Galuj Denijel

TAMNA VASELJENA
Prevod: Markovi Aleksandar
Galouye Daniel F. DARK UNIVERSE, 1961.

POLARIS
1993.

1.
Zastavi pored visee igle od kamena, Darid je kucnu kopljem. Zvonki, odseni tonovi ispunie
hodnik.
"uje?" insistirao je. "Tamo je, pravo napred."
"Ne ujem nita." Oven poe napred, spotae se i osloni naas o Daridova lea. "Nita osim
blata i viseeg kamenja."
"Nema jama?"
"Ne, koliko ja ujem."
"Postoji jedna, dvadeset koraka dalje. Bolje da se dri uz mene."
Darid ponovo kucnu kamen, isturajui glavu da mu ne promakne kakav tanan odjek. Jeste, bilo je
tamo - masivno i opako, pribijeno uz najblii greben, oslukujui njihovo napredovanje.
Tamo napred nije bilo kamenih igala da ih po potrebi kucne. Saznao je to iz poslednjih odjeka.
Stoga je izvukao iz pojasa par klikoblutaka i vrsto ih stegao u aci, usredsreen na povratne tonove.
Njegove ui uhvatie podatke o velikim kamenim tvorevinama sa desne strane, nabacanim jedna
preko druge, tako da su odraavale zbunjujui zvuni obrazac.
Kada su ponovo poli napred, Oven ga dograbi za rame. "Suvie je lukav. Nikada ga neemo
stii."
"Naravno da hoemo. Dojadie mu i kad-tad e napasti. A tada emo imati jednog huimia manje
na vratu."
"Ali, do Radijacije! Ovde je gluva tiina! Ne ujem ni kuda idem!"
"ta misli, zato koristim klikoblutke?"
"Ja sam navikao na sredinji odailja odjeka."
Darid se nasmeja. "To je nevolja sa vama pred-Preivelima. Suvie se oslanjate na poznato."
Ovenovo sarkastino frktanje bilo je opravdano. Zbog toga to je Darid, u dobu od dvadeset
sedam perioda trudnoe, bio ne samo za dve nepune bremenitosti stariji od njega, nego to je i sam
pripadao pred-Preivelima."
Privukavi se ispod litice, Darid odveza luk sa lea. Zatim predade Ovenu koplje i oblutke.
"Ostani tu i klikni mi nekoliko jasnih tonova - u ritmu pulsa, otprilike."
Odunjao se dalje, sa strelom na tetivi. Litica je sada slala otre odjeke. Huimi se mekoljio,
sklapajui i irei ogromna konata krila. Zastao je i oslunuo zlokobno oblije, ujno ocrtano
naspram glatke podloge stene. upavo, ovalno lice - dvostruko vee od njegovog. Nauljene ui,
kupaste i zailjene. Zgrene kande, otre poput nazubljenog stenja za koje su se drale. Dvostruko
ping odbijenog zvuka donese mu utiske ogoljenih onjaka.
"Je li jo tamo?" apnu nervozno Oven.
"Jo ga ne uje?"
"Ne, ali mogu itekako da ga nanjuim. To..."
Huimi odjednom pusti stenu i propade.
Daridu vie nisu bili potrebni klikobluci. Mahnito udaranje krila predstavljalo je otvorenu i jasnu
metu. On zatee luk, povlaei pernati kraj strele do uva, i otpusti tetivu.
Stvor vrisnu - prodornim, iskidanim krikom koji je odzvanjao hodnikom.
"Svetlosti Svevinja!" Darid posegnu za novom strelom. "Brzo - daj mi jo odjeka!"
Ali, bilo je prekasno. Razmahana krila odnela su huimia niz boni hodnik.
Oslukujui zvuk koji se udaljavao, Darid je odsutno prolazio prstima kroz bradu. Podseen
kratko uz kou, taj gusti estar trao je pravo napred, dajui njegovom licu izraz samopouzdanja.

Vii od duine zategnute tetive, bio je prav poput koplja i solidno oiljenih udova. Mada mu je kosa
na potiljku padala do ramena, spreda je bila potkresana, ostavljajui otkrivene ui i izloeno lice.
Bilo je to u skladu sa njegovim nastojanjem da bude otvorenih oiju. Taj izbor se nije zasnivao na
verskom shvatanju, ve vie na odbojnosti prema zategnutosti lica koja je ila uz zatvorene oi.
Boni hodnik se nadalje suavao i pretvarao u korito reke koja je izvirala iz zemlje, ostavljajui
im samo usku traku klizavog kamena da njome stupaju.
Oven upita, hvatajui ga za miicu. "ta lei tamo napred?"
Darid upotrebi klikoblutke. "Nema niskog kamenja. Ni jama. Potok se uliva u zid a prolaz se
ponovo iri."
Oslukivao je, sa vie panje, druge, gotovo neuhvatljive odjeke - slabije odraze manjih bia koja
su se otiskivala u reku, uzmiui pred uznemirujuom bukom oblutaka.
"Upamti ovo mesto", ree. "Prepuno je divljai."
"Dadevnjaka?"
"Na stotine. To znai da ima i krupne ribe i jata rakova."
Oven se nasmeja. "Ve ujem Prvog Preivelog kako upuuje lovce u pohod ovamo. Niko jo nije
iao ovako daleko."
"Ja jesam."
"Kada?" upita drugi sumnjiavo.
Pregazili su potok i bili opet na suvom tlu.
"Pre osam ili devet perioda trudnoe."
"Do Radijacije - tada si jo bio dete! I bio si ovde - tako daleko od Donjeg nivoa?"
"Vie puta."
"Zato?"
"Lovio sam neto."
"ta?"
"Tamu."
Oven se zakikota. "Tamu ne moe da pronae. Moe samo da je poini."
"Tako kae uvar, viui: 'Tama obitava u svetovima ljudi.' I jo kae da to znai da vladaju zlo i
gresi. Ali ja ne verujem da je to pravo znaenje."
"A ta veruje?"
"Tama mora biti neto to postoji. Samo, ne umemo da je prepoznamo."
Oven se ponovo zasmeja. "Ako ne ume da je prepozna, kako misli da je pronae?"
Darid nije obraao panju na njegovu nevericu. "Postoji nain. Znamo da smo u Prvobitnom
svetu - prvom u kome je ovek obitavao poto je napustio Raj - bili blie Svevinjoj Svetlosti.
Drugim reima, bio je to dobar svet. Pretpostavimo sad da postoji neka vrsta povezanosti izmeu
greha i zla i te prie o Tami. To znai da mora biti manje Tame u Prvobitnom svetu. Zar ne?"
"Valjda."
"Znai da treba samo da otkrijem ega to ima manje u Prvobitnom svetu."
Klikobluci otkrie masivnu prepreku pred njima i Darid uspori hod. Stigavi do prepreke, poeo
je da je opipava. Nagomilano kamenje se prualo preko celog hodnika, uzdiui mu se do visine
ramena.
"Ovde je", upozorio je, "Zabran."
Ovenov stisak na miici se pojaa. "Zabran?"
"Moemo lako da preemo preko."

"Ali - zakon! Ne smemo u Zabran!"

Darid ga povue za sobom. "Hajde. Nema tamo udovita. Nema ega da se plai - osim
ponekog huimia."
"Ali, pria se da je tamo crnje od same Radijacije!"
"To je ono to su tebi rekli." Darid ga je ve bio odvukao na pola puta uz nagib. "Kau ak da
tamo vrebaju avolji Blizanci, Kobalt i Stroncijum, da te odvuku na dno Radijacije. Trule! Humus!"
"Ali, Jama kazne!"
Suljajui se niz padinu sa druge strane, Darid se oglasio klikoblucima, sa dvostrukom namerom
na umu. Osim to je zagluio Ovenove jadikovke, tropot je ozvuio hodnik pred njima. Oven se
nekako naao ispred njega i kratki odjeci skuenog prostora jasno su preneli zvune utiske njegovog
zdepastog tela, napetog od straha, i ispruenih ruku, razmahanih u svrhu zatite.
"Tako ti Svetlosti!" izgrdi ga Darid. "Sputaj ruke! Rei u ti ako naletimo na neto."
Sledei talas odjeka uhvati onog drugog kako slee ramenima. "K'o da ja ne umem sa
klikoblucima", mrmljao je, odmiui dalje uvreenim koracima.
Darid poe za Ovenom, divei se njegovoj sranosti. Oprezan i sumnjiav, prihvatao je stvari sa
oklevanjem. Ali kada bi odsudno klik ozvuilo neizbean sukob sa prirodnim neprijateljem ili
Vizerom, nije bilo ogorenijeg borca od njega.
Vizeri i huimii i bezdane jame, pomisli Darid - bejahu to izazovi postojanja. Da nije njih, svet
Donjeg nivoa i njegovi hodnici bili bi bezbedni kao sam Raj, pre nego to se ovek odmetnuo od
Svevinje Svetlosti, i, prema legendi, siao u svetove u kojima su ljudi i Vizeri sada obitavali.
Ali trenutno su ga brinuli samo huimii. Jedan posebno - opak, razbojniki stvor koji je vrio
divljake upade u Donji nivo i odnosio ovce.
Prezrivo je otpljunuo, priseajui se otrovnih kletvi koje je nekada mrmljao njegov uitelj
streljatva: "Smrdljive, od Svetlosti proklete betije iz utrobe Radijacije!"
"ta su huimii?" upitao je jedan mladi lukonoa.
"U poetku su bili kao i drugi neopasni mali imii iju balegu sakupljamo za ubrenje bilja. Ali
su se onda susreli sa avolima. Ne zna se da li je Kobalt ili Stroncijum bio taj koji je odvukao
jednog od njih dole u Radijaciju i pretvorio ga u natprirodno bie. Od ovog vode poreklo huimii sa
kojima danas imamo posla."
Darid ispuni hodnik uestalim, ispitujuim odjecima. Tvrdoglavo ostajui na elu, Oven je sada
napredovao opreznije, vukui nogama po tlu umesto da odseno koraa.
Njegova privrenost zatvorenim oima izmami osmeh kod Darida. Taj obiaj nikada nee biti
naputen. Sledio je verovanje da oi treba tedeti i uvati za spoznaju prisustva Svevinje Svetlosti,
za trenutak Njenog Povratka.
Ali, Ovenu se nije moglo nita zameriti, uveravao se Darid, osim da je sklon suvie doslovnom
prihvatanju legendi. Kao, recimo, one, po kojoj je ovek uvredio Svetlost odgajivi biljku manu, te
ga je prognala iz Raja u venu Tamu, ta god ona bila.
Jedno klik, i Oven je bio tamo - nekoliko koraka napred. Ve pri sledeem, nije. U onom trenu
izmeu, uo se zbunjen uzvik i zvuk udara tela u kamen. Potom:
"Svetlosti ti, vadi me odavde!"
Novi odjeci ukazae na postojanje plitke jame koja se do tada krila u odsustvu odjeka ispred
Ovena.
Zastavi na ivici, Darid spusti koplje u upljinu. Onaj dole ga uhvati i poe da se izvlai. Ali
Darid se ukoi, iupa koplje iz stiska i baci se na zemlju. Jedva je izbegao zahvat kandi huimia u
naletu.

"Evo nam huimia!" uzviknu uzbueno.

Otpratio je ivotinju po njenim vriskovima dok se okretala, diui se u visinu, da bi se zatim
obruila u drugi vritei napad. Darid se uspravi, ukotvi koplje u upljinu na podu i vrsto ga stegnu,
usmeravajui vrh prema naletajuem besu.
Sama se Radijacija otvorila kada je tri stotine funti pomame pogodilo Darida jednim jedinim
razornim udarom i oborilo ga na lea. On se pridie i oseti vruu krv na miici, gde je kanda
razderala meso.
"Daride! Sve u redu?"
"Ne dii se! Mogao bi da se vrati!" Stao je da pipa po zemlji i najzad naao luk.
Ali svuda je bila tiina! Huimi se jo jednom povukao, ovoga puta moda i sa ranom od koplja
pridodatom prethodnim nevoljama.
Oven se izvue iz jame. "Ranjen si?"
"Samo nekoliko ogrebotina."
"Jesi li ga sredio?"
"Radijaciju mu, nisam! Ali znam gde je."
"Neu to ni da te pitam. 'Ajdemo kui."
Darid udari lukom o zemlju i oslunu. "Skrenuo je u Prvobitni svet - tamo napred."
"Da se mi ipak vratimo, Daride!"
"A jok, sve dok mi njegovi onjaci ne budu za pojasom."
"Pazi da ti ne zavre na nekom drugom mestu!"
Ali Darid je ve otiao dalje. A Oven, iako sa oklevanjem, poe za njim.
Kasnije, on upita: "vrsto si odluio da pronae Tamu?"
"Nai u je, makar tragao do kraja ivota."
"ta ima od toga to lovi zlo?"
"Oslukujem u stvari neto drugo. A Tama bi mogla da bude prvi korak na tom putu."
"A ta zapravo lovi?"
"Svetlost."
"Svevinja Svetlost", podseti ga Oven, ponavljajui jedno od uenja, "prisutna je u duama
pravednih i..."
"Pretpostavimo", upade drsko Darid, "da Svetlost nije Bog, ve neto drugo?"
Religijska osetljivost njegovog sagovornika bila je uasnuta. Darid je to znao po njegovom
utanju bez daha, po blagoj ubrzanosti pulsa.
"ta bi drugo Svevinja Svetlost mogla da bude?" upita konano Oven.
"Ne znam. Ali sam siguran da je neto dobro. I da e, ako je pronaem, ivot postati bolji za sve
ljude."
"Zato tako misli?"
"Ako je Tama povezana sa zlom i ako je Svetlost njena suprotnost, onda ona mora da bude dobra.
Ako pronaem Tamu, moda u saznati neto vie o prirodi Svetlosti."
Oven frknu. "To je smeno! Hoe da kae da su naa verovanja pogrena?"
"Ne sasvim. Moda samo iskrivljena. Zna ta se dogaa sa priom kada ide od usta do usta.
Pomisli samo ta bi moglo da joj se dogodi kada se prenosi sa generacije na generaciju."
Darid ponovo usmeri panju na hodnik, jer su mu klikobluci govorili o blizini velike upljine u
zidu sa desne strane.
Stajali su u zasvoenom prolazu u Prvobitni svet i Daridovi klikovi su se gubili u tiini ogromnog

prostora. Morao je uzme najkrupniji par zvunih kamenova koji je imao. I tada je bio primoran da
udara jedan o drugi prilino snano da bi proizveo dovoljno glasnu jeku da dosegne do druge strane i
da se vrati.
Prva stvar - huimi. Jo prisutan miris potvrdio je da se bie nalazi ovde. Ali nijedan od
povratnih odjeka nije doneo utisak konatih krila ili mekog, krznatog tela.
"Huimi?" bio je nestrpljiv Oven.
"Krije se," ree Darid izmeu klikova. A zatim, da odvrati prijateljeve misli od opasnosti:
"Koliko si dobar? ta uje?"
"Radijacijski veliki svet."
"Dobro. Dalje."
"U prostoru pred nama - neto meko. Skupina ili dve..."
"Stabljika mane. Rastu zbijeno oko vrela. ujem desetine praznih jama - jama u kojima je kljuala
voda hranila glad za energijom hiljada biljaka. Dobro, nastavi."
"Preko, sa leve strane, bara - velika."
"Odlino!" pohvali ga Darid. "Napaja je potok. ta jo?"
"Ja - do Radijacije! Neto udno. Puno udnih stvari."
Darid poe dalje. "To su prostorije za stanovanje - proteu se uz liticu."
"Ali... ne razumem." Oven ga je pratio, zbunjen. "Na otvorenom su!"
"Kada su ljudi iveli ovde, nisu morali da trae zaklon u peinama. Podizali su zidove oko svojih
prostora na otvorenom."
"etvrtaste zidove?"
"Geometrija im je bila strast, izgleda."
Oven uzmaknu. "'Ajdemo odavde! Kau da Radijacija nije daleko od Prvobitnog sveta!"
"Moda tako kau da nas spree da dolazimo ovamo."
"Poinjem da pomiljam da nema toga u ta ti veruje."
"Naravno da ima - sve to mogu da ujem, osetim, okusim ili omiriem."
Darid promeni poloaj i odjeci oblutaka se poravnae sa otvorom jedne od nastambi.
"Huimi!" apnu kada mu struja klikova donese odjek stvora koji je visio unutar kocke. "Uzmi
koplje. Ovog puta biemo spremni!"
Pribliio se oprezno na domet strele od graevine, odlaui oblutke. Sada mu nee biti potrebni ne uz zvuk disanja bia, jasan kao frktanje razjarenog bika.
Spremio je strelu i zadenuo drugu za pojas, da mu bude pri ruci. uo je kako Oven iza njega
ukopava drku koplja u zemlju. Onda upita: "Spreman?"
"Gaaj", podstae ga Oven. Nije mu zadrhtao glas. Odbilo je odsudno klik. Linije su bile
povuene.
Ciljajui prema itavom dahu, on odape strelu.
Strela pisnu kroz vazduh i udari u neto vrsto - suvie vrsto da bi bilo meso ivotinje. Kriei
od besa, huimi se vinu prema njima. Darid nape luk po drugi put, usmerivi strelu neto ispred
krilate furije.
Odape i odmah se povi.
Zver vrisnu u agoniji proleui mu iznad glave. Onda se zau udar i poslednji izdisaj iz obimnih
plua.
"Tako ti Svetlosti!" u se poznata kletva. "Sklanjaj ovaj smrad sa mene!"
Cerei se, Darid lupnu lukom o tvrdo tlo i za uzvrat dobi zvune efekte nekakve bezobline
gomile - huimi, ovek, slomljeno koplje i telo zarivene strele.

Oven se konano iskobelja. "Eto, ukebasmo prokletinju. Hoemo li sada kui?"

"im zavrim." Darid je ve sekao onjake.
Huimii i Vizeri. Ljudi Gornjeg i Donjeg nivoa mogli su se nadati da e istrebiti prve, jednog po
jednog. Ali, kako pobediti ove druge? Kako pobediti stvorenja koja ne koriste klikoblutke, a ipak
znaju sve o onome to ih okruuje? Niko nije umeo da objasni ovu nepoznatu sposobnost, osim
tvrdnjom da su posednuti Kobaltom ili Stroncijumom.
Ah da, pomisli Darid, proroanstvo tvrdi da e se ovek osloboditi svih svojih neprijatelja.
Pretpostavljao je da se to odnosi i na Vizere, iako su njemu Vizeri oduvek izgledali ljudski - na neki
nain.
Dok je dovravao vaenje prvog onjaka, u nekom sporednom odeljku uma probudie se seanja
na uenja iz detinjstva:
ta je svetlost?
Svetlost je Duh.
Gde je Svetlost?
Da ne bee opakosti ljudske, Svetlosti bi posvuda bilo.
Moemo li da osetimo, ili ujemo Svetlost?
Ne, ali emo je svi videti na onom svetu.
Gluposti! Ionako niko nije umeo da objasni re videti. ta to radi sa Svevinjom kada je viduje?
Sklonio je onjake u pojas i uspravio se, oslukujui oko sebe. Tu je moglo biti manje neega
nego u drugim svetovima - onoga to je ovek nazivao 'Tama' i objanjavao kao greh i zlo. Ali ta je
to bilo?
"Daride, dolazi ovamo!"
Upotrebio je oblutke da utvrdi Ovenov poloaj. Jeka mu donese obrise prijatelja kako stoji ispred
debele motke, nakrivljene pod takvim uglom da je skoro leala na zemlji. Oseao je predmet koji je
visio sa najvie take - neto okruglo i krhko, to je odbijalo razgovetne, zvonke tonove.
"To je Sijalica!" uzviknu Oven. "Ba kao uvareva relikvija Svevinje Svetlosti!"
Daridov um vaskrsnu jo verovanja:
Tako samilosna bee Svevinja (sada mu se vratio glas uvara Puta) da je onom prilikom, kada je
prognala oveka iz Raja, poslala delove Sebe da budu privremeno uz nas. A Ona je obitavala u
mnotvu malih posuda poput ove Svete Sijalice.
Meu nastambama se zau zvuk.
"Svetlosti!" izree kletvu Oven. "Osea taj miris?"
Darid ga je oseao, itekako. Bio je tako napadno tuinski da mu se najeila svaka dlaka na
leima. Panino je udarao oblucima, uzmiui.
Odjeci su donosili nezamisliv, izmean zvuni obrazac - utiske neeg ljudskog, ali i neljudskog neeg neverovatno zlog zato to je bilo razliito, a opet privlanog, jer se inilo da ima par ruku i
nogu i glavu i da stoji, manje-vie uspravno. Pribliavalo se, pokuavajui da ih iznenadi.
Darid se mai za tobolac. Ali tamo nije bilo vie strela. Uasnut, on odbaci luk i okrete se da
bei.
"O, Svetlosti!" zastenja Oven, spotiui se prema prolazu. "ta je to, do Radijacije?"
Ali Darid nije mogao da mu odgovori. Bio je suvie zaokupljen naporom da pogodi put nazad i
da istovremeno dri na uhu onu neastivu pretnju. Zaudarala je gore od hiljadu huimia.
"To je sam Stroncijum!" zakljui Oven. "Legende su istinite. avolski Blizanci postoje!" On se

okrenu i zadi prema prolazu, potpomognut odjecima sopstvenih uzvika.

Darid je stajao gde se zatekao, paralisan potpuno nerazumljivim oseajem. ujna spoznaja
udovinog oblija bila je jasna: inilo se da je celo telo tog bia nainjeno od podrhtavajuih
slojeva mesa. Ali, bilo je tu i neto drugo - maglovit ali nedvosmislen most neujne jeke koji je
premoavao razdaljinu od stvorenja i usecao mu se u dubine svesti.
Zvuci, mirisi, ukusi, pritisak stenja i opipljivih predmeta oko njega - sve kao da se prelivalo u
njegovo bie, donosei bol. Pokrio je rukama lice i potrao za Ovenom.
Zzt-hsss razreza vazduh iznad njegove glave i trenutak kasnije uzdie se Ovenov glas, u krik pun
bolnog uasa. Onda Darid zau prijatelja kako pada, rui se, na samoj kapiji Prvobitnog sveta.
Dospeo je do mesta gde je leao Oven, prebacio besvesno telo preko ramena i oteturao dalje.
Zzt-hsss.
Neto mu okrznu ruku, ostavljajui lepljive kapi nekakve tenosti na koi. Sledeeg trenutka se
sapleo, pao, podigao se i ponovo pojurio sa mrtvim teretom Ovenovog tela na leima. Obuzimala ga
je pospanost koju nije mogao da objasni.
Ogluveo, odvukao se do stenja koje je inilo levi zid prolaza i napipao put oko jedne gromade.
Onda ugazi u upljinu izmeu dve izboine i pade, sa Ovenom iznad sebe, gubei svest.

2.
"Blaena Svetlosti! Gubimo se odavde!"
Probudi ga Ovenov apat i on se nekako uspravi. Tada se seti Prvobitnog sveta i tamonjeg uasa i
trgnu se unazad.
"Otilo je," umiri ga Oven.
"Siguran si?"
"Da. uo sam kako oslukuje. Onda je otilo. ta je to bilo, Radijacije mu - Kobalt? Stroncijum?"
Darid otpuza iz zaklona kamenja i posegnu za klikoblucima, ali mu tada pade na pamet da bi bilo
bolje da ne die buku.
Oven zadrhta. "Taj miris! Zvuk njegovog oblija!"
"I onaj drugi oseaj!" siknu Darid. "Bio je skoro - psihiki!"
Tiho je pucnuo prstima, ispitujui povratne zvuke, i obiao krupan visei kamen koji se sputao u
prefinjenim naborima, pretvarajui se u kupu, izraslu iz poda kao div koji se uspravlja.
"Kakav drugi oseaj?" upita Oven.
"Kao da ti itava Radijacija nastaje u glavi. Neto to nije ni zvuk, ni miris, ni dodir."
"Nisam uo nita slino."
"To se nije ulo - bar ja ne verujem."
"Zato smo se onesvestili?"
"Ne znam."
Proli su prevoj u hodniku. Sada, kada su se donekle udaljili, Darid poe da upotrebljava
oblutke. "Svetlosti!" uzviknu, sa olakanjem. "Sada bi i huimi dobro doao!"
"A, ne bi, ovako bez oruja."
Prebacili su se preko Zabrana i kada su nastavili put kraj iroke reke, Darid se upita zbog ega
njegov prijatelj nije iskusio onaj udnovat oseaj koji je on sam imao. Njemu je taj oseaj bio
straniji i od samog udovita.
Usne mu se stisnue u mrgodan izraz na novu, uznemirujuu pomisao: 'A ako je ovo iskustvo u
Prvobitnom svetu bilo kazna, poslata od Svevinje, zbog njegovog bogohulnog verovanja da je
Svetlost neto nie od Boga?'
Sada su ve prolazili kroz poznatu oblast i on izjavi: "Moramo da ovo prijavimo Prvom
Preivelom."
"Ne smemo!" pobuni se Oven. "Dolaskom ovamo prekrili smo zakon!"
Darid nije raunao na ovaj problem. Oven je bez sumnje ve bio u nevolji preko glave, jer je u
prolom periodu dopustio da stoka ue u vonjak sa manom.
Nekoliko stotina udisaja kasnije, Darid ih je proveo kraj poslednje vee pretnje - ogromne jame
bez dna. Odloio je oblutke. Nedugo zatim, zaitavi upozoravajui na tiinu, on odvue Ovena do
udubine u zidu.
"ta se dogaa?" upita ovaj.
"Vizeri", proapta Darid.
"Nita ne ujem."
"ue, za par otkucaja srca. Silaze niz Glavni hodnik. Ako skrenu ovamo, moraemo da beimo."
Zvuci iz drugog tunela bili su ve glasniji. Jedna ovca zableja i Darid prepozna visinu zvuka. "To
je jedna od naih ivotinja. Napali su Donji nivo."
Glasovi Vizera dostigoe najveu jainu dok su pljakai prolazili ukrtanje hodnika, a zatim

utihnue.
"Hajde", pozva Darid. "Ne mogu vie da nas vize."
Ipak nije napravio ni trideset koraka pre nego to se uspravio i upozorio, najtiim glasom: "Tiho!"
Zadra dah i osluhnu. Osim snanih otkucaja sopstvenog srca i slabijih Ovenovog, bilo ih je koji
su pripadali nekom treem - ne mnogo daleko, slabih, ali divlje ubrzanih strahom.
"ta je?" upita Oven.
"Vizer."
"To samo osea miris one bande pljakaa."
Ali Darid se odunja napred, odmeravajui zvune utiske, njuei za drugim tragovima. Miris
Vizera bio je nedvosmislen, ali manjih razmera - pripadao je detetu! Udahnuo je jo jednom i zadrao
vazduh u nozdrvama.
Vizerska devojica!
Puls joj je bio jasan kada je upotrebio oblutke da ozvui detalje useka u kome se skrivala. Ukoila
se na taj zvuk, ali nije pokuala da bei. Umesto toga, poela je da plae - alobno.
Oven odahnu. "Pa to je neko dete!"
"ta se dogodilo?" upita Darid, umirujuim glasom, ali ne dobi odgovor.
"Otkud ti ovde?" pokua Oven.
"Neemo te povrediti", obea Darid. "ta je bilo s tobom?"
"N-ne mogu da vizim", konano je protisnula izmeu jecaja.
Darid kleknu pored nje. "Ti si Vizer, zar ne?"
"Jesam. To jest - nisam. Ovaj..."
Imala je otprilike trinaest bremenitosti. Sigurno ne vie.
Izveo ju je u hodnik. "Eto - kako se zove?"
"Estel."
"I, zato se krije ovde, Estel?"
"ula sam kako dolaze Mogan i ostali. Pobegla sam ovamo da me ne vize."
"Zato ne eli da te nau?"
"Neu da me vrate u svet Vizera."
"Ali, tamo pripada, zar ne?"
mrknula je i Darid zau kako brie obraze.
"Ne," ree ona odluno. "Tamo svi vize osim mene. I kada budem spremna da postanem Preivela,
meu Vizerima nee biti Preivelog koji e me hteti."
Ponovo je poela da jeca. "Htela bih u tvoj svet."
"Nemogue, Estel", pokua Oven da objasni. "Ne zna kakvo je tamo raspoloenje prema - mislim
- reci joj ti, Daride."
Darid joj skloni kosu, jer je po odjeku glasa znao da joj pada preko lica. "Jednom smo i mi na
Donjem nivou imali takvu devojicu - bila je stara ba kao ti. Tugovala je, zato to nije mogla da
uje. Htela je da pobegne. Onda je, jednog perioda, iznenada mogla da uje! I bilo joj je drago to je
bila dovoljno pametna da ne pobegne i izgubi se pre toga."
"Bila je od Razliitih, zar ne?" upita dete.
"Nije. U tome i jeste stvar. Samo smo mislili da je od Razliitih. Da je pobegla, nikada ne bismo
saznali da nije."
Estel je utala dok ju je Darid vodio prema Glavnom hodniku.
"Hoe da kae", upita posle nekog vremena, "da misli da bih i ja mogla da ponem da vizim?"
On se nasmeja i zastade u irem hodniku pored toplog izvora koji je kljuao, irei uskovitlanu

vlanu toplinu svuda oko njih. "Siguran sam da e vizeti - i to kada to najmanje bude oekivala. I
bie srena ba kao ona druga devojica."
Osluhnuo je u pravcu one bande Vizera i odmah uhvatio njihove sve slabije glasove. "Pa, Estel,
ta kae - hoe li kui?"
"Pa, u redu, ako ti tako kae."
"Dobra si ti devojica!" On je pomilova i gurnu u pravcu Vizera. Onda opkoli usta dlanovima i
glas mu ispuni hodnik. "Imate ovde jedno od vae dece!"
Oven se nervozno promekolji. "'Ajmo odavde pre nego to nas pregaze."
Ali Darid se samo tiho nasmeja. "Tek kada budemo sigurni da su je poveli sa sobom." Sluao je
kako dete pipa put prema Vizerima koji su se vraali. "Ionako ne mogu da nas vize ovde."
"Kako to?"
"Stojimo pored toplog izvora. Oni ne vize nita to se nalazi blizu jame za kuvanje. Sam sam to
otkrio, pre vie bremenitosti."
"Kakve veze ima topli izvor sa tim?"
"Ne znam. Ali je tako."
"Dobro, ako nas ne vize, mogu da nas uju."
"Pouka broj dva o Vizerima: suvie se oslanjaju na vizovanje. Ne uju, niti mogu da nanjue
avola."
Uskoro stigoe do ulaza u svet Donjeg nivoa. Darid je sluao kao Oven odlazi u svoju peinu, a
onda se uputi prema Peini Uprave. Bio je odluio da prijavi pretnju iz Prvobitnog sveta, ne
pominjui prijatelja.
Sve je izgledalo normalno - suvie normalno, imajui u vidu da se upravo dogodio upad Vizera.
No, takvi napadi nisu bili toliko retki da bi Preiveli bili nespremni za njih kada se dogode.
Uhvatio je s leve strane Rendelov miris i pratio ga dok se ovaj peo uz stub da navije mehanizam
odailjaa odjeka. Dolo je do ubrzanja mehanikih klakova kamenova. Darid je oslukivao
potpunije utiske koje su donosili uestali odjeci. Razabirao je detalje grupe radnika koji su nanosili
humus u vonjaku mane, i druge, zaposlene iskopavanjem nove zajednike peine. Kraj suprotnog
zida ene su prale odeu u reci.
Najjai utisak svakako je bila relativna tiina, koja je svedoila da se neto dogodilo. ak su se i
deca okupila u nevelike, neme skupine ispred prostora za stanovanje.
Zau se stenjanje sa desne strane - iz Peine Leenja - i on poe tamo. Odbijeni klakovi mu
otkrie neije prisustvo pred ulazom. Priavi blie, uo je Zeldine enstvene obrise.
"Nevolje?" upitao je.
"Vizeri", odgovorila je ukoeno. "Gde si ti bio?"
"Napolju, gonio huimia. Ima povreenih?"
"Alban i Preiveli Bredli. Ipak, samo su pretueni." Glas joj je prolazio kroz kosu, zatitniki
prebaenu preko lica.
"Imaju li Vizeri povreenih?"
Nasmejala se - smeh je bio gorak, kao zvuk tetive luka. "ali se? Prvi Preiveli je oslukivao za
tobom."
"Gde je on?"
"Kod Stareina."
Darid ode preko do Peine Uprave, ali utia korake kada se pribliio ulazu. Stareina Heverti je
imao re. Njegov visok, drhtav glas bio je lako prepoznatljiv.

