Boris Rašeta

Mustafa Golubić
i Pavle Bastajić
STALJINOVE UBICE

PORTALIBRIS
 NEOČEKIVANI GOST

Kišne oktobarske noći 1940. godine, na vrata stana Miroslava

Krleže u Radišinoj ulici u Zagrebu zakucao je nenajavljen gost,
zapušten čovek zlokobnog izgleda.
Bio je to Pavle Bastajić, profesor sociologije sa švajcarskom
diplomom, piščev stari prijatelj i saborac s levice. Premda je bio
urednik i novinar po emigrantskim komunističkim listovima,
obrazovan i načitan čovek, intelektualna karijera bila je debelo iza
njega.
Bastajić je poslednjih dvadeset godina radio kao profesionalni
ubica. Likvidirao je anarhiste, trockiste i sve druge koje je Moskva
označila kao neprijatelje revolucije. Na nekoliko sačuvanih
fotografija vidimo strogog, namrštenog čoveka, ozbiljnog kao srčani
udar. To je lice teško zamisliti u vedrom osmehu. Naročito u
okolnostima u kojima je posetio Miroslava Krležu. Bastajić se,
naime, od lovca pretvorio u lovinu. Bežao je da spasi goli život.
Krleža Bastajića nije video od 1924. godine i možemo samo
zamisliti njegovo zaprepašćenje ovom čudnom, nenajavljenom
posetom. Patrijarh hrvatskog komunizma još od dvadesetih bio je
vodeći intelektualac hrvatske levice. Putovao je na međunarodne
komunističke skupove, obilazio Rusiju, pisao, agitovao, vodio ratove
protiv režima, slao pomoć komunistima u Lepoglavu. Ali njegov
revolucionarni entuzijazam je jenjavao. Poslednjih godina bio je s
organizovanim komunistima u teškom ratu. Pa ipak, Krleža je bio
magnet za ponižene i uvređene, dezorijentisane i izbezumljene
levičare u haosu kakav ljudska istorija nije videla.
Meka svetskog radničkog pokreta, Rusija, upravo je izlazila iz
zastrašujuće čistke. Moskovska suđenja Staljinovim protivnicima
zapanjila su svet Na njima su prokazani kao izdajnici, pa potom
usmrćeni skoro svi prvoborci Oktobra. Rusija je godinu dana pre, u
avgustu 1939, potpisala zaprepašćujući pakt o miru i nenapadanju s
Hitlerovom Nemačkom. Svetski komunizam je pucao po šavovima.
Lav Trocki, uz Lenjina prvi um Revolucije, otac Crvene armije, dva
meseca ranije izdahnuo je pod smrtonosnim udarcima krampa, kojim
mu je glavu, po Staljinovom nalogu, smrskao Ramon Merkader.
 Tih se godina po Meksiku i Sjedinjenim Državama vrzmao i
Mustafa Golubić, najpoznatiji Staljinov ubica iz ovih krajeva.
Bastajić je godinama bio Golubićev prijatelj. Sve će Staljinove žrtve
te iste, 1940. godine, impresivnom preciznošću popisati dojučerašnji
komunista, bivši Bastajićev i Golubićev prijatelj, sada otpadnik –
Živojin Pavlović1, štampajući u Beogradu knjigu „Bilans sovjetskog
termidora”, koju će kraljevska policija munjevito zabraniti uništivši
celo izdanje, osim desetak primeraka, koji su nekako spašeni.
Jugoslavija je, naime, postala saveznica SSSR-a, pa je kritika Staljina
naglo i neočekivano postala antidržavna delatnost, ali i ceo svet se
odjedanput izvrnuo naglavce. Na paradi povodom godišnjice
Oktobra, u Moskvi, vijorile su se te 1940. godine crvene nacističke
zastave sa svastikom. Te fotografije su posle pažljivo uklonjene.2
Hitler i Staljin podelili su Poljsku, Staljin je okupirao deo
Finske, i u toj konfuziji su mnogi kucali na Krležina vrata...
U dugoj koloni koja defiluje kroz piščev stan vidimo i
Rodoljuba Čolakovića, idejnog tvorca atentata na bana Milorada
Draškovića 1921. godine. Čolaković je energični fanatik, bivši vođa
ilegalne levičarske organizacije Crvena pravda, bosanski Nečajev,
kog su čak i komunisti osuđivali zbog zagovaranja individualnog
terora, koji je po njihovom mišljenju levicu vodio na stranputicu.
Svet je, verovali su marksisti, mogla osloboditi samo Revolucija,
vođena na naučnim principima, a ne individualno nasilje.
1
Živojin Pavlović o kome je ovde reč nije srpski pisac i reditelj. U
pitanju je autor knjige o Staljinovom teroru: »Bilans sovjetskog
termidora”.
2
Te je godine Artur Kestler u Engleskoj objavio roman
„Pomračenje u podne”, koji se tretira kao prvi važni književni odraz Velike
čistke i progona u SSSR-u. Kestler je od 1931. do 1938. godine bio član
Komunističke partije Nemačke. Ogorčen čistkama, napustio je Partiju i
postao antikomunista. Roman je dobio silne pohvale u britanskoj javnosti,
među kojima je najzapaženija bila pohvala Džordža Orvela. Roman je
doživeo veliku popularnost u „hladnom ratu”, ali nije ekranizovan u
Holivudu, navodno zbog neprijateljstva tamoinjih komunista; Dalton
Trambo, kasnije žrtva antikomunističke hajke, u komunističkom Dejli
vorkeru tvrdio je kako je on sabotirao taj projekat.
 Čolaković će u svojim „Kazivanjima o jednom pokoljenju”
prvi otkriti Bastajićevu posetu Krleži i dodati kako mu je Krleža
rekao da „jeziviju priču u životu nije čuo”.
Bilo je to čudno priznanje. Kakva je priča mogla toliko
uzrujati Miroslava Krležu, autora potresnih domobranskih proza,
proživljenih po ratištima Galicije i Bukovine, novela u kojima se
gotovo fizički oseti smrad raspadajućih ljudskih tela? Čoveka, koji je
pedantno pratio moskovske sudske procese trockistima i drugim
„izdajnicima” i o svemu razgovarao s najupućenijima – Brozom,
Čolakovićem, Pavlom Gregurićem? Čoveka, koji je u Zagrebu
preživeo Drugi svetski rat i, sasvim sigurno, detaljno bio obavešten o
strahotama režima koji su vodili Pavelić, Luburić i Kvaternik?
Ne zaboravimo: Krleža je priznanje o „najjezivijoj priči” koju
je „ikad u životu čuo” dao debelo nakon kraja Drugog svetskog rata...
 PAO JE NA KOLENA: ZAKLAĆE ME!

U „Marginalijama”, zapisima koje je pisao en passant, Krleža

u seriji sličica daje plastičan portret svojeg gosta, Bastajića, kojeg je
upoznao u Beču davne 1924. godine, kad se ovaj, nakon jednog
atentata – možda je baš to bila njegova junačka inicijacija – sklonio u
njegovu sobu.
- Bastajić – seća se Krleža – nije imao ni zimskog kaputa ni
šešira, hranio se bijelim kavama, već kako bi mu tko platio u
kavanama, a spavao je kojekuda, ponajviše po čekaonicama, pred
jutarnjim vlakovima. Prespavao je dvije noći u pansionu gdje sam ja
stanovao, kao moj gost. Scena u trgovini, negdje u centru, kad smo
mu kupili šešir. Tu smo se rastali. Sastajemo se oktobra 1940, u
Radišinoj 14. Proveo je kod mene jednu mračnu noć, moglo bi se reći
nezaboravnu. Kalvarija njegove karijere. To su te glave, skinute s
turskog kolca, melankolični balkanski mentaliteti, zapravo bezazlene
sentimentalne naravi, koje preuzimaju na sebe da nose križ u ime
takozvanog „društvenog ideala”. Uvijek spremni da se žrtvuju,
violentni mladići, postaju heroji, nosioci uloga u svakome slučaju
tragičnih. Bavio se likvidacijama, političkim likvidacijama u ime
viših interesa po direktivama ruskih vlasti. Slomio se negda u Belgiji,
točno se ne sjećam, godine 1931. ili 1932. Likvidirali su tamo jedno
lice, o kome je, prikupivši egzaktne podatke, stekao svoje
nepokolebljivo uvjerenje, da su pretpostavke za likvidaciju toga
čovjeka bile krive ili da je likvidiran nevin. Odbio je da dalje vrši tu
ulogu i živčano potpuno podrovan, proveo godinu dana po ruskim
sanatorijima. Osposobljen za daljnje vršenje dužnosti, vraća se na
posao u Europu, našao se u otvorenoj insubordinaciji: odbio je da se
dalje bavi tim poslom i tako se pretvorio u dezertera. Gonjen kao
dezerter, u trajnoj životnoj opasnosti, izmakao je smrti „u nekoliko
varijanata”, a godine 1936. ili 1937. u Parizu javio se
organizacionom sekretaru CK KPJ u stravičnoj jednoj sceni u
jednome hotelu oko Pigala. Tu scenu potvrdio mi je u detalje sam
sekretar. Nervno potpuno slomljen, sveden do sjenke koja strahuje
pred svojom vlastitom likvidacijom, čuvajući svoju biološku
supstancu isključivo samo sakrivanjem, bez posla, trajno gladujući,
bez krova nad glavom, on je pao na koljena pred sekretarom da ga
spasi, jer da ga gone i da će ga priklati, jer je upravo tako uspio da
izmakne sinoć, negdje u jednoj mračnoj ulici na lijevoj obali.
Sekretar je naredio da mu daju slobodan prolaz, što se tiče Pariza,
zabranivši da se tamo puca, ako je to bilo u njegovoj kompetenciji na
KPJ sektoru... Slomljen, u nedoumici što da radi, sjeo je jednoga
dana i napisao pismo predsjedniku kraljevske jugoslavenske vlade
Dragiši Cvetkoviću, svome drugu i znancu još iz beogradskih đačkih
dana, i iznijevši mu otvoreno svoj slučaj zamolio ga je da mu osigura
slobodan povratak u zemlju, u kojoj je kao građanin neporočan, s
time da ne misli da se u zemlji bavi političkim poslovima.
Dragiša Cvetković dao mu je salvus conductus1 i tako se
pojavio u zemlji kao definitivno kompromitirana ličnost, prezren i
ostavljen, konfiniran po sreskim vlastima u Topuskom. Tako je
jednoga dana riskirao izlet do Zagreba i to su elementi razgovora te
dramatske noći jeseni 1940. u Radišinoj 14...

1
Salvus conductus (lat. sigurna pratnja), jemstvo koje je izdavala
nadležna vlast za slobodan i neometan prolaz, ili za boravak ili odlazak,
nekoj osobi.
 TITO: „ZNAO JE NEUPOREDIVO VIŠEODNAS...”

To je Krležina priča. Opet torzo. Opet nedorečenosti i jezik,

koji bujnu genijalnost piščeve fraze koristi kao masku za prikrivanje
pune istine.
Pavle Bastajić, „glava skinuta s turskog kolca“ i „violentni
mladić”, „nositelj uloge u svakom slučaju tragične”, „bezazlena
narav”, likvidirao je „neka lica” po Evropi. Te su likvidacije, čini se,
sve do 1930. ili 1931. bile serijske i išle su glatko sve dok Bastajić
nije došao do nepokolebljivog uverenja da bi likvidacija jedne od tih
osoba bila neopravdana pa se duševno slomio, a onda nakon dugih
lutanja prošao „križni put” na kraju kojeg je zakucao na njegova
vrata!? On je izmakao smrti „u nekoliko varijanata”, a onda mu je
glavu spasio sekretar koji je zabranio da ga uspešno prikolju, „ako je
to bilo u njegovoj kompetenciji na KPJ sektoru...”
Krleža je rekao mnogo i upečatljivo puno, ali je propustio da
kaže ono najvažnije. Šta ga je „ispunilo jezom”? Ko je „sekretar”
koji ga je spasio i zašto je to učinio – ako je Bastajić bežao od
sekretarovog, dakle zajedničkog poslodavca – Moskve, Staljina,
Ćaće (Kominterne)?
Zašto ga je Bastajićev slučaj „samo učvrstio u stajalištima o
njegovim podacima” za koje je već znao iz štampe, ali je istina za
koju je on tada znao ili pretpostavljao posle Bastajićevih
svedočanstava bila „još strašnija nego što je mogao pretpostaviti”,
kako je rekao jednom od svojih biografa, Ivanu Očaku?
Jedan će viši sreski funkcioner dugo nakon rata zapitati Josipa
Broza Tita seća li se da je o Pavlu Bastajiću bila reč na V partijskoj
konferenciji u Zagrebu, 1940. godine.
Tito je odgovorio da se seća i da Bastajić pripada onim
osobama koje bi o Staljinu i o staljinizmu, čini se, znale nesrazmerno
mnogo više „nego svi mi drugi”.
To je nova enigma. Šta je to „nesrazmerno mnogo više” – i to
u konkurenciji Tita, Krleže, Čolakovića, Krajačića – mogao znati
Pavle Bastajić?
Ćutanje Miroslava Krleže uvodi nas u najmisteriozniju priču
dvadesetog veka na balkanskom jugu, u samo srce tajne. To je tajna
komunističke revolucije.
 MESTO GDE ZABAVA POČINjE

Da li je Krleža zapisao sadržaj tajanstvenog razgovora? On je

beležio i mnogo beznačajnije stvari. Ali zapisivati takve razgovore
bilo je opasno: u NDH objava takvog Kriežinog zapisa – do kojeg su
ustaše mogle doći u očekivanoj i potpuno logičnoj premetačini – bila
je fantastična za Pavelića i njegov režim.
Jeziva priča o boljševizmu, ispisana perom prvog propagatora
lenjinizma kod Hrvata, zabeležena na temelju ispovesti Staljinovog
egzekutora i kasnije pokajnika? To bi odjeknulo ne samo u
Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, to bi se čulo sve do Berlina, Moskve i
Londona! Da li bi režim mogao zamisliti išta bolje od činjenice da je
Miroslav Krleža svojim zapisima potkrepio sve kritike boljševizma
koje je Ante Pavelić objavio u knjizi „Strahote zabluda”, štampanoj
malo pre rata?
Teško, ali to se čudo nije desilo.
Vlasti NDH do takvog zapisa nisu došle. Ako je pisac 1940. i
napravio zabelešku o noćnoj seansi s Bastajićem, verovatno ju je već
1941. uništio. Morao je da pazi šta čuva: na jednom razgovoru s
Pavelićem, kad je mislio da ga vode na streljanje, pohvalio se da
upravo radi na tekstu o Anti Starčeviću. Poglavniku je ta tvrdnja
imponovala, i ne samo to – on je Krleži rekao da o Starčeviću, što se
režima tiče, nije prisiljen da piše. Citirao mu je stih iz „Balada
Petrice Kerempuha”, u kojim Krleža Antu Starčevića opisuje kao
„jedinog lampaša u krmežljivoj noći”. Krleža je Paveliću rekao da o
Starome (Anti Starčeviću) piše svojom voljom, jer to želi, i niko ga
ne prisiljava.
Miroslav Krleža bio je svesni hrvatski patriota, korenika, ali i
levičar doživotno inficiran lenjinizmom. O Lenjinu nikada nije
napisao ni jednu jedinu kritičku reč.
Nije Pavle Bastajić jedini koji je bio osuđen na improvizacije
u Krležinim tekstovima. I tekstove o susretima s Titom Krleža je
pisao iz glave, bez oslonca u zabeleškama – brkao je datume,
godišnja doba, pa čak i godine (u čuvenom eseju o Titovom povratku
iz Rusije piše da je Broz bio odsutan devet godina, a bio je samo tri,
kako je uočio Stanko Lasić, najbolji Krležin biograf).
 Tri godine pre na njegova je vrata – nakon duge pauze –
zakucao i Josip Broz. I to je bila „jeziva priča”.
- Govorili smo tako – napisao je Krleža posle rata – čitavu noć
o galeriji naših mrtvih znanaca, o brodolomima i o političkim
brodolomcima, o grobovima i o pokojnicima. A Tito je govorio o
problemu političke navigacije s takvom sigurnošću, kao što govore
ljudi kada na palubi komandnog mosta dodiruju šiljkom svoje olovke
krugove pojedinih svjetionika na navigacionim kartama. Plovidba, po
njegovim riječima, izgledala je veoma jednostavna...
Krleža tu opisuje smer kojim je Tito zaplovio još 1928: nema
frakcija, nema unutrašnje demokratije u stranci, nema pluralizma.
Partija samo kao monolit može izaći na kraj s izazovima
vremena. Komunisti su vojska koja se mora povinovati vođi.
Revolucija ne trpi diskusije. Fašizam kao protivnik još manje.
Umetnost mora biti socijalna, angažovana; partijska, poslušna,
spoznaja mora odražavati stvarnost, ekonomija mora biti planska. Ne
postoji mogućnost izdvojenog mišljenja.
Upravo je to skup ideja s kojima je Krleža u sukobu; on je, baš
kao i njegov tajanstveni gost Bastajić, izopštenik, anatemizovani
komunista. Dojučerašnji ga drugovi zaobilaze na ulici, jedan će ga
čak i pljunuti.
Miroslav Krleža već godinama duboko je rezigniran zbog
partijskih stavova, ali nekoliko decenija posle, svestan da je njegova
humanistička pozicija istorijski poražena, jer su rat dobili ljudi poput
Tita i Staljina, a ne osobe kao što je on, ispisuje odu Titu. Pisac
ovako sažima njegov predratni stav:
- Treba ploviti po planu, ravno po crti, prjamolinejno, dok je
prjamolinejno moguće! Lenjin, Staljin, Donbas, Volga,
Magnitogorsk, pjatiljetke, dvadeset i sedam milijuna tona čelika! To
je sve! Ne treba se dati prenagomilavati pitanjima i problematikama
koje, u takvim prilikama kao što su naše, često puta djeluju razorno.
Treba prelaziti preko zbrke na dnevni red, jednostavno, mirno,
hladnokrvno, u dobro organiziranom redu, monolitno. (Taj pridjev o
monolitnosti – napominje Krleža – koliko se sjećam, Tito je veoma
rado upotrebljavao već prije petnaest godina. Donio ga je iz lenjinske
zemlje.)
 Lenjin, Staljin... Miroslav Krleža govori zvučno, njegove su
reči moćne, ali iza njihovog naizgled jasnog smisla kriju se
zagonetke koje pisac narnemo ne otkriva, on ih samo naznačuje. Oni
pričaju „čitavu noć” o „galeriji naših mrtvih znanaca”, o
„brodolomima” i „brodolomnicima”, o „grobovima i pokojnicima”
pa potom još i o „političkoj navigaciji” u kojoj se sve svodi na
»pravu liniju”, na čvrstu ruku i na jednostavne formule: to su
petoljetke, tone, hiljade tona čelika, Magnitogorsk – to su mesta
utopije na koja se može stići samo u „dobro organiziranom redu”,
„monolitno” samo kao dobro prilagođen borbeni stroj. A ne kao neki
debatni klub, u kojem se „pitanja i problematike prenagomilavaju”,
što „djeluje razorno”.
Sekretar partije u stvari pokušava da spasi Pisca. Čoveka čije
je pero na „lenjinsku obalu” prevelo desetine, stotine, hiljade mladih,
ali se Pisac odmetnuo. Fenomen Krleža je neviđen. On je magnet za
mlade. Upravo će ih njegovi tekstovi u pravcu Partije i levice, odvesti
u šumu, a potom u partizane. Danas nemamo apsolutno nikoga koga
bismo mogli porediti s njim.
Ali on ne sluša Partiju. Šta više, on joj prkosi.
 POTRAGA ZA BASTAJIĆEVOM ISPOVEŠĆU

Čolakovićevi memoari („Kazivanja o jednom pokoljenju”

1966. godine) odjeknuli su senzacionalno. Bila je to sočna i, kako se
činilo, iskreno napisana životna priča čoveka koji nije bio Titov
obožavatelj, ali ga je Josip Broz cenio kao saradnika i štedeo nevolja.
Čolaković je pisao o mnogim stvarima koje su drugi zaobilazili u
prilično širokom luku, a kao pisac bio je dobar, nadaren pripovedač.
Druga polovina šezdesetih bile su godine liberalizacije;
Ranković je pao, započela je privredna reforma, disalo se i govorilo
slobodnije. Taj će talas potrajati pet-šest godina, do smene prolećara
u Hrvatskoj i liberala u Srbiji. Iz kasnijih izdanja Čolakovićeve
knjige neki će redovi biti pažljivo uklonjeni. Ranković jeste pao, ali
je rankovićevština preživela na rezervnim pozicijama i vratila se
obnovljenom snagom.
Kako god bilo, za Bastajićevu noćnu posetu Krleži tada su čuli
svi, kao i za „najjeziviju priču”. Za njom počinje da traga beogradski
pozorišni reditelj, ultimativna teatarska zvezda Ljubiša Ristić, koji
sluti kako se iza Krležine priče krije istočni greh, zlo koje svi
naslućuju, koje jednim delom garantuje poslušnost, ali niko ne želi da
ga vidi. I istoričar i Titov biograf i saborac Vladimir Dedijer,
raspituje se gde bi se mogao nalaziti zapis o razgovoru s Bastajićem.
Uz njih, za pričom traga vojska radoznalaca, istoričara, rušitelja
tabua, ljubitelja istine, protivnika komunizma, pisaca, novinara, ali je
ne nalazi niko.
Krleža je od te teme bežao, postajao je agresivan na sam njen
pomen.1 U šest svezaka Čengićevih razgovora s Krležom imena
Pavla Bastajića i Mustafe Golubića spomenuta su samo nekoliko
puta, oni su u toj biografskoj prozi svedeni na prolazne epizodne
pojave, kojima Krleža nije dao previše prostora, iako je moglo jasno
da se oseti da je bio savršeno svestan njihove težine, značaja i

1
Niko ko nije imao posla sa starim boljševicima ne može ni
zamisliti strašnu konspirativnost u kojoj su živeli ti ljudi. Premda se
socijalističko carstvo urušilo i nepovratno nestalo, svi su oni do kraja
života odbijali da otkriju tajne iz ilegale...
karaktera.
- Nije da Krleža nije znao šta se po SSSR-u događa; naprotiv,
čitava plejada Krležinih prijatelja i saboraca nestala je po gulagu ili
završila ubrzanom procedurom s metkom u potiljku – piše novinar
Miloš Vasić u „Vremenu”. – Ali, izgleda da mu je Pavle Bastajić
konačno otvorio oči. Pavla su, uostalom, ubile ustaše veoma brzo, u
Jasenovcu. Mustafu Golubića Gestapo hapsi 1941. u Beogradu, u
mom komšiluku, pa ga brzopleto strelja dan pre nego što će iz
Berlina stići depeša da ga očuvaju u životu po svaku cenu...
- Samo naivac mogao bi misliti – tvrdi Stanko Lasić – da
Krleža nije znao ono što mu je Bastajić rekao. No, ispričao mu je to
,,iz prve ruke”, s detaljima koje nije mogao pročitati nigde.
- Govoreći o Jugoslaviji – rekao je Ljubiša Ristić – Krleža je
spominjao razna imena, velike ljude, koji su se borili za ideju
zajedničke južnoslovenske države; na pomen jednog imena, dizala
mu se kosa na glavi...
- Čijeg imena? – upitao ga je novinar.
Mustafe Golubića Mujketa, crnorukca, atentatora,
profesionalnog revolucionara rodom iz Stoca – odgovara Ristić. – U
to vreme bio sam opsednut Mustafom Golubićem... Nekoliko puta
pokušao sam s Krležom da pokrenem „temu” Mustafe Golubića;
uvek bi dobio živčani napad – nastavlja Ristić. „Golubić je opskurna
ličnost, o njemu neću razgovarati! Nemojte ga više nikada
spomenuti”, vikao je.
- Zanimljivo – nastavlja Ristić – na isti način reagovala je
većina starih, predratnih komunista. Slično je reagovala i naša
asistentkinja na Akademiji dramskih umetnosti Borjana Prodanović,
ćerka Bore Prodanovića, čuvenog advokata predratnih komunista i
unuka šefa Republikanske stranke Jaše Prodanovića. Jednom je u
Kolarcu, uz čašu belog presečenog sodom, nama, svojim studentima,
iznenada počela da priča kako je u njihovu kuću došao visoki čovek s
brkovima i njenoj majci, poznatoj beogradskoj intelektualki Milici
Prodanović, i dedi Jaši ispričao da se, dolazeći iz Sarajeva u Zagreb,
javio Krleži, koji nije hteo da ga primi. ,,U to vreme”, pričala je
Borjana, ,,moj otac se nalazio u Risnu, s Mošom Pijadom. Kada je
čovek s brkovima otišao, mama i deda meni i mojoj sestri Daci rekli
su da nikome, ali baš nikome, ne smemo da kažemo da je čovek čije
nam ime nisu rekli boravio u našoj kući.”
„A taj čovek zvao se Mustafa Golubić?”, prekinuo sam je.
Borjana se istog momenta otreznila i izjurila iz Kolarca. Nikada više
nije spomenula Mustafu Golubića. S Krležom sam o tome hteo da
razgovaram...
- Ali Krleža nije hteo da priča s Vama o tome?
- Nije. Ali, nisam odustajao... – naglasio je. – U
međuvremenu, prijatelj iz Meksika ispričao mi je čudnu priču.
Naime, prilikom jedne od Titovih poseta toj zemlji, na prijemu kod
meksičkog predsednika, s Titove leve strane sedela je stara gospođa,
zakonita žena Dijega Rivere1, koja je mom prijatelju objasnila odakle
poznaje Tita: »Pre rata, moj suprug ga je doveo u našu kuću, u kojoj
je proveo nekoliko nedelja; nakon toga naglo je nestao. Ubrzo se
vratio, ali ovog puta od mene je tražio da o njegovom boravku ne
obaveštavam nikoga, čak ni svog muža, Dijega Riveru. Usput, pričao
je moj prijatelj, gospođa je, uz značajan osmeh, nagovestila da se
između nje i Tita tada dogodilo i „nešto više”... Odmah sam znao da
nije reč o Titu; reč je bila o Mustafi Golubiću i atentatu na Trockog.
To sam ispričao Krleži. „Ne vjerujem”, procedio je Krleža. „Mustafa
Golubić je od Staljina bio zadužen za likvidaciju šefova
komunističkih partija... Možda...”
- I? To je bilo sve?
- Sve! Dalje nisam smeo.
Toga dana kod Krleže je sedeo i Predrag Matvejević, koji mi
je, kada je Krleža umro, ispričao kako je, kao mostarski gimnazijalac,
stanovao u kući majke i sestre Mustafe Golubića.
Sestra Mustafe Golubića često je govorila da brata gotovo i ne
pamti, da ga je, otkako je odrasla, videla samo dva puta u žlvotu –
pričao je Matvejević. – Njihov poslednji susret dogodio se 1941.
godine, dok je Golubićeva sestra ležala u nekoj beogradskoj bolnici;
iako u bunilu, setila se da joj je jednom u posetu došao brat Mujke,
koji joj je, pravdajući se, rekao kako je često na putu i kako je samo
protekle godine čak dva puta išao u Meksiko. I to u sanduku od
1
Po svoj prilici u pitanju je Frida Kalo (prim. urd.)
banana. (...)
 NAŠI DEČACI

Miroslav Krleža očito je imao sasvim različito mišljenje o

Pavlu Bastajiću i Mustafi Golubiću. Dok je na Golubića gledao kao
na „opskurnu ličnost” o kojoj nije hteo ni da čuje, Bastajića je
portretisao nežno, lirski: očigledno ga je do kraja života tretirao kao
„jednog od naših dečaka” Iz njegovog opisa naslućujemo ljubav za tu
„violentnu glavu” skinutu „s turskog koca”. On je sjajno poznavao
njegov put: predratnu Bastajićevu zanesenost idejom Jugoslavije,
kratkotrajnu, herojsku epizodu očijukanja s Crnom rukom,
razočaranje u Beograd i Jugoslaviju Karađorđevića, bekstvo na
levicu.1
- Iz grupe Čupine, pijemonteške, Golubićeve, Mustafine,
Pavle nije studirao pravo, kao što je to naveo Čolaković u svome
prikazu u Enciklopediji Jugoslavije, nego filozofiju, nije studirao
bogosloviju u Sremskim Karlovcima, nego je tamo polazio srednju
školu i maturirao – piše Krleža, pa nastavlja: – U Tankosićevoj četi
(po pričanju Sime Miljuša) pripadao je nekoj vrsti buntovnika, dječak
bi moralizirao na nekom višem nivou takozvane nacionalne
revolucionarne svijesti, u svakom slučaju buntovnik protiv suvišnoga
terora!

1
Policija Kraljevine SHS već je 1921. bila načisto oko Bastajića. U
dokumentu Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine SHS-a, Odeljenje
javne bezbednosti, Pov J. B. Br. 2562 15/S. 1921. u Beogradu, Arhiv
Hrvatske, navode se ljudi koje su švajcarske vlasti uhapsile i proterale zbog
širenja komunizma. Na prvom mestu je Pavle Bastajić. U tekstu
dostavljenom Zemaljskoj vladi u Zagrebu piše: „Bastajić, Pavle, rođen u
Beogradu, ali je iz Banovije (Ti su pogrešni podaci verovatno preuzeti od
švajcarskih vlasti, kojima ih je prezentovao Bastajić, prim. aut. B. R.).
Došao je u Lozanu 1913. godine. Posle nekog vremena otišao je na front u
Makedoniju, u Bitolj. Tu tvrdi da je docnije bio redaktor nekih novina. U
Švajcarsku se vratio 1916. godine, februara meseca, iz Italije. Od 1918.
godine je bez putnih isprava. Tvrdi da je socijalist i da se divi Lenjinu.
Član je komunističkog udruženja omladine u Lozani. Okarakterisan je kao
lakomislen rastakauer, koji pravi dugove, lumpuje u rđavom društvu i kao
neženjen, neprijatan je gost Švajcarske.”
 Ta je crta progovorila iz njegova karaktera i u našim
razgovorima oktobra i novembra 1924. u Beču... Pavle se nalazi u
teškoj situaciji, kao ilegalac, gonjen od austrijske policije, zbog onog
ubistva jednog austrijskog, bečkog komunističkog publicista, koji je
bio definiran kao odmetnik i agent – provokator. Likvidiran po
jednome od naših dječaka, likvidator je zapeo u stanu na mjestu čina
zbog svoje vlastite nespretnosti. Na bijegu se zapleo oko patenta
salvo-brave i zaključavši se, umjesto da je otključao stan, spustio se
iz trećeg sprata u drugi preko kuhinjskih balkona i tamo su ga
uhapsili. U ono vrijeme bilo je suđenje. Sud nije mogao da nastupi
materijalni dokaz istine da je baš on lično pucao. Branio se da je bio
prisutan, ali da je čovjek koji je pucao uspio da pobjegne, a njega da
je namjerno zaključao u stan...1
Pavle Bastajić, revolucionar, komita, utopista, već početkom
dvadesetih godina postao je profesionalni ubica. Čudno, ali o tome
nam prvi izveštaj daje Miroslav Krleža, i to iz prve ruke. Upravo ga
je on primio kod sebe na pansion!
Bastajić je već tada bio deo grupe koja je po Beču ubijala
otpadnike, izdajnike i protivnike komunizma.2

1
U policijskom dopisu koji je Kraljevska banska uprava Savske
banovine u Zagrebu (Pov – II – broj 30023/1931) razaslala policijskim i
drugim vlastima, sastavljenom na temelju saslušanja jednog komunista,
piše da je o komunistima u inostranstvu dao sledeće podatke: „Golubić
Mustafa da je u Francuskoj kao vojni instruktor K.P; Bastajić Pavle da radi
na liniji GPU u Beču, gde je bio sve do ubojstva Semelmana, a posle toga
da je otišao u Berlin”. Tu su i drugi zanimljivi podaci: Vlado Čopić, ruski
„Senjko” radi u Čehoslovačkoj kao inspektor Komunističke internacionale,
Krndelj Ivan je predstavnik KPJ u Moskvi, Božidar Maslarić radi na
Univerzitetu u Moskvi, a poslaće ga u Ameriku itd. GPU je sovjetska tajna
služba o kojoj će poslije biti više riječi.
2
Policijski dosije:
U dokumentu koji je Uprava policije u Zagrebu/Odsjek opće
policije, 1. veljače 1936. godine uputila Kraljevskoj banskoj upravi Savske
banovine, Odjeljenju za državnu zaštitu, navedene su mnoge činjenice koje
policija zna o Bastajiću.
- U rješenju naređenja od 11. siječnja 1936. godine, čast mi je
izvijestiti da je u ovdašnjim evidencijama zabilježeno sljedeće:
BASTAJIĆ PAVAO /Svetozar/ rođen 1891. u Perni, općina i srez
Topusko, sin pokojnog Stanka Bastajića i Marice r. Oreščanin, srpsko-
pravoslavne vjeroispovijesti, neoženjen, žurnalista/bivši student socijalnih
nauka u Lausani, opasan je komunistički agitator. Predsjedništvo kr. hrv.
slav. zem. Vlade u Zagrebu priopćava da je ćlan udruženja Komunističke
omladine u Lausani i da je s Đurđević Vidojem po švicarckim vlastima
uhićen i protjeran iz Švicarske zbog širenja komunizma.
Slijede navodi iz raznih izvještaja:
- Predsjedništvo vlade Zgb. priopćava da je rođen u Perni, ali tamo
nije nadležan. Otac mu je pokojni Stanko Bastajić iz Plešćanice, općina i
srez Vrginmost, a majka Marica rođena Oreščanin, iz Blatuše, općina
Čemernica.
- Godine 1912. bio je upleten u atentat na tadašnjeg bana Cuvaja i
uslijed toga pobjegao je u Srbiju. Zamolio je i dobio austrijsko
državljanstvo.
- Preds. vlade Zagreb priopćava da se nalazi u Beču. Pokrajinska
uprava Zagreb dostavlja prepis brzojavnog priopćenja Ministarstva
unutarnjih poslova prema kojemu je Bastajić anarhista i iz Beča je uputio
dva čovjeka u našu državu da izvrše atentat na predsjednika vlade. Uhititi
ga na br. 2986/23. Prs.
- Veliki župan Zagreb priopćava da je član boljševičke trgovačke
agencije „Zakordata” u Italiji, za pojačanje boljševičke propaganda na
Balkanu. Veza dr Salomon Levi, Nikola Brlakov, Dimitrije Vlanov i dr.
Uhititi ga na br. itd.
- Ministarstvo unutrašnjih poslova priopćava da s Mustafom
Golubićem, Leviem, Vidojem Gjurgjevićem i Milanom Kosorić namjerava
doći iz Beča u našu državu u cilju izvršenja atentata na viđenije političke
ličnosti. Vatreni su komunisti i uživaju puno povjerenje sovjeta.
- Ministarstvo unutarnjih poslova priopćava da je Bastajić činovnik
u vojnoj obavještajnoj sekciji ruskog boljševičkog poslanstva u Beču.
- Min. unutarnjih poslova priopćava da je Bastajić po nalogu Treće
internacionale s Mustafom Golubićem trebao doći u Zagreb te organizirati
i izvršiti atentate na visoke ličnosti naše države. U tu svrhu će im naći i
spremiti zgodan stan Janko Mišić, koji sada boravi u Zagrebu. Uhititi ga na
akt br. itd. Ministarstvo unutarnjih poslova priopćava da je za dolazak
Bastajića i dr iz Beča nagoviješten rok četvrtak 20. VIII. 1925.
- Veliki Župan Zagreb saopćuje da sa Golubićem, Levijem i Sv.
Dimitrijevićem-Mitrinovićem ovih dana iz Beča ima doći u našu državu i
izvršiti jedan od odvažnijih atentata. Uhititi i sprovesti upravi Grada
Beograda...
- MUP saopćuje da je s Vlahovom, Kusovcem i drugima od
boljševika dobio uputstva za pojačanje boljševičke propagande kod nas.
Suradnik je lista La Federation Balkanique.
- MUP saopćuje da, iako je javno istupio iz Balkanske Federacije, i
dalje surađuje u istom listu i održava veze sa zagrebačkim listom Obzor.
- MUP saopćava da Bastajić s Mustafom Golubićem ima stići ili su
već stigli u Zagreb kao glavni suradnici lista Srp i čekić, koji je štampan u
Beču, a sada u Zagrebu, a redaktor mu je dr Labud Kusovac. Prema izjavi
dr Salomona Levija, bio je u Beču član marksističkog kluba, zajedno su
surađivali kod lista La Federation Balkanique i izdavali komunistički list
Srp i Čekić. Sada po svoj prilici namješten je kod boljševičkog poslanstva
u Berlinu. Bio je u vezi s Marijom Sertić, namještenicom TT Schnecker i
CO u Beču, koja je dala 1.000 austrijskih šilinga za list Srp i čekić, te s
Mustafom Golubićem, Aleksandrom Koblerom, Adolfom Štumpfom, dr
Levijem, Andrijom Biklovićem i dr., te nekim Magazinovićem, studentom
medicine, s kojim je bio na studijama u Švicarskoj.
- MUP saopćuje da je u Beču bio stalno u društvu poznatih
komunista Golubića, J. Junasa, dr Levija, Mladena Marinkovića i
Svetislava Dimitrijevića, s kojima je sačinjavao društvo koje je imalo
izvršavati atentate.
- Min unutr. poslova od 29. 8. 1930. saopćuje da je Bastajić
doputovao u Beč, gdje se raspitivao za hrvatske emigrante, pa nije
isključeno da kao odličan prijatelj Vladka Radića u Parizu ima neku
posebnu misiju, jer komunisti žele da s hrvatskim emigrantima naprave
jedinstven front.
- Delegat Ministarstva unutarnjih poslova u Parizu 27. III. saopćuje
da se nalazi u Parizu i da je funkcioner SSZU, Jugoslavenska sekcija.
Tražen je u vezi s umorstvom pokojnog lllje Šumanovca, ali nije mogao
biti pronađen jer se pritajio sve do 26.10 1930.
- Ban. Uprava Zagreb pov., 20. X. 1931. saopćava da je
komunistički agitator Semlekan Voja na saslušanju kod gradske policije u
Velikom Bečkereku izjavio da Pavle Bastajić radi na liniji GPU u Beču,
gdje je bio sve do ubojstva Semelmana, a poslije toga je otišao u Berlin.
- Državni sud za zaštitu države u Beogradu dostavio je svoju
presudu od 14. V 1932. kojom je Petar Gruber zbog suradnje s hrvatskim
 JOŠ JEDAN NESUĐENI KLERIK

Iz duboke kordunske provincije, gde je lakše sresti vuka nego

ovcu, Pavle Bastajić (rođen 12. maja 1890. u Perni, kotar Topusko)
otisnuo se na jedno od najčudnijih životnih putovanja koje su ovi
krajevi ikada videli.
Na Kordunu se živelo u nezamislivoj bedi: mnogočlane
porodice prebivale su u kućama sa stokom, u kojima nema ni struje,
ni vode. Stoka je u prizemlju, ljudi na spratu: tako je toplije, iako
smrdi. U knjizi Rudolfa Bićanića Kako živi narod iznesen je podatak
da čak 70 posto Hrvata tridesetih godina prošlog veka nije imalo
krevet. Motivi za beg iz te bede očigledni su i snažni. Te porive s
njim dele desetine hiljada mladih.
Bastajić se vinuo visoko. Još kao dečak zakucao je na vrata
istorije. Bastajić je, kako tačno primećuje pesnik i esejista Đorđe
Matić, jedan od retkih ljudi iz ovih krajeva, koji su lično poznavali
Gavrila Principa i Josipa Broza, Mustafu Golubića i Dragutina
Dimitrijevića Apisa, Vojislava Tankosića i Nikolaja Buharina,
Vladimira Iljiča Lenjina i Miroslava Krležu. Ta je poznanstva skupo
platio. Od Kremlja i Pariza do žalosnog, depresivnog vucaranja po
rodnom mestu Perni nije prošla ni decenija. Isto tako brzo kako ga je
usisala, istorija ga je i ispljunula. ,,Za veliku slavu, velika kazna”,
rekao bi De Gol.
Dečak je 1902. godine uspešno završio četiri razreda osnovne
škole u selu Perni, pa je lokalni sveštenik, prema običajima tog kraja,

emigrantima suđen na 5 godina robije. Gruber je izjavio da je Bastajič

Pavle prisustvovao sastancima u Beču s Perčecom, Perčevićem i
Gruberom, gdje su se vodili pregovori zbog zajedničkog rada komunista i
hrvatskih emigranata protiv naše države.
- MUP 26. XII 1935. saopćava da je berlinska komunistička
centrala premještena u Beč, sa zadatkom da se svim sredstvima koja joj
stoje na raspolaganju baci na Jugoslaviju da bi ovdje postigli neki uspjeh i
da je komunistička internacionala uzela kao svoj hitan zadatak da postigne
rezultat svoga rada u Jugoslaviji te da je njena prva svrha da podrije našu
vojsku... itd.
Bastajićevu porodicu nagovorio da ga pošalju u gimnaziju u
Sremskim Karlovcima. 1 Odatle je trebalo da ide dalje u bogosloviju.
Ali Bastajić je odmah znao da mu sudbina nije namenila oltar. Nakon
gimnazije u Karlovcima, koju je – s dobrim uspehom i uzornim ili
pohvalnim vladanjem – završio 1909/1910. godine, upisao je
Filozofiju na Sveučilištu u Zagrebu. Mnogo više od filozofije
zanimala ga je revolucionarna akcija.
Od onda do danas, profil buntovnika u jednom je detalju
gotovo uvek isti: to su mladi, pristojni ljudi, deca iz komšiluka,
željna pravde ili onoga što vide kao pravdu, bez obzira na cenu.
Idealistički teroristi najčešće su neproblematična deca
problematičnog sveta. Oni svet vide manihejski: na jednoj je strani
patnja, beda, užas, na drugoj raskoš. Gavrilo Princip, najslavniji
među njima, na zidu svoje ćelije napisao je reči: „Naše će sjene
hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu...”. Tu su oba dela
priče, nacionalni (,,po Beču”) i socijalni („plašiti gospodu”).
Ovi buntovnici ne žele da čekaju; hoće sad i hoće sve. U tom

1
U dopisu koji je gimnazija „Branko Radičević” iz Sremskih
Karlovaca u martu 1959. poslala Muzeju grada Zagreba piše: ,,Iz glavnih
kataloga, zapisnika i protokola, kojima ova škola raspolaže vidi se da je
Bastajić Pavle, Paja, rođen 12. maja 1891. godine (po starom kalendaru) u
Perni, kotar Topusko, bio đak ove škole od školske 1902/1903. do
1909/1910. godine, i u tom roku završio osam razreda gimnazije i ispit
zrelosti. Iz knjiga se vidi da je razrede završavao sa dobrim uspehom, samo
je u sedmom razredu imao popravak iz matematike, a u osmom razredu je
1. marta prešao u red privatnih đaka. Nismo mogli da nađemo objašnjenje
zbog čega je prešao u red privatnih đaka. U toku celog školovanja imao je
uzorno ili pohvalno vladanje, samo je u sedmom razredu imao ocenu dobar
(3) ali se nigde ne kaže zašto. Ispit zrelosti počeo je da polaže u letnjem
ispitnom roku, pa je odstupio od polaganja usmenih ispita i ispit nastavio u
zimskom roku 1911.godine. Ispit zrelosti je položio sa opisnom ocenom
„zreo većinom glasova za polazak sveučilišnih nauka”. Stanovao je
privatno i u toku školovanja promenio nekoliko stanodavaca, mahom
ratara. Od drugog razreda bio je skoro stalno oslobođen školarine, uživao
blagodjejanije i bio stipendista Klirikalnog fonda, pak i onda kad je bio
privatan učenik....”
su smislu nalik na druge prekršitelje zakona, ali postoji važna razlika:
oni u glavi imaju ideal neke kolektivne pravde, nacionalne,
internacionalne ili socijalne, i za njega su spremni da umru i pre no
što su počeli da žive. Njih ne goni egoizam niti hedonizam. O
njihovom karakteru dobro govori jedna lirska uzrečica iz tih
vremena, s početka veka, koja opisuje kakva bi trebalo da bude dobra
pesma: „Ili vatru u pesmu ili pesmu u vatru”. Ovi poetski
revolucionari, ili revolucionarne poete, time opisuju i svoj životni i
politički credo. Sve ili ništa, to je njihova deviza – potpuno suprotno
ideji koju će godinama posle izreći jedan drugi buntovnik, Čarls
Bukovski: „Svet počinjemo da spasavamo spašavajući jednog
čoveka; sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika...”
Ovo su bili grandiozni romantičari, a svi su takvi: Ivo Andrić,
Tin Ujević, Rodoljub Čolaković, Miroslav Krleža, Pavle Bastajić.

„Dragi moj ujače”, piše Bastajić ujaku s fakulteta u Zagrebu,

trebao sam ti se još davno javiti. Odmah u početku onako kako sam
kazao. Ali mi je bilo nekako nemoguće. Znaš, sad sam u poslu. Inače
ja u Zagrebu živim prilično. Imam što pojesti, a Imam đe leći. Jedem
dva puta na dan. U podne i uveče. Doduše, ne bi škodilo kad bi sada
ovaj zadnji mjesec imao što da pojedem po jutrima, ali kad nije –
nije. Kako može drugije pet-šest stotina tako živjeti, mogu valjda i
ja...
Za onu stipendiju klerikalnu što sam dobivao u gimnaziji
također se ne treba brinuti. Pitao sam ovdje na univerzi ljude koji su
je imali nekad ka i ja, pa mi rekoše da ih niko nikad za nju nije pitao i
da oni reverzi apsolutno ne vrijede ništa. Tražio sam ovdje u Zagrebu
i Adama Kukulja. Ali mi reče jedan obrlajtant da je on premješten u
Osijek. Na kraju, dragi moj ujače, ako je moguće, pošalji mi jedno 6
kruna ili 7. Pio bi čaja po jutrima, i onako treba mi da imam uza se
koji krajcar. Pozdravljam vas sve skupa. Pozdrav gospodinu Srniću.
Tebe ljubi i pozdravlja
tvoj Pajo Bastajić
stud. phil.”

