Glava 1

Dečak je čkiljio u grupu raštrkanih silueta koje su nevoljno napredovale preko

vrućeg peska. Topao vetar se poigravo njihovim žutim odorama koje su podsećale na
tek upaljene plamičke uljanih lampi. Ponovo je zaostao.
Jedna silueta se okrenula i zastala da ga sačeka. Bio je to visoki Lis, kako je dečak
čuo da ga ostali lovci na blago zovu. On je bio tehno-čovek i istraživač, jedini u grupi
koji je pazio na dečaka i pomagao mu. Videvši ga, dečak je ponovo smogao snage i volje
da ubrza.
Mrzeo je pustinju i sve u njoj. Nije bilo ljudi, ni vode, ni struje. Sunce je peklo u
toku dana kao namerava da ih istopi, a u toku noći su mu čudni zvuci iz daljine
rasteravali san. Bio je umoran i potišten. Možda nikada nije trebalo da napusti tehno-
grad...
- Kako se držiš? - upitao ga je Lis kada ga je dečak sustigao.
Dečak mu je kratko klimnuo glavom, pa su nastavili. Ostatak družine je
odmakao, ali se niko nije osvrtao.
Posle nekoliko koraka Lis je progovorio.
- Znaš, nešto sam razmišljao... Ako tamo ne nađemo ono što tražiš, - uperio je
prstom ka kanjonu koji je pred njima nicao iz horizonta - hteo sam da ti predložim da
zajedno nastavimo dalje. Druid će verovatno otići svojim putem, a plaćenici će se vratiti
preko mora. Ja sam mislio da još malo lutam, pa ću imati vremena. Naravno, sve zavisi
od tebe, ako hoć... - Dečak nije mogao da se suzdrži da ne zagrli visokog zaštitnika.
- Hah, hej, onda će biti da se slažemo - reče Lis uz osmeh i uzvrati zagrljaj.
Dečak se brzo odvojio i užurbano nastavio dalje. Nije želeo da Lis primeti da su
mu oči vlažne. Bilo mu je teško da sakrije divljenje koje je gajio prema nasmejanom
deliji. Od kada se sreo sa njihovom grupom, pomno ga je posmatrao. Bio je drugačiji od
bilo koga iz tehno-grada i čudilo ga je to što je zatekao sunarodnika ovako duboko u
pustinji. Ali i pored zbunjenosti, dečaka su odmah privukli Lisov opušteni stav i
toplina. Prema plaćenicima je bio čvrst, ali ne i grub. Mogao je da se smeje sa njima uz
vatru, a da pri tom ne potone na njihov nivo prostakluka. U toku dana nosio je šešir sa
širokim obodom, kojim je ponekad mahao da se rashladi. Pustinjske odore u koje je bio
odeven imale su više slojeva i bile su zategnutije od ostalih u grupi. Dečak je znao da su

1
odrasli tehno-ljudi često sakrivali najveći deo tela, jer su promene i nadogradnje koje su
primenili na sebi bile u najmanju ruku čudnog izgleda, ponekad i vrlo neprijatnog.
Pitao se kako bi reagovao kada bi video Lisov pravi oblik. A tek kako bi reagovali ostali.

Pored Lisa, dečak je osećao da su u grupi još samo dve značajne osobe. Vođa
plaćenika, Merser bio je nizak čovek bez desnog oka. Zbog razgranatog ožiljka, koji mu
se širio usnom poput reke koja okuplja pritoke, izgledalo je kao da se uvek zločesto
kezi. Podređeni su bez primedbi pratili naređenja koja je, glasom hrapavim kao šmirgla,
više lajao nego izgovarao. Dečaku se nije sviđao zato što ga se plašio, iako Merser
nikada nije progovorio više od nekoliko reči sa njim. Njegovi plaćenici su, međutim na
dečaka ostavili još gori utisak. Bilo je jasno da su oni tu samo zbog blaga koje su se
nadali da će pronaći u kanjonu i nisu se ni trudili da sakriju pohlepu.
Poslednja osoba je dečaku bila najneobičnija. Zvali su ga samo Druid. Nije bio
siguran da li mu je to ime, čin ili zanimanje, ali delovalo je kao da je veoma učen i
stručan u putovanju kroz pustinju. Bio je predvodnik družine i dečak je imao utisak da
bi bez njegovih saveta putovali daleko sporije. Imao je gustu kovrdžavu bradu koja kao
da mu je pobegla sa vrha glave i nastanila se oko usta, jer je bio potpuno ćelav. Ako bi
obratio pažnju na družinu to bi bilo samo zato što bi mu Merser ili Lis nešto rekli, pa i
tada je to činio s malo volje i rasejano. Jedino je on nosio običnu tuniku kratkih rukava i
pantalone, puštajući da ga sunce prži po preplanuloj koži. Osim toga, ni vreo pustinjski
pesak mu nije smetao, sa obzirom na to da je večito hodao bos.
Lis je dečaku jednom objasnio da je Druid otporan na vrućinu zbog magija koje je
posedovao.
Tek pošto im se bio pridružio, dečak je dugo ostajao budan, jer se plašio da mu se
neko ne prikrade. Jednom je tako, u gluvo doba, primetio obris kako stoji povrh jedne
od obližnjih dina i gleda u noć. Na mesečini mu se prvo učinilo da je to neki usamljeni
kaktus, međutim kada je malo pažljivije pogledao, primetio je dugački štap i čoveka
naslonjenog na njega. U trenutku su ga prošli žmarci i te noći više nije mogao da zaspi.
Nakon toga se navikao na čudnu pojavu sumnjajući da Druid ikada zapravo spava. Nije
imao puno dodira sa njim, čak manje nego i sa Merserom. Kada je prvi put naišao na
grupu i rekao im odakle je, osetio je Druidov pogled na sebi. Nije mogao da razume da
li je to bio pogled mržnje, besa ili prezira, ali od tada je nastojao da ga izbegava.
Dečak je rukavom obriso znoj sa lica i pogledao ka kanjonu, a zatim u Lisa.
- Lis, kakvo to blago tražimo u kanjonu?