"Zatvoriemo ulaz!" Heverti udari rukom po ploi. "Tada vie neemo morati da se brinemo zbog
Vizera ili huimia!"
"Sedi, Stareino," zau se zapovedniki glas Prvog Preivelog. "Govori besmislice."
"A? Kako to?"
"Reeno nam je da je to ve oprobano. Tada je bilo samo preseeno kruenje vazduha i
temperatura se popela do granice izdrljivosti."
"Najmanje to moemo da uinimo", bio je uporan Heverti, "jeste da ga bar delimino zatvorimo."
"Ni ovako nije dovoljno veliki."
Darid se priblii ulazu u peinu, ali ostade da stoji sa strane da ne bi ometao zvuke odailjaa.
To bi odalo njegovo prisustvo i najneosetljivijim uima.
Prvi Preiveli je odsutno kuckao noktom po sabornoj ploi, proizvodei nenametljive odjeke.
"Ipak", ree on, "postoji neto to moemo da uinimo."
"A? ta to?" upita Preiveli Heverti.
"Meutim, to ne moemo sami. Zadatak je preobiman. Mogli bismo da ga se poduhvatimo ako to
bude zajednika akcija sa Gornjim nivoom."
"Nikada nismo preduzimali nita zajedno." Glas stareine Maksvela ukljuio se u raspravu.
"Nismo, ali su oni svesni da emo morati da udruimo snage."
"U emu je onda stvar?"
"Postoji jedan prolaz koji moemo da zatvorimo, a da kruenje vazduha ostane normalno na oba
nivoa. A to bi nas ipak odvojilo od sveta Vizera, koliko mi znamo."
"Glavni hodnik", nagaao je Maksvel.
"Tako je. Bie to ogroman posao. Ali, ako oba nivoa budu radila na tome, mogli bismo da ga
zavrimo za pola perioda trudnoe."
"A Vizeri?" zanimalo je Hevertija. "ta e oni rei na to?"
Darid zau kako Prvi Preiveli slee ramenima, pre nego to je nastavio. "Naa dva nivoa daleko
premauju Vizere po brojnosti. Bili bismo u stanju da mnogo bre gomilamo materijal nego to bi oni
mogli da ga uklanjaju. Na kraju bi bili prisiljeni da odustanu."
Oko ploe zavlada muk.
"Zvui dobro", ree Maksvel. "Sada jo samo treba da zagrejemo Gornji nivo za tu ideju."
"Mislim da se to moe postii." Prvi Preiveli se nakalja. "Ui, Daride. ekali smo te."
Prvi Preiveli je moda ostario, pomisli Darid, ali njegove ui i nos nisu. Neprekidno kuckanje
noktom slalo je Daridu opti utisak da su sva lica okrenuta prema njemu. Opazio je da jo neko stoji
ispred Prvog Preivelog.
ovek se pomeri na istinu i Darid odslua njegov izgled - bio je nizak i poneto poguren, u
neskladu sa mladou koju je nagovetavalo njegovo disanje; kosa mu je padala ispod ela i sa obe
strane lica, sa nepravilnim otvorima za oi, nos i usta. Najupavije lice na Donjem nivou - Romel
Fenton-Nezakoniti, njegov brat.
Poto je obavljen ritual Dovoljnog vremena za prepoznavanje i priseanje, Prvi Preiveli proisti
grlo. "Daride, zar ne misli da je ve vreme za tvoj ispit za pristupanje Preivelima?"
Darid je imao elju da pree preko ove prozaine teme i podnese izvetaj o opasnosti koja je
pretila iz Prvobitnog sveta. Ali, znao je da bi njegovo svedoenje trebalo da bude promiljeno i zato
je odluio da ga privremeno odloi. "Mogue je."
"Pomilja li na Sjedinjavanje?"
"Radijacije mi, ne!" Ujede se za jezik zbog ovoga. "Ne, nisam jo razmiljao o tome."
"Poznato ti je, sigurno, da svaki ovek mora da postane Preiveli i da je sredinji zadatak

Preivelog da opstane."
"Tako su me uili."
"A opstanak ne znai samo ouvanje sopstvenog ivota, ve i njegovo ouvanje kroz generacije."
"Poznato mi je to."
"I nisi sreo nijednu sa kojom bi poeleo da se Sjedini?"
Bila je tu Zelda; ali i ona je imala upavo lice. Zatim Luiz, uvek otvorenih oiju i lica otvorenog
za klikoblutke. Meutim, Luiz je bila veni vrtirep. "Ne, potovani Preiveli."
Romel se cerekao u oekivanju neega, a oko ploe su se uli prekorni pokreti. Daridu je taj
sardonini kikot donosio uspomene na ranije doba, kada su se Romelove pakosne ale obino
ispoljavale u izbaenom fijukuetu iza kakve stene, koje bi mu se omotalo oko nogu i oborilo ga.
Bratski rivalitet je i sada postojao. Samo je pronaao druge, zrele - pa, gotovo zrele - oblike.
"Odlino", obradova se Prvi Preiveli, ustajui. Mislim da sam pronaao pravu osobu za
Sjedinjavanje za tebe."
Darid na trenutak planu, ali se uzdra iz potovanja. "A ne, za mene niste!"
Kako da im saopti da nema vremena za Sjedinjavanje? Da mora da ostane slobodan da bi
nastavio ono to je zapoeo pre mnogo perioda trudnoe? Da sumnja u njihova verovanja? Da eli da
posveti ivot dokazivanju da je Svetlost neto postojee, dokuivo u ovom ivotu - a ne neto
ostavljeno za onaj svet?
Romel se nasmeja i ree: "Na Stareinama je da odlue o tome."
"Ti nisi Stareina!"
"Nisi ni ti. I, Daride, kao da zaboravlja Prvenstvo Koda Stareinstva."
"Do Radijacije sa Kodom!"
"Sad je dosta", upade Prvi Preiveli. "Kao to Romel kae, tvoje Sjedinjavanje je stvar nae
odluke. Stareine?"
Maksvel predloi: "Da ujemo prvo neto vie o tome."
"U redu", nastavi Prvi Preiveli. "Ni ja ni Toak nismo do sad dopustili da se o ovome uje, ali
smo se obojica zagrejali za ideju o udruivanju naa dva sveta. Toak smatra da bi za ostvarenje tog
cilja bilo od pomoi Sjedinjavanje Darida i njegove neake."
"To se nee dogoditi!" obea Darid. "Toak samo pokuava da udomi neku nakazu od roake!"
"Da je nisi moda uo?" upita Prvi Preiveli.
"Ne! A vi?"
"Nisam, ali Toak kae..."
"Ne zanima me ta kae Toak!"
Darid uzmaknu i oslunu. Stareine su podizale nestrpljivu buku. Nisu ba bili oduevljeni
njegovom tvrdoglavou. Ako neto ne preduzme - bilo ta - i to brzo, bie upecan!
"U Prvobitnom svetu neko je udovite", izbrblja se on. "Bio sam tamo jurei huimia i..."
"U Prvobitnom svetu?" upita Stareina Maksvel s nevericom.
"Da! A ta stvar - zaudarala je kao Radijacija i..."
"Da li si svestan ta si uinio?" upita namrteno Prvi Preiveli. "Prelazak Zabrana je najtei
prekraj pored Ubistva i Premetanja tekih predmeta!"
"Ali, to stvorenje! Pokuavam da vam kaem da sam uo neto zlo!"
Glas Prvog Preivelog nadjaa ak i klakove sredinjeg odailjaa. "A ta si za ime Svevinje
Svetlosti oekivao da e nai u Prvobitnom svetu? ta misli, zato postoje zakoni i Zabran?"
"Ovo zahteva strogu kaznu", nabaci Romel.
"Ti se ne meaj u ovo!" odsee Prvi Preiveli.

"Jama Kazne?" predloi Maksvel.

"A? ta?" javi se i Heverti. "Mislim da nije potrebno. Ne sad, kada se pribliava Sjedinjavanje."
Darid pokua jo jednom. "Ta stvar - to..."
"Kako bi bilo Sedam radnih perioda povlaenja i slube?" Heverti se nije dao prekinuti. "A ako
se to ponovi - dve bremenitosti u Jami."
"Dovoljno umereno", sloi se Maksvel. Ali nije pomenuo svima poznatu injenicu da je samo
jedan zatvorenik proveo vie od deset radnih perioda u Jami i da su posle morali da ga dre vezanog
itavu bremenitost pre nego to je prestao da bude opasan.
Prvi Preiveli je imao poslednju re. "Neka Daridova kazna bude uslovljena njegovim
pristankom na Sjedinjavanje."
Stareine slono pljesnue po ploi u znak pristanka.
"Dok bude izdravao kaznu", obrati se Prvi Preiveli Daridu, "moi e da se pripremi za
posetu Gornjem nivou u cilju Pet perioda pripreme za objavu namera Sjedinjavanja."
Ne prestajui da se cereka, Romel Fenton - Nezakoniti poe napolje za Stareinama.
Kada su ostali sami, Darid se okrenu Prvom Preivelom: "To je bilo radijacijski podlo od tebe
prema roenom sinu!"
Stariji Fenton neodreeno slee ramenima.
"Zato bismo se povezivali sa onom bandom odozgo?" gunao je Darid dalje. "Do sada smo se
sami nosili sa Vizerima, zar ne?"
"Da, ali se oni mnoe, prerastaju svoje zalihe hrane."
"Postavljaemo zamke! Proizvodiemo vie hrane!"
uo je kako njegov sagovornik sumorno odmahuje glavom. "Ba naprotiv. Proizvodiemo manje.
Zaboravio si ona tri topla izvora to su presuila pre manje od trideset perioda. To znai manje mane
- manje hrane za ivotinje i za nas."
Darid oseti ujed brige za Prvog Preivelog. Stajali su na ulazu u peinu, odjeci njegovog oca
odraavali su omravele udove koji su se nevoljno odrekli snanih miia, razvijenih u vreme vee
aktivnosti. Kosa mu je bila proreena, ali i sada ponosito zabaena unazad, znak tvrdoglavog
odbijanja zatite lica.
"Nisam to morao da budem ja", proguna Darid. "Zato ne Romel?"
"On je nezakoniti."
Darid nije mogao da razume zato je nezakonito roenje predstavljalo razliku u ovom sluaju, ali
nije hteo da raspravlja o tome. "Dobro, onda bilo ko drugi! Tu su Rendel i Meni i..."
"Toak i ja smo razmiljali o bliem srodstvu jo dok si bio visok tek do mog boka. A ja sam te
uzdizao u njegovim uima sve dok nije poverovao da si bezmalo ravan Vizerima."
utanje je verovatno bilo najvee iskuenje Daridove kazne.
utanje i monotonija.
Dovlaio je izmet iz sveta malih imia, odlazio do oblasti zrikavaca da sakuplja uginule insekte
za ubrivo u vonjaku mane. Kopao je kanale da sprei prelivanje jama za kuvanje i bio ouren od
pare. Radio je oko stoke i hranio ivinu iz ruke dok ne naui da sama napipa hranu.
I za sve to vreme nije mu bilo dozvoljeno da progovori ni re. Niti je nekome bilo dozvoljeno da
mu se obrati, osim kada se radilo o nareenjima. Bez klikoblutaka da se bolje uje. Potpuno izolovan
od dodira sa drugima.
Prvi period je trajao venost, drugi tuce venosti. Trei period je proveo obraujui vonjak i
aljui u Radijaciju svakog ko bi mu priao, jer su to inili samo da bi mu neto naloili - svi osim

jednog.
Bio je to Oven, koji mu je preneo zapovest da pone sa kopanjem zajednike peine. Darid je
uo zabrinute crte njegovog lica. "Ako pomilja da bi trebalo radi ovde sa mnom", ree Darid,
krei Glasovno Uzdravanje, "bolje da zaboravi. Ja sam te nagovorio da pree Zabran."
"Zaista sam brinuo zbog toga", priznade Oven zamiljeno. "Ali ni priblino kao zbog neeg
drugog."
"ega?" Darid posu jo humusa oko stabljike mane.
"Ne zasluujem da postanem Preiveli. Ne posle onakvog dranja tamo u Prvobitnom svetu."
"Zaboravi Prvobitni svet."
"Ne mogu." Ovenov glas bio je ispunjen samoprekorom kada je nastavio. "Ono malo hrabrosti to
sam imao ostavio sam s one strane Zabrana."
"Prokleta budalo!" uzviknu Darid ispod glasa. "Dri se dalje od tog mesta!"
etvrti period mu je protekao u punoj samoi, jer niko nije doao ni da donese novo nareenje. U
petom je estitao sebi to je bar izbegao Jamu. Ve u estom, dok je oplakivao svoje bolne miie i
nepodnoljivu dosadu, zakljuio je da bi mu isto bilo da je zaradio strou kaznu. Meutim, mnogo pre
nego to je istekao poslednji asak iscrpljujue amotinje, poeleo je da ga jesu spustili u Jamu, pa
neka sve ide u Radijaciju!
Postavio je poslednji kamen za jednu od novih peina, a zatim zaustavio odailja odjeka, jer je
poeo period poinka. Utrnuo od umora, odvukao se do peine Fentonovih.
Romel je spavao, ali je Prvi Preiveli jo leao budan. "Drago mi je to se to zavrilo, sine",
rekao je uteno. "Sada se odmori. Sutra e te otpratiti do Gornjeg nivoa gde e ostati Pet Pripremnih
Perioda za Objavu Namere Sjedinjavanja."
Suvie umoran da bi se pobunio, Darid se srui u svoj usek.
"Treba neto da zna", nastavi njegov otac ozbiljno. "Izgleda da Vizeri ponovo uzimaju taoce.
Oven je pre etiri perioda otiao do sakuplja gljive. Od tada ga niko nije uo."
Odjednom potpuno razbuen, Darid otkri da nije toliko iznemogao koliko mu se inilo. Kada je
Prvi Preiveli zaspao, on pronae svoje klikoblutke i iskrade se iz sveta Donjeg nivoa, ublaavajui
osudu Ovenovog bandoglavog ponosa brigom za njegov ivot.
Borei se sa eljom da legne tu gde jeste i da spava do kraja sveta, proao je kraj mesta gde je
sreo dete Vizera, du obale hitrog potoka i zaao u manji tunel. Ozvuujui dubinu svake usputne
jame, stigao je do Zabrana i nekako odbauljao na drugu stranu. Tamo oea stopalom neto poznato Ovenov tobolac!
Tu je bilo i slomljeno koplje i dve strele. Obluci mu kazae da luk lei uz zid, slomljen gotovo na
pola. Oseajui neto to je moglo da bude miris bia iz Originalnog sveta, povukao se prema
Zabranu.
Oven nije imao priliku ni da upotrebi oruje.

3.
Na ulazu u Gornji nivo, tuinski tonovi odailjaa odjeka donee Daridu grube utiske sveta
umnogome nalik na njegov, sa peinama, radnim prostorima i torovima za stoku. Razlikovao se po
prirodnoj litici koja se pruala du zida sa desne strane i sputala do zaravni u blizini.
Oekujui pratnju da ga sprovede dalje, umorno se vratio mislima na otkrie Ovenovog oruja sa
one strane Zabrana. Sve to mu je tada padalo na pamet bilo je da je zlokobno stvorenje poslato kao
kazna od same Svetlosti, zbog njegovog bogohulnog odbacivanja vaeih verovanja. To nije mogla
biti istina. Zabran i jeste, na kraju krajeva, bio podignut da titi ljude od udovita. A opet, znao je da
se nee odrei svoje potrage za Tamom. Niti e dopustiti da predugo ostane nesiguran u pogledu
Ovenove sudbine.
"Darid Fenton?"
Glas, koji je dolazio iza gromade sa leve strane, zatee ga nepripremljenog. Izlazei na pun udar
odjeka odailjaa, ovek ree: "Ja sam Lorenc, Savetnik Anselma Toka."
Lorencov glas ukazivao je na osobu niskog rasta, malog kapaciteta plua, udubljenih grudi.
Dodatak ovome bio je posredni zvuni utisak lica ije su ujne crte bile grube od bora i liene mekih,
vlanih ispupenja izloenih onih jabuica.
"Deset dodira Upoznavanja?" ponudi Darid po obiaju.
Ali Savetnik odbi. "Moje sposobnosti su dovoljne. Nikad ne zaboravljam ujne efekte." Poao je
stazom koja je vodila kroz podruje toplih izvora.
Darid krenu za njim. "Toak me oekuje?" Nepotrebno pitanje, jer je glasnik otiao ispred njega.
"Ne bih bio tu da nije tako."
Otkrivi netrpeljivost u odsenim odgovorima, Darid posveti punu panju ovom oveku. Tonovi
odailjaa bili su otro izvajani izrazom prezirne odlunosti.
"Nije ti drago to sam ovde, zar ne?" upita Darid otvoreno.
"Izjasnio sam se protiv. Ne ujem ta postiemo bliskim povezivanjem sa tvojim svetom." Darid
je na trenutak bio iznenaen mrgodnim Savetnikovim stavom - dok nije shvatio da bi ujedinjenje
Gornjeg i Donjeg nivoa svakako ugrozilo Lorencov povlaeni poloaj.
Tvrdo utabana staza prestala je da krivuda i sada ih je vodila du desnog zida. Stambene peine
inile su zamuene praznine u odbijenom zvunom obrascu. Darid je vie osetio nego to je uo
grupice radoznalaca koje su ga sluale dok je prolazio.
Savetnik ga na kraju uhvati za ramena i okrete na desnu stranu. "Ovo je peina koja pripada
Toku."
Darid je oklevao, da bi utvrdio gde se nalazi. Peina je bila duboka, sa mnogo udubljenja za
odlaganje stvari. Ispred ulaza se nalazila velika ploa sa uklesanim usecima za noge. Sa njene
povrine uli su se simetrini zvuci praznih inija za manu, ostavljajui utisak rasporeda za obrok
koji e ugostiti mnogo osoba.
"Dobrodoao na Gornji nivo! Ja sam Noris Anselm, Toak."
Darid je sluao kako njegov vie nego pozamani domain obilazi plou, sa pruenom rukom. To
to je ruka pronala njegovu bez oklevanja, svedoilo je u korist otrine Tokovih ula.
"uo sam puno toga o tebi, deko moj!" Protresao je Daridovu aku. "Deset Dodira?"
"Svakako." Darid se izloi ispitivakim prstima koji su mu metodino prelazili preko lica, grudi i
du miica.
"A, dobro je", ree Anselm s odobravanjem. "Jasne crte - uspravno dranje - pokretljivost snaga. Mislim da Prvi Preiveli nije mnogo preterao. Izvoli sad ti."

Daridove ruke obavie Upoznavanje sa krupnim, ali ne i mlitavim stasom. Odsustvo pokrivaa za
grudi, podseena kosa i brada, govorili su o nepristajanju na starenje. A kapci, koji su zatreptali na
njegov dodir, o odbijanju obiaja zatvorenih oiju.
Anselm se nasmeja. "Znai, dolazi nam sa Objavom Namere Sjedinjavanja na umu?" Odveo je
Darida do klupe pored ploe.
"Da, Prvi Preiveli kae..."
"Ah, Prvi Preiveli Fenton. Nismo se uli neko vreme."
"alje vam..."
"Dobri stari Iven!" izjavi Toak toplo. "Dobra mu je ono ideja - da se dva nivoa zblie. ta ti
misli?"
"U prvom trenutku..."
"Ma, naravno. Nije potrebno mnogo mate da se uju prednosti, zar ne?"
Napustivi nadu da e dovriti neku reenicu, Darid prihvati ovo pitanje kao retoriko,
usredsreen na jedva ujan zvuni utisak sa otvora peina iza njega. Neko je stao na ulaz i pritajio se,
oslukujui ih.
"Velim", Anselm ponovi, " da nije potrebno mnogo mate da se uju pogodnosti ujedinjenja dva
nivoa."
Darid se uspravi da pokae da slua. "Ne, svakako da ne. Prvi Preiveli kae da se time mnogo
dobija. On..."
"U vezi ovog Sjedinjavanja. Rek'o bih da si spreman, a?"
Daridu je ipak polo za rukom da dovri bar jedan odgovor. Da ne kvari taj uspeh, on ree samo:
"Da."
"To se trai! Dela e biti Preivela na svom mestu. Malo svojeglava, moda, ali kad se setim svog
Sjedinjavanja..."
Toak se otisnuo u nadugako izlaganje, te Darid ponovo usmeri panju na pritajenu devojku. Sad
je bar znao ko je ona. Na pomen imena 'Dela' zadrala je dah i uo je kako joj srce bre udara.
Odseni, jasni tonovi Tokovog glasa proizvodili su otre odjeke. Zapazio je devojin izraajan i
gladak profil. Visoke jagodice su potcrtavale samopouzdano dranje brade. Imala je iroko otvorene
oi, a kosa joj je bila zaeljana u stilu koji je sad prvi put uo. Zategnuta unazad i povezana trakom
iza glave, prosipala joj se bogato niz lea. Proizveo je u mati prijatan skup odjeka Dele kako tri niz
vetrovit hodnik sa dugom pletenicom koja vijori iza nje.
"...ali Lidija i ja nikada nismo imali sina." Njegov govorljivi domain ve je preao na novu temu.
"Ipak, mislim da bi bilo najbolje kada bi titula Toka ostala u lozi Anselmovih, zar ne?"
"Bez sumnje." Darid nije imao pojma o emu se govori.
"A jedini nain da se to bez problema ostvari jeste tvoje Sjedinjavanje sa mojom roakom."
Ovo bi, zakljui Darid, mogao da bude trenutak da devojka obznani svoje prisustvo. Ali, ona se
ni ne pomeri.
Gornji nivo ve se navikao na njegov dolazak i sada su se uli uobiajeni zvuci tog sveta - graja
dece u igri, ene koje iste peine, mukarci u svojim poslovima, igra kotrljlopte u polju iza torova
sa stokom.
Toak ga uhvati za miicu i ree: "Dobro, kasnije emo se bolje upoznati. U ovom periodu emo
imati sveanu veeru, kada e se upoznati sa Delom. Hajdemo sad da ti pokaem peinu koju sam
pripremio za tebe."
Darid je bio odveden du niza peina za stanovanje. Ali nisu otili daleko pre nego to su se
ponovo zaustavili.

"Prvi Preiveli kae da ima izvanredan sluh, deko moj. De, da ujemo koliko si dobar."
Pomalo postien, Darid osluhnu oko sebe. Trenutak kasnije privue mu panju greben koji se
protezao du zida na suprotnoj strani.
"ujem neto na onoj litici", ree. "Tamo lei neki deak i slua svet."
Anselm iznenaeno uvue vazduh. Onda die glas: "Majra, je li to opet tvoje dete gore na litici?"
Nedaleko od njih, ena pozva: "Timi! Timi, gde si?"
A tih glas iz daljine odgovori: "Ovde gore, majko."
"Neverovatno!" uskliknu Toak. "Prosto neverovatno!"
Sveana veera ve je bila pri kraju kada je Anselm s treskom spustio svoju ljusku sa piem na
plou i stao da uverava ostale goste: "To vam je bilo neto izuzetno! Onaj deran se krio ak na
drugom kraju sveta, a Darid ga je ipak uo. Kako ti to uspeva, deko moj?"
Darid bi radije da se o tome nije raspravljalo. Ve je bio sit nelagodnosti, jer je svaki gost
iskoristio svojih Deset dodira.
"Iza litice se uzdie gladak svod", objasnio je umorno. "Taj svod pojaava zvuke sredinjeg
odailjaa."
"Ne lupetaj, deko moj! Bio je to udesan podvig!"
Ploa oive od mrmljanja punog potovanja.
Savetnik Lorenc prsnu u smeh. "Kad ujem kako Toak pria o tome, pomislim da bi na gost
mogao da bude Vizer."
Zavlada napeta tiina. Darid je mogao da uje Savetnikov zadovoljan osmeh. "Zaista je bilo
izuzetno", bio je uporan Anselm.
Razgovor je bio zamro i Darid povede priu o temi koja se nije ticala njega. "Mnogo su mi se
dopali ovi rakovi, ali je dadevnjak bio posebno dobar. Tako neto nikad nisam okusio."
"I nisi", diio se Anselm. "Za to treba da zahvalimo Preiveloj Bejts. Objasni naem gostu kako to
radi, Preivela."
Punaka ena sa druge strane ploe ree: "Palo mi je na pamet da bi meso bilo ukusnije kada
bismo izbegli da ga potapamo pravo u kljualu vodu, pa sam pokuala da ih prethodno zatvorim u
nepropustive ljuske. Na taj nain se meso kuva suvo."
Darid krajikom sluha uhvati Delu kako prati svaki njegov pokret.
"Preivela je umela jo bolje da pripremi dadevnjaka", primeti Lorenc.
"Tada smo jo imali onu veliku jamu za kuvanje", ree ena.
"Kada ste je imali?" upita Darid, zainteresovan.
"Osuila se pre nekog vremena, kao i nekoliko drugih", objasni Anselm. "Ali verujem da emo se
snai i bez njih."
Gosti su poeli da se razilaze prema svojim peinama - svi osim Dele. Meutim, jo nije
pokazivala da primeuje Darida.
Toak mu stisnu rame, pa proapta: "Sreno, deko moj!" i uputi se u svoju peinu.
Neko je zaustavio odailja odjeka, oznaavajui kraj radnog perioda, i Darid je sedeo sluajui
devojino ujednaeno disanje. Kucnuo je ovla kaiprstom po ploi i oslukivao odbijene utiske
izvijenih, enstvenih obrva i punih usana, nespokojno stisnutih.
Priao joj je blie. "Deset dodira?"
Nastade nagla promena u zvunom obrascu poto je okrenula lice na drugu stranu. Ali je dopustila
Upoznavanje.
Prvo je opisao radoznalim prstima njen profil, zatim se uverio u vrstinu jagodinih kostiju.

Potom je ispitao onaj udan nain eljanja kose i devojina prava ramena. Koa je tamo bila topla i
meka, glatkoa jedva naruena trakama naramenica.
Ona se izvi. "Sigurna sam da e me prepoznati idui put."
Ako su ve mislili da mu natovare Sjedinjavanje, zakljuio je, mogli su da mu izaberu i runijeg
partnera.
Iekivao je dodir njenih prstiju. Nije ga bilo. Umesto toga, skliznula je sa klupe i odetala do
prirodne peine ija je upljina odjekivala od njenih koraka. On poe za njom.
"I, kako ti se dopada", konano se oglasila, "kada te prisile na Sjedinjavanje?" Rei su nosile vie
nego jasne tragove gorke ozlojeenosti.
"Nisam ba lud od sree zbog toga."
"Zato onda ne odbije?" Sela je na ivicu peine.
Zastao je pred ulazom, oslukujui pojedinosti peine koje su mu donosili odjeci njenih rei.
"Zato ti ne odbije?"
"Nemam izbora. Toak je ve doneo odluku."
"To ne valja." Njeno dranje mu je poruivalo da je cela stvar njegova zamisao. Pretpostavljao je
da ima pravo da bude uvreena. Zato je dodao. "Pa, mogli smo i gore da proemo."
"Ti, moda. Ja sam mogla da biram izmeu desetak mukaraca sa Gornjeg nivoa koji mi se vie
dopadaju."
Naroguio se. "Otkud zna? Nisi iskoristila ni Deset dodira."
Podigla je kamen i bacila ga. Blo.
"Nije bilo potrebe", ree. "Ni sada ih ne elim."
Pitao se da li bi joj nekoliko pljuski po pravom mestu omekalo jezik. "Pa nisam valjda toliko
falian!"
"Ti - falian? Tako mi Raja, nisi!" uzvratila je cinino. "Ti si Darid Fenton sa Donjeg nivoa!"
Jo jedan kamen uini blo.
"'ujem neto na onoj litici'", rugala se njegovim preanjim reima. "'Tamo lei neki deak i
slua svet.'"
Bacila je jo nekoliko kamenia, a on je stajao i napeto sluao. Svi odjeknue blo.
"Ta predstava je bila zamisao tvoga ujke", podsetio ju je.
Umesto da odgovori, produila je da baca kamenie u vodu. Uspela je da ga natera da se brani.
Ako odlui da joj uzvrati, samo e proizvesti utisak da se zalae za njihovo Sjedinjavanje, to nije
moglo biti dalje od istine. Sjedinjavanje, i sve obaveze koje bi sledile, znaili bi kraj njegove
potrage za Svetlou.
Dela ustade i ode do zida peine, gde je niz tananih kamenova visio sa tavanice poput igala.
Prela je lagano prstima preko njih i melodiozni tonovi ispunie peinu treperavom blagou. Bio je
to enjiv zvuk koji je pevao o prijatnim stvarima, sa dubokim, nenim znaenjima. Darid je bio
dirnut devojinim prefinjenim darom, kao i otrim protivrenostima koje je ta muzika otkrivala u
njenoj prirodi.
Udarila je otro nekoliko puta po kamenovima u izlivu ustrine, a onda podie jo jedan oblutak.
Njena ruka zaita kroz vazduh i kameni polete, a ona se okrenu i prkosno odmarira iz peine.
Blo.
Radoznao, Darid ode da ispita baru. Brinula ga je injenica da nije otkrio tenu mekou vode u
peini. Bio je to dubok, skoro sasvim neaktivan izvor, ija povrina nije bila vea od njegovog dlana.
Ipak, ve sledeeg trenutka ga je pronaao.
Dela je bacila vie od tuce kamenia, sa razdaljine od trideset koraka, nehajno - i svaki je

pogodio metu!
Tokom itave sveanosti koja se dogodila u sledeem periodu, Daridove misli su se uporno
vraale devojci. Nije bio toliko uznemiren njenom oholou koliko mogunou da je ona predstava
sa bacanjem kamenia bila proraunata. Da li je naprosto htela da omalovai njegove sposobnosti?
Ili je sve bilo sluajno kao to je izgledalo? U svakom sluaju, sama vetina je ostala neobjanjena.
Pribliivi mu se na Poasnoj klupi, Anselm Toak ga pljesnu po leima. "Ovaj Drejk je prilino
dobar, a?"
Darid je morao da se sloi, iako je znao nekoliko Preivelih sa Donjeg nivoa koji su mogli da
postignu vie od tri pogotka od ukupno devet strela.
Usredsredio se na odbijene klakove sredinjeg odailjaa i sluao kako Drejk postavlja jo jednu
strelu. Na tribinama je zavladala napeta tiina i Darid je uzalud pokuavao da razazna Delino
disanje i otkucaje srca.
Drejkov luk zazvoni, strela zazvida kroz vazduh. Ali muklo tup udarca posvedoi da je promaila
metu i zarila se u zemlju.
Sledeeg trenutka se oglasi Slubeni broja pogodaka: "Dve irine dlana udesno. Rezultat: tri od
devet."
Sluaoci zapljeskae.
"Dobar je, a?" ponosno e Anselm.
Darid je bio svestan Lorencovog disanja kada se Savetnik okrenuo prema njemu i rekao:
"Verujem da te svrbe prsti da se ukljui u nadmetanje."
Jo povreen zbog Deline izjave da je uobraen, Darid nehajno ree: "Spreman sam na ta god
hoete."
Toak ga u i uzviknu: "Odlino, deko moj!" Zatim ustade i najavi: "Na gost e sada otvoriti
takmienje u bacanju koplja!"
Pljeskanje se ponovi. Darid se pitao da li je zaista uo enski dah izbaen u preziru.
Lorenc ga odvede do police sa kopljima i on provede neto vremena birajui.
"ta je meta?" upita.
"Diskovi od pletene ae - iroki dva dlana - na pedeset koraka." Savetnik ga uhvati za ruku i
usmeri. "Tamo su, uz onaj nasip."
"ujem ih", odvrati Darid. "Ja bih da gaam svoje mete u vazduhu."
Lorenc ustuknu. "Mora da eli da uje koliko veliku budalu moe da napravi od sebe."
"Svakom svoje veselje." Darid pokupi koplja. "Samo vi bacite te diskove."
Znai, Dela je bila uverena da on ima previsoko miljenje o sebi? Razljuen, oglasio se
klikoblucima i povukao do ivice prostora gde su bili topli izvori. Onda zapoe da alje ujednaene,
odsene tonove oblucima u levoj ruci. Poznati, precizni zvuci upotpunjavali su one iz sredinjeg
odailjaa. Sada je jasno uo oko sebe - liticu sa desne strane, upljinu hodnika iza sebe, Lorenca,
spremnog da baci disk.
"Dii metu!" doviknu Savetniku.
Prvi disk od ae mane zaita kroz vazduh i on hitnu koplje. Pleter zakrcka pod udarom iljka i
disk i koplje zajedno zakloparae po zemlji.
Na trenutak mu se uini da neto nije u redu. Ali nije mogao da odredi ta je to bilo. "Dii metu!"
Jo jedan pogodak. I jo jedan.
Uzvici sa tribina su ga omeli da mu i etvrti hitac bude uspean. Saekao je da ponovo bude tiina
pre nego to je zatraio novu metu. Sledeih pet hitaca bili su pogoci. Tada zastade i napeto osluno

oko sebe. Nije mogao da se otme neodreenoj slutnji da neto nije kako treba.
"To je bila poslednja meta", doviknu Savetnik.
Nad tribinama je visila tiina puna divljenja. Onda se Anselm nasmeja i povika: "Svetlosti mi!
Osam od devet!"
"Sa takvom sposobnou", primeti Lorenc sa svojeg mesta, "on mora da je Vizer."
Darid se brzo okrenu. To je - Vizeri! Shvatio je da ve mnogo otkucaja osea njihov miris!
I ba tada neko viknu: "Vizeri! Gore na litici!"
Svetom se proiri haos. ene su vritale i uzimale decu u ruke, Preiveli urili prema polici sa
orujem.
Darid zau kako odozgo zuji koplje i udara u Poasnu klupu. Toak prestraeno opsova.
"Neka se niko ne mrdne!" zagrme glas koji je Darid upamtio jo od preanjih prepada pripadao je Moganu, voi Vizera. "Ili e Toak zaraditi koplje u grudi!"
Darid je ve sastavio vie-manje potpunu zvunu predstavu o situaciji. Mogan i jo desetak
Vizera bili su rasporeeni du litice, tonovi sredinjeg odailjaa zvonko su se odbijali od njihovih
podignutih kopalja. Ulaz je uvao samo jedan Vizer, stajao je kraj povelike stene.
Darid se sagnu da podigne koplje, pokuavajui da to uini to neprimetnije. Ali odozgo zaita
koplje i zari se u zemlju ispred njega.
"Niko, rekao sam!" prosu se Moganov pretei glas sa visine.
Darid shvati da bi litica bila van dometa i da je uspeo da se domogne koplja. uvar odstupnice
na ulazu bio je ve neto drugo. Delili su ih samo topli izvori i biljke mane. Ako uspe da se iskrade
do najblieg izvora, niko od napadaa nee moi da vizi njegovo napredovanje kroz zagrejan prostor.
Zauo je kako sa litice polee jo jedno koplje. Zabolo se u stub odailjaa odjeka i ispreilo
ispred kotura. Gornji nivo utonu u tiinu.
"Uzmite ta god hoete", ree drhtavo Toak, "i ostavite nas na miru."
Darid kliznu prema toplom izvoru.
"ta znate o Vizeru koji je nestao pre dvadeset perioda?" zatrai Mogan.
"Ne znamo nita o tome!" uveravao ga je Anselm.
"Radijaciju ne znate! Neka, sami emo se uveriti pre nego to odemo."
Darid oseti na grudima strujanje vlane topline i zaroni u isparenja.
"Mi ne znamo nita o tome!" ponovi Toak. "I nama je nestao jedan Preiveli - pre vie od pedeset
perioda!"
Jedva ujno kljocajui zubima da bi proizveo odjeke dok se prikradao izmeu toplih izvora,
Darid se odjednom uspravi. Nestao Vizer? I jedan od ljudi sa Gornjeg nivoa? Postoji li neka veza
izmeu ovih dogaaja i onog to se dogodilo sa Ovenom? Da li je udovite iz Prvobitnog sveta ipak
prelo Zabran?
Morgan odsee: "Norton, Selers - pretraite peine!"
Darid je proao i poslednju jamu za kuvanje i beumno se primakao steni. Sada je samo veliki
kamen leao izmeu njega i pljakaa koji je uvao prolaz. ovekovo disanje i puls odavali su
njegov taan poloaj. Nikada se nije dogodilo da neko zadobije takvu mogunost da iznenadi jednog
Vizera kada je ovaj sam! Morae ipak da napadne munjevito. Norton i Selers su ve trupkali niz
padinu i za tri ili etiri udisaja proi e na nekoliko koraka od stene.
Sledeeg trenutka se dogodilo vie stvari nego to je mogao da prati. Upravo kada se spremao da
iskoi iza stene, oseti uasan zadah bia iz Prvobitnog sveta. Ali, bilo je kasno da odustane od
napada.
Uporedo sa njegovim optravanjem stene, dinovska kupa urlajue tiine zagrme iz hodnika.

Nekakav neopisiv oseaj pogodi ga pravo u lice, zagluujuom silinom. Bilo mu je kao da su mu se
otvorila neka dotad nepoznata podruja uma - kao da hiljade osetljivih nerava, nikada korienih,
odjednom napajaju njegov mozak tuinskim nadraajima.
Istovremeno se ulo zzt-sss, kao u Prvobitnom svetu, kada je Oven izgubio svest. Zauo je prvo
kako se Vizer stropotava ispred njega, a zatim panine povike iza lea.
Okreui se da bei od udovita i zastraujue buke koju nije mogao da uje ili oseti, Darid je
bio samo maglovito svestan koplja koje je zvidalo prema njemu.
Pokuao je da se izmakne kada vie nije bilo vremena.
Kasno.