Student filozofije – uočavamo odmah – ne piše ujaku ništa o

politici, on bi voleo „imati za doručak” i ,,za čaj”. Značio bi mu „koji
krajcar”. Ali, za koliko-toliko uverljivu rekonstrukciju psihološkog
profila ovog čoveka, iz ovog pisma možemo ipak iskoristiti dve
rečenice. „Pitao sam ljude na univerzi”, kaže Bastajić, „koji su ka ja
imali klerikalnu stipendiju, pa mi rekoše da ih niko nikad za nju nije
pitao i da reverzi ništa ne vrijede.” Mladića, dakle, ne zanima
obaveza koju je preuzeo niti revers koji je potpisao; nije zahvalan na
novcu za školovanje koji mu je neko dao; njega zanima samo to da se
te obaveze reši. To ne moramo previše da mu uzmemo za zlo, ali to
ipak otkriva neku crtu karaktera. Bastajića zbog toga nimalo ne grize
savest, on se ni u jednom trenutku ne pita da li bi taj novac vratio ili
ne bi. Nije zgoreg primetiti ni to da je gimnazija u to doba bila vrlo
visoka škola; samo su retki sretnici iz tih krajeva imali gimnazijsko
obrazovanje. Konačno, ni Crkvu ne zanima previše gde je njen novac
– iz pisma saznajemo da ni drugi klerikalni stipendisti nisu polagali
račune fondu koji ih je školovao. Ali ni fond se nije zanimao za njih
– valjda su računali da Crkvi moraju da se okrenu samo oni koji to
osete kao obavezu.
Pavla Bastajića očito, kao ni druge buntovnike, ne krasi duh
opisan u Veberovoj Protestantskoj etici i duhu kapitalizma
(metodični, asketski racionalizam, spremnost na istrajan, dug rad),
već u to doba duboko je inficiran virusom revolucije.
Balkan je u previranju, Hrvatska kuva, vreme je prevratno.
Atentati su standardni alat mladih buntovnika. U romanu Tajna
dimnjaka iz 1925, koji je predstavljen kao „romantična priča o
imaginarnim balkanoidnim kneževinama u kojima vlada ubilačka
atmosfera”, književnica Agata Kristi opisala je mračnjaka Borisa
Ančukova, ogorčenog sobara koji sveti svog gospodara. Ančukov
vuče poreklo iz „Hercoslovačke”, balkanske državice, čije glavne
reke, planine i naselja ne znamo, znamo samo za glavni grad –
Eukurešt. Stanovništvo čine, piše Agata Kristi, „Uglavnom
razbojnici”, čiji su hobiji „ubistva kraljeva i dizanje rtvolucija”.
Kristi je, doduše, nepravedna; u svetu nikada nije bilo toliko
političkih atentata kao na prelazu stoleća, ali nisu bili omiljeni samo
na Balkanu – ubijalo se svuda, od Meksika do Moskve. Godine 1900.
ubijen je italijanski kralj Umberto i ruski ministar Nikolaj
Bogolepov, 1901. je ubijen američki predsednik Vilijam Makinli,
1902. ruski ministar Dmitrij Sergejevič Sipjagin, 1903. srpski
kraljevski par Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, sledećih godina
po Rusiji i Finskoj sve pršti od atentata, 1905. godine ubijen je
predsednik grčke vlade, 1907. bugarski predsednik vlade, zatim jedan
američki guverner, iste godine i persijski predsednik vlade, a iduće,
1908. godine, ubijen je portugalski kralj Karlos i prestolonaslednik
Luis Filipe. Regicid je masovna pojava. Godine 1909. likvidirani su
gruzijski princ i princ Japana, 1910. ubijen je premijer Egipta Butros
Gali, 1911. ubijen je ruski premijer Stolipin, predsednik
Dominikanske Republike, premijer Španije. Godine 1913. ubijen je
predsednik Meksika Madero, 1913. grčki kralj... Nabrojali smo samo
najvažnije atentate: manje važnih bilo je na desetine.
Svi osete kada arhitektura jednog mirnog, vekovima stabilnog
sveta propada, tone. Na univerzitetu je sve puno revolucionarne
omladine koja svuda oko sebe vidi nepravdu – nacionalnu i socijalnu
– i s tom nepravdom želi da prekine jednom zauvek.
U Hrvatskoj je naročito omrznut ban Cuvaj, on je crvena krpa
mladih Hrvata i Srba, među kojima su mnogi raspoloženi fanatično
jugoslovenski. Pavle Bastajić vidi u Srbiji stožer ujedinjenja Južnih
Slovena, ali ta je pojava potpuno nadetnička. Tin Ujević tada piše, i
izražava mišljenje mnogih, ovako:
- Jugoslavijo! U ružičasta jutra i ljubičaste večeri, iz okova u
tamnicama i sa slamnica u bolnicama, tvoje ime treperi na žegućim
usnama, tvoja slika izlazi pred obmanute zjene. Jugoslavijo! Ti si
postala vjera onih koji su dugo stradali, i žarom prvih kršćana, za
tobom se vapije u našim katakombama i iz naših krvavih arena.
Jugoslavijo! Tebe se ljubi i zbog tebe se pati, i ako si obmana, ti si
veličanstvena i tvoja ljepota vrijedi zanosa i žrtve...
 NAORUŽANI MISIONARI

Bastajićev rođak Dušan Rkman, u biografskom tekstu koji je

objavila zagrebačka Prosvjeta, opisuje kako je Bastajić ušao u prvu
veliku akciju:
- U to vreme, 1912. godine, u Zagrebu je bila jaka struja
nacionalne omladine – revolucionara, Hrvata i Srba, među kojima je
Bastajić bio vrlo aktivan. Među njima se rodila ideja o atentatu na
bana Cuvaja (kao, austro-mađarskog „guvernera”)...
Za Slavka Cuvaja Krleža je napisao da je bio „krvolok i
tiranin svog vlastitog naroda, koji je za odlikovanje dosljednog
provođenja antislavenske politike i za promicanje tuđinske vlasti
dobio barunsku titulu...” Malo je poznato, uzgred budi rečeno, da je i
Tin Ujević te 1912. imao intenzivne kontakte sa srpskim tajnim
službama, odnosno, najpoznatijom zavereničkom grupom Crnom
rukom pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.
- Iako ne postoje dokumenti koji bi dokazali da je bio i član,
očito je bio čovek na kojeg se računalo – piše teatrolog Jasen Boko,
pa nastavlja: - Držao je borbene govore, pisao političke pamflete u
kojima je Srbiju nazivao južnoslovenskim Pijemontom i više je puta
zbog svoje političke aktivnosti završio u zatvorima u kojima je do
tada ukupno već proveo šest meseci...
Tin 1912. godine u Beogradu provodi šest meseci, jer je kao
opasan revolucionar prognan iz Hrvatske. Tamo se često sastaje s
„mladobosancima”, između ostalog s Gavrilom Principom, i ne
razgovara s njim o lirici. Ujević se sastaje s Lukom Jukićem i s
Bogdanom Žerajićem, koji je 1910. pokušao da ubije austrijskog
guvernera Bosne i Hercegovine,baruna Marijana Varešanina, ali nije
uspeo pa je izvršio samoubistvo. Žerajićev je čin dao primer mnogim
istomišljenicima. Gavrilo Princip o njemu je napisao svoju jedinu
pesmu:

Al’ pravo je reko pre Žerajić, soko sivi,

ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi!

Neposredno pre atentata na Cuvaja, Luka Jukić boravio je u

Beogradu kod Tina Ujevića.
- Osim što je spavao kod njega, Jukić je kod Tina došao da
nabavi oružje! Da li mu ga je dao Tin ili neko drugi, ostalo je
nepoznato, ali je kasnija istraga „K&K” monarhije pokazala da je
Jukić oružje nabavio u Beogradu – piše Boko. Tin Ujević zbog toga
beži u Francusku, gde na kratko postaje pripadnikom Legije stranaca.
On je u tom smislu samo najizvrsniji reprezent idealističkog
zanosa koji se proširio na celom balkanskom jugu i u kojem, prema
običaju, učestvuje manjina, izrazita elita, koja će svojim idealima
uskoro biti pogođena kao kletvom. Ivo Andrić, još jedan zaverenik,
intelektualac koji je upoznao policijske progone, o tom je idealizmu
ostavio upečatljiv zapis:
Ne žaleći se i primajući hod događaja i red stvari u ljudskoj
sudbini, ne tražeći od novog naraštaja više razumevanja nego što on
može da ga ima, mi, iz 1914. godine, upiremo danas jedan drugom
pogled u oči i sa žarom, ali i s tom dubokom melanholijom, tražimo
ONO NAŠE IZ 1914. GODINE, što je izgledalo strašno, divno i
veliko, kao međa vekova i razdoblja, a što polako nestaje i bledi, kao
pesma koja se više ne peva ili jezik koji se sve manje govori. Ali,
između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda,
prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ovo svakodnevno sunce,
mi podležemo uvek neodoljivom, za nas večnom čaru tih godina.
Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha
i prežaljene mladosti. I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po
tome na kojoj je ko strani bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer, to
leto, leto 1914, žarko i mirno leto, s ukusom vatre i ledenim dahom
tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina.
 PRVO NESUĐENO UBISTVO

Pobudu za atentat na bana Cuvaja studenti su dobili nakon

posete Beogradu. Luka Jukić, Pavle Bastajić, Oskar Tartalja i drugi
upoznali su se u tom gradu s vođama Crne ruke. Pukovnik Dragutin
Dimitrijević Apis, šef srpske vojne obaveštajne službe i jedan od
ključnih ljudi atentata na Franca Ferdinanda, držao im je motivacione
govore, a major Vojislav Tankosić probirao kandidate za akcije.
Čini se da su upravo tada u Crnu ruku primljeni Bastajić i
Tartalja. Oni su od organizacije dobili bombe i revolver za atentat. U
tim okolnostima Bastajić upoznaje i Mustafu Golubića.
U tekstu „Bečke godine mojih roditelja”, Vera Mujbegović,
tuzlanska istoričarka ovako opisuje Golubića:
- Centralna, pitoreskna, vanserijska ličnost bečkog kruga
ljevičarskih studenata bio je nesumnjivo Mustafa Golubić, zvani
Mujke. I poslije mnogo godina, u Tuzli, pri svakom spomenu
njegovog imena roditelji su nekako spuštali glas i spominjali ga s
pijetetom... Mujke je rođen 1890. u Stocu na Bregavi, kao treće dijete
Muhameda i Nure. Rano se odlučio za revolucionarnu aktivnost,
najprije kao „mladobosanac” sklon Srbiji, zatim u grupi „Ujedinjenje
ili smrt”. Prema kazivanju suvremenika bio je „uzor hrabrosti,
inteligencije, dobrote i lakoće pri učenju jezika”. Prihvaćen kao
„mladobosanac” u Beogradu, maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji,
upisao najprije Tehnički, a zatim Pravni fakultet. Kao član
dobrovoljačkog odreda Voje Tankosića, šetao je po Beogradu u
pelerini, s fesom na glavi i bio iskušavan na sve moguće načine, sve
u želji za rušenjem Austrougarske...
Između ostaloga, skočio je sa Željezničkog mosta u Savu. U
grupi i Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem i Pavlom
Bastajićem, poslije pokušaja atentata na Oskara Poćoreka, stupio je u
vezu s Apisom. Ponovno je postao dobrovoljac 1914/1915. Krenuo je
najprije u Rusiju, a poslije u rat. S nekoliko muslimana Mustafa je
prošao kroz Albaniju. Životno je zamjerio zbog Apisa kralju
Aleksandru, svjedočio je u korist Apisa i osobno se sreo s kraljem
Aleksandrom i zaprijetio mu da će ga ubiti.1

1
Solunski proces, koji je, čini se, bio presudan ili bar jako važan u
političkom zaokretu Mustafe Golubića i Pavla Bastajića – bio je montiran.
Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, voda tajnog oficirskog udruženja
„Crna ruka”, optužen je za navodnu zaveru protiv dinastlje i regenta
Aleksandra Karađorđevića. Istraga protiv Apisovih pristalica pokrenuta je
u aprilu 1917. godine. Apis, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni
su na smrt. Ontuženi u procesu u kojem nije saslušan nijedan svedok
obrane, nisu mogli da angažuju adlvokate po svojoj volji. Golubić je odbio
da lažno svedoči. Proces je obnovljen u SFRJ U Junu 1953, a ishod je bila
rehabilitacija svih osuđenih. Apis i „crnorukci” bili su protiv
Karadordevića, protiv Austrije, manje protiv Nemačke, a iz „Crne ruke” se
formirala i jaka posada crvenih revolucionara poput Golubića i Bastajića.
 ALEKSANDROV SMRTNI STRAH

- Osuđen 1917. na godinu dana – nastavlja Vera Mujbegović o

Golubiću, pobjegao je iz zatvora, interniran je na Krfu i u Africi, da
bi se 1919. ponovo našao u Beogradu. U Beču je njegov ceterum
censeo bio da „kralja treba ubiti”, što su studenti slušali kao neku
vrstu uzrečice, od koje je Mujke kasnije odustao...
I Pavle Bastajić odustao je od atentata na Cuvaja. Od prvog
političkog ubistva te 1912. spasila ga je samo kocka. Čak i doslovno.
- O pripremama za atentat na bana Cuvaja, pričao mi je lično
Pavle za vreme boravka u Topuskom, u konfinaciji 1939/1940.
godine – piše Dušan Rkman i nastavlja: – Po njegovom priznanju, po
povratku u Zagreb, njih šestorica ili sedmorica, odlučnih na atentat
na Slavka Cuvaja, bacali su kocku i Luki Jukiću je pripalo da izvrši
glavnu ulogu. Priprema se otezala desetak dana i čekao se zgodan
trenutak za atentat, a dotle je Jukić, psihički uzbuđen, otkrio zaveru
mnogim drugovima i studentima kojima nije smeo. Tako je priprema
atentata došla i do policije. Ona ih je pratila svaki dan i vrebala
momenat da ih pohapsi. Jukić je odgovaran od atentata, s
preporukom da se svi raziđu iz Zagreba za izvesno vreme. Ali, to je
kod Jukića izazvalo revolt. Nije dozvolio da ga nagovore da
odustane.
Nekoliko dana uoči atentata, iz Beograda je stigla preporuka
da se odustane od akcije, a Bastajiću je u stan došao Jovo
Miodragović, poverenik „Narodne odbrane” za Hrvatsku i saopštio
mu da je stigla poruka da odmah beži u Beograd. Bastajić je pokušao
Jukića da odvrati od planirane akcije, ali nije uspeo.
Bombe koje je imao bacio je u Savu pa produžio vozom za
Beograd. Da izbegne policijske kontrole na granici, sledeći dan je
preplivao Savu kod Zemuna sa spakovanim odelom privezanim za
leđa.
- Nije se Pavle dugo zadržao u Beogradu. Ubrzo se javio i
otiiao kao dobrovoljac i član Crne ruke u četu Vuka Popovića
Luneta, koja je vodila borbu protiv Turaka – piše Rkman.
 TINOV NEKROLOG BASTAJIĆU

Bastajić se posle toga više nije javljao ujaku, pa čak ni majci.

Rodbini je bilo čudno da od njega nema baš nikakvog glasa, a onda
je došlo i objašnjenje: vest o Bastajićevoj smrti u srpsko-turskom ratu
u Srbiji. Tin Ujević napisao mu je nekrolog. Pokazalo se da je bio
preuranjen. Bastajić je bio teže ranjen, u glavu, ali je preživeo.
Kad je njegova majka čula za sinovljevu pogibiju, doživela je
šok od kojeg danima nije došla k sebi. Nakon dužeg vremena,
javljeno joj je da je sin živ, ali se od traume više nikad nije oporavila.
Bastajić je, međutim, na majčine patnje bio gluv: zaboravio je
i rodni kraj i svoje bližnje. On je, očito vrlo mlad, prešao granicu
posle koje više nije bilo povratka. U dopisu koji je tadašnji ministar
unutrašnjih poslova Svetozar Pribičević poslao njegovom rođaku,
jasno je da ga režim za koji se borio još 1921. tretira kao otpadnika i
pobunjenika:

Ministarstvo prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

Beograd, XII 1921. god.

Gospodinu Milu Rkmanu, Perna

Po naredbi Gospodina Ministra Pribićevića, kao odgovor na

Vaše pismo od 15. XI tek. god., izvještavam Vas da se Vaš brat g.
Pavle Bastajić, svršeni student društvenih nauka u Lozani, sada
nalazi u Beču. Još dok je bio u Lozani, g. Bastajić je ispovijedao
ideje koje su se kosile sa poretkom koji vlada u svim državama osim
Rusije, pa i sada se u Beču nalazi među takovim elementima koji ne
odobravaju državni poredak naše države. Zbog ovakvog njegovog
držanja njemu nije bilo moguće da se vrati natrag u domovinu.
Gospodin ministar Pribićević pozdravlja Vas, kao i sve ostale
prijatelje.

Nakon navedenog odgovora o boravku Pavla Bastajića u Beču

i njegovom držanju, ništa više od toga nije se moglo saznati. To da je
Bastajić živ, u selu se znalo samo po tome što su žandari nekoliko
puta godišnje navraćali do Mile Rkmana i pitali za Pavla.
- A i bez razgovora, žandari su posmatrali i cenili držanje
Pavlovih rođaka i obično bi otišli s upozorenjem: „Ako se Pavle javi
bilo otkud, dužni ste to nama prijaviti” – piše Dušan Rkman.
Prolazile su godine, a o Bastajiću se i dalje nije ništa čulo.
Majka mu je umrla 1924. godine, ne znajući o sinu ništa više nego
što je saznala iz Pribićevićeva pisma.
Tih godina Mustafa Golubić se kretao u istom smeru, idejnom
i geografskom. Najpre odlazi u ratove za ujedinjenje, zatim se
suočava sa stvarnošću prve Jugoslavije, prolazi fazu rezignacije i
progona, pa na kraju, kao protivnik režima i njegovih čelnika, beži u
emigraciju. I Golubić, od „crnorukca” i oduševljenog Jugoslovena, za
samo četiri godine postaje organizovani komunista, i to u Beču 1922.
godine.
Ekspanzija komunističke ideje u to doba objašnjiva je
moralnom propašću društva koje je prošlo kalvariju u ratu, nakon
čega se deo ,,elite” besramno obogatio, ne obazirući se na strašno
siromaštvo masa. Nemaštinu, kaže italijanski sociolog Vilfredo
Pareto, narod može da trpi srazmerno dugo, ali nejednakost ne može.
Bila je to „moralna bomba”: porodice Karađorđević, Pašić, žlvković,
kao i brojni pripadnici društvenog vrha, dale su snažan podsticaj
radikalnim oblicima otpora, među kojima je komunizam bio najjači.
Kraljevina SHS revolucionarnu omladinu tendenciozno je i
masovno gurala ulevo. Prizori obogaljenih i osiromašenih ratnih
heroja koji po Beogradu prose dok se deca političara, oficira i
kraljeve svite bogate na krijumčarenju, bili su nepodnošljivi.
Solunski proces bio je ustupak Srbije Austrougarskoj zbog atentata
na Ferdinanda, a Dušan Rkman tvrdi da je Pavle Bastajić emigrirao
isključivo zbog Solunskog procesa i veza s „crnorukcima”.
- Uveren da je to bio atak Aleksandra Karađorđevića i Nikole
Pašića na rukovodstvo Crne ruke, posebno na Apisa, kojeg je Pavle
neobično cenio, odmah je uočio da i njega mogu povezati s
atentatorima kao učesnika – piše Rkman.
To je sa sigurnošću tvrdio, jer je on bio vrlo poznat među
njima, a posebno zbog čestog kontakta s Radom Malobabićem,
svojim zemljakom, rodom iz istog kraja. Radu Malobabića kao
glavnog su s Apisom okrivili za atentat.1 Pavle je to na vreme
predvideo i izbegao hapšenje, otišao je prvo u ilegalu, a ubrzo iz
Grćke beži i ponovo stiže u Švajcarsku...

1
Rade Malobabić (Vrginmost, 1884 – Solun, 13. juna 1917)
osuđen je na smrt u Solunskom procesu zbog navodnog učestvovanja u
planiranom atentatu na prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Na
sudskom procesu u Zagrebu 1909. austrougarske vlasti osudile su ga zbog
izdaje na zatvorsku kaznu, koju je izdržao do početka 1912. Po puštanju iz
zatvora, počinje obaveštajni rad protiv Austrougarske i povezuje se s
generalštabnim pukovnikom Apisom. Bio je jedan od organizatora atentata
na Franca Ferdinanda.
 PRVO IDEALISTIČKO RAZOČARANjE

Pavlu Bastajiću pred očima je sve vreme titrala Apisova

sudbina. Apis je nasilnik ali idealista. On je doveo Karađorđeviće na
vlast u Srbiji brutalnim atentatom, u kojem su likvidirani Obrenovići,
što je 1903. užasnulo Evropu. Apisovi su prsti u svim velikim
zaverama balkanskog juga od 1903. do 1914. Ali Karađorđevići su
ga iskoristili i ispljunuli – osuđen je na smrt bez valjanih dokaza
kako bi njegovo i druga važna mesta zauzeli pripadnici kraljeve
kamarile.
- Apisovu ulogu i naivnost Bastajić je pažljivo analizirao –
piše Rkman. – Najvažnija je Apisova uloga bila kod dovođenja
Karađorđevića na kraljevski položaj u Srbiji. Iako je i on imao najviši
položaj u vojsci, nije tražio nikakve privilegije – piše Rkman – nego
je politiku prepustio građanskim političarima, a samo je u opštem
interesu molio da ga konsultuju kod razmeštaja kadrova u vojsci, jer
je oficire najbolje poznavao još od atentata na Obrenovića. Poznato
mu je bilo kako su se neki oficiri, učesnici atentata, popeli na
položaje koje im Apis ne bi nikada dao jer ih je znao kao kukavice,
npr. Petra Živkovića, Kostića i još neke, ali baš su se oni držali oko
Aleksandra i udvarali mu se, što Apis nije smatrao vrlinom...
Mi danas moramo da pokušamo da razumemo ove ljude i
njihove idejne putanje. Oni su očigledno idealisti, iako su nasilni
idealisti. Ali snovi ih, odmah nakon ostvarenja, udaraju u gluvu,
svom snagom.„Kako je Republika bila lepa pod Carstvom”, govorilo
se u Francuskoj nakon revolucije, s notom razočaranja. Kako je,
dakle, Jugoslavija bila lepa pod Austrijom!
A onda se stvarnost Jugoslavije pokazala kao noćna mora.
Pašićev se sin, dezerter, preko noći obogatio nekakvim mutnim
poslom sa šećerom, na šta je Nikola Pašić lakonski rekao: „Dete voli
slatko.” Karađorđevići se bogate brzo i silovito, odbacujući kao stare
krpe heroje potrošenog idealizma bez čijeg junaštva države ne bi
bilo, ali s čijim načelima nema bogaćenja.
Jakobinci kao ministri više nisu jakobinski ministri; mi ovde
svedočimo onom naglom trijumfu pragmatizma koji prati svaku
revolucionarnu vlast, koja potom ždere naivce, a okorele
pragmatičare ostavlja da umru u krevetu, bogati, slavni i
deziluzionirani.
Socijalno razočaranje prati nacionalno jer se socijalnoj
represiji pridružuje nacionalna. Ali ništa zbog toga; već tu, iza ugla,
čeka te mlade ljude novi idealizam, nova idealna slika sveta, još
veća, još lepša, raskošnija, ružićastija. To je ideja komunizma,
hrišćanstvo naših dana, religija ovoga sveta. U samo dve-tri godine,
brojni nepopravljivi idealisti nacionalnog ujedinjenja Južnih Slovena
postaju komunisti, gledajući u Moskvu, u Lenjina, očekujući veliko
svetlo sa istoka.
 ZANOSNI LENjIN

Komunizam! On znači ostvarenje konačne ideje jednakosti,

slobode i bratstva svih ljudi, na ovom, ne na onom svetu, ukidanje
svake eksploatacije, ostvarenje čovekoboga, nasuprot starom
bogočoveku. Ideal je te revolucije Lenjin, notorna poštenjačina,
skroman čovek koji, kako zaneseno pripovedaju sledbenici, kad
spava kod prijatelja, leži na podu, beskonačno bdijući nad svakim
drugom, nad svakom drugaricom, nad svakim detetom i starcem. On
je kao sveti Robert Belarmin, koji nije hteo da uzrujava bube u svojoj
haljini.
Lenjin je nešto neuporedivo bolje od svog neželjenog
naslednika, izdajnika revolucije, „mračnog Kavkažanina Staljina” –
ali, oprez...
Već njegovi sledbenici primećuju – ali opravdavaju i
umanjuju – potrebu za terorom. Hrvatski pisac levičar August
Cesarec, koji je gledao Lenjinove govore i bio njima opčinjen,
navodi kako je vođa revolucije imao dušu deteta, ali je bez okolišanja
naređivao masovna streljanja protivnika revolucije. Cesarec se tome
divi i smatra to opravdanim.
- Građani, imamo razloga da strahujemo da će revolucija, kao
i Saturn, jedno za drugim proždreti svoju decu i na kraju proizvesti
despotizam, s teskobama koje ga prate... – upozoravao je Pjer
Vikturnijan Vernjo, lider francuske revoiucije, jedan od njenih
najslavnijih govornika; bio je zastrašujuće vidovit.
I Bastajić je slušao Lenjinove govore; sigurno je da ga je ovaj
veliki tribun povukao prema revolucionarnom pokretu. Lenjin je bio
magnetičan, harizmatičan govornik.1

1
Istorija zna da bude ironična. Ubrzo po Lenjinovu dolasku u Sankt
Peterburg, gde je u nemačkom aranžmanu stigao u plombiranom vagonu
kako bi u Rusiji pokrenuo : revoluciju i time Nemcima olakšao ratnu
pobedu, jedan nemački diplomata u švedskoj napisao je poruku kolegi:
„Lenjin je uspešno stigao u Rusiju. Radi sve što bismo mi samo mogli
poželeti." Godinu dana posle Nemačka će izgubiti rat. Četvrt veka kasnije i
Lenjinova će i Staljinova Rusija pregaziti Nemačku.
 Dušan Rkman tridesetih se godina družio s Bastajićem, za
vreme njegovog izgnanstva u Pernu, pa je reprodukovao njegove
idejne putanje iz tog vremena.
- Između ostalog, zapamtio sam iz Pavlovog pričanja da je za
vreme svog boravka u Švajcarskoj 1916. i možda početkom 1917.
imao priliku da sluša nekoliko predavanja koja je Lenjin držao
skupovima svojih simpatizera i progresivnih političkih ljudi.
Navodno, Pavle je s još nekim Jugoslovenima u međuvremenu uspeo
da postigne da ih Lenjin lično primi i da s njima razgovara o
prilikama na Balkanu... Karakteristično je Pavlovo pričanje o prvim
utiscima s Lenjinovog predavanja. Kad su ga prvi put slušali, u
početku bi on govorio tiho, bez posebnih impresija, ali ubrzo postaje
sve interesantniji, pa do kraja publiku jednostavno fascinira da sluša s
takvom pažnjom da su se muve čule u dvorani. Takvim impresijama
Lenjin je osvojio i mnoge Jugoslovene i pomogao im da se jasnije
orijentišu u svojim daljim političkim akcijama, naročito da se
oslobode uskonacionalnih političkih misli.
Zbog revolucionarne političke aktivnosti, Pavle i još nekoliko
njegovih kolega i Jugoslovena, početkom 1921. proterani su iz
Švajcarske. On je od tada najčešće živeo u Beču, gde se još jače
aktivira na političkom radu.
Istoričar Vladimir Mihajlović Turok 1967. u „Komunistu”
piše: – Mnogi jugoslovenski komunisti, naročito posle stupanja na
snagu zloglasnog Zakona o zaštiti države, 1921. godine, našli su
sklonište u Beču, gde su nastavili s partijskim radom. Sama činjenica
da je u to vreme u ovom gradu postojala grupa od 50 do 60
organizovanih skojevaca i članova Partije bila je od značaja za
delatnost KPJ. Dvadesetih godina u Beču je bilo i nekoliko istaknutih
predstavnika starije generacije jugoslovenskih revolucionara. Najjači
utisak ostavljali su Mustafa Golubić i Paja Bastajić. Bivši pripadnici
Crne ruke, učesnici u organizovanju sarajevskog atentata 1914. na
Franca Ferdinanda, bili su okruženi oreolom junaštva, a oko njihovih
imena ispredale su se različite legende. Obojica su početkom
dvadesetih godina stupili u KPJ i vodili živu propagandnu aktivnost
protiv nacionalističke i ugnjetačke politike srpske buržoazije.
Njihova istupanja (posebno u časopisu Anrija Barbisa „Klarte” 1925.
godine o predistoriji sarajevskog atentata) imala su velikog odjeka.
Bastajić sarađuje u listu „Balkanska federacija” (organu narodnih
manjina i potlačenih ljudi Balkana, koji je bio ruska ekspozitura.
Najverovatnije je saradnjom u tom listu i došao do članstva u Partiji).
Zanimljivo je – nastavlja Rkman – pričao o strahu
jugoslovenske policije kad bi doznali da Bastajić ili Mustafa Golubić
nameravaju da dođu ili da prolaze kroz Jugoslaviju, jer su ih znali
kao „crnorukce” opasne za Aleksandrov i Pašićev život. Posebno da
su se bojali Golubića jer su pretpostavljali da on ima specijalni
zadatak da izvrši atentat na Aleksandra Karađorđevića, iako, po
Pavlovom mišljenju, Golubić nije imao takav zadatak. Oni su
putovali, kad koji, po drugim političkim zadacima u Jugoslaviju ili
preko nje u druge balkanske zemlje, a policija bi obično saznala
kasnije za njihova putovanja. O Golubiću je Paja pričao kao o
jednom od svojih najprisnijih drugova, učestvovali su zajedno u ratu
u Srbiji, u mnogim akcijama kao „crnorukci”, i opet u inostranstvu na
istim i često zajedničkim poslovima, kao i tada u Beču.
Kojim poslovima? I Dušan Rkman krajem 1967. odlazi kod
Krleže, tragajući za pričom o životu svojeg najslavnijeg rođaka.
- Nakon ovih informacija iz više izvora o Bastajiću, navratio
sam 1. septembra 1967. godine i kod M. Krleže i zamolio ga da mi
kaže šta može o svom razgovoru s Pavlom Bastajićem 1940, kad je
bio kod njega. Ispričao mi je Krleža, logično, kad sam ga upoznao u
koju svrhu prikupljam podatke o Pavlu, da je kod njega došao jedne
noći u jesen 1940. godine i u dugom razgovoru mu ispričao mnogo
štošta, a najviše o neugodnostima koje je doživeo u službi NKVD-a.
Prema tom pričanju, najverovatnije je u toj službi Pavle radio od
1922. pa do 1936/1937. godine. Na kraju nije hteo ili nije mogao da
izvrši neki specijalni zadatak svojih pretpostavljenih, zbog čega je
pao u duševnu depresiju, pa je povučen u Moskvu na odmor i
lečenje. Navodno, nakon godinu i po „takvog lečenja” vratili su ga
ponovo na posao u Pariz, ali on se nije više osećao sposobnim i nije
hteo da radi. Uverio se da Staljin likvidira i nevine ljude, pa je
dezertirao. NKVD je zbog toga organizovao hajku za njim da bi ga
likvidirali i na nekoliko mesta su pucali na njega, ali je slučajno ostao
nepogođen. U nevolji i bekstvu Pavle je navraćao i kod Jugoslovena
članova CK KPJ, koji su se tada nalazili u Parizu, uveravao ih u
svoju nevinost i molio za pomoć, ali je sve malo vredelo. Tako je
1939. u Parizu došao u kontakt s Dragišom Cvetkovićem, znancem iz
mladosti i razgovarao s njim o begu u Jugoslaviju. Šta je Pavle
dogovorio s Cvetkovićem, nije mogao sve to da kaže, ali mu je
dopustio da dođe u Jugoslaviju. Rekao mi je Krleža da je o Pavlovom
slučaju razgovarao s R. Čolakovićem i na osnovu toga uvrstili su ga u
Enciklopediju kao pozitivnu ličnost.
Krleža, dakle, zna celu »jezivu storiju” Pavla Bastajića, pa
ipak ga – uz beznačajnu asistenciju Rodoljuba Čolakovića – uvrštava
u Enciklopediju kao pozitivnu ličnost. Krleži ne smeta činjenica i da
je Bastajić veći deo svog života bio likvidator. On je to bio u Beču
1924, kada Staljin nije imao još ni približno takvu diktatorsku moć
unutar Partije; bio je to 1928, kada ju je stekao, bio je to 1931. i
1932, kad je Staljin već ozbiljno širio revolucionarni teror, ali i od
1934. (ubistvo šefa lenjingradske Partije, Kirova) do 1938, kada je
teror na vrhuncu.
Koji je deo Bastajićeve biografije Krleži pozitivan ili
pozitivan do te mere da baca u zasenak sve ono drugo? Kako god
bilo, Krleža revolucionarno nasilje očito opravdava, samo je pitanje
mere.
Rkman dalje nastavlja: – Spomenuo je svoj sastanak s Pavlom
još 1924. u Beču, da je i tada bežao pred policijom i sklonio se kod
njega u hotelu neko vreme...
Tu piščeva priča radoznalom rođaku prestaje. Krleža je, dakle,
Dušanu Rkmanu rekao tačno ono što je napisao: ni manje, ni više. U
svom tekstu napisao je da je „organizacioni sekretar” spasio Bastajića
u Parizu; Rkman piše da mu Partija nije bila od velike pomoći. Ta će
kontroverza ostati nerešena. Tito je verovatno mogao da utiče na to
da se Bastajić likvidira, ali nije to uradio. Ako je učinio sve što je u
njegovoj moći da ga ne likvidiraju, znači da je kao šef Partije imao
vlast nad životom i smrću. Osim ako ta vlast nije dolazila iz Moskve.
 TAJNA LJUBAV

Dušan Rkman posle Krleže nastavlja da posećuje Bastajićeve

preživele prijatelje, od kojih postupno slaže deliće mozaika koji
nedostaju. Vidoje Đurđević, piše, imao je zanimljive podatke.
- S Bastajićem je (Đurđević) bio u Lozani na fakultetu od
1916, sve dok ih nisu 1921. godine proterali iz švajcarske. U Beču su
takođe duže vreme bili zajedno, odnosno često je bio u kontaktu s
Pajom, saznao je da je on imao neke veze i s Maksimom Litvinovim,
sovjetskim ambasadorom, ali nije znao da on direktno i u kom smislu
sarađuje sa Sovjetima...
Litvinov je važan čovek sovjetske istorije, kako političke i
revolucionarne tako i obaveštajne. Verovatno je imao važnu ulogu u
mobilizaciji mladog crvenog buntovnika s Balkana, avanturiste levih
sklonosti, za rad u sovjetskoj tajnoj službi, ali o tome nema
dokumenata.
Nakon rastanka u Beču, Đurđević se nije – nastavlja Rkman –
s Bastajićem video sve do 1939. godine u Beogradu. Seća se
Đurđević da je Pajo, dok su bili u Švajcarskoj, živeo u intimnim
odnosima s jednom ženom, a Vidoje veruje da je s njom imao dete.
Kad su proterani, Pajo je odlazio kao ilegalac u Švajcarsku, ali nije
hteo da mu prizna da ima tamo dete s tom ženom. S ovom pričom
može se povezati i Pavlova priča nama u Perni, dok se nalazio u
konfinaciji, da je negde na periferiji Lozane imao mesto gde je
mogao da navraća i provede duži odmor kad je za njega imao
vremena. Razumljivo, samo kao ilegalac, odnosno pod tuđim
imenom. Navodno, to je bila seljačka porodica kod koje je on nekada
stanovao i tamo je, s vremenom, skupio skromnu biblioteku koja mu
je tamo ostala...
Manje-više – to je sve što se o Bastajićevom privatnom životu
može saznati, ako je ovde o znanju uopšte moguće govoriti. Isto tako,
u nekoj usputnoj fusnoti neko navodi kako je Mustafa Golubić imao
suprugu u Moskvi, ali o njoj nigde nema ni slova.
 KATEHIZAM REVOLUCIONARA

Komunističke biografije uglavnom se odvijaju na nebu, u

sferama idealizma: komunisti ne jedu, ne piju, sa stranica njihovih
života ne cure telesni sokovi, oni ne znaju za testosteron, feromone, u
njima ne kola krv, oni su ljudi posebnog kova. U njihovim prikazima
istorije vidimo anđele ili demone: ništa „ljudsko, suviše ljudsko” ne
zaslužuje da uđe u njih.
Te su biografije herojske i asketske. To je zato što komunisti
nisu obični ljudi, subjekti neke male istorije, ako su uopšte ljudi – oni
su agenti svetskog uma, kako bi rekao Hegel. Oni su instrument
provođenja zakona istorije. U tom je smislu Hegel rodonačelnik
ovoga zla čiji je praotac stari Platon: on je smislio konstrukt prema
kojem svetska istorija nije besmisleno tumaranje, več napredovanje
svetskog uma u svesti o slobodi. Na početku istorije slobodan je
jedan – kralj ili monarh, u feudalnom društvu slobodni su neki ili
mnogi – feudalci, velmože; u građanskom društvu slobodni su svi.
Razvoj slobode omogućuje razvoj svesti o njoj. Marks ide korak
dalje od Hegela: da, kaže on, u građanskom društvu slobodni su svi, i
jednaki, ali su i ta sloboda i ta jednakost samo formalne. Građani su
slobodni u ustavu, u nebu ideja, ali su na tlu stvarnosti neslobodni i
nejednaki. Temelj te nejednakosti privatno je vlasništvo nad
sredstvima za proizvodnju i njega treba ukinuti. Tada će istorija ući u
svoju poslednju fazu, gde će svi ljudi biti i stvarno slobodni i stvamo
jednaki – svi će raditi prema mogućnostima, a dobijati prema
potrebama. To je jraj. A na putu do tog raja treba ukloniti sve njegove
protivnike – buržuje, kulake, vlasnike velikih banaka, ali i vlasnike
tri para volova, ljutu reakciju, kler, trockiste, buhariniste,
socijalšoviniste, socijaldemokrate, fašiste... i tu već imamo posla s
milionima nepodobnih.
Ubijanje u tom kontekstu nije zločin, već asistiranje
istorijskom Umu, zakonima istorije. Zato je Krležin Bastajić uvršten
u Enciklopediju kao „pozitivna ličnost”. Islednici Udbe
osumnjičenima su, recimo, prebacivali da „ubacuju motku u točkove
istorije”; Staljin, koji se rodio bez centra za nelagodu, smislio je frazu
o „točkovima istorije” koji idu napred i gaze. U jednom vicu
marksista pripoveda: Lenjin ženi kaže da ide kod ljubavnice,
ljubavnici kaže da ide kod žene, a on je na tavanu i – uči, uči i samo
uči. To je, otprilike, to: pravi revolucionar nema ženu, nema
ljubavnicu, on, kako kaže Nečajev, nema život: on ima samo
Revoluciju i ideale.
Ova je slika donekle čak i tačna: u svim biografijama naših
(anti)junaka, njihov se privatni život spominje samo usput,
sporadično. On je takav i bio. Izuzetak je Tito, koji se od ove slike
razlikovao upravo toliko koliko se svojim kicoškim odevanjem
rizlikovao od askete Staljina. Ukratko – bili su to ljudi koji su 24 sata
dnevno živeli revoluciju.1 Svi policijski izveštaji govore suprotno;
oni skidaju nimbuse s glava ovih velikomučenika komunizma i
vraćaju njihovim životima tako potrebne telesne sokove. Te istorije
zbog toga bi trebalo iznova ispisati, zato da nas nove hagiografije
neke nove vere ne gurnu u neki novi masovni pokolj. Ako je ta vrsta
prevencije uopšte smislena: kad političke strasti provru, kad mržnja
uzme maha, nikakvo znanje o dobru i zlu ne pomaže. Videli smo to
devedesetih na Balkanu. Logori devedesetih bili su, svesno i
namemo, replike logora četrdesetih...
Oni su lagali; ono što je bilo zanimljivo često nije bilo istinito,
ono što je bilo istinito mnogo puta nije bilo relevantno. O svemu što
je bilo važno znali su ćutati kao niko. Nema toliko pametnog govora
da bi bio spasonosan kao istrajno ćutanje. Bilo je mnogo herojstva, to
da, ali i mnogo opsene. Veličali su i demonizovali svoje neprijatelje
da bi sami ispali veći i bolji. Naša je istorija, uostalom, istorija
klevetanja. Oni koji izgube mogu računati na to da će ući istoriju
oklevetanih, u najžalosniji pandemonijum ikada viđen. Ko tamo
jednom uđe, zauvek je izgubljen.

1
„Protivrečnost, zastranjivanje, radosna nepoverijivost, veselje na
izrugivanje – znaci su zdravlja; sve bezuslovno pripada patologiji”, kaže
Niče u knjizi ,,S one strane dobra i zla”.
 VERNICI, JERETICI, OTPADNICI

Komunizam je – pre svega i iznad svega – religija. I to

borbena religija, ecclesia militans, iako se kiti imenom nauke. Svaki
pošteni komunista XX veka pre bi se ubio nego priznao da je vernik
– a ipak, on je to bio. Ne samo zato što su mnogi važni „naučni
socijalisti”, istaknuti komunisti, bili bivši klerici – a jesu, počevši od
najvećeg, Staljina, do neznatnog Pavla Bastajića – već i zato što se u
većini bitnih detalja komunizam podudara s hrišćanstvom iz njegove
rane, herojske, asketske faze.
Još je engleski filozof Bertrand Rasel ustanovio njihove važne
konstrukcijske podudarnosti. Komunizam ima svoj izabrani narod,
proletarijat. To su oni koji su u ropstvu i koje treba izbaviti; taj narod
nezasluženo pati, a zaslužuje da vlada. On ima svojeg boga: Karla
Marksa i sina božijeg Staljina, ima pakao (kapitalizam), čistilište
(socijalizam) i raj (komunizam); on ima anđele, to su komunisti, i
demone, koji su kapitalisti. Staljin je rekao Beriji da su boljševici
neka vrsta vojnog verskog reda. Kada je umro Feliks Džeržinski, otac
Čeke, majke svih komunističkih tajnih policija, Staljin – koji je
verovatno i naložio njegovo ubistvo – nazvao ga je „pobožnim
vitezom proletarijata”. On je stajao na čelu formacije koja je
postojala i u hrišćanstvu – inkvizicije, samo je ova crvena bila
neuporedivo gora jer je na raspolaganju imala aparat moderne
države.
Konačno, i da nije tih zapanjujućih konstrukcijskih
podudarnosti, uočili bismo jednu važnu činjenicu: religija i
komunizam se mrze, oni su smrtni neprijatelji, oni nastoje da se
istrebe, oni se međusobno anatemišu, kako na početku tako i u
vekove vekova.
Ali zašto? Zato što znaju da samo jedno od njih može da
gospodari dušama. I religija i komunizam traže sve ili ništa.
Postoji tu još jedna razlika, uočava je mladi Krleža, koji na 50.
Lenjinov rođendan piše:
- Drugovi, ja ću govoriti o Lenjinu s idejne strane... Samo
kršćanstvo nije identično s našim pokretom, ali ima mnogo sličnih
strana. Onda je bio rimski imperij, danas je europski imperij –
kapitalizam, koji je rodila Europa. Prije dvije hiljade godina
razapinjali su nas i danas razapinju. Razlika je u tome da Krist nije
htio da razori Jeruzalem s 12.000 anđela, a mi koji danas imamo
također 12.000 anđela, a to je naš proletarijat, mi ćemo naš
Jeruzalem, kapitalizam – razoriti!
To je nova vera, za nju se živi i ubija. Ali to ne ide s „kutijom
olovnih slova”. Za ubijanje je potreban pištolj i olovo, potreban je ;
metak, nož, otrov, spremnost, volja, čovek, ubica: Pavle Bastajić,
pozitivni junak Enciklopedije.
„Starozavetni” prorok komunizma, anarhista Nečajev, piše
„Katehizam revolucionara” – to je kanon, credo, kodeks i molitvenik.
To je katehizam koji garantuje „dozvolu za ubistvo”
- Pravi revolucionar – kaže Nečajev – nema ni ličnih interesa,
ni poslova, ni osećanja, ni privrženosti, ni vlasništva, čak ni imena.
Sve je u njemu obuzeto samo jednim isključivim interesom, samo
jednom mišlju, samo jednom strašću, revolucijom...
Komunizam se u jednom presudnom elementu razlikuje od
religije. Njegov je raj proverljiv, on je tu, na ovoj zemlji, na terenu
gde iskustvo igra važnu, ali ne i presudnu ulogu. „Ovde je Rodos,
ovde skoči”, kaže grčka poslovica. Ako sad i ovde ne možete da
stvorite obećani raj, propali ste. Propast eksperimenta ostaviće na
leve ideje, uključujući i one sasvim benigne, socijaldemokratske i
sindikalne, razorne i dugotrajne posledice. Levica se od Staljina
nikad nije oporavila. Danas je u mnogim državama sveta svaka reč
koja u sebi uključuje termin „socijalno” ozloglašena. Jedva da ima
potrebe govoriti koliko je to korisno za stvar eksploatacije – koja nije
fantazija – odnosno koliko je štetno za radničku klasu i sve koji žive
samo od prodaje svoga rada. Čim se neko pobuni, nabijaju mu se na
nos Staljin, Mao, Tito, Lenjin. Svrha je te hajke skrivanje stvarnosti,
pokoravanja i iskoršćavanja. Staljin je toj žalosnoj dijalektici dao
lavovski doprinos; okrećući nemačke komuniste protiv
socijaldemokrata, tvrdeći da su socijaldemokrate „socijalfašisti”,
prokrčio je Hitleru put do vlasti.
Živojin Pavlović je prvi 1940. napisao da je Staljin pobio više
komunista nego sve buržoazije sveta zajedno. To je neosporna istina.
Ali on nije ubio samo ideju komunizma, on je do daljeg kontaminirao
ceo levičarski teren.
 RAZMETNI SIN

Rodoljub Čolaković u „Kazivanjima” s nelagodom opisuje

posetu Stjepana Đakovića Parizu. Đaković je sin legendarnog prvaka
radničkog pokreta Đure Đakovića, koji u taj grad dolazi po nekom
partijskom poslu:
- Jednog dana sreo sam se sa sinom Đure Đakovića,
Stjepanom, koji je završio Komunističku akademiju nacionalnih
manjina zapada (KUNMZ) i bio upućen u zemlju na partijski rad –
piše Čolaković. – Video sam ga nekoliko puta u Moskvi i nije mi se
svideo. Isuviše je bio svestan da je sin velikog oca i to je pokazivao
na nesimpatičan način. Došao je u Moskvu kao mladić, odmah posle
Đurine pogibije. Bio je lepo prihvaćen od Međunarodne crvene
pomoći, čak mažen, a onda upućen na školovanje. Visok, s nečim
nabusitim i nadmenim u držanju, kao da je od svakoga očekivao da
zna da je on Đurin sin i da se samo zbog toga prema njemu moraju
ponašati drugačije nego prema običnim smrtnicima. Razgovor s njim
u Parizu ostao mi je u neugodnoj uspomeni. Sedeli smo u kafani na
jednom od velikih bulevara i posle prvih, konvencionalnih rečenica,
on je počeo da govori o utiscima iz Pariza, koji ga je ošamutio.
Govorio je: „Nas su učili u školi da je Zapad truo i da propada, a
gledaj ti ovaj sjaj i blagostanje na svakom koraku”; i pružao je ruku
prema izlozima prepunim svakojakih dobara. „Gledaj kako je svet
lepo obučen, gledaj koliko ima automobila, kakve su ulice i zgrade”,
gotovo je klicao. „Lagali su oni nama tamo kad su tvrdili da na
Zapadu vlada beda i nemaština...”
Stjepan Đaković u septembru 1928. godine otišao je u SSSR,
gde je završio Komunistički univerzitet nacionalnih manjina zapada.
U Jugoslaviju se vratio 1937, u vreme Velike čistke, postavši član
Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Đaković je
učesnik Narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. U januaru
1942, na putu za Glavni štab NOV i PO Hrvatske, ranjen je i
zarobljen na Velikoj Kapeli. Nešto kasnije, usmrćen je u ustaškom
zatvoru u Zagrebu.
Nema, dakle, nikakve sumnje da je reč o herojskom životu, i
herojskoj smrti: ova epizoda s „prosvetljenjem” u Parizu, ovaj
bljesak realnosti, samo dodaje novu pozlatu Đakovićevoj biografiji,
pa ipak Čolaković, koji je preživeo rat, ne može obuzdati gorčinu i
prezir kad govori o njemu:
- Slušao sam ga nekako potišten. Znao sam, verovatno i bolje
od njega, koliko je bilo nakaradne simplifikacije u predavanjima u
našim partijskim školama i propagandi uopšte kad se govorilo o
stanju u kapitalističkim zemljama, a posebno o položaju radničke
klase – kaže Čolaković – ali to ga neće uzdrmati u veri. U nekom
francuskom vicu muž koji vara ženu, koja ga je zatekla s
ljubavnicom, zaprepašćeno pita prevarenu: ,,Pa dobro, veruješ li ti
meni ili svojim očima?” To je način na koji vernici komunizma
odbijaju susret s realnošću. Čolaković odmah nalazi naučno
objašnjenje za gnoseološku grešku svog partijskog druga, koji je –
kako smo videli – i karakterno loš, nadmen, ohol, pun sebe.
Pa ipak – kaže Čolaković – u suštini je tačna Marksova teorija
da sam mehanizam kapitalističkog društva gomila na jednom kraju
sjaj i bogatstvo, a na drugom bedu i siromaštvo. Jer, i uz sve
demokratske slobode koje pruža buržoasko društvo, uz rast životnog
standarda određenih slojeva radničke klase, najamni odnos, to jest
najamno ropstvo, ostaje i dalje osnovni društveno-ekonomski odnos
društva, sa svim posledicama – ekonomskim, političkim i
opštedruštvenim. Pokušao sam da to objasnim mladom Đakoviću,
govoreći mu da je iza sjaja i bogatstva u kapitalističkoj stvarnosti i
nešto drugo jer, napokon, kako objasniti da se milioni ljudi i u
Francuskoj i drugde bore ne samo za veći komad hleba nego za
rušenje kapitalističkog poretka kao takvog. Gledao me je podrugljivo
i slušao rasejano. Na kraju je rekao: „Naslušao sam se tih priča u
školi”, i mahnuo rukom.„Nisu to priče, mladiću, nego ti nisi razumeo
duh onoga čemu su te, izgleda, uzalud učili.” Ljutnuo se i,
namrgođen, ućutao. Posle nekoliko dana otputovao je u Jugoslaviju –
kaže Čolaković – i ne nastojeći da prikrije zlovolju prema svome
mrtvom drugu, koji je, verujući svojim očima, posumnjao u Utopiju.
 FANATICI PRAVDE

