Kada je u novembru 1912.

godine grupa intelektualaca, plemenskih voa i bivih otoman

skih zvaninika proglasila nezavisnost Albanije, delimino su bili motivisani straho
m. Plaili su se da e, ako odmah ne ustanove zaseban politiki identitet, zemlje nase
ljene Albancima biti rasparane izmeu uesnika Prvog balkanskog rata.
Nije bilo nikakve centralizacije, jezikog ili religijskog jedinstva, nije postoja
la osveena klasa kao predvodnik, nije bilo stranog intelektualnog podstreka, pa ak
ni rairenog nezadovoljstva zbog vladavine stranaca.
Domae okolnosti i svesna politika Otomana stvorili su podeljenu naciju. Regionaln
o, i donekle jeziki, Albanci su bili podeljeni izmeu Toska na jugu i Gega na sever
u; postojale su etiri glavne religijske grupe - muslimani suniti i bektai, katolic
i i pravoslavci. Drutveno i ekonomsko nejedinstvo je bilo mogue zbog koegzistencij
e tri suprotstavljene civilizacijske faze - planinska plemena na severu, feudaln
i begova na jugu i obrazovanija i urbanizovanija, ali uglavnom nenaoruana populac
ija helenske i katolike orijentacije.
Po zavretku Prvog svetskog rata, Albanija je bila suoena sa moda najteim problemima
od svih evropskih drava.
Osim nejedinstva, Albanci su imali i naslee Otomanskog carstva, koje je podrazume
valo snano nepoverenje prema vladi i gradovima, zdrueno sa lukavou kojom su nastojal
i da izigraju vlasti - neto to se nije smatralo samo normalnim ve i vrednim hvale.
Poetkom dvadesetih godina, preko 90 odsto stanovnitva se bavilo poljoprivredom, a
ipak je samo devet odsto zemlje bilo obradivo. Industrija je bila ili nepostojea
ili se svodila na zanatstvo. Mineralni resursi su bili zapostavljeni, a sredstva
prevoza su bila primitivna. Na ono malo puteva to je postojalo, prevoz u neemu to
je imalo tokove bio je mogu samo tokom leta.
Albanija je sasvim preskoila doba eleznice i svoj prvi voz dobie tek posle Drugog s
vetskog rata. Celokupan vozni park drave u ranim dvadesetim godinama sastojao se
iz tri bedna stara "forda", koje je za sobom ostavila amerika humanitarna misija.
To su bili izazovi koji su stajali pred Ahmedom Zoguom, koji je dominirao Albani
jom tokom meuratnog perioda i koji je pretvorio Albaniju u svojevrsnu politiku i e
konomsku laboratoriju. Uspeo je da stekne prednost formalnog, iako skraenog obraz
ovanja. Posle oeve smrti 1908. godine, sa samo trinaest godina poslat je u Istanb
ul kao neka vrsta taoca. Tamo je pohaao Licej Galatasaraj za plemstvo, posle ega j
e kratko vreme proveo u koli za oficire u Bitolju.
Kasnije je stekao dodatno vojno iskustvo u borbama sa Srbima i Crnogorcima u bal
kanskim ratovima i tokom podrke princu Vilhelmu od Vida. Nemakog princa su evropsk
e sile odabrale da vlada Albanijom delimino i zbog nepoverenja prema nekima od os
nivaa Albanije.
Za vreme Prvog svetskog rata, Zogu se sasvim ukljuio u politike intrige i delimino
u vojne manevre. Uglavnom je podravao Austrougarsku zbog njene stalne podrke velik
oj nezavisnoj Albaniji, kao to je podravao i Vilhelma od Vida, koji je otiao septem
bra 1914. posle ne ba uspene estomesene vladavine.
Austrijanci su 1916. godine postali sumnjiavi i odluili su da sklone Zogua sa scen
e. elei da na neki nain izvuku korist nakon rata, dali su mu in pukovnika i pozvali
ga u Be da primi odlikovanje i prisustvuje krunisanju cara Karla te godine. Kada
se naao tamo, predoili su mu da e tu biti gost vlade do kraja rata.
Zogu, naoit, mlad i prilino misteriozan pukovnik sa brdovitog Balkana pametno je i
skoristio vreme provedeno u Beu upoznajui se sa drutvom i kulturom Zapada, kao i sa
nainom na koji su ureeni zapadni politiki sistemi.