4.
Voen klikoblucima, Darid je oprezno silazio niz hodnik. Hodnik je bio ujedno i poznat i stran.
Bio je siguran da je ve prolazio tuda. Eto, recimo, postojao je taj vitki kamen sa koga je kapala
hladna voda, sa muzikalnom jednolinou, u baru na podu. Stajao je kraj njega u vie prilika,
prelazei dlanovima preko vlane i klizave povrine i oslukujui lepotu kapljica.
A opet, dok je upravljao klikove pravo prema njemu, kamen se menjao kao iva stvar, izduujui
se, dok mu vrh ne bi dodirnuo povrinu vode, da bi se zatim povukao prema tavanici. Usta jame su se
otvarala i sklapala, pretei. Ceo hodnik se skupljao i irio kao plua diva.
"Ne boj se, Daride", blagi glas neke ene narui duboku tiinu. "To je samo zato to smo
zaboravili da stvarima odredimo njihovo mesto."
Govorila je umirujuim i poznatim tonom, ali i uznemirujuim i nepoznatim u isto vreme. On posla
precizne klikove. Povratni utisak iz neposredne blizine bio je poput obrisa - kao da uje tu enu s
lea. Nije imala crte lica. Kada je posegao prema njoj, nije bila tamo. Ipak je uo:
"Davno je to bilo, Daride! Zaboravio si detalje."
Poao joj je u susret, oklevajui. "Ljubazna Preivela?"
Osetio je njen osmeh. "To zvui tako - ukoeno."
Istog asa ga preplavi itava bujica izgubljenih uspomena iz detinjstva. "Ali - ti nikada nisi
postojala! Ti i Mali Oslukiva i Veni ovek - zar je mogue da niste bili samo san?"
"Osluni oko sebe, Daride Da li ti ovde neto zvui stvarno?"
Visei kamen se jo mekoljio. Stena mu oea rame kada se desni zid zgrio prema unutra, a
zatim opet odmakao.
To je znailo da sanja - kao to je sanjao, tako esto, pre mnogo bremenitosti. Setio se, uz ujed
enje, kako ga je Ljubazna Preivela uzimala za ruku i vodila. Ali, ono to je svaki put osetio nije
bila njena ruka. I nije ga uistinu nekud vodila, jer bi za sve to vreme spavao na svom useku.
No, uz sve to bi se naao kako juri kroz poznati hodnik ili oblinji svet sa Malim Oslukivaem,
deakom koji je mogao da uje samo neujne zvuke najsitnijih insekata. "Ti i ja, Daride, moemo da
pomognemo Oslukivau da se ne osea usamljeno. Pomisli samo kako je straan njegov svet - mrtva
tiina! Ali ja znam kako da ga dovedem u ovaj hodnik, kao to sam dovela i tebe. Kada to uinim, on
vie nije gluv. Vas dvojica moete da se igrate zajedno."
Darid se sada bio potpuno vratio u taj poznati-nepoznati hodnik.
A Ljubazna Preivela nastavi: "Mali Oslukiva je sada odrastao ovek. Ne bi ga prepoznao."
Zbunjen, Darid ree: "Stvari iz sna ne stare!"
"Mi smo posebna vrsta stvari iz sna."
"Gde je Oslukiva?" upitao je sumnjiavo. "Daj da ga ujem."
"On i Veni ovek su dobro. Veni ovek je sada star, dodue. On nije uistinu vean, zna moda samo blizu da to bude. Sad nema vremena da ih uje. Zabrinuta sam za tebe, Daride. Mora
da se probudi!"
Osetio je na trenutak da samo to nije izronio iz sna. Ali, misli mu se tada okrenue, spokojno,
detinjstvu. Pamtio je da mu je Ljubazna Preivela rekla da je jedini do koga moe da dopre - i, ak i
tada, samo kad bi spavao. Meutim, neprestano je priao ljudima o njoj. Strahovala je jer je znala da
poinju da se pitaju nije li on od Razliitih. Nije htela da ga zadesi sudbina drugih Razliitih. Stoga
je prestala da mu dolazi.
"Mora da se probudi, Daride!" Prekinula je nit njegovih seanja. "Povreen si i predugo si bio
bez svesti."

"Jesi li se vratila samo zbog toga - da me probudi?"

"Ne. Htela sam da te upozorim na udovita i na snove koje sam ula sa sneva - snove o lovu na
Svetlost. udovita su odvratna i zla! Dotakla sam um jednog od njih. Bio je ispunjen tako uasnim,
neshvatljivim stvarima da nisam mogla da ostanem u njemu due od delia otkucaja srca!"
"Ima jo udovita?"
"Mnogo njih."
"A lov na Svetlost?"
"Zar ne uje, Daride, da ponovo juri san? Ne postoje stvari kao to su Tama i Svetlost, kako ih
ti zamilja. Tako samo pokuava da pobegne od odgovornosti. Treba da misli na Preivljavanje,
Sjedinjavanje - stvari koje zaista neto znae."
Oduvek je verovao da bi njegova majka bila sasvim slina Ljubaznoj Preiveloj, da je poivela.
Hteo je da joj odgovori. Ali ona vie nije bila tu.
Darid se okrenu u mekoi dueka od vlakana mane i oseti zavoj na glavi.
Odnekud iz daljine, diui se iznad zvune podloge, stizao je umirujui oinski glas koji je
prolazio kroz jednolinu litaniju Postupka upoznavanja:
"...evo nas sad ispod odailjaa odjeka, sine. uje kako mu je dubok zvuk? Obrati panju odakle
dolaze klakovi - pravo iznad nas. Nalazimo se u sreditu sveta. Sluaj kako se svi odjeci vraaju od
zidova skoro u isto vreme. Ovamo, mome..."
Darid se pridie na nesiguran lakat i neko mu pritisnu ramena, vraajui ga nazad.
Bio je to Savetnik Lorenc. Okrenuo je glavu i naredio: "Idi reci Toku da se osvestio."
Darid oseti Delin miris, kako se udaljava, kada je napustila peinu. Probijao se kroz tee mirise
koji su leali na svemu to je okruivalo Darida - mirise koji su mu govorili da je u peini Anselma
Toka.
Onaj pokroviteljski glas spolja nametao se Daridovoj svesti, ometajui njegova nastojanja da se
orijentie.
"...Tamo, pravo ispred tebe, sine - uje li onu prazninu u odjecima? To je ulaz u na svet.
Hajdemo sada do dvorita sa ivinom. Pazi, deko! Na pet koraka od tebe nalazi se izboina. Da
stanemo tu. Oseti je. Zamisli njenu veliinu i oblik. Pokuaj da je uje. Zapamti gde se tano nalazi.
Potedee sebe odranih cevanice..."
Darid pokua da otera glas koji ga je ometao i da sabere misli. Ali su odjeci nedavnog sna jo
leali na njemu, teki.
Bilo mu je sasvim neobjanjivo to iznenadno pojavljivanje Ljubazne Preivele iz zaboravljenih
matanja, kao da je posegao u bezdan prolosti i izvukao topao, nezaboravan deli detinjstva. Ali je
spoznao sutinu pojave - bila je samo odjek snane enje za sigurnou koju nije poznavao jo
otkako ga je otac poveo za ruku i Upoznao sa svetom, kao onaj paljivi otac napolju.
"ta se, do Radijacije, dogodilo?" uspeo je da izusti.
"Udarilo te je koplje, pljotimice po slepoonici", podseti ga Lorenc. "Bio si iskljuen ceo
period, poput odailjaa odjeka."
Odjednom se seao - svega. On se naglo podie. "udovite! Vizeri!"
"Otili su - svi."
"ta se dogodilo?"
"Koliko smo uspeli da shvatimo, udovite je otelo Vizera, tamo na ulazu. Druga dva Vizera
pokuala su da ga spasu. Obojica su pali bez svesti."
Kroz razmaknutu zavesu dopirali su klakovi sredinjeg odailjaa i odbijali se od Savetnikovog

lica, odnosei utiske uplaenog izraza. Jo neto se krilo meu borama, pojaavajui zategnutost
njegovih sklopljenih kapaka - nelagodno oklevanje. Savetnik kao da se dvoumio da li da neto kae.
Darida je, meutim, brinuo upad udovita u Gornji nivo. Sve do tog trenutka bio je siguran da je
Zabran dovoljan da zadri bie na onoj strani. Oseao je da su on i Oven dobili to su zasluili za
krenje tabua. Ali, stvar time nije bila zavrena. Naprotiv, udovite je prelo Zabran i pojavilo se u
jednom od svetova ljudi. Jo jednom se zapitao da li je moda on bio tome uzrok. Prvi je upao u
Prvobitni svet, zar ne? Zar udovite nije izabralo najpogodnije vreme da napadne - ba kada je
ponovo poeo da ini svetogre, pomiljajui da obnovi potragu za Svetlou?
Savetnik udahnu, odluivi se. "ta si radio kada te je pogodilo koplje?"
"Pokuavao da stignem do Vizera koji je uvao ulaz."
Lorenc se ujno ukoi. "Znai, priznaje?"
"ta tu ima da se prizna? uo sam priliku da zarobim taoca."
"Oh!" Re je bila osenena razoaranjem. Savetnik onda sumnjiavo dodade: "Toku e biti drago
da to uje. Mnogi su se pitali zato si se onako iskrao."
Darid prebaci noge preko ivice useka. "Ne ujem ta to pokuava da dokae. Hoe da kae
da..."
Ali drugi nastavi: "Znai, nameravao si da napadne Vizera? To moe izgledati malo
neverovatno."
Prvo je tu bila Lorencova otvorena netrpeljivost. Zatim njegovi aljivi - ili bar prividno aljivi nagovetaji da su Daridove sposobnosti sline vizerskim. A sada ova poslednja nejasna optuba.
Sve je to vodilo ka neemu.
Uhvatio je Savetnika za ruku. "U ta to sumnja?"
U tom trenutku se razmaknu zavesa i Anselm Toak ue u peinu. "Kakva je to pria o napadu na
Vizera?"
"To je ono to je pokuavao kada je otiao do ulaza", objasni Lorenc, s nevericom.
Ali, Anselm nije primetio podzvuk. "Zar nisam rekao da mu je to bila namera? Daride, kako se
osea, deko moj?"
"K'o da me zviznulo koplje."
Toak se pokroviteljski nasmeja, a onda postade ozbiljan. "Bio si blii toj stvari nego iko od nas.
ta je to bilo, Radijaciju mu?"
Darid je razmiljao da li da mu ispria svoje preanje iskustvo sa udovitem. Ali zakon
Zabrana se ovde podjednako strogo potovao kao i na Donjem nivou. "Ne znam. Nisam imao
vremena da ga oslunem pre nego to sam dobio onaj udarac kopljem."
"Kobalt", promrmlja Savetnik Lorenc. "Mora da je bio Kobalt."
"Ili Kobalt i Stroncijum zajedno", zamiljeno e Dela. "Neki smatraju da su bila dva udovita."
Darid se ukoi. Zar nije i njegov san nagovetavao da postoji vie tih neverovatnih stvorenja?
"Svetlosti - bilo je grozno!" sloi se Anselm. "To mora da su bili avolski blizanci. Ko bi drugi
mogao da ubaci oveku u glavu onakve neastive stvari?"
"Nisu svima, kao to ti kae, 'ubaene stvari' u glavu", podseti ga Savetnik.
"Tano. Nisu svi osetili to i ja. Na primer, niko od upavih lica nije osetio nita tako neobino."
"Nisam ni ja, a nisam od upavih."
"Bilo ih je jo nekoliko pored upavih koji nisu doiveli taj oseaj. A ti, deko moj?"
"Nemam pojma o emu govorite", slaga Darid, ne elei da ulazi u detalje.
Anselm i Lorenc utonue u utanje, a Dela blago poloi ruku na Daridovo elo. "Spremamo ti
neto da pojede. ta jo mogu da uinim za tebe?"

On je zbunjeno sluao. Prvi put mu se obratila tako samilosno!

"Dobro, deko moj", ree Anselm, povlaei se, "ti e lepo da se odmori dok si kod nas - sve
dok ne bude spreman da se vrati kui, zbog Povlaenja i Razmiljanja protiv nepromiljenog
sjedinjavanja."
Za njim i za Savetnikom zautae zavese.
"Idem da ujem ta je sa tvojom hranom", ree Dela i ode za onom dvojicom.
Darid lee nazad u usek, ispitujui bolno mesto ispod zavoja. Onaj susret sa udovitem - ili
udovitima - jo mu je bi sve u seanju. U njihovoj blizini imao je onaj isti oseaj kao u
Prvobitnom svetu. Tada mu se u jednom trenutku inilo - koliko je mogao da prizove onaj neprirodni
pritisak na licu - da mu je udar najvie ugrozio oi. Ali zato? Takoe ga je zbunjivala injenica da
Oven nije iskusio taj udnovat oseaj. Da li su moda po navici zatvorene oi njegovog prijatelja
bile razlog zbog koga ovaj nije osetio psihiki pritisak?
Dela se ponovo pojavi i on zau da nosi ljusku, punu - oslunuo je gustinu tenosti i omirisao
njenu blagu aromu - variva od krtole mane. Osetio je jo neto. U drugoj ruci je imala neku stvar koju
nije mogao da prepozna.
"Jesi li dovoljno dobro za malo ovoga?" Pruila mu je iniju.
Rei su joj bile ukraene brigom i on nije umeo da objasni ovu iznenadnu promenu raspoloenja
prema njemu.
Neto toplo mu kapnu na ruku. "Varivo", upozorio ju je, "proliva ga."
"Oh!" Ispravila je iniju. "Izvini."
Otro ju je oslukivao. Nije ni ula kako tenost kaplje iz inije. Kao da je gluva!
Improvizujui probu, jedva ujno je prozborio: "Od ega je to varivo?"
Nije mu odgovorila. Uopte nije posedovala izotren sluh! A ipak, posle sveane veere, ula je
dovoljno dobro da izabere za metu tako siuan i tako tih izvor da on nije bio svestan njegovog
postojanja.
Odloila je iniju na oblinju policu i ispruila predmet u drugoj ruci. "ta li bi ovo moglo da
bude, Daride?"
Ispitao je stvar. Jo je mirisala na udovite. Bila je cevasta, poput stabljike mane, ali podseena
na oba kraja. Glatka povrina ireg zavretka bila je slomljena. Zavukao je prst u pukotinu i osetio
tvrd, ovalan predmet. Povlaei prst, posekao ga je o otru ivicu.
"ta je ovo?"
"Ne znam. Nala sam ga tamo na ulazu. Sigurna sam da ga je ispustilo jedno od udovita."
Ponovo je opipao onaj ovalni predmet ispod slomljene povrine. Podseao ga je na - neto.
"iri kraj mu je bio - topao, kada sam ga podigla", otkrila mu je.
Umorno je oslunuo prema njoj. Zato je oklevala kod rei "topao"? Da li je znala da Vizeri vize
toplotu? Ili je namerno oklevala pri tome, da bi ula njegovu reakciju - moda je ak htela da proveri
Savetnikovu sumnju da bi Darid mogao da bude Vizer? Ako joj je to bila namera, veto je
prikrivala.
Onda se naglo uspravi. Sada se seao na ta ga je podseao okrugli predmet na slomljenom kraju
cevi. Bila je to umanjena kopija Svete Sijalice koju su koristili u verskoj slubi!
Oamueno je zatresao glavom. Kakvog smisla je imao tako besmislen paradoks? Zar nije Sveta
Sijalica povezivana sa Svetlou - dobrotom i vrlinom - umesto sa uasnim, opakim udovitima?
Preostali dani na Gornjem nivou bili su nezanimljivi do jednolinosti. Ljudi nisu bili nimalo
predusretljivi prema njemu. Dogaaj sa udovitima nainio ih je bojaljivim i uzdranim. Vie puta

su njegove rei ostale nezapaene, a njihov ubrzan puls odavao je pritajen strah.
Da nije bilo Dele, moda bi se vratio kui pre vremena odreenog za odlazak. Ispostavilo se,
meutim, da je devojka izazovna zagonetka.
Bila je sve vreme uz njega. Prijateljstvo koje je nudila bilo je tako svesrdno da bi esto osetio
kako joj se ruka uvlai u njegovu dok ga je vodila po svetu i upoznavala sa ljudima.
Jednom prilikom je jo pojaala misteriju, zastavi i proaptavi: "Daride, krije li ti neto?"
"Ne razumem te."
"I sama sam prilino dobar strelac, zar ne?"
"Jesi - sa kamenjem." Odluio je da je podstakne da nastavi.
"I pronala sam onaj predmet to su ga udovita ostavila za sobom."
"Pa?"
Lice joj je bilo okrenuto prema njegovom, sa iekivanjem. Nije rekao nita drugo,i zauo je kako
joj dah postaje teak od razoaranja.
Okrenula se da ode, ali je on uhvati za ruku. "ta misli da krijem, Dela?"
Ali njeno se raspoloenje promenilo. "Jesi li odluio da li e Objaviti nameru sjedinjavanja."
Bilo je oigledno da nije rekla istinu.
Ipak, tokom poslednja dva perioda inilo se da se hvata za svaku re koju bi on rekao, kao da bi
ba sledea mogla biti ona koju je elela da uje. Pokazivala je, do samog trenutka rastanka, uzdrano
iekivanje.
Stajali su kraj vonjaka mane, dok ga je pratnja ekala na ulazu, kada mu se prekorno obratila:
"Daride, nije u redu da zadrava neto za sebe."
"ta to?"
"Pa, to - kako moe - da uje tako dobro."
"Prvi Preiveli je provodio sve svoje vreme uvebavajui me da..."
"To si mi ve ispriao", nestrpljivo ga je podsetila. "Daride, ako ne odluimo drugaije posle
Povlaenja i Razmiljanja, biemo Sjedinjeni. Nee biti dobro ako i tada budemo imali tajni jedno
prema drugom."
Zaustio je da zatrai od nje da objasni na ta cilja, ali tada naie Lorenc, sa prebaenim lukom
preko ramena.
"Mislio sam da bi, pre nego to ode", ree on, "moda bio raspoloen da mi da nekoliko saveta
u vezi sa gaanjnjem."
Darid uze luk i tobolac, pitajui se zato je Lorenc tako naprasno poeleo da usavri svoje
streljake sposobnosti. "U redu, ne ujem nikoga tamo preko."
"Da, ali e za otkucaj-dva tamo doi deca da se igraju", primeti Savetnik. "Osluni vonjak. uje
li onu visoku stabljiku mane pravo ispred tebe, na otprilike etrdeset koraka?"
"ujem je."
"Na najvioj peteljci nalazi se ljuska s plodom. Trebalo bi da predstavlja sasvim pogodnu metu."
Odmiui se od isparenja iz najblie jame za kuvanje, Darid sudari klikoblutke. "Kad ima
nepokretnu metu", objasni on, "mora najpre da je dobro ozvui. Glavni odailja ne prua potpun
oseaj."
Zategao je luk. "Vano je da posle toga ne pomie noge, zato to si se orijentisao u prvobitnom
poloaju."
Izbacio je strelu i sluao kako prolazi vie od dve duine ruke iznad ploda.
Iznenaen zbog takvog promaaja, ponovo je kucnuo kamenove. Istovremeno krajikom sluha
uhvati Lorencovu reakciju. Savetnikovo lice je imalo izraz skoro neobuzdanog ushienja.

I Dela je na licu imala gotovo ekstatian izraz.

Zato bi ih radovalo to nije uspeo da pogodi onaj plod? Pometen, nape i izbaci jo jednu strelu.
Otila je kuda i prva.
Sada su Savetnik i devojka zvuali jo ozarenije. Ali Lorenc je odisao likovanjem, dok je Dela
izgledala zadovoljna zbog neega.
Promaio je jo dva puta pre nego to se umorio od ove igre koju nije razumeo. Iznerviran, odbaci
luk i uputi se prema izlazu gde ga je ekala slubena pratnja.
Posle samo nekoliko koraka sinu mu ideja zbog ega je tako pogreno gaao. Ovde su jae
zatezali tetivu nego u njegovom svetu! Sve je bilo vrlo jednostavno. ak se seao da mu se maloas
tetiva uinila kruta.
Tada se ukoi u mestu. Sada je sve jasno uo. Znao je zbog ega je Lorenc onako reagovao kada
bi strele otile iznad mete - i zato je uopte organizovao streljaku predstavu.
Lorenc je nameravao da pokvari njegovo Sjedinjavanje sa Delom da bi sauvao poloaj
Savetnika. Postoji li bolji nain nego da dokae da je Darid Vizer?
Savetnik je sigurno znao da Vizeri ne mogu da vize u blizini vonjaka, tanije toplih izvora. Poto
je Darid tamo neprestano promaivao, Lorenc mora da je bio ubeen da je on Vizer.
Ali koji su bili devojini razlozi? Oigledno je i ona znala za ograniene sposobnosti Vizera.
Shvatila je, takoe, ta bi taj ispit mogao da pokae, iako moda nije znala da je smiljen upravo u tu
svrhu.
Meutim, bila je ushiena zbog njegove nesposobnosti da pogodi plod. Zato?
"Daride! Daride!"
Oslukivao je kako Dela hita da mu presee put.
Stegla mu je ruku. "Vie nije potrebno da mi kae. Sve znam. Oh, Daride, Daride! Nisam mogla
ni da sanjam da e ispasti ovako!"
Privukla mu je glavu i poljubila ga.
"ta - zna?" upita on, odmiui je od sebe.
Rei su joj sustizale jedna drugu. "Zar ne uje da sam sve vreme nasluivala - od kada si bacao
ona koplja? I kada sam ti donela onu cev koju je ispustilo udovite, samo to ti nisam vikala na uvo
da sam je pronala po toploti. Ipak, nisam mogla da napravim prvi korak - dok se ne uverim da si i ti
Vizer."
Progovorio je iz dubine zaprepaenja, jedva: "I ja?"
"Da, Daride. Ja sam Vizer - kao i ti."
Prie im zapovednik slubene pratnje koja je ekala kod prolaza. "Spremni smo da poemo istog
trenutka kad i vi."

5.
Kod Povlaenja i Razmiljanja bila je uobiajena stroga samodisciplina. Jedna tako vana odluka
traila je detaljno samoispitivanje. Razlog tome bila je injenica da je Sjedinjavanje automatski
donosilo sva prava Preivelog - odgovornost je bila dvostruka. Osoba sa takvim obavezama morala
je takoe da rauna na ozbiljne zahteve Stvaranja i Obuavanja potomstva.
Ove brige, ipak, jedva da su zaokupljale Daridove misli sledeih nekoliko perioda, dok je
meditirao u tiini svoje duboko izolovane peine. Mislio je na Delu, naravno. Ali, svakako, ne na
nain koji se podrazumeva uoi Sjedinjavanja. Njegova razmiljanja su se vie bavila znaajem
saznanja da je ona Vizer. Kako joj je polazilo za rukom da to skriva? I kakve su joj bile namere?
Pri svemu tome, situacija je bila prilino komina. Tu je bio Lorenc - u lovu na Vizere. A sve
vreme je imao jednog praktino pod nosom! to se Darida ticalo, devojka je bila sasvim zgodno
orue da uzvrati na optubu, ako Savetniku ikada padne na pamet da optui njega da je Vizer.
Ako se onaj i odlui na to, Darid e moi da je razotkrije u svakom trenutku. Ali, ta bi time
dobio? Bilo kako bilo, to to je ona verovala za njega da je Vizer, stvaralo je zanimljivu situaciju i
bio je nestrpljiv da uje ta e se dogoditi.
Ovaj smer misli neizbeno je vodio ka nagaanjima o prirodi vizovanja. Kakva je to magina sila
omoguavala znanje, ak i u potpunoj tiini i odsustvu mirisa, gde se nalaze stvari? A moda su
Vizeri, kao njegov Mali Oslukiva iz mate, uli neku vrstu bezvunih zvukova koje proizvode sve
stvari, ive i neive? Tada se setio da ono to su videli uopte nije bio zvuk, ve toplota.
Kad god bi mu panja odlutala do tih nevanih pitanja, znao je da ne potuje duh Povlaenja i
Razmiljanja. Ipak, smatrao je da ove teme zasluuju promiljanje, zbog samosvojnih uslova
njegovog Sjedinjavanja.
Potedeo se bar jedne stvari koja je mogla da ga omete, preutavi pred Prvim Preivelim upad
udovita u Gornji nivo. To bi samo oivelo osude njegovog odlaska u Prvobitni svet.
U etvrtom periodu osame prenu ga iz meditacije nekakva guva u spoljanjem svetu. Isprva je
pomislio da su udovita prodrla i do Donjeg nivoa. Meutim, u glasovima onih koji su se slivali
prema vonjaku bilo je vie zabrinutosti nego panike.
Peine za stanovanje bile su opustele kada je odluio da prekri Povlaenje. Poao je za ostalima.
Ali, negde na pola puta preko sveta, sredinji odailja mu donese odjeke Prvog Preivelog i
Stareine Hevertija koji su mu dolazili u susret.
"Koliko dugo si mislio da to uva kao tajnu?" Heverti je upravo postavio pitanje.
"Dok ne odluim ta da se radi, valjda", odgovori mrano Prvi Preiveli.
"A? ta? Mislim, ta uopte moe da se uini u vezi takve stvari?"
Ali onaj drugi je osetio Daridovo prisustvo. "Znai, prekinuo si povlaenje", primetio je. "Pa,
valjda vie i nije vano."
Heverti se izvini, objasnivi da ide da uje ima li Stareina Maksvel neku ideju ta da se
preduzme.
"ta se dogodilo?" upita Darid poto je ovaj otiao.
"Upravo nam je presuilo devet toplih izvora." Prvi Preiveli poe prema njihovoj peini.
Daridu laknu. "Oh. Mislio sam da su huimii, ili Vizeri."
"Bio bih zahvalan Svetlosti da jesu."
Prvi Preiveli je nemirno etao po peini, zatienoj zavesama od uiju ljudi. "Situacija je
kritina, Daride."
"Moda e izvori ponovo potei."

"Prethodna tri nisu. Bojim se da vie i nee."

Darid slegnu ramenima. "Onda emo morati da se snaemo bez njih."
"Zar ne uje koliko je ovo ozbiljno? Ovde postoji stroga, osetljiva ravnotea. To to se dogodilo
moe znaiti da neki od nas nee moi da preive!"
Darid zausti da kae neto ohrabrujue, ali ga odjednom zaokupi lina briga. Da nije i ovo deo
kazne koju je navukao na sebe izazvavi udovite iz Prvobitnog sveta? Topli izvori koji presuuju na
Gornjem i Donjem nivou, zlokobna bia sa ove strane Zabrana - jesu li to mere odmazde uvreene
Svevinje Svetlosti?
"Kako to misli - 'neki od nas nee moi da preive'?"
"Zakljui sam. Svaki topli izvor hrani korenje najvie stotinu i dvadeset pet biljaka mane. Devet
presahlih izvora za kuvanje znai skoro dvanaest stotina biljaka manje..."
"Ali, to je tek deo..."
"Svaki deo koji smanjuje mogunost preivljavanja je kritian inilac. Ako primenimo raunicu,
ujemo da sa devet toplih izvora manje moemo da hranimo samo trideset etiri goveda umesto
etrdeset. Morae da bude proreena i sva ostala stoka u skladu sa tim. Dugorono sluano, to znai
da e ovde moi da opstane sedamnaest ljudi manje!"
"Nadoknadiemo razliku sa vie lovine."
"Bie manje lovine - jer je u hodnicima vie huimia nego ikad."
Prvi Preiveli je prestao da krui i sada je stajao, teko diui. Nisu bili potrebni odjeci
klikoblutaka da se uje da je potiten, a bore na licu jo dublje urezane.
Darid nije mogao da potisne oseanje bespomonosti pri pomisli koliko ovekov opstanak zavisi
od mane. Doslovno je stajala izmeu Preivelih i smrti, jer je davala hranu za ljude i stoku
podjednako, bogate sokove, vlakno od koga su ene tkale odeu, plele uad i ribarske mree, ljusku
koja se mogla prepoloviti i upotrebljavati kao posuda, stabljike pogodne za suenje da bi zatim bile
naotrene u strele ili koplja.
Sada se skoro sa gorinom seao oevog glasa i pronalazio nove dubine potovanja i smisaonosti
za legende koje mu je ovaj prepriavao pre mnogo bremenitosti.
"Naa stabla mane su kopija velianstvenih biljaka koje je Svetlost stvorila u Raju - ali sirotinjska
kopija. Tvorevine Svetlosti bile su hiljade gracioznih, svilastih stvari koje su se njihale na vetru i
stvarale aputav um dok su uivale u neprekidnom optenju sa Svevinjom. Upijale su Njenu
energiju i koristile je tako to su meale vodu, koju su pile, sa esticama tla i vazduhom koji su
izdisali ljudi i ivotinje i pretvarale sve to u hranu i ist vazduh kako za oveka tako i za ivotinje.
Ali biljke Svetlosti nisu bile dovoljne. Izgleda da smo morali da stvorimo drvo bez onih nenih,
aputavih stvari na vrhu - takvo, da je umesto njih posedovalo veliki broj neobinih pipaka koji su
urastali duboko u jame za kuvanje. Tamo su crple energiju iz toplote vode i koristile je za pretvaranje
zagaenog vazduha svetova i hodnika i elemenata humusa u vlakna i krtole, voe i sve vazduh."
Bila je to biljka mane.
"ta da radimo sa toplim izvorima?" upita konano Darid.
"Kako napreduje sa Sjedinjavanjem?"
"Mislim da sam skoro iscrpeo temu."
"Dobro je." Prvi Preiveli spusti ruku na njegovo rame. "Mislim da e nam uskoro biti neophodna
pomo Gornjeg nivoa. Ti shvata, naravno, da nema mnogo izbora za Razmiljanje. Pod ovim
okolnostima, Sjedinjavanje ne moe da bude Nepromiljeno."
"Ne. Mislim da ne moe."
Prvi Preiveli mu srdano stee miicu. "Siguran sam da e biti spreman da se vrati na Gornji

nivo im protekne Sedam perioda povlaenja."

Napolju, prve reenice Litanije Svetlosti prekinue tiinu koja je pala na svet. Vatreni glas uvara
Puta bio je pun oboavanja dok je uzvikivao Izreke. Vernici su uzvraali Odgovorima, suzdranije ali
sa podjednakom predanou.
Priseajui se da su Molitve Oivljavanja, kada su presuila prva tri izvora, ostale neusliene,
Darid gurnu zavesu i uputi se prema Saboritu da se pridrui slubi. injenica da e to za njega biti
novo iskustvo nije mu pruala preveliki podstrek.
Ostao je u zaleu Skupa. Da se progurao u prve redove, posle toliko bremenitosti neuestvovanja
u Molitvama, izazvao bi pometnju kako kod uvara tako i kod Preivelih. Bilo mu je jo nelagodnije
kada je uo kako neko otrouho dete vue majku za ruku i uzvikuje: "To je Darid, majko! To je
Darid Fenton!"
"uti i sluaj uvara!" izgrdi ga ena.
Filar, uvar, kruio je meu njima, a rei su mu jasno odzvanjale od predmeta koji je stezao na
grudima.
"Osetite ovu Svetu Sijalicu", podsticao je. "Neka vas povede hodnikom vrline. Odbacimo Tamu.
Samo nepristajanjem na zlo moemo da izvrimo svoje dunosti kao Preiveli i doujemo slavni
period u kome emo se ponovo sjediniti sa Svetlou Svevinjom!"
Ako uvar Puta i nije bio najmraviji ovek na Donjem nivou, Darid je bio siguran da je prvi
kandidat za to zvanje. Odbijajui mu se od tela, odjeci sredinjeg odailjaa donosili su tupe utiske
kostiju koje su pretile da se probiju kroz kou. Brada mu je bila tako retka da je bila gotovo neujna.
Najistaknutije crte na tom licu bile su oi, utonule duboko u duplje i tako silno stisnutih kapaka da
nije bilo jasno jesu li ikada bile otvorene.
Doao je do Darida i zastao, sputajui glas u potrazi za grmljavinom basa, ali ne uspevajui da
je pogodi. "Meu svim stvarima ovog sveta, naa Sveta Sijalica je jedina koja je bila u dodiru sa
Svetlou. Oseti je." I, poto je Darid oklevao, on ponovi: "Oseti je!"
On nevoljno prui ruku i dotae hladnu, oblu povrinu. Imala je iste osobine, mada uveane, kao
minijaturna Sijalica koju je udovite ostavilo na Gornjem nivou. Pitao se...
Ali odmah odbaci tu misao. Zar nije upravo njegova radoznalost - u vezi Sijalice i mnogo ega
drugog - gurnula svetove u sadanje nevolje?
uvar ode dalje, ljuljajui se i gotovo zapevajui. "Postoje oni koji poriu da je Svetlost ikad
boravila u ovoj svetinji. Na njima je krivica za izazvan gnev Svevinje."
Darid obori glavu, svestan da e mnogi oko njega bez muke prepoznati osobu kojoj su upuene
ove optube.
"Stoga je duhovni izazov pred kojim u ovom Periodu Oivljavanja stojimo", zakljui uvar, "stvar
svakog ponaosob. Odjeci sa zida su jasni. Ukoliko se svi ne pokajemo za svoje grehe, moemo otkriti
da ista Svevinja Svetlost, koja je prognala Preivelog od sebe, ima mo da satre Preivelog do
kraja."
Odloio je Svetu Sijalicu u njenu niu i okrenuo se Skupu, rairenih ruku. Prie mu jedna starija
ena i ostade da ponizno stoji pred njim. Darid je sluao kako Filarove ruke obavljaju zavrni ritual.
"Osea li je?" upita uvar.
ena razoarano promrmlja odrean odgovor i povue se.
"Strpljenja, keri. Pobuenje dolazi svima koji se ne daju Tami."
Jo jedna Preivela, dvoje dece i Preiveli prooe s potovanjem ispred uvara Filara pre nego
to se dogodila prva pozitivna reakcija u ritualu Pobuenja onog nerva. Dola je od mlade ene.
Samo to joj je uvar sklonio veo kose sa lica i poloio vrhove prstiju na one kapke, ona die glas,

u ekstazi:
"Oseam je! O, oseam je!"
Darid se najei od golog oseanja na eninom licu.
Dodirnuvi joj glavu s odobravanjem, uvar se okrenu sledeoj osobi.
Darid je saekao da bude poslednji u redu, terajui od sebe pomisao da svi Pobueni oseaju
samo poseban pritisak uvarevih prstiju. Pokuao je umesto toga da mu misli ostanu otvorene, da mu
prvo uee u ritualu ne bude oslabljeno dugogodinjom skepsom.
Kada je doao red na njega, svi su ve bili napustili Saborite, ostavivi ga samog sa uvarom.
Iekujui, pognute glave, oslukivao je Filarovo strogo lice. uvar nije krio da veruje da je
Daridovo drsko nepotovanje Zabrana donelo Donjem nivou sadanje nevolje.
Koate ake mu dotakoe lice. Prelazile su mu uz obraze do oiju. Zatim mu se nokti utisnue u
meke praznine ispod donjih kapaka.
Isprva nije oseao... nita. Tada uvar pojaa pritisak skoro do bola.
"Osea li je?" upita on.
Ali Darid je samo slueno stajao. U glavi su mu igrala dva magliasta poluprstena nemog zvuka.
Oseao ih je, ne tamo gde je uvar pritiskao, ve neto blie gornjem delu onih jabuica. Pobuenje
je bilo upravo ono iskustvo koje je ve dva puta doiveo u prisustvu udovita!
Da li je zaista trebalo da oseti deo same Svetlosti? Ako je tako, zato je svestan prisustva
Svevinje, na neznatno razliit nain, kad god se nae u blizini avoljih Blizanaca? Ako je Svetlost
dobra, otkud ta njena veza sa demonskim biima?
Darid potisnu ove svetogrdne misli, praznei um od njih, zajedno sa sveu da ih je ikada imao.
Zaarano je sluao razigrane krugove. Bili su vie ili manje jasni, zavisno od pritiska uvarevih
noktiju.
"Osea li je?"
"Oseam", uzvrati tiho Darid.
"Nisam oekivao da uspe", ree uvar, pomalo razoarano. "Ali mi je drago da ujem da jo ima
nade za tebe."
Otiao je do nie sa Svetom Sijalicom i seo na ispust ispod nje. Glas mu je uzgubio poneto od
otrine. "Nismo te ba esto viali ovde, Daride. Tvoj otac je brinuo zbog toga i ja ga razumem.
Jednom e sudbina ovog sveta biti u tvojim rukama. Hoe li to biti dobre ruke?"
Darid se i sam spusti pored uvara, oborivi glavu. "Osetio sam je", promrmlja. "Osetio sam je."
"Naravno da jesi, sine." uvar mu samilosno poloi ruku na rame. "Mogao si to i ranije, zna.
Tvoj ivot bi bio drugaiji - drugaiji, moda, za ceo na svet."
"Jesu li topli izvori presuili zbog mene?"
"Ne znam ta je drugo moglo toliko da razgnevi Svevinju kao tvoje nepotovanje Zabrana."
Daridove ruke se nesreno ovie jedna oko druge. "ta da radim?"
"Moe da se pokaje. uemo ta e se posle dogoditi."
"Ali, ti ne razume. Moda to nije samo moj prelazak Zabrana! Pomiljao sam da svetlost ne mora
obavezno biti Svevinja, da Ona..."
"Razumem, sine. Imao si svoje sumnje, kao i svi ostali Preiveli s vremena na vreme. Ali zapamti
- o oveku se ne sme donositi krajnji sud po njegovom skepticizmu. Pravo merilo preobraenja
Preivelog je iskrenost sa kojom se odrie sumnji."
"Mislite da u moi da pronaem pravu meru iskrenosti?"
"Siguran sam da hoe - posle ovog naeg razgovora. I ne sumnjam da e biti spreman, ukoliko se
obeano Ujedinjenje sa Svetlou dogodi u tvoje vreme."

