ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

Оглас у новинама је најављивао авантуру живота, и сусрет са поларним

медведом у дивљини. Група Канађана ће убрзо схватити да и огласи понекад
умеју да буду истинити. И превише истинити....

Фино друштванце се окупило средином јула 2013. године. Рич Грос, Марта
Чејс, Лери Родман, Мерилин Франкл, Рик Ајсенберг, Кицаб Мендез и Мет
Дајер. Осим четрдесетосмогодишњег Мета, сви су били ту негде, вршњаци,
око 60 година. И већина њих у пензији. Како их није никако задовољавало
путовање крузерима по свету, уз кратко пристајање у луке и јурњаву по
историјским локалитетима, то су се окупили око идеје да заједно кампују по
готово неистраженим деловима Канаде. И то оне северне, такозване
"Арктичке тундре". А тамо Торнгат национални парк, дивота једна. Једно од
ретких места где је још увек могуће видети поларне медведе, и то у њиховом
природном окружењу. Парк је прописао квоту од само две стотине људи који
годишње могу да дођу, све да се не би нарушавала нетакнута природа. А ова
екипа је жарко желела да се нађе у тих две стотине срећника. Уз потезање
многих веза, некако су се нашли на списку.
Тако се 21. јула хидроавион спустио на воду недалеко од Торнгата. Како су
путници крочили на обалу, остали су без даха. Из фјорда су се видели врхови,
а цела околина је деловала некако праисторијски. И то у смислу да нигде
нема људи.
Прва ствар коју су урадили је постављање кампа, неких 150 метара од обале.
И поред упозорења управе националног парка, да је неопходно присуство
обучених водича Инуита, који носе оружје, Чејс и Грос су одлучили да њима
то једноставно не треба. Они су имали неког искуства у ломатању по
дивљини, па су закључили да су им електрична ограда, сигнални пиштољи и
спреј за медведе сасвим довољна заштита. А да се додатно обезбеде, подигли
су две ограде: једну око шатора, а другу око дела где су планирали да
складиште храну и да кувају. Ограда је била висока око метар, а кроз њу је
пуштена струја, недовољна да убије медведа, евентуалног напасника, али
сасвим достотна да га поплаши и отера.
Док су кували прву вечеру, на видику би се повремено појавили вукови.
Ипак, нису прилазили. Вечерали су и повукли се у шаторе.
Негде око четири сата ујутру, Мендез је измилео из шатора. Приметио је да
нису сами. Продрао се да се на плажи налази медвед. Женка и младунче.
Група их је само посматрала, а животиње нису имале намеру да им се
приближавају. Мајка је очигледно била забављена покушајима да нађе нешто
за јело.
После доручка, ранац на леђа, па у шетњу. За сваки случај, понели су и оне
сигналне пиштоље. Истраживали су околину, пентрали се по околним
узвишицама, све док у рано поподне нису дошли до неког поточића. Плитак,
бистар и невероватно хладан. А у близини бивака. После целог дана у
цокулама, ноге у потоку представљају право освежење. Док је Мендез гацао
по води, Дајер је приметио да им се нешто приближава. И то нешто велико.
Медвед. Далеко крупнији од женке коју су видели јутрос. Мужјак, очигледно.
И то у потрази за храном. А људско месо је за њега баш то, храна.
Група се окупила у тренутку, све по протоколу за сусрет са медведом: збијте
се у групу, изгледајте велико. Галамите, правите буку. И поред свега, медвед
није имао намеру да се удаљи. Када се примакао на неких 20 метара, Чејс је
извадио онај сигнални пиштољ. Ракета је полетела према животињи. Ништа,
не стаје. Друга, која је пала непосредно испред, отерала је медведа. Људи су
се радовали, али не задуго. Медвед се зауставио стотинак метара даље, и није
показивао ни трачак намере да се помери. Са узвишице је осматрао људе који
су почели да се враћају у камп. Почела је и киша. Јака. Кампери су полегали