2
 - Pa vidiš, svako traži nešto drugačije. Siguran sam da plaćenici traže drago
kamenje ili retke metale. Za druida mogu samo na nagađam, ali verovatno traži ili neka
stara znanja ili ostatke starog sveta, možda neke ruševine...
Dečak ga je malo sačekao, pa ga je upitao.
- A ti?
Lis se osmehnuo, ali je dečak primetio setu u njegovom pogledu.
- Ja tražim nov put, ništa posebno – prošao je prstima dečaku po kosi, pa su
nastavili dalje.
Pred ulazom, družina je zastala i počela da postavlja logor.
Pošto su se Lis, Merser i Druid nekoliko minuta dogovarali, svaki je pošao svojim
poslom, a Lis je prišao dečaku. Imao je ozbiljan izraz lica, bez uobičajenog osmeha.
Dečak ga je još samo jednom video takvog, noći kada su ih napala crna stvorenja,
Gladni.
- Slušaj sada – počeo je Lis čučnuvši ispred dečaka. - Kada sutra uđemo u kanjon,
hoću da budeš posebno na oprezu. Nemoj da se odvajaš od mene i slušaj sve što ti
kažem. - Dečak je potvrdio klimanjem glave.
Ustavši Lis se osvrnuo po logoru i dodao.
- Do sada smo dobro prošli. Samo nekoliko nas je stradalo zbog onih čudovišta.
Ako budemo oprezni svi ćemo se izvući.
Ponovo je pogledao u dečaka, uz osmeh, ovaj put. - Možda ćemo čak naći i lek
koji tražiš. Hajde sada da pomognemo u raspremanju...
Predavši se poslu, dečak je na trenutak prestao da brine. Možda će zaista naći
nešto što će moći da upotrebi kako bi napravio lek i vratio se u tehno-grad. Ako pak ne
uspe, onda će morati da traži dalje, ali barem neće biti sam.
Sunce je pomno pratilo njihov rad, a kada se konačno umorilo i zašlo za horizont,
nov izvor svetlosti našli su u mesecu i zvezdama. Lis je objasnio dečaku da se ne
usuđuju da pale vatre ovoliko blizu kanjona kako ne bi privukli pažnju Gladnih.
- Ako ikada želiš da prođeš negde blizu njih, potrudi se da to bude u toku dana.
Jer tada, većina njih proždire sunčevu svetlost i to im je često dovoljno da zanemare
prolaznike. Mada kada padne mrak, nemoj da misliš da te neće pratiti po tragu ukoliko
su te ranije primetili.
Lisov glas je bio opuštajući čak i dok je delio upozorenja, te je dečak ubrzo
zaspao, međutim kao i skoro svake noći, nešto ga je probudilo i on se unezvereno
osvrnuo. Nakon što se u prvi mah uverio da nije u opasnosti, ugledao je Druida kako