Kao i u usponu svakog politiara, okolnosti i ista srea igrali su znaajnu ulogu u kar
ijeri Zogua. U Albaniju se vratio 1919. godine i zbog kontrole nad velikim broje
m naoruanih ljudi, to je nezamenljiv kvalitet u albanskoj politici do dananjeg dana
, odmah je postao bitan inilac. Uestvovao je na kongresu u Lunji, koji je rezultira
o prvom posleratnom albanskom vladom sastavljenom u zemlji.
Zogu je preuzeo kontrolu nad vladinim skromnim snagama kojima je pridruio ljude i
z plemena kojim je upravljao. Pomogle su mu okolnosti pre svega u Italiji, te je
mogao da umarira u Skadar kada su otili Francuzi i, posle malo pukaranja, u Valonu
kada su je napustili Italijani. Iako je u ovim dogaajima bilo vrlo malo borbe, Z
oguova reputacija i mit o albanskim pobedama rasli su sa svakom epizodom. Sa pov
laenjem Jugoslovena, posle pritiska Zapada i samog Zogua, Albanija je najveim delo
m osloboena, pri emu je zasluga pripala najvie Zoguu.
Albaniju su potresali dravni udari i nemiri iji su uzroci leali u injenici da plemen
a nisu elela da se povinuju centralnom autoritetu. U takvoj atmosferi Zogu je isk
oristio svoj nagomilani vojni i politiki kapital ve u novembru 1920. godine kako b
i postigao pad Delvinine vlade, a onda je doprineo da se formira nejasna politika
grupa pod nazivom "klika". U osnovi, ona je bila suprotstavljena onima na vlast
i, ko god oni bili, a glavni cilj je bio stvaranje koristi svojim lanovima bilo k
ojim raspoloivim sredstvima.
Poto je klika ubrzo rasprena, bio je primoran da pristane na poloaj ministra rata u
reimu kojim je rukovodio Pandeli Evaneli. Evaneli je opstao samo dva meseca pre ne
go to ga je jedan od regenata prisilio da da ostavku tako to je u njegovu spavau so
bu poslao odred naoruanih ljudi koji su ga probudili gurajui ga pukama. Premijer je
mudro podneo ostavku i pobegao iz prestonice na konju.
Zogu, koji je bio odsutan jer se borio protiv pobunjenih plemena na severu, umari
rao je u grad, zbacio one koji su sklonili Evanelija i postavio Dafer-bej Ipija, m
arionetskog premijera. Proterane plemenske voe sa Kosova jo su zamerali Zoguu nedo
statak entuzijazma za iredentizam, a malobrojna inteligencija kolovana na zapadu
plaila ga se kao beskrupuloznog, neobrazovanog gortaka sklonog despotizmu. Zoguu s
u preostali jedino feudalni begovi iz centralnog i junog dela i malobrojne plemen
ske voe sa severa na koje je jo imao uticaja.
Plemenskim voama su dati inovi pukovnika u vojsci, kao i redovna plata. Svakog mes
eca su grupe teko naoruanih gortaka silazile u prestonicu i preuzimale svoje zlato
po odobrenju Ministarstva rata. Plemenske voe su u sutini bile plaene da ne napadaj
u vladu. Oni su polagali zakletvu lino Zoguu, a ne dravi - jer je to jo bila strana
zamisao veini voa sa severa.
Zogu je uveo nekoliko novina. Jedna je bila da razorua plemena za koja je mislio
da ne moe na njih da se osloni. Bio je to hrabar potez. Ne sme se potceniti znaaj
oruja kod gortaka to se veoma malo promenilo u 21. veku, jer sa jedne strane ono je
predstavljalo alat za ivot, a sa druge slobodu, ast i jedinu zatitu od domaih i str
anih neprijatelja. Potez se vremenom pokazao kao uspean, ali je 1922. godine bio
jedan od uzroka brojnih oruanih pobuna kada su ustanici marirali na prestonicu. Ia
ko je cela vlada pobegla na jug, u Elbasan, Zogu je, pokazujui zavidnu hrabrost,
ostao samo sa svojom linom gardom da brani Tiranu. Zasigurno bi bio nadmono poraen
da nije bilo line intervencije britanskog izaslanika, ser Harija Ejrza. Zogu je f
ormirao vojni sud i po brzom postupku se reio trideset dvojice pobunjenih plemens
kih voa, ime je na sebe navukao brojne krvne osvete.