uvar je oslukivao budunost. "Kako e to biti udesan period, Daride - svuda oko nas Svetlost,
koja dotie sve u Neprestanoj Priesti i potpuno saznanje stvari koje okruuju oveka, milou
Svevinje. Tama e biti zauvek izbrisana."
Darid je proveo ostatak tog perioda u osami svoje peine. Sjedinjavanje, ipak, nije bilo predmet
njegovog razmiljanja. Razmatrao je svoja nova ubeenja, pazei da se ne prepusti mislima koje bi
mogle biti uvredljive za Svevinju.
U toj poslednjoj etvrtini perioda odrekao se svoje ivotne potrage za Svetlou i Tamom, ne
dozvoljavajui sebi ni najmanje kajanje zbog toga. Odluio je, takoe, da vie nikada ne pree
Zabran.
Jo je utvrivao svoju reenost kada je Prvi Preiveli uao u peinu. "uvar mi malopre ree da si
konano uo istinu, sine."
"ujem mnoge stvari koje ranije nisam uo." Ove iskrene rei padoe kao blagoslov na oevo
lice, a odjeci mu vratie obrise osmeha koji je bio ogrejan odobravanjem i ponosom.
"ekam ve dugo da ujem ove rei od tebe, Daride. Sada mogu da sprovedem svoje planove u
delo."
"Kakve planove?"
"Ovom svetu je potrebno mlado, vitalno vostvo. Bilo je potrebno i pre nego to su presuili
izvori. Sa ovim iskuenjem pred nama, neophodna nam je matovitost mladog voe."
"eli da ja budem Prvi Preiveli?"
"I to to pre. Bie potrebne opsene pripreme, ali ja u ti pomoi koliko mogu."
Nekoliko perioda ranije, Darid ne bi pristao na ovakav razvoj dogaaja. Sada je to izgledalo
samo kao neznatno proirenje posveenog naina ivota na koji se zarekao.
"Nisam uo primedbe", ree Prvi Preiveli zahvalno.
"Nee ih ni biti. Ako je ovo ono to si eleo."
"Dobro! U sledeih nekoliko perioda upoznau te sa nekim stvarima koje treba da se obave. A
posle, kad se vrati sa Gornjeg nivoa, poeemo sa obaveznim pripremama."
"Kako e to prihvatiti Stareine?"
"Kada uju ta je reeno izmeu tebe i uvara Filara, niko od njih nee imati ta da primeti."
Na poetku sledeeg perioda - jo pre nego to je puten sredinji odailja odjeka - Darida
grubo protresoe iz sna.
"Probudi se! Neto se dogodilo!"
Bio je to Stareina Ejverimen. Mora da se dogodilo neto ozbiljno, kada je ovako upao u tuu
peinu.
Darid skoi na noge, svestan bratovljevog nemirnog mekoljenja na susednom useku. "ta se
dogodilo?" upita.
"Prvi Preiveli!" Ejverimen je ve urio prema izlazu. "Doi - brzo!"
Darid pohita za njim, opaajui da se Romel budi i da je oev usek prazan. Stigao je Stareinu na
ulazu u svet. "Kuda idemo?"
Ali Ejverimen je samo jo uurbanije dahtao. Zvuk strujanja vazduha koji mu je ulazio i izlazio iz
plua bio je prekidan pokretima kose, prebaene preko lica.
Bilo je i drugih znakova, osim ponaanja Stareine, da se desilo neto ozbiljno. Od ratrkanih
grupica ljudi dolazili su nejasni glasovi, mutni od strahovanja. Darid je mogao da uje i druge, koji
su bili budni i uli da se neto dogodilo, kako jure prema ulazu.
"Tu je bio Prvi Preiveli!" Ejverimenu konano poe za rukom da izusti izmeu dahtaja. "Bili smo

izali u ranu etnju. Rekao mi je da e ti preuzeti vostvo. Kada smo proli pored ulaza..."
On se spotaknu i Darid nalete na njegovo razmahano oblije.
Tada neko ukljui sredinji odailja i Darid odredi svoj poloaj prema pojedinostima sveta
koje odjednom postadoe ujne. Jedan od utisaka bio je Romel, koji je napredovao uporedo sa njima.
Stareina Ejverimen doe do daha. "Strano! Ta stvar je izletela iz hodnika, sva ljigava i smrdljiva!
Tvoj otac i ja smo samo stajali, ukoeni..."
U vazduhu je jo visio miris udovita. Prepoznavi ga, Darid pojuri napred.
"Onda se uo taj itei zvuk." Ejverimenov zadihani glas se gubio iza njega. "Prvi Preiveli je
odmah pao i vie se nije micao - ak ni kada je stvorenje polo prema njemu."
Darid stie do ulaza i progura se izmeu nekoliko Preivelih koji su se meusobno ispitivali ta
se dogodilo.
Miris je u hodniku bio jo napadniji i pojaavao se u pravcu Prvobitnog sveta. Bio je pomean sa
poznatim mirisom Prvog Preivelog. inilo se da dolazi sa mesta nedaleko od njih. Darid stie tamo
po njuhu i sagnu se da podigne neto meko i mlitavo.
Veliko otprilike kao dve njegove ake, podsealo je na manino tkanje, ali je tekstura bila
neuporedivo finija. Sa svakog kraja stvari visila je traka od istog materijala.
Bilo je to neto to je zahtevalo detaljnije prouavanje, ali je zaudaralo na udovite i nije se
usuivao da ga ponese u svet da ne bi izazvao pometnju. Stoga on spusti predmet i zatrpa ga zemljom,
odredivi mu poloaj u mislima za kasnije.
Malo je nedostajalo da u povratku naleti na brata, koji je opipavao put kroz hodnik.
"Reklo bi se da e ranije postati Prvi Preiveli nego to si oekivao", primeti Romel, ne bez
zavisti u glasu.

6.
"...i zato ponizno molimo Svevinju Svetlost da nas vodi, sad kada se preputamo novim rukama."
Preiveli Ejverimen, kao najstariji meu Stareinama, upravo je dovravao besedu. Zastao je i
oslunuo Skup.
Stojei pored njega, Darid je takoe sluao tiinu, naruenu samo tihim strujanjem suzdranog
disanja svetine. Taj mir je vie odisao nespokojstvom, nego potovanjem Sveanosti ustolienja.
Nije mu uspevalo da usmeri panju na rei Stareine. Mislio je gorke misli. Ne zato to ih je
Svetlost napustila, ve zbog toga to je izabrala tako bezduan nain da to pokae.
Odlazak Prvog Preivelog iz svetova ljudi, zauvek, bio je tragedija za Darida. U poslednja dva
perioda je ve u nekoliko prilika poeleo da poe uz hodnik u oajniki pohod i uinio bi to da nije
postojala ta malo verovatna mogunost da je nestanak njegovog oca privremen, predvien da bude
iskuenje iskrenosti njegovog preobraenja. Drugi, praktiniji razlog zbog koga nije pokuao da poe
za udovitem bilo je prisustvo Branilaca na ulazu u svet.
"Ne moemo da oekujemo od novog Prvog Preivelog onu mudrost i mo predoslukivanja koje
smo povezivali sa njegovim pokojnim ocem. Jer, moe li se ita porediti sa dubinom razumevanja
kojom je predoslunuo potrebu da pripremi svojeg naslednika?"
Darid je nervozno oslukivao straare na ulazu. Postojao je jo jedan razlog zbog koga nije
otiao preko Zabrana u potragu za ocem. Takvim inom bi samo navukao gnev Stareina na sebe i
Romel bi bio postavljen za Prvog Preivelog - razvoj dogaaja koji bi uneo haos u svet.
Neko ga gurnu napred i on se nae licem u lice sa uvarem Puta.
"Ponavljaj za mnom", ree Filar sveano. "'Zavetujem se da u sve svoje napore podrediti izazovu
Opstanka, ne sopstvenog, ve svakog itelja Donjeg nivoa.'"
S mukom ponavljajui Zavet, Darid prekinu tok rei da bi mrknuo.
"'Posveujem se", nastavi uvar, "potrebama svih onih koji zavise od mene i uiniu sve to je u
mojoj moi da smaknem Zavesu Tame - neka mi Svetlost bude u pomoi."
Darid podvue poslednje rei kijanjem.
Po zavretku Ustolienja, ostao je pred Peinom Uprave, mehaniki se rukujui sa ljudima.
Romel mu je priao poslednji. "Sada poinje zabava", ree on dvosmisleno. Rei mu nisu bile
tako nehajne kao to je trebalo da budu, ali nisu odavale kakav je izraz lica priguivala kosa
prebaena preko lica.
"Trebae mi puno pomoi", priznade Darid. "Nee biti lako."
"Nisam ni mislio da hoe." Romel je neuspeno prikrivao zavist. "Naravno, prvo treba obaviti
sasluanja."
Prekinuto da bi se obavilo Ustolienje, sasluanje nije bilo Daridova dunost. Vodile su ga
Stareine, koje su se upravo okupljale u Peini Uprave. Bilo je jasno da je sasluanje pomenuto sa
nekom posebnom, prikrivenom namerom. Daridu se u tom trenutku inilo da uje poznato itanje
fijukueta.
"ta misli", nastavi Romel, nepotrebno glasno, "da li je udovite koje je odnelo Prvog
Preivelog slino onom drugom, koje si uo u Prvobitnom svetu?"
Tu je - stezanje ueta oko njegovih lanaka. Kasnije sledi silovit trzaj.
"Nemam pojma", promumlao je, ulazei za poslednjim svedocima u Peinu Uprave.
Bio je postavljen prenosni odailja odjeka, tako da je Darid, zauzimajui mesto za sabornom
ploom, sluao njegove klikove, oblikovane obrisima prisutnih u peini. Sve Stareine su bile na
svojim mestima, svedoci u grupi preko puta njih.

"Mislim da smo prekinuli sasluavanje kod Preivelog Metkalfa", ree Stareina Ejverimen.
"Govorio nam je o onome to je uo."
Mrav, nervozan mukarac prie i stade kod ploe. ulo se kako preplie prste, razdvaja ih i
ponovo ukrta.
"Nisam mogao najjasnije da ga ujem", izvinjavao se. "Dolazio sam iz vonjaka i uo tebe i Prvog
Preivelog kako viete. uo sam i ono stvorenje, zahvaljujuo odjecima vaih glasova."
"I, kako je zvualo?"
"Ne znam. Neto slino ljudskim razmerama, rekao bih."
Bilo je neeg uznemirujueg u nainu na koji je svedok okretao glavu s jedne na drugu stranu. Bio
je od upavih lica i utav pokret kose koja mu se prelivala preko lica podseao je Darida na
drhtavu kou udovita iz Prvobitnog sveta.
"Jesi li mu uo lice?" upita Ejverimen.
"Nisam. Bio sam predaleko."
"A onaj - neprirodni zvuk?"
"Ne seam se da sam uo bilo kakav nemi zvuk o kome ujem da neki govore."
Metkalf je nosio kosu preko lica. Ejverimen takoe i jo dvojica svedoka. Darid se priseti da
niko od ove etvorice nije imao psihiki utisak urlajue tiine. Ni na Gornjem nivou niko od upavih
nije uo nezamislivu, neujnu buku koju su pravila udovita.
Darid proisti grlo i bolno proguta, zatim se nakalja nekoliko puta, drei se za vrat. Nikada se
nije ovako oseao.
Ejverimen otpusti svedoka i pozva sledeeg.
Sasluavanje je trajalo ve dva perioda i postalo je zamorno. Ispostavilo se da postoje dve grupe
svedoka - oni koji su uli natprirodni zvuk i oni koji nisu.
Darida je mnogo vie zaokupljala sve vea nesigurnost koju je oseao. Nije vie bio tako uveren
da su udovita puka orua kazne za njegovo nepotovanje Zabrana. injenica da zlokobna pretnja
nije bila povuena ni posle njegovog iskrenog pokajanja, mogla je da znai samo jednu od dve stvari:
da Svetlost ne prihvata nikakvo pokajanje, ili da njegova poseta Prvobitnom svetu nije bila razlog
besa udovita.
Tada se uspravi, razbuen, jer mu se nametnula i trea mogunost: moda je bio u pravu to je
smatrao da su Svetlost i Tama postojee pojave. I da su udovita, ako jesu bila kivna zbog njegovog
uspeha, bila svesna koliko je blizu otkria. Zar ne bi, u tom sluaju, preduzela sve da ga obeshrabre?
Silovito kijanje mu odbaci glavu unazad i izazva prekornu pauzu kod Ejverimena, koji je upravo
postavljao pitanje.
Novi svedok je bio mlad deak, ije je uzbueno pripovedanje odbacivalo svaku sumnju da je
preuo one nemogue zvuke.
"Kako bi ti opisao taj - oseaj?" Stareina Ejverimen dovri pitanje.
"Neto kao mnotvo nepovezanih uzvika koji su mi udarali u lice. uo sam ih i kada sam pokrio
rukama ui."
Deak je bio okrenuo glavu prema Ejverimenu i Darid nije mogao da uje detalje njegovog lica.
Ali mu je odjednom bilo od ivotne vanosti da sazna deakov prirodni izraz lica. Stoga obie plou,
dohvati deaka za ramena i okrenu ga tako da je bio izloen odjecima prenosnog odailjaa.
Bilo je upravo kao to je oekivao - deakove oi su bile irom otvorene.
"Ima neto da kae?" upita Ejverimen, ne uspevajui da sakrije nezadovoljstvo zbog ovog
ometanja.
"Ne - nita." Darid se vrati na svoje mesto.

Deak je imao otvorene oi. Darid je imao otvorene oi. Ostala tri svedoka pripadala su istoj
grupi. I svi su doiveli onaj neobini oseaj!
Zar nije to ve jednom pomislio - da bi nemi zvuk mogao da bude povezan, na neki nain, sa
oima, ukoliko su nezatiene? Prisetio se udnog oseaja u oima prilikom rituala Pobuenja onog
nerva. Zar tada nije imao nedvosmislen utisak da mu oni neopisivi zvuni prstenovi poigravaju ispod
kapaka?
Ali, kakav bi zakljuak mogao da se izvue iz svega toga? Ako je svrha oiju da oseaju Svetlost,
kako to da istovremeno oseaju opakost udovita? Bio je ujedno ushien i zbunjen poplavom
podsticajnih pitanja. U isto vreme, svest da nema odgovor ni na jedno pitanje, ma koliko podsticajno
bilo, dovodila ga je do besa.
Pitao se da li je Svetlost mogla biti u nekoj vrsti zle urote sa udovitima, budui da mu se
nametao zakljuak da su oi zajedniki element Boanskog i Demonskog.
Eto! Dozvolio je sebi bezbonu misao! Pripremio se da otrpi gnev Svevinje.
Umesto toga, zau kako ga Stareina Ejverimen pita: "U redu, Daride - to jest, Prvi Preiveli uo si ova razliita svedoenja. Imaju li slinosti sa tvojim utiscima o udovitu iz Prvobitnog
sveta?"
Odluio je da zaigra vetije. "Nisam ba siguran da sam uo udovite. Znate kako mata ume da
se poigra sa ovekom." Nije bilo potrebe da im skree panju na svoje iskustvo sa stvorenjem. Nije
uo ta bi dobio kada bi im saoptio da su ta bia upala i na Gornji nivo.
"A? ta?" javi se Stareina Heverti. "Hoe da kae da nisi uo udovite u Prvobitnom svetu?
Bio si tamo, zar ne?"
Darid pokua da se iskalje, ali je bolno grebanje u grlu odolevalo. "Da, bio sam tamo."
"Svi ovi dogaaji su usledili posle toga", podseti ga Preiveli Maksvel. "Izgubili smo nekoliko
toplih izvora. udovite je ugrabilo Prvog Preivelog. Ne misli li da si ti kriv za sve ove nesree?"
"Ne, ne mislim." Zato da okrivljuje sebe?
"Neki misle da bi mogao biti", ree Ejverimen hladno.
Darid poskoi. "Je li ovo pokuaj da me uklonite sa..."
"Sedi, sine", naredi Maksvel. "Stareina Ejverimen je rekao da moramo da te postavimo za Prvog
Preivelog, ali nas to ne spreava da te smenimo ako se sloimo da je tako najbolje."
"Pitanje je", ponovi Heverti, "jesi li ti uzrok svemu to se dogodilo ovom svetu."
"Naravno da nisam! Ona prva tri izvora su presuila mnogo pre nego to sam preao Zabran!"
Oko ploe nastade zamiljena tiina. Najzateeniji od svih bio je sam Darid, zbog istine koju je
izgovorio bez razmiljanja. Otvorila mu je ui za pravu poplavu saznanja.
"Kako ne shvatate?" Nagnuo se napeto preko ploe, putajui da mu se zvuk odailjaa odbija od
lica, kako bi svi uli njegovu iskrenost. "Ono to se sada deava ne moe biti posledica mog prelaska
Zabrana! Gornji nivo ima iste probleme! I oni su izgubili nekoliko jama za kuvanje i nestao im je
jedan Preiveli pre nego to sam preao u Prvobitni svet!"
"Bilo bi nam lake da poverujemo", cinino primeti Ejverimen, "da si nam to rekao ranije."
"Nisam znao da se moj prelazak Zabrana dogodio posle svih ovih stvari. Mislio sam da u vas
samo uvrstiti u uverenju da sam kriv, ako vam to saoptim."
"A? ta?" upade Heverti. "Kako da znamo da li je istina da Gornji nivo takoe ima nevolje?"
"Neka se raspita Slubena pratnja kada me vrati tamo."
Darid se oseao kao Preiveli koga su izbavili iz ponora Radijacije. Uspeo je da zbaci okove
sujeverja koji bi mu zamraili ostatak ivota senkom straha.
Oseao je skoro bezgranino olakanje - zbog saznanja da njegov izlet u Prvobitni svet, u potrazi

za Tamom i Svetlou, nije izazvao osvetu uvreene Svevinje Sile. To je znailo da ne postoji preka
potreba da potpuno odustane od traganja. Naravno, nee moi da se posveti tom zadatku kao to je
nameravao - ne sad, kada je postao Prvi Preiveli i sa Sjedinjavanjem koje mu visi nad glavom. Ali
e ipak moi da nastavi.
Teskoba, koja ga je ve periodima pritiskala, istopila se pred ushienjem. Klicao bi od sree,
samo da ga nije opet muilo grlo.
Kinuo je i od toga mu zabubnja u glavi.
Nekoliko trenutaka zatim kinu i Stareina Maksvel, pa mrknu.
A tada nastade nekakvo komeanje u svetu i Darid se sledi, osetivi zadah udovita.
Neko upade u peinu i pouri da ih umiri. "Ne dajte da vas uplai ovaj miris." Glas je bio
Romelov. "Dolazi od predmeta koji drim u ruci - predmeta koji je ispustilo udovite, kada je
odnelo Prvog Preivelog."
Darid uhvati odbijene klikove prenosnog odailjaa sa predmeta koji je pokazivao njegov brat.
Bila je to tkanina koju je zakopao u hodniku. Romel je stezao omu zamiljenog fijukueta. Darid je
sada oekivao trzaj koji e ga oboriti s nogu.
Stareine su uzele da ispitaju smrdljivi predmet, a Maksvel upita: "Gde si to naao?"
"uo sam kad ga je Darid sakrio. Onda sam ga iskopao."
"Zato bi krio tako neto?"
"Pitajte njega." Ali, pre nego to je Maksvel mogao to da uini, Romel nastavi: "Mislim da je
prikrivao udovite. Nemojte pogreno da me shvatite. Darid mi je brat. Ali je interes Donjeg nivoa
na prvom mestu. Upravo zbog toga otkrivam ovu zaveru."
"Ovo je smeno..." poe Darid.
"A? ta?" upade Heverti. "Zavera? Kakva zavera? Zato bi tvoj brat bio u zaveri sa udovitem? I
kako bi mogao da bude u zaveri s njim?"
"Iskrao se i sreo ga u Prvobitnom svetu, zar ne?"
Odjeci su donosili samo utiske kose koja je Romelu padala na lice. Ali Darid je znao da je
osmeh, skriven iza tog zastora, bio avolski, kao i svaki put kada bi fijukue ispunilo svoju pakosnu
svrhu.
"Sakrio sam tkaninu", pokua on jo jednom, "zato to..."
No, Heverti je terao svoje. "ta bi postigao zaverom sa udovitem?"
Ue je trebalo da se trzne jo jednom. "Pa, postao je Prvi Preiveli, zar ne?" podseti ga Romel uz
osmeh.
Darid polete prema njemu. Ali dvojica Stareina mu prepreie put.
"Ovakvim ispadom", uveravao ga je Ejverimen, "samo postie da optuba izgleda uverljivije."
Darid se opusti pored ploe. "Sakrio sam platno jer sam hteo kasnije da ga ispitam. Nisam
mogao da ga donesem u svet, jer bih morao da odgovorim na pitanja na koja sad odgovaram."
"Razumno", proguna Ejverimen. "A ta je sa tvojom navodnom zaverom sa udovitem?"
"Voleo bih da mi kaete ta ja imam od toga to je udovite ugrabilo Vizera?"
"Za sebe, nita."
Ispriao im je o upadu dva udovita na Gornji nivo.
"A zato nam to nisi rekao ranije?" upita Ejverimen, s izvesnim negodovanjem, poto je Darid
zavrio.
"Ve sam vam rekao razlog - tada jo nisam znao da nisam odgovoran za ono to se dogaa."
Maksvel malo pouta, a onda upozori: "Svakako emo proveriti tvoju priu da su Vizera ugrabila
udovita."

"Ako utvrdite da sam lagao, osudite me na bilo koje vreme u Jami Kazne."
Ejverimen ustade. "Mislim da je dosta sasluavanja za ovaj period."
"Sasluanje? Humus!" opsova Darid. "Bolje da se podignemo sa stranjica i potraimo Prvog
Preivelog!"
"Lake malo", umirivao ga je Heverti. "Ne smemo da preduzimamo nita brzopleto. Moda imamo
posla sa Kobaltom i Stroncijumom lino."
"Ali oni e opet doi."
"Tada emo se osloniti na Branioce koji straare na ulazu i na uvara, da izvri Egzorcizam."
Bio je to glup stav, nastao iz glupog sujeverja, ali je Darid uo da nee moi da ih nagovori da
promene odluku.
Na kraju perioda, Darid se povukao u peinu Fentonovih da pronae reenje kako da razdeli
preostali prinos mane meu Preivelima i stokom. Zgrbivi se nad kutijom sa peskom, poravnao je
povrinu za pisanje i poeo da belei pisaljkom ispoetka. Ali tada opet kinu, snano, ponovo poisti
plou i s gaenjem baci pisaljku.
Gurnuvi kutiju u stranu, poloio je glavu na plou. Pored toga to ga je izluivalo kijanje, oseao
se kao da mu je glava natrpana vruom, vlanom vunom. Ve mu se deavalo da ima groznicu, ali ne
kao sada. Niti je ikada uo da se neko razboleo na ovakav nain.
Skreui misli sa telesnih neprilika, radovao se saznanju, u koje se jo nije usuivao da poveruje,
da nikakvo Boanstvo ne stoji izmeu njega i njegove potrage za Svetlou. udovitima je mogla
biti mrska pomisao da on traga za Tamom i Svetlou, ali njima se mogao odupreti - samo kad bi
pronaao nain da izbegne njihovu mo omamljivanja.
Bilo je izluujue, takoe, to to je sve ukazivalo na neku nedokuivu potku, bez granica, u koju je
bilo utkano toliko mnogo postojeih i nepostojeih stvari. Kakav je mogao biti taj nerasvetljeni odnos
izmeu oiju i Svetlosti, Svetlosti i Tame, Tame i Prvobitnog sveta, Prvobitnog sveta i Radijacije?
Ova prividna veza se irila i na avolske Blizance i vraala se, u beskrajnom kruenju, na oi i
odnos Svetlost-Tama.
Uhvatio je sebe kako misli na Sajrusa, Mislioca, koji je provodio vreme meditirajui u svojoj
peini na drugom kraju sveta. Setio se da je sluao starca, pre vie bremenitosti, kako iznosi neke
nove zamisli o Tami. Moda su ga upravo te filozofske rasprave potakle da trai Tamu - i Svetlost.
Znao je da mora ponovo da poseti Mislioca - uskoro.
Zavese se razmakoe, otkrivajui Menija, jednog od novih Preivelih.
"Za P. P.-a sa iskustvom od nekoliko otkucaja srca", pecnu ga ovaj, "uspeo si da navali na sebe
poveliku nevolju - onomad, kad ti je izletelo pred Stareinama da treba pojuriti udovite."
Darid se nasmeja. "Bolje da sam drao jezik za zubima, ini mi se."
Meni se smesti pored njega na plou i kinu. "uvar je skoio do tavanice kada je uo za to. Kae
da je sada siguran da bi Romel bio bolji P. P."
"Predomislie se opet, kada se ispetljam iz ove nevolje sa toplim izvorima."
"Kae da tvoje ponaanje na sasluanju dokazuje da se nisi pokajao. Predvia nam nove nevolje."
I kao da su Menijeve rei bile znak za obistinjenje uvarevog proroanstva, kroz zavesu dopree
uznemireni glasovi.
Naavi se napolju, Darid zadra jednog od onih koji su trali kraj njega. "Kakva je to guva?"
"Reka! Opada nivo vode!"
Jo nije stigao do obale kada mu klakovi sredinjeg odailjaa donesoe itavu sliku. Nivo vode u
reci bio je toliko ispod normalne granice da je tena mekoa njenog uma bila potpuno skrivena
odsustvom odjeka iza ivice korita. ulo se samo slabano uborenje vode izmeu kamenja koje

nikada ranije nije bilo iznad povrine.

Sa ulaza se uzdie vrisak strave i Darid u trku promeni pravac.
Sa sredinjim odailjaem iza sebe, poeo je da stie potpun utisak o onome to je lealo pred
njim. Branioci, postavljeni na ulaz u hodnik, bezglavo su trali okolo.
"udovite! udovite!" vikao je neko iz tog pravca.
Darid zastade, jer je ceo hodnik odjednom ispunila grmljavina bezvune buke udovita. Oseao
je neto nalik na Pobuenje, pojaano hiljadu puta. Ali sada to nisu bili samo nejasni poluprstenovi
neujnog zvuka koji su mu doticali oi, kao kod Rituala onog nerva. Vritea tiina bila je kao
nekakva odvojena, bezlina stvar - neto to nije fiziki delovalo na njega, ve na ulaz u tunel!
Ali i vie od toga. Bezvunost se irila, sasvim nalik na normalan zvuk i doticala mnoge stvari svod, zid sa desne strane, visee kamenje pored ulaza.
Polazei ponovo napred, on podignu ruke ispred lica. Daleka, aputava rika Pobuenja smesta
prestade. Eto dokaza - natprirodna sila koju su irila udovita zaista je delovala na njegove oi!
Osloboen zbunjujuih utisaka, usredsredio se na odjeke ispred sebe. Na ulazu nije bilo
udovita. Samo je jo snaan miris govorio da su bila tu, pre samo nekoliko otkucaja. Tada zau
neki predmet na podu tunela. Mogao je da uje, ak i sa tog rastojanja, da je skoro istovetan onom to
ga Dela nala na Gornjem nivou.
Bio je ve na ulazu, kada je jedan od Branilaca podie kamen iznad glave i pojuri prema cevi.
"Ne! Nemoj!" uzviknu Darid.
Straar udari kamenom.
Ponovo izloenih oiju, Darid posegnu za ostacima predmeta. Bio je jo topao i zveckao je kada
ga je protresao.
Primetio je jo neto: vie nije bilo ni traga od grmee tiine.

7.
Sajrus je iveo sam i koristio se uslugama udovica sa Donjeg nivoa, provodei vreme u
razmiljanju. Kada bi mu se ukazala prilika da govori, njegov jezik bi se marljivo latio posla da
nadoknadi duge periode dokolice.
Sada je, na primer, Mislilac upravo razmatrao nekoliko tema, naizgled istovremeno:
"Darid Fenton. Tanije, Prvi Preiveli Darid Fenton! Vratio se na jo jednu seansu - kao to smo
imali obiaj pre mnogo bremenitosti."
Darid se nestrpljivo promekolji na klupi pored njega. "Doao sam da te pitam..."
"Ali se bojim da te eka vraki posao - sa toplim izvorima koji presuuju i sa svim onim
udovitima to su se rastrala po hodnicima. Jesi li odluio ta da se radi sa rekom? I sa tim
predmetom koji je ostavilo udovite u prolom periodu - ima li ideju ta bi to moglo da bude?"
"ini mi se da..."
"ekaj! Da razmislim malo o tome."
Darid je bio vie nego srean zbog tih nekoliko trenutaka tiine. Doneli su olakanje njegovoj
bolnoj glavi koja je pretila se raspoluti kao ljuska mane svaki put kada bi se nakaljao. I pre je imao
groznicu - kada ga je ujeo pauk, na primer - ali nikada mu nije bilo tako loe.
Sajrusova peina bila je izolovana od veine zvukova sveta debelom zavesom koja je visila na
ulazu. Ali je prostor bio tako skuen da je Darid mogao bez muke da sazna iz odjeka koliko se
Mislilac promenio.
Bila je srea to starac nikada nije razvio sklonost da pokriva lice velom kose, jer je sada bio
potpuno elav. A bore, nastale dugogodinjim naprezanjem miia koji su sklapali one kapke, bile
su jo dublje urezane.
"Samo sam se pitao", ree Sajrus, objanjavajui svoje utanje, "da li je udovite namerno
ostavilo tu stvar na ulazu. Ubeen sam da jeste. ta ti misli?"
"I meni je tako zvualo."
"Kakav je mogao da bude razlog?"
Darid je oslukivao grozniavo ponavljanje Litanije Svetlosti, u ritualu Oivljavanja, na drugoj
strani sveta. Moglo se uti i kako njegov Slubeni, koji ga je ekao da poe s njim na Gornji nivo,
razgovara s nekim pred ulazom.
"To je jedna od stvari koje sam hteo da pitam", ree on konano. "Priaj mi - o Tami."
"O Tami?" uo se zvuk Sajrusove brade izmeu palca i kaiprsta. "Nekada smo puno razgovarali
o tome, zar ne? ta bi jo da zna?"
"Da li je mogue da Tama bude u nekoj vezi sa..." Darid za trenutak pouta. "Sa oima?"
Posle nekoliko otkucaja, njegov sagovornik uzvrati: "Ne, kako ja to ujem - ne vie nego sa
kolenom ili malim prstom. Zato pita?"
"Imam ideju da bi na neki nain mogla biti bliska Svetlosti."
Sajrus razmotri izjavu. "Svevinja Svetlost - veno dobro. Tama - veno zlo, bar prema
verovanju. Princip povezanih suprotnosti. Nema jedne bez druge. Da ne postoji Tama, trebalo bi
svuda da bude Svetlost. Da, pretpostavljam da bi mogao da postoji negativan odnos. Ali ne ujem
kako se oi uklapaju u tu sliku."
Darid ustade, nakaljavi se i zaljulja se zbog omamljujueg delovanja groznice. "Jesi li ikada
osetio Pobuenje?" upita on.
"U Ritualu onog nerva? Da. Pre mnogo bremenitosti."
"Eto, trebalo bi da prilikom Pobuenja oseti Svetlost. Ako postojanje Svetlosti zavisi na

negativan nain od postojanja Tame, oi bi trebalo da imaju sposobnost da osete Tamu."

Darid je sluao kako njegov sagovornik trlja lice, duboko zamiljen. "Zvui logino", priznade
Mislilac.
"Ako ovek moe da pronae Tamu, zar ne misli da bi mogao da pronae i..."
Ali Sajrus nije dozvolio da mu prekinu tok misli. "Ako emo da govorimo o Tami kao o
materijalnoj postavci, upitajmo se: ta je Tama? Zakljuili smo da bi mogla - pazi, kaem mogla,
poto je ovo samo ideja - da bude univerzalni medijum. to znai da postoji svuda - u vazduhu oko
nas, u hodnicima, u venim stenama i u mulju..."
Daridova groznica pretvorila se u jezu, ali je nastavio da prati Mislioeve rei.
"Zakljuak broj dva", produi Sajrus, iji se glas sada odbijao od podignutog kaiprsta. "Ako je
univerzalna, mora biti potpuno nesaznatljiva za ula."
Razoaran, Darid se spusti na klupu. Ako je Mislilac u pravu, nema razloga da oekuje da e
ikada pronai Tamu. "Zato bi onda uopte postojala?"
"Moda kao medijum kroz koji se prenosi zvuk."
Obojica su neko vreme utali.
"Ne, Daride. Ne verujem da postoji mogunost da nae Tamu negde u ovoj vaseljeni."
Darid upita, s nadom. "Da li bi tamo, u venosti, moglo da bude manje Tame?"
"Ako misli na na takozvani Raj, treba da zaboravimo Tamu kao fiziki medijum. U tom sluaju
bih rekao da u Raju mora da ima manje Tame, jer bi Raj trebalo da bude ispunjen Svetlou."
"Kakva je tvoja slika Raja?"
Mislilac se nasmeja. "Ako slua verovanja, mora priznati da bi tamo trebalo da bude divno.
ovek je bio stvoren po Bojem liku. Zahvaljujui sveoptoj prisutnosti Svetlosti, moglo se saznati
ta je pred nama bez pomoi mirisa ili sluha. Nije bilo potrebno ni da opipavamo stvari. Bilo je kao
da su sva naa ula pomeana u jedno i mogla su da dosegnu mnogo dalje nego to dopire najsnaniji
glas."
Darid je sedeo i razmiljao kako mu je poseta Sajrusu donela malo ohrabrenja. Nije ak ni
pronaao podstrek za dalju potragu za Svetlou.
"Tvoja Pratnja eka", podseti ga Mislilac.
"Jo samo jedno pitanje: kako objanjava Ritual onog nerva?"
"Ne znam. I mene to mui. A Svetlost zna da sam mnogo razmiljao o tome. Ali sam ipak doao do
neega: Pobuenje bi moglo da bude neka vrsta normalne telesne radnje."
"Kako?"
"Sklopi oi - ali vrsto. Tako. A sad, ta uje?"
"Bui mi u uima."
"Ba tako. Pretpostavimo sad da smo generacijama morali da ivimo u sredini u kojoj nije bilo
zvuka. Niko od ivih sada ne bi nita uo. Ali, recimo da je legenda o zvuku prenoena s kolena na
koleno pomou jezika dodira."
"Ne ujem ta..."
"Ne pada ti na pamet da bi u tom sluaju sada moglo da postoji neto kao Ritual slunog nerva?
To je ono to si malopre uradio stezanjem miia lica. Tako bi sada moda postojao uvar Puta koji
bi te terao da gri lice da bi osetio Svevinji Zvuk."
Darid se uzbueno uspravi. "Oni prstenovi nemog zvuka koje oseamo prilikom Pobuenja hoe da kae da bi to moglo da bude u vezi sa neim to su ljudi nekada radili oima?"
Jasno je uo kako Sajrus slee ramenima pre nego to je rekao: "Nita ja ne mislim. Samo
postavljam teoretsko pitanje."

Starevo disanje postade plitko, znak da meditira.