3
stoji i posmatra kanjon, nedaleko od mesta gde su on i Lis spavali. Na trenutak su im se
oči srele i dečak je osetio hladan Druidov pogled.
- Dečko, dođi. - iznenada se oglasio Druid zapovedničkim tonom i pokazao
pored sebe.
Na trenutak je oklevao, ali je poslušao.
Uspeo se na vrh dine na kojoj je Druid sedeo i stao pored njega.
- Zašto sam putuješ pustinjom?
Pitanje ga je začudilo, najviše zbog trenutka u kome je postavljeno.
- Pa... želim da nađem nešto s čim ću moći da izlečim nekoga.
- I to si odlučio da uradiš tako što ćeš da lutaš pustinjom sam i bez ikakvih mapa,
planova ili barem zamisli.
- ...ali našao sam vas.
- Našao si nas pukom srećom. Šta bi bilo da si umesto na nas, prvo naišao na
Gladne, je l’ bi umeo da se odbraniš ili pobegneš? - Druid nije skrivao prekor u glasu.
- Ja... ne znam.
- Tako je, ne znaš. Ni ne možeš da znaš. Premlad si i nepromišljen. Ako si mislio
da je dobra namera dovoljna za uspeh, grdno si se prevario. A osim toga, je l’ vidiš šta
sada radiš?
Dečak je osetio da mu je telo stegnuto i da nije mogao da odgovori, pa je Druid
nastavio.
- Sada si našao prijatelja koji će da te štiti svojim životom. To je veoma dobro za
tebe, ali njemu predstavlja teret. Ako nas ponovo napadnu u kanjonu, on će morati da
se brine o tebi umesto da štiti sebe.
- ... meni je žao... - pokušao je dečak da se izvini.
- To je bezvredno! - prekinuo ga je druid, ali se odjednom primirio. Udahnuo je i
nastavio odmerenijim tonom.
- Ako ti je zaista žao onda se potrudi da svog zaštitnika ne dovedeš u nevolju.
Kada završimo šta imamo u ovom kanjonu i ako sve prođe kako treba, hoću da se
smesta vratiš u svoj grad. Lis će te naravno ispratiti, ali barem nećete loviti nove nevolje
zajedno. - Drud je malo zastao kao da razmišlja da li ima nešto da doda.
- I još nešto, da li si znao da je Lis otišao iz tehno grada upravo zato što je želeo
da se udalji od svog soja i da se ponovo poveže sa prirodom. - Druid je pogledao u
njegovom pravcu i kiselo se osmehnuo. - Sudbina je večito bila jako smešna. Čak i ovde,
tehno-grad ga je pronašao i nanovo počeo da ga vuče u propast.

4
 Ustavši i udaljivši se od mesta na kome su pričali, druid je dao dečaku do znanja
da je razgovor završen.
Dečak je dugo ostao da sedi posramljen dok se na kraju nije srozao u pesak i
zaspao. Probudilo ga je nežno drmusanje.
- Pretpostavljam da je pesak daleko udobniji od vreće za spavanje? - Čuo je Lisov
glas.
Dečak se naglo uspravio. Druid je u daljini razgovarao sa Merserom gledajući u
kanjon. Dečak se malo opustio i pridigao.
- Jesi li u redu? - upita ga Lis nagnuvši se zaštitnički nad njim.
Dečak je osetio bol u dubini grudi koji je jedva uspevao da zadrži u sebi. Želeo je
da ga oslobodi, da se izvini Lisu zbog svega i da mu traži oproštaj. Želeo je da plače za
sobom i za svojom nesrećnom potragom. Ali šta bi to postiglo? Samo bi potvrdilo sve
što je Druid rekao. Postao bi još veći teret.
Uz napor dečak je progutao bol i rekao.
- Sve je u redu. - zatim je pogledao Lisa i užurbano dodao - Kada krećemo
unutra?
Lis je ćutke gledao dečaka na trenutak, a onda, okrenuvši se ka uskoj stazi koja je
vodila dublje u kanjon, rekao.
- Uskoro. Krenućemo onim putem. Bolje je nego da se spuštamo niz litice.
Imaćemo izvidnice, tako da, ako Gladni napadnu, nećemo biti iznenađeni. Ali nadajmo
se da do toga neće doći. Druid je ubeđen da u sredini kanjona postoji ulaz u neku
pećinu ili ruševine koje se nalaze u desnoj litici. - Lis zastade i pogleda u dečaka. - Sećaš
se šta smo pričali juče... Od kada budemo kročili u kanjon, pa sve dok ne izađemo ne
odvajaj se od mene.
Dečak je jedva primetno zaklimao glavom.
Ubrzo su svi tragovi da je neko prenoćio nadomak kanjona bili izbrisani. Druid,
Lis i Merser su proveli još neko vreme dogovarajući se i na kraju su odlučili da se
rasporede tako što će Druid predvoditi, Lis čuvati leđa koloni, a Merser će sa
plaćenicima obezbeđivati podršku u savladavanju prirodnih, ako ne i neprirodnih
prepreka. Dečaku je bilo drago što je na kraju, što više udaljen od Druida i Mersera, ali
ubrzo je primetio da je dogovoreni raspored važio samo dok se napredovanje odvijalo
bez poteškoća. Čim su malo dublje zašli u kanjon, peščana staza koja ga je prosecala
počela je strmo da se spušta. Merserovi ljudi su zabadali kočeve u stenu i vezivali ih
kanapom, što je grupi olakšalo korak. I pored toga neko bi se povremeno okliznuo i tiho

