prstom u Gala.
Zatim je dao znak da svi treba da odu.
„Malone“, prodrao se Galo. „Ne možeš ga pustiti da ovo uradi.“
Luk je otvorio gvozdena vrata.
„Malone. Za ime božje, ne možeš ovo da dozvoliš. Mi imamo pravo na suđenje.
Ovo je ubistvo.“
Svi su izašli napolje.
Ali ne pre nego što je Koton čuo još jedan glasni i molećivi poziv.
„Malone.“
Nastavio je da hoda, ali mu je kroz glavu proletelo nešto iz Biblije.
Poslanica Rimljanima 12.19.
Moja je osveta.
Ja ću je vratiti, govori Gospod.
 NAPOMENA AUTORA

Putovanja u vezi s ovom knjigom obuhvataju neka od najboljih na koja smo Elizabet i ja
ikada otišli. Prvo smo posetili jezero Komo i sva mesta povezana s Musolinijevim
neuspelim pokušajem bekstva i pogubljenjem koje je usledilo na kraju. Kakav
spektakularan deo sveta. Zatim smo dvaput išli na Maltu, koja je zaista čudesno mesto.
Rim i Vatikan su mesta gde smo istraživali i nekoliko puta ranije.
Sada je vreme da se razdvoje činjenice od fikcije.
Musolinijevo bekstvo iz Milana u pokušaju da stigne u Švajcarsku, kako je
ispričano u uvodu, zaista se dogodilo. Klareta Petači umrla je s njim. Oboje su pogubili
partizani (poglavlja 1 i 40). Ni dan-danas niko sigurno ne zna ko je povukao obarač.
Ipak, mnogi su tvrdili da su imali tu čast. Većina onoga što Musolini govori u uvodu
njegove su stvarne reći, koje je izgovorio pred kraj života, ali ne u pomenutoj vili.
Uključivanje predstavnika Malteških vitezova moj je dodatak. Musolini je sa sobom
poneo zlato, novac i dve torbice pune dokumenata (poglavlje 3). Lokalni ribari pronašli
su samo mali deo zlata u jezeru Komo. Ogromna većina stvari koje je poneo
(uključujući i dokumente) nikada više nije viđena. Italijani su pedesetih godina održali
suđenje na kome je nekoliko ljudi optuženo za krađu, ali je završeno iznenada bez
zaključka i nikada nije preduzeta dodatna istraga (poglavlje 19). Povezanost sudije s tog
procesa i vlasnika vile u uvodu je izmišljena.
Ova priča obuhvata mnoštvo opčinjavajućih mesta. Jezero Komo, mesto
Musolinijevog pogubljenja i hotel Four sizons u Milanu verno su opisani. U Rimu su
Foro Musolini (koji je postao Foro Italiko), hotel D’Ingiltera, Palaco di Malta i Vila del
Priorato di Malta, onakvi kakvi su opisani. Hteo sam da u ovom romanu prikažem
Maltu, tako da je uložen poseban napor da njime bude obuhvaćeno što više mesta na
ostrvu. Valeta, nadbiskupija, palata velikog majstora, Velika luka, kule Madlijena i
Lipija, Marsaskala, Zaliv Svetog Pavla, Mdina, dolina Puals, pećine duž južne obale,
tuneli ispod Valete koje su iskopali vitezovi (poglavlje 17) i odmaralište u Dragonari su
stvarni. Paraglajding je popularna aktivnost na Malti (poglavlje 4) u kome ja (poput
Luka) uživam. Samo je Crkva San Luis Mađar (poglavlje 49) izmišljena, ali legenda o
devici koju sam povezao s njom postoji (poglavlje 32). Njena unutrašnja kapela
oblikovana je prema Crkvi Pijedigrota u mestu Pico u Italiji.
Fasces (poglavlje 3) jesu drevni rimski simbol, a Italijanski nacionalni fašisti dobili
su ime po njemu.