Darid poe prema zavesi, a onda zastade i osluhnu u pravcu Mislioca. Nekada davno, verovao je
da e otkriti da u Prvobitnom svetu ima manje Tame i tako saznati njegovu sutinu. Ali Sajrus je
tvrdio da je Tama univerzalni medijum koji se ne moe osetiti.
Zar nije ipak mogue da Svetlost ima ponitavajui uinak - da na neki nain izbrie Tamu? I, ako
ovek bude srean da uje kako se odvija to ponitavanje, moe li tako da doe do saznanja o prirodi
Svetlosti i Tame?
Tada mu doe misao o neemu neuporedivo vanijem: Sajrus je rekao da je prisustvo Svevinje
Svetlosti u Raju omoguilo oveku da zna ta lei pred njim bez pomoi mirisa ili sluha!
Zar nisu Vizeri upravo to radili? Jesu li i oni imali nekakvu neobinu vezu sa Svetlou - vezu o
kojoj ni sami nisu imali pojma?
Ve je bio svestan zagonetne veze izmeu Svetlosti i Tame, oiju, Prvobitnog sveta i avoljih
Blizanaca. Sada mu se inilo da e tom skupu morati da pridoda i Vizere. Jer, kad god su vizovali,
moralo je biti manjka neeg oko njih - kao to je bilo manje tiine kada bi normalna osoba sluala
zvuke. Ba taj manjak, u sluaju Vizera, mogao je da bude ono za ime je tragao - manjak Tame!
Priseajui se da je Dela takoe Vizer, odjednom je postao nestrpljiv da se vrati na Gornji nivo i
da tamo oslukuje i eventualno uje, ega je to bilo manje oko nje kada je vizovala.
Darid pomeri zavesu.
"Zbogom, sine - i sreno", dobaci Sajrus i kinu.
Darid je otpustio Slubenu pratnju na poslednjem prevoju pre ulaza u Gornji nivo. Nije bilo
potrebno da ekaju glasnika koji je otrao ispred njih, jer je odlueno da se ovaj ne vraa odmah.
Bio je na neki nain zadovoljan to e ostati sam. Kapetan se alio na zapaljenje grla, a jedan
Pratilac je toliko kaljao da je bilo teko uti klikoblutke. Uz to, oni koji se nisu alili na telesne
smetnje bili su neprestano u strahu jer im se povremeno inilo da oseaju miris udovita. Darid
nije oseao nikakav miris - bio mu je zapuen nos. Nije mogao bogzna kako ni da uje, jer mu se
inilo da mu se onaj oseaj ispunjenosti u glavi preneo i na une kanale.
Drhtei od groznice, udarao je klikoblucima to je jae mogao i teturao se uz hodnik, alei to se
nije javio u Peinu Nege umesto to je poao da objavi Nameru Sjedinjavanja.
Proao je dugaki zavoj hodnika i zastao, oslukujui ispred sebe. Tamo gore ula se grozniava
aktivnost - neko je nabacivao kamenje, metodino ali urno. I glasovi - glasovi dvojice mukaraca
koji su mrmljali uasnutim tonom, proklinjui i zazivajui Svevinju Svetlost.
Meajui bre oblutke, sluao je kako klikovi odjekuju od tela ljudi, dok su hitali po kamenje i
odlagali ga na gomilu uz zid ulaza na Gornji nivo.
Onda shvati da uje nemi zvuk - ispred ove dvojice! Bio je privren na zid.
Tamo kao da je bio razastrt omanji sveanj zaleenih odjeka i Preiveli su ih urno zatrpavali
kamenjem. Jedan od njih konano zau Darida, prestraeno dreknu i pobee nazad u svet.
"To je samo Fenton, sa Donjeg nivoa", doviknu drugi za njim.
Ali moglo se uti da onaj nema nameru da se vraa.
Darid poe dalje, a onda ustuknu, zbunjen. Jo jednom je bio siguran da vritei muk ne dolazi do
njega putem uiju. U stvari, uo ga je (ako je to bila prava re) oima!
Izvrio je probu, tako to je okrenuo glavu na drugu stranu: istog trenutka postao je potpuno
nesvestan postojanja pojave.
Kada je ponovo okrenuo glavu, bezvuna buka je nestala - bez traga. inilo mu se znaajno to je
uo da je ovek poloio poslednji kamen na gomilu, dovravajui zid.

"Bolje da odmah poe dalje", upozori ga ovaj, "udovite bi moglo da se vrati."

"ta se dogodilo?"
Jeka rei donese mu sliku oveka koji je podizao drhtavu ruku da obrie znoj sa lica. "Ovog puta
udovite nije nikog ugrabilo. Samo je stajalo tu i polivalo zid..."
Onda vrisnu i poe divlje da otresa ruku ispred sebe. Zatim se gluvo sjuri niz prolaz, jecajui:
"Svevinja Svetlosti!"
Darid je uo ta ga je prestrailo. ovekov dlan bio je pun neme grmljavine!
Radoznalo je priao gomili kamenja, ali mu tada napad kalja otkri koliko je bolestan, te se stoga
otetura dalje, u svet Gornjeg nivoa.
Ovog puta nije bilo nikoga da ga doeka na ulazu, pa se koristio klakovima sredinjeg odailjaa
da ozvui put do Tokove peine. Zatekao je Anselma kako eta iza zavese i mrmlja neto za sebe,
jarosnim glasom, nervozan.
"Ui, deko moj - tojest, Prvi Preiveli", pozva ga Toak. "Voleo bih da mogu da ti kaem da mi
je drago to si se vratio."
Produio je da hoda, a Darid se skljoka na klupu. Naslonio je vrelo lice na dlanove.
"ao mi je zbog tvog oca, deko moj. Bio sam uasnut kada me je glasnik obavestio. Nama su
udovita odnela jo troje ljudi otkako si otiao."
"Doao sam", ree Darid slabim glasom, "da objavim Nameru Sjedinjavanja..."
"Nameru sjedinjavanja - u humus!" zapeni Anselm, okreui se Daridu, podboivi se rukama. "U
ovakvom trenutku si na'o da misli na Sjedinjavanje?"
Poto mu Darid nita nije odgovorio, on nastavi: "Oprosti, deko moj. Ovde smo svi na ivici
nerava - sa svim tim udovitima gde god se okrene i toplim izvorima koji presuuju. Jo pet nam je
otilo u prolom periodu. Koliko ujem i vi imate iste probleme."
Darid klimnu, ne marei mnogo da li ga je Toak uo.
Anselm je mrmljao jo neko vreme, a onda ree: "Sjedinjavanje! Zar ti glasnik nije preneo da sam
odluio da odloim stvar dok ne preduzmemo neto u vezi ovih komplikacija?"
"Nisam uo glasnika. Gde je on?"
"Poslao sam ga nazad na poetku perioda."
Darid se oklembesi na klupi. Telo mu je kljualo kao topli izvor. Glasnik je odavno otiao, ali
nije stigao do Donjeg nivoa. Niti su ga usput sreli. injenica da mu je nekoliko Pratilaca - oni kojima
nije bio zapuen nos - saoptilo da su osetili miris udovita u hodniku, mogla je imati samo
zlokobno znaenje.
Plua mu se zgrie od kalja i kada je prestao, oseti da je u peinu uao Savetnik i da ga napeto
oslukuje.
"Pa, Fentone", otvoreno e Lorenc, "ta ti kae na ovu rabotu udovita?"
Darid zadrhta od novog napada groznice. "Ne znam ta da mislim o tome."
"Rekao sam Toku ta ja mislim: Vizeri su se vratili starim prevarama. Uzimaju Preivele za
robove. Povezali su se sa avoljim Blizancima da bi ostvarili svoje namere."
"A ja velim da je to smeno", upade Anselm. "Pa uli smo da su udovita odnela Vizera."
"Kako da znamo da to nije ono to su hteli da ujemo?"
Anselm frknu. "Ako e Vizeri ponovo da uzimaju robove, jednostavno e to uraditi."
Lorenc je utao, ali je to bilo tvrdokorno utanje. ulo se da e nastaviti da tvrdi da udovita i
Vizeri rade zajedno. Darid je znao i zbog ega: ako je Savetnik nameravao da ga optui da je Vizer,
hteo je da bude siguran da e optuba ukljuiti i posrednu krivicu zbog pojavljivanja udovita.
"Siguran sam da e Dela hteti da uje tvoju odluku da se Sjedinite, deko moj." Anselm uze

Savetnika pod ruku i razmaknu zavesu. "Poslau ti je."

Darid se zakalja, drhtavo obrisa usijano elo i strese se.
Nedugo zatim, devojka ue u peinu i odmah otro uvue dah, zaustavivi se ispred zavese.
"Daride!" uzviknu ona, u dubokoj brizi. "Ti gori! ta ti je?"
Isprva je bio iznenaen to je ula njegovu groznicu sa drugog kraja peine. Ali groznica je isto
to i toplota. A Vizeri vize toplotu, zar ne?
"Ne znam", izusti.
Na trenutak je ak uspeo da se zainteresuje za injenicu da je ona tu i da vizuje. Bila je to prilika
da paljivo oslune i da moda uje ega to ima manje oko nje dok vizuje. Ali namera mu se izgubi u
silovitom drhtanju.
Dela paljivo navue zavesu iza sebe i prie mu. On okrenu glavu u stranu i nakalja se, a ona
kleknu ispred njega, opipavajui mu vrele ruke i lice. uo je kako joj se brino mrti elo.
Ali ona promeni taj izraz zbog neega to je bilo ujno pree. "Daride, sigurna sam da Savetnik
zna da si Vizer!" apnu ona. "Nije to rekao, ali nas sve neprestano podsea na to kako ima otra
ula."
Darid se zaljulja napred, zadra se i ostade da sedi, drhtei i znojei se, dok mu se u glavi
okretalo i bualo.
"Zar ne uje zato te je naterao da gaa onu metu meu toplim izvorima?" nastavila je. "On zna
kako viak toplote utie na Vizere! Hteo je samo da se uveri da..."
Devojine rei se izgubie u praznini i on se srui sa klupe.
Kada se konano probudio, imao je u ustima ukus lekovite plesni i nejasno se seao da su ga
nekoliko puta naterali da proguta tu ljigavu smesu.
Bio je takoe svestan da je ceo jedan period - ili moda due? - preleao, polusvestan, u
Tokovoj peini. Javljala mu se i Ljubazna Preivela, pokuavajui da se probije u njegove komare.
Moda je i uspela. On se nije seao ni njenog uspeha ni samih snova.
Sada je oseao samo unutranji mir i olakanje. Grlo mu je ponovo bilo prohodno a glava bistra i
bez bubnjajue groznice. Iako mu jo nije bilo sasvim dobro, bio je siguran da e se potpuno
oporaviti kad povrati snagu.
Postepeno je postao svestan suzdranog disanja na drugom kraju peine i prepoznao Delin ritam i
dubinu udisaja.
uo se elastian, pun zvuk skladnih pokreta miia bedara i listova dok je hodala - nespokojno,
zakljuio je po nesigurnosti koraka - do zavese i natrag.
Onda odjednom prie useku za spavanje i oajniki ga protrese. "Daride, probudi se!"
Po urbi u njenom glasu ulo se da ve neko vreme pokuava da ga razbudi.
"Budan sam."
"Hvala Svetlosti!" Neto kose izvuklo joj se iz trake koja ju je vrsto drala iza glave i palo joj na
lice. Sklonila ju je u stranu i on dobi jasniji utisak glatkih, pravilnih crta, zategnutih od brige.
"Mora da bei odavde!" nastavila je da mu napeto apue. "Savetnik je ubedio ujka Norisa da si
Vizer! Nameravaju da..."
Iz spoljanjeg sveta do njih doe zvuk razgovora i Darid zau tiho strujanje vazduha oko njenog
lica kada se okrenula prema ulazu, a onda opet prema njemu.
"Dolaze!" upozorila ga je. "Moda emo moi da se izvuemo pre nego to stignu!"
On pokua da se podigne ali se srui nazad, slab i zbunjen, jer je iznenada shvatio da devojka nije
okrenula uvo prema izvoru zvukova, po optem obiaju. Svaki put bi se okretala licem prema onome

to je interesovalo. Da li je to znailo da ne vizuje uima? Ali, ime je onda vizovala?

Glasovi spolja sada su se jasnije probijali kroz zavesu.
Savetnik: "Naravno da sam sigurna da je Vizer! Iako je odlian strelac, nije uspeo da pogodi
obinu nepokretnu metu u vonjaku mane. A ti zna ono to i ja, da viak toplote zbunjuje Vizere."
Toak: "To zaista zvui sumnjivo."
Savetnik: "A ta je sa Obrijem? Poslali smo ga da prekrije onaj nemi zvuk koji je udovite
ostavilo napolju, na zidu. Prolo je ve dva perioda kako ga nema. Ko ga je poslednji uo?"
Toak, hrapavo kaljui: "Bajron kae da je Fenton ostao sa Obrijem kada je on pobegao u svet."
Savetnik, poto je kinuo: "Eto ti! Ako eli jo dokaza da je Fenton Vizer, u dosluhu sa
udovitima, seti se samo jednog od naih osnovnih verovanja."
Toak: "Svaki Preiveli, koji uruje sa Kobaltom ili Stroncijumom, smrtno e poboleti."
ulo se kako zakorauju prema ulazu u peinu.
Toak, mrui: "ta emo s njim?"
Savetnik: "Za poetak e biti na sigurnom u Jami." Jo jednom je kinuo. "Budui da je Vizer,
sigurno e vredeti kao talac."
Kada su razmakli zavesu, Darid zau nekoliko naoruanih Branilaca kako se rasporeuju ispred
peine.
Anselm Toak ue i stade pored Darida, potiskujui Delu u stranu. "Je li napravio kakav budan
zvuk?"
"On nije Vizer!" uzviknu Dela. "Ostavite ga na miru!"
Darid je uo da joj je lice okrenuto prema Toku i ponovo je uo kako sklanja kosu sa ela tanije, sa oiju.
Prisetio se kako je podigla ispred sebe onaj cevasti predmet, ostavljen iza udovita i drala ga u
visini lica.
Znai da je vizovala oima!
Anselm ga dohvati za ruku i grubo prodrma. "U redu, dii se sa tog useka! ujemo da si budan."
Darid se sa mukom podie na noge. Lorenc ga zgrabi za miicu, ali se on otre.
"Branioci!" dreknu preplaeno Savetnik.
Straari se sjurie unutra.

8.
Iako nije verovao da je tako neto mogue, Jama Kazne na Gornjem nivou bila je gora i od one u
Daridovom svetu. inilo mu se da ne bi mogao da zamisli straniju kaznu za prestupe. Kao zatvor,
Jama je bila bezbedna. Ispust na kome je lealo bio je dve duine tela ispod povrina tla. I bio je
dosta ui od njegovih ramena, tako da su mu jedna ruka i noga visile iznad ponora.
Poto su ga spustili uetom, leao je tamo, bez pokreta, stotine otkucaja - sve dok mu udovi nisu
utrnuli. Onda je oprezno ispustio jedan klikoblutak u jamu. Kamen je padao - i padao - i padao.
Mnogo udisaja kasnije, poto je ve odustao od oslukivanja udara, uo je najtie blo u svom ivotu.
Iz daljine su dolazili zvuci aktivnosti vezanih za kraj perioda - deca u igri posle lekcija
Upoznavanja, struganje ljuski mane po ploi za vreme obeda i uestalo kaljanje.
Kada je odailja odjeka konano zautao i poeo period poinka, doe mu Dela.
Spustila mu je ljusku sa hranom na uetu. Onda je legla, tako da joj je glava virila preko ivice
Jame.
"Umalo nisam ubedila ujka Norisa da je nemogue da si Vizer", razoarano je aputala, "ali ga je
ta epidemija ponovo razljutila."
"Ono kijanje i kaljanje?"
Postojano strujanje njenog glasa se poremeti kada je klimnula glavom. "Trebalo bi da uzimaju
plesan, kao mi. Ali Lorenc ih ubeuje da to ne pomae protiv radijacijske bolesti."
Zautala je i on pusti da ljuska mane kucne o zid jame. Hvatajui otre odjeke, brzo je sastavio
sliku devojinih crta. Dopadalo mu se ono to je uo, jo vie nego pre.
Opti sklop bio je gladak i pouzdan. Njena kosa, zaglaena unazad sa ela, imala je prijatan zvuk,
dajui licu meku, prefinjenu zvunu ravnoteu. Sve je to bilo na neki nain veoma blisko aputavoj
muzici koju je izvlaila iz viseeg kamenja. Sada je sasvim jasno uo koliko je bila poeljna za
Sjedinjavanje.
Prineo je ustima jo jednog oljutenog raka, a onda zastao, shvativi da ona i sada vizuje. Ponovo
je pustio da ljuska mane udari u kamen i proizvede jo jeke i zauo da joj je lice okrenuto prema
njemu. Skoro da je mogao da oseti napetu usmerenost njenih oiju.
Ipak, teko da je bio pravi trenutak da oslukuje ta se deava oko nje dok vizuje. Ako je dolazilo
do manjka ovoga ili onoga, nije to mogao da otkrije visei grevito na steni.
Uprkos svemu, uhvatio se za injenicu koja mu je u tom trenutku postala jasna: poto je sve
ukazivalo da su Svetlost i Tama u nekoj vezi sa oima - moda ba sa oima Vizera - manjak, za
kojim je oslukivao, trebalo je da ima merljiv uticaj na oi.
Samo malo! Postojalo je neto - kada su bili tamo u Tokovoj peini i kada se Dela nagnula da ga
probudi. Par pramenova kose joj je palo na lice. Zar nije, kada ih je sklonila, ostalo manje kose
ispred oiju?
Uzaludnost ovih misli ga je obeshrabrila. Ne - Tama nije mogla biti neto tako jednostavno kao
kosa. Bilo bi to isuvie ironino - oslukivati neto to je odvajkada poznavao. Sajrus je rekao da je
Tama univerzalna, sveprisutna. To znai da e morati da oslukuje ire, svuda oko devojke.
"Daride", ree ona bojaljivo. "Ti nisi - mislim, ti i udovita niste..."
"Nemam nikakve veze sa njima."
Ote joj se uzdah sa prizvukom olakanja. "Jesi li doao iz sveta Vizera?"
"Ne. Nikada nisam bio tamo."
Odjeci ovih rei donesoe mu snuden izraz njenog lica.
"Znai da si ceo ivot krio da si Vizer - ba kao i ja", saoseajno je zakljuila.

Nije bilo razloga da je obeshrabruje. "Nije bilo lako."

"Nije. Znati da moe mnogo bolje da uradi neto, a biti prinuen da oslukuje svaki svoj korak
da drugi ne otkriju tvoju tajnu."
"Izotrio sam tu vetinu - i vie nego to treba, izgleda. Inae sad ne bih bio ovde."
uo je kako joj ruka klizi niz liticu Jame, kao da se prua prema njemu. "Oh, Daride! Da li je i
tebi ovo vano - da zna da nisi sam? Nisam ni sanjala da je jo neko morao da izdri bremenitosti
Radijacije i straha, kao ja - neprestano se pitajui hou li ve sledeeg trenutka biti otkrivena."
Razumeo je bliskost koju je morala oseati prema njemu, nain na koji je ispoljavala usamljenost.
Oseao je i u sebi neto slino,iako nije bio Vizer, kako stremi prema toj devojci, eljno odgovora
srodne osobe.
Nastavila je da otvara duu. "Ne shvatam zato nikad nisi otiao da trai svet Vizera. Ja bih to
uinila. Ali, bojala sam se da ga neu nai i da u se izgubiti u hodnicima."
"Hteo sam da odem tamo", slagao je. Otkrio je da je mogue da odigra ulogu Vizera, ako bude
sledio njene postupke. "Ali sada su tu i moje obaveze prema Donjem nivou."
"Da, znam."
"Ne ujem, tojest, ne vizim zato se nisi pridruila Vizerima prilikom nekog njihovog upada", ree
on.
"O, to nisam mogla. ta bi bilo da su Vizeri odbili da me povedu? Svi bi znali ko sam. Proterali bi
me kao Razliitu."
Ustala je i vizovala dole u Jamu.
"Odlazi?" upita on.
"Samo dok ne smislim kako da ti pomognem."
"Koliko dugo nameravaju da me dre ovde?" Pokuao je da promeni poloaj, ali je samo na
jedvite jade uspeo da se odri na ispustu.
"Dok se ne pojave udovita. Tada e im ujka Noris staviti do znanja da te drimo kao taoca."
Sluajui kako joj se udaljavaju koraci, bio je opinjen brojnim mogunostima koje je otvarala
njegova veza sa devojkom. ak i ako mu Svetlost i Tama ostanu nedokuive, moi e da naui neto
o tajanstvenim sposobnostima Vizera.
Prola je ve polovina perioda poinka kada je Darid, zgrenih i bolnih miia, konano uspeo
da se podigne u sedei poloaj. Kucnuo je ljuskom mane o zid i oslunuo. Otvor Jame nije bio veliki
- otprilike dve duine tela u irinu, procenio je. uo je takoe da na zidovima, izuzev ispusta na kome
je visio, nema pukotina i izboina koje bi pruile oslonac da se uspne na povrinu.
Podigao je koleno do grudi i oslonio stopalo na ispust. Onda je kliznuo uvis, ruku priljubljenih uz
glatki zid, dok se nije uspravio. Polako se okrenuo, grudima uz stenu. Podigao je ruku iznad glave i
pucnuo prstima, proizvodei otre zvuke. Nagla praznina u zvunom obrascu govorila mu je da je rub
Jame najmanje za duinu ruke iznad njegove ispruene ake.
Ostao je u tom poloaju nekoliko stotina otkucaja pre nego to je zauo kako gore nastaje prava
Radijacija. Dotle su se mogli uti samo uobiajeni zvuci usnulog sveta koje je prekidalo samo
povremeno kaljanje.
A onda kao da je sve prokljualo od straha i pometnje, kada je jedan od Branilaca uzviknuo ono
strano upozorenje: "udovita! udovita!"
U Jamu se slie promukli uzvici, krici i glasni nered ljudi u bezglavoj jurnjavi tamo-amo.
Darid skoro izgubi ravnoteu kada je podigao glavu i shvatio da je itav otvor Jame ispunjen
nemim zvukom. Za razliku od iskustva prilikom Pobuenja, sada je postojao samo jedan krug te
neastive udovine stvari. inilo mu se da ne utie direktno na oi. Vie je odgovarala, veliinom i

oblikom, njegovom zvunom utisku otvora Jame.

Zateturao se na ispustu, mlatarajui rukama da povrati ravnoteu, a onda se naao vrsto
priljubljen licem uz kamen, oslukujui nekog ko je trao u njegovom pravcu.
Sledeeg trenutka prepozna Savetnikov glas, negde sa sredine sveta. "Jesi li kod Jame, Sedlere?"
Jo jednom se zau udaljena vriska i Sedler mu se zaustavi iznad glave. "Stigao sam!" Udario je
kopljem po steni da ozvui Daridov poloaj dole na ispustu.
Ovog puta je Tokov glas bio taj koji se uzdigao u izazov udovitima: "Imamo Fentona! Znamo
da vam pomae! Odlazite, ili emo ga ubiti!"
Novi talas vike pokaza da udovita ne obraaju panju na Anselmovu pretnju.
"U redu, Sedlere", zaurla Lorenc. "Poalji ga na dno!"
Vrh koplja okrznu Daridovo rame i on se trgnu, uzmiui du ispusta. Koplje se ponovo spusti,
kliznuvi izmeu stene i njegovih grudi i poe da ga gura sa ispusta. Darid se zanese unazad i
zamaha rukama, borei se da se ne surva u ponor bez dna.
Ruka mu u zamahu dodirnu koplje i on ga dograbi, oajniki ga trgnuvi uvis. Skoro istovremeno,
svom snagom povue koplje i sa njim punu teinu oveka koji je drao drugi kraj.
Koplje mu odjednom ostade u ruci i on oseti udar vazduha kada je Sedler proleteo pored njega,
vritei sve do dna.
Oruje je bilo vie nego dovoljno dugo da premosti Jamu. Upotrebio ga je da napipa malo
udubljenje na suprotnom zidu. Zaglavivi tamo kraj koplja, uvrstio ga je na zid iznad glave.
Panika se stiala, onako brzo kako se podigla. Po svemu sudei, uljezi su ostvarili svoju nameru i
povukli se.
Darid se uzvera na zaglavljeno koplje i posee uvis, dohvati ivicu Jame i izvue se napolje.
"Daride! Slobodan si!"
Odjeci koraka donee mu delie utisaka o Deli, koja mu je urila u susret. uo je tiho
namotaja ueta, prebaenog preko ramena, kad bi joj se oealo o ruku.
Pokuao je da odredi svoj poloaj, ali je zvonjava uznemirenih glasova bila suvie zbunjujua da
bi mu pokazala gde lei ulaz.
Dela mu poloi ruku na miicu. "Tek sam maloas pronala ue."
Odabrao je, bez odreenog razloga, da poe pravo.
"Ne." Okrenula ga je u suprotnom smeru. "Ulaz je na ovoj strani. Vizi?"
"Aha, sad ga vizim."
Drao se malo pozadi, putajui je da bude par koraka napred i idui tamo gde bi ga povukla za
ruku.
"Ii emo okolo, uz reku", predloila je. "Moda emo uspeti da stignemo do prolaza pre nego to
puste sredinji odailja."
On se, naprotiv, nadao da e neko ba to uraditi. Istina, nije se setio da klakovi, koji bi ozvuili
prepreke pred njima, otkrili njihov poloaj drugima.
Zakaio je stopalom izboinu na podu i zateturao se. Poto mu je devojka pomogla da povrati
ravnoteu, hramao je dalje. Onda se smirio, obuzdavajui hitnju bekstva i prizvao sve znane vetine,
savladane tokom bremenitosti obuke, kada je morao da naui da razazna prigueni ritam otkucaja
srca, utavu tiinu lenjog potoka koju remete pokreti riba ispod mirne povrine, udaljeni miris i
klizanje dadevnjaka koji puzi preko mokrog kamena.
Sada staloeniji, oslukivao je zvuke - bilo kakav zvuk, priseajui se da i najneznatniji um moe
biti koristan. Aha! Taj preskok u Delinom dahu: naila je na uzdignuto tlo. Kada je stigao do uspona,
bio je spreman.

Napeto je sluao oko sebe. Otkucaji srca bili su suvie neraspoznatljivi da bi mu bili od pomoi,
osim kao direktan zvuk. Ali neto joj je tiho lupkalo u torbi. Nanjuio je slabe mirise raznih vrsta
namirnica. Spakovala je veu koliinu hrane i neto od toga je pri svakom koraku udaralo u torbu.
Tiho plop proizvodilo je odjeke, ako se dovoljno paljivo oslune. Sada ih je uo, skoro izgubljene
meu glasnijim zvucima sveta. Ali bili su dovoljno jasni da bi omoguili ujne utiske o onome to ga
je okruivalo.
Bio je ponovo siguran u sebe.
Napustili su obalu reke, presekavi put iza vonjaka mane i bili gotovo na ulazu kada je neko
najzad pustio sredinji odailja.
Smesta je zadobio kompletnu sliku nejasnih utisaka koji su ga brinuli u poslednjih nekoliko
otkucaja - na ulaz je upravo stigao straar i zauzeo svoje mesto.
Sledeeg trenutka ovek podie uzbunu. "Neko pokuava da izae. Ima ih dvoje!"
Darid obori rame i zatra se. Nalete na straara, ostavi ga bez daha i obori.
Dela stie do njega i oni jurnue zajedno u hodnik. Pustio je da ga vodi sve dok nisu proli prvi
prevoj. Onda izvadi oblutke i pouri ispred nje.
"Klikobluci?" upita ona, zbunjena.
"Naravno. Ako naiemo na nekog sa Donjeg nivoa, mogao bi se zapitati zato ih ne koristim."
"Daride, zato ne bismo - ne. Bolje ne."
"ta si htela da kae?" Oseao se sasvim smireno, uz poznate tonove oblutaka koji su mu
posluno donosili utiske svih prepreka pred njima.
"Mislila sam, da poemo u svet Vizera, gde i pripadamo."
Naglo se uspravio. Svet Vizera? Zato da ne? Ako je ve oslukivao za manjkom neega prilikom
vizovanja, koje bi mesto bilo pogodnije da to otkrije od sveta u kome je mnotvo ljudi neprestano
vizovalo? Ali, da li bi mu to uspelo? Da li bi mogao uspeno da glumi Vizera u njihovom svetu - koji
je uz to bio i neprijateljski?
"Ne mogu sada da napustim Donji nivo", konano ree.
"Oekivala sam to. Ne sad, sa svim onim nevoljama koje imate. Ali jednog perioda, Daride jednog perioda otii emo tamo."
"Jednog perioda."
Stisnula mu je ruku jo jae. "Daride! ta ako je Toak poslao glasnika na Donji nivo, da ih
obavesti da si Vizer?"
"Oni ne bi..." Uutao je. Bio je zaustio da kae da oni tamo ne bi u to poverovali, ali znajui da
uvar stvara raspoloenje protiv njega, poeo je i sam da se dvoumi.
Kada su stigli nadomak njegovog sveta, uinilo mu se udno to na ulazu nisu naili na Branioce.
Jasni, odseni klakovi sredinjeg odailjaa ipak su otkrivali da neko stoji na kraju hodnika. Priavi
blie, uo je u odjecima enske oblike i kosu preko lica.
Bila je to Zelda.
Zauvi ih, ona se tre. Onda ih nervozno ozvui klikoblucima, sve dok nisu stigli na domet odjeka
odailjaa.
"E, ba si izabrao radijacijski pogodan trenutak da dovede partnera za Sjedinjavanje", prekorila
ga je im ga je prepoznala.
"Zato?"
"udovita su otela jo dvoje", odgovorila je. "Zbog toga vie i ne uvamo ulaz. Odnela su i
jednog Branioca. U meuvremenu je uvar uspeo da okrene ceo svet protiv tebe."
"Moda bih mogao neto da preduzmem u vezi toga", ljutito joj je odvratio.

"Ne verujem. Vie nisi Prvi Preiveli. Romel je preuzeo vlast." Zelda se nakalja nekoliko puta i
kosa joj polete sa lica.
Darid se uputi prema Peini Uprave.
"ekaj", pozva ga devojka. "Ima jo neto. Svi su besni na tebe. uje?"
Oslunuo je prema peinama za stanovanje. Svet je odjekivao od kaljanja.
"Veruju da si ti kriv za zarazu", objasnila je. "Seaju se da si bio prvi koji je imao sve znake."
"Darid se vratio!" viknu neko u vonjaku.
Jo jedan Preiveli, dalje usput, ponovi uzvik i prenese ga treem.
Odmah zatim desetak ljudi nahrupi iz vonjaka, gde su radili. Drugi istrae iz peina. Svi su se
slivali prema ulazu.
Darid je prouavao odbijene klakove i uhvatio utiske Romela i uvara Filara na elu gomile.
Bili su okrueni Braniocima.
Dela ga preplaeno uhvati za ruku. "Moda bi bilo bolje da jednostavno odemo."
"Ne moemo da dopustimo Romelu da se tek tako izvue."
Zelda primeti, uz opor smeh: "Ako misli da je ovaj svet u nevolji, saekaj da vidi ta Romel
radi s njim."
Darid se okrenu da saeka Preivele. Ako bude hteo da ih ubedi da su ih Romel i Filar iskoristili
zbog linih ambicija, to e morati da bude sa pozicije samopouzdanja i dostojanstva.
Njegov brat se uspravi pred njim i zapreti: "Ako misli da ostane ovde, morae da uje stvari
kako ih ja ujem. Sada sam ja Prvi Preiveli."
"Kako su glasale Stareine?" mirno upita Darid.
"Nisu jo. Ali e glasati!" Romel kao da je izgubio poneto od samouverenosti. Zastao je da
oslune, ne bi li se uverio da li jo ima podrku Preivelih, koji su se okupili u polukrug oko ulaza.
"Prvi Preiveli ne moe da bude smenjen", Darid ponovi zakon, "bez obavljenog sasluanja."
uvar Filar iskorai napred. "to se tebe tie, tvoje sasluanje je obavljeno - pred Silom jaom
od svih nas, pred samom Svevinjom Svetlosti!"
Jedan od Preivelih uzviknu: "Ima radijacijsku bolest! A ona se dobija urovanjem sa Kobaltom
ili Stroncijumom!"
"Preneo si je i na sve ostale!" doeka drugi, grevito kaljui.
Darid je hteo da se pobuni, ali su ga odmah nadvikali.
A uvar ree strogo: "Postoje dva izvora radijacijske bolesti. Ili ima neke veze sa avolskim
Blizancima, kao to kae Romel, ili je bolest kazna, poslata od Svetlosti, za tvoje bezbonitvo, u ta
ja verujem."
Sada je Darid bio taj koji je uzgubio mir. "To nije istina! Pitajte Sajrusa da li sam..."
"Sajrusa je ugrabilo udovite, u prolom periodu."
"Mislilac - nestao?"
Dela ga povue za ruku i apnu: "Bolje da se gubimo odavde, Daride."
Zaue se zvuci klikoblutaka i bat nogu u trku iz hodnika i on oslunu ko se to pribliava.
Po brzini je bilo jasno da je to slubeni glasnik. Kada je usporio, ulo se da je osetio skup ljudi na
ulazu. Zastao je, a onda priao, sporije i bez pomoi oblutaka, da im se pridrui.
"Darid Fenton je Vizer", objavi on. "Doveo je udovita na Gornji nivo!"
Branioci, naoruani uglavnom kopljima, rairie se i okruie Darida i devojku.
Onda neko uzviknu: "Vizeri - u hodniku!"
Vie od polovine Preivelih pobee buno prema peinama, a Darid onjui miris koji je dolazio
iz hodnika. Pribliavao im se neko ko je bio ogrezao u mirise sveta Vizera - spoticao se, padao,

ustajao i nastavljao dalje.

Formacija Branilaca se poremeti, jer su se rastrali okolo u pometnji. Dvojica najbliih ulazu
podigoe koplja.
Vizer se u tom asu zatetura u domet sredinjeg odailjaa i srui se na zemlju.
"ekaj!" povika Darid, postavljajui se ispred Branilaca koji su se spremali da bace koplja.
"Pa to je neko dete!" uskliknu Dela.
Darid se progura do devojice, koja je bolno stenjala. Bila je to Estel, devojica koju je vratio
grupi Vizera u Glavnom hodniku.
uo je kako se Dela sputa na kolena pored male i prelazi joj rukama preko grudnog koa.
"Povreena je! Oseam etiri ili pet slomljenih rebara!"
Estel ga je i pored toga prepoznala i on uhvati zvuk njenog osmejka. Oseao je, takoe, ivost
njenih oiju: uo je kako se sa svrhom pokreu gore-dole.
"Rekao si mi da u jednom poeti da vizujem - kada to budem najmanje oekivala", uspela je da
izusti kroz bolove.
Negde iza njega sudarie se koplja i odjeci uhvatie grimasu koja joj je iskrivila lice.
"Bio si u pravu", nastavila je devojica, jedva ujno. "Pokuavala sam da pronaem tvoj svet i
pala sam u jamu. Kada sam se izvukla napolje, poela sam da vizujem."
Glava joj klonu na njegovu ruku i on oseti kako joj ivot s drhtajem naputa telo.
"Vizer! Vizer!" dopree iza njega optuujui povici.
"Darid je Vizer!"
On zgrabi Delu za ruku i jurnu u tunel, trenutak pre nego to su dva koplja udarila u zid pored
njega. Zastao je tek toliko da ih pokupi, a onda je nestao u hodniku.