по шаторима, мало да одморе. Па да се баце на кување.
Када су вечерали, видели су да се медвед није ни померио. И даље их је
осматрао. Готово да је деловао као део пејзажа.
Некако су престали и да обраћају пажњу, сви, осим Дајера. Он се некако
осећао нелагодно, па је тражио да поставе стражу. Објаснили су му да зато
служи она ограда, а имају и пиштоље, којих очигледно делују. Нема разлога
за страх. Полегали су.
Ајсенберг се пробудио нешто после поноћи, и одмах погледао да ли је медвед
и даље тамо. Није био. Негде је нестао, вероватно трага за лакшим пленом.
Сутрадан, време се побољшало, киша је стала. Таман за шетњу. Цео дан тако,
па увече у логор. Вечера, и спавање. Ограда је укључена. За сваки случај,
Грос је у чизму завукао онај пиштољ. Заспао је, све слушајући таласе. А онда
га је пробудио урлик.
Кроз прозор шатора, видео је медведа удаљеног пола метра. Стајао је на све
четири, огроман и бео, осим црних очију и носа. Док се сетио пиштоља у
чизми, медвед је исцепао један од шатора и нешто одвукао у таму.
Коначно је извадио пиштољ, истрчао из шатора и нанишанио. Медвед је био
удаљен око 50 метара. Нешто му је висило из чељусти. Грос је убрзо схватио
да то није било нешто, него неко. Дајер.
Мученик је спавао, када је осетио да се из неког разлога тресе. Пробудио се,
само да би угледао две канџе које пролазе кроз платно шатора. Следеће чега
се сећа су медвеђе чељусти око његовог потиљка. Осећао је како му зуби
цепају главу и врат. И мирис медвеђе пљувачке. Некако му је заударало на
рибу. А онда га је медвед повукао са собом. За главу. Чудно, али приметио је
да му је спала једна чарапа.
Док се медвед удаљавао све са са вриштећим пленом, остатак групе се
организовао, после почетног шока. Дали су се у потеру, наоружани свиме што
су имали. Она два пиштоља и неколико тигања, којима су дизали паклену
буку. Све праћено урлањем.
Неколико стотина метара даље, медвед се зауставио. И даље је држао плен.
Окренуо се ка прогонитељима, који су у том тренутку испалили ракету.
Зашиштала је и пала негде позади. Убрзо и друга. Ова је већ била знатно
ближа. И уплашила је животињу, која је бесно завитлала Дајера и треснула га
о ледину. Онда је нестала, трком.
Грос је потрчао ка Дајеру. Дао је пиштољ другима, да га штите. Није уопште
био сигуран да је Дајер жив, а како је после причао, не би се ни кладио да
јесте. Када су пришли искасапљеном другу, били су готово сигурни да је
мртав. На трави лежи тело прекривено крвљу. Потпуно.
Ипак, Ајсенберг је био лекар. Сео је поред тела и схватио да Дајер дише.
Плитко, али ипак дише. Однели су га у камп, покрили са две вреће за
спавање. Док су једни покушавали да дозову помоћ, други су помагали
Ајсенбергу да прегледа човека. И да га закрпи, све уз приручни прибор којим
је једино располагао. Неколико газа, завој, антибиотик и маказе. А лице
потпуно у модрицама и подеротинама, вилица измештена, са потиљка и из
врата шикља крв. Ипак, човек је некако причао, што је свима давало наду.
Али, ако одмах нешто не уради, неће дочекати хеликоптер.
Ошишао му је косу, залепљену крвљу. Приметио је да се крв згрушњава, што
је био добар знак. Каротида није повређена, иначе би искрварио на смрт.
Овако, добро је. Некако га је закрпио, како год је знао и умео. Остало је само
да сачекају помоћ.
Хеликоптер је стигао сат времена касније. Дајер је пребачен у болницу, и не
да је преживео, него се прилично брзо и опоравио. Додуше, остала му је
гомила ожиљака, што и није страшно ако се зна да је могао да се претвори у
храну за медведа. А да обележи догађај, урадио је тетоважу. Медвед окружен
са шест звездица. Његових пријатеља и сапатника.
Н. Баћковић