Почетком маја 1945.

године село Буљкес у близини Бачког Петровца било је

готово пусто. Неколико месеци раније ослобођено је од својих пређашњих
становника, фолксдојчера. Или су се повукли с Немцима нешто раније, или су
обитавали у неком од логора који су тада навелико оснивани по Војводини, или
су једноставно депортовани из новостворене Југославије. Иза њих су остале
велике куће, уређена инфраструктура, а целокупна имовина им је
национализована, укључујући и земљу у сеоском атару. И сада се по тој
пустополини, осим оних пословичних паса луталица, мотало и неко чудно
друштванце.
У село су дошли аутомобилима. Међу њима је очигледно било припадника
Озне. Шетали су по селу, нешто показивали својим сапутницима. Да је неко
могао да их види, вероватно би се грдно зачудио, пошто међу тим људима нико
није говорио српски језик. Напротив. Сва комуникација је обављана преко
преводилаца, и то оних за грчки. Само, шта ће Грци тако далеко на северу? И
зашто би уопште загледали село у Бачкој?
Предговор ове приче почиње 12. фебруара 1945. године, када је споразумом у
Варкизи окончана друга рунда грађанског рата у Грчкој. Рат је букнуо још у
току окупације, да би се повлачењем Немаца само још више распалио. Трупе
Грчке народноослободилачке војске (ЕЛАС), под командом Комунистичке
партије Грчке, сукобиле су се са снагама грчке владе, коју су подржавали
Велика Британија и САД. Децембра 1944. године избио је устанак у Атини, који
је угушен, а званично окончан оним споразумом, који је укључио разоружање
јединица ЕЛАС. Њиховим припадницима обећана је амнестија, само ако предају
оружје. Али, најрадикалнијем крилу ЕЛАС то није падало на памет. Исто као
што нису желели да код својих кућа дочекују припаднике разних десничарских
милиција који су већ почели да харају по селима, уз обавезну паљевину
имовине комуниста и њихових симпатизера. Слутили су да је споразум само
примирје, никако трајан и стабилан мир. Спремали су се за наставак и следећу
рунду. Зато су се размилели по околним земљама „народне демократије“. Један
прихватни центар основан је у Куманову. И баш из тог логора била је делегација
Грка која се обрела у Буљкесу.
Како се грчкој експедицији место учинило прилично подесним, то је крајем маја
у Буљкес приспео први транспорт. Око три хиљаде људи искрцано је у Бачкој.
Од тог броја, мање од две стотине чиниле су жене и деца. Остатак су били
ветерани ЕЛАС, старешине и борци. Ту су били и обавезни активисти њихових
партијских организација. Само су они дошли с породицама. Велика већина била
је под својим илегалним именима. То су схватили тек на прозивци, када су им
додељиване фолксдојчерске куће. Прозову Јаниса Куфаса, а јаве се петорица.
Макар. Убрзо су се сви сместили, а пратња Озне је нетрагом нестала. Грци су
остали сами, да организују живот у селу како знају и умеју.
Како то обично бива, прво је успостављен одбор који је имао да управља селом.
На челу је био Михалис Пактасидис. Њега, уз партијски комитет и остале
руководиоце постављао је ЦК КПГ. Одбор је руководио свим делатностима у
селу.
На самом почетку, Буљкес је био нека врста сабирног логора. Војници су
долазили на опоравак, па би се после неколико недеља или месеци враћали у
Грчку. Убрзо је организација живота у селу постала боља. Основане су
радионице, болница, школа, сиротиште, библиотека. Већ средином 1946. године
у селу су радиле кројачка радионица, обућарска, бријачка, коларска,
машинбраварска. Ту је била и зидарска бригада. Радио је индустријски погон за
прераду кудеље.
Ипак, од највеће важности, не само за избеглице у Буљкесу, била је штампарија.
Штампани су „Глас Буљкеса“, орган КПГ „Борац“ и дечији месечник „Пионир“.
Ту су били и разни приручници, пропагандна литература, а било је и нешто
преведене литературе, са српског на грчки. Немали део продукције доспео је до
грчких планина, на којима су таборовали борци ЕЛАС.
Грци као Грци, нису могли да насред села не изграде позориште. Сваке недеље
су игране представе, од оних пропагандних, до општеобразовних. Гостовали су
глумци-комунисти, који би илегалним каналима некако доспели из Атине.
Сматрало се да су недељне представе замена за цркву, иначе Грцима изузетно
важну.
Још једна важна институција основана је одмах по насељавању села. Можда и
најважнија. Затвор. Наиме, вођство села није намеравало ишта да препушта
случају, нису била могућа никаква скретања с курса партије. Ни у назнакама.
Пактасидис је владао комуном гвозденом песницом. У ту сврху је основана и
нека врста тајне полиције И.Т.О. (Служба безбедности). Њених стотинак
припадника се врло старало да нико од житеља не напушта село, а било какво
општење са сељацима Србима из суседних села било је најстроже забрањено.