9.
Pola perioda kasnije, posle dugog hoda nepoznatim hodnicima, Darid zastade i napeto oslunu.
Eto ga opet! Lepranje krila u daljini - suvie slabo za Deline ui.
"Daride, ta se deava?" Ona se pribi uz njega.
On samo nemarno ree: "Uinilo mi se da neto ujem."
U stvari, ve neko vreme je podozrevao da ih prati huimi.
"Moda je neki Vizer!" pretpostavila je, enjivo.
"To sam se i ja isprva nadao, ali pogreno. Tamo nema niega." Nije bilo razloga da je plai - bar
za sada.
Dok god mu je uspevalo da odri razgovor, nije morao da brine o jamama. Rei su bile pouzdan
izvor odjeka. Ali teme nisu bile tako neiscrpne i povremeno bi nastajalo utanje. Tada je morao da se
pomui da devojka ne otkrije da on nije Vizer. Pravovremeno nakaljavanje, namerno nespretno
lupkanje kopljem, nepotrebno spoticanje koje bi zakotrljalo kamen na zemlji - sve ove improvizacije
su pomagale.
Pustivi da mu koplje udari o stenu, dobio je sliku prevoja u hodniku ispred njih. Jo je sabirao
utiske, kada ga Dela upozori: "Pazi na visei kamen!"
Upozorenje mu donese jasan utisak kamene igle. Prekasno.
Klap!
Sudar sa glavom prelomi iglu i komadi udarie u zid.
"Daride", upita ga ona u udu, "zar ne vizuje?"
Da bi izbegao odgovor, odglumio je stenjanje, iako mu je trenutno izrasla voruga bila dovoljno
opravdanje da izrazi bol.
"Jesi li se povredio?"
"Ne." Pourio je dalje.
"Ali ne vizuje?"
On se ukoi. Da li je ve naslutila? Hoe li izgubiti jedinu priliku da ue u svet Vizera?
Iako ubeena da on ne vizuje, Dela se samo nasmeja. "Ima isti problem koji sam ja imala - sve
dok nisam rekla 'Do Radijacije s onim to e ljudi misliti! Ima da vizujem koliko mi je volja!'"
Pomaui se odjecima njenih jasno izgovorenih slogova, dobro je upamtio detalje prostora pred
njima. "U pravu si. Nisam vizovao."
"Vie ne moramo da krijemo svoje sposobnosti, Daride." Uhvatila ga je za ruku. "Sve je to iza
nas. Po prvi put smo slobodni da budemo ono to jesmo - to zaista jesmo! Zar to nije divno?"
"Kako da ne." Protrljao je vorugu na elu. "Divno je."
"Ona devojka to te je ekala na Donjem nivou..."
"Zelda?"
"udno ime - a ima i upavo lice. Je li ona tvoja - prijateljica?"
Konano je zapoela razgovor koji e mu doneti odjeke. Sada je mogao da uje sve prepreke.
"Da, moglo bi se rei da jeste."
"Bliska prijateljica?"
Pouzdano je proveo pored plitke jame, potajno se nadajui pohvali "Eto, sada vizuje!" Ali, nita
od pohvale.
"Pa, jeste, bliska je."
"Tako sam i mislila - kad je onako ekala da doe."
Nasmeio se, okrenuvi glavu na drugu stranu. Vizerima, po svemu sudei, nisu nedostajala

normalna ljudska oseanja. Bio je na neki nain zadovoljan zbog nadurenosti s kojom je izgovarala
rei kada je upitala: "Hoe li ti - mnogo nedostajati?"
Krijui osmeh, hrabro je odgovorio: "Mislim da u uspeti da to prebolim."
Jo jednom je odglumio kaalj i otkrio prazninu koja je vrebala u odbijenom zvuku. Na svu sreu,
pri sledeem koraku je udario nogom jedan labav kamen. Njegovo otro angrljanje otkrilo je detalje
provalije koja se prostirala polovinom irine hodnika.
Dela ga upozori: "Vizi ovu..."
"Vizim je!" odvratio je, vodei je oko opasnog mesta.
Posle nekog vremena, ona s oklevanjem upita: "Imao si puno prijatelja?"
"Ne seam se da sam ikad bio usamljen." Odmah je zaalio zbog ove izjave, jer mu se uinilo da
bi bilo loginije da je kao Vizer bio usamljen - nezadovoljan ivotom koji vodi.
"Iako si znao da si - drugaiji od ostalih?"
"Hteo sam da kaem", pouri on da objasni, "da su svi bili toliko dobri prema meni da sam skoro
uspevao da zaboravim da nisam kao oni."
"Poznavao si i ono siroto dete Vizera", primetila je zamiljeno.
"Estel. uo sam je - vizeo - samo jednom." Ispriao joj je kako je sreo begunicu u hodnicima.
Kada je zavrio, ona upita: "I dopustio si da Mogan i ostali odu a da im nisi rekao da si i ti
Vizer?"
"Ja - ovaj..." On proguta knedlu.
"A", ree ona, sa zakasnelim razumevanjem. "Zaboravila sam - tu je bio i tvoj prijatelj Oven.
Saznao bi tvoju tajnu."
"Tako je."
"Nisi mogao da napusti Donji nivo, znajui koliko si im potreban."
Sumnjiavo ju je oslukivao. Zato tako spremno nalazi odgovore za kojima sam s mukom traga?
Izgledalo mu je kao da ga je namerno uputila u jednom pravcu, da bi ga sada veto oslobodila uzde.
Da li zna da on nije Vizer? Zbog neega mu se inilo da njegov plan da istrai moguu vezu izmeu
Vizera, Tame, oiju i Svetlosti zapada u neizvesnu zvunu prazninu.
Zlokoban zvuk lepranja krila ponovo ga prenu iz misli - jo je bio predaleko da bi ga Dela ula.
Ne usporavajui hod, usredsredio se na zvuke huimiovog leta. Sada su ih pratila dva stvorenja!
Bilo bi logino, uo je, da se zaustavi i pripremi za dolazak huimia - pre nego to privuku i
druge zveri. Ipak, nadao se da e hodnik postati dovoljno uzan da devojka i on prou kroz njega, ali
ne i huimii.
Poao je sporije, ekajui da Dela neto kae i tako stvori nove odjeke.
Klap!
Ovog puta je udario ramenom o visei kamen, ne tako snano. Samo se zateturao. Razljuen, on
izvue par klikoblutaka iz pojasa i besno ih promea. Do Radijacije s onim to e ona pomisliti! Ako
treba da izae na videlo da nije Vizer, neka tako bude!
Dela se samo nasmeja. "Slobodno koristi oblutke, ako se tako osea sigurnije. I ja sam prola
kroz to, kada sam poela neprestano da vizujem."
"Jesi?" Ubrzao je korake, jer je prostor ispred njih bio jasno ozvuen.
"Uskoro e se navii. Smetnje potiu od vazdunih struja. Lepe su, ali i zamaraju."
Struje? Da li je to znailo da je nekako opaala sporo kretanje vazduha u tunelima - neto to je on
mogao da uje tek kada bi let strele ili koplja ubrzao vazduh?
Sada se Dela spotakla. Naletela je na njega, tako da oboje izgubie ravnoteu i udarie u zid.
Priljubila se uz njega, oseao je vlaan i topao dah na grudima, izvajanu mekotu njenog tela uz

svoje.
Drao ju je tako nekoliko trenutaka. Ona proapta: "Daride, biemo tako sreni! Nikada dvoje
ljudi nisu imali toliko zajednikog!"
Obraz joj je bio gladak na njegovom ramenu, a kosa, vezana trakom, meko padala niz ruku,
talasajui se kada bi pomerila glavu.
Ispustivi koplja, dodirnuo joj je lice i osetio pravilan tok njenih crta, vrstih i finih, od linije
kose do brade. Struk, zaluen prema dlanu njegove druge ake, bejae skladnog oblika i pun, irei se
u neto zaobljenije bokove.
Sve do tog trenutka, nije bio svestan da bi sasvim lako mogla da mu znai vie od pukog sredstva
za ostvarenje cilja. Bio je siguran da se prevario kada je posumnjao u nju, da namerava da ga prevari
- toliko siguran da se uhvatio u elji da zaboravi sve ostalo i da ode da ivi s njom u nekom
zabaenom, malom svetu.
Ali se tada u njegove matarije umea otrenjujua logika i on naprasno pokupi koplja i poe niz
hodnik. Dela je Vizer; on nije. Ona e pronai sreu u svojem svetu Vizera a on e morati da se
zadovolji potragom za Svetlou - ako uspe da preivi svoj drski upad na teritoriju Vizera.
"Da li i sada vizuje, Dela?" oprezno je upitao.
"O, vizujem ja sve vreme. Uskoro e i ti."
Pokuao je, za probu, da otro oslukuje, sa neizvesnom nadom da e otkriti nekakvu, makar i
jedva primetnu promenu oko nje. Ali nije nita mogao da uje. Mora da je bilo tano ono to je
prethodno zakljuio: manjak, za kojim je tragao, bio je tako neznatan da je bilo neophodno da se nae
u prisustvu veeg broja Vizera da bi ukupni uinak bio primetan.
ekaj malo! Postoji i neposredniji pristup.
"Dela, reci mi - ta misli o Tami?"
uo je odjeke njenog mrtenja kada je ponovila pitanje i oprezno dodao: "Tama obitava u
svetovima..."
"Greh i zlo, svakako."
Bilo je jasno da ne zna nita posebno o Tami. Ako je i imala neko saznanje o tome, nije umela da
ga iskae.
"Zato te toliko zaokuplja Tama?" upitala ga je.
"Samo sam pomislio", improvizovao je, "da bi vizovanje moralo da bude neto suprotno Tami neto dobro."
"Naravno da je dobro", uveravala ga je, obilazei za njim omanju udubinu koja se dalje naglo
pretvarala u obalu reke. "Kako neto tako divno moe da bude zlo?"
"Zaista je divno?" Pokuao je u poslednjem trenutku da izbegne upitni ton, ali su mu rei bile ipak
vie pitanje nego izjava.
Glas joj oive od izraajnosti. "Ona stena, tamo napred - vizi kako stoji naspram podloge hladne
zemlje, kako je topla i glatka. Sada je nema, ali samo za otkucaj - dok ne proe ovaj daak toplog
vazduha. Aha, evo je ponovo."
Darid zinu od uda. Kako moe stena u jednom trenutku da bude tu, a ve u narednom da je nema?
Pa, sve vreme mu je vraala klikove oblutaka, zar ne? Ma ta, nije se pomerila ni za prst!
Koliko je uo, hodnik je bio irok i prav, sa samo nekoliko opasnijih mesta. On stoga odloi
oblutke.
"Sada vizuje, Darid? ta vizi?"
Poutavi za trenutak, on odgovori, nasumce: "Tamo u potoku - vizim ribu. Velika je, istie se
naspram hladnog dna reke."

"Kako je to mogue?" upita ona sumnjiavo. "Ja je ne vizim."

Ali zaista je bila tamo! uo je zamahe peraja kojima se odravala u mestu. "Kaem ti da je tamo."
"Ali riba nije hladnija, ili toplija od vode. Pored toga, ja nikada nisam mogla da vidim kamenje ili
bilo ta drugo u vodi - ak ni ono koje sam sama bacila."
Bila je potrebna drskost da se prikrije la. "Ja vizim ribu. Moda ne vizujem na isti nain kao ti."
ujno se zabrinula. "Nisam razmiljala o tome. Jao, Daride, moda ja i nisam Vizer!"
"Ma jesi, tu nema sumnje." Onda zabrinuto zauta. Kako neko moe da se nada da e nadmudriti
Vizera?
Zastraujui um konatih krila odvue mu panju i on se zaudi kako neto tako raspoznatljivo
nije privuklo devojinu panju. Stvorenja su naila na proireni deo hodnika i pohitala napred,
koristei prostor za let.
On se uspravi i osluhnu prema zvucima u pozadini. Vie im nisu bila za petama samo dva
huimia. Jasno se ulo da im se broj barem udvostruio.
"ta je to, Darid?" Dela je primetila njegovo napeto utanje.
Jedno od bia ispuni vazduh prodornim krikom.
"Huimii!" uzviknu ona.
"Samo jedan." Nije hteo da je uznemirava, jer su jo mogli, uz malo sree, da umaknu zverima.
"Poi napred. Ja u uvati odstupnicu - za sluaj da napadne."
Bio je ponosan to mu je polo za rukom da izvue privremenu korist iz situacije. Dok ona bude
vodila, nee morati svaki as da joj dokazuje da je i on Vizer. Ovako, sa njenom rukom u svojoj,
trebalo je samo da ide kuda i ona. Ipak, sada je zvuk glasa bio jo potrebniji da bi se pojaali nejasni
utisci, te on zato podstae razgovor.
"Dok me ovako vodi za ruku", izjavi on aljivo, "podsea me na Ljubaznu Preivelu."
"Ko je ona?"
Pratei Delu du grebena koji se protezao pored potoka, ispriao joj je o eni koja ga je u
njegovim detinjim snovima vodila u posete detetu koje je ivelo s njom.
"Mali Oslukiva?" ponovila je ime za njim. "Tako se zvao taj deak?"
"Da, u mojim snovima. Nije mogao nita da uje, osim bezvunih umova nekih vrsta cvraka."
"Ako su bili bezvuni, kako si znao da ih cvrci uopte stvaraju?"
"Koliko se seam, ta ena mi je priala da takvi zvuci postoje, ali da samo deak moe da ih uje.
I ona ih je ula, kad god bi sluala njegov um."
"Zaista je to mogla?"
"K'o od ale." Njegov smeh je hteo da joj da do znanja da on samo zbija alu sa sopstvenom
matom. "Na taj nain je dolazila do mene. Seam se da je govorila da moe da uje skoro svaki um,
ma gde se nalazio - osim vizerskog."
Dela zastade kraj kamenog stuba. "Pa i ti si Vizer, a ula je tvoj um. Kako to objanjava?"
Eto! Ponovo se sapleo o sopstveni jezik. I to dok je vodio razgovor, samo zato da bi uo kuda ide.
Ali sada se odmah doekao na noge. "Oh, ja sam bio jedini Vizer iji je um mogla da uje. Ne uzimaj
to tako ozbiljno. Snovi ne moraju da slede pravila logike."
Uvela ga je u iri deo hodnika. "Delovi tvojih snova ih slede."
"Kako to misli?"
"ta ako ti kaem da sam ula za deaia koji nikada nije sluao u pravcu glasa, ali kad god bi ga
majka zatekla kako oslukuje prema zidu, tamo bi nala cvrka?"
Ovo mu je zvualo odnekud poznato. "Da li je postojalo takvo dete?"
"Na Gornjem nivou - pre nego to sam se rodila."

"ta se dogodilo s njim?"

"Zakljuili su da pripada Razliitima. Proterali su ga u hodnike pre nego to je napunio etiri
bremenitosti."
Sada se maglovito seao da su mu roditelji priali istu ovu priu o Razliitom detetu sa Gornjeg
nivoa.
"O emu razmilja, Daride?"
Neko vreme je bio nem. Onda se nasmeja. "O tome kako sam konano shvatio zato sam sanjao
Malog Oslukivaa. Zar ne uje? Neko mi je priao o takvoj osobi, ali je seanje ostalo ispod
povrine."
"A tvoja - Ljubazna Preivela?"
Jo jedna zavesa kliznu sa zvukova zaboravljenih uspomena. "Seam se da sam uo priu o
Razliitoj koja je bila proterana sa Donjeg nivoa, mnogo bremenitosti pre nego to sam se rodio - o
devojci koja je uvek nekako znala ta drugi ljudi misle."
"Eto." Dela zae za ugao. "Sada su objanjeni svi tvoji udni snovi."
Skoro svi. Ostali su nerazjanjeni samo psiholoki koreni lika Venog oveka iz njegovih snova.
Usmerio je panju na ono to je lealo pred njima, oslukujui neizmernu prazninu u daljini, koja
je okruivala grmljavinu brzaka. Pribliavali su se kraju hodnika i pred njima je, bio je siguran, leao
ogroman svet - svet Vizera? Sumnjao je u to, jer je odavno izgubio miris Vizera.
"Strano je to", ree Dela zamiljeno, "kako ljudi proteruju Razliite."
"Prvi Vizer je bio od Razliitih." Poao je ispred nje, pomaui se klikoblucima. "Ali je on, kada
su ga proterali, bio dovoljno odrastao da se vrati po partnera za Sjedinjavanje."
Izbili su iz hodnika i Darid je uo reku koja je tekla preko ravnog zemljita prema zidu na drugoj
strani sveta. On uzviknu i odjeci mu se vratie iz vrtoglavih visina i sa zastraujuih razdaljina. Rei
su se odbijale od grotesknih ostrva palih stena, stvarajui haotinu jeku.
"Daride, ovo je divno!" uskliknu devojka, osvrui se u svim pravcima. "Nikada nisam vizela
ovako neto!"
"Moramo bez odlaganja na drugu stranu", ree on mirno. "Trebalo bi da postoji prolaz, tamo gde
se reka uliva u suprotni zid."
"Zbog onog huimia?" upita ona, osetivi brigu u njegovom glasu.
Nije odgovorio, ve je urno poveo preko ravnice, izlokane do glatkoe u vreme kada je reka bila
ira nego sada. Mnogo udisaja kasnije, proli su kroz otvor hodnika na suprotnom zidu - ba kada su
stvorenja koja su ih progonila izbila iz tunela iza njih i vinula se napred, ispunjavajui svet jezivom
piskom.
"Moramo da naemo zaklon!" uzviknu Darid. "Stii e nas za par otkucaja!"
Pregazili su reku na mestu gde je pravila rukavac i odjeci pljuskanja vode otkrie im otvor u zidu
sa leve strane, irok tek toliko da se provuku unutra. Uvukao se za Delom i naao se u udubljenju
veliine peine za stanovanje. Devojka se bez daha srui na zemlju, a Darid se spusti pored nje,
oslukujui razjarene huimie koji su se sjatili u hodniku.
Dela poloi glavu na njegovo rame. "Hoemo li ikada pronai svet Vizera?"
"Zato si toliko nestrpljiva da stigne tamo?"
"Ja - pa, moda iz istog razloga kao ti."
Ona, naravno, nije mogla znati njegove prave razloge - ili ih je, moda, znala? "Tamo pripadamo,
zar ne?"
"I ne samo to, Daride. Siguran si da ne ide tamo da - potrai neke ljude?"
"Kakve ljude?"

Oklevala je. "Roake."

On namrti obrve. "Nemam ja tamo roaka."
"Onda mora da nisi istokrvni Vizer."
"A ti?"
"Nisam. Zna, ja sam - nezakonita." I brzo dodade: "Da li to neto menja - mislim, meu nama?"
"Ma ne." Ali i to je zvualo ukoeno. "Ne, do Radijacije!"
"Drago mi je zbog toga." Protrljala je obraz o njegovu miicu. "Naravno, niko nije znao da sam
nezakonita, osim moje majke."
"I ona je bila Vizer?"
"Ne, moj otac..."
Oslunuo je prostor ispred udubljenja. Nemono vritei, huimii su poeli da se povlae prema
svetu koji su upravo ostavili.
"Ne razumem", ree joj on.
"Sasvim jednostavno." Slegnula je ramenima. "Kada je majka shvatila da u se roditi, Sjedinila se
sa Preivelim sa Gornjeg nivoa. Svi su mislili da sam nedonoe."
"Hoe da kae", upita on, snebivajui se, "tvoja majka i - Vizer..."
"Ne, nije bilo ba tako. Nameravali su se da se Sjedine. Sreli su se sluajno, u hodnicima, a zatim
jo mnogo puta. Sve dok nisu odluili da pobegnu zajedno i pronau neki manji svet za sebe. Ali je
na putu ona upala u jamu, a on je poginuo dok je spasavao. Preostalo joj je samo da se vrati na Gornji
nivo."
U Daride se probudio snaan oseaj samilosti prema devojci. Sada je razumeo koliko je strasna
morala biti njena enja za svetom Vizera. Obgrlio je rukom i privukao uz sebe. Ali je odmah zatim
pustio, svestan razlike meu njima. Bilo je to neto vie od puke fizike razlike izmeu Vizera i neVizera. Bio je to neizmeran ponor razliitog razmiljanja i filozofije, koji je pretpostavljao suprotna
merila i vrednosti. Skoro da je mogao da zamisli prezir pravog Vizera prema onom kome je
vizovanje bilo neshvatljivo.
U hodniku nije vie bilo huimia i on ree: "Bolje da poemo dalje."
Ali ona je samo sedela, ukoena, ne diui, a njemu se u tom trenutku uini da uje neke jedva
ujne, hitre zvuke koje nije primetio ranije. Da bi se uverio, oglasio se oblucima i odmah mu stie
utisak mnotva siunih, dlakavih oblija. Sada se uo lak dodir noica insekata i kamena.
Dela vrisnu i skoi na noge. "Daride, ovo je svet paukova! Ujeli su me za ruku!"
Osetio je kako ona posre dok su trali prema ulazu. Sruila se i on je uze u ruke i gurnu u hodnik,
puzei za njom. Prekasno. Jedna od onih sitnih, upavih stvari spusti mu se na rame. Pre nego to je
uspeo da je otrese, osetio je otar, vreo ubod pun kobnog otrova.
Oslanjajui se na koplja, prebacio je Delu preko ramena i poao, nesigurna koraka, niz hodnik.
Otrov mu je ve strujao kroz ruku i grudi prema glavi.
Ali on je iao dalje, imao je za to bar jedan ivotni razlog: nije smeo dopustiti sebi da se obeznani
ovde - huimii su mogli da se vrate svakog trenutka; i morao je da produi sve dok ne pronae topli
izvor, gde e moi da napravi vrue obloge za leenje ujeda.
Udario je u kamen, odbio se, stajao tako neko vreme, ljuljajui se, a onda poao napred, posrui.
Na sledeem prevoju je pregazio rukavac reke, izaao na suvo tlo i sruio se.
Potok je tekao kroz zid i pred njima se pruao irok, suv prolaz. Vukui se napred rukom kojom je
jo drao koplja, drugom je vukao Delu za sobom. Onda je zastao, oslukujui kap-kap koje je
odjekivalo sa melodioznom jednolinou. Vrhom koplja je dotakao stenu i muklo tok mu donese
sliku hodnika.

Imao je uznemirujui oseaj da mu je tunel poznat, sa tim vitkim viseim kamenom sa koga je
kapala voda u baru na tlu, nedaleko od jasno ocrtane jame. Bio je siguran da je ve dolazio tu, mnogo
puta i stajao pored vlane kamene igle i pratio prstima njene hladne, klizave obrise.
Pre nego to je izgubio svest, poslednji utisak mu bejae spoznaja da svi ovi detalji pripadaju
hodniku koji je vodio u izmiljeni svet Ljubazne Preivele.

10.
Darida prenue nemogui utisci i protivurene slike koje su mu stizale kada je pokuao da se
snae u prostoru. Bio je siguran da jo lei u hodniku pored kamene igle sa koje je kapala voda. A
opet, mogao se zakleti da se nalazi na nekom sasvim drugom mestu.
Kap-kap-kap vode pretvorilo se u umorno tap-tap, pa opet u kap-kap-kap. Hrapava kamena
podloga ispod njegovog grozniavog tela bila je istovremeno meka prostirka od ae mane na useku
za spavanje.
U sledeoj fazi preseljenja ovde-tamo, njegovom panjom ovlada udaljeno tap-tap-tap. Odseni
odjeci tog zvuka donee mu utisak nekoga ko je sedeo na ivici useka i odsutno lupkao prstom po
kamenu.
Svetlosti, koliko je taj ovek bio star! Da nije bilo pokreta prstiju, moglo se pomisliti da je kostur.
Glava, koja je drhtala od senilnosti, bila je poput lobanje, a brada, raupana i retka, vukla se po
zemlji, gubei se, zbog proreenosti, u neujnost.
Tap-tap-tap... kap-kap...
Darid se ponovo naao u hodniku, a raupana brada se pretvorila, kao to su se pretapali
zvukovi, u vlaan visei kamen.
"Opusti se, Daride. Sada je sve u redu."
Malo je nedostajalo da se otrgne iz sna. "Ljubazna Preivela!"
"Bie ti lake da me zove Lia."
Bio je iznenaen saznanjem njenog imena, ali je onda jednostavno pomislio: 'Ponovo sanjam.'
"U ovom trenutku, da."
Jo jedan zabrinut, bezvuan glas: "Lia! Kako mu je?"
"Budi se", ree ona.
"To ujem." Zatim: "Daride?"
Darid se, meutim, ponovo vratio u hodnik - ali samo na asak. Odmah potom, naao se na
prostirci od mane u nevelikom svetu, sa nejasnim obrisima ene koja se naginjala nad njim i
neshvatljivo drevnim ovekom koji se sedeo neto dalje uz zid, kuckajui prstom.
"Daride", ree ena, "taj drugi glas bio je Itanov..."
"Itan?"
"Poznavao si ga kao Malog Oslukivaa, pre nego to smo mu dali novo ime. Bio je lovu, ali se
sada vraa."
Darid je sada bio jo vie zbunjen.
Vie da bi ga umirila nego zbog neeg drugog, oseao je, ena ree: "Ne mogu da verujem da si
nas naao, posle toliko bremenitosti."
Zaustio je da neto kae, ali ga ona preduhitri: "Ne mora da objanjava, ula sam sve iz tvog
uma - zato ste se nali u hodnicima, kako su vas ujeli..."
"Dela!" uzviknu on, setivi se.
"Bie joj dobro. Stigla sam do vas na vreme."
Tek je tada shvatio da je budan i da je Ljubazna Preivela izgovorila ove poslednje rei.
"Ne Ljubazna Preivela, Daride - Lia."
Bio je zaprepaen zvunim utiskom ene. Hitro joj je preao prstima preko lica, ramena, niz
miice. Pa ona uopte nije bila stara!
"ta si ti oekivao? Nekoga poput Venog oveka?" stigoe mu njene misli. "Bila sam jo dete
kada sam ti dolazila."

Oslunuo je paljivije. Zar mu nije jednom prilikom rekla da ima pristup u njegov um samo u snu?
"Samo ako si daleko", objasnila mu je. "Kada si ovako blizu, nije neophodno da to bude dok
spava."
Prouavao je njene odjeke. Bila je moda malo via od Dele, ali iako je bila desetak bremenitosti
starija od devojke, njene telesne srazmere nisu nita gubile pri poreenju. Imala je zatvorene oi,
kosa joj je sa strane padala do ramena, a na elu do obrva.
Usredsredio se na okolinu, oslukujui minijaturni svet sa nekoliko toplih izvora okruenih
uobiajenim skupinama biljaka mane; rukavac reke je izbijao i ponovo uticao u stenu; u blizini se
nalazio jo jedan usek za spavanje - a na njemu Dela, usnula. Sve ove utiske donosili su mu odjeci
koje je proizvodio, kuckajui prstom - Veni ovek?
"Tako je", potvrdi Lia.
Oseajui se bolje nego to je mislio da e se oseati, podigao se i poao na drugi kraj sveta. Lia
ga upozori: "Ne uznemiravamo ga dok ne prestane da kucka."
On se vrati i stade ispred nje, jo odbijajui da poveruje da se zaista nalazi tu, u okruenju iz
svojih besmislenih snova. "Kako si znala da sam tamo u hodniku?"
"Sluala sam kako dolazi." uo je i neizgovoreno objanjenje da sluati, u ovom sluaju, nije
znailo sluati zvuk.
Poloila mu je ruku na rame, pokroviteljskim gestom. "Takoe sam ula, iz tvojih misli, da je ta
Dela Vizer."
"Ona veruje da sam i ja Vizer."
"Da, znam. I bojim se. Ne razumem ta to pokuava da uini."
"Ja..."
"Oh, znam ta ti je na umu, ali svejedno ne razumem. Shvatila sam da namerava da ue u svet
Vizera, da bi tragao za Tamom."
"I za Svetlou. A to mogu samo uz Delinu pomo."
"To sam ula. Ali kako zna kakvi su njeni planovi? Ne verujem joj, Daride."
"To je zato to ne moe da uje njene misli."
"Moe biti. Moda sam se navikla da sluam oseanja, namere i postala nesposobna da
zakljuujem samo pomou spoljnih utisaka."
"Nee rei Deli da nisam kao ona?"
"Ako tako eli. Pustiemo je da veruje da si jedini Vizer u iji um imam pristup."
Tada u svet nahrupi Mali Oslukiva i bee udo to njegovi razdragani povici nisu probudili
Delu i to su ostali neprimeeni od Venog oveka, koji je nastavio svoje kuckanje prstom.
"Daride! Gde si?"
"Ovde!" Darida odjednom obuze uzbuenje zbog obnavljanja poznanstva za koje je verovao da
postoji samo u mati.
"Ne moe da te uje, sea se?" podseti ga Lia.
"Ali, eto ga, juri pravo prema nama!" Onda mu se uini da osea miris - cvraka? - koji je dolazio
od Malog Oslukivaa.
"Itana", ispravi ga Lia. "A ono jesu cvrci. Ima ih punu vreicu. Neujni zvuci cvraka stvaraju
podjednako upotrebljive odjeke za njega kao klikobluci za tebe."
Itan u tom trenutku stie do njega, zgrabi ga u zagrljaj koji je lomio kosti i zavrte ga oko sebe
poput snopa mane.
Daridovu radost ponovnog susreta potisnulo je u drugi plan strahopotovanje pred Itanovim
zastraujuim rastom. Da Malog Oslukivaa nisu proterali sa Gornjeg nivoa zbog neprirodnog sluha,

najverovatnije bi to uinili kasnije, zbog gotovo neljudskog stasa.

"Ti stari huimiov sine!" krkljao je Itan. "Znao sam da e nam doi jednog perioda!"
"Svetlosti, kako se radujem to..." Darid uuta usred reenice jer su mu zatupasti, drhtavi prsti
lagano dotakli usne.
"Dozvoli mu", ree Lia. "To je jedini nain da sazna ta govori."
Proveli su dobar deo perioda priseajui se svojih susreta u detinjstvu. Darid je morao da im
pria o svetovima, kako izgleda iveti sa mnogo drugih ljudi, o poslednjim nepodoptinama Vizera i
da li se pojavilo jo Razliitih.
Predahnuli su samo da izvuku hranu iz jame za kuvanje i da Venom oveku odnesu njegov obrok.
Ali se ovaj, jo neraspoloen za priu, nije ni osvrtao na njihovo prisustvo.
Neto kasnije, Darid odgovori na Liino pitanje: "Zato hou da odem u svet Vizera? Zato to
imam predoseaj da je to pravo mesto za potragu za Tamom i Svetlou."
Itan odmahnu glavom. "Zaboravi na to. Sad si ovde i ostaje ovde."
"Ne. Ovo je neto to moram da uinim."
"Krupnih mi leteih huimia!" uzviknu Itan. "Nekada nisi imao ovakve ideje!"
Darid u tom trenutku zau kako se Dela mekolji u svom useku.
Pourio je preko i kleknuo pored nje. Dodirnuo joj je lice i osetio da je hladno i suvo, to je
znailo da je prespavala groznicu.
"Gde smo?" upitala je.
Zaustio je da joj odgovori, ali je usred reenice uo da je utonula u zdrav san.
Dela je tokom sledeeg perioda sasvim nadoknadila svoju neaktivnost iz prethodnog. To to je
zamiljeno outala na Daridova objanjenja o svetu u kome su se nalazili i o svojem susretu sa Liom
i Itanom, bilo je uvod u neto to e tek uslediti.
Kada su kasnije ostali sami, sedei pored toplog izvora i stavljajui svee obloge na mesta gde su
ih ujeli pauci, saznao je razloge njene povuenosti.
"Kada si poslednji put bio ovde?" upitala ga je.
"O, pre tako mnogo bremenitosti da..."
"Nije nego sos od mane!" Okrenula se od njega i ledena ukoenost njenih lea prigui zvuke
kuckanja prstiju Venog oveka. "Moram da kaem da je tvoja Ljubazna Preivela pravo
iznenaenje."
"Da, ona..." poe Darid, a onda shvati na ta je ciljala "Ljubazna Preivela - kladim se da je bila ljubazna!"
"Ne misli..."
"Zato si me poveo sa sobom? Jesi li mislio da bi ona trapava grdosija mogla da poeli partnera
za Sjedinjavanje?"
Onda se pokajala. "Daride, zar si ve zaboravio na svet Vizera?"
"Naravno da nisam."
"Hajde onda da poemo."
"Ne razume. Ne mogu tek tako da pobegnem. Lia nam je spasila ivot. Ovo su nam prijatelji."
"Prijatelji!" Nainila je grleni zvuk slian pisku fijukueta. "Ti i tvoji prijatelji!"
Zatim se udaljila visoko podignute glave.
Darid poe za njom, ali se ukopa u mestu jer je svet odjednom utonuo u tiinu.
Veni ovek je prestao da kucka! Bio je voljan da razgovara!
Beskrajno neodluan, Darid oprezno poe prema njemu. Liu i Itana je mogao da shvati. Ali Veni

ovek se uzdizao iz nepojmljive davnine kao neko onozemaljsko bie - neko koga nije mogao da se
nada da e razumeti.
Snalazei se po astmatinom struganju daha ispred sebe, Darid prie useku.
"Ovo je Darid." Liino neizgovoreno predstavljanje narui tiinu uma. "Konano je doao da nas
uje."
"Darid?" Slabaan odgovor, noen talasom eninih misli, bio je optereen zaboravom.
"Sigurna sam da se sea."
Veni ovek upitno kucnu i Darid uhvati utisak tankog prsta koji je gotovo itavom duinom
nestajao u steni pre nego to bi se ulo tap. Toliko je izdubio kamen, kuckajui kroz nebrojene
generacije!
"Ne znam te." Glas je bio muan apat, opor kao kotrljanje kamena.
"Lia me je - dovodila ovamo, pre mnogo vremena."
"A, Itanov mali drugar!" Njegova ruka, sama kost, izazva ujno treperenje kada se pruila prema
Daridu. Uhvatila ga je za zglob ake, stiskom lakim kao vazduh. Veni ovek pokua da se nasmei,
ali je slika tog osmejka izgledala nakazno usred raupane brade, skeletalnih izboina lica i
bezoblinih, bezubih usta.
"Koliko si star?" upita Darid.
Jo dok je izgovarao pitanje znao je da na njega nema odgovora. ivei sam, pre nego to su doli
Lia i Itan, ovaj ovek nije mogao da meri protok vremena tuim ivotima ili bremenitostima.
"Prestar, sinko. I tako dugo sam." Napreui se, glas je bio apat tuge u brutalnoj tiini sveta.
"ak i sa Liom i Itanom?"
"Oni ne znaju ta znai sluati kako tvoji voljeni odlaze, beskrajno davno, biti odvojen od lepota
Prvobitnog sveta i..."
Darid poskoi. "iveo si u Prvobitnom svetu?"
"...biti prognan poto si sluao kako tvoji unuci i praunuci izrastaju u Preivele."
"Jesi li iveo u Prvobitnom svetu?" Darid je bio uporan.
"Ali oni nisu krivi to su se oslobodili Razliitog koji nije mogao da umre. ta ono ree - da li
sam iveo u Prvobitnom svetu? Jesam. I - kako smo ono govorili - video sam Svetlost."
"Video si Svetlost?"
Veni ovek se nasmeja - piskavim, hrapavim smehom preseenim itanjem i kaljanjem.
"Video", brbljao je. "Prolo vreme glagola videti. Vidim, video sam, vien. Videti svet. Ili smo da
vidimo svet, u Prvobitnom svetu, zna."
Videti! Opet ta re - tajanstvena i izazovna, neobjanjiva poput legendi iz kojih je potekla.
"Jesi li uo Svetlost?" Darid je naglaavao svaku re.
"Video sam Svetlost. Videti svet. Svuda okolo. Oh, kako smo se zabavljali! Svuda okolo deca
koja tre ozarenih, srenih lica, sjajnih oiju i..."
"Jesi li je osetio?" Darid je sada vikao. "Jesi li je dodirnuo? Jesi li je uo?"
"Koga?"
"Nju! Svetlost!"
"Ne, ne, sine. Video sam to!"
To? Znai i on shvata Svetlost kao bezlinu stvar! "Kako je izgledala? Priaj mi!"
Njegov sagovornik uuta, oputen na useku. Konano udahnu, dugo i drhtavo. "Boe! Ne znam!
Bilo je suvie davno! Ne seam se ni kako je Svetlost izgledala!"
Darid ga uhvati za ramena i protrese.
"Ne mogu!" zajeca starac.

"Ima li neke veze sa - oima?"