5
opsovao, ali umesto da saplete još nekoliko ljudi ispred sebe, uhvatio bi se za kanap i
povratio ravnotežu. Kanjon nije bio potpuno negostoljubiv prema posetiocima,
međutim. Zaklanjao ih je od jutarnjeg sunca, a kroz mnogobrojne rupe i prolaze u
njegovim zidovima pirkala je promaja rashlađujući putnike. Dečak je pogledao ka nebu
i video samo tanku plavu liniju koja se poput planinske reke ulivala u stenu ispred njih.
Shvatio je da će staza uskoro da zađe u jedan od prolaza.
- Spremite baklje. - Tiho se razglasilo po koloni.
Tek kada su zastali da poslušaju naređenje, dečak je primetio koliko su se svi
trudili da budu nečujni. Sada, dok su stajali pred ulazom u jednu od kaverni, i dok nije
morao da obraća pažnju gde gazi, primetio je kako većina Merserovih ljudi nervozno
motri na rupe u litici. Neke od njih su bile dovoljno velike da mogu da propuste
odraslog čoveka, a neke, malo veće, mogle su i jednog od Gladnih. Dečak se stresao i
približio Lisu koji se nije ni trudio da upali baklju već je samo mirno čekao i posmatrao
okolinu.
Kada su senke živahno zaigrale na zidovima kanjona, Druid je klimnuo glavom i
grupa je zakoračila u prolaz.
U tami, pored baklji, svetlele su još samo Lisove oči. Dečak je istu pojavu video
kod nekolicine svojih sunarodnika i znao je da im to u mraku omogućava vid sličan kao
i na dnevnom svetlu. Na žalost, on sam je bio još uvek previše mali za takve izmene.
Jedino što je u njegovom telu bilo drugačije, bile su sićušne mašine koje su strujile kroz
krv i popravljale oštećenja, kao i nešto malo mišićnih ojačanja u vidu mreže od legura
metala čijih imena nije mogao da se seti.
Druid je bio u pravu, pomislio je dečak. Premlad je za ovakvu avanturu. Da je
sačekao samo nekoliko meseci, mogao je da dobije još nadogradnji. Bio bi izdržljiviji,
brži i moćniji. Ne bi bio teret nikome. Stegao je zube u nemom besu dok su sekli put
kroz mrak.
Druid ih je nekoliko puta poveo kroz različita raskršća i dečaku je bilo sve teže
da se orijentiše odakle su došli. Na svu sreću Lis je obeležavao zidove kako bi mogli
lako da nađu put natrag.
Kada je počeo da gubi nadu da će pronaći išta drugo osim još zemljanih hodnika
u oko mu je upala svetlost koja nije poticala od baklje.
- Tiho! - procedi Druid i ljudi se zamrznuše.
Nekoliko trenutaka čulo se samo pucketanje vatre, a zatim i druidovi oprezni
koraci. Dečak je sa kraja kolone nazirao poznati obris kako se pažljvo približava izvoru

6
neobične svetlosti.
Nakon što većina ljudi više nije mogla da zadrži dah, Druid je objavio da su
stigli.
Pred njima se otvorila široka prostorija na čijem je kraju lebdela, sunčanom
svetlošću, okupana sfera. Zemljani zidovi su se polako povlačili pred čistim, uglačanim
mermerom od kojih je svaka ploča prestavljala sliku za sebe. Neke ploče predastavljale
su lišće i krivudave grane dečaku nepoznatog drveća, a na nekima pak, bile su planine i
velika bistra voda. Na nekima je video životinje za koje nije znao da postoje i ljude
izgubljenih kultura kako ih neguju. Svaka slika je s ljubavlju odavala počast životu koji
je bujnošću sramio sve što je u ovim danima preostalo. Dečak je osetio duboku tugu za
koju nije bio siguran odakle potiče. Međutim, strah ga i dalje nije sasvim napustio i on
se prenuo. Pažnju mu je nanovo zaokupila svetleća sferu. Prošao je očima po plafonu
prostorije pokušavajući da pronađe otvor kroz koji bi sunce moglo da je obasjava, ali se
ubrzo setio koliko su duboko. Na kraju je dozvolio pogledu da potpuno proguta izvor
svetlosti. Bilo mu je u isto vreme prijatno, ali i mučno da je posmatra. Mogao je da vidi
zrake svetlosti kako izviru iz sfere, krive se u prostoru oko nje i ponovo vraćaju u njeno
središte. Na glatkoj površini sfere se ogledao mermerni mozaik i dečak je osetio jak
poriv da je dotakne. Da se uveri da nije i ona sastavljena od bezbroj sitnih delića, svakog
lepšeg od prethodnog.
Pomešani uzdasi čuđenja i divljenja zažamoriše grupom, ali ih je Druid ponovo
upozorio da ostanu tihi. Jedino je Merser ćutao i mrštio se.
- Izgleda da ipak nećemo otići odavde praznih ruku. - Reče Lis sebi u bradu tako
da je samo dečak mogao da ga čuje.
Druid se okrenuo ka njemu i pozvao ga da mu pomogne. Lis je zakoračio ka sferi
i zgrnuo sa sebe putničku odoru. Dečak je prvi put video šta se krilo ispod nje.
Lis je bio prekriven tamnosivim slojem metala koji mu je prianjao uz kožu i
završavao se tek negde kod lica. Imao je dodatni par ruku koje su nicale malo ispod
pazuha i koje su bile sastavljene od čeličnih prstenova nadovezanih jedni na druge.
Mogle su da se kreću u svim pravcima, dok su mu se noge izdužile dobivši po još jedan
zglob i dodajući na Lisovu već značajnu visinu, stopu i po. Poslednje što je dečaku
privuklo pažnju bio je skup oružja koja su visila za Lisovim pojasaom. Mogao je da
razazna samo dve sablje i jedno nepoznato vatreno oružje.
Nemoj da se odvajaš od mene, Lisove reči su odzvanjale u dečaku, međutim trudio
je da im se odupre. Nije želeo da bude teret, a znao je da je već odavno prekoračio