Ипак, људи су, макар у почетку, одбијали таква наређења. Било је
незадовољника који су побегли из атара. На њихову несрећу, убрзо би их стигли
припадници овдашње тајне полиције, који су их враћали у Буљкес. А онда
третман у затвору, уз обавезно премлаћивање. И то је само повећавало
незадовољство бораца, који су се ионако осећали превареним. Пре доласка,
руководиоци су им објашњавали да ће се одмах поправити услови живота, да ће
малтене тећи мед и млеко. Цела прича о Буљкесу била је замишљена као нека
врста колхоза. Предвиђено је да заједница буде самодовољна, да сами производе
све што им треба, а вишкове продају. Преко одбора, наравно. Само, одмах по
доласку су схватили да од тога нема ништа.
Формиране су радне бригаде, које су излазиле на њиве у околини села. Иако су
површине биле релативно велике, новопечени сељаци нису били у стању да
произведу ни храну за себе. То и није чудно, када се зна да се углавном радило о
људима из урбаних подручја, без икаквог искуства у пољопривреди. Зато је село
зависило од хране коју су добијали углавном од Југословенске армије. Ипак,
руководство није дозвољавало да било ко радно способан изостаје с одласка на
њиве. Ко је избегавао мотику, одмах је оптуживан да је монархофашистички
агент, да није народни борац, да помаже фашизам. Није помагало ни што је
дотични у годинама. Ако не може на њиву, не може ни да се храни. Они
нарочито упорни су долазили под паску Службе. Чисто да им објасне да то што
се буне потпада под фракцијашење. Тешко да је постојала гора оптужба.
Ипак, радничка класа се добро хранила. Макар преко својих представника. Они
из управе су, пошто су много умно радили и намучили се, добијали боља
следовања. Они на њивама се не муче, па им је довољан и пасуљ. Клот. Како
наводи професор Милан Ристовић, у монографији „Експеримент Буљкес- грчка
утопија у Југославији 1945-1949“, слично је било и са другим потрепштинама.
Било је покушаја да се привредне активности уклопе у Петогодишњи план, па
су стизале и сировине. Међутим, од тога није било ништа, далеко се
подбацивало с нормом. Грцима је разрезиван и порез, који они уредно нису
плаћали.
Из овога исходује и податак који речито говори о самоизолацији и
екстериторијалности Буљкеса. Одбор се толико уживео у улогу аутономне
владе, да је штампао сопствени новац. „Буљкешки динар“ био је у оптицају
искључиво у комуни, а количина је одговарала суми месечних плата свих
запослених. А оне су биле далеко испод југословенског просека. Постоје
сведочења да је општина Буљкес имала чак и свој рачун у Народној банци, што
је ставља у ранг било које тадашње републике. Било је и пошалица да је у
Бачкој никла седма република.
Ипак, оно што је најконтраверзније у вези комуне је „Школа за опште
образовање“. Иза овог прозаичног назива крило се нешто попут војне школе
или академије. Професор Ристовић наводи да је то у ствари био систем курсева
из различитих војних дисциплина, а да је кроз њу само до почетка 1947. године
прошло око 600 полазника. После завршене обуке борци и официри су
упућивани у Грчку где су распоређивани у јединице Демократске армије Грчке
(ДАГ) у трећој и најкрвавијој рунди грађанског рата. И ту је настао највећи
проблем.
Легитимна влада Грчке није имала намеру да трпи да јој с територије северног
суседа стижу обучени борци. Зато су се жалили на све стране, све до
Уједињених нација. С ондашње говорнице свако мало би стизале оптужбе да
Југословени обучавају партизанске банде, све поткрепљено изјавама сведока.
Ови су или одбегли из Буљкеса или су похватани током борби, па умилно
замољени да сведоче. Наше власти су се браниле како су знале и умеле, све
оповргавајући оптужбе, уз коментаре да су грчке избеглице збринуте по свим
прописима и да нема говора о војним камповима. У ту сврху село су обилазиле
и разне комисије. Повремено су организоване и посете за међународне
новинарске екипе.
Наравно, када би био најављен долазак новинара, село је спремно чекало. Тако
су странци могли да виде децу која иду у школу, одрасле који су баш кренули на
њиве, а они који не могу, спремају представе. Све као и у било ком селу Бачке.
Седе и плету џакове од кудеље. Која војска, каква војска? Па немају ниједну
пушку у селу, а не војну академију. Успут мало оплету по ненародној власти у
отаџбини, монархофашистима, похвале југословенске власти за гостопримство,
и врате се оним џаковима. Новинари су долазили и одлазили, за њима и
комисије, а да нико није био потпуно убеђен да су ствари баш такве. Срећне и
задовољне, а надасве мирољубиве становнике села демантовали су приручници
за партизанско ратовање штампани у Буљкесу. Те брошуре су нађене на грчким
бојиштима, код заробљених партизана. То тешко да је могло да оповргне и
учешће бригаде из Буљкеса на изградњи пруге Шамац-Сарајево, као и на још
неким радним акцијама.