SVIMA je bilo jasno da je Zoguov cilj bilo uspostavljanje neto autoritarnijeg sis
tema kako bi se okonala vladavina haosa u Albaniji. Kneevina je do tog trenutka bi
la sasvim preplavljena otomanskim nasleem u Albaniji. Administracija je bila preo
ptereena inovnicima koji nisu radili nita drugo do nadgledali masovnu korupciju koj
a je trajala od turskih vremena. Prve albanske vlade bile su netolerantne, ugnje
tavake i nasilne i bile su optuivane za brojne atentate i pokuaje atentata nad graan
ima i strancima, za koje su najverovatnije i bile krive. Sve to je uplailo invest
itore i meunarodne institucije bez ije pomoi Albanija nije mogla da se izdigne iz e
konomske movare.
Zogu se nadao da e njegovoj linoj vlasti kao i stabilnosti u zemlji koristiti ako
potpuno ukloni preanji sistem. Tada su se protiv Zogua okrenuli lokalni vojni zapo
vednici i policijski zvaninici, stvarajui krizu vlade. On je prihvatio neobian komp
romis: zadrao je poziciju premijera, ali je napustio kritino mesto ministra unutran
jih poslova i bio je primoran da proiri vladu kako bi u nju uli i neki njegovi nep
rijatelji.
Pozicija ministra unutranjih poslova rotirala se svakih nedelju dana, ime je svaki
lan vlade imao tu funkciju na sedam dana. I mada je ovo bilo zamiljeno kao privre
mena mera do dravnih izbora, za nekoliko meseci, prirodni rezultat ovoga je bio d
a je svaki naredni ministar koristio mandat da razrei dunosti ljude koje je postav
io njegov prethodnik.
Zogu je za dlaku izbegao atentat dok je oajniki pokuavao da sastavi novu vladu. Dok
se 24. februara 1924. godine peo stepenicama parlamenta, nekoliko puta ga je us
trelio Beir Valter, pristalica jednog od njegovih politikih rivala. Ranjen u aku i
bedro, Zogu je teturajui se uao u zgradu sa pitoljem u ruci i seo u odeljak za vlad
u. Situacija u parlamentu je, prirodno, bila napeta, jer su svi prisutni bili na
oruani. U foajeu je nastavljena pucnjava izmeu Valtera i Zoguovih sledbenika. Valt
er se zatim zakljuao u kupatilo, gde je pevao patriotske pesme i pucao kroz vrata
. Kada je napada napokon savladan, Zogu je sa svog mesta glasno rekao:
Gospodo, nije prvi put da se ovako neto deava. Molim svoje prijatelje da saekaju i k
asnije se time pozabave. Verovatno je time spreio opti pokolj u dvorani parlamenta.
Zogu je privremeno bio sklonjen u stranu, delom zato to mu je trebalo vremena da
se oporavi, a delom jer je albanski obiaj krvne osvete zahtevao da ne naputa kuu do
k se ne osveti nepravda koja mu je uinjena. Pod tim okolnostima smatrao je da je
najbolje da napusti mesto premijera, poto je ubedio regente da imenuju njegovog b
udueg tasta, eveta Verlaija. Meutim, vlada je bila nestabilna i nemona. I na severu i
na jugu je raslo nezadovoljstvo. Iredentisti su raspirivali ove nemire, nadajui s
e da e zameniti Zogua nekim ko e se vie baviti pitanjem ujedinjenja Albanije i Koso
va.
Ova suprotstavljenost Zoguu ujedinila se posle ubistva Avnija Rustemija 5. maja
1924. godine. Rustemi, koga je Zogu krivio za pokuaj atentata u maju, bio je osni
va prozapadnjake grupe Bakimi i voa Demokratske stranke, episkopa Fana Nolija. Jasno j
e da je Zogu bio odgovoran za ubistvo.
Vojni i andarmerijski zapovednici, kao i neki od kljunih severnih voa, pridruili su
se Noliju i demokratama i obnarodovali ustanak. Vlada je 1. juna objavila genera
lnu mobilizaciju, ali je ubrzo otkrila da je malo ko preostao da se mobilie. Prem
ijer je podneo ostavku, a od etiri lana regentskog saveta jedan je podneo ostavku
a tri su pobegla. Dok se sedam hiljada ustanika pribliavalo Tirani, Zogu se povuk
ao sa svojih est stotina gardista i otiao u Jugoslaviju.
Dok je Zogu bio u Beogradu, Fan Noli, diplomac sa Harvarda i osniva Albanske pravos
lavne crkve u Americi, organizovao je vladu, ali njegove reforme nikada nisu spr
ovedene.