Musolini je zaista ostavio svoj trag u Rimu. Mnogi od njegovih građevinskih
projekata i velikih puteva još postoje (poglavlje 29). Unutar Foro Italiko (nekada Foro
Musolini) postoji obelisk koji je opisan u knjizi. Istina je da je u njega tridesetih godina
zatvoren Codex Fori Mussolini, manifest veličine fašizma i njegovog predvodnika
(poglavlja 28, 29, 34 i 36). Ovo znamo, jer je tekst manifesta objavljen u italijanskoj
štampi iz tog vremena. Ipak, za razliku od ovog romana, u stvarnosti je kodeks ostao
zapečaćen u obelisku. Komemorativni medaljon s obeliskom koji Luk razgleda u 39.
poglavlju je stvaran.
Priča o poreklu kroasana (poglavlje 12) jedna je od onih simpatičnih bajki za koje
niko ne zna zaista da li su tačne. Znak Karla Velikog koji je prikazan u 12. poglavlju bio
je njegov potpis. Time sam se naširoko bavio u knjizi Carska potera. Činjenica je da
bilo ko može biti izabran za papu (poglavlje 10), ali to se poslednji put desilo 1379.
godine. Satova tal-lira ima po celoj Malti, kao i živopisnih gadžsa čamaca (poglavlje
32), a legenda o Odranom Tomu koje se Luk priseća u 60. poglavlju popularna je u
istočnom Tenesiju.
Hospitalci, sada poznati kao Suvereni vojnički red hospitalaca Svetog Jovana
Jerusalimskog, od Rodosa i Malte, ili, jednostavnije, Malteški vitezovi, postojali su
devet stotina godina. Malteški krst sa osam šiljaka (7 poglavlje) dugo je bio njihov
simbol. Sav istorijat koji se pripisuje vitezovima (poglavlja 4,12 i 16) i zakoni navedeni
u poglavlju 44 su tačni. Danas su vitezovi veoma uspešna humanitarna organizacija.
Secreti su nekada postojali u sklopu reda. Ne zna se da li ta grupa postoji i danas, pošto
su unutrašnji poslovi reda strogo čuvani. Moji rekonstruisani Secreti čisto su imaginarni.
Dve vile u Rimu – Palaco di Malta i Vila del Priorati di Malta – zajedno čine
najmanju suverenu naciju na svetu (poglavlje 36). Vila Pagana u Rapalju služi kao letnja
rezidencija velikog majstora (poglavlje 19). Obližnji arhiv (poglavlje 21) moja je
izmišljotina. Malta je nekada bila prepuna gura, podzemnih zatvora jedinstvenih za
vitezove hospitalce (poglavlje 14). Sada je jedina preostala u Tvrđavi San Anđelo u
Valeti. Ja sam izmislio još dve. Ključaonica na brdu Aventin, u Vila del Priorato di
Malta, zaista omogućava čudesan pogled na Baziliku Svetog Petra (poglavlje 28). Ne
zna se da li je to urađeno namerno, ili je puka srećna slučajnost.
Nostra Trinita (poglavlje 26) u potpunosti je moja umotvorina, ali dva njena
elementa, Pie Postulatio Voluntatis i Ad Providam su stvarni dokumenti. Constitutum
Constantini u celosti je moja ideja, kao i priča koja ga prati (poglavlje 48), mada je
koncept koji istražuje – da je religija tvorevina ljudi, a Katolička crkva formulisala
svoju glavnu doktrinu radi sopstvenog opstanka – stvaran (poglavlja 62, 63 i 64).
Istoričari religije dugo su istraživali tu temu do najsitnijih pojedinosti.
Nadbiskupija u Valeti (poglavlje 40) zaista je veličanstvena građevina, pogotovo
njen pod, na kome postoji više od četiri stotine mermernih grobova. Svaki je jedinstven i
veličanstven. Svi koji se pominju u romanu stvarno postoje (poglavlja 41,43 i 44),
uključujući i grob Bartolomea Tomazija di Kortone (poglavlje 45) na kome se nalaze tri
simbola, a jedan od njih je Hristov monogram koji je blisko povezan s Konstantinom.
Postoji i sat koji je opisan na tom grobu, ali njegova pojava u katedrali je moja
izmišljotina (poglavlje 46).
Maltu su 1565. opsedali Turci (poglavlje 8), ali vitezovi su odbili njihovu invaziju.
Ta pobeda je, zapravo, zaustavila napredovanje Turaka preko Sredozemlja i spasla
Evropu. Posle toga, ostrvo je opasano nizom od trinaest kula osmatračnica koje još stoje.