Почетак краја „идиле“ и грчке комунистичке утопије у Буљкесу наступио је с
резолуцијом Информбироа, средином 1948. године. Избијање сукоба између
КПЈ и Коминформа у јуну поделило је и Грке у Буљкесу. КПГ и ДАГ су, после
почетног премишљања, подржали резолуцију. Они у Буљкесу су само следили.
Генерални секретар КПГ Николаос Захаријадис је у Москви оптужио
руководсво КПЈ и Југославије за мешање у унутрашње послове грчке партије.
Посебно је спочитао да се Пактасидис одметнуо од КПГ и придружио
југословенској Удби. Ове оптужбе су довеле до дубоког раскола у Буљкесу.
Вођство КПГ је захтевало апсолутну послушност, па су припадници Службе
безбедности крстарили селом и убеђивали оне неодлучне да се приклоне линији
Партије. Слике маршала Тита су демонстративно скидане са зидова и склањане.
Дешавало се да их претходно излупају и избуше, попрскају фарбом, па тек онда
баце. Служба се окренула против свог творца, Пактасидиса. Његове присталице
су усред ноћи избациване из кревета, демонстративно премлаћиване насред
улице, затваране. Оне нарочито упорне у подршци југословенском руководству
су водили у атар села и бацали или у Дунав, или у бунаре. Те ноћне посете су
учестале, да би на крају нестао и сам Пактасидис. Никада није откривено шта
се са њим десило. Вероватно су му кости и даље на дну неког бунара у атару
села.
Југословенске власти су се бавиле важнијим стварима, са све Совјетима и
њиховим сателитима на границама. Ипак, када је Пактасидис нестао, дара је
превршила меру. Нису имали намеру да трпе грађански рат међу Грцима у
бачком селу, па је Удба тражила да се ухапси шест становника Буљкеса,
осумњичених да су убице Пактасидиса и многих других непослушних. Због
екстериторијалности, Грци су се на ове захтеве оглушили.
Министар унутрашњих послова Александар Ранковић је о проблемима у
Буљкесу обавестио Тита. Навео је да је руководство у рукама лопова и
непријатеља наше земље, да се људи малтретирају, не дозвољава им се да се
иселе, да се наноси огромна економска и свака друга штета. Због тога је
основана комисија која је имала да испита пословање комуне. Прикупљена су и
сведочења људи.
Оптужбе су се само низале. Од оних да је руководство села створило круг
привилегованих људи, да се преко њих спроводила репресија над осталим
становницима. Па да су стари и деца терани на рад. Да су намерно присвајане
новчане пошиљке, како би се међу Грцима створио утисак да их југословенска
пошта поткрада. А тек када се дошло до финансијског извештаја...
Наведено је да је одбор кршио благајнички максимум. Откривено је да се
сировине набављају по државним ценама, а радна снага је минимално плаћена.
Велика уштеда, а последично и зарада, остваривана је увећаним приказима
потребних сировина. Оно што би уштедели, продавали би по већим ценама.
Намерно је повећаван број становника у селу, како би добили више карата за
снабдевање. Роба је после препродавана. На крају, закључено је да је привреда у
Буљкесу заснована на што већој заради. Чиста шпекулација. За то време, тешко
да су могли да нађу теже оптужбе. Посебно је потцртано њихово непријатељско
држање према Југославији и подржавање резолуције ИБ.
Тито је преломио. Буљкес је имао да се распусти и да се створи логор за
избеглице, с правом запошљавања. Непокретну имовину не могу да имају. На
тај став је утицао и меморандум руководства Буљкеса. Тражили су да се
преселе у Чехословачку, преко Мађарске територије.
Расељавање је почело крајем августа 1949. године. Прва група, 1200 људи,
пребачена је до мађарске границе. Нешто касније, остали становници села
изведени су на железничку станицу. Удбаши су их постројили и наредили да
иступе лево или десно, у зависности од тога да ли подржавају Тита или
Стаљина:
-Изјасни се, друже!
Велика већина је отишла десно, па су потрпани у вагоне и упућени ка
Мађарској. Око 800 људи се изјаснило за политику КПЈ. Они су касније
завршили у јужној Македонији. У Буљкесу је остало свега неколицина Грка.
Пре него што су отишли, они верни КПГ су спалили матичне књиге. Ипак,
рачуна се да је кроз село прошло око 50 000 грчких комуниста.
Крајем те године, у село су стигли нови становници. Дошли су колонисти из
Босне, Херцеговине, Лике и других крајева. Нешто касније дошао је и талас
досељеника с подручја Грделичке клисуре. Буљкес је постао Маглић, по
планини на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе. И то је био крај приче о
грчкој комуни.
Немања Баћковић