- Sve zlo i beda koje su carevali na zemlji – kaže Ludvig

Frank – svi potoci prolivene krvi i suza, sve nevolje, poniženja,
patnje, u najmanju ruku 90 posto, rezultat su volje za ostvarenjem
dobra, fanatične vere u neka sveta načela, koja neodložno treba
ostvariti na zemlji, i volje za nemilosrdnim istrebljenjem zla, dok je
jedva stoti deo zala i nesreća uslovljen delovanjem otvoreno zle,
direktne zločinačke i pohlepne volje.
Ova priča pokazuje susret slepog vernika, fanatika, i čoveka
koji se oslanja na zdrav razum i neposredno, proverljivo iskustvo. To
je presudni sukob u Partiji – od 1928. do danas. To je sukob između
slepe poslušnosti i lične slobode. To je sukob, ako se o sukobu može
govoriti, Krleže i Tita.
U dijalektici tog sukoba pobednik je svakog trenutka onaj
drugi. Istorija je bila naklonjenija čvrstorukašima nego liberalima,
oni su češće bivali ovenčani većom slavom, uživali veću privilegiju
jer su barem u nekom trenutku bili uz moć, a oni drugi bili su protiv
nje. Njima ostaje uteha da su bili na strani istine i pravde, čak i onda
kada su one bile slabije od onih protiv kojih su vodile rat
U komunističkim biografijama zapažamo jednu pravilnost od
koje Čolaković odstupa. Mrtvi drugovi, koji su poginuli na strani
pokreta, uvek su sveci, heroji. O njima se nikad ne govori loše. Oni
daju auru pokretu, dokazuju čistoću idealizma, svetost motiva.
Otpadnici – Trocki, Zinovjev, Kamenjev, Gorkič, Cvijić, Horvatin,
Ćopić – iskvareni su karakteri koji su dugo skrivali svoju pravu
ličnost, kameleoni, skloni prilagođavanju zbog ostvarivanja svojih
ciljeva koji su uvek niski, podli, izdajnički, tuđinski.
Takva kateheza ima i dugoročni učinak na mlade. Oni se,
videvši svetle primere herojstva i žrtvovanja, osećaju mali,
nedostojni, poniženi. „Zastave naših očeva” čine da se postidimo:
dugujemo im poslušnost jer su heroji, jer su toliko dali za našu srećnu
mladost. Ideologija slobode u suštini postaje instrument dugoročnog
transgeneracijskog pokoravanja. Mi se do danas ne možemo
emancipovati od tih zastava iako su iza njih bili skriveni zločini. Da
su pobedili oni drugi, bilo bi slično. O sastanku u Vanzeju, gde je
dogovoreno konačno rešenje jevrejskog pitanja u nacističkom carstvu
– da su oni pobedili – posle rata bi se šaputalo; zbog otkrivanja te
tajne išlo bi se u zatvor ili pred streljački vod. O akterima likvidacija
bi se šaputalo... Jer bile su to nužne žrtve za vrli novi svet. Vera je
uvek slepa. U nekoj enciklopediji i Rudolf Hes bio bi pozitivac. Nije
malo svetaca svih konfesija, pravih religija, koji su bili ozbiljni
zločinci.
Stevan Dedijer, stručnjak za obaveštajni rad, brat Vlade
Dedijera, kaže: – Po mom mišljenju, mi smo u mladosti postali
komunisti, prihvatili komunističku veru. Moja učiteljica Ljubica, u
osnovnoj školi u Beogradu, 1920. rekla je: ,,Ko je danas sledbenik
Isusa? Komunisti, jer se oni hrabro bore, kao Isus, za sirotinju i
pravdu...” Ja sam vođen tom mišlju. Proučavam svet – u Kini, Rusiji,
Americi, Evropi, Indiji – svi idu u istom smeru.
Taj je moral, međutim, samo stvar javnog propovedanja: u
stvarnosti komunisti znaju da se sve svodi na pitanje ,,ko će koga”.
Najgori i najveštiji majstor ove umetnosti, Staljin, na jednom
sastanku u Moskvi otvoreno je upitao Tita: „Zašto niste čekali da
protivnik oslabi, pa onda, u najzgodnijem trenutku nož u leđa?”
A Tito je jednom svom partijskom drugu iz Nemačke
otvoreno priznao kako je preživeo olovne godine Velike čistke u
Moskvi, koja je progutala oko 800 jugoslovenskih komunista.
Njegov dugogodišnji prevodilac s nemačkog jezika, Ivan
Ivanji, prati Tita i doživljava težak šok čuvši sitnu Titovu ispovest.
- Lično sam – pripoveda Ivanji – prisustvovao jednom
razgovoru koji ovde vredi zabeležiti. Za vreme posete Istočnoj
Nemačkoj, Tito se sreo s Maksom Rajmanom (1898-1977),
predsednikom tada zabranjene zapadnonemačke Komunističke
partije. I Rajman je sredinom tridesetih godina bio u tom poznatom,
čudnom, pomalo jezivom hotelu „Luks”. Razgovarali su na
nemačkom jeziku, ustvari, bio sam suvišan kao prevodilac, ali niko
me nije terao iz sobe. Bilo je ovako:
Tito: ,,Mi se poznajemo iz Moskve, ali ti si, kako čujem, posle
bio u koncentracionom logoru u Nemačkoj, kako se to dogodilo?“
Rajman: „Nešto se stezalo oko mene, valjda sam previše
brbljao. Javio sam se dobrovoljno da se vratim na ilegalni rad u
Nemačku, nisam verovao da ću ostati živ, ali mislio sam da je za
moju biografiju bolje da me ubije Hitler, a ne Staljin.“
Tito: „Razumem. Samo što, za razliku od tebe, ja nikada
nisam brbljao, jer nikada nikome nisam verovao...”
- To je – komentariše zapanjeni Ivanji – zazvučalo kao da
neko čekićem udara po gvožđu. Tito nikada nikome nije verovao! Da
li je i to jedan od razloga njegovog ogromnog uspeha za života? Je li
to temelj poraza njegovih ideja na tako strašan način i tako brzo posle
njegove smrti?
Danas bismo na ta pitanja dali potvrdan odgovor. Da, to jeste
temelj poraza. U filmu „Vreme čuda”, snimljenom prema noveli
antikomuniste Borislava Pekića, komunisti u jednom seli preboje
freske u crkvi kako bi njoj napravili školu i izbili narodu veru iz
glave. Posle nekog vremena, ispod bele boje školskih učionica
počinju da se pomaljaju likovi svetaca s prebojenih fresaka. To je
tačno ono što se dogodilo u revoluciji i nakon nje: nova vera bila je
površna glazura ispod koje su potisnute duboke naslage starih
uverenja. Komunizam je nudio štap i šargarepu; mnogi su se ljudi
uključivali u Partiju kad je ona postala partija vlasti, instrument
državne moći, jer su se bojali, jer su im bili potrebni položaji, novac,
statusi. U tom su se smislu prilagođavali režimu; njegovom jeziku,
ritualima, obredima. Ali čim je moč nestala, ispod bele glazure
pomolili su se likovi starih svetaca. Danas većina bivših komunista,
koji su prešli u nove partije vlasti, sedi u prvim redovima crkava i
suštinski učestvuje u istim ceremonijama, samo što Isusovo carstvo
nije od ovoga sveta i nema šanse da doživi istorijski poraz poput
onoga koji su doživeli Hristovi ovozemaljski plagijatori.
Opisana Ivanjijeva epizoda odlično oslikava Titov karakter.
Nikome nije verovao, pa ni komunistima u Moskvi. Osetljive stvari u
sobi hotela „Luks” nikada nije govorio. Telefon bi pokrivao
jastukom. Ljudima koji bi se previše „raskokodakali” odmah je
davao znakove da ćute. Bio je retko oprezan čovek. Zato su neke
epizode njegovog života tako dugo mogle da ostanu nerazjašnjene, a
neke će, verovatno, takve da ostanu zauvek.
Ali ta mu je vrlina prepoznavanja opasnosti, uz drugu –
sklonost preuzimanju rizika, osigurala dug politički vek. To je
inteligencija. I nepostojanje ideala, čini se.
 BRAVARI I DOKTORI

Superiorni prezir današnjeg čoveka prema ljudima iz

radničkog pokreta onih vremena često se ogleda u podrugljivoj
upotrebi njihovih školskih kvalifikacija. Termini „bravar” (Tito,
Krajačić) ili „obućar” (Mika Špiljak) služe kao izrazi poruge. Oni,
međutim, suštinski zamagljuju njihovu pravu narav, karakter i
dosege.
Njihovi su životni radijusi, za današnje pojmove, nezamislivi.
To su fascinantno dinamični ljudi. Josip Broz Tito u prvih 30 godina
svoga života prolazi više kilometara pešice nego mnogi današnji ljudi
tokom celog života automobilom. Iz njegovih memoara vidimo da
mladi Broz pešači od Ljubljane do Trsta, nigde se, ni u jednom
jedinom retku, ne žaleći kako mu je teško. Potom ga vidimo na
ruskim ratištima, na širokom potezu od Omska do Petrograda, u
Petropavlovskoj tvrđavi, u kojoj je robovao Dostojevski, pa onda na
putu za Finsku. Negde u Kirgistanu on dresira sokolove, u nekoj
pauzi između dva rata uči da svira klavir. Posle, kao funkcioner
Partije, putuje od Moskve do Pariza, od Pariza do Istanbula, od Beča
do Moskve. Tito je probni vozač Mercedesa, u Moskvi on prevodi
„Istorija SKP(b)”, prelama časopise i knjige, piše novinske članke i
partijske karakteristike drugova koji su imali manje sreće i pameti. U
Lepoglavi popravlja električnu centralu. U nekoj od njegovih
biografija čitamo kako je već početkom tridesetih, u ilegali, imao
biblioteku od 50 knjiga. Danas toliku biblioteku nema lavovski deo
hrvatske političke elite. Herta Has kaže da je krajem dvadesetih Tito
čitao Klauzevica. ,,U sledećem ratu neću biti kaplar”, govorio je.
Ivan Stevo Krajačić putuje od Zagreba do Praga, od Praga do
Moskve, od Moskve do Madrida i nazad. Mustafa Golubić po svom
je poslu čas u Parizu, čas u Berlinu; on se bez okolišanja ukrcava,
kao slepi putnik, na neki prekookeanski brod s bananama i tako stiže
do američke obale, dva puta samo 1940. godine, kako – videli smo –
tvrdi njegova sestra. Pavle Bastajić, profesor filozofije, čovek koji
tečno govori više stranih jezika, najobrazovaniji među njima – potuca
se od Perne do Karlovaca, od Beča do Lozane od Ženeve do Berlina,
od Berlina do Beograda.
 „Bravari” su, međutim, u istorijskim iskušenjima pokazali više
vitalizma od filozofa i polihistora.
- Moj je život bio težak, ali ja sam ga živeo radosno – kaže
Tito Dedijeru nedugo nakon kraja rata, i time iskazuje formulu cele
ove vojske poniženih, koji se iz bede iz koje su potekli bore za svaku
sekundu života, za svaki komadić sreće. Ne umru li od metka i noža,
oni žive po devedeset ili stotinu godina jer kod njih je snažan
vitalizam spojen s jakim osećajem smisla. Oni koji su iskusili sve i
stajali pred smrću, najbolje znaju da cene svaki trenutak života.
Ipak, kako su u istoriji bili pobednici, svaki se delić njihove
biografije pažljivo retušira. Stvari se naduvavaju do nebeskih
razmera. Trideset, četrdeset ili stotinu pročitanih knjiga, pretvara se u
aleksandrijsku biblioteku. Za Staljina se pričalo da je lično beležio
deset hiljada knjiga koje je pročitao. Kad? Kako? Za života, taj je
renesansni nečovek bio proglašavan najvećim filozofom,
državnikom, lingvistom, vojskovođom. Titovo sviruckanje na klaviru
– da upotrebimo sarkazam Borisa Dežulovića – pretvara se u
vrhunski muzički praznik. Preuveličava se i njegovo znanje stranih
jezika. Vladimir Velebit, njegov doživotni poštovalac, trezven i
razborit čovek koji se nakon rata razišao s Partijom bez skandala,
ostavio je ovakvo svedočanstvo:
Tito je, po svojoj prirodi bio vrlo aktivan, radoznao i
preduzetan čovek... Titov nemački nije bio baš slavan. Naučio ga je
za vreme svog rada u nekim austrijskim preduzećima. Što znači da je
znao nekoliko stotina reči i mogao je da izrazi neke jednostavnije
rečenice. Gramatiku nije znao, a izgovor mu je bio nalik na onaj
kojim su se služili neobrazovani Ijudi u Donjoj Austriji. Iako obdaren
mnogim talentima, Tito sigurno nije bio talentovani lingvista. On
nikada nije dobro naučio ni svoj maternji jezik. Ne mogu da
prosudim njegovo znanje ruskog, ali slutim da je bilo slično
poznavanju nemačkog jezika.
Interesantno je da Tito nikad nije bio svestan svog
ograničenog vladanja stranim jezicima, naprotiv, mislio je da dobro
govori ruski, nemački, a posle, kad je počeo da uzima lekcije iz
engleskog, i engleski jezik.
Komunisti su tokom 45 godina kulturne hegemonije sebe
prikazivali kao svece, svoje protivnike kao demone. Te istorije treba
iznova napisati, pretresajući ponovo svaku ispovest, odmeravajući
njenu podudarnost s činjenicama. Pritom im se ne smeju osporiti
zasluge koje su, naročito kod nas, bile velike i brojne.
 PROTESTANTSKA ETIKA I DUH KOMUNIZMA

Ko su komunisti? Šta žele? Kako to misle da postignu? Kakve

ljude mobilizuje Partija?
Danas, sto godina nakon izbijanja Oktobarske revolucije,
možemo staloženije da analiziramo taj jedinstveni istorijski pokret.
Za samo trideset godina, komunizam je zahvatio šestinu planete,
savlađujući prepreke jedinstvenom kombinacijom vere i nasilja,
prosvetiteljstva i mračnjaštva, silovitog napretka i masovnog zločina.
Nema nikakve sumnje da je u jezgru komunističke ideje misao o
jednakosti i slobodi – tim redom, pa onda, na poslednjem mestu, i o
bratstvu. Komunizam snažno zavodi ljude, naročito mlade. To je
skup plemenitih zamisli: dosta je eksploatacije, želimo jednakost
kolibe i dvorca, nije u redu da se neki rađaju u siromaštvu i umiru od
gladi dok drugi žive u raskoši i gomilaju bogatstva dovoljna da
zadovolje hiljade, pa i milione ljudi.
Ne treba smetnuti s uma: ruska revolucija širi se po svetu ne
samo na tenkovima već i na jedinstvenoj umetničkoj podlozi – ruska
muzika, otmena, himnična, zanosna kao i većina ruskih ideja, udara
ravno u srce emocija; iza muzike dolazi jedinstvena sovjetska
slikarska avangarda, pa mobilišuća književnost, Majakovski, „Kako
se kalio čelik”, „Crvena konjica”...
Ali prva je ideja jednakosti. Ona ne mora nužno da bude
pozitivna. Iza nje se mogu sakrivati najgori motivi – lenjost,
ljubomora, pakost, zavist. Ne samo u komunističkoj revoluciji, u
svakoj.
Anton Antonov-Ovsejenko u svom delu „Staljin, istorija
tiranina” piše kako je dvadesetih i tridesetih u Rusiji komunizam
mnogima ostvarivao sve snove:
- Mnogo je mladih zanesenjaka opljačkalo tuđa domaćinstva
kako bi „uništili kulake kao klasu”, kada su prvi put u životu
sledovali kožne kapute, pantalone za jahanje i ono za čim im je srce
najviše žudelo, revolvere „nagant” krupnog kalibra. „Nagant” je
doneo vlast nad bližnjima, uključujući i one koji su bolji od nas...
Komunizam je mnogoj gladnoj deci dao šarene igračke,
uključujući i najprivlačniju među njima, vlast, vlast nad ljudima,
životima i smrću. Vlast i počast, jednako privlačan cilj. Vlast je strast
svih strasti, misli Đilas. Meša Selimović u „Tvrđavi” kaže:
- Postoje tri velike strasti: alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije
ljudi se nekako mogu izliječiti, od treće nikako. Vlast je i najteži
porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski
lik. Neodoljiva je kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh
iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni,
ne predstavljaju ništa; zajedno, kob su ovog svijeta. Poštene i mudre
vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti
podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova
predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina.
Zbog te predstave i predstave koje će imati generacije koje
dolaze, opaki moćnik Omer-paša Latas u Andrićevom romanu
strpljivo, do poniženja, pozira karlovačkom slikaru Vjekoslavu
Karasu. On želi da u istoriji ostane njegov lepi, sjajni portret: šta je za
to malo ponižavajućeg poziranja?
Aleksandar Zinovjev, u mladosti radikalni antistaljinista,
svetski poznat filozof, logičar, emigrant koji je razočaran Rusijom
pobegao na Zapad da bi potom razočaran Zapadom pobegao u
Rusiju, u zrelim je godinama u briljantnoj knjizi „Polet naše
mladosti”, opisao srž socijalizma, staljinizma, komunizma.
- Ali pamti – rekao je moj staljinista – sve ono što kritičari
govore o našem vremenu, u suštini je posmatranje tog vremena s
pozicije današnjeg, a ne ranijeg života. I zbog toga je sve to laž.
Trebalo bi da znaš da je u istoriji naše zemlje naše vreme bilo
najužasnije, ali i najlepše. Proći će godine i o njemu će sanjati
najbolji ljudi. O njemu će se stvarati legende...
- Kako zamišljate dolazak staljinizma – rekao je. – Mislite,
postojala je dobra „Lenjinova garda”, pametna, s dobrim namerama,
plemenita. I evo, pojavio se nepoznati probisvet, surov, lukav, glup.
Sve je rasterao, sve odbacio i sve sam preuzeo. To je besmislica!
Staljin je bio jedan od onih koji su u dubini istorijskog procesa radili
za revoluciju. U revoluciju se nije ugurao on, nego Trocki i njemu
slični. Trocki je doživeo poraz i bio izbačen upravo kao spekulant na
račun revolucije. I drugi takođe. Staljin je bio pravi naslednik i
sledbenik Lenjinove stvari. Zbog toga se Lenjin na kraju i pobunio
protiv njega. Bio sam uz Staljina. I nimalo se ne kajem zbog toga.
Znaš li koliko sam ljudi stavio uza zid? Žalim, bilo je malo...
- Uzgred – nastavlja ovaj staljinista – Staljin je voleo šalu. Na
nekom kongresu upitao je delegate kako stoje stvari s približavanjem
komunizma. „Lenjin nas je učio”, odvratio je jedan delegat, ,,da je
komunizam vlast sovjeta plus elektrifikacija čitave države”. ,,Mi
smo, druže Staljine, na pola puta jer samo pola stanovništva nije
naelektrisano”, dodao je.
Da si video kako se Staljin smejao – nastavio je staljinista. – I
mi, naravno. To je bio najsrećniji dan u mom životu. Naloge za
progonstva i ja sam davao. I ne vidim u tome ništa loše. Pa šta.
Hajde, probaj bez tih stvari. Bi li dugo izdržao? Bi li mnogo uradio?
Drukčije se nije moglo. Ako nećeš ti njega, hoće on tebe. Trebalo je
ljude držati u strahu i trepetu. Bio je potreban polet. Bez poleta ne
bismo ništa uradili. Propali bismo. A polet bez straha ne postoji. Sada
nema hapšenja. A ima li mnogo poleta? Eto vidiš!
Na drugom mestu, piše ovako: – Zinovjev je pre Staljina uveo
u praksu teror. Sujetni, nadobudni pozer Trocki činio je isto što su
radili Staljin i Zinovjev. Oni nisu bili bolji od Staljina s gledišta
zlodela. Staljin je postao najveći zlotvor jer je prihvatio nametnutu
ulogu i blistavo je odigrao: postigao je uspeh. Da je pretrpeo krah i
da je neko drugi prigrabio vlast, najveći zlotvor i tiranin bio bi taj
srećnik. To je istorijska uloga koju bi na ovaj ili onaj način odigrao
bilo ko drugi, uključujući i Lenjina. Možda bi bilo malo bolje. Možda
malo gore. Ali u suštini, postojala je samo jedna uloga. U masovnom
procesu revolucionarnog prevrata, u najdubljim osnovama istorijskog
procesa, uloge ličnosti raspodeljuju se tačno, tok istorije bira
najpodobnije i najdostupnije...
Staljin je zaista, u tri ili četiri navrata, nudio ostavku – ali
Partija nije htela dalje bez njega na vrhu.
U svemu genijalan, pa i u poznavanju ljudskih karaktera,
Napoleon Bonaparta jednom je rekao, a Gistav le Bon sjajno je uočio
važnost te spoznaje da je Francusku revoluciju stvorila sujeta,
jednakost joj je bila samo izgovor.
Drugim rečima, nove francuske elite, lišene društvenog
priznanja, bile su pokretač revolucije – ideja jednakosti bila im je
nužna samo zato da pokrenu mase. Bogati buržuj želeo je da bude
podjednako priznat kao i nekakav grof, vikont ili baron. I zato je
gurnuo u revoluciju celo društvo. Najviše ideje spajaju se s najnižim
porivima.
Nije slučajno da je komunistička revolucija najpre uspela u
zaostaloj, fanatizovanoj Rusiji Dostojevskog, zemlji čija je dubinska
revolucionarna vrenja Fjodor Mihajlovič prikazao decenijama pre
dolaska Lenjina, u „Zlim dusima” i „Karamazovima”. Njegovi likovi
Stavrogin, Kirilov, Šatov, Verhovenski, obuzeti zlim dusima i
demonima, anticipacija su turobne ruske budućnosti u kojoj se
neviđeni napredak – kako bi, parafrazirajući Tita, Krleža rekao,
„milioni tona čelika, Magnitogorsk, prava linija” – odvija po cenu
neviđenog terora. Ali, ne samo terora. Bez vere, bez nade, bez
participacije masa u raspodeli bogatstva, počasti, vlasti i moći,
nijedan sistem ne bi mogao da traje 70 godina. „Staljin je uzurpirao
vlast”, kaže Zinovjev i dodaje, ,,pa idite vi, i uzurpirajte vlast, bilo
gde: od kućnog saveta do države.” I javite kako ste prošli.
Nada u bolji život, napredovanje, čin, novi status, koje je
Napoleon Bonaparta na krilima revolucije dao milionima mladih
ljudi koji do tada nisu imali nikakve šanse, decenijama su
nadahnjivali, ne bilo koga nego velike književnike: Stendal, koji je
sam bio i protagonista i slikar Bonapartine epohe, plastično je
prikazao taj „polet njihove mladosti”, entuzijazam likova kojima je
Napoleon dao perspektivu cedi se s margina njegovih stranica, kao i
Balzakovih, dok je mnogo likova Dostojevskog na ovaj ili onaj način
trajno opsednuto ne samo Napoleonom već i duhom njegove epohe.
Čovek nikada neće živeti samo o hlebu, njemu su važne reči, ideje,
ideali. A ako se spoji i jedno i drugo, i reč i hleb, možemo da
očekujemo čuda. „Proleteri nemaju šta da izgube osim svojih okova”,
kaže Karl Marks. Internacionala savršeno iskazuje sav raspon
emocija koje vode milione:

Ustajte, prezreni na svetu,

Svi sužnji koje mori glad!
To razum grmi u svom gnevu,
Kraj u ognju bukti sad!
 Prošlost svu zbrišimo za svagda,
Ustaj, roblje, diži se!
Sav svet iz temelja se menja
Mi nismo ništa, bićemo sve!
To će biti poslednji
I odlučni teški boj.
Sa Internacionalom
Slobodu zemlji svoj!

U tim stihovima je sve – slika raja, strašni sud, čudesni

preobražaj, nada, kažnjavanje zlotvora, ali ako se malo bolje
analiziraju ti stihovi koji su nadahnjivali milione, ustanovićemo da u
njima nema previše jednakosti i bratstva, to je uzvišeni poziv na
obračun, odmazdu. Od prilike kao u poznatom psalmu:

Radostan će biti pravednik kad ugleda odmazdu,

noge će prati u krvi zlotvora.
I reći će ljudi: „Pravednik plod svoj ima!
Još ima Boga da sudi na zemlji!”
 ANTINOMIJE ČISTOG BEZUMLjA

Negde dvadesetih, Miroslav Krleža – još uvek sav zanesen

Oktobrom i Lenjinom, navodi kako su boljševici u kratkom roku
sagradili četrnaest hiljada škola; to je, nema nikakve sumnje, pravo
čudo, kao što je čudo i „Arhipelag Gulag”. Ovsejenko naglašava da u
te škole deca kulaka nisu imala pristupa. Kulak – to je bio seljak koji
ima četiri, pet krava. Ali komunizam je carstvo protivrečja. U njemu
– preformulišimo Kanta – vladaju antinomije čistog bezumlja. Čim
odete prema jednoj tački sistema, na neku ekstremnu poziciju, odmah
vam biva vidljiva neka druga, jednako radikalna, ali potpuno
suprotnog predznaka. Staljin je, primećuje Čerčil, uzeo Rusiju koja je
orala drvenim plugom, a ostavio je naslednicima kao nuklearnu silu.
Prema podacima CIA, sovjetska Rusija imala je najveće ikad
zabeležene kontinuirane stope rasta sve do pojave moderne Kine. Ali
nikada nije imala ni jednog jedinog dana slobode; u životu je predah
od terora značio praznik.
Komunizam je magnetski privlačio idealiste, ali i hohštaplere,
neradnike, lenštine. I one koji su pomalo bili kombinacija svega toga.
- Rodoljub Čolaković je školu prezirao. Kako je na suđenju
nadobudno govorio, položio bi on sve ispite samo da je hteo da sedne
i uči, troši svoje dragoceno vreme na buržoaske tričarije. Nije imao ni
dana radnog staža, nije mogao da čeka, njegovi univerziteti bili su
celodnevna sedenja u sarajevskoj Evropi i u zagrebačkoj Kazališnoj
kavani – piše liberalni Čolakovićev kritičar i beogradski novinar
Momčilo Đorgović. – Tu je postao doktor za sva znanja ovog sveta.
A cela ta zapenušana i narcisoidna retorika o eksploataciji odvijala se
u jednoj zaostaloj, bednoj, seljačkoj zemlji u kojoj je i buržoazija bila
evropska sirotinja, a kralj jedva sastavljao kraj s krajem.
Halucinantno i hipnotički ponavljale su se parole nemačkih i ruskih
komunista. Istovremeno su iz njih isijavali zavist i prezir prema
svemu što je uspešno i vredno u građanskoj civilizaciji.
Đorgović dodaje kako je književnica Isidora Sekulić u svojim
zapisima uoči Drugog svetskog rata zapazila da su „studenti iz Bosne
pokazivali veliku i otvorenu zavist prema svojim bolje stojećim
beogradskim drugovima i da ih je to osećanje teralo u komunističku
partiju, koja je bila protiv onih koji imaju”. Baš kao u Napoleonovoj
primedbi o revoluciji koju vodi sujeta, a jednakost je samo prividno
opravdanje.
- Sve što se nije slagalo s njegovim stavom Čolaković je s
visoka omalovažavao – objašnjava dalje Đorgović. – On i misli i piše
totalitarnim jezikom. I dok naknadno ispisuje „Kazivanja”, on vređa
nekadašnje neistomišljenike. Lepu radnicu sa zelenim očima u
Češkoj, koja mu na poljima posle razornog rata trezveno kaže da je
on s tiradama o klasnom osvešćivanju, dok svi vredno rade, običan
vetropir, poput zaludnog rentijera, a da je njen gazda mnogo bolji jer
je organizovao posao i omogućio im zaradu, Čolaković i posle četiri
decenije naziva „ovcom”. Nečista savest ili divlja uobraženost koja
do smrti ne oprašta? Ali, u suštini, on i jeste bio rentijer. Rentijer
revolucije i rentijer jednog atentata...
Ovde se u suštini susrećemo s istinom dve ideologije.
Komunisti tvrde da je gazda zelenooke devojke sebični gad kog treba
eksproprirati, po potrebi i streljati. Liberali misle obrnuto. „Sebičnost
je nešto imaginarno”, kaže Hegel. Sebični gazda naizgled radi samo
u svom interesu. Ali on, vodeći se sebičnim porivima, nužno
zapošljava zelenooku devojku i desetine njoj sličnih i svi imaju
koristi. Ljude vodi „nizak, ali solidan temelj sebičnosti”, kaže Džon
Lok. Englesko društvo je liberalno; izgrađeno je na niskom, ali
solidnom temelju sebičnosti. Već 300 godina nije imalo revoluciju.
Gradonačelnik Londona je musliman. Referendum o samostalnosti
Škotske, kao i o izlasku Britanije iz EU, prošao je bez šamara – nije
bilo nasilja. Bivša komunistička društva, utemeljena u kolektivizmu,
danas su najdesnija i najbliža neofašizmu – osim onih koja su
sprovela liberalne reforme.
- Mi danas znamo ili bismo mogli da znamo da svi veliki
zločini proizlaze iz velikih ideala, ne iz zle volje, počinitelji iz svoje
unutrašnje perspektive uvek slede „dobro”, njihov je podsticaj uvek
„namera spasavanja” (Hegel) i nikad im ne nedostaje objektivizacija,
zvala se ona rasa, klasa, narod ili nacija. Danas se mobilizuje u ime
„ljudskosti”, užasna reč! Najstravičnije masakre nikad nisu izveli
skeptici ili nihilisti, već vernici i utopisti u ime velikih ideala –
smatra Rudolf Berger.
 - Rodoljub Čolaković je – dodaje naš autor – žudeo za
terorom. Lično se okomio na Milorada Draškovića do te mere da nije
mogao ni fizički ni psihički da podnese da ovaj bude živ. Ali nije
hteo da bude krvnik. Lukavo je prepustio da taj čin ,,sam izabere” lep
i pametan, tihi i dobri mladić Alija Alijagić. – Stavljaće ga u nebeske
i zlatne verbalne aureole rodoljuba, kao što će s druge strane
demonizovati na pasja kola Draškovića, samo zato da bi prikrio
besmisleno žrtvovanje dva života, a sebe uzdigao među očeve i
proroke bosansko-jugoslovenske revolucije, koju je on, eto, „hrabrim
delima” otpočeo umesto kilavog i oportunističkog dogovora
partijskog rukovodstva s velikosrpskom hegemonističkom
buržoazijom – zaključuje Čolakovićev kritičar.
Računovodstvo istorije ispostavilo je brutalni bilans. – Ništa
korisno – zaključuje ovaj kritičar – za svoju i komunističku stvar
Čolaković nije postigao atentatom. Radnici nisu živeli bolje, ojačao
je režim, dao mu je opravdanje za represiju, stanje u državi se samo
pogoršalo. Hiljade komunista je završilo u zatvoru, partija je gotovo
prestala da postoji.
 LJUDI KNjIGE

Na početku jednog poglavlja svojih memoara, Čolaković

opisuje zapanjujući prizor. On ulazi u sobicu Mustafe Golubića i
zatiče ga u neočekivanoj pozi. Golubić leži na krevetu – i čita
„Kapital” Karla Marksa.
To je knjižurina s više od 1500 stranica, štampana najsitnijim
slovima, nonparelom, ispisana teškim jezikom ekonomskih analiza,
formula, kamata, stopa, trendova.
Tu istu knjigu Moša Pijade preveo je u zatvoru u Lepoglavi.
Kako god bilo, profesionalni ubica Mustafa Golubić u predahu
između egzekucija čita Bibliju socijalizma. I tu on nije usamljen,
naprotiv. Komunisti se predoziraju znanjem; nauka je njima opsesija,
fetiš. Nauka će prevesti čovečanstvo na drugu obalu, tamo gde će svi
biti isti, ravnopravni, zadovoljni i srećni, gde će svi biti siti, i gde više
„neće biti eksploatacije čoveka po čoveku.”
Danas je potpuno nezamislivo predočiti snagu te utopije
kakvu čovečanstvo nikad nije videlo, a nakon njenog dramatičnog
neuspeha više nikada neće ni videti.
- Religija je opijum naroda – pisao je Karl Marks. – Religija je
opšta teorija ovoga sveta, njegov enciklopedijski priručnik, njegova
logika u popularnom obliku, njegov spiritualistički point d' honneur,
njegov entuzijazam, njegova svečana dopuna. Ona je fantastično
ostvarenje ljudskog bića jer ljudsko biće nema istinsku stvarnost –
misli Marks.
Religija je izmaštana dopuna za sve ono čega u stvarnosti
nema. Nije ni slutio da će upravo njegova ideologija u milionima
ljudi zauzeti upravo tu ulogu, ulogu opijuma, droge koja daje sliku
lepšeg sveta, i militantno istisnuti klasičnu religiju.
Naše (anti)junake, Staljinove likvidatore, „naoružane
misionare”, kako bi ih nazvao Robespjer – to je zapanjujuće otkriće –
vidimo najčešće u dve poze; oni hodaju svetom s revolverom ili
nožem, čekajući stalno u zasedama, zalepljeni za mete svog progona
kao taksena marka. Ili ih nalazimo s knjigama pod miškom!
Rodoljub Čolaković, idejni začetnik atentata na Milorada
Draškovića, i pre i posle rata piše knjige („Kuća neoplakana”,
„Kazivanja o jednom pokoljenju”), Vlajko Begović, Staljinov
egzekutor u Španiji, piše knjige o istoriji Bosne, Pavle Bastajić i
Golubić pišu članke po novinama, Bastajić je urednik„Balkanske
federacije”, Vladimir Dedijer je skriboman, Josip Broz Tito ima
sabrana dela tolstojevskog opsega, prevodi i uređuje „Istorija
SKP(b)”, a između dva svetska rata, prema svedočenju Herte Has,
čita Klauzevica, zaklinjući se da nikad više neće „biti kaplar”.
Rodoljub Čolaković upoznao je i Pavla Bastajića u „knjiškoj”
epizodi.
- Jednog januarskog dana – pripoveda Čolaković – Vlado mi
reče da bi sa mnom želeo da razgovara jedan Jugosloven, stari
revolucionar, čije mi ime ne može reći. On, istina, radi po ,,ruskoj
liniji”, ali održava vezu s našim punktom kad mu zatreba neka usluga
ili naša partijska literatura. Pristao sam, i Vlado me je odveo na
sastanak u kafanu u kojoj smo duže čekali dok se nije pojavio naš
zemljak. Prišao je ležerno našem stolu, rukovao se s obojicom kao sa
starim poznanicima i seo. Vlado mu je predao neke knjige i otišao.
Tek tada se nepoznati obratio direktno meni pitanjem znam li ko je
on.
,,A znaš li ti ko sam ja”, odgovorio sam.
„Znam, rekao mi je Vlado, i zato sam te zvao, jer mi je o tebi
pričao Mujka (Mustafa Golubić). Sad je red da i ja tebi kažem svoje
ime.”
Bio je to Pavle Bastajić, poznati nacionalni revolucionar pre
Prvog svetskog rata, koji je razočaran stvarnošću kraljevske
Jugoslavije prišao radničkom pokretu, pa su ga putevi emigranta-
revolucionara odveli iz Beča u Moskvu, a odatle u beli svet kao
saradnika NKVD-a.(...) Za Bastajića sam znao od ranije iz pričanja
Salomona Levija, koji je s njim radio u Beču. Od toga je i krenuo naš
razgovor. Ali su Bastajića više od života naših zajedničkih poznanika
na robiji zanimale prilike u zemlji i Partiji. Pričao sam mu koliko sam
smeo, ostavljajući da mu drugi kažu ono što ga je još zanimalo.
Slušao je pažljivo, a onda se odjednom nervozno digao i kratko rekao
da mora da ide. Obećavši da ćemo se još videti u Parizu, otišao je ,,s
knjigama pod miškom” i izgubio se u metežu ulice. Ostao sam još
neko vreme sam u kafani i razmišljao o susretu, s nekim neobjašnjivo
nelagodnim osećanjem. Ljudi takvog kova su me zanimali, jer je po
svojoj prošlosti i po onome što je danas radio bio neobičan,
„apsolutno izvan serije”...
Bastajić je mrk, zatvoren, težak čovek, on je egzekutor-
intelektualac. „Apsolutno izvan serije”, kaže Čolaković. Kao i mnogi
Staljinovi likvidatori. I sa sastanka odlazi ,,s knjigama pod miškom.”
Knjiga! Nauka! To je ono što komuniste prikazuje kao decu
prosvetiteljstva. Komunisti su deca Francuske revolucije, koja je
prvo osmišljena i pripremljena u duhu Rusoa, Voltera, Didroa, a
zatim se rasula u stvarnost, gde je završila u moru krvi, upravo poput
komunističke revolucije, kojoj je Marks prvo dao misaoni temelj, da
bi je Lenjin – još jedan filozof, gnoseolog, teoretičar – u praksi
oživotvorio u oktobru 1917. godine.
Antonov-Ovsejenko navodi dijalog Grigorija Petrovskog, šefa
Muzeja revolucije u Petrogradu, s nekim građaninom:
- Šta se to događa, Grigorije Ivanoviču, recite mi.
- Čitajte istoriju velike Francuske revolucije – odgovorio mu
je Petrovski.
Čovek koji mu je postavio to pitanje bio je vrlo dobro
obavešten, jer je mnogo puta pročitao istoriju Francuske revolucije i
skupio je nešto statističkih podataka. I utvrdio je: od dvadeset glavnih
vođa francuske revolucije, uključujući Robespjera, Dantona, Sen-
Žista, Kutona i Barnava, sedamnaestorica su bili giljotinirani već
neku godinu nakon izbijanja revolucije. Opseg pokolja za vreme
francuske revolucije bio je otprilike 85 posto. Od Ruske revolucije
prošlo je 18 godina pre nego što je počeo režim termidora... Dvanaest
članova prve sovjetske vlade živelo je do 1937. godine. Staljin je
pogubio jedanaestoricu, a on sam bio je dvanaesti. Stopostotni
rekord. Bio je to napredak u odnosu na Francusku revoluciju.
Postigao je znatno veći procenat pogubljenja: 95 posto prema 85
posto u Parizu. Međutim, ne smemo da zaboravimo stopostotni
rekord za Centralni komitet izabran na VI kongresu Partije.
 PROBLEM RUSOA

Temelj svega jesu ideje, šta god marksisti mislili o tome.

- Prvi koji je došao na zamisao da ogradi komad zemljišta i da
kaže „ovo je moje” i koji je uz to našao dovoljno naivne ljude da mu
to poveruju, bio je pravi osnivač građanskog društva – tvrdi Žan Žak
Ruso u „Društvenom ugovoru”, pa nastavlja – koliko bi zločina,
ratova i ubistava, koliko nevolja i strahota uštedeo ljudskom rodu
onaj koji bi tada, iščupavši oznake i zatrpavši jarak, viknuo svojim
bližnjima: ,,Ne slušajte tu varalicu, propali ste ako zaboravite da
zemaljski plodovi pripadaju svima, a zemlja nikome!”
U toj je rečenici očito sadržana sama bit komunizma: ideja
ukidanja privatnog vlasništva. Kakva Rusoova greška! Oni koji su
„čupali oznake” i „zatrpavali jarak” ukidajući privatno vlasništvo,
nisu svet poštedeli ratova, strahota i zlodela, već su ga, naprotiv,
gurnuli u more krvi od kojega se neće oporaviti još stotinu godina.
Ali, tako to ide s ljudskim snovima, ljubavima i fantazijama
svi će se, nošeni verom, upustiti u njih sve dok na vlastitoj koži ne
plate svu njihovu cenu. Ništa nije tako slepo i tako opasno kao
militantni vernik, bez obzira na to u što veruje.
Iako je marksizam sam sebe deklarisao kao materijalističku
filozofiju, nema ništa pogrešnije od toga. Ljude vode ideje, one
pokreću pojedince i mase, proizvode istoriju. Ideja koja se danas čini
minijaturnom, neznatnom, slabašnom – sutra može pokrenuti
cunami.
- Samo glupa buržoazija misli da iz nijansi misli ništa ne
proizlazi – napisao je jednom češki disident Česlav Miloš. Zato su
komunisti bili tako opsesivno posvećeni rečima, rečenicama,
nijansama misli, izrečenim i neizrečenim. Oni su znali da misli
pokreću brda, a čak i nijanse znaju da budu razorne. Nijansa koja je
razlikovala Trockog i Staljina bila je ideja svetske revolucije: Staljin
je mislio da se socijalizam može izgraditi samo u jednoj državi,
Trocki je verovao da bez svetske revolucije od socijalizma nema
ništa. Zapanjujuće: već prvi fatalni susret njihovih očiju bio je koban.
- Trocki je – piše Isak Dojčer, citirajući Skobeljeva – zadržao
u vrlo živom sećanju prvi pogled na svog budućeg protivnika i
zbunjujući dojam koji je na njega ostavio Staljin. Primetio je da je
izgled tog Kavkažanina „mračan ali nesvakidašnji” primetio je „mrku
koncentraciju” na njegovom licu i izraz pravog neprijateljstva u
njegovim „žutim” očima. Posebno su ćutanje i čudnovat izraz lica tog
čoveka urezali taj slučajan prizor u sećanje Trockog i omogućili mu
da obnovi davni osećaj jeze čak dvadeset i sedam godina kasnije, kad
bude opisivao taj susret...
Omalovažavajuća procena Trockog prema kojoj je Staljin tek
„prvi mediokritet” partije, pomoćnik majstora, nenadareni trudbenik,
bila je fatalna greška: ona će trideset godina uticati na sudbinu šestine
planeta direktno, a na ostatak indirektno. Ako je i bio mediokritet,
bio je najvažniji mediokritet svih vremena. Iz svog šešira taj je
mađioničar zla uvek vadio nove zečeve.
Oholi prezir prvog uma Partije, Trockog, prema sekretaru
Staljinu, koji je držao Partiju, aparat, i tvrdo verovao u mit o Anteju –
koji je nesavladiv dok s obe noge stoji na zemlji – bio je jedan od
ključnih uzroka kasnijeg zla. Staljin nikada ništa nije prepuštao
slučaju. Nikoga nije smatrao dovoljno beznačajnim. Svi koji su ga
poznavali, svedoče o tome da je ceo život proveo na mrtvoj straži. U
ležećem stavu, s puškom uvek spremnom na pucanj, on je ceo svemir
oko sebe promatrao kao prostor koji naseljavaju dve vrste ljudi:
neprijatelji, i oni koji se još nisu raskrinkali kao takvi.
Staljina je odlikovalo gipko, elastično mišljenje koje nije
robovalo nijednoj dogmi. U svetu vernika, slepih sledbenika
komunističkog katehizma, takav je um uvek suveren: Staljin je, na
svim sastancima, uvek govorio poslednji. Zato je njegova misao uvek
bila misao većine. On nije nametao, on je češće pratio i nagomilanu
moć većinskog mišljenja pretvarao u svoju političku energiju. U tri
decenije dugom luku, on se stalno menjao i prilagođavao. Lazar
Kaganovič svedoči: – Bio je drugačiji čovek u različito vreme... znao
sam najmanje pet ili šest Staljina...
U knjizi o Titu, Đilas ovako opisuje jedan njihov susret: – Kao
da su njih dvojica imali štošta da zamere jedan drugom, ali se svaki
iz svojih obzira od toga suzdržava... Staljin je pazio da ničim lično ne
povredi Tita, ali istovremeno je, onako usput, zanovetao protiv
prilika u Jugoslaviji. Tito se, opet, odnosio prema Staljinu s
poštovanjem, kao prema starijem, ali se istovremeno osećao otpor,
naročito prema Staljinovim zamerkama na jugoslovenske prilike.
Tito je u jednom trenutku istakao da ima novih pojava u socijalizmu i
da se sada socijalizam probija i na drugačije načine nego u prošlosti,
što je Staljinu pružilo priliku da izjavi: „Danas je socijalizam moguć i
pod engleskom monarhijom. Revolucija više nije svuda nužna. Tu je
skoro bila kod mene delegacija britanskih laburista i mi smo
razgovarali baš o tome. Da, ima mnogo novog. Da, čak i s engleskim
kraljem moguć je socijalizam...“
Te rečenice, zbog kojih bi neki običan komunista tridesetih
godina u SSSR-u mogao biti streljan, Staljin je izricao bez problema.
Njegov je dugi politički vek ponajviše omogućila baš ta fleksibilnost.
Mnoge su tajne njegovog uspeha, nije jedna, ali u toj gipkosti uma, u
toj strpljivosti, u toj umetnosti slušanja i prosuđivanja najvažniji je
deo objašnjenja, iz te osobine on crpi najveći deo svoje životinjske
snage.
Trideset godina kasnije Entoni Idn dao je preciznu ocenu
Staljina, koja je bila dramatično različita od ocene koju mu je dao
Trocki: – Kad bih morao da izaberem tim za neku konferenciju, prvo
bih odabrao Staljina. Taj čovek bio je nemilosrdan. Imao je jasan cilj.
Nikad nije rasipao reči, nikad nije galamio, čak je retko bio i
nervozan. Zatvoren i smiren, nikad nije dizao glas i uvek je dobijao
ono što želi. Osim toga, jasno je uočavao detalje.
Staljin je bio, kao i svi iskompleksirani i nesigurni ljudi, jako
osvetoljubiv. Čolaković pripoveda kako se neki njegov kolega,
komunista s kojim se benigno našalio, požalio na to kako je jednom
postao žrtva Staljinove osvete. Ismejao je Staljina u kupeu voza koji
je stajao na peronu u Moskvi, čekajući put u neki provincijski grad
zahvaćen revolucijom. Posle je zaspao u drugom vagonu. Kada se
ujutro probudio, njegov vagon stajao je na peronu, a ostatak
kompozicije je otputovao. Staljin ga je otkačio...
Bez obzira na to, ili baš zbog toga, Staljin je brzo poprimio
dimenzije boga. Gistav le Bon kaže: ,,Za mase morate da budete bog,
ili ste ništa.” Bio je u pravu, naročito ako je reč o Rusiji.
***
„Pogledajte u prvu baru na koju naiđete i u njoj ćete videti
gamad koja svojim otrovom nadmašuje i zasenjuje svu drugu
gamad.” Ova napomena ruskog satiričara iz XIX veka, Saltikova-
Sčedrina, bila je neočekivano potvrđena u rezultatima istraživanja
američkog biologa Rouza, piše Antonov-Ovsejenko, pa nastavlja
kako je biolog došao ,,do vrlo zanimljivog otkrića”.
- Uzmimo jato punoglavaca što pliva u ribnjaku. Ako u
jednom trenutku jedan od njih izraste nešto veći od ostalih, samo će
on i dalje rasti i debljati se. Ostali više neće rasti i na kraju će uginuti.
Prirodoslovac je promenio jednu trećinu vode u ribnjaku, ali sve je
ostalo po starom. Veći punoglavac trovao je ostale izlučivanjem neke
tajanstvene tvari.
 LICE BOGA

Čolaković ovako opisuje Staljinovu pojavu na VII kongresu

Kominterne u Moskvi:
- Zapamtio sam taj svečani čin otvaranja kongresa po
atmosferi punoj iščekivanja koja je vladala u dvorani. U dvorani je
bilo 510 delegata, koji su predstavljali 65 komunističkih partija, ali
uz delegate, bilo je još oko stotinu gostiju. Delegati su sedeli
grupisani po partijama, osim nekih delegata iz VKP(b), koji su se
nalazili u jednoj loži: Molotov, Ježov, Andrejev, Ždanov. U sali se
čuo žamor delegata koji je odjednom prestao: iz prostorije iza
podijuma, iz koje je vodilo nekoliko stubova, pojavio se Staljin i
zastao nasred podijuma.
Nekoliko trenutaka bio je sam. Kad se pojavio, cela je dvorana
skočila na noge, razlegao se urnebesan pljesak i gromoglasni pokliči,
zatim pevanje Internacionale na raznim jezicima, pa opet pokliči. Sve
se slilo u opšti huk za mene do tad neviđene ovacije...
Primitivnom idealizmu masa – pisao je tih godina nemački
sociolog Robert Mičels – potrebni su svetovni bogovi „kojima su
privrženi utoliko više slepom ljubavlju što ih oštrije pogađa surovi
život”. Staljin je verovao – štaviše, znao i govorio – da je Rusima
potreban car, baćuška. Josip Broz Tito nosio je bela maršalska odela
jer je bio savršeno svestan potrebe neobrazovanih, autoritarnošću
prožetih masa da obožavaju svetovne bogove ili idole, kako im
drago. Tu je potrebu imao i Franjo Tuđman, koji je belu generalsku
uniformu nastavio da nosi i u višestranačju. On je time izlazio u
susret vrednosnim strukturama dugog trajanja. Staljin se najviše
ponašao kao božanstvo.
- Trajalo je to – nastavlja Čolaković – desetak minuta. Samo
je Staljin stajao miran usred tog neobuzdanog izliva poštovanja i
divljenja. Ponekad bi dignuo ruku i mahnuo delegatima, na šta su oni
još besnije pljeskali i klicali...
Ruska je revolucija završila u rukama najopasnijeg čoveka
dvadesetog veka i zato nije čudno što je njihov kasniji tok bio
identičan Francuskoj, samo neuporedivo krvaviji.
Klerik Žosef Fuše, na početku revolucije najkrvaviji
jakobinac, u Lionu ubija toliko ljudi da čistači danima moraju
šmrkovima da peru krv s ulica. U pokrajini Vandeja, u
revolucionarnom teroru, strada oko 200.000 građana – u Francuskoj,
koja tada ima manje od 20 miliona stanovnika – što je ekvivalent
milionu ili dva u velikoj Rusiji.
Ali revolucionarni teror – u samosvesti protagonista – nije
sadizam. On je naučno uklanjanje neprijatelja.
Francuska revolucija na pozornicu izvodi Građanina,
apstraktno ravnopravnog bilo kojem drugom građaninu,
komunistička revolucija na scenu želi da izvede Čoveka, jednakog
stvarno, a ne samo apstraktno, bilo kojem drugom čoveku.
Sa krajnjih tačaka tih emancipacijskih ideologija puca lep
pogled na polja smrti.1 Na krajnjim granicama nove revolucionarne
ljudskosti stoje Mustafa Golubić i Pavle Bastajić, koji se – držeći
knjigu u jednoj, a pištolj („valter”, „luger” ili „tulski tokarev”) u
drugoj ruci – svojski trude da protivnicima revolucije podignu stopu
smrtnosti. I to im polazi za rukom.
Nisu opasne mnoge knjige, opasna je samo jedna, kaže u
poznatom tekstu Danilo Kiš:
- Bio sam zauzet čitanjem i pisanjem, kad grunu u moju sobu
velik broj tih ljudi naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom
oštrom poput noža... I rekoh im da ih ne cepaju jer mnoge knjige nisu
opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje
mnogih knjiga dovodi do mudrosti, a Čitanje jedne jedine do
neznanja naoružanog mahnitošću i mržnjom.