7
svaku meru. Druid je bio u pravu. Bolje da ne smeta više nego što mora. Ostaće po
strani i pustiti Lisa i Druida da urade šta treba da urade oko sfere.
Merserovi ljudi su se takođe približili, ali su se zaustavili odmah pored dečaka.
Sa strahopoštovanjem su posmatrali otkrivenog tehno čoveka i njegovo posezanje za
sferom.
Lis je izdužio dodatne ruke visoko iznad glave i pažljivo prihvatio sferu. Metalne
šake su se zacrvenele od vreline, ali on nije ni trepnuo. Kada se uverio da sfera poslušno
odgovara na njegove pokrete, polako je počeo da je spušta. Druid je cupkao i oblizivao
se dok je čekao svoju nagradu, a kada ju je prihvatio, zagledao se u njen centar kao da
može da vidi kroz sjajnu ljušturu.
Lis se okrenuo oko sebe i kada je ugledao dečaka, mahnuo mu je glavom u znak
da priđe, ali se dečak nije pomerio. Osećao je kao da se u njemu nešto cepa. S jedne
strane, nije želeo da napusti Lisa, a nipošto da ga uvredi. Voleo bi da zajedno mogu da
putuju pustinjom, a da se na kraju, posle mnoštva pustolovina vrate sa lekom u tehno-
grad i da Lis ostane tamo da živi sa svojim narodom. S druge strane, međutim, osećao je
da svog prijatelja ne želi da uvlači u nevolje koje bi putovanje neizostavno privuklo.
Znao je da mora da se odvoji od njega, pa makar bio i grub, jer što duže bude oklevao to
će biti teže i bolnije.
Lis se zbunio dečakovim nastupom i na trenutak zastao, međutim, pre nego što
je išta rekao, začuo se Merserov hrapavi glas.
- Mudri Druidu, podelite sa nama vaše otkriće. - Ton glasa mu je bio zvaničan,
čak možda svečan. Lis i Druid ga pogledaše u isto vreme.
- Ne vidiš li šta je ovo? Ovo je drevni čuvar. Progoreće ti ruke čim ga dodirneš.
Samo druidi i... ljudi sa određenim pomagalima mogu da barataju ovom napravom.
- To je sasvim u redu – odgovorio je Merser i napravio nekoliko koraka šetajući
se ispred svojih ljudi. - Snaćićemo se mi nekako da je ponesemo, zar ne momci? - U
očima njegovih ljudi zasijala je pohlepa i oni se uz podmuka smeh složiše.
Druid ih je smrknuto pogledao i kroz stisnute zube procedio.
- Dogovor je bio da uzmete sve osim sfere.
- To je istina. - Složio se Merser - Međutim, da li vidiš nešto osim nje? - Okrenuo
se oko sebe teatralno pokazavši na prostoriju.
Dečak nikada nije video Mersera ovakvog. Nestao je tihi tmurni vođa
profesionalnih plaćenika, a na njegovom mestu se pojavio neko ko nije poštovao
dogovor, neko ko je uživao u narastajućem haosu i koristio uzburkane strasti svojih

8
pratilaca umesto da ih sputava i ublažuje. Ovaj novi Merser ga je još više plašio.
Dečak je nesigurno zakoračio ka Lisu, ali je Merser bio brži. Stvorio se iznad
dečaka i stavio teške šake na njegova ramena, a onda se ponovo obratio Druidu.
- Siguran sam se ni on ne slaže sa time da odemo praznih šaka, zar ne dečko?
Pogotovu pošto smo se tako lepo slagali do sada. Šta ti misliš Lis?
Dečak je nesigurno odmahnuo glavom, dok je Lis nemo streljao Mersera
pogledom.
- Budale. - oglasio se Druid ponovo, sa zlokobnim osmehom. - Ne shvatate
koliko vaša sudbina zavisi od mene. Da li mislite da je slučajnost to što nismo naišli ni
na jednog Gladnog dok smo se spuštali? Zar to nije trunka previše dobre sreće za
pokvarenu bandu kao što je tvoja, Merseru? - pre nego što je završio poslednju rečenicu,
dečak je počeo da čuje pomeranje u prolazima i hodnicima oko njih. Merserovi ljudi su
takođe počeli da se osvrću oko sebe dok se među njima širio zabrinuti žamor. Merser
izvuče mač i povika.
- Šta si to uradio, nesrećo!?
- Pozvao sam društvo na ručak. - odgovori druid i iz njegove ruke bljesnu još jače
svetlo nego što je sfera odavala. Dečak je prekasno podigao ruke da zaštiti oči, kao i
većina ljudi u prostoriji. Svetlost ga je na trenutak potpuno zaslepela. Oko njega se čula
panična vika, a onda piskav krik kojim su se oglašavali Gladni. Osetio je tela kako
prolaze pored njega i sapliću se o sadrugove. Čuo je vrisak i zabadanje sečiva u nešto
gnjecavo. Taman kada je osetio kako mu se vid vraća, nešto brzo i čvrsto ga je uhvatilo i
ponelo sa sobom. Osetio je prisenak metala u Lisovom mirisu.
- Budi miran, imam te. - dečak ga je zagrlio i pokušavajući da zaustavi plač,
drhtavim glasom rekao. - Izvini, nisam hteo da budem teret.
- Gluposti. Ti si spas, a ne teret. - Osetio je nagli okret i pošto mu se pogled
razbistrio primetio je da ulaze u jedan od tunela. Za sobom su ostavili borbu i smrti.
Koliko god da su Merserovi ljudi bili vešti, mogli su samo neko vreme da zadržavaju
Gladne. Pogotovu u polutami koja je nastala nakon što je Druid pobegao sa sferom.
Lis je trčao uz hodnike tražeći put nazad. Koristio je i noge i ruke ispunjavajući
uzak prolaz svojim paukolikim telom. Ispred njih se isprečila široka teturava silueta, ali
Lis nije usporio. U trku je izvukao jedno od sečiva i gipko se provlačeći pored
nespretnog zamaha Gladnog, uspeo je da ga zaseče po boku. Čudovište se polako
okrenulo ne obraćajući previše pažnje na posekotinu iz koje je liptila crna tečnost i
krenulo za njima. Ubrzo su ga izgubili u nekom od narednih skretanja, ali su se urlici