Sve koje su pomenute u romanu zaista postoje. Bilo je zabavno uklopiti ih u lov na
blago, a još srećnija okolnost je što kada se njih osam spoje, formiraju krst (poglavlja 47
i 48). Apostol Pavle zaista je posetio Maltu, donoseći hrišćanstvo na ostrvo, a njegovi
poduhvati jasno su opisani u Bibliji (poglavlje 13).
Svi vatikanski lokaliteti tačno su prikazani, uključujući Sikstinsku kapelu,
Apostolsku palatu, muzeje, Dom Svete Marte, Vatikanske vrtove i železničku stanicu
(poglavlja 65,67,68,69,70 i 71). Funkcija prefekta Apostolske signature (poglavlje 5),
koju je obavljao Kastor Galo, odavno postoji.
Pravna i politička razlika između države Vatikan i Svete stolice (poglavlje 13)
nastala je zahvaljujući Lateranskom sporazumu iz 1929. godine. Kurija (poglavlje 15)
upravlja i jednim i drugim, pri čemu papa ima najvišu vlast. Problem pokušaja
obuzdavanja kurije odavno postoji. Nažalost, sva korupcija opisana na Spanjinoj fleš-
memoriji (poglavlja 15 i 18) preuzeta je iz stvarnih skandala koji su potresali Svetu
stolicu tokom prošle decenije. Dobra rasprava o ovome može se naći u knjigama
Trgovcima iz hrama i Racinger se uplašio Đanluiđija Nucija. Vatikan nastavlja da poriče
da je bilo ikakvih skandala ili unutrašnjih problema, ali Nuci je uverljivo pokazao da to
nije tačno.
Entitet je stvaran. On postoji već pet stotina godina i najstarija je obaveštajna
agencija na svetu. Vatikan nikada nije priznao postojanje te organizacije, ali njegov
istorijat je dug i opisan u mnogim pričama (poglavlje 20). Postoji i papski šef špijuna čiji
se identitet čuva u tajnosti. Moj naziv Domino Suo je fiktivan. Odlična priča o ovoj temi
jeste Entitet Erika Fratinija.
Pisma koja su razmenjivali Čerčil i Musolini opisana u knjizi predmet su legende,
govorka se o njihovom postojanju, ali nikada nisu viđena. To da ih je Musolini imao kod
sebe kada je pokušao da pobegne iz Italije 1945. godine moj je dodatak priči o njima.
Pisma navedena u poglavlju 9 moja su izmišljotina, ali sam se u velikoj meri oslanjao na
Čerčilove i Musolinijeve vlastite reči. Čerčilov potpis je stvaran. Pošto je preuzeo
položaj premijera, Čerčil je hteo da upotrebi Maltu kao predmet trgovine kojom bi
sprečio Italiju da stupi u savez s Nemačkom, ali britanska ratna vlada odbila je tu
zamisao. Na kraju je Malta dobila suštinski značaj i izdržala višegodišnju opsadu od
strane Italije i Nemačke, a čitava zemlja odlikovana je Krstom Svetog Đorđa (poglavlje
9).
Musolinijev navodni savez s papama Pijem XI i Pijem XII (poglavlje 38) zaista je
sklopljen. Nijedan od te dvojice papa nije bio progresivan. Oni su se na mnogo načina
slagali s Musolinijevim ultrakonzervativizmom. Činjenica je da je Duče uspeo da
obuzda Katoličku crkvu. Vatikan nijednom nije javno napao fašizam; 1939. godine, Pije
XI bio je spreman da promeni stav i uradi upravo to, ali je umro pre nego što je stigao da
otvoreno izazove vladu. Pije XII nikada nije nastavio da sprovodi tu zamisao u delo.
Stavovi Pija XII prema Nemačkoj, Holokaustu, nacistima i Musoliniju verovatno nikada
neće biti u potpunosti poznati. Više o ovome možete saznati u knjizi Papa i Musolini
Dejvida Kercera.