Tap-tap-tap...
Vratio se svome kuckanju, sahranjujui gorka seanja i uklete misli ispod kamene humke navike i
duhovne odsutnosti.
Sada nije dolazilo u obzir da naputa svet Ljubazne Preivele - senilni um Venog oveka pruao
mu je nadu da e mu se otvoriti novi putevi u potrazi za Svetlou. A opet, nije znao kako da objasni
Deli zato mora da ostane due. Zato se jednostavno pretvarao da je jo fiziki nespreman da produi
put.
Na prvi pogled zadovoljna ovim objanjenjem za odlaganje potrage za svetom Vizera, Dela se
nevoljno pomirila da saeka njegov potpuni oporavak.
Poputanje napetosti izmeu dve ene svedoilo je da je Delino poetno nepoverenje prema Lii
bilo naglo i prolazno. Jednom prilikom je ak izjavila Daridu da je njen prvobitni utisak o Lii i Itanu
moda bio pogrean. Priznala je da su potpuno razliiti od onog to je isprva mislila o njima. A Itan i
pored svoje mane, nije bio uvrnuti, trapavi klipan kao to joj se uinilo - naprotiv.
Lia se taktino uzdravala od kontaka sa Daridovim umom dok su bili u devojinom prisustvu,
tako da je Dela zaboravila njenu sposobnost, ili je prestala da obraa panju.
Lia je takoe morala da se navikava. Iako je bila ljubazna prema Deli, Darid je neprestano
oseao da joj smeta to ne moe da uje Vizerkin um.
Dok je ekao da Veni ovek prekine utanje i ponovo potrai drutvo, Darid je paljivo pratio
razvoj dogaaja. Svetlosti! ta bi sve mogao da naui od tog bezvremenog bia!
U petom periodu od njihovog dolaska, Dela se prskala u reci sa Itanom, a Darid otrio koplja na
hrapavom kamenu, kada mu dooe Liine misli:
"Molim te da zaboravi svet Vizera, Daride."
"Zna da je to ve odlueno."
"Onda e morati da promeni odluku. Hodnici su puni udovita."
"Kako zna? Rekla si mi da si se plaila da slua njihove umove."
"Da, ali sam sluala umove drugih - sa oba Nivoa."
"I, ta si ula?"
"Uas i paniku i udne utiske koje nisam mogla da razumem. Svuda su udovita. Ljudi bee i
unjaju se i kriju u peinama da bi kasnije ponovo morali da bee."
"Ima li udovita blizu ovog sveta?"
"Mislim da nema - bar za sada."
Darid je shvatao da to predstavlja novu potekou. Odlazak u svet Vizera moda nee biti lak
izbor. Moda e morati da pou to pre.
Ne, Daride. Ne idi - molim te."
Otkrio je kod nje vie nego nesebinu brigu za njegovo dobro. Iza Liinih misli leale su strane
patnje usamljenosti, ukraene strahom da e se njen jednostavni, turobni svet vratiti u osamu koja je
vladala pre nego to su doli on i Dela.
Ali ve se bio odluio i alio je samo to nije imao jo jednu priliku da razgovara sa Venim
ovekom.
Upravo u tom trenutku ovaj prestade da kucka.
Darid potra preko sveta prema njemu.
Dok je prolazio pored reke, Dela prestade da pljuska po vodi i upita:
"Kuda juri?"

"Da ujem Venog oveka i posle toga odmah odlazimo."

Gnezdei se na ivici useka, Darid nestrpljivo upita: "Moemo li sad da razgovaramo?"
"Odlazi", prostenja Veni ovek. "Tera me da se seam. A ja ne elim da se seam!"
"Humus! Ja traim Svetlost! A ti moe da mi pomogne!"
Svet je ispunjavao samo zvuk starevog tekog disanja.
"Pokuaj da se seti Svetlosti!" preklinjao je Darid. "Da li je imala neke veze sa oima?"
"Ja - ne znam. ini mi se da pamtim neto o sjaju i - ne seam se emu jo."
"Sjaj? ta je to?"
"Neto kao - glasna buka, otar ukus, jak udarac."
Darid zau nesigurnost na licu Venog oveka. Imao je pred sobom nekoga ko je mogao da mu
kae ta je to za im traga. Ali ovek je govorio u zagonetkama koje nisu bile nita jasnije od samih
legendi.
Ushodao se ispred ovog klimoglavog kostura, pokuavajui da se oslobodi oseaja uskraenosti.
Tu pred njim nalazio se mogui odgovor na pitanje kako bi Svetlost mogla da pomogne oveku, da
dodirne sve stvari odjednom i donese trenutne, neshvatljivo prefinjene utiske o njima. Samo kad bi
moglo da se prodre kroz zavesu zaborava!
Poao je u drugom smeru: "A Tama? Da li zna neto o tome?"
Zauo je kako onaj drugi drhti.
"Tama?" ponovi Veni ovek. Re je nosila oklevanje i iznenadni strah. "Ja - Boe!"
"U emu je stvar?"
Starac se sav tresao. Njegovo sasueno lice bilo je iskrivljena maska uasa.
Darid nikada nije video takav strah. ovekov puls se udvostruio i bio je poput trzaja ranjenog
huimia. Svaki plitak, muan udisaj kao da je bio poslednji. Pokuao je da ustane, ali je pao nazad u
usek, skrivajui lice u ake.
"Moj Boe! Tama! Ta grozna Tama! Sada se seam! Tu je, svuda oko nas!
Darid odstupi, uasnut.
Ali pustinjak ga zgrabi za ruku i povue k sebi, snagom oajnika. Njegovi bolni povici zaparae
vazduh sveta i prolomie se hodnikom:
"Osea kako pritiska? Strana, zla Tama! Boe, nisam hteo da se setim! Ali ti si me primorao!"
Darid je pomno i prestraeno oslukivao oko sebe. Da li Veni ovek osea Tamu - i sada? Ili je
se samo sea? Ne, rekao je "svuda oko nas", zar ne?"
Darid se nespokojno povue i ostavi sagovornika da se bori sa uasom i jeca: "Zar je ne osea?
Zar je ne vidi? Boe, Boe, izbavi me odavde!"
Ali Darid je oseao samo hladan dodir vazduha. No i pored toga se plaio. Bilo mu je kao da je
preuzeo deo neobjanjive strave Venog oveka.
Da li je Tama neto to osea ili moda viduje - to jest, vidi? Ali ako moe da je vidi, to
znai da moe da s njom uini isto to je uvar verovao da se moe uiniti sa Svevinjom
Svetlou. Ali ta?
Darid na trenutak oseti snaan strah od neodreene pretnje koju nije mogao da uje, oseti ili
nanjui. Bio je to zlokoban, neprirodan oseaj - neto to je guilo, tiina koja nije bila odsustvo
zvukova, ve neto drugaije i slino tome u isto vreme.
Kada je priao Deli, bila je u drutvu Itana i Lie. Svi su utali. inilo se da deo tog nerazumljivog
uasa lebdi nad svima.
Dela je spakovala neto hrane u putnu vreu a Lia mu je donela koplja, pomirena sa njegovom

odlukom.
Kada su poli ka izlazu jo je vladao muk, nelagodan i teak. Nije bilo rei oprotaja.
Posle nekoliko koraka niz hodnik, Darid se okrenu i obea: "Vratiu se." Pustivi da mu koplja
ovla dodirnu zid, ozvuio je put pred sobom i poao dalje.
Sumorni svet Ljubazne Preivele, Malog Oslukivaa i Venog oveka polako je kliznuo u
nedohvatne dubine seanja. Darid je imao oseaj velikog gubitka kada je shvatio da su seanja
nainjena od istog materijala kao i snovi i da e odjeci seanja biti jedini dokaz postojanja Liinog
sveta.

11.
Dela je najvei deo putovanja provela nemo koraajui pored njega. Po zabrinutom izrazu njenog
lica bilo je jasno da je mui nesigurnost. Da li je to bila posledica neega to je rekao ili uinio?
Svetlost mu je bila svedok da joj je pruio dovoljno razloga za sumnju.
Otkako su napustili Liin svet, smislio je pouzdan nain da proizvodi odjeke, za koji je bio siguran
da e izmai Delinoj panji. Sastojao se uglavnom od povremenog zvidukanja kojim je ispunjavao
hodnike.
Hodnik se postepeno suavao oko njih i jednim delom su ak morali da puze. Kada su proli taj
deo, on ustade i udari kopljem o zemlju. "Sada moemo da odahnemo."
"Zato?"
"Imamo iza sebe pouzdanu zatitu od huimia. Ne mogu da prou kroz tako tesan tunel."
Jedan trenutak je utala. "Daride..."
Sada je trebalo da usledi dugo odlagano pitanje. Ali on odlui da joj ne dozvoli da ga postavi.
"Tamo napred lei irok prolaz."
"Da, vidim ga. Daride, ja..."
"Vazduh je ispunjen mirisom Vizera." Obiao je usku pukotinu ije obrise su mu doneli odjeci
sopstvenih rei.
"Je li?" Pohitala je napred. "Moda smo pronali njihov svet!"
Stigli su do mesta gde su se tuneli ukrtali i on zastade da pokua da odredi kuda da pou, levo ili
desno. Onda se uspravi, instinktivno steui koplja. Oseao je miris, pomean sa mirisom Vizera,
teak i zao, koji je kvario vazduh - nepogreivo poznat zadah.
"Dela", apnu on, "ovuda su nedavno prola udovita."
Ali ona ga nije ula. Ve je odmakla, zanesena, desnim ogrankom hodnika. uo je kako zamie za
ugao, neto malo ispred njega.
Odjednom se zau grebanje odronjenog kamena, praeno krikom.
Sa slikom hodnika urezanom u pamenje, Darid pojuri prema velikoj zjapeoj rupi koja je
progutala devojin uzvik straha.
Stigavi do mesta odrona, Darid pucnu prstima da stekne utisak o otvoru jame. Iz gomile kamenja
pored njega uzdizala se vrsto usaena stena. Spustio je koplja i jedno odmah skliznu i polete preko
ivice, udarajui u zidove dok se survavalo u dubinu. Nastavilo je da udara sve dok se zvuk nije
izgubio u tiini.
Odbacivi preostalo koplje na vrsto tlo, on oajniki pozva: "Dela!"
Odgovorila mu je preplaenim apatom: "Ovde sam - na ispustu!"
Zahvalio je Svetlosti to je glas doao iz blizine, tako da je postojala mogunost da je izbavi.
vrsto se uhvativi za stenu, prebacio se u ponor i jo jednom pucnuo prstima. Odjeci zvuka mu
pokazae da se uurila na litici nedaleko od povrine.
Njegova ispruena ruka dodirnu njenu i on je uhvati za zglob, podie je sa litice i prebaci preko
urvine na bezbedno mesto.
Povukli su se dalje od jame i sluali kako se poslednji kamen kotrlja niz nagib i pada u ponor.
Otri odjeci otkrie Daridu da se devojin mir topi.
Pustio ju je da se isplae, a onda je uzeo za ruke i podigao na noge. Zvuk njegovog daha odbijao
joj se od lica i pokazivao mu koliko je rairila oi. Skoro da je mogao da uje i njihovu otru, napetu
usmerenost i na trenutak mu se inilo da je na pragu da otkrije prirodu vizovanja.
"Isto to se desilo mojoj majci i ocu!" Pokazala je glavom prema ponoru. "Ovo je poput

predskazanja - kao da nam neto poruuje da moemo da nastavimo tamo gde su oni stali!"
Njene ruke mu se spustie na ramena, i, seajui se kako joj je telo bilo istovremeno meko i vrsto
uz njegovo u onom drugom hodniku, on je privue i poljubi. Devojin odgovor je isprva bio pun
elje, ali se brzo pretvorio u primetnu suzdranost.
Pokupio je koplje sa zemlje. "Dobro, Dela, ta je sad?"
Nije gubila vreme u uobliavanju pitanja koje ju je muilo:
"ta znai to sa potragom - za Svetlou?" ula sam kako vie na Venog oveka. Pitao si ga i o
Tami. Bio je izbezumljen od straha."
"Stvar je jednostavna." Slegnuo je ramenima. "Kao to si ula, lovim Svetlost i Tamu."
Oseao je njeno zbunjeno mrtenje kada su poli dalje niz hodnik. Ljuska mane joj je pri svakom
koraku lupkala u torbi i taj zvuk je bio dovoljan da mu donese odjeke hodnika.
"To nema veze sa veronaukom", uveravao ju je. "Prosto mi se ini da Svetlost i Tama nisu ono to
mislimo da jesu."
Bio je siguran da je njeno uenje ustupilo mesto blagoj sumnji - odbijanju da poveruje da je
objanjenje tako jednostavno.
"Ali to nema smisla", pobunila se. "Svako zna ko je Svetlost i ta je Tama."
"Neka onda ostane tako i recimo da sam samo imao drugaiju zamisao."
Nije mu odmah odgovorila. "Ne razumem."
"Ne daj da te to brine."
"Ali Veni ovek - za njega je Tama bila neto drugo. Njegov strah nije bio zbog nekakvog "zlog"
prisustva svuda oko njega. Plaio se neeg drugog, zar ne?"
"Bie da je tako."
"ega?"
"Ne znam."
Ponovo je due utala, sve dok nisu proli nekoliko bonih hodnika. "Daride, ima li sve ovo neke
veze sa naom potragom za svetom Vizera?"
Oseao je da sme da bude otvoren do izvesne granice, ne izlaui svoju ulogu Vizera daljoj
sumnji. "Ima, donekle. Mislim da su Tama i Svetlost povezani sa oima onako kako je vizovanje
povezano sa njima. I..."
"I misli da e moi vie da sazna o ovome u svetu Vizera?"
"Tako je." Poveo je oko dugakog prevoja.
"Je li to jedini razlog zbog koga si poao?"
"Ne. Ja sam Vizer kao i ti i tamo mi je mesto."
uo je devojino iznenadno olakanje - poputanje napetosti, smirivanje pulsa. Njegova iskrenost
je nesumnjivo odagnala bojazni i sada je bila spremna da prihvati njegovo traganje kao hir koji ne
predstavlja smetnju njenim ciljevima.
aka joj se opustila u njegovoj i nastavili su dalje oko prevoja. Ali on iznenada odskoi unazad,
osetivi napred miris udovita. Istovremeno se odmakao od zida sa leve strane, jer je nejasna mrlja
nemih odjeka zaigrala po vlanom kamenu ba kada je oslukivao njegovu glatku povrinu.
Ovog puta bio je pripremljeniji za taj sablasni oseaj. Za probu je sklopio oi i istog trena izgubio
utisak razigranog zvuka. Onda ih je otvorio i beumni utisci su se odmah vratili - poput laganog
dodira aputave vike koja se razlivala po uglaanoj povrini kamena.
"Idu udovita!" upozori ga Dela. "Vizim njihove utiske - tamo na zidu!"
Upola se okrenuo prema njoj. "Vizi ih?"
"Pa, gotovo da ih vizim. Daride, beimo odavde!"

On meutim ostade gde je bio, usredsreen na neobinu, beumnu buku koja se prelivala tamoamo po zidu, ne dopirui mu do uiju, ali je od nje imao imao oseaj kao da mu je neko pljusnuo
kljualu vodu u oi. Rekla mu je da je vizela utiske. Da li to znai da je vizovanje slino onome to
mu se sada dogaa?
Oslukivao je ujne utiske koji su dolazili iza prevoja. Pribliavalo im se samo jedno udovite.
"Vrati se i saekaj u najbliem bonom hodniku."
"Ne, Daride. Ne sme..."
Ali on je gurnu niz hodnik i ue u jednu niu u zidu. Poto je uo da nee imati prostora da
zamahne kopljem, odloio ga je na zemlju. Zatvorio je oi, branei se od ometajuih utisaka koje je
slalo udovite.
Stvorenje je stiglo do ugla i Darid je mogao da uje kako se pridrava uz zid. On se povue
dublje u niu.
Odvratni, tuinski miris bia postao je nepodnoljiv kada mu se pribliilo. Jasno je uo bezbrojne
nabore koe - ako su bili to - kako mu lepraju oko tela. Ako su puls i disanje bili, po uestalosti i
snazi, kao kod normalne osobe, onda je stvor trebalo da stigne do njegovog zaklona upravo - sada.
Iskoivi u hodnik, zario je pesnicu u ono to je trebalo da bude stomak stvorenja.
Iz plua udovita izlete vazduh, a ono se presamiti prema njemu. Izbegavajui dodir za koji je
oekivao da e biti ljigav, udario je pesnicom po licu stvora.
Nije mogao da ne otvori oi kada je uo kako se udovite rui na zemlju. Nadao se da e od bia
prestati da se iri ona avetinjska, nema buka, sad kada je bilo bez svesti. I zaista, nije je vie bilo.
Spustio se na kolena i bojaljivo pruio ruke da ispita stvorenje. Prvo to je otkrio bilo je da telo
nisu prekrivali nabori koe, ve da su mu ruke, noge i trup bili omotani prostranom odorom od
tkanine, jo finije od one koju je naao na ulazu u Donji nivo. Nikakvo udo to je pomislio da se radi
o oputenoj koi! Ko je jo uo o pokrivaima za grudi i bokove koji ne prijanjaju uz kou?
Ruka mu je pipala navie i naila na kopiju one grublje tkanine koju je zakopao u prolazu ispred
svog sveta. Bila je tesno navuena preko lica udovita i vezana sa etiri trake iza glave.
Smaknuo je tkaninu i preao prstima preko - sasvim obinog ljudskog lica! Bilo je poput lica neke
ene ili deteta, glatko i sasvim bezdlako. Ali sklop crta je pripadao mukarcu.
udovite je bilo ovek!
Darid ustade i zakai nogom nekakav vrst predmet. Pre nego to ga je dotakao, sagnuo se i
nekoliko puta pucnuo prstima. Nije mu bilo teko da prepozna predmet. Bio je potpuno isti kao one
cevaste naprave koje su ostavila udovita na Donjem i Gornjem nivou.
Stvorenje se promekolji i Darid ispusti predmet, bacajui se prema koplju.
Tada Dela dotra iz hodnika. "Jo udovita - dolaze iz drugog smera!"
Oslukujui iz ugla, uo je njihovo pribliavanje i bio svestan tajanstvenih nemutih umova du
desnog zida hodnika.
Uhvatio je devojku za ruku i pojurio s njom uz hodnik, putajui da mu koplje udara o zid i tako
stvara zvue talase.
Zauo je postojanje manjeg bonog prolaza malo dalje napred. Usporio je i oprezno uao.
"Hajdemo neko vreme ovim putem", predloio je. "Mislim da je bezbednije."
"Je li i u ovom hodniku miris Vizera tako jak?"
"Nije, ali emo ga ponovo nai. Ovi manji tuneli obino zaokreu natrag."
"Dobro", sloi se ona, teei se, "ovde nam bar nee smetati udovita."
"Ono nisu udovita." Nagaao je da utisci vizovanja, poput ujnih utisaka, nisu dovoljno
prefinjeni da raspoznaju razliku izmeu tkanine i koe. "To su ljudi."

uo je njeno zaprepaenje: "Ali, kako je to mogue?"

"Mislim da pripadaju Razliitima - da su drugaiji od svih ostalih zajedno i nadmoniji od samih
Vizera."
Pustio ju je da ide napred i zaokupio misli zagonetkom udovita. Moda su to ipak bili avoli.
Bilo je ve otrcano govoriti o avoljim Blizancima. Ali neke manje uvene legende kazivale su da u
Radijaciji borave ne dva, ve sijaset demona. ak se i sada seao nekih imena i svaki je bio
predstavljen kao stvarni lik. Bili su to Ugljenik-etrnaest, dva Uranijuma-Dva Trideset Pet i Dva
Trideset Osam, Plutonijum sa Nivoa Dva Trideset Devet i ono najstranije, najzlokobnije bie iz
Termonuklearnih dubina - Vodonik.
Postojalo je mnotvo demona Radijacije, koliko se seao. I svima su bile pripisane moi
podmuklog proimanja, savrenog preruavanja i potpunog, produenog zagaenja. Da li su
udovita, izronivi iz dubina predanja, odluila da konano upotrebe svoje moi?
Devojka uspori, birajui put preko poroznog, nesigurnog zemljita. Zvuk kamenja koje joj se
kotrljalo ispod nogu olakavao mu je da uje kuda treba da ide.
Uhvatio se u mislima na nedavni susret sa biem u hodniku. Nemi zvuk koji je bacalo na zid bio je
udesan, kada se izuzme poetni strah od pojave. Zadravajui se na ovim utiscima, setio se kako mu
se jasno inilo da uje - ili osea, ili ak vizuje? - detalje zida. Bio je savreno svestan svake
izboine i useka, svake neravnine.
Onda se sledio, jer mu je iz seanja izronilo neto to je rekao uvar Puta, ne tako davno - neto o
tome kako Svetlost, u Raju, dotie svaku stvar i donosi oveku saznanje o svemu to ga okruuje. Ali,
svakako, ta materija koju su udovita proizvodila i bacala po zidovima nije mogla biti Svevinja
lino! A onaj hodnik nije mogao biti Raj!
Ne. Nemogue. Ta slabana tvar, koju su ta ovekolika stvorenja tako nehajno razbacivala po
hodniku, nije bila Svetlost. Bio je konano i za svagda siguran u to.
Poto su nastavili putovanje du krevitog hodnika, misli su mu se okrenule drugoj temi. Na
trenutak mu se inilo da je nadomak otkria onog ega je bilo manje ba u ovom hodniku! Ali je
zamisao bila suvie neodreena da bi ga ohrabrila da se njome vie pozabavi. Zakljuio je da je re
samo o neostvarenoj nadi da bi mogao sluajno da nabasa na suprotnost Svetlosti, Tamu, u ovom
zabaenom, samotnom hodniku.
Dela zastade kraj otvora u zidu i povue ga blie sebi. "Vizi ovaj svet!" uzviknu ona ushieno.
Vetar, koji je strujao kroz otvor, hladio mu je lea dok je stajao i sluao slatku muziku ubora
potoka, pomaui se odjecima tog zvuka u oslukivanju drugih osobina ovog sveta srednje veliine.
"Kakvo divno mesto!" oduevljeno je nastavila. "Vizim pet ili est toplih izvora i nekoliko stotina
biljaka mane. A obale reke - prekrivene su dadevnjacima!"
Njene rei su oblikovale zvunu sliku okoline. Darid s odobravanjem primeti nekoliko prirodnih
peina u zidu, visoku tavanicu koja je omoguavala dobro kruenje vazduha i ravno, glatko zemljite
oko njih.
Ona ga uhvati pod ruku i oni zaoe dublje u svet. Vetar iz hodnika je davao vazduhu sveinu
kakve nije bilo na Donjem nivou.
"Pitam se da li je ovo svet koji je traila moja majka", ree devojka odsutno.
"Ne bi mogla da izabere bolje mesto. Rekao bih da bi ovde mogla da preivi velika porodica i svi
njeni potomci za nekoliko generacija."
Seli su na strmu obalu reke i Darid je sluao ibanje peraja krupne ribe ispod povrine vode dok
je Dela vadila hranu iz torbe.
Posle nekog vremena on oslunu njeno utanje i otkri trag izvesne nesigurnosti.

"Neto te brine, zar ne?" upita on.

Ona klimnu glavom. "Jo ne razumem tvoj odnos sa Liom. Sada ujem da te je zaista poseivala u
snu. A ti si mi sam rekao da ne moe da dopre do uma Vizera."
Ovo ga je uverilo da ona ne zna da on nije sposoban da vizuje. Jer, ako je dola ovamo s njim sa
nekakvim skrivenim ciljem, poslednje to bi uinila bilo bi da prizna svoju sumnju u njega.
"Ve sam ti rekao da mislim da se razlikujem od drugih Vizera", podsetio ju je. "Evo, sada vidim
desetak riba u reci. Ti ne vidi ni jednu."
Ispruila se po zemlji i napravila jastuk za glavu od ukrtenih ruku. "Nadam se da se ne razlikuje
suvie. Ne bih volela da se oseam - podreeno."
Rei su joj nosile nenamernu ironiju. Shvatio je da je i sam od poetka mrzeo pomisao da joj bude
podreen.
"Da nismo poli da traimo svet Vizera", ree ona, zevajui, "bilo bi lepo da se ovde nastanimo,
zar ne?"
"Moda bi bilo najbolje da ostanemo ovde."
Ispruio se pored nje i sluao, iz jedva primetnih odjeka njenog disanja, privlani sklad
devojakog tela, nene ali zategnute obrise ramena, bokova struka - zamagljene aputavom mekoom
gotovo potpune neujnosti.
"To bi mogla biti - dobra ideja", ree ona sanjivo, "da smo tako - odluili..."
ekao je, ali su od nje dolazili samo umovi usnulog tela.
Okrenuo se, podmetnuo ruku ispod glave i odagnao razneene, enjive misli koje su poele da ga
udaljavaju od cilja. Ipak, morao je da prizna da bi bilo lepo ostati u ovom zabaenom svetu, sa
Delom, zauvek zaboraviti Vizere, ljudska udovita, huimie, Gornji i Donji nivo, Preivljavanje i
odbaciti sve stege obiaja i ogranienja zakona zajednice. I, to da ne, beznadenu potragu za
Svetlou i Tamom.
Ali, nije mu bila suena ovakva sudbina. Dela je bila Vizer - nadmona Razliita. Morao bi da se
pokorava njenim razvijenijim sposobnostima, zauvek. To nikako ne bi moglo da uspe. ta je ono
jednom uo da je Vizer rekao drugom, kada su ih napali? "Vizer je, ovde dole, isto to i nagluv ovek
u svetu gluvih."
Sasvim tano. Bio bi poput invalida. Dela bi morala da ga voda okolo za ruku. U njenom
nerazumljivom svetu aputavih vazdunih struja, svestan stvari koje nikad nee uti, bio bi izgubljen i
nezadovoljan.
Iako je bio utonuo u dubok san, znao je da je dugo leao pored devojke - moda ceo period
poinka ili due. Mora da se ve polako budio kada je zauo krike.
Da su pripadali Deli, sigurno bi ga trgnuli iz sna. To to ih je uo a da se nije probudio, govorilo
mu je o njihovom nadnormalnom poreklu. Kao da su mu dolazili iz dubina uma, izrasli iz navale
projektovanog straha.
Onda je iza oajnikih, neujnih vapaja prepoznao Liu. Pokuao je da izvue opipljivo znaenje iz
zbrke nametljivih utisaka. Ali ena je bila u takvom strahu da nije uspevao da pretvori njen uas u
rei.
Unosei se u oseanja uasnute prepasti i pometnje, uhvatio je pojedinane utiske - viku i krike,
bat nogu u trku i zagluujue talase nemog zvuka koji je podrugljivo igrao po zidovima, zapamenim
kao topao i nezaboravan deo njegovih detinjih matanja i povremeno zip-sss.
Slika je bila jasna: ljudska udovita pronala su Liin svet!
"Daride! Daride! Huimii - dolaze iz hodnika!" Dela ga je tresla, budei ga.
On dograbi koplje i skoi na noge. Prva od tri ili etiri zveri koje su uletele u svet ve je bila nad

njima. Jedva je imao vremena da obori Delu na zemlju i ukopa koplje, spreman da doeka prvi nalet.
Kretei, stvorenje se silovito obrui i dobi vrh koplja pravo u grudi.
Druga i trea razbesnela zver obruie se za njom.
Gurnuo je devojku u reku i bacio se za njom. Bilo je potrebno manje od otkucaja da je odnese
struja, mnogo bra nego to je procenio - prema zidu, gde se brzak survavao u podzemni kanal.
uo je da je nee sustii na vreme, ali je svejedno plivao napred. Vrh huimiovog krila oinu po
vodi, a kande za dlaku promaie cilj u briuem letu.
Ve pri sledeem zamahu dodirnuo je Delinu kosu, rastresenu po povrini vode, i zgrabio je. Ali
prekasno. Struja ih usisa u podvodni kanal i povue silnu teinu vode za njima.

12.
Divlje podvodne struje bacale su ga levo i desno i konano su ga povukle u dubinu. Okrznuo je
nazubljeno dno i odbacio se uvis. Sudario se sa potopljenom tavanicom tunela, ne uspevajui da
uzme vazduh u plua koja su pretila da se rasprsnu. Ipak je nekako uspevao da zadri Delinu kosu u
stisku.
Struja ga je nebrojeno puta sudarala sa devojkom dok je pokuavao da odagna zastraujuu
pomisao da bi reka mogla beskrajno dugo da brza kroz kamen i da nikada ne stigne u vazduhom
ispunjen svet.
Kada vie nije mogao da izdri, okrznuo je glavom zavretak tavanice, projurio ispod ruba i izbio
na povrinu. Privukao je devojku sebi i poeo halapljivo da guta vazduh. Osetivi blizinu obale,
uhvatio se za jednu istureniju stenu i priljubio se uz nju, potiskujui devojku blie obali. Kada se
uverio da Dela jo die, ispuzao je iz vode i sruio se kraj nje.
Mnogo bremenitosti kasnije, poto mu se podivljali puls primirio do podnoljivog ritma, postao je
svestan rike oblinjih slapova. Buka i njeni odjeci iz daljine doaravali su prostranstvo i visoku
tavanicu sveta. Odjednom je otkrio pravo bogatstvo drugih zvukova, koji su se jedva probijali kroz
zvunu zavesu slapova - priguenu lupu ljuski mane, udarce kamena o kamen, blejanje ovaca,
glasove, mnotvo glasova, dalekih i pomeanih.
Zaprepaeno je iskijao jo vode iz nosa. Potom se pridigao, bacio kameni i oslunuo kako se
kotrlja niz nagib uporedo sa vodopadom. Onda oseti snaan, poznat miris i sede, napet i uzbuen.
"Daride!" Devojka se pridie kraj njega. "Nalazimo se u svetu Vizera! Vizi samo! Ba kako sam
ga zamiljala!"
Pomno je oslukivao, ali je slika, samo naznaena muklim zvukom pada vode, bila mutna i
zbunjujua. A opet, uo je blage, drvenaste tonove vonjaka mane sleva, otvor ulaza u hodnik sa
desne strane. Takoe je primao utiske udnih, pravilno rasporeenih oblika u sreditu sveta. Poreani
u redove, svi su bili oblika kocke sa pravougaonim otvorima na bokovima. Prepoznao ih je - bili su
to prostori za stanovanje, sagraeni po uzoru na one iz Prvobitnog sveta i verovatno nainjeni od
povezanih stabljika mane.
Dela poe napred, srce joj je tuklo bre od uzbuenja. "Zar nije divno! I vizi Vizere - koliko ih
je!"
Uopte ne uestvujui u devojinom ushienju, pratio ju je niz padinu, upotpunjujui poznavanje
zemljita uz pomo jeke slapova.
Bio je to zaista neobian svet. Do tog trenutka je uspeo da sloi utiske o velikom broju Vizera u
radu i zabavi i o posebnoj grupi koja je prenosila zemlju i kamenje i gomilala sve to na glavnom
ulazu. Ali su sve ove aktivnosti, bez umirujuih tonova sredinjeg odailjaa odjeka, davale sablasan,
odbojan prizvuk svetu u kome se nalazio.
Uz to je bio gorko razoaran. Nadao se da e ona razlika za kojom je celog ivota tragao naprosto
skoiti u ui im kroi na teritoriju Vizera. Trebalo je da bude tako lako! Vizeri su koristili oi i time
fiziki uticali na sveprisutnu Tamu - izjedali je, takorei - kao to je oslukivanje zvukova izjedalo
tiinu. Stoga je jednostavnim prepoznavanjem onoga to je nedostajalo trebalo da objasni Tamu.
Meutim, nije mogao da uje nita neobino. Ovde se nalazio veliki broj osoba koje su vizovale,
ali je i pored toga sve bilo ba kao u bilo kojem drugom svetu, osim odsustva odailjaa odjeka i
prisustva prodornog mirisa Vizera.
Dela ubrza korak, ali je on zadra. "Ne smemo da ih iznenadimo."
"Ne treba da brine. Oboje smo Vizeri."

Sada ve dovoljno blizu nastanjenog podruja da bi stekao utiske odbijenih zvukova ivota
zajednice, iao je za devojkom oko vonjaka i pokraj niza obora za stoku. Primetili su ih tek kada su
stigli nadomak grupe koja je radila na najbliem prostoru za stanovanje. Darid zau kako se na ljude
sputa radoznala tiina i kako se glave nemirno okreu prema njemu.
"Mi smo Vizeri", javi se pouzdano Dela. "Ovde smo zato to tu pripadamo."
Ljudi su se nemo pribliavali, razmiui se da ih opkole sa nekoliko strana.
"Mogan!" viknu jedan od njih. "Ovamo - brzo!"
Odjednom nekoliko Vizera priskoie Daridu i epae ga za ruke, steui mu ih uz bokove. uo
je da su isto postupili sa Delom.
"Nismo naoruani", pobunio se.
Sada su se okupljali i drugi i bio je zahvalan zbog uzbuenih glasova koji su mu ozvuili
najvanije detalje okoline, u odsustvu odailjaa odjeka.
Dva lica se sasvim pribliie njegovom i on u otvorene oi, strogo usmerene. Postarao se da mu
kapci budu podignuti i da ne trepne.
"Devojka vizuje", javi se neko, levo od njega.
Iznenada mu ispred lica zamaha otvoren dlan i nije mogao da ne trepne.
"Ovaj takoe, rekao bih", zakljui vlasnik ake. "Bar ima otvorene oi."
Darida i Delu gurnue napred, izmeu redova jedinica za stanovanje, dok su se desetine vizerskih
Preivelih okupljale sa svih strana sveta. Usredsreen na zvuke glasova i njihovu jeku, raspoznao je
utisak ogromne figure koja se probijala kroz svetinu, odmah prepoznavi Mogana, vou Vizera.
"Ko ih je pustio da uu?" upita Mogan.
"Nisu doli sa ulaza", javi se neko, pravdajui se.
"Kau da su Vizeri", ree drugi.
"Jesu li?" upita Mogan.
"Oboje imaju otvorene oi."
Voin glas zagrme prema Daridu. "ta traite ovde? Kako ste uspeli da uete?"
Dela prva progovori. "Mi pripadamo ovde."
"Napali su nas huimii, tamo iza onog zida", objasni Darid. "Skoili smo u reku i struja nas je
izbacila ovde."
Moganov glas izgubi neto od strogosti. "Mora da ste proli kroz samu Radijaciju. Ja sam jedini
koji je dospeo ovde tim putem." Potom hvalisavo dodade: "Takoe sam nekoliko puta proao protiv
struje. Kako ste se nali tamo napolju?"
"Traili smo ovaj svet", odgovori Dela. "Oboje smo Vizeri."
"Jeste, humus!" doeka Mogan. "Postojao je samo jedan prvobitni Vizer. Svi smo mi njegovi
potomci. A vi niste. Vi dolazite sa jednog od nivoa."
"Tano", priznade ona. "Ali je moj otac bio Vizer - Nejtan Bredli."
Negde u pozadini, Preiveli uzbueno dahnu i poe napred. Bio je to muan, teak uzdah starijeg
oveka.
"Nejtan!" uzviknu. "Moj sin!"
Ali neko ga zadra.
"Nejtan Bredli?" nesigurno ponovi ovek koji je stajao desno od Darida.
"Naravno", odgovori drugi. "uo si za njega. Provodio je sve vreme u hodnicima - dok nije
nestao."
Darid oseti udar Moganovih rei, ponovo upuenih njemu. "A ta je s tobom?"
"On je prvobitni Vizer", ree Dela.

"A ja sam huimiov ujak!" ote se voi.