1
Ovoga nije pošteđen ni liberalizam. Briljantni dokumentarac ,,The
Act of Killing” prikazuje ljudske zveri iz Indonezije, skupinu ubica,
likvidatora, vođa eskadrona smrti, koji su 1965. godine, u ime liberalizma,
likvidirali komuniste, Kineze i intelektualce, Ubili su njih više od milion,
pa onda o tome pričali nakon više od 40 godina - hladno, bezosećajno, bez
savesti, štaviše, s neskrivenim, golemim sadističkim užitkom. U filmu su
glumili svoje žrtve.
 OD CRNE RUKE DO CRVENE POMOĆI

Mustafa Golubić, Bastajićev i Čolakovićev prijatelj, poliglota,

čovek od akcije, ubica, radnik tajne službe, realista, prepredenjak
kojeg dvadesetak godina gone najbolje policije Evrope, ali mogu
samo da mu stave so na rep.
Jedna štura ruska biografija – u koju ne možemo prilično da se
pouzdamo – ovako ga prikazuje:
- Mustafa Golubić bio je agent sovjetske tajne službe. Otac mu
je bio trgovac muslimanskog porekla. Bio je izuzetno nadareno,
inteligentno dete, najbolji učenik osnovne škole u Stocu. Dobio je
opštinsku stipendiju i nastavio školovanje u Realnoj gimnaziji u
Sarajevu. U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda
nastavio školovanje u Beogradu. Maturirao je 1913. godine. Bio je
najbolji učenik gimnazije u Beogradu pa je dobio stipendiju vlade
Kraljevine Srbije da studira pravo u Ženevi.
Neki istoričari smatraju da je Mustafa Golubić bio stvarni
mozak Sarajevskog atentata na austrougarskog prestolonaslednika
Ferdinanda.
Bio je sledbenik ideje o ujedinjenju Južnih Slovena pod
patronatom Rusije. Nakon austrijske najave aneksije Bosne i
Hercegovine 1908. godine, seli se u Beograd. Tamo je studirao na
univerzitetu. Godine 1912, Balkanskom ratu, javlja se kao
dobrovoljac u komitski odred. Godine 1913. biva odlikovan
medaljom za hrabrost. Iz tog rata izlazi kao narednik srpske vojske,
bogatiji za Medalju za hrabrost Miloša Obilić, kojom ga je odlikovao
tadašnji prestolonaslednik, princ Aleksandar Karađorđević.
Početkom 1914. godine u Švajcarskoj, gde je nastavio
školovanje, pohađa marksistička predavanja i susreće brojne ruske
emigrante, možda i Lenjina...
U Solunu je bio desna ruka pukovnika Dragutina
Dimitrijevića Apisa. Sudsko veće je na Solunskom procesu pozvalo
Golubića da svedoči protiv pukovnika Apisa, ali on je to odbio. Zbog
toga je dobio kaznu jednogodišnjeg zatvora. Odležao je nekoliko
meseci, a zatim nečasno izbačen iz srpske vojske.
Možemo samo da zamislimo kakve posledice u njegovoj glavi
ostavlja strašni sudar Golubićevog idealizma s karađorđevićevskom
stvarnošću. Već u junu 1919. godine, zbog učestvovanja u
studentskim demonstracijama bio je uhapšen. U julu 1921. proteran
je iz zemlje. Način otpora ubrzo se jasno vidi: u Austriji Golubić
ulazi u KPJ. Godine 1924. učestvuje u radu časopisa „Balkanska
federacija”: tamo su brojne ruske veze i to je verovatno prekretnica
njegovog života. Uopšteno, naši sistemi najefikasnije proizvode
vlastite grobare.
U Beču je Golubić živeo oskudno i bez stalnih prihoda.
Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član Crne ruke, koji je
živeo u Nici, oženjen bogatom Francuskinjom, ali najveću pomoć
dobijao je od Alije Mujkića, obućara kod kojeg su studenti
popravljali cipele. Golubić dvadesetih i tridesetih živi u Parizu,
Moskvi i Pragu. Službeno, u Parizu je po nalogu „Crvene pomoći”
nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste.
U ranim tridesetim godinama viđan je u Moskvi, povremeno
odlazi u Francusku i Nemačku prema uputstvu sovjetskih sigurnosnih
službi. U Moskvi je završio školovanje za vrhunskog špijuna, dobio
visoku poziciju u Četvrtom odeljenju GPU („Государственное
политическое управление“). Četvrto odeljenje bilo je zaduženo za
likvidiranje komunističkih političkih kadrova koji nisu bili po volji
Kominterne, a posebno Staljina.
Milomir Marić u svojoj monografiji „Deca komunizma”
(Mladost, Beograd, 1987) navodi da je i Miroslav Krleža ,,bio
neobično vezan za Mustafu Golubića”, ali da tu svoju vezanost pisac
nikada nije do kraja objasnio. Nije je, nažalost, objasnio ni Marić.
Golubić je u Moskvi živeo u apartmanu hotela „Luks”, ali je u
tom gradu najmanje boravio.
Nakon njegovih putovanja po Evropi i svetu, iza njega je
ostalo mnogo mrtvih političkih protivnika.

U zimu 1934/1935. preselio se u Kanadu, u kojoj je ostao dve

godine. Potom se vratio u SSSR. Početkom 1937. godine nalazi se u
Njujorku (tamo takođe radi na kupovini pasoša jugoslovenskih
iseljenika, očigledno mu je to, uz ubistva, bila uža specijalnost). Tada
odlučuje da ode u Španiju, gde je izbio građanski rat, ali mu je iz
Moskve naređeno da se na neko vreme odseli u Pariz kako bi
identifikovao trockiste u redovima jugoslovenskih komunista.
Rodoljuba Čolakovića Golubić je upoznao 1933. godine. U
njegovom životu teško je, ako ne i nemoguće, razdvojiti istinu i mit.
Od skoka sa Železničkog mosta u studentskim danima do smrti u
zatvoru Gestapoa, sve je u njegovom životu predimenzionirano,
nadljudsko, dosta preterano. Teško je navesti najzvučnije priče koje
ga prate: Učestvovaoje u atentatu na Ferdinanda; bio je mozak
zavere, hteo je da ubije Aleksandra Karađorđevića, ulazio je Staljinu
bez legitimisanja; nosio mu je hercegovački duvan i s njim pio
rakiju; bio je general NKVD-a, jedan od trojice, jedini koji nije bio
Rus; bio je mozak operacije Trocki, mason koji je uzimao novac od
Kominterne i od masonerije, imao je stotine pasoša i pseudonima,
poslednje su mu reči bile „izdao me Tito – sve što bih u životu želeo
biti je on”, nikada mu se niko nije ni blizu primakao, mogao je da
ubije koga hoće i kako hoće i iste sekunde zaboravi da ga je ubio...
 LEGITIMISANJE U KREMLJU

Tvrdnju o njegovom važnom položaju u Rusiji potkrepljuje

Saed Trhulj, autor knjige o Mustafi Golubiću: – Mustafa je, bez
sumnje, bio Staljinov poverljiv čovek. U Kominterni ništa važno nije
moglo da se dogodi bez Staljinovog znanja i odobrenja. U to vreme u
Četvrtom odeljenju Kominterne, dakle u obaveštajnom, bila su
trojica generala – dvojica Rusa, a treći Mustafa Golubić. On je 1941.
poslat u Beograd da formira balkanski obaveštajni centar NKVD-a i
da njime rukovodi. Mislim da tu o nekom zadatku da diže ustanak
nema ni govora. Ali ima indicija da je sarađivao s Titom, čak se dosta
govori o tome da je radio na nabavljanju oružja za ustaničke jedinice
po Jugoslaviji. Kad je jednom bosanskohercegovačko partijsko i
državno rukovodstvo bilo na sastanku s Titom u Beogradu, posle
sastanka Josip Broz izdvojio je Ratu Dugonjića i rekao mu da bi u
Sarajevu trebalo poraditi na tome da se obnove sećanja na Mustafu
Golubića jer ,,on je nama učinio značajne usluge”.
Posle toga je jedna od značajnih ulica u Sarajevu, danas je to
ulica Tina Ujevića, dobila Mustafino ime, podignuta mu je bista u
Stocu, snimane su o njemu emisije na radiju i televiziji. Ali postoje
pretpostavke o tome da se Golubićeva delatnost nije svidela centrali
u Moskvi, pa su ga zato na kraju predali Gestapou.
Prema još jednoj priči bilo je ovako:
- Sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić (1889-1941) osnovao
je svoju mrežu u Beogradu kojom je rukovodio iz Beča. Organizuje
1921. godine atentat na kralja Aleksandra. Kasnije uspešno
organizuje ubistvo Lava Trockog u Meksiku. Govorio je 14 svetskih
jezika, imao 250 lažnih pasoša... Staljin ga šalje (februar 1941.) u
Beograd sa zadatkom da ubije Tita i podigne ustanak kada Moskva
da signal. Njegove planove Titu je otkrio Rodoljub Čolaković. Posle
dizanja u vazduh smederevske tvrđave (5. jun 1941) biva prokazan
Gestapou i uhapšen. Ispitivao ga je i mučio potpukovnik Gestapoa
Hans Helm. Mustafa je streljan u Pionirskom parku. Posle ulaska
Crvene armije u Beograd (oktobar 1944.), prva Staljinova naredba
bila je da se nađe njegov leš. Ekshumiran je i prenesen u Moskvu.
Većina ovih priča nema potvrde. Nije Staljin bio tako
sentimentalan ni prema živim ljudima, a kamoli prema leševima.
Mustafa Golubić nije bio general NKVD-a niti je imao generalski, a
čini se, ni bilo koji drugi ruski vojni čin. Njegova uloga u otmici
generala Aleksandra Kutepova, belogardijskog oficira koji je u
Parizu vodio antisovjetsku kampanju, pa je otet u lažnoj policijskoj
akciji na sred ulice 26. januara 1930, nije nigde dokumentovana –
kao ni većina njegovih drugih avantura. Otmicu je izveo Jakov
Serebrjanski. Golubić se očigledno vrzmao oko Trockog, ali je teško
proceniti njegovu stvarnu ulogu u atentatu. Vilu u kojoj je u Meksiku
živeo Trocki štitilo je nekoliko desetina ljudi, operacija likvidacije
bila je pripremana jako dugo, nekoliko puta atentat nije uspeo, a u
konačnoj akciji učestvovalo je mnoštvo agenata GPU. Akcijom,
doduše, jeste rukovođeno iz Njujorka, u kojem je, kao i u Meksiku,
tih godina boravio Golubić, ali niko ne tvrdi da je on bio ,,šef
orkestra”, premda neki autori veruju da je Golubić bio glavni čovek
GPU u Americi. Stevan Dedijer takvog je mišljenja: u intervjuu koji
je dao Arisu Angelisu, tvrdi da je Golubić u Americi skupljao
američke pasoše, koje je onda slao u Rusiju kako bi s njima ruski
agenti odlazili u SAD.
Ne postoji nijedna slika Staljina i Golubića. Glavni Staljinovi
biografi ga ne spominju. Nema ni govora o tome da je u Kremlj
ulazio bez legitimisanja, to je tipično ovdašnje preterivanje, kao i
tvrdnja da mu je nosio hercegovačku škiju. Pa valjda je Staljin pušio
nešto bolje.
Evo kako je Rodoljub Čolaković ispričao priču o ulasku u
Kremlj:
- Na rastanku Feđa je pozvao Mustafu i mene u posetu kod
svoje majke. Prekorio je pritom Mustafu što joj se nikad ne javlja, a
ona se stalno za njega raspituje i želi da ga vidi. Tek posle rastanka s
Feđom, Mustafa mi reče da je Feđa sin poznatog ruskog
revolucionara Sergeja Alilujeva, čijom se kćeri, Nadeždom, oženio
Staljin. Ona je umrla prošle godine, a po Moskvi se šaputalo da je
izvršila samoubistvo. Njena majka živi s Feđom u Kremlju, u
skromnom dvosobnom stanu. Mustafa se s njom upoznao u
Kislovodsku kad je jednog leta bio tamo na lečenju. Bio je pažljiv
prema starici, šetao s njom, činio joj sitne usluge i ne znajući da je
ona Staljinova tašta. Saznao je to tek u Moskvi kad ga je, po nalogu
majke, prvi put posetio Feđa i pozvao ga da dođe kod njih. On o
tome nije pričao – stari konspirator nije voleo da govori o svojim
poznanstvima uopšte, a o ovom pogotovo, jer bi moglo da izgleda
kao razmetanje. Meni nikad nije spomenuo Feđino prezime ni
njegove rodbinske veze do tog dana.
Bio sam uzbuđen kad sam ugovorenog dana s Mustafom ušao
u zidine Kremlja. A kako i ne bih bio! Mnogo šta u istoriji Rusije
vezano je za ove bedeme od potamnele opeke nad kojima se dižu
kule, tornjevi, pozlaćena kubeta crkava i na njima blještavi krstovi. A
pogotovo je s tom drvenom tvrđavom vezano mnogo krupnih
događaja ne samo ruske nego i svetske istorije kad se u nju, 1920.
godine, uselio Lenjin, kad je nad kubetom Georgijevske palate
zalepršala crvena zastava, a svaki dan u ponoć s kule počela da
odjekuje Internacionala.
Ušli smo u Kremlj s bočne strane, u njegovo levo krilo, u
kojem se nalazio stan Alilujevih. Na ulazu smo pokazali dokumente
oficiru bezbednosti, koji ih je pažljivo pregledao i onda telefonirao.
I Golubić i Čolaković pokazali su, dakle, dokumente, oficir je
telefonirao i tek nakon provere mogli su da uđu. Tvorci legende o
Mustafi i ulasku bez propusnice očito nisu čitali Čolakovićeva
„Kazivanja”. Uostalom; to je glupost: Staljin je bio notorni paranoik i
oko sebe je imao nekoliko prstena osiguranja.
Potreba naših ljudi za slavom s one je strane dobra i zla: oni će
usvojiti svakog zlikovca ako je u svom zlu bio dovoljno veliki;
štaviše, ako mu je malo nedostajalo, oni će dodati. Svaka stvar, kaže
nemački pisac Erih Kestner, uključujući i glupost, postaje
zadivljujuća – ako poprimi zadivljujuće razmere! Tu bismo mogli da
dodamo: i zlo. Sve zadivljuje ako je monumentalno, takva je ljudska
vrsta. Obožava veličinu.
Iz te se potrebe, da se preko slavnih rođaka učestvuje u slavi
sveta, objašnjava i mit – logika naše narodne legende: Iza
mitologizacije krije se najobičniji nacionalizam. Ako je neko naš
veliki, veliki smo i mi, veliki sam i ja.
- Mustafa Golubić – piše u još jednoj od bezbrojnih bajki –
bio je najbliži i najpouzdaniji Staljinov operativac, general-lajtnant
sovjetske obaveštajne službe, najverovatnije organizator Sarajevskog
atentata 1914. godine, otmičar generala Kutepova, organizator
ubistva Lava Trockog u Meksiku, čovek kojem je malo falilo da
likvidira i Josipa Broza Tita...
Mi smo, dakle, narod genija ili varvarogenija.
 CRVENI PARIZ

Pariz je 1937. godine bio poprište jedne poznate ljubavne

scene. Njeni su akteri Josip Broz Tito i njegova kasnija supruga,
Herta Has, majka Miše Broza.
Herta će Miri Šuvar šest decenija kasnije ispričati celu priču o
prvom susretu s Brozom 1937. godine u Parizu, u hotelu Park.
- Prvi utisak bio je daleko od ljubavi – rekla je Herta.
- Bio je nekako suviše elegantan. Nosio je sjajno odelo,
izvrstan šešir, elegantne cipele. Pomislila sam, aha, još jedan od onih
koji troše partijske pare. Treće večeri pozvao me na koncert hora
Crvene armije. Bilo je to nešto najdivnije što sam doživela u životu!
Nikada nisam čula tako sjajnu muziku, tako divno izvođenje. Posle
koncerta rekao mi je: „Idemo u kafanu, vidim da si od euforije još
rumena, hteo bih još malo da pričam s tobom.”
Otišli smo bulevarom Sen Mišel i seli u jednu kafanu. Dugo
mi je pričao o Sovjetskom Savezu, a ja njemu o Zagrebu. O Rusiji je
Tito pričao sve najpozitivnije, najlepše. Tu je, seća se Herta, počela
da ga analizira, a analiza nije potvrđivala prvi utisak. Naprotiv, sad je
zaključila da taj čovek ima obično, konfekcijsko odelo, obične cipele,
običan šešir. Hm, rekla sam sebi, pa tvoj prvi utisak bio je pogrešan,
on je jednostavno prirodno elegantan. Bio je, prisetila se „izazovno
zgodan”, Posle ju je odveo u Sen Žermen. Toga dana u grad je
dolazio engleski kralj Džordž V.
Sen Žermen se ne može opisati – aleje, klupe, cveće... Neke
aleje su bile tako guste da u njih nije dopirao ni tračak dnevnog
svetla. Taj dan bio je sasvim naš – rekla je Herta. – Pričali smo od
jutra do mraka. Uveče smo se vratili u Pariz, engleski kralj je već
otišao... Uvek smo se sećali tog dana u Sen Žermenu, a kad je počeo
rat, rekli smo: „Kad opet dođe sloboda, kad Pariz više ne bude pod
nemačkom okupaćijom, opet ćemo ići tamo”.
Bio je to najlepši dan u našem životu. Ali to obećanje nikada
nisu ispunili. Razišli su se, a kao u poznatoj sceni iz Kazablanke s
Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman, „uvek će im ostati Pariz”.
Pariz je za jugoslovenske komuniste, nakon Beča, postao
glavni grad, ali nije to bio grad romansi. Živeli su uglavnom teško –
najbolje bi bilo reći da su životarili. U Pariz se 1929. doselio srpski
komunista Živojin Pavlović; on tamo, upravo u Sen Žermenu, otvara
malu partijsku knjižaru koja se zove Horizon. Imaju i izdavačku
delatnost, svoje stanove i tajna skloništa. U Parizu rade ili navraćaju
Milan Gorkić, Prežihov Voranc, Ivan Srebrenjak Antonov, Pavle
Bastajić, Labud Kusovac, Ivan Marić. U Pariz nakon robije emigrira
Rodoljub Čolaković. Većina tih ljudi, pokazuju kasnija sećanja, ne
voli Tita. U Pariz često, ,,po poslu”, zna se kakvom, navraća i
Golubić – njega Moskva šalje da otkriva trockiste i druge zaverenike
pa da ih, po potrebi, likvidira.
Čolaković opisuje jednu gotovo holivudsku scenu, otmenu
večeru s Golubićem.
- Jedne večeri sedeo sam u mlečnom restoranu na
Monparnasu, u kome sam prezalogajio. Izašao sam na ulicu i
razmišljao gde ću. Prešao sam preko ulice i krenuo prema bioskopu,
kad odjednom, kao da je iz pločnika izronio, stvorio se preda mnom
Mustafa Golubić. Zastali smo i gledali se časak-dva, podjednako
iznenađeni susretom u milionskom gradu. Budući da je u Parizu,
pretpostavljao sam da zna moju situaciju i čekao sam da vidim kako
će se ponašati. Široko se nasmejao, prišao mi i uzeo me pod ruku.
- Gde ćeš – upitao je kratko.
- S tobom, u šetnju, na razgovor, gde želiš – odgovorio sam
radosno.
Zaustavio je prvi taksi i odvezli smo se na večeru. Ušli smo u
jedan od onih malih pariskih restorana smeštenih u spolja gledano,
neugledne, starinske zgrade, na kojima visi firma bizarna i po ugledu
i po nazivu. Ova se zvala „Mačka koja prede”. Kad sam ušao, stao
sam zadivljen izgledom i atmosferom lokala. Gole, potamnele grede
s kojih, na železnim lancima, vise lusteri od kovanog gvožđa,
bacajući diskretnu svetlost na desetak malih stolova. Svaki prekriven
blještavo belim stolnjakom, s priborom od starog srebra i čitavom
baterijom čaša i čašica. Seo sam za drveni sto, starinski, izrezbaren,
udoban. Zidovi lokala bili su tapacirani hasurom, a na njima obešeni
razni predmeti od bakra, čija je topla boja doprinosila atmosferi.
Nikad nisam bio u sličnom lokalu. Setio sam se francuskih romana i
opisa gurmanskih jela, svih onih čuda od začina, umaka, preliva i
ostalog što je činilo slavu francuske kuhinje. Rekao sam Mustafi –
zar nismo mogli da večeramo u nekom manje besnom lokalu.
- Jednom se može i ovako – nasmejao se.
Mustafa Golubić tridesetih godina nije samo jednom jeo
ovako. Svedočanstva savremenika kazuju da je živeo na visokoj nozi.
U Moskvi je svakog dana jeo meso, što je impresioniralo Vlajka
Begovića; revolucionara, GPU-ovca, ubicu.
I u Njujorku je jednom, u znak zahvalnosti za pomoć koju mu
je davno pružio otac Stevana Dedijera, Jevto, Dedijeru dao iznos od
deset njegovih plata. Mustafa Golubić nije bio siromašan čovek.
Za večerom smo – nastavlja Čolaković – vodili
konvencionalan razgovor, jer u restoranu nismo bili sami. Tik pokraj
nas, za drugim stolovima, sedeli su nepoznati ljudi, svečano obučeni,
tiho razgovarali i očigledno uživali u jelima koja su, na teškim
pladnjevima ili u srebrnim poslužavnicima, iznosili ćutljivi konobari
u belim uniformama. Ispričao sam mu u nekoliko rečenica kako
živim i šta radim.
- Sve znam, ali kasnije ćemo opširnije da razgovaramo – rekao
je Mustafa kratko i pokazao diskretno na publiku oko nas. Jedva sam
čekao da se svrši ta obredna večera iako sam jeo jela koja su bila i
retka i ukusno spravljena, ali i tako papreno plaćena da sam odmah
izračunao da je u običnom restoranu za te pare moglo sasvim
pristojno da večera bar deset ljudi.
 POKOLj KOMUNISTA

U pozadini ove luksuzne scene, u noćima Moskve i Pariza, u

strašnoj čistki nestaju ljudi. Staljin je 1937. odstrelio desetine hiljada
ljudi. Teror je rastao od ubistva lenjingradskog partijskog vođe
Sergeja Kirova, Staljinovog prijatelja kojeg je doživljavao kao
konkurenta pa je, prema svemu sudeći, naredio da ga ubiju. Poznato
je Staljinovo geslo bilo: „Nema čoveka, nema problema.” Partija je,
inače, sistemske čistke pravila od 1920-ih, samo su tada imale
drukčiji smisao.
Partijsko članstvo tih bi se godina pretreslo kako bi se iz
Partije izbacili pijanci, zabušanti, neradnici, krijumčari i slični likovi
koji su „ubacivali motke u točkove revolucije”. U velikoj čistki
izbacivani su oni koje bi Staljin i njegove službe odredili kao
neprijatelje i izdajnike. Bili su prognani u Sibir ili likvidirani. U
emigrantskim partijama dolazi do denuncijacija, međusobnih
optužbi, frakcijskih ratova koji na kraju stvaraju pokolj. Denuncirani
komunisti dobijaju poziv iz Moskve koji znači smrt. Oko 800
jugoslovenskih komunista ubijeno je u čistki.
Svi se boje. Poziv iz Moskve može značiti, a najverovatnije i
znači – smrt. Neki tuguju zbog tih tajnih egzekucija. Neki im se
raduju. Odlazak svakog druga znači upražnjeno mesto u vrhu partije,
gde vlada surova borba za moć. Milovan Đilas kaže kako Tito i
Kardelj nisu imali presudnu ulogu u čistki jugoslovenskih komunista,
ali dodaje da su im se „radovali kao mala deca”.
Partijski list „Proleter” u maju 1939. donosi (jednu) listu
isključenih jugoslovenskih komunista.
„Zbog razornog i antipartijskog delovanja, pokušaja
obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ, unošenja zabuna u partijske
redove u zemlji i širenja lažnih glasina iz inostranstva zbog veza s
trockističkim i drugim sumnjivim elementima itd. isključeni su iz
redova partije I. Marić i M. Marić, Labud Kusovac i njegova žena.
Kao tuđi i antipartijski elemenat isključen je Bobo (Božić). Zbog
grupaškog i antipartijskog rada, zbog tesnih veza sa trockistima i
obaveštenja istih o partijskim tajnama, kao npr. Darsulu u
Francuskoj, isključen je iz partije L B. (Zak). Zbog nediscipline,
grupaštva i nepokoravanja partijskim odlukama isključen je iz partije
V. J. (Stari). Kao tuđi i sumnjiv element isključen je iz partije L. C.”1
I tako u nedogled.
Katalog greha je opsežan; izdaja, trockizam, grupašenje, anti-
partijski rad. Kad Partija kaže „trockizam”, to je najčešće znak da se
neko suprotstavlja šefu; ako kažu „grupašenje”, to je znak da se druži
s nekim ko je u nemilosti, dakle, prede neku zaveru; antipartijski rad
može biti i slobodnije ponašanje u javnosti. Sve su to gresi. Greh
može biti sve, čak i preterana poslušnost liniji. Već sutra, naime,
današnja linija može biti prokazana kao pogrešna. Najbolje je zbog
toga biti fleksibilan i držati jezik za zubima, ni u čemu se ne isticati.
„Alah ne voli one koji preteruju”, navodi se u narodu jedna sura iz
Kurana. Ni Partija ih ne voli.
Najvažnije je isključenje Milana Gorkića, Titovog prethodnika
na čelu Partije. On je dobio poziv da ode u Moskvu. Nije ništa slutio.
Otišao je, dobro raspoložen, i više se nije vratio. U partijskom
glasilu, stvar je prikazana ovako:
- Kao elementi koji su našoj partiji i radničkoj klasi naneli
veliku štetu u toku niza godina svojim frakcijama i grupaškim
borbama, vezama s klasnim neprijateljima, varali i svojim
destruktivnim radom kočili razvitak partije i tako pomagali klasnom
neprijatelju, isključeni su iz redova partije: Milan Gorkić, Flajšer, S.
Marković, S. Miljuš, Krešić, Andrej, Mavrak, Petrovski, Senjko,
Martinović, Švarcman, Dragačevac, Berger, Liht, Graberica,
1
Čini se da su denuncijacije pripadnika poraženih frakcija policiji
bile uvrežena metoda borbe staljinskog krila, koje je predstavljalo partijski
mejnstrim. Nakon likvidacije Gorkića 1937, Dalmatinac Ivo Marić i
Crnogorac Labud Kusovac, pretendovali su, kao i Tito, na njegovu
poziciju.
Marić i Kusovac bili su sve do 1938. u Parizu. U januaru 1938.
godine Tito u pismu šefu Kominterne obaveštava Georgija Dimitrova da je
Kusovca i Marića izbacio iz KPJ. Istog meseca pariska policija proterala je
Kusovca, Marića i njihove žene, te Živojina Pavlovića. Živojin Pavlović
tvrdi da njihov progon nije tražilo jugoslovensko poslanstvo, već da je
denuncijacija kod francuske policije došla od novog partijskog
rukovodstva, „bilo preko francuske partije, bilo preko agenata GPU”.
Drenovski, Grgur V., i Z. Miljuš.

Rodoljub Čolaković opisuje kako mu je Mustafa Golubić

zapanjujućim realizmom prikazao turobnu stvarnost revolucionarne
scene.
- Posebno mi je drago što ću moći otvoreno da razgovaram
mnogo čemu što me je tištalo. To će biti kao nastavak razgovora koji
smo vodili u Moskvi pre tri godine, nekako pred moj odlazak u
Evropu. On mi je tada savetovao da nastojim da što pre odem u
zemlju i da se čuvam da me „naši kombinatori” ne uvuku u svoje
obračune. Proveo je mnogo godina u emigraciji, radio do odlaska u
SSSR na partijskim poslovima u Beču, ali onda kad je počeo da radi
kao saradnik IV odeljenja Crvene armije (obaveštajna služba), nije
prekidao vezu s nekim ljudima iz rukovodstva KPJ. Bio je u dobrim
odnosima s Gorkićem, a poslednji put sreli smo se u njegovom stanu
u Moskvi. Iako je radio na sasvim drugom poslu, pratio je odnose i
prilike u rukovodstvu KPJ i nije mnogo cenio ljude koji su se u
njemu smenjivali. Većinu je smatrao karijeristima koji se ne libe
nikakvih sredstava da bi se što bolje plasirali u Kominterni i
dodvorili pojedinim rukovodiocima. – Iako je radio na sasvim
drugom poslu – dodao je Čolaković, kao usput.
Ruske službe su, nakon postavljanja Ivana Berzina na čelo
GRU, potpuno promenile stil. U Evropi su strogo odvajali
obaveštajni i politički rad kako policije zapadnih zemalja ne bi mogle
da ih povežu. Takav je rad – velika inovacija u radu komunističkih
službi – značio napredak.
- U početku su za sovjetsku tajnu službu mogli da rade samo
provereni komunisti, sovjetski i strani – naglasio je u jednom
intervjuu Maroje Mihovilović, ugledni hrvatski novinar.
Berzin je sovjetsku obaveštajnu aktivnost u inostranstvu,
međutim, potpuno odvojio od levičarskih i komunističkih krugova, i
lokalnih i sovjetskih. Drugo, promenio je fokus rada sovjetske
špijunaže koja je prestala da se bavi članovima ruskih emigrantskih,
belih krugova, a koji su ocenjeni manje važnim, poraženim pa kao
takvi više nisu predstavljali element pretnje SSSR-u, te se
koncentrisala svojim radom na velike ondašnje sile: Nemačku,
Francusku, SAD, Japan itd., na zemlje koje su postajale konkurenti
narastajuće sile Rusije. Kontraobaveštajci tih zemalja lako su mogli
da otkriju ruske špijune koji su bili komunisti, službenici sovjetskih
ambasada, autori komunističkih listova. On je angažovao ljude koji s
tim krugovima nisu imali nikakve veze, pa kontraobaveštajne službe
zemalja u kojima su radili najčešće nisu uspevale da ih otkriju. –
Mustafa je – nastavlja Čolaković – bio hrabar i ponosan čovek, s
razvijenim osećanjem dostojanstva i bolelo ga je kad je gledao kako
se nekad dobri revolucionari zbog karijere pretvaraju u činovničke
beskičmenjake prema moćnima, a istovremeno u bezdušne satrape
prema nižima od sebe. Njemu nije bilo stalo do položaja; poziv
revolucionara shvatao je romantičarski i izabrao je ovo poprište zato
što je ono najviše odgovaralo starom zavereniku iz mladobosanskih
vremena kad je, kao mladić, napustio školu i uobičajeni građanski
kolosek i pošao u bitku za svoje uverenje. Put je bio dugačak i
neobičan – već trideset godina ide on njime kao nacionalni
revolucionar, zaverenik i komita u odredu Vojvode Vuka, zatim kao
komunista i obaveštajac Crvene armije. Zaseli smo te noći u jednu
kafanu na periferiji Pariza i upustili se u razgovor. Počeo je on, i to s
prekorom: „Nisi umeo da se sačuvaš, nego si glavačke uleteo u te
mreže u koje može da se zapetlja i mnogo iskusniji čovek nego što si
ti”, kazao mi je odmah otvoreno. Rekao je to tonom koji me je
dirnuo, jer sam osetio da mu je žao što sam zapao u takvu nezavidnu
situaciju.
 LUKA SPASA

- Mustafa je ovako govorio – pričao je dalje Čolaković –

Trebalo je još iz Beča da se vratiš u zemlju, još onda kad si video onu
potmulu borbu za položaje. Sigurno bi bio uhapšen, možda i osuđen,
ali u svojoj zemlji, daleko od tih beskrupuloznih ljudi i čist od
sumnje da si pristalica ma koga od njih. U tom društvu niko nikome
ne veruje i čim se ne slažeš s jednim, on je uveren da si s onim
drugim.
To je prokleta logika grupašenja i frakcionaštva i, kad se neko
u to zapetlja, izlaza i spasa nema. Sada si žigosan kao gorkićevac, što
u ovoj situaciji ima prizvuk ne samo pripadništva jednoj određenoj
politici već povlači za sobom i sumnju u tebe kao poštenog čoveka. I,
prirodno, sad se ljudi odnose prema tebi, blago govoreći, oprezno.
Čak i oni koji su ti se pravili prijatelji dok si bio na položaju, a da ne
govorimo o onima koji su ti zavideli što si član rukovodstva. Oni se
brinu da iz tvoje prošlosti, iz nekog postupka, iščeprkaju dokaz da si
uvek bio sumnjiv. Nije to ništa novo u istoriji naše Partije. Počelo je
to još početkom dvadesetih godina, kad su se prvi naši emigranti
našli u Beču. Još onda su jedni druge optuživali – te ovaj proneverio
pare, te onaj održava neke sumnjive veze. Sve to prati život u
emigraciji, pogotovu onda kad se ljudi bore za položaje i ugled koji
ne zavisi od njihovih kvaliteta, nego od ponašanja drugih. Emigracija
je prokletstvo i propast za svakog revolucionara. Malo ko može da se
u njoj održi, a da ona ne ostavi neki ružan trag na njegovom liku. Sad
moraš da ispiješ i tu gorku čašu.
Nije lako, ali treba biti čovek i ne zaboraviti da će još biti dana
za megdana.
I na kraju, čim se ovo klupko raspetlja, vraćaj se u
Jugoslaviju, i to po svaku cenu, makar i na robiju, zapamti šta ti
govorim.
- Razmišljao sam o tome – nastavio je Čolaković – i na kraju
sam mu rekao da sam odlučio da se vratim u zemlju i da se
legalizujem, bez obzira na posledice. Treba samo da sačekam odluku
Kominterne, koja će, izgleda, biti uskoro donesena. Mustafino lice,
dotle ozbiljno, odjednom se razvedrilo. Gledao me je nekako
razdragano, kao da sam mu saopštio nešto radosno, što nije očekivao.
„To ti je pametno”, rekao je kratko i, ućutavši se, nakratko dodao –
„Još za tebe ima spasa.”
Nemački komunist Vili Minzenberg nije želeo da ode u
Moskvu na poziv. Bio je šef izdavaštva nemačke komunističke
partije, pa je nakon Hitlerovog dolaska na vlast morao da emigrira.
Otišao je u Pariz, osnovao izdavačku kuću „Karfur” („Carrefour”) i
bio predstavnik Kominterne za zapadnu Evropu. Godine 1937. dobio
je poziv da dođe u Moskvu. On ga je u početku, navodno zbog
poslova, odgađao, da bi na kraju odbio da ode. Isključen je, prvo iz
Centralnog komiteta, a potom i iz Partije. Živeo je u Francuskoj još
dve godine, a onda su ga „nepoznati ljudi” ubili u okolini Pariza. Ko
zna – možda baš Golubić i Bastajić?
 TITOVO PREŽIVLjAVANjE

Josip Broz Tito preživeo je sva iskušenja: ratište u Srbiji,

potom Istočni front, zarobljeništvo, Pariz, Moskvu, Veliku čistku,
Drugi svetski rat, rezoluciju Informbiroa. Teško je zamisliti više
iskušenja u jednom jedinom ljudskom životu.
Ivan Stevo Krajačić, njegov najbliži saradnik, govorio je malo
i škrto. Ipak, neka su njegova svedočenja dragocen opis tehnike
preživljavanja na komunističkom vrhu u vreme Staljina.
- U obaveštajni rad me je uputio Josip Broz. Bila je izuzetna
čast raditi za Kominternu. Ponosio sam se time – rekao je Krajačić
Antunu Duhačeku. – Uostalom, Antune – dodao je – pokaži mi
jednog komunistu koji je radio u našim punktovima van zemlje u to
vreme, a da nije obaveštajno bio vezan uz Kominternu.
Krajačić je u decembru 1935. otišao u ilegalu. Do aprila 1936.
u Zagrebu je radio na partijskim zadacima. Potom se seli u Beč, pa u
Prag, i nakon pola godine završava u Španiji. Tamo je dogurao do
čina kapetana u internacionalnim brigadama republikanske vojske.
Borio se kod Teruela, Toleda, Ljeide, Ekstremadure i Tortose. Dve
godine posle odlazi u Pariz, koji napušta u martu 1939. i vraća se
kući. O svemu tome sistemski i istrajno ćuti. Krajačić je u Parizu
proveo više od godinu dana. Antun Duhaček piše kako mu je
Krajačić tvrdio da je u Parizu kontaktirao isključivo s Ivanom
Srebrenjakom Antonovim.
Srebrenjak Antonov malo je poznata osoba u istoriji hrvatskog
radničkog pokreta, što pre svega može da se objasni činjenicom da je
bio Titov neprijatelj. Srebrenjak je bio sovjetski rezident, najvažniji
čovek ruske agenture u Hrvatskoj do 1941. godine. Od drugih
komunista razlikuje ga i činjenica da iza njega nije ostala nijedna
fotografija. Ali ostalo je dokumentovano jedno njegovo ubistvo:
jedno od retkih o kojima su majstori konspiracije ostavili sasvim
nedvosmislen trag.
Španski borac partizan, političar, diplomata i nacionalni heroj
Jugoslavije, Aleš Bebler, na jednom mestu u svojim sećanjima piše:
- Radio sam u fabrici aviona na Port de Versaj i stanovao u
blizini, kod konjskih klaonica. Jednog jutra, oko 6 sati, neko je
pokucao na vrata. Otvorio sam i ugledao vrlo uzbuđenog znanca
kojeg smo zvali Mutić. On je bio stalna Biklovićeva veza, nekakav
njegov pomoćnik za tehničke poslove. Imao je lice neobično slično
filmskom glumcu Čarlsu Bronsonu i neugodan pogled iza naočara.
Skočio je u sobu, potegao pištolje iza pasa i povikao: „Uništili smo
Šumanovca. Ako neko dođe po mene, proći će kao žuti mačak.”
Rekao je da uopšte nije spavao jer je čekao izdajnika. Bacio se
na postelju i zaspao s pištoljem u ruci. Sledećeg dana u novinama
smo čitali o ubistvu čoveka o kojem nije bilo posebnih podataka.
 OTKRIVENI DOUŠNIK

Čovek s licem Čarlsa Bronsona bio je Ivan Srebrenjak

Antonov. Biklović o kojem govori Bebler je Andrija Biklović – još
jedan među egzekutorima iz Golubićevog moskovskog eskadrona
smrti. Biklović je bio Golubiću direktno potčinjeni likvidator iz
sekcije IV uprave GPU.1
Zanimljivo je kako je likvidirani Šumanovac zaista bio
konfident jugoslovenske kraljevske policije. Srebrenjak je rekao:
„Uništili smo Šumanovca”, a ostaće nejasno samo je li pod ovim
„mi” mislio na komunističku partiju ili je u likvidaciji Šumanovca
imao saradnike. U svojim „Kazivanjima” Rodoljub Čolaković na
jednom mestu kaže:
- Svim navedenim metodama služila se, naravno, i
jugoslovenska policija. U KPJ su ubacivani njeni konfidenti, od kojih
su se neki probili do odgovornih funkcija. Tako su otkriveni Nikola
Petković Seljak, član CK SKOJ-a, i njegov predstavnik u CK KPJ,
Matija Brezović, ilegalno Beg, član PK KPJ za Hrvatsku, Ilija
Šumanovac, sindikalni funkcioner, koji je jedno vreme tamnovao u
Lepoglavi itd. Da ne bi bilo zabune, ovde nije reč o „agentima
klasnog neprijatelja” koje su otkrile službe bezbednosti SSSR za
vreme Staljinove tiranije, nego o konfidentima policije koje su otkrili
jugoslovenski komunisti sami, na osnovu činjenica koje su od sumnje
u njihovu revolucionarnu ispravnost vodile i dovele do dokaza da su
provokatori.
Policija je imala konfidente među komunistima. Ali, imali su i
razgranat doušnički aparat na terenu, o čemu izvrsno svedoči jedan
Krležin zapis, nastao nakon hapšenja pisca 1929. godine.

1
GPU je naslednik tajne policije koja se zvala Čeka (rus.,
„Izvanredna komisija”), odnosno, Sveruska
izvanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže. Osnovao
ju je 1917. Feliks Džeržinski, koji je, prema svemu sudeći, i sam bio njena
žrtva. Godine 1922. transformisala se u novu tajnu službu pod nazivom
GPU. Reč čekista se u Rusiji i danas kotira kao drugo ime za čoveka tajne
službe, kao kod nas reč „udbaš”.
 Krležu je u sobu priveo dr Janko Bedeković, šef zagrebačke
policije, koji je pod Austrogarskom bio izrazito antijugoslovenski
eksponiran, ali nakon uspostavljanja Jugoslavije zadržao je poziciju,
pa se istakao kao borac za Jugoslaviju, a protiv komunizma.
- Predveden sam šefu zagrebačke policije Janku Bedekoviću –
rekao je Krleža Očaku. – Njegov vanjski utisak: simpatičan, lijepo
odjeven, odličnih manira i dosta inteligentan. Ispitivao me ujutro. U
jednom momentu zamoli me da pređem iza paravana u njegovoj
kancelariji. Sjedim iza paravana i slušam: njemu dolaze agenti i
referiraju o situaciji u gradu. Dolazi zamjenik gradskog oca
(Verner?), kaže da je slušao u kavani razgovor o aktivnosti
komunista. Dolazi neka dama i tuži da u njenoj kući stanuje neki
student koji je širio letke. Referira neki željezničar o stanju na
željeznici. I drugi još govore slične stvari, nekog tuže, denunciraju.
Kad je završio s agentima, Bedeković me pozvao i reče: ne igrajte se,
Krleža. U gradu imam 2000 agenata i znam sve što tko radi i radi li
protiv države. Čuli ste sami. Ako još jednom nađem kod vas bilo što,
likvidirat ću vas. Zapamtite to...
Ivana Srebrenjaka Antonova ustašama su 1941. izdali
saradnici koji, slučajno uhapšeni, nisu mogli da izdrže mučenja.
Posle nekog vremena, ubijen je u zatvoru. Taj je događaj neobičan,
jer nije jasno zašto bi ustaše ubijali šefa svih ruskih špijuna na
Balkanu, koji im je bio korisniji živ nego mrtav. Gestapo je zbog te
likvidacije protestovao, ali bilo je kasno. Čini se da su komunisti
sredili da Srebrenjaka u ustaškom zatvoru „slučajno” ubiju, pa su
Kominternine tajne, pre svega saradničke, mreže ostale skrivene.
 TITO U PARIZU

Stevo Krajačić u Pariz je otišao 1935. godine. Imao je zadatak

da Tita isprati do Moskve. Partija je imala dva kandidata, Tita i
Blagoja Parovića.1
- Glasanje se završilo rezultatom tri prema jedan u korist
Josipa Broza – rekao je Krajačić Duhačeku. – Milan Gorkić ga je
predložio za odlazak u Moskvu, a podržali su ga Vlajko Begović,
Srđan Perica i Sreten Žujović. Rodoljub Čolaković je glasao za
Blagoja Parovića.
Duhaček je na to Krajačiću rekao kako postoje ozbiljne
sumnje da je Blagoje Parović ubijen s leđa u Španskom građanskom
ratu. Da njegov stav i mišljenje, naime, nisu nailazili na plodno tlo u
CK i da je zbog toga i ubijen.
Krajačić je na to kratko odgovorio: – Teško je to dokazati.
Zamišljeno je nastavio: – Parović je bio izuzetno popularan u svojoj
jedinici i uopšte među Jugoslovenima u Španiji. Međutim, to ne
otklanja sumnju. O tome se šuškalo još u Parizu 1938. godine.
Rodoljub Čolaković je potom napisao jedan članak u „Proleteru” koji
je odražavao službeni stav Partije. Inače, Parovića sam sreo nekoliko
puta u Španiji, kada je obilazio jugoslovenske jedinice pre nego što je
otišao za komesara XIII internacionalne brigade. Od drugova sam
čuo da je bio u svađi s Milanom Gorkićem, zbog čega je morao da
napusti Politbiro Partije. Uza sve ostalo mi je i dalje nejasno kako je
Blagoje Parović otišao u Španiju kao član Politbiroa, a mnogi članovi
CK iz Beča, Praga i Pariza ostajali su da rade po našim spoljnim
punktovima. U to vreme se Parović spominjao kao treće lice po
važnosti u Partiji.”