9
Gladnih prolamali celim lavirintom.
Lis je zastao i osmotrio rame. Sjaj koji su odavale njegove oči osvetlio je nekoliko
crnih mrlja koje su se polako širile po njegovoj metalnoj koži. Zastrugao je prstom po
njima, ali je izgledalo kao da ih je metal upio. Više nisu bile na površini već su se uvukle
u dubinu.
- Ipak me je poprskao... - rekao je uzdahnuvši.
- Hoćeš li biti u redu? - upita ga dečak, zabrinuto gledajući u mrlju.
- Ovoliko malo neće biti problem. Ne brini. – odgovorio je Lis i klimnu
samouvereno glavom. - Dosta smo se ovde zadržali, moramo da nađemo izlaz pre nego
što nam zatvore sve prolaze.
Ponovo se dao u trk. Dečak se čvrsto držao pokušavajući da što manje ometa
ratnika, mada je imao utisak kao da, iako ga Lis drži samo jednom ljudskom rukom, nije
ni osećao dečakovu težinu. Mimoišli su se sa još dva Gladna pre nego što su počeli da
vide svetlo.
- Izlaz! - uskliknuo je dečak, ali je Lis odmahnuo glavom.
- Ne bih rekao, nismo toliko blizu...
Tunel se otvorio u jednu od širih prostorija kojom su prošli dok su se spuštali. U
njenoj sredini obasjan svetlom od sfere, Druid se borio protiv desetorice Gladnih.
Iskeženih zuba i lica umrljanog njihovom crnom krvlju neočekivano gipko je izbegavao
njihove nalete i udarce. Beličasta svetlost je tekla između leve ruke i jednog Gladnog,
obarajući stvorenje na kolena naizgled ga daveći, dok mu je iz prstiju druge ruke sevalo
mnoštvo divljih linija elektriciteta kojim je pržio većinu ostalih Gladnih. Međutim, i
pored toga delovao je ranjeno, a crnilo koje ga je prekrivalo nije u potpunosti poticalo
od krvi neprijatelja, već se širilo uz ruku kojom je isijavao belu svetlost u Gladnog.
Druid je prvi uočio Lisa i dečaka. Odmah posle njega primetila ih je i nekolicina
novopridošlih Gladnih. Uleteli su iz jednog od bočnih tunela. Pošto im je put bio
preprečen Lis nije imao izbora. Zaleteo se prema neprijatelju sa podignutim mačevima.
Kada je stao među Gladne, i pored njihove veličine, nadvisivao ih je za glavu. Počeo je
ples okreta i zaseka krčeći put kroz napadače. Refleksi su mu bili brži od čovečijih i
dečak je s teškoćom pratio šta se dešava. Jedino što je sa sigurnošću mogao da oseti je da
je Lisovo disanje, uprkos borbi, ostalo mirno i ujednačeno.
Sa svakim palim Gladnim od nekud bi se još dvoje stvorilo. Crnu krv kojom je
prostorija bila okupana postalo je teško izbeći, ali dečak je primetio da se i ona koje se
već nalazila na Lisu širila i spajala sa drugim mrljama kao da je imala sopstvenu volju.