Zogu u meuvremenu nije bio besposlen. Brzo je sakupio vojnu silu koja se sastojal
a od njegove garde, lojalnih plemena, jugoslovenske vojske i jednog kontingenta
tada formalno nepostojee beloarmijske vojske barona Vrangela. Do kraja decembra 1
924. godine, Zogu je marirao nazad u Albaniju, a Tiranu je preuzeo do Boia. Odmah j
e krenuo da likvidira one koji su mu se suprotstavljali, a korienjem sistema novac
za mir potkupljuje one koji su bili neutralni.
Ponovo je sazvao ustavotvornu skuptinu izabranu 1923. - naravno bez nezgodne opoz
icije. Krajem januara 1925. ovo telo je donelo republikanski ustav koji je spolj
a umnogome podseao na ameriki, ali je u albanskoj verziji skoro sva vlast smetena u
ruke predsednika, iji je mandat trajao sedam godina, a nosio je funkciju predsed
nika vlade i efa drave.
Tada je vojska od pet hiljada ljudi, koja je bila rasadnik politiara i veliki izv
or opozicije prema Zoguu, zamenjena manjom i neformalnijom milicijom. Tako bi Zo
gu, sa svojom gardom od dve hiljade ljudi, bio najvea vojna sila Albanije. Ustavo
tvorna skuptina je takoe dekretom ustanovila zakon koji je zvanino bio namenjen bor
bi protiv izdajnike propagande, ali je u stvarnosti omoguavao Zoguu da zatvori oso
be protiv kojih sud nije naao dovoljno dokaza. Ovaj zakon je, premoujui uobiajene pra
vne postupke, dao Zoguu veu vlast od one koju mu je pruao ustav.
ZARAD stabilnosti, Tirana, koja je statutom iz Lunje bila proglaena privremenom pr
estonicom, postala je trajni glavni grad. Zbog blizine grada njegovoj plemenskoj
oblasti Mat, Zogu je tom odlukom stekao oseaj sigurnosti. To nije bio prirodni i
zbor za glavni grad, s obzirom da je 1912. godine bio jedva neto vie od velikog mu
slimanskog sela od dvanaest hiljada stanovnika. Sastojao se od bazara, gde su pr
estupnici protiv mira veani, etiri damije, nekoliko kasarni i izvesnog broja poslan
stava. Tirana je odavala utisak grada zahvaenog zlatnom groznicom na amerikom zapa
du kasnog devetnaestog veka, sa svojim salonima, kockarnicama i sveprisutnim pito
ljima i opasaima.
Dve nenametljive zgrade, koje su poticale iz turskih vremena, postale su predsed
niki kabinet i Zoguova rezidencija. Odeven u belu uniformu sa zlatnim epoletama t
u je primao goste.
Zogu se nadao da e nova republikanska struktura omoguiti stabilnost, ali uskoro je
poela da se pojavljuje opozicija. Prve ozbiljne pretnje stigle su upravo iz Zogu
ove svite i ire familije. est meseci poto je postao predsednik, bio je suoen sa dva
pokuaja dravnog udara od kojih su jedan smislili predsednik senata i ministar fina
nsija, a drugi njegov zet eno-bej, ministar unutranjih poslova. Mada su oba pokuaja
imala izvesnu podrku plemen a, lako ih je spreio, nakon ega je sledila uobiajena nas
ilna represija.
Ovi povremeni pokuaji ubistva i manji ustanci nisu bili Zoguovi jedini problemi.
Prva ozbiljna pretnja njegovom reimu desila se 1926. godine, kada se suoio sa optom
pobunom koju je finansirao Musolini. Pobunjena plemena su 20. novembra 1926. kr
enula na Skadar potiskujui pet odreda dravne milicije. Zogu je brzo reagovao i pre
bacivao je jake milicijske snage, kao i pristalice, iz centralne u severnu Alban
iju sve dok nije tu imao skoro deset hiljada boraca i nekoliko baterija brdske a
rtiljerije. Poglavice Gege nisu mogle da se nose sa ovoliko nadmonom silom, pa je
do 2. decembra pobuna slomljena.
Zogu je na sever poslao svog ministra unutranjih poslova, Musu Juku, u brzu i nem
ilosrdnu kaznenu ekspediciju. Juka je spalio odreen broj sela i uspostavio specij
alni policijski sud koji se bavio masovnim veanjima i zatvaranjima, osuujui na smrt
ak i nekoliko katolikih svetenika koji su priznali da su predvodili grupe pobunjen
ika. Rim se zauzeo za njih, stavljajui Zogua u prilino neprijatnu poziciju, jer ak
o bi pomilovao katolike svetenike koji su otvoreno priznali krivicu, naao bi se na
udaru muslimana koji su se seali kako je nekoliko godina ranije obesio nekoliko m
uslimanskih svetenika zbog njihovog uea u pobuni.