1
Blagoje Parović Šmit (Biograd kod Nevesinja, 25. februar 1903 –
Viljanueva de la Kanjada, 6. jula 1937) bio je član Politbiroa CK KPJ,
dakle, najužeg vođstva stranke. U Španiji je bio politički komesar 13.
internacionalne brigade. Poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima kao
kandidat za organizacijskog sekretara Komunističke partije Jugoslavije.
Supruga mu je bila Anka Butorac, članica CK KP Hrvatske, učesnica
NOB-a i narodni heroj Jugoslavije. Poginula je 1942. godine.
 Na pitanje da li mu je putovanje s Titom bilo prvo putovanje u
Moskvu, Krajačić je rekao: – Ma kakvi! Išao sam i pre tog putovanja,
kao kurir CK KPJ. S Titom sam onde ostao mesec dana, zatim sam s
poštom Kominterne otputovao u Prag, iz Praga u Beč i na kraju u
Pariz.
- Mene je – nastavlja Krajačić – konsultovao o nekim
kadrovima koji su se nalazili u Parizu. Nakon toga je usledila molba
da mu pomognem u prikupljanju nekih opštih podataka o našim
ljudima koji su radili po punktovima izvan zemlje. Tada je Tito dobio
i prvi zadatak od Kominterne. Sugerisano mu je da popuni centar u
Beču novim ljudima. Taj je centar do početka građanskog rata u
Španiji bio najdominantniji za zbivanja u zemlji – rekao je Krajačić.
Ovaj deo o kojem je Stevo govorio spominje se u još samo
jednoj njegovoj biografiji koju je pisao u Parizu 1939.
- Dao sam je Srebrenjaku. U njoj sam se potpisao kao Stevo
Španac. Sasvim slučajno u toj biografiji nisam napisao da sam 1935.
bio u Moskvi. Kasnije sam se toga i držao. Kao što sam već rekao, u
obaveštajni rad me je uputio Josip Broz. Ja tu delatnost nisam ni krio
od svojih drugova. Bila je izuzetna čast raditi za Kominternu. Time
sam se ponosio – pričao je Krajačić i nastavio: – Uostalom, Antune,
kaži mi ijednog komunistu koji je radio u našim punktovima izvan
zemlje u to vreme, a da nije bio obaveštajno vezan uz Kominternu.
Sećam se Rodoljuba Čolakovića, na primer. Stalno se kretao između
Beča, Praga i Pariza. Najviše je boravio u francuskoj prestonici, gde
je bilo službeno predstavništvo CK KPJ. Išao je i u Španiju.
- Zbog čega? – pitao ga je Duhaček.
- Povremeno su se sektaške borbe i sukobi izvan zemlje
prenosili i napolje. Potresalo je to sedište CK u Parizu, a osećali su se
i među jugoslovenskim dobrovoljcima na bojištima Španije. Roćko je
onda tamo išao i „gasio vatru”. Bio je dosta vezan za Milana
Gorkića. Uporno ga je branio. Umalo ga to nije koštalo glave – rekao
je Stevo. Objasnio je šta je tada uopšte značilo raditi za Kominternu.
Mi koji smo obaveštajno radili i dostavljali centrali tražene
podatke, nismo uopšte mislili da obaveštajno radimo za Sovjetski
Savez. Radeći za Kominternu, mi smo radili i za našu zemlju. Iz nje
su slate informacije partijama. Kad se u Komintemi raspravljalo o
stanju u KPJ, o rukovodećim ljudima naše partije, o situaciji u zemlji
– koristio se naš materijal pripremljen u spomenutim partijskim
centrima. Najveći broj informacija koje su dostavljene Moskvi
odnosio se na „devijacije” i sektaške borbe u Partiji. Značajan broj ih
je bio vezan za „trockiste” i izdajnike koji su se slabo držali pred
policijom. Dovodilo je to do ozbiljnih diferencijacija među nama. S
jedne strane se stvarao kadar koji je i više nego što se to tražilo služio
Kominternu. S druge strane, kadar koji je kritikovao odnose Partija-
kominterna, odnosno, koji je tražio više slobode i samostalnosti za
Partiju, dovođen je i zadržavan u Moskvi. Spomenuću, između
ostalih, Filipa Filipovića, Simu Markovića, braću Vujoviće i Cvijića
– pričao je Krajačić. Osvrnuo se i na odnos Broza prema spomenutim
partijskim funkcionerima.
 NAJVEĆE TITOVO ISKUŠENJE

- Izbegavao je svaki kontakt s njima. Sovjetska obaveštajna

služba osigurala je nad njima potpunu kontrolu kretanja i razgovora.
S njima nisu održavali vezu ni predstavnici partijskih punktova u
inostranstvu. To se ne može reći za pojedine rukovodioce iz zemlje. I
uz rigoroznu kontrolu, u Pariz i Beč stizala su njihova pisma. Kasnije
sam saznao da su depeše dostavljane preko veza iz drugih partija. Ja
sam sve te veze izbegavao – pričao je Stevo Krajačić o Titu.
Tito mu nikada nije govorio o svojim kontaktima s Rusima.
Jedino mu je katkada pričao kako se sastajao s Dmitrijem
Manuiljskim, i to na njegov zahtev. Obično se radilo o nekim
dopunama i objašnjenjima Titovih izveštaja.
Broz mu je pričao kako su Rusi bili odlično obavešteni o
svemu što se događalo u našoj Partiji.
- Znali su ko se s kim vezuje i kakvu politiku vodi. Jasno se
videlo – tvrdio je Tito – da Rusi imaju posebnu mrežu obaveštajaca
među našim članstvom i to ne samo u zemlji nego i u svim
punktovima u inostranstvu.
Tito je tada odlučio da bude nezavisan. Od svakog je tražio
službeni odnos i korektno izvršavanje dobijenih zadataka. Kako se
ponašao u Moskvi, tako je radio i po dolasku u Jugoslaviju. Samo,
mora se znati, Titova aktivnost u Kominterni imala je više
kontraobaveštajni nego obaveštajni karakter i sigurno su se svi
njegovi podaci podudarali s ruskim informacijama. Da nije bilo tako,
ne bi dobio podršku Kominterne da bude „izabran” za generalnog
sekretara Partije – pričao je Krajačić.
Tito je za Krajačića bio „vešt majstor”. Tako bi počinjao
rečenicu kada bi ga pitali šta misli o Josipu Brozu.
- Dobro je pisao u partijskoj štampi. Preokupacija su mu bili
kadrovi, isključenja iz Partije, osuda izdajnika. Pisao je o trockistima,
petoj koloni, o disciplini i budnosti u Partiji. Iz njegovih tekstova
videlo se da želi apsolutnu podršku Kominterne. Svojim je pisanjem
sugerisao kakve kadrove želi da ima u rukovodstvu koje će on
formirati. I boljševička partija dala mu je saglasnost. U njoj se
odlučivalo ko će biti generalni sekretar. Formalno se o tome
diskutovalo u Kominterni. Već sam rekao da je izbegavao prisne
odnose i s najbližim saradnicima. To se može uočiti po prvom
Politbirou koji je bio formiran na Petoj zemaljskoj konferenciji. U
njega niko nije izabran iz stare garde. Pričao mi je jednom Tito da su
mu Rusi u Kominterni, krajem 1938, rekli da može, ako hoće, da
uzme u svoje rukovodstvo i neke kadrove koji su se nalazili u
Moskvi. On je to odbio. Nije bio siguran proveravaju li ga ili mu to
stvarno dopuštaju. Tada je već Josip Broz znao da je najveći broj tih
komunista stradao u staljinskim čistkama, ali nije bio siguran ko je
živ i gde se nalazi – rekao je Krajačić, nastavljajući da objašnjava
koliko je Tito bio dobro informisan u Moskvi.
Dimitrov mu je rekao da je Milan Gorkić likvidiran s još
nekima iz starije garde jugoslovenskih komunista koji su živeli u
Moskvi. Preko Bugarina Ivana Karaivanova doznao je da je gotovo
cela „kolonija” jugoslovenskih komunista nestala u Moskvi i da su
najverovatnije streljani. (...) Bilo je dosta pometnje ne samo u zemlji,
već i u Beču, Pragu i Parizu. To bezvlašće u Partiji vladalo je od
1937. pa negde do aprila 1939. Tada je Tito pokušao da stvori neko
centralno partijsko rukovodstvo. Tek sam u martu 1939. čuo u
Zagrebu da je Josip Broz dobio mandat od Kominterne da kao
generalni sekretar Partije formira novi politbiro, ukine punktove u
inostranstvu i ceo CK prebaci u zemlju.
S obzirom na to da je Sima Marković bio poslan kao
instruktor Kominterne u Kinu, a Filip Filipović za savetnika
mongolske partije u Ulan Batoru, Krajačić je komentarisao zbog čega
su završili tako kako su završili.
- Ni u koga se sa sigurnošću ne može upreti prstom. U Partiji
je carevalo frakcionaštvo i Moskva je u nesrećno vreme čistki
„obasipana” protivrečnim informacijama iz Praga, Beča, Pariza, ali i
iz zemlje. Uz njih, pisma iz Jugoslavije dobijali su i lideri „frakcija”
u KPJ, koji su se nalazili u Moskvi na dugotrajnijim konsultacijama.
U sobama naših funkcionera nalazila ih je ruska tajna pohcija u
noćnim pretresima. Dosta su ta pisma pridonela njihovoj likvidaciji –
kaže Stevo.
Ali ipak, tajne pisama nisu bili dovoljno veliki razlog za takvu
surovost.
 Prema Krajačiću, mnogo su tome pridoneli Josip Kopinič,
Ivan Antunov Srebrenjak, Stipa Đaković, ali i Mustafa Golubić.
Autor intervjua ponavlja pitanje kako bi bio siguran da
Krajačić spomenute direktno tereti za likvidacije:
- Hoćete li reći da su i oni pridoneli kompromitovanju naših
ljudi?
- Nego šta! Prva trojica to su radila marljivo i pedantno, što ne
znači i korektno. Golubić je bio čovek akcije i najčešće je usmeno
obaveštavao o rezultatima svog delovanja po svetu. A ono se obično
završavalo egzekucijama. Pa šta?! Pri objašnjenju tog doba moraš da
uzmeš u obzir unutrašnje i spoljne okolnosti u kojima se nalazio
Sovjetski Savez. Nikome se nije apsolutno verovalo. Svako,
nazovimo to demokratsko odstupanje od generalne linije Staljina i
Kominterne tumačeno je revizionizmom i trockizmom. I glavom se
plaćalo – jasno će Krajačić.
Ali na pitanje da li je on bio deo toga kratko će i odrešito: –
Ostavi mene!
Nije hteo mnogo da govori o svom delovanju u Parizu pa je
kratko ponovio: – U Parizu sam svoja saznanja prenosio Ivanu
Antonovu Srebrenjaku, a on ih je pod šifrom Stevo Španac slao
Moskvi.
- Ko ga je povezao sa Srebrenjakom?
- Pitaj Josipa Broza – kratko će Stevo.
U nastavku razgovora objašnjavao je kako se Tito odlično
snalazio u moskovskom štabu „svetske revolucije”.
- Nezavisno od Moskve i Kominterne, on je izgradio svoju
agenturu. Čim je stigao u rusku prestonicu 1935, procenio je od
kakve je važnosti pravovremena informisanost i dao se na stvaranje
svoje mreže obaveštajaca. U Parizu su mu verni izvestitelji bili
Rodoljub Čolaković i Vlajko Begović. Prvi ga je toliko zadužio da
Tito nije mogao da ga žrtvuje 1948. kad su ga Bosanci optužili za
kolebljiv odnos prema IB-u. Pozvao ga je kod sebe. Odmorio se
nekoliko dana na Brdu kod Kranja i upućen je na rad u Federaciju. U
Moskvi je Broz imao dva korisna saradnika. Ivana Karaivanova i
Božidara Maslarića. Karaivanov je radio u sovjetskoj obaveštajnoj
službi, a Maslarić je pokrivao funkciju referenata u Balkanskom
odeljenju Kominterne. U prepisci između Tita i Kopiniča iz
decembra 1939. i januara 1940, vidi se da je Tito insistirao da
Maslarić i Kopinič dođu u Jugoslaviju – rekao je Krajačić.
- Pričao mi je nakon rata Josip Broz da je predosetio da je
Maslarić u Moskvi dobio zadatak od sovjetske obaveštajne službe da
ga u stopu prati. Iskoristio je taj kanal da njegovoj centrali upravo
saopšti šta je Tito htio.
Ante Ciliga, bivši član CK KPJ, pisao je da je od dolaska u
Moskvu 1935. do povratka u Jugoslaviju 1939. Josip Broz radio u
Balkanskom odeljenju Kominterne. Zaduženje mu je, prema Ciligi,
bilo da prati rad KPJ i njegovih kadrova.1 Mnoge je veze lično
održavao i zbog toga često putovao najviše u Pariz. Zamenik u
Balkanskom odeljenju bio mu je Ivo Lola Ribar. To je tvrdio i Vlado
Popović, koji je na pitanje pukovnika Jove Delibašića zbog čega
1941. i 1942. nije bilo direktiva za rad s omladinom u Slavoniji
rekao: – Ne podsećajte me na tu špijunčinu. Lola Ribar bio je
zadužen za omladinu. On je bio sposoban rukovodilac. Međutim,
bavio se više nego što je trebalo poslovima u Vrhovnom štabu.
Ponašao se kao Titov zamenik. Teško se oslobađao te obaveštajne
funkcije iz Moskve.

1
Ante Ciliga (Šegotići kod Marčane, 20. februar 1898 – Zagreb,
21. oktobar 1992), bio je hrvatski politićar, levičarski revolucionar, novinar
i publicista. Dvadesetih godina 20. veka bio je istaknuti komunistički
aktivista, te zatim disident. Dela su mu doživela prevode na svetske jezike.
Knjiga ,,U zemlji velike laži”, napisana 1938, bila je jedna od prvih u svetu
koja je dokumentovano opisivala stvarnost staljinske Rusije.
 CRVENI INKVIZITORI

Mnogi su tragali za sadržajem „najjezivije Krležine priče”.

Prema jednoj legendi, Krleža je papir poverio Enesu Čengiću. Ako je
tako, do objave zapisa čekaćemo još nekoliko godina, kako već
nalažu pravila postupanja s arhivskom građom.
Ali u stvarima komunističke ezoterije, nisu presudni papiri,
dokumenti, putni nalozi. Tajna služba Kominterne i civilna i vojna
služba Sovjetskog Saveza nisu ostavljale previše pisanih tragova o
svojim zlodelima. Ni o sastanku na Vanzeju nema dokumenata, a
lingvisti se i danas spore šta stvarno znači pojam „konačno rešenje”.
O Katinu je 1990. iz Moskve iscurio papir, s potpisima Staljina i
saradnika.
Ipak, živa usta govore... Goran, čovek koji se godinama bavio
istraživanjem biografije svog najpoznatijeg sugrađanina, Stočanina
Mustafe Golubića – a samim tim i Pavla Bastajića – objavio je na
stolačkom portalu izuzetno zanimljive tekstove napisane na osnovu
razgovora s jednim od najvažnijih jugoslovenskih revolucionara.
Vlajko Begović, komunista, revolucionar, likvidator GPU u Španiji,
istoričar i pisac, čovek knjige i pištolja, lični poznanik i saradnik
Mustafe Golubića i Pavla Bastajića, osamdesetih je godina prošlog
veka razvezao jezik pred Ragužem.
- Ima već preko dvadeset godina – piše Raguž – zahvaljujući
svojoj hudoj (ne)sreći, upoznao sam u Trogiru, jednog (bez definicije
dobrog-lošeg), vrlo složenog čoveka, na kraju svojih dana. Vlajko B.,
neka ostane nedorečeno, jer mu nikada nisam dao do znanja niti
dobio dozvolu da ću ovo zapisati i nakon toliko godina sav zgrožen.
Svako s par razreda jače škole znaće o kome se radi. Pored njegovog
kreveta smo bili Frane Š., Berislav Ž., Ljubo B... koji me je i
predstavio kao Stočanina i sina njegovog partizana. Skoro
paralizovane oči su bljesnule. Danas znam da je to bio blesak ljutnje i
gađenja, na spominjanje nečega što mu je očigledno izazivalo
mučninu. Nisam to opazio poput Bere, ali ubrzo mi je bilo jasno da
Stolac u poimanju ljudi nije samo Bregava, šipci i smokve, a Stočani
nisu samo Mak, pesnici i dobri ljudi. „Znate li vi mladi gospodine ko
sam ja?” upitao me je direktno i očito provokativno. Znao sam da
nemam priliku za uobičajenu uljudnost. Takođe sam znao da pred tim
pronicljivim očima nemam šanse da se sakrijem. „Znam o vama
samo ono što sam čuo i, verujte mi da nije niti malo pohvalno!”
Zagrcnuo se od smeha.
Štura biografija Vlajka Begovića na Vikipediji navodi: Rođen
je 8. februara 1905. godine u selu Fakovići kod Srebrenice.
Kao student na Visokoj tehničkoj školi u Pragu, radio je u
revolucionarnom studentskom pokretu. Član je Saveza komunističke
omladine Jugoslavije (SKOJ) od 1927. godine, a Komunističke
partije Jugoslavije (KPJ) od 1930. godine. U razdoblju od 1930. do
1933. godine radio je kao organizator i instruktor KPJ u Jugoslaviji.
Zbog revolucionarnog rada, Državni sud za zaštitu države 1933.
godine, u odsustvu, osudio ga je na 12 godina zatvora. Od 1933.
godine boravio je u Francuskoj, gde je takođe učestvovao u
radničkom pokretu. Od 1935. godine boravio je u Sovjetskom Savezu,
gdeje bio aspirant i predavač na Komunističkom univerzitetu
nacionalnih manjina Zapada u Moskvi.
Od 1936. godine boravio je u Španiji, gde se na strani
republikanskih snaga borio u građanskom ratu. U službenoj
biografiji navodi se da je bio načelnik odeljenja Petnaeste
internacionalne brigade i instruktor 35. divizije. Tokom rata stekao
je čin majora Španske republikanske vojske.
Neki istraživači navode da je Vlajko Begović bio zamenik šefa
NKVD-a u međunarodnim brigadama u Španiji i šef operativnog
centra za likvidacije u Albaceti. Neki smatraju da je po Titovu
naređenju izvršio likvidaciju člana Politbiroa KPJ u Španiji, Blagoja
Parovića, ali te tvrdnje nisu ničim potkrepljene. Posle propasti
Španske Republike, 1939. godine, s drugim učesnicima
internacionalnih brigada, bio je u koncentracionim logorima u
Francuskoj.
Posle nemačke okupacije Francuske, prebačen je u zatvor iz
kojeg je u septembru 1943. godine uspeo da pobegne i priključi se
Pokretu otpora. Po povratku u zemlju, uključenje u rad Agitpropa,
odeljenja Centralnog komiteta KPJ.
Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je razne odgovorne
društveno-političke funkcije. Toliko s Vikipedije.
 - Bere mu je – nastavlja Raguž – dodao čašu vode i led je
probijen. „Da, da... znam da nije pohvalno, pogotovo ako su se Bere i
Ljubo zabavljali na moj račun. Inače, ja sam im omiljena tema. (Bio
je u pravu). Stočanin, velite... znao sam jednog. Volio bih da ga
nikada nisam sreo. Nikada takvo zlo na dve noge nisam video.” I tu
je počela priča jednog umirućeg starca koji nikada ništa nije
zaboravio niti ikome išta oprostio...
 KRVAVI TRAGOVI

Bila je to priča o Mustafi Golubiću. I njegovom drugu, Pavlu

Bastajiću.
- Pročitao sam – nastavlja Raguž – delić te priče u jednom
anarhističkom listiću koji je evocirao uspomene na anarhiste pobijene
u Austriji od NKVD-a. Bez velikog interesa čitao sam imena ubijenih
i pretpostavljena imena ubica. Ogromnu većinu (četrdeset trojicu)
pobio je metkom u potiljak Pavle – Paul Bastajić. Jednoga, grofa
Mihaila Ivanovića V., zverski je ubio, po mišljenju sudskog patologa
koji je pregledao leš – na izrazito „balkanski način”, nožem, neki
Leon Šulc! Nije mi išlo u glavu, tako evropsko ime i tako balkanski
nož. Pozvao sam svog dobrog znanca, novinara i odličnog
poznavatelja sovjetskih tajnih službi. Pitao sam ga ko bi mogao da
bude taj Leon Šulc, jer nijednog trenutka nisam sumnjao da je to
pseudonim. Mislio sam da će mu trebati makar par meseci kopkanja
po knjigama i arhivama, ali javio se posle pola sata skoro mucajući.
,,To je neki Mustafa Golubić, opak čovek, Staljinov unutrašnji krug,
užas svih užasa! Ime Leon Šulc koristio je više puta sve do ubistva
Trockog, gde je bio promatrač! Vrlo brzo je nestao, vezuje se uz celu
gomilu, veruj mi, stotine ubistava.” Užas svih užasa, Stočanin! Pred
očima mi titraju reči prevoda ,,Wienner Stadtpolizei –
Kriminalabteilung”, izveštaja od 16. septembra 1935. godine: „...
zverski ubijen oštrim predmetom, po prvoj proceni nožem za guljenje
kože.”
,,Da, da, mladi gospodin je Stočanin, dragi ste vi ljudi.
Verujem da vam je poznato ime Mustafa Golubić? Da, svima je on
poznat.”
Raguž nastavlja da prepričava Begovićevu ispovest... Nema
sumnje – to je priča iz Krležine „jezive noći”. Šta je sve Bastajić
znao – a znao je „nesrazmerno više” od svih drugih, kako je rekao
Tito.
U Rusiji su se zbivali užasi kakve istorija nije videla. Te,
1940. godine, u lepo proleće – april, maj – NKVD je u Katinskoj
šumi likvidirao 22.000 Poljaka. Masakr su, nakon otkrića masovnih
grobnica, nekoliko godina posle pripisali Nemcima. Zločin će biti
priznat i dokumentovan tek pedeset godina kasnije. Na nalogu za
ubistvo našlo se i Staljinovo ime. A na koliko zagonetnih smrti nije
bilo njegovog imena?
Godine 1925, pod misterioznim okolnostima, nakon
medicinske operacije koju je nadgledao Staljin, umire Mihail Frunze,
boljševik, jedan od vođa revolucije i Crvene Armije; godinu dana
kasnije umire Feliks Džeržinski, otac komunističke tajne službe,
Čeke („Čekista mora da ima hladnu glavu, vruće srce i čiste ruke”,
rekao je). Potom umire Vladimir Behterev, nakon što je Staljinu
postavio dijagnozu „paranoja”; a 1933, u godini rađanja nacizma,
misteriozno umire Staljinova žena Svetlana Alilujeva. Dve godine
kasnije umire Valerijan Kujbišev, jedan od glavnih vođa revolucije u
Sibiru, pa 1935. Anri Barbis, dugo vremena oduševljeni apologeta
Staljina. Genijalni Maksim Gorki umire pod zagonetnim okolnostima
1936. godine. Ambasador u Bugarskoj, F. F. Raskoljnikov umire u
godini napada Nemaca na Poljsku, 1939, pošto je optužio Staljina da
je organizator velike gladi u Ukrajini; Nadežda Krupska, Lenjinova
žena, umire 1940, u vreme kada Bastajić pripoveda Krleži ruske
priče.
Iste godine – tu više nema misterije – ubijen je Lav Trocki, u
dalekom Meksiku; operaciju je godinu i više pripremao Pavel
Sudoplatov, šef sovjetske obaveštajne službe. Andrej Aleksandrovič
Ždanov pod misterioznim okolnostima umire 1948. godine, u vreme
Informbiroa; Georgi Dimitrov umire 1949. godine. Prema mišljenju
Antona Antonova-Ovsejenka – sina bivšeg funkcionera GPU, sve su
te smrti bile sumnjive. Nesumnjivo je bilo ko su naručioci miliona
smrti.
U Rusiji je živelo još jedno strašno čudovište. Ime mu je
Vasilij Mihailovič Blohin. On je general-major, glavni krvnik
staljinističkog NKVD-a pod upravom Henrika Jagode, Nikolaja
Ježova i Lavrentija Berije. Vlastitim rukama pogubio je desetine
hiljada zatvorenika, uključujući i ubistvo oko 7000 poljskih ratnih
zarobljenika u Katinu, što ga čini prvim masovnim ubicom u svetskoj
istoriji. Prisilno penzionisan nakon Staljinove smrti, Blohin je umro
1955. i njegova se smrt službeno vodi kao samoubistvo.
 ŠKOLE SMRTI

Kad su sovjetski istražitelji u poststaljinsko vreme počeli da

kopaju po arhivama i fiokama Staljinovog doba, u jednoj od njih
našli su dve revolverske kugle – na jednoj je pisalo „Kamenjev” a na
drugoj „Zinovjev”.
Ubijanje, hladno, tehničko, bezdušno, naučno – učilo se u
školama NKVD-a i GRU-a. O tome se jako malo zna. I o tome
govori Begovićeva priča koju je upamtio i zapisao Raguž.
- Ja sam ga – nastavlja Vlajko Begović priču o Golubiću –
upoznao na Akademiji NKVD-a u Kijevu, negde u proleće 1933.
godine. Bio sam na poslednjoj godini i pripremao sam se za rad u
Drugom direktoratu NKVD-a (spoljni rad i aktivna špijunaža). Kada
je došao, bio je jedina osoba obučena kao civil, na celom području
Akademije. I te kako obučena! Nije trebalo biti nikakav znalac za
procenu kvaliteta njegovih odela da bi se ustanovilo kako su sva
vrhunska. A imao ih je gomilu. U toj jednoobraznosti, a pogotovo u
siromaštvu, on je štrčao kao nešto nikada viđeno. U njegovoj
prisutnosti, upravnik akademije Prosikov (tada još nisu bili vraćeni
činovi), stajao je kao običan redov! Strašni Prosikov! Hrana mu se
nosila u njegove odaje i celi poslužavnik je vrlo često leteo kroz
prozor! I to u vreme kada smo doslovce svi gladovali! Niko se nije
usuđivao da otvori usta. Svi smo bili prestravljeni od tog čoveka...
Koliko se opisi razlikuju! Mustafu Golubića, od koga su
prema ovom opisu ,,svi bili prestravljeni”, Rodoljub Čolaković
opisuje kao nežnog, sentimentalnog bosanskog čoveka koji iznad
svega voli da posluša sevdah i onda da padne u duboku, bosansku
tugu.
- U tom starom zavereniku i ilegalcu, kog su nemilosrdno
šibali svi vetrovi života, bilo je meko ljudsko srce i uzalud je on
pokušavao da to prikrije verbalnom oštrinom, ponekad i surovošću; u
kontaktu s bliskim ljudima to je izbijalo spontano kao iz deteta.
Zatekao bih ga ponekad zamišljenog u njegovoj sobi; po običaju, leži
na krevetu obučen, ruke sklopio na potiljku i zuri u tavanicu.
Pokretom glave pozvao bi me da sednem, a on je ostajao u istoj pozi,
zamišljen i tužan. „Ajde, zapevaj mi neku našu”, rekao bi najzad.
Voleo je pesmu „Ima l’ jada ko kad akšam pada...” koja je godila
takvom njegovom trenutnom raspoloženju. Rado je slušao te
melanholične bosanske pesme, koje su često svojevrsne naricaljke za
nečim nepovratno izgubljenim. U takvom raspoloženju Mustafa nije
bio za razgovor. Skočio bi iznenada s kreveta i predložio mi da
izađemo. Švrljali bismo ulicama i bulevarima ili svraćali kod
njegovih ruskih poznanika koji su ga dočekivali raširenih ruku. Među
njima je bilo ne samo njegovih drugova po službi nego i običnih
moskovskih građana s kojima je održavao prijateljske veze.
 KAD SE OČI ZAKRVAVE

Begovićeva se slika dramatično razlikuje od Čolakovićeve. –

Jedan Mustafin pogled ti je bio dosta... jedan pogled tih ledenih crnih
očiju koje bi se iznenada blago zakrvavile... i niti jedna crta na licu
mu se ne bi pomaknula.Tada je ubijao. Odabrao me je da se družimo.
Na pitanja koja je postavljao, odgovarao sam jednostavno. I brzo.
Obično bi me pozivao nakon večernjeg dela nastave u svoje odaje u
kojima sam prvi put video šta je luksuz. Podelio bi večeru sa mnom.
Nakon starog i vrlo često buđavog hleba s retkom kašom, dimljena
riba i pečeno meso izgledali su natprirodno. Nije uvek pio, ali kada bi
počeo, vrlo brzo bi popio ogromne količine i to bez ikakvih
posledica. Jednostavno nije reagovao i danas verujem da ničim nije
mogao da se omami. Čak ni nakon litre ili dve votke ne bi rekao ništa
privatno. Meni su bile dovoljne dve manje čašice da mu i bez pitanja
ispričam celu biografiju.
Nikada to više nisam ispričao nikome. Samo jedan njegov
pogled zauvek mi je ohladio želju za pričom! A tek je počelo... Tek
je sve počelo kada sam napokon spoznao da je odlučio da od mene
napravi svog operativca. Nešto u meni se bunilo, ali ništa nije moglo
da mi pomogne. Znao sam da sam odabran i to je to...
 SVE JE MOGUĆE

„Normalni ljudi ne znaju da je sve moguće”, tvrdi francuski

pisac David Ruse (18. januar 1912, Roan, Loara – 13. decembar
1997), preživeli logoraš Buhenvalda. Postao je poznat po svojim
knjigama o koncentracionim logorima. On je bio prvi čovek koji je
koristio izraz „gulag” u francuskom jeziku, otkrivajući Francuzima
sovjetski zatvorski sistem. Godine 1949. pozvao je bivše zatvorenike
iz nacističkih logora da formiraju komisiju koja će proveriti logore u
SSSR-u, ali od toga nije bilo ništa. Naprotiv, komunistički
orijentisani novinari tužili su ga zbog klevete Sovjetskog Saveza.
Čovek je biće vere i militantno je raspoložen prema svemu što
mu tu veru dovodi u pitanje. Vera omogućuje Ruseov zaključak – da
sve postane moguće. Uostalom, i u Svetom pismu stoji da prava vera
može da pomeri brda. Dostojevski kroz usta jednog od svojih likova
kaže: „Ako nema Boga, sve je dozvoljeno.” Danas možemo da
kažemo obrnuto; ako ima Boga, sve je dozvoljeno, naš Bog nam daje
opravdanje i oproštaj za sve; i sve je zato moguće.
Engleska Vikipedija precizno opisuje vrhunski doseg
sovjetske škole smrti: masakr u Katinskoj šumi i Staljinovog glavnog
egzekutora Blohina: Blohin je već u početku odredio ambicioznu
kvotu od 300 pogubljenja tokom noći i napravio efikasan sistem u
kojem su zatvorenici pojedinačno dovedeni u malo predvorje – koje
je bilo crvene boje, poznato kao „lenjinistička soba” – za kratku i
površnu pozitivnu identifikaciju, pre nego što bi žrtva bila vezana
lisicama i dovedena u sledeću sobu za egzekuciju. Soba je bila
posebno dizajnirana s postavljenim zidovima za zvučnu izolaciju,
nagnutim betonskim podom s odvodom i šmrkom, i zidom u koji su
zatvorenici gledali leđima okrenuti krvniku. Blohin bi stajao iza
vrata u svojoj odori: kožnoj mesarskoj pregači, kožnatom šeširu i
rukavicama od kože. Zatim bi, bez saslušanja, čitanja rečenice ili
bilo koje druge formalnosti, bio likvidiran jedan po jedan zatvorenik.
Ubijani su nemačkim pištoljem Valter. Taj je pištolj imao blaži trzaj i
manje je udarao o zglob koji je bio izložen velikom naporu. Blohin je
u Katin doneo aktovku punu vlastitih pištolja Valter, između ostalog i
zato što nije verovao u pouzdanost standardnog tipa sovjetskog TT-
30 za gigantski posao koji je planirao, a imao je još jedan motiv. Ako
neko nađe masovne grobnice, moraće da zaključi da su žrtve pobili
Nemci.
 ŠKOLOVANJE ZA UBISTVA

Iskustvo Vlajka Begovića pokazuje kako su ljudi pripremani

na ove zadatke. Ta je priča jedinstvena jer o školama za ubijanje
nema svedočenja.1
- Bio je brz učitelj – priča Begović Ragužu. – I jako efikasan.
Nikada nisam zaboravio nijednu lekciju. A i kako ćeš... Je li... Kako
ćeš zaboraviti prvu egzekuciju? I neku gomilu svezanog mesa na
kolenima koje se trese u očekivanju metka! Bila su četvorica i ja sam
ubio trojicu. Metkom u bazu lobanje, onako kako smo učili u školi.
Mustafa je ubio četvrtog, a da nijednog trenutka nije prestao da priča
s dvojicom stražara o tome kakav im je seksualni život u zatvoru i
ima li šta za večeras. Smejali su se kao da su na pikniku. Rekli su mu
da nema ništa specijalno. Proročanski im je odgovorio: „Biće...
biće...” (Znao je kurvin sin, znao je šta se sprema. U Španiji mi je
jedan od kolega s Akademije,koji je ostao da predaje, rekao da su
početkom čistki 1936. svaku nedelju sa svim studentima išli u isti
zatvor da ga rasterete od nesrećnih zatočenika – metkom u potiljak!)
Ni dan-danas ne znam koga sam onda ubio ni šta su ti nesrećnici
skrivili. Ponekad pomislim da je samo bilo potrebno da budu ubijeni
za moj diplomski rad!
- Hladno, potpuno bezosećajno, bezdušno. Duže od 50 godina
nijedan čovek nije iskoračio i rekao: Da, bio sam tamo. Nacisti su
podastrli sva svedočanstva o organizaciji industrije smrti. Postoje
hiljade svedoka, kako preživelih zatvorenika tako i izvršitelja, koji su
dokumentovali nacistička masovna ubistva. U dvadeset i više godina

1
Po načinu na koji tretiraju likvidacije, sami komunisti daju
moralni sud o njima: oni o tim stvarima ćute. Njihovo je ćutanje
samoosuda kojoj ne treba dopuna. O Katinu, Moskva je progovorila tek
nakon pedeset godina. Na dokumentu se nalaze četiri potpisa: Staljinov,
Vorošilovljev, Molotovljev i Mikojanov, a dopisana su i imena Kalinjina i
Kaganoviča. O kompleksu blajburških likvidacija, hrvatski i slovenački
komunisti takođe su progovorili tek nakon pet decenija. O ubistvima
trockista, anarhista i drugih otpadnika po Evropi, nisu ostavili vrednija
svedočanstva ni priznanja. Za većinu je zakon ćutanja vredeo do groba.
od pada Sovjetskog Saveza i komunističkog bloka, nijedna osoba
uključena u ovaj masovni poduhvat nikad nije izjavila: Da,
učestvovao sam u pogubljenjima; Da, bio sam svedok pogubljenja;
Da, koordinisao sam železničke transporte koji su prevozili
zatvorenike na gubilišta, Da, vozio sam kamione/buldožere itd. koji
su se koristili za ubistva, Da, bio sam komunikacijski operater na
mestu ubijanja; Da, radio sam u kantini koja je hranila NKVD-ove
ljude na mestima ubijanja – kaže jedan zapadni novinar.
Zato su sva svedočanstva poput ovog Begovićevog, pa i iz
druge ruke, dragocena, iako ih nije moguće proveriti. Jer, tako je to
bilo.
- U kupatilu Novospaskog manastira, Staljinovi ljudi su iz
Lubjanke, Lefortova ili Butirke – najpoznatijih zatvora Rusije –
dovodili osuđene na smrt, koji nisu znali da su već mrtvi. Govorili su
im da idu na kupanje. To je bila ista formula kao u nemačkim
logorima. Zatvorenici bi se skinuli goli, nakon čega im je merena
težina. Potom bi ih vodili u drugu sobu da im „izmere visinu”. Kada
bi se zatvorenik uspravio, iza njegovog vrata, u zidu, otvorila bi se
rupa: iz nje bi izvirila cev pištolja s prigušivačem. Metak bi – piše
istoričar Pero Simić – ulazio na potiljak, a izlazio na slepoočnicu.
To je revolucionarno nasilje. Ljudi koji ga sprovode školovani
su za to. To je ispunjenje zaveta prosvetiteljstva. Izjednačavanje svih
ljudi, ne na nebu idealizma, u sferi ustava i zakona, apstraktno, već
na zemlji, u sferi tvrde realnosti, konkretno. Ove tehnike obmane bile
su nužne zato da se žrtve ne bi pobunile i da ceo proces može ići
tehnički neometano. Tu nije bilo puno emocija, uzavrele mržnje ili
nečega sličnog. Ne, krvnici su odstranjivali tumore na telu revolucije.
Niko od glasnika komunizma nije mogao da zamisli pakao u
kojem će se ostvarivati njihove zamisli. Ipak, praktičari su znali, a
oni najpametniji među njima, poput Trockog, fanatično su proučavali
istoriju velike Francuske revolucije kako bi izveli pouke.
Revolucionarima krv ne smeta: novi čovek bi trebalo da se
rodi iz mora krvi. „Narod se obnavlja tek nakon hrpe leševa”, rekao
je Sen-Žist, autor optužbe koja je za kralja, u ime Francuske
revolucije, zahtevala smrtnu kaznu. Citirajući Miraboa pred
članovima Odbora za javnu bezbednost, 17. oktobra 1793. Sen-Žist
upućuje na nijanse: ,,Vi morate da kaznite ne samo izdajice već i one
koji su ravnodušni; morate da kaznite sve koji su pasivni u republici i
ne čine ništa za nju.” Nije li to sovjetski program? Više Staljinov
nego Lenjinov? On je uveren da je jedini način stvaranja republike
uništenje neprijatelja „potpuno uništenje suprotnosti”. „Što se tiče
rata”, izjavio je na Konventu, „brod revolucije može stići u luku
samo kroz more crveno od kiše krvi.” Konačno, „nema nevine
vladavine, ne možete da budete kralj i istovremeno da budete nevin,
verovati u to suviše je očigledna ludost.”
Lenjin kaže da ne može da zamisli revoluciju bez streljačkih
vodova, dok ga August Cesarec opisuje kao čoveka dečije duše – koji
bez okolišanja ipak izdaje naredbe o streljanju sabotera revolucije.
 SADISTIČKO PROGANjANjE

Raguž nastavlja Begovićevu ispovest ovako: – Do smrti će mi

odjekivati u ušima smeh te zveri! Do smrti, čak i danas pratiće me
strah da me ta zver iz nekog svog skrovitog ćoška vidi! Čak i kada
znam da ga više nema... Ipak, čak i kad sam znao đa je ubijen i da je
konačno nestao, svi koji smo ga lično znali bili smo prestravljeni...
Možda je preživeo... Nikada nismo prestali da se čuvamo. Strah od
njega bio je najbolja zaštita...
Na tom mestu dolazimo do opisa „krvnikovog šegrta”,
Bastajića.
- Bastajić je – piše Raguž, imao običaj da upozori žrtvu da je
za njom. Danima bi je pratio i plašio, pojavljivao se i onda nestajao. I
na kraju bi se pojavio pred žrtvom koju bi s leđa dokrajčio metkom u
potiljak! Prebegu, pukovniku Riškovu, nakon par dana igre mačke i
miša s Mustafom puklo je srce! Pariska policija to je proglasila
nesrećnim slučajem, a i bilo je tako! Sresti Mustafu Golubića u
životu bio je svakako nesrećan slučaj!
- Prvo „radno mesto” bila mi je analiza francuskih radnih veza
u Drugom (spoljnom) Direktoratu NKVD-a – pripoveda dalje
Begović. – Učio sam svoj budući radni prostor. I molio dobroga
Boga da nikada ne ugledam Golubića! Nije moglo! Negde sredinom
1935, kada se sve dolazeće zlo već videlo, pojavio se Pavle Bastajić
u pratnji jednog od svojih ubica, po izgledu Gruzijca. Našli su me u
hotelu „Luks” i potezom prsta izveli napolje. Nisu imali poverenja u
zidove. Pavle je imao običaj da te prvo mrcvari očima, pa tek onda da
ti kaže zašto mu trebaš. „Mujka te čeka u Beču za mesec dana. Treba
ti novac za dva meseca i tri kompleta dokumenata za Francusku,
Nemačku i Austriju... Idi!” Dobri Pavle! Uvek precizan kao i svaki
njegov metak! Gruzijac me je samo gledao i ocenjivao kako
reagujem. Nikada u životu nisam video tako mrtve riblje oči.
„Treba li nekome nekome nešto da kažem?”
„Ništa... idi... hajde.”
(...) Sutradan po dolasku u kancelariju, čekao me je načelnik
odeljenja, koji me inače nikada ni pogledao nije, s debljom kovertom
u ruci i strahom u očima. Bolje rečeno užasom! Sav se tresao, a ja
sam ga zaista razumeo. Poželeo sam da se zagrlimo i siti isplačemo
od straha!
„Sve ti je unutra... sve ti je unutra... Javi se Mironovu... Tamo
te čekaju”, mucao je nesrećnik tako da mi ga je bilo žao kao i sebe
samoga.
Tamo su me čekali! Moj dragi Paul – Pavle Bastajić i Gruzin,
kom sam napokon saznao ime, ako je bilo pravo – u šta sumnjam.
Jakob Lavovič Levadže, pratitelj! Gledao me je bez treptaja očiju,
vodenih kao u ribe! Posle ćemo se upoznati. Nažalost.
Od tog momenta, ta dvojica zlikovca se više nisu odvajala od
mene. Vrlo često su nestajali iz mog vidokruga, ali znao sam da su
tu, uvek u blizini. Nijednog nikada nisam video da spava.
 VOZ ZA BERLIN

- Prva klasa i diplomatski papiri umalo su me razmazili. Od

Berlina, prvi put s novom „legendom”, koju sam već znao napamet...
„Legenda” je lažna biografija, izmišljena priča koju agent nosi
sa sobom na zadatak kao drugu kožu.
- Dr Rajnhard Krauze, biolog, na povratku sa studijskog
putovanja, profesor na Frajburškom medicinskom fakultetu. Toliko
sam se pripremao za put da sam usput nabubao neku knjižicu o
osnovama medicinske biologije napamet! Samo da ne naljutim
Mustafu. Bio sam u pravu. I to je proveravao kada smo se sreli. U
Berlinu sam proveo desetak dana samo da se naviknem na Zapad. Po
uputstvu, sam sam organizovao prevoz u Beč. S presedanjem u
Minhenu. Zemlja je već bila u potpunosti nacifikovana i pod
potpunom kontrolom policije. Vozovi nisu kasnili nijednu sekundu!
Svuda je vladao savršen red i savršen strah. Srećom, moji papiri bili
su „čisti”, ne bi me iznenadilo da su u stvari bili originalni.
Na presedanju u Minhenu, iznenada se ispred mene stvorio
Gruzin. Nije trebalo da pogađam gde mu je brat Bastajić. Bio je dva
koraka iza mene. Odmah su nestali kao duhovi. Tek kada sam
zavukao ruku u džep da nađem kartu, našao sam pod rukom i
komadić papira. Samo je pisalo WC. Znao sam da je to u kupeu.
Ispod lavaboa našao sam komadić novina i po naučenom kodu brzo
sam odgonetnuo adresu hotela u Beču, zapamtio je i spalio papir.
Hotel nije bio daleko od centra grada. Običan i čak malo
zaklonjen od gradske vreve. Ispod madraca bila je nova poruka:
„Hotel Saher – večernje odelo, 20.00”. Na izlazu iz hotela opet moji
gavranovi: „Zove se Eugen Miškin, bogati židovski trgovac iz Lođa.
Javi mu se prvi. Idi...”
Otišao sam. Hotel je spolja zgledao luksuzno. Unutra, još i
bolje. U kafeu je sedeo gospodin Miškin u društvu dve dame i očito
im pričao vrlo masne viceve. Prišao sam mu, ali tek kada sam se
nagnuo prema njemu,„primetio” me je. Ovaj put na nemačkom bez
akcenta (?!) izgrlio me i predstavio damama. Obe su bile iz visokih
bečkih krugova i obe su bile udate za jače industrijalce. Nije mu
nimalo smetalo. Naprotiv! Nakon dobre pijanke, po običaju se na
njemu ništa nije videlo. Pozvao nas je u svoju sobu na poslednji
amaro. Po ulasku je samo zgrabio prvu koja mu je bila uz ruku i,
očigledno ne gledajući, povalio je preko kreveta. Isto sam uradio s
drugom. Jedva mi je uspelo od straha.
Da nije, nema sumnje šta bi mi se dogodilo iste sekunde. U
jednom od noćnih razgovora na akademiji, rekao mi je da mrzi ljude
koji ne znaju da „jebu i ubijaju”. Shvatio sam.
Trebalo mu je desetak minuta da se zadovolji i da drage dame
bez imalo nežnosti budu isterane. Za manje od pola minuta izgledao
je kao da je celo veče pio vodu!
„Idemo, vreme je.”
I išli smo. Išao sam kao na tuđim nogama, ali išao. Beč je
poznavao više nego dobro, što se videlo iz svakog koraka.
Najimpresivnija je bila potpuna nevidljivost Pavla i Gruzina. Iako na
ulici nije bilo nikoga, oni se jednostavno nisu videli. Sve do trenutka
kada se preko puta ulice pojavio policajac. Tada su se pojavila i njih
dvojica. I isto tako nestali, kada smo ga prošli. Nakon još desetak
minuta laganog hoda, došli smo do manjeg trga na kojem je još radila
jedna starinska bečka krčma. Njih dvojica već su bila preko puta, a
izgledalo je kao da su na toj banderi proveli celo veče. Mustafa me je
dopratio gotovo do vrata...
,,Za barom sedi krupan čovek... Popij sa njim koje piće,
sprijatelji se... I za najviše pola sata izvedi ga napolje... Ako neće,
skloni se ulevo, makar jedan metar... Hajde... idi...”
I ništa više!
Bez ikakvog plana i pun straha ušao sam i odmah se zaputio
prema baru. Naručio sam običan šnaps i „slučajno” očešao suseda.
Ispričao sam se i bez imalo sumnje čovek se predstavio.
„Lev Davidovič Melekhin, profesor na Filozofskom fakultetu,
a vi ste...”
Predstavio sam se. Izgledao je malo iznenađen.
„Nikada mi ne bi palo na pamet da ste Nemac.“
Zatim me je pogledao još jedanput i pobeleo je. Kao da mu je
sve bilo jasno. Pogled mu se pretvorio u obično gađenje. Dovršio je
vino, pogledao me u oči i na čistom ruskom rekao: ,,Ja sam spreman,
čekam vas već predugo... Gde su vam ortaci? Hajde, hajde, ne
glumite nevinašce... Napolju su, je l’ tako? Pa dobro, hajdemo
napolje. Znam da ne mogu da vam umaknem...”
Izašao je muškim korakom bez imalo zastajkivanja. Napolju
su nam se odmah pridružili Pavle i Gruzin. Mustafe više nije bilo.
Sam nas je odveo u par koraka do prvog haustora, kleknuo na kolena
i podigao glavu.
Odjeknula su dva hica. Pavlov u potiljak, a Gruzinov u predeo
srca. I gotovo. Odmah su nestali. Ja sam se polako povlačio i nakon
desetak metara povratio sam valjda iz sebe celu poslednju nedelju...
 RUSKA INDUSTRIJA

To što su Pavle Bastajić i Mustafa Golubić radili pojedinačno,

u Rusiji je bila industrija. U slučaju Blohina, koji je u Ginisovoj
knjizi rekorda zabeležen kao najveći masovni egzekutor svih
vremena, sve je bilo nemački precizno organizovano. Pokolj u Katinu
je bio vrhunac orgija industrijske smrti. Procenjuje se da je 30
lokalnih agenata NKVD-a, stražara i vozača bilo prisiljeno da prati
zatvorenike do podruma, da potvrdi identifikaciju, zatim ukloni tela i
šmrkovima opere krv nakon svakog izvršenja.
Deo egzekucija obavio je Andrej Rubanov, ali Blohin je bio
glavni; voleo je da radi neprekidno i brzo bez pauze. Shodno politici
NKVD-a i delikatnoj prirodi operacije, smaknuća su sprovođena
noću, od mraka do zore. Tela su bez prestanka tovarena na pokrivene
kamione kroz zadnja vrata komore u kojoj su se vršila smaknuća, pa
dvaput tokom večeri transportovana u Mednoje, gde je Blohin
smestio buldožer i doveo dvojicu NKVD-ovih vozača kako bi
raspolagali telima na neotkrivenom mestu. Svake noći u 24 ili 25
rovova, ukupne površine od osam do deset metara, ukopavali su
trupla. Svaki bi rov bio pokriven pre zore.
Blohin i njegov tim radili su bez pauze deset sati svake noći,
dok je Blohin ubijao prosečno jednog zatvorenika svake tri minute.
Na kraju noći, Blohin je votkom nagradio svoje ljude. Dana 27.
aprila 1940. u tajnosti je primio orden i skromnu mesečnu premiju na
platu kao nagradu za „veštinu i organizaciju u efikasnom izvršavanju
posebnih zadataka”. Njegov broj od 7000 likvidiranih ljudi u 28 dana
nikada niko nije nadmašio.
Bastajićeva priča Krleži sadržavala je ove elemente – lične
egzekucije svakako, a možda i prizore bezdušne, serijske smrti.
 LICE ŽRTVE

Lice Živojina Pavlovića nežno je, dečačko lice. Pravilne crte,

velike, tople oči, inteligentan pogled. Na jednoj od sačuvanih
fotografija Pavlovića vidimo u elegantnom odelu, s kravatom i
maramicom u džepu. To je lice blagog, mirnog čoveka, u kojem
nema nikakvih naznaka fanatizma.
Žika Pavlović zvani „Ždrebe”, partijski pseudonim „Vlado”,
imao je nešto lakši život od Bastajića i Golubića, ali i drugačiju
idejnu putanju. Rođen 1898. godine u selu Mušvete, opština Čajetina,
Srbija, Pavlović je u levi pokret ušetao bez prolaska kroz Crnu ruku,
koja je, čini se, bila glavni regrutni centar za sve fanatike Balkana.
Nije slučajno što je pukovnik Apis, središnja figura te organizacije i
mozak svih zavera, rehabilitovan 1953. godine pod Rankovićevim
patronatom.
Crnu i crvenu ruku nije delila nesavladiva provalija.
Ujedinjenje ili smrt, ta je parola, uglavnom, važila i kod jednih i kod
drugih. Crna ruka postala je smrtna opasnost za Karađorđeviće, kao i
komunisti. Ni crnorukci ni komunisti nisu imali previše sluha za
nijanse koje su Pavloviću bile jako važne.
S obzirom na to da je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu,
Živojin Pavlović već se kao gimnazijalac, 1919. godine, učlanio u
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i Komunističku
partiju. On dakle nije bio, poput Bastajića i Golubića, akcioni junak,
već je od početka svesni levičar. Potom se uspinje do komunističkog
vrha: 1920. na studijima je prava u Beogradu; nakon toga odlazi u
Makedoniju, gde ga šalje šef KPJ Simo Marković: već 1925. godine,
bistar, pametan i obrazovan, Pavlović je u Rusiji, odakle se vraća u
Makedoniju i postaje dopisnik moskovske „Pravde”. Tridesetih je u
Parizu, glavnom gradu jugoslovenskih komunista u egzilu. Tamo
vodi knjižaru „Horizons”.
Žika Pavlović bio je vrhunski intelektualac. Oženjen bogatom
Francuskinjom, imućan, donacijama je obilno pomagao Partiju za
vreme pariskog egzila. Bio je član Centralnog komiteta, partijski
sekretar za emigraciju, urednik i izdavač lista „Protiv Glavnjače” i
sekretar Crvene pomoći u Parizu. Bio je izdavač partijskog lista
„Proleter”. Ali, Živojin Pavlović nije bio staljinista.
Njegovi biografi zapazili su u brojnim njegovim tekstovima
(najpoznatiji među njima, Slobodan Gavrilović, analizirao ih je oko
300) zapanjujuću karakteristiku koja mnogo toga objašnjava. U njima
je očito nepostojanje bilo kakvih panegirika Staljinu. Oni su
tridesetih godina bili standard u partijskim listovima. Čini se da je
relativno rano uočio svu malignost Staljinovog kursa a, s druge
strane, nije bio ni sklon kultu ličnosti. Povrh toga, Pavlović je
prijatelj Milana Gorkića, sekretara Partije, Titovog prethodnika koji
je nastradao u čistki. U komunističkoj emigraciji vodile su se tih
godina divljačke borbe za uticaj, moć, prestiž i partijske funkcije, u
kojima je Pavlović bio na gubitničkoj strani.
Rodoljub Čolaković plastično je odslikao atmosferu tih borbi
nešto pre Gorkićeve egzekucije:
- Moj najradosniji susret tih dana bio je s Mustafom
Golubićem. Pojavio se, kao uvek, iznenada u Moskvi, upravo kad se
završavao VII kongres. Sreli smo se u stanu Gorkićeve žene, Beti
Glan, direktorke Parka za kulturu i odmor, omiljenog izletišta
Moskovljana, u kojem je čovek zaista mogao da se odmori i
razonodi. Kad sam s Gorkićem ušao u sobu, zatekli smo Mustafu –
sedeo je na divanu, pućkajući lulu od koje se nije odvajao.
Obradovao sam se tom iznenadnom susretu – nisam ga video više od
godinu dana; znao sam samo da je „negde u Evropi” na svom poslu
obaveštajca. Nisam ga pitao ni gde je bio ni kad je stigao, niti je on
sam o tome govorio. Pažljivo sam osmotrio sitne bore oko očiju i
usta, već proređenu kosu na slepoočnicama – naglo je stario. Ostali
smo u društvu s Gorkićem i Glan kratko, ćaskali, popili za srećna
viđenja, a onda se, na njegov znak, digli i pošli zajeđno. Išli smo
pešice prema centru grada. „Hoću s tobom ozbiljno da porazgovaram
jer nisam siguran da ćemo se još videti, došao sam samo na nekoliko
dana”, započeo je Mustafa. Malo sam se iznenadio tonu, gotovo
službenom i neuobičajenom među nama, i čekao sam radoznalo šta
će da mi kaže.
„Prvo”, nastavio je Mustafa, „čuvaj se da te ovi maheri ne
uvuku u neke svoje kombinacije.”
„Koji maheri i kakve kombinacije?” upitao sam ga iznenađen i
stao.
„Kako koji?” uzviknuo je. ,,Pa ovi naši što se sad pogađaju ko
će da dobije koju poziciju, kombinuju, cenkaju se, trče u kadrovsku
upravu Kominterne i podvaljuju jedan drugom, a ona se s njima
poigrava”.
„Nemam ja s tim nikakve veze niti me te kombinacije
zanimaju, odgovorio sam. Srećan sam što je prihvaćen moj zahtev da
se vratim u zemlju i što ću raditi posao na kojem ću biti koristan.”
Mustafa se smeškao i napokon rekao da sam naivan, da sam badava
proveo u emigraciji tri godine kad nisam prozreo ljude koji godinama
„zamućuju čiste vode naše revolucije” i to predstavljaju kao
revolucionarni rad. Odgovorio sam mu da preteruje, da isuviše crno
vidi ljude koji su silom prilika proveli godine u emigraciji i ne
osećaju dovoljno stvarnost naše zemlje.
,,Pa u tome i jeste stvar – ne osećaju stvarnost svoje zemlje, a
hoće da rukovode revolucionarnom partijom”, uskliknuo je Mustafa.
,,To je mogao samo Lenjin, pa vidim, ni on nije uvek mogao.
Ambiciozni su to ljudi, zavisni od drugih, pa šta mogu drugo da budu
nego karijeristi. Pratim ja njih već petnaest godina. Čuvaj se tih
kombinatora i gledaj da se što pre dočepaš zemlje. Inače ćeš propasti,
a bilo bi mi te žao.”
Umorni od hodanja i avgustovske pripeke, seli smo na klupu i
jedno vreme ćuteći promatrali decu koja su se nedaleko od nas igrala
na pesku. Mustafa je pažljivo pratio dečju igru i odjednom počeo da
govori o detinjstvu, o Stocu i Bregavi, njenoj bistroj vodi i
bezbrižnim danima koje je provodio leti u zavičaju. U glasu mu se
čula nota sete i čežnje za nečim neđostižnim.
 SVAKA TUĐA ZEMLjA...

