Mark Tven: smeh između dve komete

Lektira za predsednike: jedna od karikatura Marka Tvena

PERSONIFIKOVANA AMERIČKA ISTORIJA 

Uvek me je plašio lakrdijaš sa uperenim prstom: „Za američku vojsku trebaš mi ti!“ Predlažem da se otarasimo jarčje
bradice i mefistofelske žilavosti i da tog Ujka Sema zamenimo drugim Ujka Semom. Jedan je voleo da se oblači u
zastavu, drugi je bio skloniji belim odelima. Ime ovog drugog i pravog Ujka Sama jeste Semjuel Klemens – Mark
Tven.
Za njega je Tomas Edison uzviknuo: prosečan Amerikanac voli svoju porodicu, ako mu ostane nešto ljubavi, on je
potroši na Marka Tvena.
A Tven je voleo da ga vole. Njegova duga humoristička karijera bila je jedan apel za ljubavlju. (Kad pecaš ljubav –
predložio je – neka ti mamac bude srce a ne um.) Sa druge strane, nepogrešivim instinktom lošeg đaka, Tven je
osećao da je mnogo šta od onog što prolazi kao „civilizacija“ profesora i političara – tek poučna pretpostavka.
Tvenove oštre oči su nastojale da „koncepciju“ – ono što su mu ljudi rekli da će videti – smene percepcijom, onim što
je stvarno video.
 Literarno ime koje je izabrao – Mark Twain – je staroengleski izraz koji znači „pazi dva“! Po jednoj priči Tven je u
doba srebrene groznice u Nevadi, ulazeći u salon vikao „pazi dva“ i barmen je pred njega nežno stavljao dva viskija.
Verovatnije je da se termin „pazi dva“ zakačio za Tvena u vreme kad je pisac vozio parobrode sa dva točka i tri
odžaka po širokom Misisipiju. Samo ime je simbol Tvenove dvojnosti. On se podsmevao bogatašima a želeo da se
obogati. Želeo je da govori istinu moći u lice i istovremeno da bude voljen. (Obično stranci kod nas vrše zločine –
pisao je. – Mi nemamo domaće kriminalne klase sem Kongresa.)
Kažu da postoje dve vrste satire.

Jedna govori ljudima: vi ste zlikovci i budale. To vam se ne može dovoljno puta reći u brk. A ponavljanje neće pomoći
takvoj gomili šljama, pošto je stanje beznadno. Primer ove britke satire je Džonatan Svift, sa svojim „Skromnim
predlogom“ –da decu irskih siromaha treba pojesti kao odojčad, pečenu, barenu ili u raguu, kako ne bi „pala na teret
kraljevstvu.“

Sa druge strane imamo humoriste kakav je Julijan od Samosate. Ovaj rimski satirist je tvrdio da nikad nije sreo
budalu u kojoj nije uživao. (Oprostite na digresiji, ali s obzirom na ljudsku prirodu Julijanov život je morao biti pun
uživanja.) Ova druga satira, sa istinom uvijenom u šećernu vunu bezazlenog smeha, naizgled manje hrabra i manje
oštra, često ispadne delotvornija. Najčešće je takav satirist bio i Mark Tven.

Portret Marka Tvena je dobrodošla prečica za shvatanje ne gargantuanske i senzacionalističke, već jedne
neegzotične Amerike. Zašto neegzotične? Zato jer je „egzotično“, po mom mišljenju, sinonim za „ja ne želim da
razumem.“ Ne sumnjam da je mnogim američkim novinarima Srbija „egzotična“ ali ne mislim da dva zla čine jedno
dobro.

Svom burnom vremenu Tven je nadenuo dva imena, zvanično – pozlaćena epoha i ironično - veliki roštilj. U Tvenovo
vreme hamiltonovski ideal Amerike je zamenio džefersonovski. Američke političke partije nastavljaju da eksploatišu
ove termine, koji nisu opštepoznati sa ove strane Atlantika.
Južnjak, Zapadnjak, Severnjak
Autor prekrasne fraze „potraga za srećom“, Tomas Džeferson, bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba,
pisac, arhitekta, „antropolog“, diplomata i pronalazač. Voleo je vino. Imao je decu sa crnom polusestrom svoje žene.
Džeferson je tvrdio da će snaga države pre ili posle biti upotrebljena protiv običnog čoveka. Bojao se Velikog brata
daleko pre Orvela i voleo je ličnu slobodu. Njegov idealan Amerikanac bio je „vrli farmer“, (po rimskom modelu, koji je
pomalo sličan srpskoj idealizaciji seljaka.) „Vrli farmer“ je posedovao svoju zemlju, svoju kuću, svoj alat i, u teoriji,
niko na njega nije mogao politički uticati.

Srpski čitalac želi da ga podsetimo: ko je bio Aleksandar Hamilton? To je čovek sa novčanice od deset dolara. Sa
sivozelene novčanice Hamilton „holivudskim“ očima gleda kroz nas. On nikada nije postao predsednik jer je rođen
van Amerike i van braka. Imao je ljubavni skandal sa udatom ženom… Mlad je ubijen u dvoboju. Hamilton je bio čudo
od deteta. Hrabar u ratu. Kompetentan makijavelist. Džefersonove reči je smatrao bajkama. Njegov idealan
Amerikanac bio je gradski poslovan čovek. Hamilton je verovao da ljudi ili grade državu ili je ne grade. Ako Amerika
želi da bude snažna država potrebni su joj veliki biznis, velika vojska, veliki gradovi. Pri kraju života Marka Tvena
sukob između džefersonovskog i hamiltonovskog ideala postaje akademsko pitanje. Stranca često čudi da, uprkos
najvećoj ekonomiji i vojsci na svetu, džefersonovski model ostaje nezaobilazan „instrument“ u američkom
samorazumevanju.