Dilema je razreena tipinim zoguovskim kompromisom - preinaio je kazne dvojici sveten
ika, ali kako bi zadovoljio domae zahteve, hitro je doveo etvrtog, za koga je malo
ljudi znalo da je uhapen, i obesio ga.
Zogu je bio svestan injenice da je finansijska podrka neke od susednih zainteresov
anih drava bila jedini nain da rei duboke ekonomske probleme i pobolja politiku stabi
lnost. Obraanje Italiji za politiku i ekonomsku podrku bio je oigledan izbor. Zogu j
e dugovao zahvalnost Jugoslaviji za pomo 1924, ali nije verovao Beogradu.
Uspeo je da 1925. obezbedi znaajan zajam SVEA, italijanske kompanije za razvoj, k
oju je kontrolisala drava i iji je zadatak bio da izgradi infrastrukturu u Albanij
i. Meutim, sve do pobune 1926. godine odbijao je vojni i politiki sporazum koji su
traili Italijani, kada mu je hitno zatrebao novac - za mobilizaciju i opremanje
vojske - i politika potpora. Dok su borbe jo trajale, 27. novembra 1926. Zogu je p
otpisao Pakt o prijateljstvu i bezbednosti. Kako je rekao nemaki izaslanik u Alba
niji, Zogu je shvatao da se mora poljubiti ruka koja se ne moe odsei.
Musolini se obavezao da e prestati da finansira Zoguove najvee neprijatelje, ukljuu
jui kosovarskog vou Hasan-beja Pritinu, koga je Zogu potom ubio, i prekinuti kontak
t sa njima.
HRANA OD MAJKE
ZOGU je s razlogom bio vrlo zabrinut za svoju bezbednost. Postao je vlastiti zat
vorenik, provodei najvei deo vremena zatvoren u pregrejanoj kancelariji, neprestan
o puei. Hranu je dobijao od majke, koja mu ju je slala iz svoje vile preko puta, p
od oruanom pratnjom, u zakljuanoj kutiji. U retkim prilikama kada je izlazio iz sv
oje rezidencije, to je inio obino u drutvu majke - jer je ubistvo ena u krvnoj osvet
i bilo zabranjeno - i pod zatitom konjikog odreda koji su inili ljudi iz njegovog p
lemena Mati. Ameriki izaslanik je zabeleio kako je atmosfera u Zoguovoj vili nalik
ovala poslednjim danima carskog Sankt Peterburga, kada je Nikolaj II izlazio u s
linom stilu.
AHMEDA Zogua je koncept monarhije intrigirao odmalena. Veoma se divio Napoleonu
i Juliju Cezaru, jer su obojica od republike stvorili monarhiju. Tvrdio je da on
samo vraa monarhiju koju je u petnaestom veku uspostavio albanski junak Skenderb
eg. Naglaavao je slinost - obojica su se kao mladii izdigli iz relativne anonimnost
i u Matu da vladaju Albanijom. Zogu je ak iao dotle da preinai albansku istoriju i
izmisli branu vezu izmeu Skenderbegove sestre i jednog od Zoguovih predaka. Kada j
e postao kralj, uspostavio je Skenderbegov lem kao nacionalni simbol, sa pridodat
im inicijalima AZ.
Poto parlament nije mogao da menja republikanski ustav, Zogu je u junu 1928. godi
ne poslanike ubedio da izglasaju ustavni zakon kojim sami sebe rasputaju i proglaa
vaju izbore za specijalnu ustavotvornu skuptinu. Prvo je pohapeno nekoliko desetin
a opozicionih kandidata i zabranjena su politika okupljanja. Po prirodi posrednog
izbornog sistema, samo 1.200 lanova izbornog vea imalo je pravo glasa, a kako ih
je sve odabrala i plaala vlada, u ustavotvornu skuptinu nije izglasan nijedan zast
upnik koji nije podravao Zogua.
Ustavotvorna skuptina se po planu sastala krajem avgusta 1928. godine i prema oeki
vanju jednoglasno odluila da se uvena kruna istorijskog albanskog prestola nudi Spa
siocu nacije pod titulom Zogu I, kralj Albanaca.