- To je bio kratkotrajan intermeco, a onda je Mustafa započeo

svoju ispovest – pripoveda dalje Čolaković. – Govorio je da ja
verovatno znam šta on radi, iako mi o tome nikad izričito nije
govorio, ne zato što mi ne veruje, nego jer je vezan zakletvom. Svoj
posao smatra neophodnim i za revoluciju korisnim i po oceni svojih
starešina ne radi ga loše. Ali, u dubini duše je nezadovoljan – vuče ga
nešto u zemlju, na neposredan rad za našu Partiju. Ponekad, u svetu,
lutajući s lažnim pasošem u džepu, opšteći i radeći s ljudima koje niti
je on znao niti oni njega – tim bezimenim vojnicima Revolucije na
jednom neobičnom poprištu – setio bi se zemlje i osetio bi takvu
razdiruću nostalgiju da je odlazio u svoj stan i legao u postelju kao da
je bolestan.
U tim trenucima osećao je da je revolucionar potpun čovek i
da svoju punu meru može da da samo na tlu na kom je ponikao, jer
„svaka tuđa zemlja, tuga je golema”. Sećao sam se da je pre, u prvim
mesecima našeg poznanstva, padao u melanholiju i u takvom
raspoloženju tražio da mu pevam naše sevdalinke. Ležao je na
krevetu obučen i slušao zatvorenih očiju, a onda bi naglo skočio s
postelje i povukao me na ulicu da švrljamo bez cilja. U tom starom
revolucionaru, koji već gotovo tri decenije luta opasnim stazama
revolucije, na kojima je doživeo svakojaka iznenađenja, intenzivno
živi osećajno i pitomo biće kome nije lako u surovom našem
vremenu.
 ON JE IZDAJNIK

I Živojin Pavlović bio je jedan od onih koje je Golubić „pratio

već 15 godina”. Sumnje u njegovo disidentstvo pojavile su se na vrhu
Partije 1936/1937. godine.
- U jesen 1937. Tito je, na osnovu izveštaja iz zemlje,
ustanovio u Parizu komisiju koja je trebalo da utvrdi pravo stanje u
partijskoj organizaciji sremskomitrovačkog zatvora – piše Čolaković.
– Dok je komisija još radila, stigao je izveštaj Moše Pijade. Pisao ga
je u bolnici u Beogradu, gde je bio doveden na operaciju. Izveštaj je
odneo u Pariz Marko Ristić, književnik, i prema dogovoru javio se u
knjižaru „Horizons”. Tu je tražio Gorkića, jer je imao nalog da preda
izveštaj njemu lično. U knjižari, pričao mi je posle Ristić, dočekao ga
je Žika Pavlović i rekao mu da Gorkić nije u Parizu, ali, ako ima
nešto za njega, može da preda njemu, a on će to dostaviti kome je
namenjeno.
Ristić je bio oprezan; Pavlović mu se učinio nepouzdan i nije
hteo da mu preda izveštaj.
Marko Ristić, dakle, sumnjao je u Pavlovića: očito je da se
Pavlović nije trudio da prikrije kritičan odnos prema Staljinu.
Njegovo je otpadništvo počelo i pre Gorkićevog ubistva u Moskvi.
Titovom dolaskom na mesto sekretara KPJ, 2. maja 1939.
godine, Tito piše delegatu KPJ pri Kominterni, Prežihovu Vorancu,
da je Živojin Pavlović na njegov predlog isključen iz partije, kao i
Karlo Hudomalj. Hudomalj je bio stari slovenački komunista, član
Partije još od 1923. godine. Iako je izbačen iz Partije, u Austriji je
tokom rata bio član Pokreta otpora, pa je 1944. uhapšen i otpremljen
u Mauthauzen, gde je i umro. To pokazuje kako se partija olako
rešavala ljudi koji nisu bili staljinistički usmereni, iako su očigledno
bili levičari i antifašisti.
Nakon likvidacije Milana Gorkića, čiji je bio blizak saradnik,
novoimenovani sekretar KPJ (Josip Broz Tito) izjavio je Živojinu
Pavloviću da „Partija” u njega nema poverenja. Partija izoluje
Pavlovića, otkazuje mu poslove, upućuje na njegov račun nekoliko
teških optužbi, i dojučerašnji član CK postaje neprijatelj. Policija mu
– na denunciranje dojučerašnjih drugova – „otkazuje gostoprimstvo”
u Francuskoj i Pavlović mora nazad u domovinu.
Vraća se u Jugoslaviju što je, čini se, bio jedini način da
preživi: u Francuskoj bi bio likvidiran u nekom šumarku ili u
haustoru, u sitan sat, kad su ulice puste i nema svedoka.
Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu samostalno
štampao knjigu „Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o
delatnosti i organizaciji staljinskog terora”. Bio je to krunski dokaz
njegovog odvajanja od Staljina. Time je sam sebi ispisao smrtnu
presudu.
Pavlović u knjizi iznosi zapanjujuću statistiku: „Prema
statistici koju sam vodio još od prvih dana sovjetskog termidora,
streljan je jedan predsednik Sovjeta narodnih komesara, 4
potpredsednika i oko 30 narodnih komesara (ministara) centralne
Sovjetske vlade, 24 ambasadora i poslanika. Što se tiče federalnih
republika, streljana su 4 predsednika republike, 11 predsednika
Saveta narodnih komesara (predsednika vlade), preko 40 narodnih
komesara (ministara)...” I tako dalje, u beskonačnost.
Pavlovićev je popis bio zastrašujuće precizan. Redovi koje
ispisuje odaju da je Pavlović i dalje komunista – ali on veruje u
demokratski komunizam.
Datum štampanja knjige bio je fatalan po njega. Kraljevina
Jugoslavija upravo je uspostavila diplomatske odnose s boljševičkom
Rusijom i kraljevska policija – koja je do juče ubijala komuniste u
beogradskom zatvoru Glavnjača više ne dozvoljava antisovjetsku
literaturu, naročito ne ovako opasnu. Pavlović je, naime, popisao sve
važne ljude koje je Staljin ubio, ali i više od toga: on je opisao celi
monstruozni sistem koji je poznavao do detalja. Pojam „termidor”
Pavlović preuzima iz rečnika Francuske revolucije: to je XI mesec u
Francuskom revolucionarnom kalendaru, u kojem je najvažniji 9.
termidor 2. godine (27. VII 1794), datum kada je srušen Robespjer,
čiji su protivnici zbog toga nazvani termidoristi. To je početak
najstrašnije faze revolucionarnog nasilja koja će stajati glave
praktično sve vođe revolucije – baš kao i u sovjetskoj Rusiji
Staljinovog doba.
 LICE TERMIDORA

- Mi smo se – piše Pavlović u knjizi koja tvrdi da je Staljin

pobio više komunista nego sve buržoaske vlade sveta u istoriji –
rugali zemljama koje su spaljivale marksističku, jevrejsku i
demokratsku literaturu, dok danas nema ni u jednoj ruskoj biblioteci
dela Trockog, Buharina, Zinovjeva, Bezimenskog, Pasternaka,
Koljcova i drugih, koja su svakako spaljena. Cilj je ove brošure –
nastavlja pisac – prikazati pravo stanje u sovjetskoj uniji, „prikazati i
razgoliti ovaj režim krvi i niskih kleveta koje je zaveo Staljin u
zemlji s njegovom policijom. Budući da su masovna streljanja
zauzela takve razmere da se više ne može ćutati, potrebno je dići glas
protesta i učiniti sve da se preostale žrtve staljinskog termidora spasu
iz sovjetske unije“ – piše u Bilansu.
Živojin Pavlović veruje u Revoluciju, pa Staljina naziva
kontrarevolucionarom. Tačno prema logici koju će 1948.
popularizovati Tito.
Pavlović je fatalno poranio s kritikom, ali nije pogrešio u
većini navedenih fakata, što je za ono doba čudesno. Njegova je
knjiga podjednako jeziva kao i Bastajićeva ispovest: da je u to vreme
stigla do masa u Jugoslaviji, izazvala bi silne reakcije.
Pavlović otkriva da je prava narav staljinizma pametnijim
komunistima odmah bila jasna. To nedvosmisleno proizlazi iz ovih
redova:
- Još od prvih procesa i streljanja u Moskvi, mnogima od nas
bilo je jasno da je tamo počeo konačni obračun između staljinske
birokratije s jedne, i starih boljševičkih kadrova koji su ostali verni
starim partijskim principima i njenom programu S druge strane.
Pavlović dakle kaže: – Još od prvih procesa (...) mnogima od
nas bilo je jasno (...) da je počeo konačni obračun. – Jasno je –
nastavlja on – bilo i laiku da je u pitanju, ne borba između revolucije
i „špijuna i izdajnika”, već da je u pitanju borba oko zavođenja ličnog
režima, kome se na čelu nalazi Staljin, a protiv stvarnih šefova
boljševičke partije, pobornika demokratije u istoj i prava autokritike
članova partije.
- Retki su takođe bili – nastavlja dalje – oni koji su verovali u
istinitost vešto insceniranih procesa i nemogućih optužbi i
samooptužbi. Naprotiv, svi oni koji su poznavali unutrašnje borbe u
boljševičkoj partiji, kao i do koje su mere doprle zaoštrenosti između
pojedinih shvatanja, znali su da je u pitanju početak definitivne
likvidacije opozicionih grupa i zavođenje lične diktature Staljina i
njegove klike, a to je bilo moguće samo na leševima opozicionara
raznih nijansi, zapravo svih onih koji su bili protiv diktature jedne
ličnosti u partiji i koji su pamtili u istoj druga vremena.
Jasno je bilo – tumači Pavlović – da je opozicija pokušala još
jednom, i poslednji put, da sačuva partiji koliko-toliko lenjinski znak
i njene osnovne principe, unutrašnju demokratiju i pravo kritike, i
popravi greške koje je birokratija napravila prilikom nasilne
kolektivizacije i industrijalizacije zemlje, ali da je taj pokušaj
utopljen u krvi od kremaljskih termidoraca na čelu sa Staljinom i
žalosnog krvarenja. Ta „disciplina”, koja u našem rečniku ne znači
ništa drugo do slepu pokornost, ne partiji, nego kliki koja joj se
trenutno nalazi na čelu, sprečila nas je da ustanemo u odbranu
političkih zatvorenika i osuđenika i da za njih tražimo bar ona prava
koja tražimo za naše političke istomišljenike od buržoaskih režima,
jer ta prava, nažalost, nemaju u boljševičkoj Rusiji ni komunisti
nekonformisti...
- Da smo to učinili prvih dana klanja u Moskvi – nastavlja
Pavlović – sačuvali bismo na taj način bezbroj života ruskih
komunista, čime bismo izvršili našu komunističku dužnost i skinuli
sa sebe odgovornost moralnih sudija u ovim užasnim pokoljima
starih boljševika. Uz „disciplinu”, razlog ovog zločinačkog ćutanja
ležao je još u tome, što smo verovali da će same ruske mase i uz sav
teror, a naročito partijsko članstvo, moći kroz partiju, ako ništa
drugo, a ono bar zaustaviti masovni pokolj najboljih partijskih
kadrova.
U ovo smo verovali jer, nažalost, naročito mi koji smo bili
izvan Rusije, imali smo još iluziju o pravima članstva s jedne, i
nismo imali pojma o užasnom teroru koji je GPU zaveo u SSSR-u s
druge strane. Najzad, ćutali smo i zbog toga što je međunarodna
situacija bila vrlo teška, te smo smatrali da nije trebalo učiniti ništa
što bi moglo ubiti poverenje radničkih masa izvan Rusije u Sovjetsku
Uniju, kao i da je to unutrašnja stvar Boljševičke partije, čije će
članstvo umeti da prebrodi i ovu krizu bez velikih posledica po režim
i da sačuva partiju od razdora. Verovali smo da će ruski proletarijat,
koji je znao i umeo da sruši carizam, znati i moći takođe da obuzda i
ovu šaku birokrata i nasilnika, koji su tamo zaveli režim, u kome
jedna bivša princeza ili princ imaju više prava nego jedan boljševik,
bivši predsednik sovjetske vlade. Kada smo prisiljeni da
konstatujemo da komunisti imaju mnogo više prava u jednoj „truloj”
buržoaskoj demokratiji nego komunisti u „sovjetskoj demokratiji”,
koja ih uništava na desetine hiljada, onda je stvarno nešto trulo u tom
režimu, a tu trulež ne treba tražiti na strani streljanih i progonjenih. I
najzad, zar se moralo pribeći masovnom streljanju opozicionih
elemenata u Partiji, kada su komunisti protiv smrtne kazne, i kada je
ona ukinuta i za kriminalce? Zar u sovjetskoj uniji nema dovoljno
zatvora i prostora gde bi se mogla „izolovati” opozicija, ako se već
nije moglo ili htelo s njom sarađivati; zar nije bilo bolje i čovečnije te
zaslužne borce sovjetske revolucije poslati u Sibir ili još dalje, na
polarna ostrva, nego ih podaviti u raznim Lubjankama? Kakva
ironija! Zahtevamo od buržoaskih režima blage kazne za komuniste,
a niko od nas nije se usudio da zahteva od „komunističke” Rusije
blaže kazne za komuniste iz opozicije, koji nisu ni špijuni ni
izdajnici, već smo naprotiv, zapenušanih usta tražili u rezolucijama i
u štampi za one koji su bili naši učitelji i koji su bili stvarni tvorci
sovjetske vlasti, da treba da umiru ,,kao psi”, čime smo stalno
kuražili ubice da produže svoj krvnički posao...
- Ovu rečenicu o „progonu u Sibir umesto streljanja u
Lubjankama” Rodoljubu Čolakoviću izreći će – u gotovo istom
obliku – Miroslav Krleža. Da li je on imao kontakta sa Živojinom
Pavlovićem ili njegovim rukopisom? Ili ih je do istih zaključaka
odvela ista logika?
- Još od početka... mnogima od nas bilo je jasno – piše
Pavlović.
Pronicljivi Krleža morao je biti jedan od tih, mnogih, kojima
je od početka bilo jasno. Očito je da su Krleža i Pavlović o istome
mislili isto – samo je Krleža ćutao, a Pavlović napisao knjigu.
Partijski list „Komunist” knjigu je odmah ocenio kao „zbirku
provokacija i kleveta protiv naše Partije, KI i SKP(b), sovjetske vlade
i druga Staljina”.
Živojin Pavlović spasio je jedan primerak knjige, koji je
dospeo u javnost 60 godina nakon štampe. Glavu nije sačuvao.
 PAVLOVIĆEVA SMRT

Evo kako je, prema Slobodanu Gavriloviću, njegov kraj

opisao Pavlovićev krvnik, Vidan Mićić:
- Za vreme Užičke republike 1941. godine bio sam, i to vrlo
dugo, u Užicu. Neposredno sam sarađivao sa Slobodanom Penezićem
Krcunom. Bio sam zamenik zapovednika straže koja je čuvala zatvor
i osiguravala Vrhovni štab. Ratko Drčelić bio je zapovednik. Sve
poslove oko zatvora, kao i čitavu borbu protiv pete kolone, vodio je
Krcun. Iz tog razdoblja sećam se kako je uhvaćen Žika Ždrebe. Ako
je to taj Živojin Pavlović, onda je sve to ovako izgledalo. Dođe jedno
veče Krcun i naredi: „Pripremi dobru grupu za večeras. imamo veliki
posao da obavimo. Lovimo krupnu zverku.” Pošli smo nekim većim
vozilom, desetak ljudi. Krcun nam je rekao: „Moramo da ga
uhvatimo živog, zapamtite, živog. Nikako ne pucajte. U krajnjoj
nuždi u noge.”
Reče nam da je iz Kragujevca. Tako su nam rekli, a sigurno
smo ga uhvatili u Kremnima. Opkolili smo jednu štalu sa svih strana,
kod Čeliković kuća. Krcun je ranije dobio detaljne informacije gde se
krije ta zverka, pa ga je to veče pozvao na predaju: - Žiko Ždrebe,
predaj se! Ne pokušavaj da pucaš ni da bežiš. Opkoljen si!
Da bi se uverio da je opkoljen, povičemo i mi sa svih strana: –
Opkoljen si! Silazi mirno i predaj se, inače ćemo zapaliti štalu!
On se javi: – Nemojte da palite, silazim.
U to se javi neko i iz kuće. Čuo se razgovor. Verovatno od
onih koji su pre nekoliko dana posmatrali kuću i njegovo kretanje,
kao i posete koji mu dolaze. Tu ga svezasmo i oterasmo u Užice.
Dok je bio u zatvoru, saslušavali su ga Slobodan Penezić
Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, a povremeno
Čolakovic i Ranković. Ponekad je bilo i više njih odjednom. Ja sam
ga najčešće Krcunu dovodio u podrum, gde smo ga saslušavali, a
kada je bilo mračno, držao sam karbidnu svetiljku. Tada sam prvi put
video kako to dobro oni rade. Dva-tri dana ga saslušavaju
primenjujući torturu da bi saznali neke stvari od njega, a on samo
ćuti.
Bogami, tuku svi dobro, ali ne pomaže. A on je radio u Parizu
za Partiju, pa je tamo izdao neke drugove. Dedijer je pričao kako je
lukavo radio. Nije dopuštao da uhvate drugove kod njega, već kad
odu, on javi policiji. Tako da je zbog njega stradalo dosta drugova.
Mnoga zla je učinio. Radio je u Parizu u nekoj knjižari. Dedijer,
sećam se odlično, nosio je neki slamnati šešir, a krupan. Muški ga,
što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa. Priča samo neke
nevažne stvari, a Dedijer će: „Šta mi daješ sarage (vrsta sitne ribe),
daj mi somove!” Navodi mu neke telefonske brojeve, čini mi se da je
bilo osam znakova. Osmoznakovni broj! Taj broj nije bio u notesu.
Dedijer ga je rekao iz glave: „Ovo ti je broj kući, a ovo ti je broj koji
je vezan za policiju.” Onda je napisao na papir, pokazao mu. Nije
imao kud.
Naveo mu je i neke šifre koje je video kod njega u Parizu. Pita
ga za te brojeve. Traži da prizna kako je radio za policiju i za koga
sada radi.
Ne vredi. On ništa ne priznaje.
Onda će Stambolić:i– Valjda smo i mi nešto naučili od
Vujkovića. – I tada počne da ga šiba volujskom žilom po tabanima.
Prvo su bili veliki plikovi, a kasnijeje ikoža pukla. Tako da smo ga
vodili ili nosili nazad do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamorio,
onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može.
 MAJKU BI ZA SISU UJEO

- Ja stojim kraj vrata – nastavlja s pričom Vidan Mićić –

naslonio sam se na stranu i mislim: Pa ljudi, pobogu, šta to radite?
Da bilo šta zna, priznao bi posle takvih batina. Priznao bi da je
majku za sisu ujeo.
Ali, tu sam i shvatio kako veliki špijuni ne priznaju lako.
Očekivali smo da kod njega nađemo radio-stanicu, ali je još,
izgleda, nije bio dobio, inače bi i to morao da prizna. Kod njega smo
našli samo neki notes sa šiframa. Dedijer ga pita za te šifre, šta znače
i slično, a on ništa, ćuti. Drugo veče, sećam se, tražio je vode. Oni su
već ranije pripremili čašu vode, ali dobro zasoljene. Očekivali su da
će on, onako žedan, naiskap popiti punu čašu slane vode, pa će posle,
da bi dobio čiste vode, morati sve da prizna. Ali ni to ne pomože. On
uze čašu s vodom, srknu malo, i nakon što shvati da je voda slana,
izbaci vodu ne progutavši je.
Opasan špijunčina, kažem ti. Sve trikove zna.
Tada smo ga nastavili da ga tučemo. I mene su posle zvali da
ga tučem, jer su se oni dobro zamorili. A ja sam služio vojsku u
konjici, pa znam da konja, a on je bio ždrebe, treba prvo udariti
odozdo, pa onda povratiti udarac odozgo. Uzmem ja pendrek. Noge
su mu visile preko jednog panja kako bi ga lakše tukli po tabanima.
Zamanu’ i udarim odozdo, pa povratim na palac odozgo i sabijem ga
skroz u meso. Onaj što je sedeo na njemu i držao ga, odleteo je u
ćošak ćelije, kad je ovaj od bola đipio.
A Krcun će: ,,’De ga to, ’leba ti, udari? Kako ti to? Pokaži
nam.” I bogami, malo po malo, poče ptica da peva. Bio je smešten u
samicu. Budući da je bio tako važan, njega su uvek čuvali ili skojevci
ili članovi Partije. Ja sam svakodnevno po nekoliko puta ulazio kod
zatvorenika, uzimao papire na kojima je pisao šta ima da kaže i to
nosio Krcunu.
Jedno jutro uđosmo kod njega, a on stoji nasred ćelije. U ćeliji
je bio samo neki stari metalni vojnički krevet. Na jednom zidu bio je
prozor s rešetkama, ali je bio bez stakla. A on preneo, dogurao, šta li,
krevet do prozora. Tek smo posle shvatili zašto. U jednom ćošku
prozora bio je mali komadić stakla. On je pomoću kreveta to
dohvatio pre nego što smo mi ušli u sobu. Kad smo otvorili vrata, bio
je, kao što rekoh, nasred ćelije. Krcun mu reče: – Ajde, Ždrebe!
 PRIZNAJ, PA UMRI!

- On priđe korak ili dva do Krcuna – nastavlja Mićić s pričom.

– U ruci je držao onaj komadić stakla, pa odjednom desnom rukom
prereže vene na levoj ruci. Krv je pljusnula iz vena, a on reče:
„Nemate više potrebe da me vodite na saslušanje”. Krcun pritrča,
stegnu mu rukom razrezane vene i reče: „Nećeš umreti, kurvo, dok
ne priznaš!” Odveli smo ga, zamotali mu ruku i nastavili s
ispitivanjem.
U trenucima kada gleda smrti u oči, čovek dobije čudnu
snagu. Čovek ni sam toga nije svestan šta može da učini. Pa, iako je
bio isprebijan, pred neposrednu smrt, on je takođe dobio čudnu snagu
i pokušao da pobegne. Mnogih takvih primera je bilo u ratu. Te
večeri kada je streljan, bilo ih je mnogo. A mi, kad ih vozimo
kamionima iz zatvora do mesta gde smo vršili streljanja, stavimo ih
da sede jedan drugome u krilu kako ne bi mogli da pobegnu.
Izvodimo ih iz kamiona tako da oni koji su bili prvi izvedeni ostaju
poslednji za streljanje. On je streljan negde pri kraju. Sećam se
posebno još jednog robijaša. Uhvatili smo ga na užičkoj pijaci. U
kovčegu smo mu pronašli nekoliko stotina ključeva i kompletan alat
za obijanje. Njega smo streljali pre Žike. To je bilo čudo od čoveka.
Stoje oni i čekaju. Neki se prenemažu, mole, traže da se pomole
bogu, hoće popa i slično. A ovaj robijaš, hladan ko špricer. Jednog,
što je bio do njega, četnik neki beše, budući da je cmizdrio, vezanim
rukama udari tako da ovaj pade. „Šta pizdiš! Primi ko čovek ono sto
si zaslužio”, reče mu. I dođe on na red. Opalim ja izbliza u glavu, u
potiljak, on se ne pomiče.
Ja ponovo, on ništa. Opalim treći metak na levu stranu u
predeo srca, malo se strese, a tek od četvrtog metka pade.
E, tada sam se pošteno prepo!
Neće čoveka metak, pomislih. Prođoše me neki žmarci. A i
raznih drugih slučajeva je bilo. Meni su dosta pomogli američki
kriminalistički filmovi koje sam gledao pre rata. Već sam ranije
napomenuo da su streljanja obavljana u Krčagovu, iznad vojničkog
kruga. Gore je bilo iskopano nekoliko rovova, bili su povezani. Tu je
zemlja od iskopa odbačena prema banderi. Prostor je danonoćno
čuvala straža. Na banderi je bila jedna svetiljka koja je davala dosta
bledu, žućkastu boju. Prvo veče kada je vršena egzekucija, a ona je
po pravilu vršena posle 10 sati uveče, s nama je pošao i Aleksandar
Ranković. Mi smo ga zvali Marko. Rekao nam je: „Pri streljanju ne
smete nikoga da maltretirate. Ni šamar. Samo metak u potiljak. Bez
plotuna, streljajte jednog po jednog, da se u onom mraku ne biste
međusobno poubijali.”
Streljali smo pet-šest te večeri. Ranković je stajao po strani i
gledao. Mi nismo znali da on sve to gleda. Kad smo završili, on na
kraju izađe iz mraka i reče: „Dobro je. Ovako i ubuduće radite.”
Bilo ko da ti je rekao kako su streljanja vršena mitraljezima, to
nije tačno. Valjda to znam. Više od stotinu egzekucija je bilo i svaki
je ubijen isključivo pištoljem u potiljak. Obično smo ih streljali u
gaćama i košuljama. Odelo smo vraćali na pranje i u skladište. Mato
je privodio jednog po jednog. Onda ja, metak u potiljak, ruka za rame
i u jamu. Levu nogu u dupe i otisnem dalje. Nisu se mnogo
zatrpavali, već se samo prekriju zemljom, pa sutra opet.
Te večeri kad je streljan Žika Ždrebe, bilo je četiri-pet
kamiona. Jedan iz te mase, najverovatnije je to bio on, pokušao je da
pobegne. Iz mesta skoči daleko i dade se u beg. Odbegao je bio oko
30 metara kada jedan od stražara opali iz puške i pogodi ga u kičmu.
Skljoka se tu, ali je bio pri svesti. Kad smo ga dovukli blizu rovova,
on reče: „Ubijte me!”
,,E, nećeš sad, čekaj.” Pa smo njega poslednjeg ubili i bacili u
raku.
Niko nije ni zapevao, ni parole uzvikivao. A nakon što je ovaj
pokušao da beži i kad se sve završilo, Mato reče: ,,E, ako ga je neko
zvao ždrebetom, baš je Ždrebe. Skoči s mesta pet metara.”
 GORKIĆEVA REHABILITACIJA

Čini se da je Josip Broz Tito bio odlučujući faktor kod

izricanja smrtne kazne Žiki Pavloviću.
U „Bilansu sovjetskog termidora” Pavlović je stao u obranu
likvidiranog Milana Gorkića:
- Duboko sam uveren – napisao je – da Milan Gorkić, kao ni
ostali koji su uhapšeni u Moskvi, nisu špijuni. Njihovo hapšenje
smatram nelegalnim.
Mustafa Golubić – a i on je o tim stvarima znao neuporedivo
više od mnogih partijaca – takođe je odbacivao optužbe prema
kojima je Gorkić engleski špijun.
Evo šta o tome piše Rodoljub Čolaković, koji je s Golubićem
otvoreno razgovarao o mrtvom sekretaru Partije.
- Jedne večeri započeli smo razgovor o Gorkiću. Poznavao ga
je odavno, družio se s njim godinama i sretao ga u Moskvi, Beču,
Pragu i Parizu. Po njegovom mišljenju, Gorkić je bio inteligentan i
sposoban čovek, ali mu je udario u glavu vatrometan uspon prvo u
Kominterni, a ubrzo u našoj Partiji. Brzo je shvatio kako se pravi
karijera u Kominterni, stekao je moćnog pokrovitelja u
Manuiljskome, a imao je „debele veze” i s NKVD. Zahvaljujući
tome, on se u Moskvi kretao u takozvanim „višim sovjetskim
krugovima”, gde običan smrtnik nije mogao ni da priviri. To je bio
svet za sebe – sve bivši komsomoljski rukovodioci koji su napravili
karijeru i postali drmatori ili u partiji, ili u privredi, ili u diplomatiji,
ili u službi bezbednosti. U taj privilegovani sloj moskovskog društva,
koji je imao svoju prirodu, svoje zabave, svoju „filozofiju života”,
Gorkić je upao zbog poznanstva s nekim komsomoljskim
rukovodiocima na radu u KOI. Vešt, prodoran, s mnogo šarma, on je
tamo bio dobro primljen. Čak se i oženio ženom iz tog kruga – Beti
Glan, koja je bila direktorka čuvenog moskovskog Parka kulture i
odmora, živela je u trosobnom stanu, imala automobil za ličnu
upotrebu, što je za tadašnje sovjetske uslove bila prava raskoš. Sve je
to Gorkiću, mladiću koji je odrastao u sirotinji i rano upoznao
emigrantsko potucanje, imponovalo. Postao je samouveren preko
svake mere i preobrazio se postupno iz revolucionara u visokog
komunističkog birokratu koji je napokon„shvatio” šta je to „štab
svetske revolucije” i kako se u njemu treba ponašati. Njemu je bilo
svejedno gde će da radi, glavno je bilo da to bude važan položaj. Kad
je trebalo napustiti omladinski sektor rada i preći na partijski,
dvoumio se – da se odluči za rad u Čehoslovačkoj, odakle je
poreklom ili u Jugoslaviji, gde je rođen i odrastao. Odlučio se za KPJ
i odmah postao član rukovodstva, a posle nekoliko godina postao je
generalni sekretar. Mnogi su oko njega doživeli politički brodolom,
ali on se, zahvaljujući svojim vezama, ne samo održao nego i
napredovao u karijeri, iako je pravio političke greške i ozbiljne
kadrovske promašaje. Bio je brzoplet i uletao je u poslove u nadi da
će postići neki blistav uspeh, a često je upravo zbog brzopletosti
doživljavao neuspeh. Tako je bilo s brodom za Španiju. Trebalo je to
da bude dokaz njegove sposobnosti da za Španiju učini ono što niko
do tada nije uradio, ali je, zbog nesolidnih priprema i lošeg izbora
ljudi, to ispala obična avantura i sramota zbog držanja Muka u
policiji.
I to bi mu oprostili da nije reč, mislio je Mustafa, o mnogo
ozbiljnijoj stvari – vrše se gore, izgleda, neki gadni obračuni među
visokim funkcionerima sovjetske službe bezbednosti. Ima hapšenja,
likvidacija, neke gone čak i ovde, u Parizu. Mustafa smatra da je i
Gorkić, zbog svojih veza s njima koje nikad nije prekidao, uhapšen, a
sve što se govori o obaveštajnoj službi, špijunaži njega i njegove
moskovske žene Beti Glan, priča jeza malu decu...
Tek 1977. godine Tito je priznao da ni Gorkić nije bio nikakav
strani špijun i da mu treba dati „odgovarajuće mesto u istoriji našeg
revolucionarnog pokreta”.1

1
Tito se pokajao za jugoslovenske komuniste streljane u Rusiji. Ali
ime Žike Pavlovića, kojega su u Užicu ubili jugoslovenski drugovi, nije se
smelo pominjati sve do sredine osamdesetih. Kako pokazuje Slobodan
Gavrilović u knjizi „Živojin Pavlović i bilans sovjetskog termidora”,
njegovo je ime prećutano u svim istorijama levog pokreta njegovog rodnog
kraja. Zabrana pominjanja funkcionisala je savršeno.
 OKUŽENI KRLEŽA

Čovek kog Partija proglasi trockistom, izdajnikom,

renegatom, u zajednici istomišljenika tretiran je kao bolesnik od
kuge. On se, u najblažem slučaju, izoluje. U najgorem, ubija.
Miroslavu Krleži, najvatrenijem propagatoru lenjinizma na
ovim prostorima, entuzijazam spram ideje gasne paralelno s velikim
moskovskim procesima. Rusija je progutala desetine njegovih
drugova, a Krleža sluti kako su završili. Bliski prijatelji, Kamilo
Horvatin i Đuka Cvijić, streljani su u Moskvi. On čita sve važne
svetske novine, priča s važnim ljudima Partije – Vladimirom
Ćopićem, Čolakovićem, Gregurićem, Titovim prethodnikom
Milanom Gorkićem – i karakter ga nužno gura u sukob s
Komunističkom partijom Jugoslavije: on je individualac i buntovnik
non plus ultra, dok Partija traži slepu poslušnost, po svim linijama. U
politici, oni traže vojničku disciplinu, u umetnosti, bespogovornu
podređenost kanonu propisanom u Moskvi. Smer može da krivuda;
konačno, ruska poslovica kaže da „samo vrana leti ravno”, ali
poslušni član Partije mora ići za njom. U tom slučaju, on je uvek na
liniji.
Ali, Krleža u svom „Pečatu” objavljuje tekstove partijskih
izopštenika, čak i ako se ne slaže s njima. On je u jednoj vrsti
pobune, odvajanja. U „Dijalektičkom antibarbarusu” kritikuje tupo,
agresivno sektaštvo svojih drugova, i govori o „strašilu apsolutne,
slepo pokorne partijske discipline”. Mnogo godina nakon sukoba
rekao je Ivanu Očaku: ,,Vi konstantno hoćete da od mene stvorite
discipliniranog partijca, boljševika. To ste naučili u Rusiji... To, taj
model za mene nikako ne vrijedi. Nisam ja radio kao organizirani
partijski član; niti boljševik, niti lenjinist.”
Krležini slobodoumni tekstovi izazivaju sukob na levici. Na
vrhuncu polemike partija organizuje bojkot Miroslava Krleže. To je
značilo potpunu izolaciju pisca koji nije krio svoje stavove.
- Još letos – piše Čolaković u „Kazivanjima” – kad smo
razgovarali o procesu u Moskvi, Krleža je oštro osuđivao Staljinovu
politiku. Pogotovu je bio oštar te večeri govoreći o nečovečnosti i
političkoj štetnosti pogubljenja istaknutih ljudi Boljševičke partije i
bliskih Lenjinovih saradnika. Upitao me je : „Ajde, reci, bi li Lenjin
tako postupao s onima koji se s njim ne slažu, jer valjda ne veruješ da
ima zrna istine u onome što je Višinski lajao na procesu. Zašto ih
Staljin nije prognao u Sibir i učinio ih neškodljivima, nego im skida
glave za izmišljene krivice?”
Zašto ih Staljin nije prognao u Sibir? Pitanje je sasvim
logično. Ako je zloglasni car mogao da šalje političku opoziciju iza
Urala, zašto to ne bi učinio i jedan socijalistički demokrata koji
strelja protivnike? To je isto pitanje koje postavlja i Živojin Pavlović.
Ono je znak zdravog razuma.
Čolakovićev odgovor pokazuje kako funkcioniše mozak
partijskog vernika:
- Kao pravoverni staljinista, verovao sam u Staljinovu mudrost
i nepogrešivost, verovao u istinitost optužbe, u moralni pad ljudi koji
se, poraženi i ambiciozni, nisu zaustavljali ni pred čim samo da sruše
Staljina, „genijalnog vođu međunarodnog proletarijata i inspiratora
svih naših pobeda”.
Svim žarom fanatika branio sam sve što je radio i završio. Da
je Lenjin živ, on bi u današnjim uslovima postupio kao i Staljin, da bi
odbranio revoluciju od svih njenih otvorenih i prikrivenih
neprijatelja.
 ĐIDO, DIDO

Čolaković je bio impresioniran Krležom. Da ovakve stavove

nije iznosio najveći jugoslovenski levi pisac, Čolaković bi ga
verovatno pljunuo. Ali, Krležu je spasila veličina, i to dvaput:
jednom od Dide (Kvaternika), drugi put od Đide (Đilasa). Ni
komunisti ni ustaše nisu želeli da imaju na duši likvidaciju velikana.
- Nije bilo lako ni pokolebati a kamoli uveriti Krležu da nije u
pravu – govori Čolaković. – Pravio je poređenja sa situacijom iz
vremena Brest-Litovska, kada je takozvana leva opozicija bila protiv
zaključenja mira s Nemačkom i Austrougarskom, kada je Lenjin
često ostajao u CK u manjini, pa ipak nije tako postupao s
protivnicima svoje politike. Odgovarao sam stereotipno – ipak su
uslovi tada bili drugačiji; tada je Nemačka bila na izdisaju, a sad se
sprema da započne krstaški pohod protiv SSSR-a, uz pomoć
svekolike reakcije zapadnoevropskih zemalja, pa i raznih
kapitulanata i desperatera u SSSR-u.
S manje uticajnim komunistima, npr. Adolfom Mukom -
razgovori izgledaju drukčije. Muk se u razgovoru s Čolakovićem i
još jednim komunistom snažno suprotstavljao osudi Kamenjeva i
Zinovjeva.1
- On ne sumnja u krivicu Zinovjeva i Kamenjeva – prepričava
Čolaković Mukove stavove – ali smatra da bi smrtna kazna vrlo
1
Moskovska suđenja ili moskovski procesi (rus. Московские
naziv je za tri suđenja nekadašnjim najvišim funkcionerima
sovjetske države i Partije koja su održana između 1936. i 1938. u Moskvi,
a koja se smatraju najpoznatijim događajima tzv. Velike čistke. Ona su
sovjetskoj i međunarodnoj javnosti prikazana kao obračun s izdajnicima,
koji su, u dosluhu sa stranim silama, nastojali srušiti sovjetsku vlast; u
stvarnosti su svi procesi bili montirani, a optuženici su bili nekadašnji
Staljinovi suparnici. Svi su na suđenjima priznali krivicu, te su osuđeni na
smrt ili dugotrajne zatvorske kazne, nakon čega su bili pogubljeni ili
likvidirani. Istoričari su naknadnim uvidom u sovjetske službene arhive i
druge dokumente otkrili da su mnoga priznanja bila iznuđena mučenjem i
pretnjama; decenijama nakon Staljinove smrti sovjetske su vlasti osuđenike
službeno rehabilitovale.
nepovoljno odjeknula u svetskom javnom mišljenju i da bi to
naštetilo ugledu Sovjetskog Saveza. Treba samo pratiti pisanje
evropske štampe u vezi s procesom da bi se ocenilo šta bi osuda na
smrt Zinovjeva i Kamenjeva značila za antifašistički pokret u Evropi.
Kao zadrti staljinista počeo sam da uveravam Muka da nije u
pravu. Govorio sam prvo o okruženosti Sovjetskog Saveza, zatim o
zaoštravanju klasne borbe u uslovima sve uspešnije socijalističke
izgradnje, o Zinovjevu i Kamenjevu kao štrajkbreherima revolucije u
onim sudbonosnim oktobarskim danima, kad je na sednici CK
Boljševičke partije donesena odluka o početku ustanka, a njih dvojica
tu odluku objavila u protivničkoj štampi, o njihovoj borbi protiv
generalne linije partije. Iznosio sam da su Zinovjev i Kamenjev
ambiciozni intelektualci koji nikad nisu verovali u stvaralačku
sposobnost radničke klase i da ih je njihova ambicija odvela u tabor
kontrarevolucije. Zbog toga tu ne može i ne sme biti kolebanja, i to
baš zbog toga što se nalazimo na pragu ozbiljnih sukoba u Evropi,
možda i rata, pa u takvoj situaciji treba energično raščistiti u vlastitoj
kući. A što će takve revolucionarne mere šokirati malograđane i što
će buržoaska štampa osuti nove rafale laži i kleveta protiv Sovjetskog
Saveza, nas ne sme zbuniti ni pokolebati. Borba se vodi na život i
smrt, ona je surova i nemilosrdna, i najmanja popustljivost značila bi
izdaju revolucije i Sovjetskog Saveza.
Muk je slušao moju tiradu zagledan kroz kafanski prozor na
ulicu i pućkao lulu. Baš sam pomislio da sam ga uverio, a on kratko
reče:
„Neće to biti pametno, neće to biti dobro.”
Izgubio sam strpljenje i rekao mu grubo: ,,Pa ti si uobrazio da
si pametniji od Staljina.”
Dugo me je fiksirao, a onda se kiselo nasmijao i rekao: ,,Pa
dobro, slažem se i ja.
 „POKAJ SE, KRLEŽA, POKAJ SE”