Napoleon je izvršio invaziju na Maltu 1798. i zauzeo ostrvo bez mnogo borbe
(poglavlja 11 i 15). Vitezovi su dotad spali na beznačajnu silu. U to vreme Napoleon još
nije uzeo titulu cara, ali je definitivno kovao zavere u tom smislu. Deo njegovog velikog
plana obuhvatao je eliminaciju uticaja Katoličke crkve i osnivanje njegove sopstvene
religije, na čijem čelu bi bio on sam (poglavlje 26). Da bi ostvario taj cilj, na kraju je
opljačkao i opustošio Vatikan, dva puta. Isto tako poharao je i Maltu, i poneo sav
opljačkani plen u Egipat, gde je završio na dnu mora.
Malteški vitezovi bili su krajnje nepopularni na ostrvu (poglavlje 12). Vladali su sa
surovošću i neznanjem. Ali Francuzi su bili još omraženiji, i bili su primorani da odu
posle samo dve godine okupacije, što je Britancima otvorilo put da preuzmu kontrolu
nad ostrvom 1814. Malta je i sada u sastavu Britanskog Komonvelta, ali ima status
nezavisne nacije.
Sator kvadrat fascinirao me je već neko vreme (poglavlje 12). On postoji još od
vremena Rimljana i ima veze s Konstantinom, ali to nije baš onakva veza kakvu sam ja
smislio. Nije jasno šta znači palindrom od pet reči, ali postoji veza s ranim hrišćanima, a
slova u anagramu formiraju reći Pater Noster, Otac naš, sa četiri izostavljena slova za
alfu i omegu (poglavlje 26). To ne može biti slučajnost. Tih pet reči mogu se naći
urezane na raznim mestima širom Evrope, a mogu se kupiti i prstenovi s tim rečima
(poglavlje 19).
Glavna tema ovog romana usmerena je na poreklo hrišćanstva. Nikejski sabor bio
je prvo veliko ekumensko okupljanje, koje je sazvao Konstantin Veliki (poglavlja 27 i
63). Zbivanja na saboru okružena su sve samim tajnama, pošto postoji samo jedan
izveštaj o onome što se desilo, koji je u najboljem slučaju vrlo sažet. Sporan je čak i broj
episkopa koji su prisustvovali, iako je delimičan spisak imena u poglavlju 54 tačan.
Znamo da je nekoliko sporova u doktrini rešeno i da je usvojena izjava o veri, Nikejski
simbol vere, koji je tačno naveden u poglavlju 59. Taj simbol vere, uz tek neznatna
prilagođavanja, ostaje i dan-danas glavna izjava o svrsi Katoličke crkve.
Rimokatolička crkva gleda na Konstantina s velikom naklonošću. U četvrtom veku
hrišćanstvo je uveliko postojalo i učvrstilo se, mada su ga ometali progoni i ocrnjivanja
u javnosti. Kada ga je uzeo pod svoje okrilje, car je dao mnogo doprinosa novoj religiji.
U to su spadale zvanična odobrenja, povlastice, novac i građevine. Među bezbrojnim
crkvama koje je podigao jesu i Crkva Vaskrsenja Kristovog u Jerusalimu i prva Bazilika
Svetog Petra u Rimu.
Činjenica je da je priređena gozba na kraju Nikejskog sabora na kojoj je car dao
poklone episkopima koje će oni poneti u svoje crkve. Kad je reč o dokumentu koji im je
možda podario, koji su episkopi navodno potpisali – moj Constitutum Constantini,
Konstantinova darovnica – to se nikada nije dogodilo. Religija je koncept koji su smislili
ljudi, i dugo su ga koristili zbog političke koristi. To je istorijska činjenica. Tačno je da
je crkva smislila ideje o prvobitnom grehu, raju, paklu i đavolu, a pre nego što odbacite
ovu izjavu kao plod mašte, razmotrite ono što je papa Franja rekao u martu 2018. Kada
su ga pitali o paklu i šta se dešava s dušom grešnika, papa je rekao: Oni nisu kažnjeni,
oni koji se pokaju dobijaju oproštaj od Boga i ulaze u red duša koje ga poštuju, ali one
koje se ne pokaju i stoga ne mogu da dobiju oproštaj nestaju. Nema pakla, postoji samo
nestanak grešnih duša.
Zanimljiva izjava predvodnika više od milijardu katolika. Nedugo pošto su ove reči
objavljene u listu Republika, vodećim italijanskim dnevnim novinama, Vatikan je izdao
saopštenje u kome tvrdi da članak „nije verno preneo te reči“ i da je sastanak pape
Franje i novinara bio privatni, a ne zvanični intervju.