Jugoslavija, koja je vladala nad brojnom albanskom manjinom na Kosovu, ovo je pr
otumaila kao najavu budue kampanje iredentizma, ali je priznala novi reim - ak pre B
ritanije i Francuske - kako ne bi olakavala posao Italiji. Jedini ozbiljan proble
m dolazio je od Kemala Ataturka, koji je bio ogoren Zoguovom izdajom republikansk
e forme vladavine i odbio je da prizna reim.
Monarhistiki ustav iz 1928. je ispravio nedostatke koje je Zogu video u republika
nskom i predao je svu vlast, jednom oveku.
Dok je bio predsednik, sudstvo je kontrolisao samo kroz imenovanja i zastraivanja
. Sada su se sudske odluke objavljivale i izvravale u njegovo ime, liavajui sudove
ono malo nezavisnosti koju su imali. Glavni izvor njegove moi, meutim, bila je izv
rna vlast, koju nije delio ni sa kim.
Tokom jedanaest godina kraljevanja, njegova glavna briga bila je odravanje na vla
sti. Zbog protivljenja kosovskom iredentizmu, osuivan je tada, a u nekim krugovim
a i danas. Njegov stav prema Kosovu ostao je pragmatian: verovao je da je nerazbo
rito provocirati Jugoslaviju s obzirom na ograniene resurse i protekle napore Alb
anije da postigne stabilnost.
Dok se Zoguovo obrazovanje moe opisati samo kao nepotpuno, bio je dovoljno otrouma
n da uvidi da je klju modernizacije, jedinstva, pa samim tim i stabilnosti, u ruk
ama mlade generacije u dravi. Ipak, Albanija nije osnovala svoj prvi univerzitet
sve do 1957. godine, ali je za vreme Zoguove vladavine sve vei broj Albanaca slat
u inostranstvo na univerzitetsko kolovanje.
Do 1938. godine, Musolinijev ministar spoljnih poslova (i zet), grof Galeaco ano,
doao je do zakljuka da Italija nikad nee postii svoj cilj potpune dominacije nad Al
banijom dok je Zogu na prestolu. ano, koji je bio prilino opsednut Albanijom, zago
varao je invaziju uz korienje preterivanja, laskanja i igranja na kartu Musolinije
vih strahova. Due je oklevao, ali, posle ishitrene mobilizacije, italijanske snag
e su napale Albaniju 7. aprila 1939. godine.
Filipo Anfuzo, anov glavni pomonik koji je bio sa grofom kada je ovaj nadletao bor
bene linije u cilju dobijanja ordena, opisao je operaciju kao aljkav poduhvat. A
nfuzo je zabeleio: Da su Albanci imali makar dobro naoruanu vatrogasnu brigadu, nag
nali bi nas natrag u Jadran.
Italijani skoro da nisu naili na otpor i uspeli su da za nekoliko dana pregaze ita
vu zemlju, a usporavala ih je jedino njihova sopstvena nesposobnost.
Ocene Zogua se kreu od Zogua demona do Zogua nacionalnog junaka. Njegova supruga
Geraldina ga je opisala kao Napoleona dvadesetog veka. Italijanski kralj Viktor
Emanuel III, koji je postao kralj Albanije posle Zoguovog bekstva, nazvao ga je
razbojnikom, a francuski premijer Eduar Daladije video ga je kao gangstera. Alba
nska socijalistika istoriografija, koja je imala obiaj da sve vidi crno-belo, sasv
im ga je osudila kao tiranina i feudalnog ugnjetavaa.
Zoguovo najopipljivije dostignue je bilo uspostavljanje u najmanju ruku ograniene
politike stabilnosti. Znaajno je smanjio vekovnu nezavisnost severnih plemena. Nje
gov najvaniji doprinos je, meutim, bio manje opipljiv. On je stvorio sredinu koja
je bila pogodna za rast albanske nacionalne svesti, procesa koji jo traje. Erem-be
j Vlora, albanski pisac i diplomata, nagovetava da je Zogu iz feudalizma i plemen
skog haosa stvorio ne samo dravu, ve i naciju
EKONOMIJA
ZOGUOV najvei neuspeh bio je u sferi ekonomije. Bilo je jasno da ekonomski razvoj
moe da vodi ka politikoj i sveoptoj stabilnosti, ali je isto tako bilo jasno da se
opta ekonomska situacija nije popravila tokom svih oblika Zoguove vladavine.
Samo 4,4 odsto nacionalnog prihoda je 1939. godine poticalo od industrije i jo je
bilo raireno duboko siromatvo.