10
 - Je l’ i ovo bio deo tvog plana? – povikao je Lis ka Druidu.
- Ipak sam im potcenio broj, ali šta je trebalo da uradim, da pustim Mersera da
uzme sferu?
- Mogao si sam sa lakoćom da ih poraziš!
- A ti bi stajao sa strane i zanemario to što su držali tvog malog kao taoca.
Lis je oćutao.
- Izgleda da na kraju niko neće dobiti ono što želi... - frknuo je Druid i dečak je po
prvi put u njegovom glasu osetio tugu. Nije znao šta je ta sfera značila Druidu, ali ako je
bio spreman da žrtvuje toliko ljudi da je sačuva, mora da mu je bila neprocenjiva.
Lis je napravio nekoliko pirueta i doskočio pored Druida. Ovaj se trgnuo i
zauzeo odbrambeni stav i prema tehno čoveku. Međutim Lis se okrenuo i odsekao
glavu jednom od Gladnih koji je bio najbliži. Crnilo je pokuljalo iz tela stvorenja, ali
dečak je sada primetio da se u njima krije i nešto svetlo. Pre nego što je mogao da shvati
o čemu se radi, Lis se ponovo okrenuo i obratio Druidu.
- Mislim da nas dvojica ne idemo dalje... - dečak je stegnuo Lisa, ali on nije
obraćao pažnju na to već je nastavio, - ali možemo da spasimo ono do čega nam je stalo.
Druid ga je pogledao okom koje nije bilo ranjeno, a zatim spustio ruku na sferu
koja mu je zavijena u mokre krpe visila oko vrata. Lice mu se dodatno steglo i u jednom
trenutku je izgledalo kao da će Druid vrisnuti, ali iznenada, ramena su mu se opustila i
duboko je udahnuo. Nežno je pomazio sferu i vrelina koja je iz nje zračila polako je
počela da se uvija oko njegove ruke i nestaje u njegovom telu. Nakon što se potpuno
ohladila pružio ju je dečaku.
- Razbij ovo na vrhu kanjona i duni. - dečak je nemo prihvatio predmet i
zaklimao glavom.
- Dobro. - reče Druid i odahnu - pretpostavljam da sada možemo da se
uozbiljimo.
Između njih trojice i hodnika koji je vodio ka površini isprečilo se nekoliko
desetina Gladnih. Oči su im svetlele u mraku okrugle i bezizražajne, a velika crna tela,
koja su umnogome podsećala na ljudska, su se tromo njihala dok su se gurkali kako bi
opkolili plen. Čak i u tolikom broju malo ih je nalazilo hrabrosti da jurne ka ljudima koji
su se izborili sa većinom čopora. Umesto toga su samo stajali i čekali na sledeći potez
protivnika.
Druid pogleda Lisa.
- Šta ti taj tvoj mehanički mozak predlaže? Sračunaj nam plan...

11
 - Heh, nisam ga naštelovao za saradnju sa drevnim neprijateljem, ali ako možeš
nekako da ojačaš zidove i plafon bio bih ti zahvalan.
- Hoćeš da iskoristiš one tvoje kuglice? Dobro onda, spremi se.
Druid se spustio do zemlje i položio šake na nju. Telo je počelo da mu svetli
slično kao kada je davio Gladnog, ali je sada energiju usmeravao ka tlu. Dečak je osetio
kako Lisovo telo podrhtava od potresa. Ali ubrzo je sve utihnulo i potresi su zamrli.
Nekoliko trenutaka ništa se nije pomeralo i Gladni odlučiše da je vreme da napadnu.
Čim su potrčali, iz tla, zidova i plafona počelo je da niče debelo kvrgavo korenje.
Uvijalo se jedno u drugo izlazeći i ponovo ulazeći u obod zemljanog tunela. Za tren oka,
gust sloj korena i drvenastih žila prekrivao je ceo prolaz, tako da dečak više nigde nije
mogao da vidi slobodnu zemljanu površinu. Većina Gladnih se našla upletena u
druidovu magiju, a oni koji nisu zastali, bili su usporeni.
- To je vaš put. – rekao je Druid i seo na zemlju vidno iscrpljen. Crnilo mu se sa
ruke proširilo skoro do vrata iako mu je koža bila suva. Lis se spustio na koleno i
položio slobodnu ljudsku ruku na Druidovo rame.
- Hvala ti, prijatelju. Neću protraćiti ovu priliku.
Ustao je da krene, međutim druid ga je blago povukao za plašt. Lis je zastao, ali
druidov pogled je počivao na dečaku. Bio je tužan, gotovo posramljen.
- Dečko... izvini što sam bio grub. Nemoj mi zapamtiti to.
Dečaku je bilo teško da zaustavi suze, pa ih je otro rukavom.
- Neću, neću, neću. Hvala vam za sve. - Druid se po prvi put osmehnuo, a zatim
pustio Lisa. Opustio se i skljokao na zemlju. Gladno crnilo ubrzano se širilo ispod
Druidove kože, ali pre nego što ga je potpuno progutalo, namah je jarko zasvetleo i
ispario. Sve što je ostalo bila je crna bara, koja je ključala u besu jer nije dobila obećanu
žrtvu.
Lis se okrenuo i mašivši se rukom za pojas izvukao je pregršt sivih kuglica.
Dečak je prepoznao eksplozivne naprave, ali ih nikada nije video na delu. Nadao se da
će biti dovoljne da se reše Gladnih.
- Drži se čvrsto, kao do sada, i pokušaj da se ne plašiš zvuka.
Lis je dugačkim rukama izvukao sablje, a u ljudsku ruku uzeo naprave. Sagnuo
se i potrčao. Grupa najbližih Gladnih upravo se iskobeljala iz korenja, ali pre nego što
su shvatili šta se dešava, među njima su se obrele dve naprave. Uz prasak i nalet vreline
veći deo tela kao da je nešto raskomadalo. Lis je vešto obilazio njihove ostatke i nastavio
da šalje naprave među sledeću liniju Gladnih. Prostoriju su ubrzo ispunili gust dim i