Ali nije bilo kategoričkog pobijanja da su te reči izgovorene.
Ono što mnogi smatraju svetim učenjem crkve, s božanskim poreklom, ima mnogo
praktičniju i konkretniju osnovu. Problem je što mi znamo vrlo malo o ranoj katoličkoj
crkvi i onome što su njeni osnivači zaista radili. Ono što znamo, prvenstveno dugujemo
jednom čoveku, Jevseviju, koji je živeo u Konstantinovo vreme. On je napisao toliko
traktata da su počeli da ga nazivaju ocem crkvene istorije. Takođe, bio je blizak savetnik
cara, i mnogi od Jevsevijevih radova su sačuvani. Njegova Crkvena istorija ostaje
najvažniji izvornik o ranoj crkvi, a njegovo Konstantinovo žitije smatra se značajnim
delom, ali je, očigledno, pristrasno zbog njegove ljubavi prema caru.
Koliko su tačni njegovi izveštaji?
To niko ne zna.
Takve sumnje takođe se odnose na još jedno pitanje koje se pripisuje papi Franji,
kao što je izneto u uvodnim rečima knjige i poglavlju 5. Postoji mnogo različitih verzija,
što je razumljivo s obzirom na njihovu kontroverznu prirodu. Neki kažu da je varijacije
napravio Vatikan, pošto je prvobitna izjava data, u pokušaju da se ublaže njihove
očigledne implikacije i dovede u pitanje autentičnost. Ponovo, to niko ne zna. Ipak,
komentari u bilo kom vidu čudni su za papu. Na kraju, razmotrimo ih još jednom:

Nije neophodno verovati u Boga da budete dobar čovek.

Na neki način, tradicionalna zamisao o Bogu je zastarela.

Čovek može da bude duhovan, a da ne bude religiozan.

Nije neophodno ići u crkvu i davati novac.
Za mnoge ljude priroda može biti crkva.

Neki od najboljih ljudi u istoriji nisu verovali u Boga, dok su neka od

najgorih dela učinjena u njegovo ime.
 ZAHVALNICE

Još jednom, moja iskrena zahvalnost Džonu Sardžentu, šefu Makmilana, i Sali
Ričardson, koja je uvek imala samo ljubazne reći za mene. Zatim je tu Džen Enderlin,
koja predvodi Sent Martins, i moj izdavač u Minotauru, Endru Martin. Takođe, ogromnu
zahvalnost dugujem Hektoru Dežanu u odeljenju za odnose s javnošću; Džefu Dodsu i
svima u odeljenju za marketing i prodaju, pogotovo Polu Hohmanu; En Meri Tolberg,
čarobnici za sva izdanja u mekom povezu; Dejvidu Rotstajnu, koji je uradio korice, i
Meri Bet Roše i njenim inovativnim ljudima u sektoru za audio-izdanja.
Kao i uvek, naklon Sajmonu Lipskaru, mom agentu i prijatelju, i mojoj urednici,
Keli Ragland, kao i njenoj pomoćnici, Megi Kalan: obe su čudesne.
Nekoliko osoba treba posebno pomenuti: Meril Mos i njen izvanredni tim za
odnose s javnošću (naročito Deb Zif i Džeri En Geler); Džesiku Džons i Ester Garver,
koja održava preduzeće Stiv Beri u pokretu; i Rejčel Mauricio, odličnog vodiča po
Malti.
Pre deset godina posvetio sam Venecijansku izdaju mojoj nevesti Elizabet. Ona je
tada bila novajlija u pisanju i izdavaštvu, ali je brzo učila i razvila se u prvoklasnog
izdavača s oštrim okom za umeće i priču. Sada je vlasnik polovine 1001 dark najts (čija
je druga polovina u vlasništvu neuporedive M, Dž. Rouz), kompanije za izdavaštvo i
marketing, usredsređene na žanr ljubavnih romana. Takođe je izvršni direktor
Međunarodnog udruženja pisaca trilera, organizacije s više od četiri hiljade članova, od
kojih su 80 odsto aktivni pisci trilera.
Dakle, ovo je knjiga za Elizabet, izuzetnu ženu koja je ne samo poboljšala moje
priče nego i moj život.