Veliko tektonsko pomeranje američkog identiteta zbilo se za života Marka Tvena i on mu je bio svedok i pisar. Tven
je južnjak, iz „džefersonovskog“ malog grada Hanibala, Misuri, koji je proslavio u Tomu Sojeru i Haklberi Finu. To je
onakav mali grad u kakvom se točkovi kočija okreću unazad i gde se pite hlade na prozorima. Tvenovo formalno
obrazovanje je oskudno. Njegova lektira je ogromna. (Obrazovanje je previše ozbiljna stvar da bi se prepustilo školi –
govorio je.) Kao mlad čovek, postao je kormilar na belom parobrodu na Misisipiju. Vetar sa Misisipija mu se igrao
kosom. Pušio je lulu od kukuruzovine. U vetru su tekle nezaboravne priče, mnoge od njih u crnačkom dijalektu.
Početkom rata, učlanio se u južnjačku policiju na nekoliko nedelja. Onda je kidnuo da bude kopač srebra u Nevadi. U
Nevadi je postao privremeni Zapadnjak. Tamo je počeo da piše i pije. Konačno, Tven je otišao na „hamiltonovski“
sever, koji će uskoro proizvesti više čelika nego Nemačka i Engleska zajedno. Na Severu se preobrazio u gradskog
čoveka. Fascinirao ga je esksplozivni progres. On je kolonizirao i samu prošlost u romanu Jenki na dvoru kralja
Artura. Družio se sa pronalazačima. Čuvena slika na kojoj Tven drži sijalicu snimljena je u laboratoriji Nikole Tesle. U
tada najprosperitetnijem gradu Amerike, Hartfordu, Konetiket, sagradio je bajku od kuće, sa zimskom baštom i
Tifanijevim ornamentima. U toj kući i u letnjikovcu, pisao je priče o večnom detinjstvu. Njegov jezik je živ, govorni,
inspirisan delimično i crnačkim dijalektom. Uprkos izvesnim kontraverzama može se bezbedno reći da je Tven bio
antirasista u rasističkom društvu.
Podsmeh imperijalizmu
Sećate li se čuvene scene u Haklberi Finu kada Haka muči krivica što pomaže odbeglom robu Džimu, sa kojim se na
splavu spušta Misisipijem? Džim zove Haka „dušo“. Haku su sa propovedaonice rekli da Džim nije u pravom smislu
čovek i da će goreti u paklu ako pomogne robu u bekstvu. Po Kantovom „kategoričkom imperativu“ (na koga se
pozivao Ajhman) definicija moralnosti je – da treba postupati tako da tvoji postupci mogu postati opšte pravilo.
Moralnost Haklberi Fina je upravo obrnuta. On „kapitulira“ – i ne može da izda čoveka koji mu je drag. On krši ono što
bi trebalo da bude opšte pravilo u ime moralnosti srca, koja funkcioniše po izuzetku.
Predsednik Teodor Ruzvelt držao je Haklberi Fina na svom noćnom stočiću. U velikim gradovima industrijskog
Severa, Njujorku i Bostonu, Tven je poznavao „svakoga ko je neko“. Jedan od vodećih „barona-pljačkaša“, Endrju
Karnegi mu je jednom poslao sanduk škotskog viskija. Tvenu se viski toliko dopao da je te večeri slomio stolicu. U
vreme u kome su se „svi“ bogatili Tven je uložio novac u bezvredan sistem za štampanje. Gonjen dugovima bio je
prisiljen da drži internacionalna predavanja. Opet je poveo Toma Sojera i druge „naivčine u inostranstvu“ na put oko
sveta. Poznavalac lokalnih dijalekata napisao je neke od najvažnijih američkih putopisa. Semjuel Klemens, čovek iz
malog grada, otvorio je veliki svet za američka umove i srca, na način koji bi bio blizak Srbima jer se rimskim i
londonskim muzejima divio na jedan podrugljivo-kreativan način. Ostao je zauvek nespreman da pristane na ono što
ga je bedeker ubeđivao da vidi. Na putovanjima oko sveta, Tven se saplitao o imperijalizam, koji mu se gadio.
Zbunjivala ga je činjenica da se beli divljaci smatraju manje divljim od ostalih. Milionski pokolji Prvog svetskog rata su
opravdali Tvenovu zbunjenost. Hipokrizija mu je bila odvratna. Silu bi shvatio. Smetala mu je vrsta edukativne
pljačke, koja superiornost oružja predstavlja kao superiornost civilizacije i tehnologiju prodaje po cenu ponosa.
Ukratko, Mark Tven je u dobroj meri uspeo da postigne nemoguće – da bude voljen i da govori istinu. Jedna od
njegovih izjava koju najviše cenim je: Milošću božjom mi u ovoj zemlji imamo tri neizrecivo dragocene stvari: slobodu
govora, slobodu savesti i mudrost da se ne koristimo ijednom od njih. Malo koji aspekt velike promene na razmeđi
vekova nije povezan sa životom Marka Tvena. Taj pacifist i antiimperijalist je obožavao svoju zemlju u koju je
sumnjao i voleo je čovečanstvo u koje je sumnjao.
Mark Tven je rođen 1835. u godini Halejeve komete. Umro je 1910. u godini komete.

Došao sa kometom.

Otišao sa kometom.

Kao što je ruska literatura izašla iz Gogoljevog šinjela, tako je američka – od Hemingveja do Karvera – izašla iz
Tvenovog belog prsluka.