12
krici stvorenja. Dečak je tek sada shvatio šta su Lis i Druid uradili. Korenje koje je
prožimalo zidove i plafon štitilo ih je od urušavanja. Dečak je ponovo osetio nadu kako
mu raste u srcu. Možda će se zaista izvući. Ali, zašto je Lis rekao da ne ide dalje...
Prosekavši svoj put kroz veći deo prostorije, dečak je ponovo mogao da nazre
svetlost. Ovog puta nije mogla da bude ništa drugo do sunčeva. Još samo malo,
nekoliko Gladnih.
- Bah! - Lis zareža i dečak vide da mu je ponestalo naprava. Tehno čovek je
zastao i izvadio i treću sablju.
- Kada im priđem i oborim onog sa desne, pustiću te da trčiš ka izlazu dok se ja
postaram za ostale. Je l’ jasno!?
- Da...
- Poslušaj još ovo i gotovi smo. Još samo ovo. Je l’ u redu?
Dečak je zabrinuto pogledao Lisa u svetleće oči.
- Hoćeš li sa mnom? Rekao si da ćemo da zajedno nastavimo dalje...
- Hoćemo mili, samo moramo da se izvučemo iz ovoga. Zato moraš da budeš
hrabar i da me poslušaš kao do sada. Bio si sjajan. Samo još malo izdrži. Može?
Dečaku se srce steglo.
- Može...
- U redu, dakle, proćićeš i trči do izlaza. Ne zastajkuj i ne osvrći se. I nipošto se ne
vraćaj dole. Nipošto, makar ni po mene. Jasno? Pogledaj me! Jasno?
- Jasno!
Lis se uspravio i zadovoljno klimnuo glavom. Prošao je rukom dečaku kroz kosu
i potapšao ga po glavi.
- Hajdemo. Ovi hodnici više ni nemaju korenje, pa i nije strašno što nam je
ponestalo bombi. - rekao je uz onaj osmeh koji je dečak voleo.
Ponovo ga je uzeo u naručje i spremio se za napad. Poslednja grupa Gladnih
potrčala im je u susret. Kada su se sreli, primio je njihove udarce sabljama i napao
desnog kao što je i obećao. Kada je zver riknula i uhvatila se za posekotinu, Lis je
napravio nekoliko koraka pored nje kako bi oslobodio prostor da dečak može da
pobegne. Odmah je zadobio udarac u slabine, ali im je plan uspeo. Dečaku je put do
površine bio čist.
- Trči! Saću ja! Trči! - povika Lis i metalnim rukama podiže Gladnog i baci ga na
drugog koji mu je prilazio.
Dečak je potrčao koliko su ga noge nosile. Pod miškom je držao sferu koju mu je

13
Druid poverio, a preko drugog ramena mu je poskakivao rančić. Zvuci borbe su
nastavili da odjekuju prolazom iza njega, ali on je odlučio da posluša Lisa. Nije zastajao
i nije se okretao. Posle nekoliko desetina metara stigao je do izlaza, kada više nije mogao
da izdrži.
Okrenuo se i pogledao. Još uvek je mogao da razazna srebrnastu siluetu u crnom
mulju kako britkim pokretima sija u srdžbi. Međutim, pojavilo se još Gladnih, mnogo
više nego što su očekivali i dečaku se noga pokrenula ka ulazu. Međutim, pre nego što
je stigao da prekrši obećanje, video je novu svetlost kako ispunjava prolaz. Njen izvor je
bio Lis. Završivši smrtonosni ples, nepomično je stajao među neprijateljima koji su ga
udarali. Svetlost kojom je zračio odjednom je bljesnula i ugasila se, a zatim, pre nego što
je shvatio šta se dešava dečak je začuo još jedan prasak, mnogo jači od onih koje su
pravile bombe.
Lis...
Zid je popustio i počeo da se urušava. Zavesa vrele prašine ispunila je tunel i
jurnula ka dečaku koji se bacio u stranu. Miris paljevine mu je ispunio nozdrve i
zakašljao se. Kada je ustao, ulaz više nije postojao.
Neko vreme je stajao ispred litica nesposoban da se pokrene. U jednom trenutku
je odsutno odšetao od ulaza i popeo se do vrha kanjona. Pustinjsko sunce ga je
pozdravilo nemilosrdnom vrelinom, ali nije puno mario. Pustio je sferu da mu se
otkotrlja iz ruku i da se razbije o kamen. Iz nje je iscurelo nešto peska, a kada je
rasklonio krhotine, otkrio je tanak cvet. Na njegovom vrhu nežno se njihalo belo
pufnasto semenje. Dečak je dunuo u cvet predavši semenje vetru na staranje, a zatim se
onesvestio.

14