Staljina danas notorno smatraju levičarom, ali on je u Partiji

uvek bio samo na jednom krilu: pobedničkom. Jednom ga vidimo u
savezu s Kamenjevom i Zinovjevom, levim boljševicima iz
Petrograda, drugi put on je uz Buharina, koji predstavlja partijsku
desnicu. Staljin – primećuju njegovi biografi – na svakom sastanku
uvek strpljivo ćuti i govori, bez izuzetka, poslednji: tako on uvek zna
šta smera većina, pa joj se stavlja na čelo, više kao sledbenik nego
kao predvodnik. Za takvu je politiku potrebno mnogo discipline,
puno strpljivosti i čelične volje, ali on je ima – konačno, ne zovu ga
slučajno čovekom od čelika. Staljin dobro zna kakve su sve mene
moguće u kratkom vremenu, pa je bilo kakva načelnost pogibeljna.
Treba se prilagođavati. Niko mu nikad nije dao taj nadimak, ali on je
uistinu čovek od gume, artista na trapezu, žongler, najfleksibilniji od
svih. Kao sekretar za manjine, upravo Staljin daje samostalnost
Finskoj nakon revolucije. Kao generalni sekretar Partije i vođa
Sovjetskog Saveza, on 1939, u poznatom Zimskom ratu napada
Finsku, i izaziva silne podele u komunističkom svetu.
Negde početkom 1940. godine, Krleža u centru Zagreba
susreće Augusta Cesarca, koji se iz Rusije vratio 1937. godine, s
jednom jedinom mišlju u vezi sa svojim bivšim saborcem. Na čijoj je
on strani kad je reč o moskovskim procesima? Cesarec je tvrdi
boljševik, pravolinijaš, čvrstorukaš koji slepo sledi Staljina i misli da
su svi osuđeni ujedno i krivci izdajnici koji zaslužuju smrt.
- Strahovao je – napisao je Krleža – da o procesima ne mislim
pozitivno, pa kad je to saznao, počelo je naše obostrano, podjednako
glupo razilaženje.
- Išao bih na finski front, samo da sam nešto mlađi – rekao je
Krleža Cesarcu.
Cesarec ga je ispitivački promatrao, čekao s reakcijom,
ostavljao mesta nadi: – Na čijoj strani?
Cesarec se očito nadao da bi Krleža mogao reći: na ruskoj, na
Staljinovoj, komunističkoj. Na našoj. Ali, Krleža više nije na našoj
strani.
- Zar misliš da bih se mogao staviti na stranu brutalnog
napadača – pitao je Krleža.
Rusija preventivno napada Finsku, znajući da će prodor
Nemaca prema Lenjingradu ići preko severa. Finci pružaju grčevit,
neshvatljivo snažan otpor, bacajući Crvenu armiju na kolena. SSSR
biva izbačen iz Lige naroda, ali nakon velikih napora uspeva da
okupira deo finske teritorije.
- Takve izdajnike treba streljati – mrmlja Cesarec i okreće mu
leđa.
To je, prema Ivanu Očaku, jednom od Krležinih biografa,
Krležino konačno razilaženje s Partijom.
Na drugom nivou, tom je razlazu prethodio sukob oko jednog
Cesarčevog teksta iz kojega se naziru konture partijske estetike.
Krleža je Očaku ispripovedao detalje jednog ranijeg sukoba s
Cesarcem.
Cesarec se vratio iz Pariza i dao u uredništvo „Pečata” članak
o Parizu. Trebao je biti u prvom broju štampan. Ja sam inzistirao na
tome da se članak objavi. Ali urednici Vaso Bogdanov i Marko Ristić
nisu to htjeli štampati jer su tvrdili da je to kompromitantno po
Cesarca. Tu je došlo do sukoba između mene i Bogdanova. Sjećam
se tog članka, na početku piše da je Pariz grad velik kao što je kotar
Velika Gorica. Kako je mogao tako pisati. Cesarec je pisao razne
stvari, ima dobrih stvari i loših. Na koncu, jedan par sjedi na jednoj
klupi na Tuškancu, a ta klupa je iz hrastovine. I sad pod guzicama tog
ljubavnog para hrast razmišlja o tome kako je eksploatirana šumska
industrija po kapitalizmu... To je tako, čovjek mora propovijedati
socijalne ideje. I onda se hrast žali na svoju prošlost kako je bilo
lijepo kad su na njemu ptice sjedile i pjevale. A onda su došli
kapitalisti pa su ga posjekli.... Ja sam inzistirao da se štampa. Ali u
redakciji nisu htjeli da im netko predbaci, zbog toga nisu htjeli. On
se, naravno, uvrijedio...
Krleža nakon toga ostaje sasvim sam. Dolazi rat, sukob se već
oseća u vazduhu. Miroslav Krleža – surovi realista: već tridesetih,
svestan je da su sve tendencije desne, kako u Nemačkoj, tako i u
Jugoslaviji, ali on je na levici otpadnik. Kler ga mrzi. Desnici je
smrtni neprijatelj. On je najusamljeniji čovek na svetu.
I baš tih dana susreće Bastajića, koji ga učvršćuje u
antisovjetskom stavu. A možda i sprečava pri odlasku u partizane?
- Specijalni oblik staljinizma otkriće Krleži jedan drugi
povratnik – Pavle Bastajić – napisao je Stanko Lasić. – Bastajić je
radio u specijalnom odeljenju sovjetske službe bezbednosti. Bio je
profesionalni ubica, likvidirao je one za koje bi dobijao nalog da
nestanu. Stigla ga je sudbina kao i njegove nalogodavce Ježova i
Jagodu. Došli su i oni na red. Znao je da ga njemu slični, ali nove
profesionalne ubice traže da bi ga likvidirali.
Ivan Očak smatra da je Pavla Bastajića iz Pariza u stvari
spasio – Tito.
- Zaista, Bastajića je trebalo u Parizu da likvidiraju vlastiti
drugovi jer je posustao na poslu koji je dugo godina vršio. Od te
likvidacije spasio ga je sekretar CK KPJ Josip Broz Tito – napisao je
Očak, ali Bastajićev rođak i biograf Rkman smatra da mu Tito nije
mnogo pomagao.
Očak tu citira odeljak iz hronologije Titovog života i rada:
- Tito interveniše da se spreči namera grupe jugoslovenskih
komunista koji po nalogu NKVD-a treba da likvidiraju Pavla
Bastajića (starog člana KPJ, koji je dugo živeo i radio u SSSR-u).
Krleža srlja u sukob sve dublje. U „Pečatu” objavljuje
tekstove intelektualaca koje je Partija osudila, pa prvi put mora da
obustavi štampanje lista bez policijske zabrane, jer je svestan da će
preći Rubikon. Jednoga dana u Zvonimirovoj ulici susreće Josipa
Kraša, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.
Kraš prelazi na drugu stranu ulice: „Ostavi me, ne želim zbog tebe u
Partiji da imam neugodnosti”. Krleža traži preko Otokara
Keršovanija, još jednog od partijskih intelektualaca prave linije, vezu
s Titom, ali on ne želi da mu je da.
- Tito više nije hteo da se sastane sa mnom. Bilo mu je dosta
moje tvrdoglavosti. Bio sam zaista glupo tvrdoglav. A njemu je
trebao Zogović, koji je imao beogradske studente za sobom, njemu
su trebali drugi koji su odlučili da se bore bez sumnje. Osim toga,
vreme je bilo suviše ozbiljno, suviše vruće, za razgovore
neprikladno. Trebalo je delovati. Tito je bio praktičar, operativac,
strateg, taktičar. Šta će njemu sada tvrdoglavi Krleža, kojeg muči da
li je Tuhačevski nevin likvidiran, da li je Buharin bio u pravu ili nije.
Rat je bio tu, nije bilo više vremena za razgovore i uveravanja, za
istorijske analize i vraćanje unazad. Trebalo je gledati napred i
delovati. A Krleža je stajao i meditirao...
Onda saznaje da je dr Pavle Gregorić, njegov stari prijatelj,
član CK, iz Lepoglave doveden u bolnicu „Sestre milosrdnice”.
Odlazi kod njega. Gregorić mu daje jednostavnu formulu:
„Miroslave, piši pokajnicu! Pokaj se, Fric! Znaš da Partija bez tebe
može, ali ti bez Partije ne možeš. Pokaj se!”
Krleža mu je odgovorio: „Hvala ti, Pajo. To je najpametniji
savjet koji sam ikad dobio od tebe.”
 RUŠENJE BAZILIKA

Krleža će se stvarno kajati. To će potrajati: pisac se kaje

sledećih četrdeset godina!
Pavla Gregorića srešće još jednom, sredinom aprila, u
novoproglašenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Krleža i Gregorić
šetali su oko pola sata oko Meštrovićeve džamije.
- Razgovarali su – piše Očak – i o situaciji u zemlji, ali još
više o zajedničkim drugovima koji su 1937. pali kao Staljinove žrtve.
Kaže da se od onih vremena nije mogao osloboditi razmišljanja o
sudbini komunista. Od tada počinju njegove političke sumnje. Od
tada počinju njegova razmišljanja o slabosti Staljinovog socijalizma.
Zatim, na toj je političkoj bazi nastala i njegova partijska izolacija.
Njega je Partija osudila, faktički izbacila.
Krleža je napisao: – Oboren kobnim događajima oko
Tuhačevskog, obreo sam se u najtežim prostorijama svog vlastitog
intelektualno-moralnog podzemlja, nagrizen neizlječivim sumnjama,
kada se rušila jedna bazilika za drugom takozvanih nazoviuvjerenja i
iluzija.
Krležu ustaše uskoro zatvaraju.
- Vode me u zatvor u Petrinjskoj ulici. Dugačak hodnik.
Polusvjetlo, jedna lampa na plafonu. Prema meni ide jedna grupa
omladinaca, vode ih. Jedan me je prepoznao. Viknuo: „Trockista!”
Pljunuo mi u lice. A kad su to vidjeli drugi, pljuvali su i oni. Bio sam
sav popljuvan.
Došao sam u ćeliju, sjeo na pod, uhvatio me grč, bol, sram,
poniženje. Zaplakao sam kao gorka godina. Došao netko, misleći da
plačem zbog hapšenja, pa me tješi, lice mi peru do suza. A meni
dojadilo. Otjerao sam ih, nisu razumjeli. Rekao sam da me ne
shvaćaju. Što da radim? Bilo mi je jasno sve, samo ne što će sutra
biti. Sigurno će pozvati ustaše i reći: evo, tvoji su te odbacili, s njima
ne surađuješ. Napiši nam o Titu, Rankoviću, Moši, Hebrangu. Ti si
radio s njima, ti ih znaš. Ništa više. Ako ne napišeš, mi imamo i
druge metode da te prisilimo. Neću. Tako sam riješio.
Tražeći opravdanje i za Krležino disidentstvo, i za Titovu
volju da ga spasi za Pokret, Ivan Očak napisao je ključnu formulu
posleratne koegzistencije Pisca i Partije.
- Istina je da Krleža za vreme narodnooslobodilačke borbe nije
učinio ono što je uradio njegov drug po peru Vladimir Nazor – nije
došao u redove onih kojima je uvek pripadao. Razlozi su svakako
subjektivni. Ali je istina i to da on nije bio s našim neprijateljima ni
rečju, ni perom, ni delom...
Krleža nikad ništa nije napisao protiv Partije, Tita, Lenjina. To
ga je spasilo.
 MRTVACI NA ODSUSTVU

Ni Pavle Bastajić ni Mustafa Golubić ne mogu da sede mirno

ako iza njih nije zid; ali i sa zidom za leđima, oni strepe i drhte od
straha kad ugledaju lice bilo kojeg stranca; najčešće se već na prvi
signal uzbune – neko sumnjivo lice, neki čudan par – dižu se i beže.
Godine u kojima im je prošla mladost od njih su – naročito od
Bastajića – napravile ruine. Rodoljub Čolaković je u „Kazivanjima”
ostavio plastične portrete nervne podrivenosti obojice egzekutora. On
će ovako opisati prvi susret s Bastajićem u Parizu:
- Sav njegov izgled odavao je čoveka krajnje napregnutih
živaca, a kad bi se u razgovoru malo zagrejao, oči su mu sijale...
bolesnim sjajem. Bastajić je tada još prilično mlad – ima samo 45
godina.
Čolaković kaže da je bio onizak, mršav, trapav u hodu i
nemarno odeven. Imao je, kaže, fizionomiju „koja se ne može
zaboraviti i koja nije povoljna za posao kojim se on bavio. Lice mu je
bilo ciganski mrko, nelepo, čelo visoko ispupčeno, jagodice
naglašene, a oči kao ugalj crne, blistave.
Policijski karton u Zagrebu nudi dodatne činjenice: kaže da je
„Pavao Bastajić, po zanimanju novinar, rođen od oca Stanka
Bastajića i majke Marije, rođene Dedić, rođen 12. svibnja 1890. u
Perni, općina Topusko, srez Vrgin Most, visok 170 centimetara,
vjeroispovijesti pravoslavne, a status, neoženjen. Od jezika govori
francuski, ruski i njemački, a čita i piše hrvatski. Stas mu je visok,
ravan, kosa sijeda, brkovi sijedi, brije ih. Zubi su mu, piše u kartonu,
manjkavi, a ruke zdrave...”
Te zdrave ruke, koje su pobile tolike ljude, dovele su Bastajića
u stanje rastrojstva.
- Ostao sam – piše Čolaković – još neko vreme sam u kafani i
razmišljao o susretu s nekim neobjašnjivo nelagodnim osećanjem.
Ljudi takvog kova zanimali su me jer je po svojoj prošlosti i po
onome što je danas radio bio neobičan, apsolutno izvan serije. Pravio
sam poređenje između Bastajića i Mustafe Golubića i živo se setio
svog prvog susreta s Mustafom. Od početka je postojao obostrano
živi interes za ličnost, postojalo je poverenje i prirodna želja za
druženjem i razgovorom, što se razvilo u prijateljstvo. U razgovoru s
Bastajićem, koji je bio pažljiv, čak ljubazan, osećalo se da iza reči
nema ni ljudske topline ni dubljeg interesa, osim pukog registrovanja
onoga što sam kazivao.
Ali, bilo je tu još nešto što je kopkalo Čolakovića i u njemu
izazivalo osećaj nelagode.
- Najviše mi je – kaže on – smetala neka čudna nota
nepoverenja u njegovom držanju; ponekad bi mu u pokretu i pogledu
izbilo nešto vrebajuće, kao da razgovara sa slučajnim sagovornikom,
a ne s drugom. Možda je to bila profesionalna deformacija, verovatno
tako prilazi svakome, pokušavao sam objasniti njegovo držanje, ali
svejedno: utisak je ostao takav da nisam poželeo da se ponovo
sretnemo.
 SLUČAJAN SUSRET, LICA U TAMI

Sudbina je, međutim, ipak htela drukčije. Čolaković se uskoro

opet sreo s Bastajićem, ali ovoga puta stvar se završila još gore.
- Jedne večeri imao sam iznenadan susret s Pavlom
Bastajićem, koji se vrlo neugodno završio. U našoj partijskoj knjižari
kazali su mi da me Pavle traži i da će me pričekati u jednoj kafani.
Videli smo se dotad u Parizu samo nekoliko puta; niti je on osećao
potrebu za susretima sa mnom, niti sam ja, zbog posla kojim se Pavle
bavio, želeo s njim da se viđam.
Ovde, čini se, Čolaković laže: nije jasno zašto bi Bastajića
izbegavao zbog „posla kojim se bavi”, dok je istovremeno padao u
zanos svaki put kada bi sreo Mustafu Golubića, a ta su se dva čoveka
bavila istim poslom. Osim toga, Čolaković Golubića portretiše kao
neku vrstu sveca, dok Bastajića posmatra isključivo kao egzekutora.
Ali, ljubav Čolakovića i Golubića bila je snažna i obostrana.
Prilikom jednog od pariskih susreta, Čolaković je Mustafu Golubića
odveo na ručak.
- Doveo sam Mustafu u ulicu „Convention”, u kojoj je Milica
stanovala u jednoj starinskoj kući s malim apartmanima i kuhinjom.
Usput sam mu ispričao ko je Milica i da sam se njome oženio. Slušao
me je ćutke, a onda, po svom običaju, kratko rekao; „Neka je sa
srećom.”
Za ručkom nismo ostali dugo. Mustafa je uzeo nekoliko
zalogaja, nervozno se vrpoljio na stolici i najzad predložio da negde
izađemo. Nastala je trka iz lokala u lokal, dok Milica nije pala s nogu
i predložila da idemo kući.
Sastali smo se s njim još jednom kad sam već bio pred putem
u zemlju. Vršljali smo po kafanama jer Mustafa nigde nije mogao da
se skrasi i nalazio ma kakav izgovor da promenimo lokal. Kad sam u
razgovoru te večeri pomenuo da ću u Jugoslaviju i da razmišljam da
se osiguram, u slučaju hapšenja na samoj granici, da drugovi budu o
tome obavešteni, on me preseče: „Putuj s njom. Ko ti je bolji prijatelj
od nje?” Poslušao sam ga. Milica je bila dirnuta tim rečima, kao i
njegovim postupkom kad smo se na jednom uglu opraštali.
- Stajali smo na pustoj ulici; Mustafa se bio raznežio; rekao je
Milici da me pazi, a onda, rukujući se sa mnom, naglo se sagnuo i
poljubio me u ruku.
Otišao je od nas svojim hitrim hodom, krećući upadljivo
širokim ramenima. Gledali smo za njim, oboje iznenađeni takvim
postupkom; on se u jednom trenutku napola osvrnuo, mahnuo rukom
i izgubio se u jednoj pobočnoj ulici. Produžio je svojom stazom, na
kojoj vreba stotinu opasnosti, s koje se može iznenada, svaki
trenutak, survati u ambis. Hoću li ikada više videti dragog i bliskog
čoveka koji me je u najtežim danima emigracije prijateljski podržao
– zapitao se.
Takvih misli nije imao kad je reč o Bastajiću:
- Kao obaveštajac sovjetske službe bezbednosti – nastavlja
Čolaković – Pavle Bastajić imao je određen krug saradnika i retko je
tražio vezu s našim ljudima. Utoliko sam više bio iznenađen što me
je pozvao na sastanak. Pričekao sam Pavla u jednoj lepoj kafani.
Sećam se – sva je bila obložena ogledalima, tako da je izgledala veća
nego što je bila; sva je blistala u svetlosti tek zapaljenih svetiljki.
Pavle je ušao, tačnije, nekako se ušunjao; njegovo inače skamenjeno
lice sad je bilo još tvrđe; samo su mu crne oči blistale bolesnim
sjajem. Seo je pokraj mene i, ne govoreći ništa, posmatrao me kao da
se odlučuje hoće li da započne razgovor zbog kojega me zvao. Iako
me zanimalo zašto me je pozvao, nisam hteo da pitam. Ćutao sam i
čekao da Pavle počne.
U taj mah naišao je neki čovek pored kafane, bacio pogled
kroz vrata i nestao. Pavle se nacerio i upitao me tiho: „Kakav si znak
dao onom tipu?”
Preneražen, gledao sam u njega jednostavno ne verujući
svojim ušima. Šta sad ovo znači, pomislio sam uvređen i revoltiran.
Ali sam se savladao da ne viknem i ne tresnem pesnicom o sto, nego
sam mu najpre tiho skresao nekoliko sočnih narodnih psovki, a onda
ga podsetio da me je on pozvao na sastanak, na koji sam došao
verujući da imam posla s normalnim čovekom i drugom. Sad, posle
ove sumnje, ne želim s njim da razgovaram niti me zanima šta hoće
da mi kaže. I pošao sam da ustanem.
„Nisam tako mislio”, prošaputao je Pavle, „ostani, molim te.”
U drukčijoj situaciji verovatno bih ostao, ali sada nisam hteo.
 ,,Neću”, rekao sam, ,,i molim te da me više nikad ne pozivaš
na sastanak, jer budi uveren da neću da dođem. Ne želim da se
susrećem s ljudima koji se bave tvojim poslom i koji mogu, kao ti, da
u svakom čoveku naslućuju nečijeg špijuna.”
Platio sam i izašao iz kafane.
Gotovo identično iskustvo Čolaković je imao i s Golubićem.
- Nekad bi dolazio na sastanak uznemiren i rastresen, i u takve
dane bismo promenili po nekoliko lokala. Sećam se, tek smo seli za
sto i naručili piće, on mi tiho šapnu: „Pogledaj onaj par za onim
stolom”, i baci pogled prema jednom prilično udaljenom kutu kafane,
u koji se bio šćućurio jedan mlad par. Zagrljeni, ljubili su se, ne
hajući za ostale goste – obična scena u pariskim kafanama. Bacio
sam pogled i u nedoumici pitao: „Pa šta?”
„Ti si blesav”, rekao je Mustafa grubo, onaj muškarac me
prati, Ustao je naglo iza stola i pojurio iz kafane. Jedva sam ga
stigao. Seli smo u prvi taksi, zatirn se prebacili u metro, vozali se
ćutke u raznim smerovima i najzad se iskrcali na stanici u nekom
pustom kraju Pariza i seli pred kafanu. Mustafa je gledao oko sebe
ukočenim pogledom, a onda, nečim umiren, kazao: „Otkačili smo
se”. Sve bi mi to bilo smešno da mi odjednom nije sinulo – pa on pati
od manije proganjana. I bilo mi ga je neizmerno žao.
Čolaković ovde – kako primećuje Stanko Lasić – greši. Nije
Golubić patio od manije proganjanja. On je samo bio svestan s kim
ima posla. S ljudima poput sebe. I znao je šta ga čeka.
 ŠKRTARIO JE NA REČIMA

Golubić je Čolakoviću pričao kako je zahvaljujući snažnoj

intuiciji znao da „nanjuši” agenta i da izbegne hapšenje.
Uistinu, tokom dve decenije bežanja od svih evropskih
policija, nikad nije bio uhapšen. Golubić je bežao jugoslovenskoj,
nemačkoj, francuskoj i američkoj policiji: očito je bio vrhunski
obučen obaveštajac.
- Iz tih naših susreta i razgovora o mnogo čemu doznao sam
da je Mustafa, od našeg rastanka u Moskvi pre tri godine, prošao
mnoge zemlje, između ostalih bio je i u Sjedinjenim Američkim
Državama. Tamo se sretao sa Srđom Pricom i Stevanom Dedijerom i
još nekim našim ljudima koji su, uz sve Mustafine konspiracije, znali
ko je i da se bavi opasnim poslovima. Ipak je uspeo da se održi tamo
nekoliko meseci i opet da se dočepa Evrope.„Gorelo mi je pod
nogama, ali sam ih nadmudrio”, rekao je zadovoljno se smeškajući,
pućkajući svoju lulu, koju je retko ispuštao iz usta – piše Čolaković.
Stevan Dedijer, brat Vladimira Dedijera, u intervjuu Senadu
Pećaninu, bosanskom novinaru, Mustafu Golubića opisaće kao
„jednog od svetaca” u svom životu. Dedijerov otac Jevto pomogao je
Golubiću prilikom bega iz Karađorđevićeve Jugoslavije, pa se
prijateljstvo Golubića i Dedijera održalo do kraja Mustafinog života.
Dedijer je novinaru opisao kako je Mustafa Golubić došao u
Njujork i oteo jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo
saradnju s američkim tajnim službama. Uspeo je da ga otme i
organizuje njegov transport u Moskvu.
Digao se na noge celi FBI i nastala je potera za Golubićem,
kome je Dedijer pomogao da umakne i vrati se u Evropu.
Stevan Dedijer priča:
- Meni je Nikola Kovačević trideset sedme rekao kako ima
jedan čovek koji hoće da me sretne. Ko? Ne mogu da ti kažem. To se
događa u Pitsburgu. Idi u Njujork u tu ulicu, taj stan, javi se, zvoni.
Ja se javim, otvori vrata jedan divan čovek, možda 40-45 godina, lep,
orlovski nos, Jesi li ti Stevan? Zagrlio me, kaže mi da mu je moj otac
dao 25 dukata u Solunu da pobegne sa Solunskog procesa, kad su
Apisa smakli. Da ti vratim, kaže, i dade mi 100 dolara, što je bilo
mojih deset plata. Onda me je ispitivao šta čitam, šta radim, naučio
me da volim konjak „Martel” i sir gorgonzolu, to nikad neću
zaboraviti. Učio me je kako sa ženama, kaže: ne treba sa ženama
puno filozofije, direktno i sve će upaliti. Divan čovek. Pitao me je
gde stanujem. Posle mesec dana kuca neko na moj prozor, u noći.
,,Ko je”, pitam. „Mustafa”, kaže, „otvori.”
„Jesi li čitao Njujork tajms, FBI traži nekoga Šulca, a ja sam
taj. On je „digao” jednog sovjetskog agenta u Njujorku, metnuo ga na
sovjetski brod, a FBI saznao da je on i ganja ga.”
Kaže, ne veruje nikome, samo sinu Jefte Dedijera. Ja zovnem
Marka Terzića, rudara, koji je irnao onaj prapotopski „ford”. „Marko,
dođi da me odvezeš. Zvao sam jednog šustera u Akronu, imam ime i
sliku, setiću se. Kažem mu da moram da dođem i sklonim jednog
čoveka kod njega. Može. To je bilo pred Novu godinu 1938. Vetar
duva, sneg, nas trojica došla tamo, ja ostavio Mujagu, vratio se sutra.
Posle mesec dana mene Mujaga zove: „Stevo, dođi. Vratio ga u
Njujork, mora iz Amerike.” On se sprijateljio s jednim Hercegovcem,
Runjevcem. Kaže on meni: „Slušaj, ova Runjevčeva snaja gleda
nešto, uhvati je, povali je.” Pa, gde ću ja to? Kaže mi da idem kod
Radoja Jankovića, jugoslovenskog konzula.
„Gde kod njega da idem, s njim sam u svađi.”
„Samo kaži da Mustafi treba pasoš.”
„Nisam lud, pa da ga provale.”
„Onda me vadi”, kaže.
Ja sam imao jednu prijateljicu, plesačicu. Pitam je; „Znaš li
nekog kapetana?” Zna. „Nek dođe tu sutra, platiću 200 dolara.” I
tako sam dobio kartu iz Pariza, srećno stigao. Onda je bio Gaćinovic,
udbaš s kojim sam se znao, u Beogradu 1945. Rekao sam mu da mi
nađe podatke o Mustafi i on mi je dao dokumente iz Gestapoa.
Mustafi su Nemci noge slomili. Vlado mi je dao znak da ga je možda
Partija provalila, po Titovom naređenju, jer on je bio agent sovjetske
vojne obaveštajne službe, imao je i radio-stanicu. Niz ljudi mi je
govorilo da je Partija provalila Mustafu, i njemu su noge slomili,
streljali ga na stolici, nije mogao da stoji. On mi je jedan od svetaca u
životu.
U Dedijerovom opisu uočava se nekoliko činjenica. Mustafa
Golubić raspolagao je velikim količinama novca (,,dao mi je deset
plata”) i bio čovek najvećeg radijusa. Otimati američke agente iz
Njujorka mogli su samo najsposobniji sovjetski agenti. Golubić je na
nekoliko mesta – u Parizu, Njujorku i Meksiko Sitiju – u vreme kada
se zbivaju velike otmice i ubistva, ali osim ove Dedijerove priče
nema službenih potvrda za belogardijskog generala Kutepova i,
naravno, Trockoga. Ali, Golubić je uvek tu, u blizini, i nema nikakve
sumnje da je on tu slučajno, zbog nekih turističkih razloga. Nije
poznato ko je sve bio s njim u Njujorku, mala je verovatnoća da se u
otmice upuštao sam, bez nekoliko pomoćnika.
U akciji likvidiranja Trockoga učestvovale su, godinama,
desetine ljudi: bila je to operacija najvišeg ranga.
Sličan, zaljubljeni portret Golubića daje Ivo Vejvoda,
jugoslovenski diplomata koji ga je upoznao u Pragu.
- Za vreme studija arhitekture u Pragu radio sam za Mustafu
Golubića. Nosio sam njegove šifrovane poruke u Beograd. O njemu,
takoreći, nisam znao ništa, nisam imao pojma čime se zapravo bavi.
Ali da sam znao ko je Mustafa Golubić – da je jedan od najvećih
sovjetskih obaveštajaca, kome su vrata kremaljskog dvorca, gde se
sastajao sa Staljinom, uvek bila otvorena – ja bih sebe smatrao
aristokratom komunističkog pokreta. Jer, raditi za sovjetsku
obaveštajnu službu, za Kominternu i Staljina, bila je tada najveća
čast koja je mogla da pripadne jednom komunisti. Mustafa je
posedovao neverovatan šarm. Od prvog sam ga dana zavoleo kao
rođenog oca.
Rodoljub Čolaković napisaće u svojim memoarima zakasnelo
izvinjenje nesimpatičnom čoveku ludačkog pogleda, Pavlu Bastajiću.
Tek mnogo godina kasnije saznao sam u kakvom je duševnom
stanju bio Pavle Bastajić onih dana kad me je pozvao na spomenuti
sastanak. I oprostio sam mu.
 OBRAČUN NA VRHU

- Godine 1937. – nastavlja Čolaković – u jeku staljinskih

„čistki”, izvršen je krupan obračun u sovjetskoj službi bezbednosti.
Mnogi njeni visoki funkcioneri bili su ili likvidirani ili osuđeni na
zatočenje. Atmosfera je bila takva da je omogućavala
beskrupuloznim ljudima da na račun tuđe nesreće naprave
vratolomnu karijeru. I time su se oni obilato koristili. Tada su stradali
i mnogi agenti sovjetske obaveštajne službe u kapitalističkim
zemljama. Neke su pozivali u Moskvu „na referisanje“ i tamo im
sudili. To nije moglo ostati sakriveno, pa su izvesni agenti odbijali da
dođu u Moskvu. Onda su drugi dobijali zadatak da ih ubiju, a kad bi
zadatak izvršili, onda su i sami bili osuđivani, a drugi su bili
„zaduženi” da ih likvidiraju. U to infernalno vrzino kolo bio je
upleten i Pavle Bastajić, koji je po Evropi gonio svoje bivše drugove
što su bili odbili da se vrate u Moskvu ili su na osnovu ko zna čijeg
denunciranja bili proglašeni sumnjivima i po kratkom postupku
osuđeni na smrt.
Pavle je bio revnostan i veran i prihvatao je svaki zadatak, ni
časak ne sumnjajući u njegovu opravdanost. Onda je došao red na
njega; trebalo je da primi nagradu za „vernu službu” na malo
neuobičajen način – smrt. Iskusni obaveštajac, koji je godinama vršio
taj krvavi, težak posao, i zapadao u najfantastičnije situacije, osetio je
da ga progone, da mu prave zamke, da bi ga uhvaćenog likvidirali.
Vešto je – nastavlja Čolaković o Pavlu Bastajiću – izmicao
zamkama, apelovao na ljude koji su ga znali, ali sve intervencije bile
su uzaludne, svi autoriteti nemoćni pred autoritetom „Centrale” koja
je tamo donela odluku da se on smakne. Pritešnjen kao zver u hajci,
Pavle se rešio na korak koji ga je doveo u Jugoslaviju.
Kako to zvuči paradoksalno i neverovatno – Pavlu Bastajiću,
koji je petnaest godina služio verno i savesno kao agent sovjetske
obaveštajne službe, kraljevska Jugoslavija ostala je jedino utočište u
trenutku kad su ga gonili njegovi bivši drugovi da ga ubiju.
- Bastajić je čak znao i čoveka, svog zemljaka i poznanika,
koji je dobio neslavni zadatak da ga likvidira – kaže Čolaković, ali ne
navodi ime tog čoveka niti govori odakle to zna. On tvrdi da mu
Miroslav Krleža nije ispričao sadržaj Bastajićeve priče, ali to se čini
neverovatnim; većinu detalja očito je čuo od Krleže. Mnogo je
logičnije da Čolaković nije hteo da ga ispriča ni zapiše.
Jer ta je priča bila opasna po samu ideju u koju su verovali i
on i Krleža.1
- Pričali su mi njegovi zemljaci da za vreme svog boravka u
zavičaju Pavle nikad nije govorio zašto se vratio. Nikad nije rekao
nijednu reč protiv Sovjetskog Saveza. Naprotiv, kad se ratna oluja
sručila i na našu zemlju i kad je fašistička okupacija postala i naša
stvarnost, Pavle je govorio ljudima da nam je jedina nada Sovjetski
Savez jer samo on može pobediti fašističke osvajače. U maju 1941.
godine ustaše su ga oterale u logor Jasenovac i tamo ubile. Tako je
završio svoj hod po mukama jedan od retkih nacionalnih
revolucionara naše zemlje koji je posle 1918. pristupio
revolucionarnom radničkom pokretu. U malom ustaničkom selu
Korduna, Prkosu, stoji u skveru pred školom skromna bista Pavla
Bastajića.
Postavili su je njegovi zemljaci i prijatelji – da se ne zaboravi
čovek koji se nije mirio s vladavinom austrougarskog imperijalizma,
koji nije prihvatio lažno oslobođenje i ujedinjenje 1918. godine, koji
je u radničkom revolucionarnom pokretu video jedinu snagu koja
može ostvariti snove njegove mladosti, a kojeg su, najzad, mračne
sile staljinizma oterale pod ustaški nož.
Moguće je da je Krleži ova antirojalistička,
protivkarađorđevićevska Bastajićeva orijentacija, prevagnula u
davanju pozitivnog statusa u Enciklopediji, kao i to što su ga ubile
ustaše. Obojica – i Golubić i Bastajić – tačno su znali kakva ih smrt
čeka.

1
Koliko ljudi je znalo? Većina pismenih koja je htela da zna, mogla
je saznati. Izlazili su članci, knjige. Govorili su predstavnici građanskih
opcija. Ali i ljubav i vera bile su slepe. Ko propituje predmet ljubavi?
Krleža i Čolaković znaju, ali ne žele drugima pružiti znanje jer bi to ubilo
veru.
 POSLEDNJE GODINE

Po povratku u Jugoslaviju, Pavle Bastajić izazivao je veliku

pažnju gde god se pojavio. Oko njega je nimbus tajne – svi znaju da
je on važan čovek svetskog komunizma, da je obavljao neke
„specijalne zadatke”, ali nikome nije jasno koje tačno, i šta ga je,
dođavola, nateralo nazad, prvo u Beograd, a potom u kordunsku
zavetrinu.
- Šetajući se jedne večeri, u septembru 1939. godine, tada
Dečanskom, a sadašnjom Ulicom Moše Pijade, s mojim rođakom
Milanom Vujaklijom – tvorcem slavnog Leksikona stranih reči i
izraza – susreli smo jednog čoveka koji se srdačno izljubio s
Vujaklijom – piše u memoarima Pavle Jakšić, kordunaški general,
jugoslovenski narodni heroj. – Posle kratkog podsećanja na đačke
dane u Sremskim Karlovcima, na „1300 kaplara”, neko meni
nepoznat rekao nam je: „Obišao sam i upoznao mnoge zemlje, među
njima i one u Aziji i Americi, čija imena nikako nisam mogao da
zapamtim u školi.” To je moj školski drug i prijatelj Pavle Bastajić,
rodom iz sela Perne kod Topuskog, kojeg nisam video od 1914.
godine”, objasnio mi je posle rastanka Vujaklija. Bila je to, kako se
saznalo posle rata, čuvena ličnost – atentator na bana Cuvaja, komita
Voje Tankosića, „crnorukaš” pukovnika Apisa, revolucionar koji je u
Lozani završio studije filozofije i sociologije, poznavao se i s
Trockim, Lenjinom, Lunačarskim, Bobrovom i prijateljevao s
Vladimirom Gaćinovićem i Mustafom Golubićem. Postavši, kao
fanatični komunista i branilac prve zemlje socijalizma, agent za
specijalne zadatke sovjetske obaveštajne službe, bio je zajedno s
Golubićem egzekutor brojnih osuda za vreme Staljinovih
međunarodnih „čistki”. Odbivši, kako pričaju „obavešteni”,
naređenje da likvidira Lava Trockog, pao je u nemilost, bio osuđen
,,od službe” na smrt, od koje ga je spasio njegov školski drug – tada
predsednik jugoslovenske vlade Dragiša Cvetković, dopustivši mu,
na opšte zaprepašćenje „upućenih”, povratak u Jugoslaviju, nešto pre
pomenutog susreta u Dečanskoj ulici.
Šta je u ovoj priči tačno? Navodi se da je Bastajić boravio i u
Americi. Da li je to istina? Zašto? Tu je i nekakva pretpostavka da je
Bastajić odbio da likvidira Trockog – to se čini tipičnom
mitologizacijom za kojom tako rado posežu ljudi iz ovih krajeva.
Bastajić je likvidirao tolike trockiste – to jest, „trockiste” – pa zašto
bi onda odbio da ubije kraljevsku kobru antistaljinske opozicije?
Jakšić, dakle, kombinuje činjenice i legende, ne zanimajući se
posebno za utemeljenost tih priča. To je još jedan pokazatelj kako se
kod nas rađaju mitovi.
 ČUDAN ČOVEK U TOPUSKOM

Bastajićev povratak u zavičaj izazvao je tiho Zanimanje

meštana koji su počeli da šapuću o razlozima povratka. Ne viđa se ni
u Topuskom, pa ni u Zagrebu, a kamoli u Perni, svakodnevno čovek
koji poznaje Lenjina, možda i Staljina, Lunačarskog, Krležu, Tita,
Labuda Kusovca...
Izvesni Nikica Miljević oko 18. aprila 1941. godine Jakšiću je
ispričao sledeću priču:
- Ovde, u Topuskom, boravi još od proleća 1940. godine neki
Pavao Bastajić. Njegova biografija, kako ju je on sam iskazao pred
prijateljima u Topuskom, puna je neverovatnih događaja i obrta.
Nekadašnji pristalica jugoslovenskog nacionalnog pokreta, srpski
dobrovoljac, „crnorukaš”, otisnuo se posle Prvog svetskog rata u
komunistički pokret te je, kao komunista, prošao svim zemljama
Evrope. S velikim poštovanjem govori o Sovjetskom Savezu.
Zagonetka sad počinje: šta takav revolucionar radi u
Topuskom, zašto luta usamljen, obrastao a dugu, prosedu bradu,
zapuŠten i odan alkoholu? Kako to da ga vlast ostavlja na slobodi?
Uskoro se, a partijskim krugovima, širi glas: Bastajić je
trockista, izdajnik, otpadnik.
Nikica me upitao, znam li ja nešto o toj ličnosti i da li bih
želeo da se susretnem s Bastajićem. Odgovorio sam da nikada nisam
čuo za njega i da ne želim da ga vidim. Reagovao sam po kratkom
postupku, onako kako bi rezonovao svaki pitomac naše Partije u ono
vreme. Čak mi se nije ni postavilo pitanje nije li moja komunistička
obaveza da ipak priđem tom čoveku i pokušam da saznam o kakvoj
ličnosti se zapravo radi. Jednostavno: ako je istina, što kaže, da je
stari revolucionar, onda će uhvatiti vezu i bez mojeg posredovanja, a
ako ne može da uhvati vezu, onda nije više revolucionar, nego
otpadnik, trockista, agent itd.
Moja logika beše nepokolebljivo staljinistička i ja u one dane
u Topuskom ne imadoh idejne moći da ovakvu logiku nadiđem.
 OPET KRLEŽA
Sretali su ga – kaže jedan opis – kako luta s pogledom
uperenim ni u šta, kao lutajući Holanđanin, nem, lišen želje da
razgovara s ljudima, bez sigurne luke. Preživljavao je od pomoći
rođaka i prijatelja. Najpoznatiji među njima bio je Vladislav
Ribnikar, osnivač i prvi čovek „Politike”, ruski čovek u Beogradu.
Ali, nije bio više od siromaha. Ipak, kada bi sreo nekoga ko nema
ništa, pružio bi mu pomoć koliko je mogao.
Bastajić se u rodnom selu družio s tada mladim rođakom,
Dušanom T. Rkmanom, koji će četvrt veka nakon Bastajićeve smrti
obići Krležu, kako bi saznao više detalja o Pavlu Bastajiću. Čini se
da je reč o susretu koji je Krleža opisao na sledeći način:
- Stigoše drugovi iz Topuskog, penzioneri, funkcioneri
političkog pokreta, organizatori ustanka iz 1941, s Banije, Korduna i
Gline. To je već drugi ili treći razgovor. Ljudi hoće da obnove
pamćenje na Pavla Bastajića, da prikupe sve podatke o njegovoj
ličnosti, i da postave spomen-ploču na kuću u kojoj je živeo za vreme
svoje konfinacije u Topuskom. Bili su s njim u kontaktu kao dečaci,
kao komunistička omladina, ali kako je bio konfiniran na oba krila,
nisu imali s njim neki naročiti dodir jer su politički faktori partije na
terenu bili spram Bastajića kao političke ličnosti konspirativno
rezervisani. Sećaju se da im je pričao o međunarodnoj situaciji jeseni
1939-1940, da je proricao mračne perspektive, da nije imao nikakvih
iluzija o komunističkom pokretu Nemačke i da ih je uveravao,
protivno direktivama, da je u Nemačkoj likvidirano sve. Očito da je i
on bio u razgovoru s njima rezervisan, što je – na kraju –
razumljivo...
Miroslav Krleža, opet odlično poznaje stanje, ali se pravi
donekle neobavešten. Sećanje mu je, kako proizlazi iz sledećih
rečenica, nepouzdano:
- Uputio ih je da razgovaraju sa mnom Vlado Dedijer, jer da je
Bastajić vodio jedan razgovor sa mnom nakon svog dolaska u zemlju
1939. godine, a ja da sam, navodno, o tome razgovoru nešto i
objavio.
Miroslav Krleža tu se jasno pravi lud. Krleža kaže: „Bastajić
(...) da je vodio jedan razgovor sa mnom”, kao da je reč o nekim
pričama o grincajgu; pa dodaje, ,,a ja da sam, navodno, o tome
razgovoru nešto i objavio.”
Krleža i te kako zna sve i o tom razgovoru i o kontekstu, ali on
zaobilazi istinu. Ona je tada više „škakljiva” nego opasna. Ne bi mu
se ništa dogodilo da je objavio veliki tekst o Bastajiću, Titov smer je
i dalje antistaljinski, ali priča o Bastajiću ne nagriza samo
staljinizam, već i lenjinizam i socijalizam kao takav: ona ruši mitove
Krležine mladosti, sve one priče koje će on, bez mnogo detalja, u
poznim godinama opisivati kao „takozvane ideale”.
 PIŠČEVE „AMNEZIJE”

Ići u Bastajićevu priču, u „misterioznu zavetrinu tajne”, znači

ići protiv komunizma. Krleža je 1940. u tom smislu bio otvoreniji
nego 1968. ili 1969. godine. Jer socijalizam tih godina izgleda kao
nadmoćni pobednik nad krležijanskom vizijom sveta.
- Ne znaju – nastavlja pisac o delegaciji s Korduna – što da
rade. Prikupivši čitav materijal koji im je bio pri ruci, neka njegova
pisma i policijske registracije, htjeli bi da to štampaju. O toj stvari
nisu još govorili ni sa kim od mjerodavnih.
Krleža ovde pominje 1939, a ne 1940 godinu. Je li tu, kad je
reč o brojevima, reč o slabom sećanju – što je moguće – ili se pisac
namerno pravi manje obavešten?
Krleža Bastajića očito simpatiše, i to čak i snažno, za razliku
od Čolakovića, koji ga je rehabilitovao tek dugo nakon Bastajićeve
smrti, možda i zato što su ga Krleža i Tito ocenili kao pozitivnu
ličnost. Ah prilično je evidentno zašto ga Krleža simpatiše: Bastajić –
kao i on – deluje, barem donekle, na liniji savesti, mimo, ne i
nasuprot partijske linije, on je, dakle, lenjinski, a ne staljinski tip
vernika; on je jedan od onih dečaka koji se još kod Voje Tankosića
suprotstavljao „nepotrebnom nasilju”.
Krleža ovako piše:
Početkom stoljeća to su đaci lutalice, gladna, seljačka,
proleterska djeca, koja su sva počela svoj intelektualno-moralni
razvoj kao beskompromisni stopostotni romantičari nacionalisti, da
bi se već od balkanskih ratova pa preko vrtloga Prvog svjetskog rata
razvili lijevo, u Rusiji do aktivnih partizana boraca, a u zemlji, po
povratku, do glavnih nosilaca partijske discipline i koncepcije.
Završavaju po pravilu kao ilegalni funkcionari, robijaši ili nasilnom
smrću.
Dušan Rkman se priseća:
- Imao sam prilike da upoznam Pavla dobro. Imao sam već
trideset godina, a on me je ostavio 1912. godine u trećoj godini, kada
je poslednji put bio u Perni. Ostao je Pavle nekoliko dana, kao drag
gost, u našoj kući... Saznao je on još u inostranstvu, da mu je ujak
poginuo, a za majku je saznao u Beogradu, kad je došao, da je i ona
umrla. A onda je pričao i o svom životnom putu, logično, zbog naše
radoznalosti, koji je zaista bio dug i bremenit. Kazao nam je da je pre
tri meseca došao iz inostranstva u Beograd, da je dobio izgon zbog
svog od pre poznatog političkog određenja za komunizam, da mu je
određeno da mora da živi u Topuskom, opštini u kojoj je rođen, da se
još nije prijavio žandarmerijskoj stanici, ali će to morati da učini za
koji dan...
Nakon izvesnog vremena, kad se Pavle smestio u Topuskom i
prijavio se žandarmeriji, on je opet češće navraćao kod nas u Pernu.
- Ja sam ga ubrzo upoznao da sam protekle, 1939. godine
došao u vezu, i još nekoliko mojih drugova, s članovima kotarskog
komiteta Glina (u našem kotaru Vrginmost još nije postojao) pa smo
vezani i uz pomoć osnovali grupu simpatizera KP, a obećali su nam
da će nas ubrzo registrovati kao ćeliju KP.
U toj, burnoj, predratnoj situaciji 1940/1041. godine našao se i
Pavle Bastajić u našem kraju, pa smo ga brzo i upoznali sa stanjem
tog kraja. Očekivali smo da će on s nama, barem konspirativno
sarađivati i upućivati nas na odgovarajući način kako da bolje
delujemo, ali nas je iznenadilo njegovo pasivno držanje u odnosu na
rad partije. Ubrzo smo shvatili da on nema veze s rukovodstvom
Jugoslovenske komunističke partije i nije nam bilo jasno zbog čega
nema, a kao komunista je interniran u Topusko.
 U SLUČAJU RATA – LIKVIDIRATI

Uprkos distanci od Partije, Bastajić nije bio rezervisan za

političke dijaloge. Sećanja nisu pouzdana i od sporne je vrednosti
tvrdnja da je u selu dosta otvoreno procenjivao Staljinovu istorijsku
ulogu – on, koji je dobro znao koliko je duga Staljinova ruka zato što
je i sam bio deo nje – ali njegove se tvrdnje uklapaju dosta
konzistentno u ono što je o njemu pisao i Krleža.
- On nas je – nastavlja Rkman – frapirao svojim poznavanjem
političke situacije u svetu, ali u konkretnu akciju komunista kod nas
nije hteo da se meša, iako mu režim u Topuskom nije bio strog. U
Vrginmostu sreski načelnik bio je vrlo tolerantan i liberalan prema
Pavlu. U jesen 1940. čak je prosledio njegovu molbu banskoj upravi
za dozvolu boravka u Zagrebu, iako je znao da mu neće udovoljiti
molbi.1 Izlazak iz Topuskog u okolinu nije mu uopšte ograničavao,
pa čak je jednom putovao poluilegalno i u Zagreb, iako je
žandarmerijska stanica imala upozorenje od žandarmerijskog voda iz
Petrinje: ,,U slučaju rata, Bastajić Stanka Pavla, selo Perna, treba
smaknuti” (Podatak: Vojnoistorijski institut K-916-13-10).
Za Bastajića, kao komunistu, u internaciji u Topuskom

1
U dopisu koji je sresko načelstvo Vrginmost (Pov. broj: 1503-
1940) 27. IX 1940. uputilo Kabinetu bana, sreski načelnik piše: „Bastajić
Pavao upućen je na boravak u Topusko bez ikakvog konkretnog rješenja i
boravi u Topuskom već preko godinu dana, a da se ne bavi nikakvom
privredom niti se u Topuskom isto kao novinar može baviti. Kroz to
vrijeme uzdržavao se većinom pomoću poznatih svojih prijatelja, a valjda i
daljnje rodbine, no ta je pomoć bila tako malena da mu nije bila dovoljna
za dnevno uzdržavanje uslijed čega se vjerojatno zadužio, a u zadnje
vrijeme nema uopće sredstava za život. Stoga molim da mu se dozvoli
slobodno kretanje ili boravak u Zagrebu, gdje bi se mogao uposliti. Naslov
se moli da se njegovoj molbi udovolji s tim više što je on za vrijeme
boravka u Topuskom besprijekornog vladanja i potpuno povučen i po
nekoliko puta izjavio pred potpisanim da se on uopće neće politikom
baviti, nego želi da dobije kakvo uposlenje”. Bastajić je na načelnika očito
ostavio dobar dojam jer je ovaj dodao: „Moli se ovaj predmet smatrati vrlo
hitnim”. (Arhiv Hrvatske)
saznala je većina komunista iz uže i šire okoline, pa su rado navraćali
do njega. Međutim, on je sa svakim oprezno i strogo odmereno
razgovarao i niko nije mogao da odgonetne zašto ima takav stav.
Zbog toga je nekolicina nas zamolila delegata na Petoj partijskoj
konferenciji KP Jugoslavije 1940. druga R. Mitića, da se raspita kod
rukovodećih na konferenciji znaju li za Bastajića i šta misle o njemu.
Nakon povratka s konferencije, Mitić nas je obavestio da drugovi iz
CK znaju za Bastajića, ali ne znaju zbog čega on ne stoji u dobrim –
normalnim – odnosima s rukovodstvom SKP(b) u Moskvi. Zbog toga
poručuju članovima KP da ne traže od Bastajića nikakvu saradnju.
S informacijom o Pavlu upoznali smo članove u okolini
Topuskog, ali s tim se ništa naročito nije izmenilo, jer je Pavle znao
za takvu sumnju pa je i imao svoje određeno držanje...
 PRIČE O RUSIJI

Ovo potvrđuju već spominjane Krležine reči:

- Jedan od dječaka iz onog vremena (1939), koji je postao viši
sreski funkcioner (Krleža očito misli na spomenutog Mitića), zapitao
je Tita sjeća li se da je o Bastajiću bila riječ na V partijskoj
konferenciji u Zagrebu 1940. T. je odgovorio da se sjeća i da Bastajić
spada među ona lica koja bi o Staljinu i o staljinizmu, čini se, znala
nerazmjerno mnogo više „nego svi mi drugi”.
- Međutim, nas nekoliko – priča Rkman, koji smo s Pavlom
bili u češćem i prisnijem kontaktu, a s obzirom na to da nam je dotle
već pričao da je u Rusiju odlazio i da poznaje u njoj stanje,
pokušavali smo, iako možda naivno, da saznamo šta on misli o
Staljinu, kojeg smo mi tada obožavali, šta misli o Trockom i zbog
čega su se njih dvojica razišli u politici, i inače o događajima u
Rusiji. On nam je govorio o Rusiji kao o socijalističkoj zemlji,
pozitivno i pohvalno, o izvanrednim uspesima prema carskoj Rusiji.
Pričao je zaista uverljivo o svim područjima života tamo, o
posebnoj brizi o radničkoj klasi, narodnoj odbrani, odnosno snazi
Crvene armije i svemu ostalome.
Nije krio da nam kaže kao seljacima da se ne varamo, ako bi
došlo kod nas do ostvarenja socijalističkog poretka, da bi odmah svi
seljaci bolje živeli nego tada i imali bolji standard. Rekao nam je da
bi to imali samo sitni posednici i bezemljaši. Čak je tvrdio i za naše
seljake, na Kordunu i Baniji, da ni ovde srednjaci ne bi mogli da
imaju odmah bolji standard. O sistemu u socijalizmu i marksističkoj
ideologiji on je govorio samo pozitivno, ali i realnim teškoćama do
ostvarenja socijalizma u svetu.
O Staljinu nije želeo mnogo da priča. Tvrdio je da se on
uopšte ne može upoređivati s Lenjinom. Kao Lenjin, možda se ni u
hiljadu godina ne rodi jedan čovek u svetu. Za Trockog je rekao da je
bio jedan od najobrazovanijih komunista iz revolucije i da je Lenjin
poživeo duže najverovatnije da se Trocki s njim ne bi razišao, jer
Lenjin je cenio njegovu vrednost i bio za Trockog autoritet.
Pričao nam je i o Staljinovoj „čistki” 1937/1938. godine i
kako je velike greške tada napravio. Da je dao da se ubije veliki broj i
nevinih ljudi, posebno je oslabio Crvenu armiju u sposobnim
kadrovima i da je veliko pitanje kako će organizovati odbranu
zemlje, koja im neminovno predstoji protiv fašizma.
 BASTAJIĆ I PRIBIĆEVIĆ

Rkmanove reči, ako je tačno rekonstruisao Bastajićeve

stavove, zaslužuju pomniju analizu. Ako je Pavle Bastajić ovako
pozitivno govorio o Lavu Trockom, onda se valja zapitati kako je
desetak godina mogao da likvidira trockiste i „trockiste”? Kad je
počeo da shvata da je Staljinova politika pogrešna? Imamo pravo da
verujemo da je to ipak bilo srazmerno rano. Ako je već kao komita u
Srbiji Bastajić bio „protiv suvišnog terora” onda se tog uverenja
verovatno držao i kasnije. Staljinov suvišni teror neko je vreme trpeo,
odnosno bio je njegov počinitelj, ali savest mu se sigurno kolebala. I
iz Golubićevih se reči vidi da je pametnijim operativcima u Moskvi
bilo potpuno jasno da se na sve strane radi samo o borbi za vlast –
kako u emigrantskim komunističkim partijama tako i u Kominterni,
tako i u Kremlju. Ljudi nepomućenog idealizma stajali su bliže
ivicama nego središtu zbivanja. I njemu je bilo jasno šta se zbiva.
Uostalom, i Tito je moskovske godine preživeo tako što je strogo
pazio šta govori, a pazio je da govori što manje. Idealisti nisu takvi
konspiratori ako se nalaze među svojim istomišljenicima.
Pavle Bastajić izvanredno je poznavao evropsku političku
situaciju, On je bio vrhunski obaveštajac, školovan, iskusan terenac.
- Bio sam, slučajno, prisutan jednom razgovoru u Topuskom
između dr Rade Pribićevića (našeg poslaničkog kandidata) i Pavla –
priča dalje Rkman.
Pribićević se naročito interesovao, uz interpretaciju ostalih
događaja u svetu, šta Pavle misli o sporazumu Staljin-Hitler (ugovoru
o nenapadanju), koji je nedavno bio potpisan, Pavle je rekao da je
već do tada svakom jasno da Hitler ne drži do ugovora ništa i ako
Staljin misli od toga nešto da ima od koristi, daleko veće štetne
posledice će mu doneti. Posebno je Rada uveravao da se svako vara
ko misli da će Nemci dići revoluciju kad dođu u tešku ratnu situaciju,
a u to je Pribićević verovao i mnogima nam to tumačio.
Pavle je rekao da ne treba očekivati ništa od nemačkih
komunista, za koje se smatra da su vrlo brojni, da je Hitler potpuno
razbio i obezglavio njihovu organizaciju, naredio da se poubijaju svi
rukovodioci, od sekretara osnovnih ćelija pa do članova centralnog
komiteta,
Bastajić je bio jako zabrinut zbog okupacije Francuske i rekao
da je kardinalna greška što se dopušta Hitleru da okupira zapadnu
Evropu i angažuje njene ekonomsko-industrijske potencijale u korist
fašizma. Tumačio je on Radu da nije fraza ono što Hitler govori, ako
pobedi u predstojećem ratu, da će osigurati vladavinu fašizma za
petsto godina. Pribićević se nije slagao s Pavlovom konstatacijom po
mnogim pitanjima, ali nije imao argumenata za svetliju prognozu. Iz
razgovora s Pavlom, Pribićević je stekao uverenje da on zaista ima
sumnjive odnose s rukovodstvom SSSR-a. S obzirom na to da je
Pavle boravio celu 1940. i 1941. godinu do maja u Topuskom, to sam
imao priliku da razgovaram s njim u više navrata o svačemu pa i o
celom njegovom životnom putu.
 BASTAJIĆEVA KONSPIRACIJA

- U tim razgovorima o političkoj aktivnosti Pavle je govorio

da je češće iz Beča putovao u Rusiju, ponekad se tamo zadržavao
duže vreme, dobijao razne zadatke, samo, nikad mi u Topuskom
nismo razumeli od koga je konkretno dobijao te zadatke.24 Istina, on
je spominjao kontakte s Kominternom, da je po tim mnogim
zadacima odlazio u mnoge države Evrope, a nekad je išao i u Tursku.
Nama je govorio da je, navodno, proučavao političko stanje i
sarađivao s organizacijama KP. U malo kojoj od tih zemalja nije
boravio i u zatvoru izvesno vreme – kaže Rkman.
To znači da je Bastajić prolazio lošije od Golubića kojeg
evropske policije nisu uspevale da uhapse, a sudovi osude. No
moguće je da je Bastajić u zatvore odlazio i po zadatku. To se čini
mogućim i zato što je iz Rkmanova teksta očito da je u zatvorima
boravio kratko: policije, dakle, nisu nalazile dokaze da ga zadrže
dugo. Odlazak u zatvor po zadatku nije ništa neobično: poljski heroj,
kapetan Vitold Pilecki – jedan od onih ljudi kojima se čovečanstvo
mora diviti do sudnjeg dana – dobrovoljno je otišao u Aušvic kako bi
odatle dostavio izveštaje o stanju. Zadatak je obavio savršeno;
obavestio je zapad o nacističkim logorima smrti, ali uzalud, niko nije
preduzeo ništa. Pileckog su na kraju ubili Rusi jer je bio protivnik
komunizma. Antifašizam mu nije
24
Mustafa Golubić objasnio je Rodoljubu Čolakoviću da ih na
ćutanje obavezuje zakletva. Bastajić ju je u razgovoru s Krležom
očito prekršio, ali je veliki pisac sačuvao duh omerte netaknutim. Na
neki način revolucionari dele duh mafije. Ulazak u skupinu je
dobrovoljan, ali izlazak baš i nije. Nije samo Krleža simpatisao
Bastajića; očito je i Bastajić bio izvanredno dobro upućen u Krležino
disidentstvo: on je znao da će u piscu naći druga, slušača,
istomišljenika, konspiratora. Sve je pogodio.

nimalo pomogao. O njemu je u Poljskoj posle rata moralo da

se ćuti.
- Pavle Bastajić zapazio je – nastavlja Rkman – i režimske
razlike u zatvorima pojedinih zemalja i tvrdio da su francuski i
italijanski zatvori gori od nemačkih. Napomenuo je i svoj boravak u
Španiji, za vreme građanskog rata, takođe po specijalnom zadatku...
Specijalni zadaci bile su likvidacije, uglavnom anarhista, ali
Rkman o tome ne zna ništa ili ne želi da zna ništa, što ga čini dobrim
rođakom, ali ne i posebnim istraživačem.
- Posebno je Pavle znao interesantno da priča i pred širim
krugom simpatizera o različitim političkim stanjima u
zapadnoevropskim zemljama. Za Englesku je govorio da će, uz
formalne demokratske slobode, njihova komunistička partija među
poslednjim u svetu uzeti vlast od buržoazije. Vrlo uverljivo je
objašnjavao zašto je tako – visok standard, eksploatacija kolonija i sl.
Za Češku i Švajcarsku demokratiju ipak je govorio kao o mnogo
lepšim. Kod njih se rado zadržavao na odmoru, iako u Švajcarskoj
nije imao pravo legalno da boravi. U vezi s tim govorio nam je kako
se služio i bio izvanredno iskusan u kamufliranju za ilegalan rad, vešt
u menjanju fizionomije, katkad s dugom kosom i bradom koja mu je
rasla bujno, katkad s brkovima bez brade i sl.
Pričao nam je Pavle i o specijalnom zadatku da izučava stanje
u Nemačkoj pod fašističkim režimom, ali da mu, o njegovim
analizama i konstataciji o opasnosti agresije za celu Europu, nisu
verovali nadležni drugovi u Moskvi. Da to zaista i nije bilo moguće
shvatiti, osim čoveku koji je mogao na licu mesta duboko stuđiozno
da prouči i oseti u praksi posledice tog režima.
Pominjao nam je jednom prilikom Pavle i o svom kontaktu sa
Svetozarom Pribićevičem dok se nalazio u emigraciji u Parizu.
Prihvatao je on većinu političkih koncepcija o budućem uređenju
Jugoslavije koju su imali i komunisti, ali nije mogao da pretpostavi
da će skoro doći do takve situacije, da bi o tome vredelo ozbiljno
razgovarati. Ali već tada je Svetozarevo zdravlje bilo na izmaku pa
Pavle nije imao svrhe da se njim bavi duže vreme.
Dolaskom u Topusko, prema zapažanju nas koji smo održavali
permanentne veze s Pavlom, on se u početku osećao dosta raspoložen
i nije očajavao. Sastajao se s ponekim ljudima, znancima iz osnovne
škole u Perni, pa onda se našao s ponekim pacijentom u banji koji mu
je pravio društvo. Ali lečilište Topusko je radilo tri-četiri meseca
preko leta, a onda kad nastupi mrtva sezona, u Topuskom je zaista
vladalo mrtvilo, jako neugodno i za domaće ljude. To je malo mesto,
sa svega trista-četiristo stanovnika. Pavle bi tada češće dolazio u
Pernu jer je i tamo oko njega znala da se okupi grupa simpatizera KP
koji su ga rado slušali, pa je i njemu lakše vreme prolazilo. Ali u
mrtvoj jeseni i zimi, selo s dosta primitivnim načinom života, bilo je
neugodno za njega, a pored toga još udaljeno od Topuskog desetak
kilometara, što se moralo prepešačiti ili retko kad uhvatiti slučajna
seljačka kola da se preveze, što je opet sve zajedno njemu
nenaviknutom na takav život kvarilo ionako slabo raspoloženje.
 BASTAJIĆEVO RASTROJSTVO

Tako je sve ubrzo Paji postalo pretesno, pa onda opšta

situacija i rat u Evropi sve više su ga zabrinjavali. Živce je već u
velikoj meri imao iscrpljene, pa u nervozi je mnogo pušio, crnu kafu
pio u suviše velikim količinama, pa češće i alkoholna pića, što ga je
sve pravilo još nervoznijim. U takvom njegovom teškom
raspoloženju, koje se lako uočavalo, pokušavali smo da saznamo šta
ga je najviše prisililo da dođe u Jugoslaviju, da li nostalgija ili i
mnogo štošta drugog, jer nama nije nikako bilo jasno zbog čega se
prevario ili šta ga je navelo da dolazi, što je i on mogao lako da zna,
u nepovoljnu situaciju.
Na takva pitanja svaki put nam je ponavljao improvizovano
objašnjenje, da je zbog nama nerazumljivih razloga prekinuo kontakt
s Moskvom, živeo nekoliko godina u Evropi i slučajno došao u
kontakt s Dragišom Cvetkovićem, tadašnjim predsednikom vlade, s
kojim se znao iz ratova u Srbiji, pa je od njega tražio da odredi pod
kojim uslovima mu dopušta povratak u Jugoslaviju. Cvetković mu je
dozvolio uz uslov da se ne bavi političkom aktivnošću. S obzirom na
to da se osećao dosta iscrpljen i umoran, smatrao je da će mu neko
vreme odgovarati takav život u Jugoslaviji i došao je.
Nakon dolaska u septembru pa do decembra, koliko je bio u
Beogradu, osećao se dosta ugodno. Našao je dosta poznatih drugova
iz prošlih ratova, pa je tim više imao nade da će se u Beogradu snaći i
za egzistenciju.
Ali „Dragiša me prevari”, kako je on rekao. „Konfinacijom u
Topusko propadoše mi sve nade i sad zavisim još od nekoliko
drugova i prijatelja koji me ne zaboravljaju” Spominjao je Vladu
Ribnikara, Vidoja Đurđevića, Dragana Milićevića i još neke prijatelje
iz mladosti da mu ponekad pošalju novčanu pomoć. Interesantno je
bilo raspoloženje i samih meštana u Topuskom prema Bastajiću.
Ugostitelji, službenici, inteligencija, svi su se s poštovanjem odnosili
prema njemu, iako su bili većinom režimske pristalice i
malograđanskog mentaliteta.
Svako ko je saznao za njegov životni put cenio ga je kao
izvanrednog čoveka koji je bio spreman i žrtvovao život za opšte
interese čovečanstva. Verovatno je na takvo raspoloženje uticalo
političko raspoloženje i naroda tog kraja. On i u toj teškoj situaciji
konfinacije nije hteo ničije milostinje.
Rkman ovde ističe jedan dirljiv momenat:
- Čak je znao, piše on – ako bi video bednog seljaka, od svoje
skromne garderobe da odvoji neki predmet i da ga da takvome. To su
meštani znali i nekoliko prisnijih simpatizera našlo je načina da
organizuje da Pajo drži tečaj francuskog jezika za nekoliko žena
službenika i pacijenata u Topuskom i na račun toga mu davali koju
hiljadu mesečno. U takvoj situaciji svog skromnog života u
Topuskom Pavle je dočekao i rat u proleće 1941. godine.
Stanko Lasić – genijalni Krležin biograf i nemilosrdni kritičar
njegovog posleratnog oportunizma – poznavao je, naravno, sjajno
slučaj Bastajić i znao mnogo o noćnoj poseti. Ni Lasić, međutim, nije
uspeo da rekonstruiše sadržaj noćne priče oko koje je vladala omerta.
Njega je u vezi s Bastajićem zanimala još jedna stvar: u koju će se
ideologiju nakon bega iz komunističkog esencijalizma uklopiti Pavle
Bastajić. Gde će se prikloniti, u koje idejno carstvo, kakva će
objašnjenja naći za ono što je radio sa svojim bivšim drugovima i
istomišljenicima. Ante Ciliga, koji je bio revolucionar, ali ne i
profesionalni ubica, postao je hrvatski nacionalista liberalne
orijentacije. Bastajić je, čini se, počeo da koketira s religijom – ali
zbog oskudnih informacija, ne možemo da budemo sigurni da li je on
nameravao da se vrati slatkom pravoslavlju pa da se bavi pokajanjem
ili je samo razgovarao s najobrazovanijim društvom s kojim je
mogao – ali Bastajić je dosadne dane u Perni kratio razgovorima s
mesnim parohom.
- Pavle je u Perni u potpuno drugom svetu, neprepoznatljiv
fizički i psihički. Druži se uglavnom sa Savom Dimićem,
sveštenikom iz Sjeničaka, raspravljaju o duhovnim i religijskim
pitanjima, politike se kloni kao đavo tamjana. Komunistički aktivisti
tog dela Banovine Hrvatske traže od partijskog vrha instrukcije kako
da se ponašaju prema Bastajiću. Tito im poručuje da ga ostave na
miru, što ovi tumače na svoj način i lepe mu etiketu trockiste,
okrećući glavu od njega kad god bi ga sreli. Ovome je to apsolutno
odgovaralo – kaže jedan biograf.
 BASTAJIĆEVA SMRT

Službena verzija komunističke historiografije kaže da su

Bastajića, nedugo nakon osnivanja Nezavisne Države Hrvatske,
uhapsile ustaše koji su ga zatvorile u Petrinjsku, potom prebacili u
Jasenovac i tamo likvidirali. Ima istraživača koji misle da ga je
likvidirala Partija u saradnji s ustašama, ali nijedan dokument ne
potvrđuje tu verziju.
Dušan Rkman, koji je o Bastajiću bio obavešten iz prve ruke,
službenu verziju smrti uzima kao nespornu.
- Znajući da tih dana nisu videli u Topuskom Bastajića, a
žandari su od nadležnih dobili naređenje da i njega treba da uhapse,
dvojica žandara i trojica ustaša dovezli su se na konjima i u pola noći
uhapsili Pavla u Perni i sutradan, 27. maja, otpremili ga u Zagreb.
Tih dana bio je potpuno izgubljen i ošamućen, odsečen i
izolovan od zbivanja u svetu, izbegavao je sastanak i sa seljacima,
video bi da se oni bakću sa zakasnelom setvom, pa je lutao po
poljima i šumarcima izvan sela i razmišljao o svojoj bezizlaznoj
situaciji.
Sa mnom u razgovoru interesovao se za mogućnost ilegalnog
održanja u našem kraju. Nažalost, nisam znao da mu dam određen
odgovor ni savet. Znao sam da su neki domaći ljudi još iz „zelenog”
kadra iza Prvog rata održavali se i hajdukovali nekoliko godina u
ovim krajevima. Ali već dugo vremena nije se moglo čuti za takve.
Posebno za njega samoga bilo bi neodrživo, jer on ne poznaje ljude
nego one u okolini Perne, a tu bi ga ustaše i žandari brzo tražili i
gonili. Bio je markantna i upadljiva ličnost intelektualca i nije se
moglo verovati da bi uspeo da se sakrije. Ni mi, komunisti, nismo
tada još imali pojma o mogućem i budućem ustanku i revoluciji pa ni
zajednički mu nismo znali nešto sigurnije savetovati. U
međuvremenu sam smišljao plan da ću ga odvesti kod mojih rođaka,
u zaselak Lackovići, na ivici Petrove gore, na drugoj strani od Perne,
pa bismo ugovorili da se tamo skloni na neko vreme dok ne vidimo
šta će se dalje zbivati. Ali iznenadni dolazak žandara i ustaša u pola
noći sve je planove pokopao i naš Pavle tragično je završio.
Otpremili su ga u Zagreb i kod policije u zatvoru držali sve do 14.
oktobra 1941. godine. Neki ljudi koji su bili s Pavlom u zatvoru
preživeli su rat, odnosno pušteni ispod istrage, dok je on ostao posle
njih i dalje u zatvoru.
Nekoliko njih su ga zapamtili u zatvoru, dok su bili s njim i
videli u njemu izvanrednog komunistu i revolucionara, koji je hrabrio
mnoge zatvorenike kraj sebe i tumačio da on ne žali ni život da
izgubi za ideju, za koju se celog života borio. I zatvorenici su ga
većinom poštovali, nazivali su ga profesorom, a neki su delili s njim
hranu koju su dobijali izvana.
Ostalo je takođe neobjašnjeno zbog čega su Pavla držali u
policiji u Petrinjskoj u Zagrebu duže nego ikog od ostalih koji su s
njim bili. Gotovo četiri meseca nalazio se u tom zatvoru i nije se
ništa o njemu saznalo.
Posle rata nađen je njegov dosije u policijskom arhivu, a na
njemu je zapisano: „Otpremljen 14. X u logor Jasenovac”, ali tamo
ga takođe niko od preživelih nije primetio niti šta čuo o njemu. Taj
dokument danas više nije u Hrvatskom arhivu.
Krleža takođe nije znao detalje o Bastajićevoj smrti.
- Uhapšen 1941. po ustašama, po informacijama ovih ljudi iz
Topuskoga, on je ubijen tek 1942. u Jasenovcu. Po nekoj drugoj
verziji njega su ubili ustaše već 1941, s jeseni. To je meni netko
pričao tada još u ratu, kao da se Pavle Bastajić krio kod jedne od
svojih sestara, učiteljica negdje u pakračkom kraju – kaže Krleža, i to
je sve.
- Moguća je, dodaje Rkman – i verovatna pretpostavka da ga
nisu ni otpremili u logor nego likvidirali negde u okolini Zagreba ili
na putu do Jasenovca. Tako se završio život jednog od retkih
revolucionara koji možda neće biti nikada dovoljno rasvetljen –
završava Rkman.
 KO SE MAČA LAĆA...

Petog juna 1941. godine strašna eksplozija zatresla je

Smederevo. U tom gradiću nadomak Beograda, u istorijskoj gradskoj
tvrđavi, nemačka vojska je uskladištila velike zalihe municije i
eksploziva, prikupljene iz svih skladišta Jugoslovenske vojske, koja
je kapitulirala odmah na početku rata. Svedoci kažu da su detonacije
bile stravične: u Smederevu je tog dana poginulo čak 2 500 ljudi.
Gradić i danas obeležava nesreću u kojoj je gotovo u potpunosti
uništen.
Neki autori veruju da je za diverziju u smederevskoj tvrđavi
odgovoran Mustafa Golubić koji je, navodno, s Matom Vidakovićem
podmetnuo eksploziv, ali takve tvrdnje nisu nikada potkrepljene
nijednim dokazom. Jedina okolnost koja Golubića dovodi u vezu sa
smederevskom eksplozijom jeste činjenica da su ga Nemci uhapsili
dva dana kasnije.
Pronašli su ga u kući Tihomira Višnjevca. Imao je lažne
dokumente koji su glasili na ime Luke Đerića. Gestapo je rano ujutro
provalio u kuću na adresi Mirijevski put 97. Golubić je uhapšen i
odveden u zatvor Gestapoa, na današnjem Trgu Nikole Pašića.
Na saslušanje je poslan major Hans Helm, specijalista za
borbu protiv komunista. Golubić je saslušavan u četiri navrata
(11,13,14. i 17. juna 1941) i strašno mučen. Polomljene su mu obe
ruke, jedna noga, slomljena većina najvažnijih kostiju, izbijeni zubi.
Na javno streljanje u obližnjem parku iznesen je na stolici jer više
nije mogao da se kreće. Nemci su od njega napravili hrpu mesa.
Iz zapisnika saslušanja koji je u Beogradu s celim dosijeom
Golubić otvoren 1991. godine, vidi se da ni pod najstrašnijim
mukama nije priznao nijednu važnu činjenicu. Izbegavao je,
kombinovao nevažne i neporecive istine, s konfabulacijama: Gestapo
od njega nije imao nikakve koristi.
Helm je bio vrhunski nemački stručnjak – ali nije imao pojma
koga je dobio, niti šta od njega može da izvuče, naravno, samo
teoretski, jer je Golubić odlučio da ćuti.1 Nemci su u dokumentima
1
Hans Helm započeo je policijsku karijeru u Minhenu. Rođen
istrage priznali da od „Luke” nisu dobili nijednu vrednu informaciju.
Sahranjen je u grobu bez obeležja.
Ni o njegovoj smrti nema pouzdanih podataka. Prema jednoj
teoriji, Tito je Đilasu dao nalog da Golubića – s kojim nije bio u
ljubavi – potkaže Nemcima, jer tako ne bi prljali ruke, a rešili bi se
Golubića. Telefonski poziv došao je, navodno, iz kuće Vladislava
Ribnikara na Dedinju. Ta teorija nije ničim potvrđena. Ne sasvim
ozbiljni Vjenceslav Cenčić tvrdi da je potkazivanje Gestapou odradio
Titov najbliži saradnik, Ivan Stevo Krajačić, takođe ruski čovek. I
Vlado Dapčević, doživotni staljinista, sumnja na Tita.
Dapčević ovako prebacuje krivicu na Josipa Broza:
- Kad sam o tome razmišljao, imao sam utisak, a imam ga i
danas, da je neko možda i svesno izložio te ljude pogibiji. Posebno
kad se zna da se veliki deo baš tih ljudi, na ovaj ili na onaj način, nije
slagao s Brozom i politikom koju je on vodio. Osim toga, mnogo
drugih pitanja nije razjašnjeno. Recimo, kako je u ruke ustaške
policije pao Srebrenjak, šef sovjetske obaveštajne službe u Zagrebu,

1909. u siromašnoj porodici, nije uspeo da završi studije filozofije, pa se

zaposlio u minhenskoj policiji. Pokazao se kao „nestrpljiv, disciplinovan i
sposoban časnik”, pa je unapređen u forenzičara. Od 1937. godine počeo je
raditi za Gestapo. Među ostalim, nadgledao je i obrađivao ustašku
emigraciju u Nemačkoj. Istovremeno je održavao službeni kontakt s
jugoslovenskom policijom, koja je tražila ustaše kao pripadnike
terorističke organizacije. Helm se u Berlinu 1937. godine u okviru saradnje
s jugoslovenskom policijom sastao s beogradskim policijskim
zvaničnicima Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem, koji su bili
specijalisti za antikomunističku delatnost. Krajem iste godine stiže u
Beograd i u januaru sledeće godine službeno je imenovan kao delegat u
nemačkoj policijskoj misiji u glavnom gradu Jugoslavije. To je bio početak
Helmova delovanja u Beogradu, koje je trajalo do kraja 1941. U martu i
početkom aprila 1941. Helm je bio u Nemačkoj, odakle je l5. aprila stigao
u Beograd, kao šef odseka IV/Gestapo. Bio je jedan od ključnih ljudi
sprovođenja „konačnog rešenja” jevrejskog pitanja u Srbiji. U januaru
1942. imenovan je policijskim atašeom u nemačkoj ambasadi u Zagrebu.
Nakon rata predan je Jugoslaviji i podvrgnut istrazi i suđenju u Beogradu
tokom 1946. godine. Osuđen je na smrt 22. decembra 1946. godine.
za kojeg su znala samo dva čoveka – Tito i Kopinič. Ili, kako je
moglo da se dogodi da u Beogradu Nemci uhvate i streljaju Mustafu
Golubića, čoveka iz samog vrha sovjetske obaveštajne službe, za
koga su takođe znala samo dva-tri čoveka. I to ona koja su bila
određena da mu se nađu pri ruci.
Činjenica da su Nemci ubili Golubića vrlo brzo sugeriše
zaključak da nisu imali pojma o njemu. On je znao sve o GPU,
Kominterni, Partiji, partijama, Staljinu...
 TEORIJA GONIOMETRA

Milovan Đilas, prema nekim izvorima, tvrdio je da je odluka o

uklanjanju Golubića donesena u vrhu Partije jer su dobili informaciju
da se on sprema da likvidira čak i Tita. Kad je Rodoljub Čolaković
15. aprila 1941. godine u Sarajeva slučajno sreo Mustafu, ovaj mu je
rekao: „Valter neće dugo trajati i moraće da bude sklonjen.” Novinar
Živorad Mihajlović Šilja tvrdi da je Milovan Đilas „otkucao”
Mustafu Golubića Nemcima jer je ovaj poslan iz Moskve sa
zadatkom da likvidira Tita.
Njegov prijatelj i doživotni obožavatelj Rodoljub Čolaković u
„Kazivanjima” kaže kako je tek posle rata saznao da je Golubić bio
organizator obaveštajnog centra u Beogradu koji je radio za Crvenu
armiju, tačnije za njeno IV odeljenje.
- Posle našeg viđenja u Sarajevu, vratio se u Beograd i
nastavio svoj posao. Živeo je pod imenom Luka Samardžić,
penzionisani učitelj, i njegovi poznanici iz tog razdoblja, mahom
Hercegovci, zvali su ga čika Luka, iako su neki znali ko je on.
Stanovao je kod Tihomira Višnjevca i njegove žene Smilje, u čijem
je stanu imao tajnu radio-stanicu ugrađenu u radio-aparat. Jedno
jutro, početkom juna 1941, banuli su agenti Gestapoa u stan i zatekli
Golubića pored samog aparata – upravo je slao neku poruku centru u
Moskvu. Dosta je nagađanja o tome ko je odao Golubića, ali
najverovatnija je pretpostavka da ga je Gestapo otkrio pomoću
goniometra, baš kao i Zorgea, njegovog druga na istom poslu u
dalekom Japanu – piše Čolaković. I on spominje nagađanja o provali
– kaže da ih ima dosta – ali se ipak priklanja benignoj teoriji o
goniometru, koja nije sasvim nelogična.
U nemačkim dokumentima se navodi da je Golubić streljan
zbog „ilegalnog pribavljanja i trgovine putnim ispravama”. Početkom
avgusta, vođstvo KPJ bilo je uvereno da je Golubić i dalje živ.
Rankovićeva poruka Titu od 16. avgusta 1941. glasi: „Mustafa nije
streljan, već samo neki njegovi saradnici. Skoro svaki dan ga
saslušavaju. Možda ga čuvaju za zamenu.”
Koča Popović navodno je tvrdio da je Golubić „ubijao svoje
drugove za novac” i da je krampom smrskao glavu Trockom. Teško
je poverovati da je Popović zaista rekao tako nešto. Golubić, naime,
sigurno nije ubio Trockog.
Dokaz u prilog Golubiću je njegovo držanje pred Gestapom.
Nema nikakve sumnje da je reč ne samo o junačkom gestu već i o
retko viđenom odlasku u smrt. Golubić, naime, nijednog svog druga
nije izdao.
Nije od Mustafe Golubića napravio heroja i odveo ga u le-
gendu način na koji je živeo, nego baš to kako je umro.
 DVA LICA IDEALIZMA

Idealizam je najopasnija i najzanosnija pojava u politici,

naročito ako nije izgrađen na liberalnom temelju. Levi idealizam,
desni idealizam – nužno vode u jednom smeru: diktaturi,
totalitarizmu, jednoumlju. Idealista ne nastoji da se prilagodi svetu,
on nastoji da svet prilagodi sebi. Sve što na tom putu smeta, treba
ukloniti. Mi vidimo s kakvim su zanosom levičarski fanatici svet
delili na dve grupe – one koji su s nama, i zlikovce, a to su svi ostali.
Manihejstvo je u bazi svake religiozne politike. Dobro-loše, crno-
belo, naši-njihovi, prijatelj-neprijatelj, kao kod Karla Šmita. Desni
idealizam stvar je srca, krvi i tla. On ne pita za godine, dob, pol, moć
ili nemoć protivnika: dovoljno je biti drugi, da budeš neprijatelj. Levi
idealizam, dete prosvetiteljstva, Francuske revolucije, nije rođen u
filozofiji krvi i tla, već u Razumu. On uvek traži argumente, dokaze,
činjenice, kartezijansku konstrukciju. Komunisti ne ubijaju ljude bez
razloga – to bi se suprotstavilo ideji prosvetiteljstva. Oni moraju da
nađu krivicu. Ako ta krivica realno ne postoji, oni će protivnika
naterati na priznanje jer bi egzekucija bez priznanja bila zlodelo, a
revolucionari nisu zločinci: oni su mač pravde, njima vlada istorijski
ratio. Nema, u početku, ni iznude. Staljinistički islednici sve do
1937/1938. ne tuku osumnjičene: to bi bilo protivno zasedama
humanističke revolucije. Oni ih na priznanja teraju na sve druge
načine, među kojima je najpopularnije nespavanje, pri čemu tri ili
četiri islednika po 24 sata dnevno ispituju uhapšenike ne dajući im da
zaspe. To je tzv. „konvejer”. Nakon određenog vremena, svi pucaju.
U vreme Velike čistke ta je metoda, međutim, predstavljala –
sa stajališta ekonomisanja vremenom – čisti luksuz, pa je napuštena:
revolucija je otkrila svoju pravu prirodu. Bilo je to nasilje koje je svet
htelo da prilagodi idealu grupe zaverenika koji su bili uvereni da će
moći da ga poprave. Većina staljinskih egzekucija izvedena je
hladno, bez emocija, pucnjem pištolja u potiljak. U Katinu je
osmišljena i tekuća vrpca za likvidacije, pri čemu su ljudi tretirani
kao telad, krave ili svinje za industrijsku proizvodnju mesa.
Komunizam je ukinuo ljudsko pravo na ludilo, zlo,
mahnitanje, kapric, antieuklidsku putanju, pravo na pogrešan put. On
je ukinuo pravo na životinjsko, plemensko, gregarno – on je zabranio
prirodnost i prirodu.
Socijalizam je euklidska filozofija – on želi pravolinijski put
napred, bez skretanja, racionalan, logičan, matematički jasan, koji
vodi prema cilju. On će se za pridržavanje tog ravnog puta poslužiti i
nasiljem – a čovek, čovekov život, čovekov put, nije ravna crta. On
hoće da greši, ludi, misli, hoda i živi cik-cak, kao čovek u „Zapisima
iz podzemlja” Dostojevskog ili Ničeovoj „Volji za moć”.
Idealizam snažno privlači ljude. Njegova je snaga magnetska,
a moć činjenja dobra i zla neizmerna. On daje smisao ne samo životu
već i smrti. Koliko je zanesenjaka otišlo radosno u smrt, ushićeno
izvikujući Staljinovo ime?
Ta je vrsta čoveka danas uglavnom nepoznata. On je iščezao.
Ovo je trgovačka civilizacija i sa svime se trguje. Nešto takvo kao što
je univerzalna trgovina ne može, međutim, ni u kojoj optici delovati
posebno privlačno. Viktor Frankl, jedan od najpoznatijih psihologa
XX veka, čovek koji je preživeo Aušvic, pa tako testirao čeličnu
snagu svoje teorije koja ga je spasila, tvrdi da je najvažnija stvar u
životu pronaći smisao: ako znamo zašto, uvek ćemo naći odgovor
kako, kaže otac „logoterapije”. Ideologija daje jak osećaj smisla,
naročito ako podrazumeva visoki cilj ostvarenja kolektivne sreće:
ona ispunjava, daje smernice, ispunjava zadovoljstvom, čini svaku
žrtvu lakšom. Samo jedno ne trpi: neprijatelje, prepreke cilju.
Mržnja daje jak osećaj smisla životu – smisao je najjača
čovekova potreba, ne ljubav, ne darovanje, ne neka pojedinačna
emocija, nego upravo smisao u koji može da se ugradi bilo šta. Ljudi
s mržnjom doguraju najčešće do duboke starosti, ona ne izjeda,
naprotiv, ona drži na nogama... Kolektivizmi, levi ili desni,
oplemenjuju one koji u njih veruju, barem su oni u to sigurni. Ne živi
se prizemno, životinjski, individualistički – živi se za ljude;
čovečanstvo, kod levih ili za narod kod desnih.
Liberalizam je, posmatran s tog stajališta, bedna, šugava,
zgrtačka ideologija dostojna prezira. Konačna reč građanskog
buržoasko-demokratskog liberalizma, tržišnog društva, iz pera
njegovog najvećeg zagovaratelja Fukojame, zvuči užasno
suvoparno:„Kraj istorije”, piše Fukojama, „biće veoma tužno vreme.
Borba za uvažavanje, spremnost da se rizikuje vlastiti život u ime
apstraktnih ciljeva, planetarna ideološka borba koja traži odvažnost,
hrabrost, maštovitost, idealizam – sve će to biti zamenjeno
ekonomskom kalkulacijom, beskrajnim rešavanjem tehničkih
problema, ekoloških pitanja i zadovoljavanjem sofisticiranih
potrošačkih zahteva.”
Kako se snaći u tom Babilonu, u toj vrevi idejnih jezika?
Grčki pisac Kazancakis, autor poznatog „Poslednjeg Hristovog
iskušenja” i još poznatijeg „Grka Zorbe”, na kraju života kaže: „Bio
sam podrumar, zagovornik katarevusa, nacionalista, zagovornik
dimotiki, intelektualac, pesnik, religijski fanatik, ateista, esteta – i
ništa me od toga više ne može zavarati.”
 ŽIVOTI PAVLOVIĆEVIH UBICA

Prema svemu što znamo o životu i smrti Živojina Pavlovića,

Žike Ždrebeta, taj je čovek živeo i umro nevin. Likvidiran je jer je
sastavio katalog Staljinovih žrtava, stotinu ljudi koji su, poput njega,
ubijeni bez razloga, oklevetani bez dokaza, za života i posmrtno
žigosani kao izdajnici. To je najgora optužba, osuda na deveti krug
pakla. Živojin Pavlović, prvoborac humanističke revolucije, rano je
primetio njena zastranjenja. Nije pristajao na teror i likvidacije
nevinih.
Prema tvrdnjama pouzdanih svedoka, Živojin Pavlović
,,izgubio je veru u Staljina davno pre potpisivanja nemačko-
sovjetskog pakta, i to bez uticaja Trockog, Trocki mu nije trebao, on
je mislio svojom glavom”.
Na tvrdnju kako su ga streljali bivši drugovi, Pavlovićevi
poznanici iz Francuske objašnjavaju: ,,Ne treba ih osuđivati, treba ih
razumeti, jer je on zapravo bio otpadnik – otpadnik/renegat nije
izdajnik. Izdajnik se pretvara da je ostao veran, ali špijunira,
potkazuje za novac. Otpadnik, u izvornom značenju te reči, odbacuje
svoju veru, otvoreno izjavljuje da je posredi bila obmana, preobrati
se čak u drugu veru...”
Kako istoriju – koja, kako kaže Hegel, nije tlo sreće, a nije ni
teren pravde – pišu pobednici, njegovo ime nakon rata nije bilo na
sunčanoj strani ulice.
Već oko 1948. godine u Jugoslaviji je postalo jasno da je
Pavlović bio potpuno u pravu, da ni u čemu nije grešio, da je bio
među prvima koji su shvatili šta je staljinizam. To mu nije pomoglo
jer su njegovi islednici, njegove sudije i ubice bili živi. Ali njegovo
ime nije smelo da se objavi nigde do osamdesetih. On je bio živa
mrlja na savesti svih koji su doprineli njegovoj kalvariji.
Da li je Živojin Pavlović sarađivao s francuskom ili
kraljevskom policijom? Njegovo junačko držanje u mučenju pri
kojem su njegovi bivši drugovi koristili sva sredstva torture koja su
im u opkoljenom Užicu pala na pamet, krunski su dokaz da nije.
Logika i zdrav razum govore da nije. Dokumenata koji bi ga
optuživali nigde nema. Njegova knjiga dokaz je da nije: on je svet
hteo da upozna s istinom jednog režima, a to denuncijanti ne rade.
Ali i da jeste, njegovi su se mučitelji osramotili više od njega. Mnogo
godina kasnije Milovan Đilas priznaće da je upravo on autor
nepotpisane kritike iz partijskog lista uperene protiv Pavlovića.
- Da je Živojin Pavlović imao sedam glava, svih bi sedam
izgubio, reći će nakon rata. U memoarima „Revolucionarni rat”,
Đilas se pravi lud:
- Ranković me je zamolio da dovršim saslušanje zatvorenika –
držim da se prezivao Pavlović – koji je pre rata u Parizu držao
partijsku knjižaru „Horizons” i bio, navodno, agent provokator
kraljevske policije, jer je moglo doći do otkrivanja i nekog važnijeg
iz pariske emigracije i što sam unekoliko poznavao rad i veze
„Horizonsa”. Napominjem: ništa nisam otkrio i posao sam završio u
toku jednog popodneva, a tog dana smo izrađivali zapisnik... Tako
kaže Đilas.
„Držim da se prezivao Pavlović” – ta rečenica ga strašno
odaje jer je on o Živojinu Pavloviću znao sve; a dodatak kako je
Pavlović „navodno” bio agent kraljeve policije, i posebna napomena
kako „nisam ništa otkrio” jasno ukazuju da su komunisti svoga
(bivšeg) druga, koji nije bio staljinista, na ahiret otpravili potpuno
nevinog. Neki trag srama nazire se iz ove Đilasove crtice, ali
nedovoljan.
Svi oni lažu: ne verujte im ništa kada čitate njihove biografije.
Lažu komunisti, lažu antikomunisti.
Džordž Orvel kaže kako je u Španiji uočio zaprepašćujuću
stvar: „Jedan od najturobnijih efekata tog rata bila je pouka što sam
je dobio o tome da je levičarska štampa u svakom aspektu
podjednako lažljiva kao i ona desničarska”, priznao je Orvel, inače
sklon anarhistima („Kataloniji u čast”). Na drugom mestu dodaje
nešto još gore: „Imam utisak da sam koncept objektivne istine
postupno iščezava iz sveta. Napokon, postoji mogućnost da te laži, ili
njima slične, uđu u istoriju”.
Ali, nisu ni liberali ljudi koji umiru od želje za istinom,
slobodom i pravdom. Propaganda je na svim stranama slična, a
krajnje tačke svih ideologija su iste: to su poprišta masovnih,
brutalnih egzekucija. Svima su uvek puna usta ideala.Tragamo li za
istinom, puno je pametnije pratiti trag raspodele novca. Ili počasti. Ili
moći. Tragamo li za najpametnijom rečenicom koju je čovečanstvo
ikada izreklo, ona iz „Knjige propovednikove” – „Sve je taština,
taština nad taštinama” – ušla bi u najuži izbor.
Slobodan Penezić Krcun, jedan od Pavlovićevih mučitelja,
hvalio se po Srbiji nakon rata da su mu ruke „krvave do laktova”.
Postao je ministar unutrašnjih poslova. Poginuo je u saobraćajnoj
nesreći na Ibarskoj magistrali, nesreći koju će kasnije mnogi opisivati
kao „čudnu”.
Aleksandar Ranković nije se hvalio krvavim rukama, a mogao
je. Postao je potpredsednik Jugoslavije i ministar unutrašnjih
poslova. Navodno je pleo zaveru protiv Tita, nameravajući da
zasedne na presto. Poznajući bolest od koje je bolovao – „vernost je
bolest pasa”, rekao bi Staljin – ta se teorija čini isključenom, ali Titu i
Jovanki Broz trebao je razlog da sklone najistaknutijeg čvrstorukaša
u državi. Iste godine počela je liberalna privredna reforma,
jugoslovenski mini-NEP, koji je Tito, pet godina kasnije, nasilno
zaustavio i u Hrvatskoj i u Srbiji. Partija, naime, nije dozvolila
gubitak vlasti, do koje bi reforme dovele. Ta stvar se nije promenila
od onda do danas. Reforma 1965, reforme Milke Planinc, reforme
Ante Markovića i sve druge u novonastalim državama nisu uspele jer
partije naslednice komunista – a ispod tog su šinjela sve izašle – nisu
nikada pristale da ostanu bez izvora moći, kontrole nad privredom,
javnim preduzećima, tokovima novca.
Vladimir Dedijer, Vlada Gangster, postao je Titov biograf.
Putevi su im išli paralelno do slučaja Đilas. Dedijer se u partijskom
obračunu s Đilasom priklonio gubitniku. Platio je za to visoku cenu.
Kasnije se vratio Titu, da bi nakon njegove smrti počeo da piše
jeretične biografije lidera, koje su znale da budu dosta slobodne u
odnosu na činjenice. O Živojinu Pavloviću progovorio je
devedesetih, dosta okolišajući kad je reč upravo njegovoj ulozi. Nije
ni spomenuo da ga je divljački batinao i ispitivao.
Josip Broz Tito nalazio se uvek na pravoj strani istorije. Do
1948, uz pobednika Staljina, kasnije protiv njega, u dobitničkoj
epizodi koja će ga učiniti planetarno slavnim. Umro je u krevetu, što
se u Srbiji smatra nemogućim i protivno zakonima istorije i biologije.
Digao je spomenik Pavlu Bastajiću, uveo ga u enciklopedije kao
pozitivca. Mustafi Golubiću dao je ulicu. U knjizi utisaka u njegovoj
rodnoj kući u Kumrovcu neko je napisao: „Bio si đubre, ali si bio i
legenda”. Obe premise su tačne.
 LITERATURA

Rodoljub Čolaković, „Kazivanja o jednom pokoljenju”

Vladimir Dedijer, „Sarajevo 1914.”
Slobodan Gavrilović, „Živojin Pavlović i Bilans sovjetskog
termidora”
Živojin Pavlović, „Bilans sovjetskog termidora”
Ante Ciliga, „Sam kroz Europu u ratu”
Miroslav Krleža, „Marginalije”, „Titov povratak 1937.”
Milovan Đilas, „Druženje s Titom”, „Revolucionarni rat”
Dušan Rkman, „Bastajić Pavle Paja”
Aleksandar Zinovjev, „Polet naše mladosti”
A. Antonov-Ovsejenko, „Staljin, portret tiranina”
Isak Dojčer, „Trocki, I, II, III”
Arhiv Hrvatske, Dosije Pavle Bastajić Ivan Očak, „Krleža i Partija”
Stanko Lasić, „Krležologija 1-6”
Boris Rašeta, „Najtajniji Titov agent”, „Tajna veza Tita i Pavelića”
Mladen Žigrović, ,,U žitu i kukolju”
Enes Čengić, „S Krležom iz dana u dan”
Vladimir Dedijer, „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”
Ivan Ivanji, „Titov prevodilac”
Robert Mihels, „Sociologija partija u modernoj demokratiji”
Pavle Jakšić, „Nad uspomenama”
 ČLANCI NA INTERNETU

Vera Mujbegović: „Tuzla moje mladosti” /Znaci.net/

Goran Raguž: „Zašto još jednom treba ubiti Mustafu Golubića?” /
Stolac.ba/
»Istine i laži – Ko je Mustafa Golubić – Staljinov heroj, navodni
ubica Trockog, likvidator Tita?!” /Aavaz.ba/
Maroje Mihovilović, intervju /Express.hr/
Jasen Boko: „I Tin Ujević je prisegnuo Legiji stranaca, tajio je to do
kraja života...” /Slobodna.hr/
Momčilo Đorgović, Rodoljub Čolaković – „Rentijer revolucije...” /
www.momcilodjorgovic.com/
„Mustafa Golubić je jedan od svetaca u mom životu” intervju sa
Stevanom Dedijerom, /Dani.ba/
Intervju, Ljubiša Ristić, „Moj obračun s nama” /Vreme.com/
 Sadržaj

Neočekivani gost
Pao je na kolena: Zaklaće me!
Tito: „Znao je neuporedivo više od nas..."
Mesto gde zabava počinje
Potraga za Bastajićevom ispovešću
Naši dečaci
Još jedan nesuđeni Klerik
Naoružani misionari
Prvo nesuđeno ubistvo
Aleksandrov smrtni strah
Tinov nekrolog Bastajiću
Prvo idealističko razočaranje
Zanosni Lenjin
Tajna ljubav
Katehizam revolucionara
Vernici, jeretici, otpadnici
Razmetni sin
Fanatici pravde
Bravari i doktori
Protestantska etika i duh komunizma
Antinomije čistog bezumlja
Ljudi knjige
Problem Rusoa
Lice boga
Od Crne ruke do crvene pomoći
Legitimisanje u Kremlju
Crveni Pariz
Pokolj komunista
Luka spasa
Titovo preživljavanje
Otkriveni doušnik
Tito u Parizu
Najveće Titovo iskušenje
Crveni inkvizitori
 Krvavi tragovi
Škole smrti
Kad se oči zakrvave
Sve je moguće
Školovanje za ubistva
Sadističko proganjanje
Voz za Berlin
Ruska industrija
Lice žrtve
Svaka tuđa zemlja
On je izdajnik
Lice termidora
Pavlovićeva smrt
Majku bi za sisu ujeo
Priznaj, pa umri!
Gorkićeva rehabilitacija
Okuženi Krleža
Đido, Dido
„Pokaj se, Krleža, pokaj se”
Rušenje bazilika
Mrtvaci na odsustvu
Slučajan susret, lica u tami
Škrtario je na rečima
Obračun na vrhu
Poslednje godine
Čudan čovek u Topuskom
Opet Krleža
Piščeve „amnezije”
U slučaju rata – likvidirati
Priče o Rusiji
Bastajić i Pribićević
Bastajićeva konspiracija
Bastajićevo rastrojstvo
Bastajićeva smrt
Ko se mača laća
Teorija goniometra
 Dva lica idealizma
Životi Pavlovićevih ubica

Literatura