Daridova vera da e moi da nosi masku Vizera ponovo se sroza. Traei neki ubedljiv odgovor,
on ree: "Moda ba i nisam prvobitni Vizer. Deavalo se, s vremena na vreme, da ljudi napuste va
svet i da dobiju nezakonite potomke. Eto, recimo, Nejtan, pa Estel..."
"Estel!" uzviknu jedna ena, probijajui se napred. "ta zna o mojoj keri?"
"Ja sam bio taj koji ju je poslao nazad ovamo kada sam je vizeo u blizini Glavnog hodnika."
ena ga uhvati za ruke i gotovo je mogao da oseti pritisak njenih oiju. "Gde je ona? ta se
dogodilo s njom?"
"Dola je na Donji nivo, oslukujui - vizujui za mnom. Tako su svi saznali da sam Vizer. Posle
toga nisam mogao da ostanem dole."
"Gde je moje dete?" zatrai ena.
Nevoljno joj je ispriao ta se dogodilo sa Estel. Svetom zavlada tuna tiina, a uplakanu
Preivelu odvedoe.
"Znai, preplivali ste ispod kamena", ree Mogan zamiljeno. "Sva srea da niste pali niz
slapove, sa ove strane."
"Da li to znai da moemo da ostanemo?" s nadom upita Darid, pokuavajui da odri oi
usmerene u jednom pravcu kao Mogan.
"Moete, za sada."
U tiini koja je usledila, Darid oseti finu promenu u dranju voe Vizera. Mogan je zbog neega
nesvesno zadravao dah i puls mu je bio neznatno ubrzan. Darid je pomno oslukivao ove utiske i
otkrio, iako je bila jo neprimetnija, onu posebnu telesnu napetost svojstvenu osobi koja ima neke
skrivene namere. Onda uhvati skoro neujne odjeke Moganove ruke koja se polako uzdizala ispred
njega. Darid se ovla nakalja, i, po odjeku zvuka, otkri da Mogan lukavo eka da mu on stisne ruku.
Bez oklevanja je pruio ruku i rukovao se. "Mislio si da neu vizeti?" upita kroz smeh.
"Moramo da budemo oprezni", odgovori Mogan. "Vizeo sam ljude sa nivoa koji su imali tako
otar sluh da ih je bilo lako zameniti sa nekim od naih."
"Zar bismo doli ovamo da nismo Vizeri?"
"Ne znam. Znam samo da ne smemo da rizikujemo - naroito sada, kada ona stvorenja vrebaju u
hodnicima. Upravo pregraujemo ulaz, pre nego to ga otkriju. Kakve bi koristi bilo od toga kada bi
pronala drugi put ovamo - onaj koji ne moe da se blokira?"
Mogan zakorai izmeu Darida i devojke i povede ih. "Draemo vas na oku sve dok se ne
uverimo da moemo da vam verujemo. Ali ostavimo to, znam kako se oseate posle plivanja ispod
onog stenja. Daemo vam vremena da se odmorite."
Odveo ih je do dve susedne jedinice za stanovanje - "kolibe", kako je Darid uo da ih naziva
jedan od Vizera - i uveo ih kroz pravougaone otvore. Ispred svake graevine stajao je straar.
Stojei nesigurno u svom prostoru, Darid se glasno nakalja. Odjeci zvuka donee mu detalje,
sasvim razliite od peina za stanovanje koje je poznavao. Ovde je sve bilo u pravim uglovima. Tu
se nalazila ploa za obedovanje, sa neobino ravnom povrinom, nainjenom od vrsto opletene
ae, zategnute preko kostura od stabljika mane. Lako je dodirnuo, da oseti preplet. etiri stabljike su
sluile kao noge koje su drale gornju povrinu iznad poda.
Zevnuo je, glumei spontanu reakciju na iscrpljenost - u sluaju da ga neko prislukuje ili vizuje i sluao odbijeni zvuni obrazac. Oko ploe su bile poreane klupe sline izrade. Na desnom zidu se
nalazio uzdignut otvor, iznad ravni za spavanje. Kroz otvor je dolazio zvuk pritajenog disanja. Neko
je stajao napolju i vizovao svaki njegov pokret.
Pa dobro, bie najsigurnije da se to manje kree i tako otkloni mogunost da se oda.

Jo jednom je glasno zevnuo, pamtei poloaj ravni za spavanje. Zatim ode do tamo i lee.
Oekuju da bude umoran, zar ne? Zato onda ne bi bio umoran?
Opustivi se u mekoi prostirke od vlakana mane, shvatio je da je put niz ponornicu zaista bio
iscrpljujui. Nije mu dugo trebalo da zaspi.
U san mu se probi krik za krikom i ti utisci su ponovo bili neujni.
Lia!
Prisilivi se da ostane u snu, pokuao je da prodre dublje iza misaone veze sa Ljubaznom
Preivelom, ali mu je njihov nestabilni dodir prenosio samo ist uas i oajanje. Nastojao je da joj se
psihiki priblii i uspeo samo da ojaa kontakt izmeu njih.
"udovita! udovita! udovita!" neprestano je jecala.
Kroz Liinu patnju probi se utisak njenih oiju, tako grevito stisnutih kapaka da joj je u uima
grmelo od pritiska; drale su je snane, nemilosrdne ruke i gurale tamo-amo; otar vrak neega
surovo joj se zario u rame; zastraujue odbojni tuinski mirisi koje je oseao izazivali su mu
muninu.
Onda je uhvatio utisak prstiju koji su joj se ukopali u kou iznad i ispod oiju i nasilno razdvojili
kapke.
Oko njega se, kroz njenu svest, smesta otvori Radijacija. Prepoznao je zagluujue tretanje neme
buke, istovetno sa materijom koju su udovita bacala po zidovima hodnika. Sada je bila
neuporedivo silnija, navirui u Liine oi. Bojao se da je to ne otera u ludilo.
Sa ovim izluujuim oseajem, on se trgnu iz komara za koji je znao da nije komar.
Ono to je uo kroz oi Ljubazne Preivele sigurno nije moglo biti nita drugo nego sam Nuklearni
Oganj Radijacije. Bilo mu je kao da je prekoraio prag fizikog postojanja, da bi okusio deo venih
muka na koje su je stavili Atomski demoni.
Leao je, nepokretan i drhtao, na ravni za spavanje, dok je gorki ukus iskustva pseudosna besneo u
njemu kao groznica.
Lia - nestala.
Liin svet - opusteo.
Hodnici - naseljeni udovinim ljudima koji su polivali zidove podrugljivim, vriteima odjecima
bez zvuka. Demonska stvorenja koja su paralisala rtve pre nego to bi ih odvukla - kuda?
U kolibu ue Vizer, ostavi ljusku sa hranom na plou za obedovanje i bez rei izae. Darid ode
do ploe i poe da prebira po jelu. Zanimanje za hranu bilo mu je pomueno neveselim saznanjem da
su se svi njegovi svetovi sruili, dok je on lovio Svetlost i Tamu.
Brzina ovih kobnih promena bila je strahotna i neodoljiva. Sumorno je zakljuio da stvari vie
nikada nee, nee moi, da budu kao to su bile. Ona opaka bia u nezemaljskim odorama od irokih
nabora tkanine svakako su zaposela sve svetove i hodnike i sada su nadirala dalje, nezadrivom
silinom. Bio je siguran da je gaenje toplih izvora i opadanje nivoa vode bilo deo njihovih planova.
I dok se sve ovo deavalo, on je traio vreme traei neto besmisleno, odravajui veru da je
Svetlost nasuna stvar. Dozvolio je da mu sve istinski vredne stvari iskliznu iz ruku, jurei udljivi
vetar niz hodnike bez kraja.
Moda bi sve bilo drugaije da je, umesto toga, organizovao Nivoe i poveo ih u borbu za
opstanak. Sa Delom kao partnerom za Sjedinjavanje, moda bi postojala nada da e se ivot vratiti u
normalno stanje. Moda nikada ne bi otkrio da je - Razliita.
Ali sada je bilo kasno za to. Bio je suanj u istom onom svetu od kojeg je oekivao da mu prui
klju u uzaludnom traganju za Svetlou. A Vizeri su, kao i on, bili bespomoni taoci udovita koja
su ovladala hodnicima.

Odgurnuo je hranu i provukao prste kroz kosu. Napolju je svet oiveo od zvunih utisaka radnog
perioda u punom jeku - glasnog razgovora, dece u igri, i, dalje, zvukova radnika koji su nastavljali da
zatvaraju ulaz, gomilajui kamenje. Odsutno je primetio da su ovi poslednji zvuci bili savren izvor
odjeka.
Vie ga je zaokupljao oaj koji je pratio uverenje da ovde nee otkriti nikakvu razliku - nita to
bi opravdalo njegovu potragu za Svetlou i Tamom u ovom svetu.
Meu bliim zvunim utiscima, prepoznao je Delin glas, u susednoj kolibi. Bio je to srean,
uzbuen glas, skakao je sa teme na temu sa povrnom ivou, povremeno se meajui sa
neraspoznatljivim glasovima drugih ena. Iz delova razgovora je uspeo da zakljui da je vrlo brzo
pronala roake meu Vizerima.
Na ulazu se razmaknu zavesa i pojavi se Mogan. Njegov krupan stas, ocrtan samo zvucima iz
pozadine, grubo je naruavao tiinu kolibe.
Voa Vizera dade Daridu jasan znak glavom. "Krajnje je vreme da proverimo da li si kao mi."
Darid toboe ravnoduno slegnu ramenima i poe za njim.
Mogan ga je vodio du redova koliba za stanovanje, a za njima je ilo mnogo drugih Vizera.
Stigoe do istine i voa se zaustavi. "Malo emo da se porvemo - ti i ja."
Darid ga je sluao, potajno nespokojan.
"To je najsigurniji nain da otkrijemo da li zaista vizuje, slae se?" ree Mogan, irei ruke.
Darid je uo da su to ogromne ruke, sasvim u skladu sa vlasnikom. "Pretpostavljam da jeste",
potvrdi uz beznadean prizvuk.
Jedna osoba se izdvoji iz gomile i on prepozna Delu. Pola je prema njemu, disanje joj je bilo
plitko, optereeno brigom. Ali neko je uhvati za ruku i povue nazad.
"Spreman?" upita Mogan.
Darid zategnu miie. "Spreman."
Ali voa Vizera zbog neega nije bio spreman - jo ne.
"U redu, Olsone", povika on, okrenuvi se grupi koja je radila na ulazu. "Hou potpunu tiinu
tamo."
Onda se okrenu onima oko sebe. "Niko da ne naini ni najmanji zvuk - jasno?"
Darid prikri bespomonost i podsmeljivo ree: "Zaboravlja da mogu da osetim miris."
Laknulo mu je kada je primetio da je Mogan zaboravio buku slapova, koja, hvala Svetlosti, nije
mogla biti utiana.
"A, nismo jo zavrili sa pripremama", nasmeja se ovaj.
Nekoliko Vizera uhvatie Darida za ruke, dok ga je jedan od njih drao za kosu, povukavi mu
glavu unazad. Onda mu nabie u ui i ugurae u nozdrve grudve nekakve vlane, zrnaste materije blato!
Naavi se u praznini bez mirisa i zvukova, on podie ruke do lica. Ali pre nego to je mogao da
istrese blato iz uiju, Mogan mu prie i stegnu mu vrat kamenim zahvatom. Bio je podignut u vazduh i
divlje baen na zemlju.
Izgubljen zbog odsustva zvuka ili mirisa koji bi ga vodio, skoio je na noge i uputio udarac koji je
otiao u vazduh i uspeo samo da ga ponovo obori.
Zauo je smeh, kao iz daljine, koji mu se jedva probijao kroz blato u uima. Ali zvuk je bio suvie
slab da bi mu odao Moganov poloaj. Razmahujui pesnicama, slepo je srljao napred, okreui se
oko sebe - dok ga voa Vizera nije tresnuo za vrat o ponovo ga opruio po zemlji.
Kada je pokuao ponovo da ustane, pesnica ga pogodi u lice, skoro mu otkinuvi glavu. Sledei
udarac bi sigurno uspeo u tome, da mu gubitak svesti nije oduzeo priliku da se u to uveri.

Reagovao je tek kada mu je u ledena voda pljusnula u lice. Pridigao sa na lakat. Iz jednog uva mu
je curilo blato i mogao je da uje oko sebe krug ljudi koji su pretei vizovali prema njemu.
Odnekud iz gomile dolazili su glasovi Mogana i Dele.
"Naravno da sam znala da nije Vizer", tvrdila je devojka.
Mogan je ljutito podseti: "A ipak si ga dovela ovamo."
"On je doveo mene." Podrugljivo se nasmejala. "Ne bih uspela sama. Bilo mi je preostalo samo
da ga pustim da veruje da me je ubedio da je i on Vizer."
Darid oamueno odmahnu glavom, priseajui se Liinog upozorenja o devojci i svojih
povremenih sumnji. Da je sluao dalje od uiju, moda bi uo da ga ona koristi tek kao pratioca u
potrazi za svetom Vizera.
Pokuao je da se podigne, ali neko mu pritisnu nogom rame i gurnu ga nazad na zemlju.
"ta on trai ovde?" Mogan upita devojku.
"Ne znam tano. Traga za neim i misli da e to nai ovde."
"ta je to?"
"Tama."
Mogan prie Daridu i podie ga na noge.
"Zato si doao ovamo?"
Darid mu ne odgovori.
"Jesi li traio ovaj svet da bi posle organizovao napad na nas?"
Kada je i ovo ostalo bez odgovora, voa dodade: "Ili pomae udovitima da nas pronau?"
Darid je utao.
"Pustiemo te da razmisli. Moda e shvatiti da bi ti malo iskrenosti moglo olakati poloaj."
Darid je, meutim, oseao da za njega ne bi bilo milosti. Jer bi se, dok god je on iv, bojali da bi
mogao da pobegne i da ostvari svoj potajni plan, ma kakav taj plan bio.
Poto su ga vezali uetom od vlakana, odveli su ga do sredine sveta i gurnuli u kolibu nedaleko od
buke slapova. Koliba je bila skuena, a otvori na zidovima bili su pregraeni vrstim oblicama od
stabala mane.

13.
Tokom prvog perioda u zatoenitvu, Darid je nekoliko puta pomiljao na bekstvo. Ne bi mu bilo
teko da provali iz kolibe - samo kada bi uspeo da oslobodi ruke. Ali zglobovi su mu bili vrsto
vezani.
Pobei - ali kuda? Radna grupa je ve zagradila glavni ulaz barikadom, a na drugoj strani su ga
ekali divlji brzaci ponornice, tako da ga bekstvo iz kolibe ne bi nikud odvelo.
Pod drugim okolnostima, svakako bi paljivo oslukivao priliku da pobegne. Ali izvan teritorije
Vizera su ga ekali samo hodnici puni udovita. Osim toga, ta grozna stvorenja su po svoj prilici ve
razorila druge svetove. Jedini razlog koji bi ga moda naveo da neto uini - nada da e nai
skrovito, samodovoljno utoite za sebe i Delu - nestao je kada se devojka okrenula protiv njega.
Drugi period je proveo stojei pred pregraenim otvorom na zidu kolibe, sluajui kako radna
grupa dovrava zagraivanje glavnog ulaza. Konano se razoarano naslonio na zid i pustio da mu
rika slapova odvue panju od drugih zvukova.
Besan na sebe, pitao se ta ga je navelo da pomisli da e nai Svetlost u ovom kukavnom svetu.
Pretpostavljao je da su Vizeri, budui da su bili sposobni da bez oslukivanja odrede ta lei ispred
njih, primenjivali istu mo koju je verovao da poseduju svi ljudi u prisustvu Svevinje Svetlosti.
Naivno je verovao da bi rezultat ove radnje bio umanjivanje Tame. No, prevideo je jednu mogunost:
da bi manjak Tame mogao biti neto to su samo Vizeri umeli da prepoznaju, neto zauvek
nedostupno njegovom poimanju, zbog ulnih ogranienja.
Zaokupljen nagaanjima o prirodi odnosa Svetlost-Tama-Vizeri, on ode do leaja i isprui se.
Nastojao je da izbaci Delu iz misli, ali mu to nije polazilo za rukom. Zakljuio je da je njen postupak,
objektivno gledano - to to ga je obmanula da je dovede ovamo - jednostavno odraavalo u osnovi
prevrtljivu prirodu Vizera. Eto, Lia, na primer, nikada ne bi...
Shvativi da mu se misli bave Ljubaznom Preivelom, pitao se ta joj se dogodilo. Moda je i
sada pokuavala da mu se javi, iz dubina Radijacije. Ako ne zaspi, nikada nee saznati da li je bio u
pravu.
Ostatak perioda, osim kada su mu doneli hranu, proveo je u dremeu, nastojei da ga to vie
produi, nadajui se njenoj poseti. Uzalud.
Pri kraju treeg perioda zatoenitva, zauo je pritajen um ispred kolibe - prikradanje, jedva
ujno kroz neprestani um slapova. Uto je prepoznao Delin miris, kada je potrala napred i priljubila
se uz spoljni zid kolibe.
"Daride!" napeto je apnula.
"Odlazi."
"Ali, hou da ti pomognem!"
"Ve si mi dovoljno pomogla."
"Muni glavom. Da li bih mogla sada da doem ovamo da sam se drugaije drala pred
Moganom?"
uo ju je kako se mui sa vorovima uadi na ulazu. "Sigurno si ekala prvu priliku da me
oslobodi", dobaci joj on hladno.
"Naravno. Dosad je nisam imala - a sada su Vizeri zaokupljeni bukom u hodnicima."
Razvezala je i poslednje ue i ula, pomerivi vrstu reetku od stabljika mane.
"Vrati se svojim prijateljima Vizerima", procedi on.
"Svetlosti, kako si tvrdoglav!" Radila je vidarskim noem na njegovim vezama. "Hoe li moi da
otpliva uz reku?"

"Kakve to sad svrhe ima?"

"Moe da se vrati na jedan od Nivoa."
Zglobovi su mu bili slobodni. "Sumnjam da je na Nivoima ostalo neto emu bih mogao da se
vratim, ak i da tamo ne misle da sam Vizer."
"Onda neki drugi svet." Ponovila je, uporno: "Hoe li moi da otpliva uz reku?"
"Mislim da bih mogao."
"U redu - idemo." Ona poe iz kolibe.
Ali on je zadra. "Hoe da kae da bi i ti pola?"
"Nisi valjda mislio da bih ostala ovde bez tebe?"
"Ali ovo je tvoj svet! Ovde ti je mesto! Ja ionako nisam Vizer."
Nestrpljivo je uzdahnula. "Sluaj - isprva sam se zanosila verom da sam pronala osobu slinu
sebi. Ma ta, nisam se ak ni pitala da li bi bilo drugaije kada ti ne bi bio Vizer. Onda sam te videla
kako lei na zemlji, dok se Mogan nadnosio nad tebe. Tada sam shvatila da ne bih marila ni kada ne
bi mogao da uje, omirie ili oseti ukus. Moemo li sada da poemo i potraimo taj na skroviti
svet?"
Pre nego to je uspeo da bilo ta kae, gurnula ga je prema padini koja je trebalo da ih odvede do
slapova. Darid je oseao breme straha nad svetom Vizera. Naselje, u daljini, bilo je opkoljeno
tekom, zloslutnom tiinom. Iz pomeanih odjeka slapova sastavio je sliku Vizera koji su se
prestraeno povlaili sa zagraenog ulaza.
Na sredini padine, on se odjednom uspravi i nozdrve mu se rairie, udiui miris opasnosti
odozgo. U oajanju, pokupi nekoliko oblutaka i zazvecka njima u upljini dlana. Na vrhu padine je
stajao Mogan, u svoj svojoj ujnosti.
"Rekao bih da nameravate da pobegnete i da pokaete udovitima kako da uu", ree on, pretei.
Darid se hitro i precizno oglasi oblucima i uhvati utisak Vizera u naletu niz nagib.
Ali tada svet potrese grmljavina hiljada slapova. U isto vreme, dinovski, divlji udar urlajue
tiine udovita suknu u teritoriju Vizera u blizini zagraenog ulaza.
Sledeeg trenutka nastade opta vriska i bezglava jurnjava, jer je razrueni tunel izbljuvao
nemilosrdno jasnu kupu neujnog zvuka.
Darid se pope na vrh padine, vukui Delu za sobom. Mogan ustuknu za njima, pometen.
"Svevinja Svetlosti!" procedi voa Vizera. "ta se to, do Radijacije, deava?"
"Nikad nisam vizela tako neto!" uzviknu Dela, uasnuta.
Nasilni, bolni oseaji obuzee Daridove oi, zbunjujui ali nekako u skladu sa zvunim utiscima
sveta u celini. Odjeci buke pruali su mu gotovo potpunu spoznaju suprotnog zida, preseenog
pukotinom. Ali su na istom zidu postojala mesta zgusnutog nemog zvuka koja su ocrtavala svaki detalj
povrine, tako jasno kao da je prelazio rukom preko nje.
Zid odjednom utonu u deliminu tiinu i on to poveza sa injenicom da se kupa besa pomerila,
prelazei u tom trenutku preko drugog elementa zvune slike. Sada mu se inilo da zna za prisustvo i
veliinu i oblik svake kolibe u srcu naseobine. Divlja, vritea tiina dodirivala je svaki predmet u
dometu sluha i urezivala se u svest sa uasnom svirepou.
Pokrio je rukama lice i odmah osetio olakanje, oslukujui istovremeno kako udovita naviru iz
hodnika. Sa njima se zau i poznato zip-sss.
"Ne bojte se!" oglasi se jedno od stvorenja.
"Daj malo Svetlosti ovamo!" doviknu drugo.
Rei su odjekivale u Daridovom umu. ta je to moglo da znai? Zar je Svetlost zaista bila
povezana sa ovim odvratnim biima? Kako neko moe da doda Svetlost? Ve je jednom zakljuio,

proizvoljno, da bi tvar koju su stvorenja bacala ispred sebe u hodnicima mogla biti Svetlost. I smesta
je odbacio tu mogunost, kao to je bio primoran i sada da uini.
Oi mu se i protiv volje otvorie, ali je samo stajao gde se zatekao, pometen novim iznenaenjem.
Naas je bio blizu da utvrdi nedostatak neega - kao to mu se u jednoj ranijoj prilici inilo da je na
pragu da izdvoji manjak za kojim je tragao. Sada se samo uvrstio u uverenju da u svetu Vizera neto
nedostaje, neto ega je bilo pre nego to su se pojavila opaka stvorenja!
"udovita!" povika Mogan. "Dolaze ovamo gore!"
Dela vrisnu, a jeka donese utisak tri ili etiri stvora koji ure uz padinu.
"Daride!" povukla ga je za ruku. "Hajde..."
Zip-sss.
Ona posrnu i pre nego to je stigao da je zadri, otkotrlja se niz nagib. Uasnut, Darid polete za
njom, ali ga Mogan zadra i ree: "Sada ne moemo da joj pomognemo."
"Moemo, ako stignemo do nje pre..."
No, voa Vizera ga primora da se okrene, gurnu ga u reku i baci se za njim.
Darid nije stigao ni da se pobuni, jer ga je Mogan povukao ispod povrine i zapoeo oajniku
bitku protiv struje. Darid se tvrdoglavo otimao iz stiska, ali je kombinacija dinovske snage i
opasnosti da se utopi savladala njegov otpor i on nemono dopusti da ga Mogan odvlai sve dalje.
U trenutku kada je prosudio da se nalaze na pola puta kroz stenu, struja ga baci o kamen i ono malo
vazduha to je uspeo da uzme izlete mu iz plua uz nevoljno stenjanje. Mogan zaroni prema dnu i
Darid oajniki potisnu poriv da udahne. Njegov otpor na kraju popusti i voda mu slobodno pojuri u
plua.
Oiveli su ga ritmiki pokreti Vizerovih ruku koje su mu pritiskale krsta. Darid se zagrcnu i
iskalja toplu vodu.
Mogan prestade da mu upumpava vazduh u plua i pomoe mu da sedne. "Rekao bih da sam
pogreno verovao da uruje sa onim stvorenjima", ree on pokajniki.
"Dela!" uzviknu Darid, kroz kaalj. "Moram da se vratim tamo!"
"Prekasno. Mesto vrvi od udovita."
Darid je nemirno oslukivao reku. Ali nigde oko sebe nije mogao da uje vodu. "Gde smo?"
upita.
"U jednom sporednom hodniku. Kada sam te izvukao na obalu, morao sam da te odvuem ovamo
da nas ne dograbe huimii."
Oslukujui zvune utiske, Darid je pratio detalje hodnika koji se nadalje irio, naputajui
teskobu zidova oko njih. A iz pozadine su dolazili raspomamljeni zvuci huimia, nemonih da se
provuku unutra.
"Ne idemo prema glavnom hodniku, zar ne?" upita Darid razoarano.
"Ne, ve u suprotnom smeru. Bolje to nego da se goloruki borimo sa huimiima."
Darid ustade i pridra se za zid. Moda bi uspeli da savladaju udovita u irem hodniku, ali su
im huimii oduzeli i tu mogunost, zakljuio je sumorno. "Kuda vodi ovaj tunel?"
"Nikad nisam bio ovde."
Shvativi da nema izbora, Darid je pratio jeku njihovih glasova niz hodnik.
Kasnije, poto se po drugi put spotakao, upitao se zato pipa po nemom hodniku bez zvunih
kamenova. Potraio je po zemlji dok nije pronaao par oblutaka priblino iste veliine, a onda
ispunio vazduh klikovima pre nego to je nastavio put.
Posle nekog vremena, Mogan ree: "Prilino dobro uje uz pomo tih stvarica, a?"

"Snalazim se." Tada shvati da je bio osoran bez razloga, osim to je zamerao Vizeru to ga je
spreio u pokuaju da stigne do Dele - koji ionako ne bi uspeo.
"Imam iskustva u tome", dodade on, neto ljubaznije.
"Pretpostavljam da pomau, kada ne moe da vizuje", nagaao je Mogan, "ali mislim da bi me ti
zvuci izludeli."
Neko vreme su ili bez rei. to se vie udaljavao od sveta Vizera, Darida je ophrvavalo
oajanje zbog mogunosti da vie nikada ne uje Delu. Konano je bio siguran da bi se rado povukao
u neki izdvojeni svet sa njom i da mu ne bi bilo vano da li je nadmona ili nije - dok god su zajedno.
Ali nje nije bilo i time se sruio jo jedan - najvaniji - deo njegovog ivota. Prebacivao je sebi
zbog odbijanja da shvati koliko mu je znaila, jer su ga naopaka merila vrednosti navela da pripie
veu vanost besmislenoj potrazi za Svetlou i Tamom. Zakleo se da e mu od tog trenutka jedini
zadatak biti da je pronae, pa makar ga to odvelo i u Termonuklearne dubine Radijacije. Ako ne bude
u stanju da je preotme od udovita, neka mu Radijacija bude zasluena kazna.
Proli su kraj manje pukotine u tlu i voa Vizera poe uporedo s njim. "Dela mi je rekla da lovi
Svetlost i Tamu."
"Zaboravi to", odsee Darid, odluan da sam zaboravi.
"Ali, zanima me. Da si Vizer, ve bih porazgovarao s tobom o tome."
Pomalo zainteresovan, Darid upita: "O emu?"
"Ni ja ne verujem mnogo predanjima. Uvek sam smatrao da je Svevinja Svetlost nezaslueno
oboavanje neeg sasvim obinog."
"Zaista?"
"ak sam imao zamisao ta bi mogla biti Svetlost."
Darid zastade. "Dobro, ta?"
"Toplota."
"Kako si doao do toga?"
"Pa eto, svuda oko nas je toplota, zar ne? Veu toplotu zovemo "vruina", manju "hladnoa". to
je neka stvar toplija, vie utisaka prua oku Vizera."
Darid zamiljeno klimnu glavom. "I daje ti saznanje o stvarima, a da ne mora da ih dodirne,
uje ili omirie."
Mogan slegnu ramenima. "To kae i Legenda o Svetlosti."
Tu je postojala neka nedoslednost, ali Darid nije mogao da odredi kakva. Moda je to bilo samo
njegovo odbijanje da prizna da je Svetlost neto tako prozaino kao toplota. Poao je dalje, ubrzavi
korak kada je uo iri hodnik pred njima.
Mogan ba tada ree: "Vizim novi hodnik malo dalje i to veliki."
Darid pohita napred, oglaavajui se uestanije oblucima zbog poveane brzine. Ali im je izbio
u prostraniji tunel, zastade.
"Neto nije u redu?" Mogan se zaustavi kraj njega.
"Ovde zaudara na udovita!" Darid je irio nozdrve, uvlaei vazduh. "I to nije sve. Mirie i na
ljude sa Gornjeg i Donjeg nivoa - mirisi su podjednako snani."
Odjeci oblutaka mu rekoe da je voa Vizera poloio ruku na elo.
"Ovaj hodnik je Radijacija za oi!" uzviknu Mogan. "Suvie je toplo. Ne razlikujem stvari."
I Darid je osetio toplotu. No, brinulo ga je neto drugo. Bio mu je nekako poznat ovaj deo
hodnika, neto u oblicima nagomilanog stenja. A onda se setio. Naravno - nalazili su se nadomak
Prvobitnog sveta! Jo jednom je zamukao oblutke i otkrio plou iza koje su se on i Oven krili posle
prvog susreta sa udovitem. Iza ugla i desno, trebalo bi da lei ulaz u Prvobitni svet, a dalje, Zabran

i Nivoi.
"Kuda sada?" upita Mogan.
"Levo", predloi nasumce Darid i poe.
Posle nekoliko koraka on ree: "Znai, ti misli da je Svetlost toplota."
"Da."
"A Tama?"
"Prosto. Tama je hladnoa."
Darid je sada znao u emu je bila nedoslednost. "Grei. Samo Vizeri mogu da osete toplotu i
hladnou sa razdaljine. Reci mi bar jednu legendu u kojoj se pominje da je Svetlost iskljuivo
vlasnitvo Vizera. Sva verovanja kau da e se svi ljudi Ujediniti sa Svetlou."
"Razmiljao sam i o tome. Vizeri su samo prvi korak prema optem Ujedinjenju."
Darid je nameravao da pobije i ovu pretpostavku, ali tada je primetio skretanje hodnika i
instinktivno se zaustavio. Noeni talasima odjeka oblutaka, stigoe mu detalji jo jednog prevoja
napred. Bio je duboko proet oseajem silne bujice nemog zvuka koja je navirala odatle. inilo mu
se da mu hiljade ljudskih-neljudskih bia dolaze u susret, bacajui gromoglasnu tiinu ispred sebe.
"Nita ne vizim!" poali se Mogan, prestraeno.
Darid oslunu, ali nije uo zvuke udovita iza ugla. Poao je oprezno napred, odluan da ovoga
puta ne sklapa oi. Lice mu se zgri, bunei se protiv ove odluke, miii lica se zategoe, u
bezuspenom nastojanju da obave svoj zadatak i sklope kapke. mirei, uzdrhtao, iao je nevoljno
napred, zaboravljajui da upotrebi oblutke.
Mogan poe za njim, ali na izvesnom odstojanju, uz povremenu uzrujanu kletvu.
Darid stie do okuke i brzo zae za ugao, u strahu da e se okrenuti i pobei ako bude oklevao.
Sada mu je ona jeziva tvar udarala pravo u oi, snagom stotine toplih izvora i vie nije mogao da ih
dri otvorene. Iao je slepo napred, sa suzama na obrazima, ponovo se oslanjajui na zvuk oblutaka.
Koraci su mu, meutim, bili oteani uasom. Jer tamo napred nije bilo odjeka njegovih klikova uopte! Nemogue! Ko je jo uo za buku koja ne odzvanja sa svih strana? A opet, pred njim se
nalazila ogromna, nezamisliva provalija bez zvukova!
Strah konano postade neprelazni zid. Nije mogao dalje. Stojei nepomian poput sadnice mane,
on povika.
Ali odjeka njegovog glasa ne bee niotkuda, spreda, odozgo, ili sa strane! Odbijeni zvuk otpozadi
otkrivao je prisustvo velikog kamenog zida koji se nadnosio nad njim, mnogo puta vii i od tavanice
sveta Vizera. U zidu se ula upljina hodnika, odakle je upravo izaao.
Saznanje ga pogodi snagom odronjene stene: Nalazio se u venosti! I nije bio okruen beskrajnim
stenjem, ve neomeenim - vazduhom!
Uasnut, on uzmaknu prema hodniku. Verovanja su doputala postojanje samo dve venosti - Raja
i Radijacije!
Pri sledeem koraku, sudari se sa Moganom.
Voa Vizera uzviknu: "Ne mogu da otvorim oi!" Gde se nalazimo?"
"Ja..." Darid se zagrcnu. "Mislim da smo u Radijaciji."
"Svetlosti! Da, oseam njen miris!"
"To je miris udovita. Ali to ne miriu udovita - ve samo mesto."
Pometen, Darid ponovo poe da se povlai prema hodniku. Onda zastade, svestan velike toplote,
shvativi zato je Moganova sposobnost vizovanja ovde bila nemogua. Mogan je bio navikao na
normalnu temperaturu u svetovima i hodnicima. Ovde se iz visine slivala vruina svih toplih izvora
zajedno.

Darid je odjednom znao da nee napustiti ovu venost pre nego to joj odredi ime. Ve je slutio
koje bi moglo biti. Toplota je bila vie nego dovoljan klju. No, morao je da se uveri. Pripremivi se
na oekivani bol, otvorio je oi i smesta mu pooe suze.
Tada mu dooe slike - oseti za koje je pretpostavljao da su slini utiscima vizovanja. Bio je
nespokojno svestan - upravo posredstvom oiju - da se zemljite ispred njega sputa prema skupini
siunih, skladnih stvari koje su se njihale u daljini. Maglovito su podseale na drvee mane, ali su
im vrhovi bili svilenkasti i tanani. Setio se legende o bilju Raja.
Ali ovo je bila venost ege i nije moglo biti rei o nebeskim pojavama.
Izmeu stabala je vizeo detalje majunih geometrijskih oblika, u redovima, poput koliba u
Prvobitnom svetu. Jo jedna osobina pripisana Raju.
Ali ovde su ivela udovita.
Primao je detaljne utiske nebrojenih stvari, u isto vreme, bez potrebe da ih uje ili im oseti miris!
A ta je mo bila mogua samo u prisustvu Svevinje Svetlosti.
Ovo je, znai, bila Ona.
Bio je to kraj njegove potrage.
Pronaao je Svetlost i Svetlost je bila, na kraju krajeva, tvar koju su udovita bacala ispred sebe
u hodnicima.
Ali Svetlost nije obitavala u Raju.
Nalazila se u venosti Radijacije, u drutvu Nuklearnih udovita.
Sve legende, sva kazivanja, gorko su greila.
Za oveka nije bilo Raja.
A sada, kada su Atomski demoni slobodno vrljali po honicima, ljudski rod se nalazio na svretku
postojanja.
Zabacio je glavu u oaju i primi, svom snagom, u lice, najuasniji nemi zvuk koji se mogao
zamisliti.
Utisak je bio tako svirep da mu se inilo da mu se oi tope i cure iz duplji.
Vritei na njega u svoj svojoj besomunosti, u visini se nalazila okrugla, tuinska stvar koja je
vladala Radijacijom, nezamislivom snagom i vrelinom i zlokobnom veliajnou.
Vodonik glavom!
Darid se okrenu i pojuri prema hodniku, jedva svestan da je istovremeno uo um na padini
ispred sebe.
Mogan uzviknu. Ali je zip-sss prethodilo bolnom kriku.
Darid se dokopa hodnika, mahnito beei za odjecima klikoblutaka.

14.
Nesvestan da Mogan vie nije uz njega, Darid je pozdravio zatvorenu bezbednost zidova
hodnika, kada su ga okruili. Ono zip-sss, razlog nestanka voe Vizera, sada je predstavljalo nevanu
uspomenu u sveoptem haosu u kome se nalazio.
Spotiui se, nekako je stigao do prvog skretanja. Njegove ranjene oi, pune suza protesta, jo su
oseale grozni pritisak udovine materije koja je zauzimala itavo prostranstvo strahotne venosti
Radijacije.
Sudario se sa stenom, pao, podigao se i potrao iza ugla, maglovito svestan da pronalazi put
izmeu opasnih mesta bez pomoi sluha.
Na kraju je stao i nemono se oslonio na vitak visei kamen, ekajui da mu se povrati dah.
Sada je sve bilo jasno, ironino jasno. Ona tvar u venosti bila je nita drugo nego - Svetlost.
Tragajui za njom, potroio je ivot, da bi otkrio da je to opaka stvar, deo same Radijacije.
Tada ga pogodi jo jedno neverovatno saznanje!
Sada je znao ta je Tama!
Bila je tu - u ovom hodniku - u svim hodnicima koje je znao, svim svetovima koje je posetio. U
Tami je proveo ivot, ne naputajui je, osim u onih nekoliko prilika kada se sreo sa udovitima. I
nije bilo naina da je prepozna, dok nije upoznao Svetlost.
Sada je sve bilo tako jednostavno.
Venost iza njega bila je ispunjena Svetlou. Pred njim, u hodniku, postojao je vidljiv nedostatak
te materije. Ve iza sledeeg ugla, nastae potpuno odsustvo Svetlosti, potpuna Tama - tako potpuna,
tako sveproimajua da je mogao da ivi u njoj deset hiljada bremenitosti i da je ne spozna.
Iao je niz hodnik, nesigurno ispruenih ruku, posrui pod uasnom teinom udnih novih istina.
Ve je oseao, uz pomo oiju, neosvetljenost koja je vrebala napred, pusta kao najdublja tiina koju
je znao - teka, debela zavesa Tame.
Obiao je prevoj i zaao iza nematerijalne prepreke, nesigurnim korakom, zazirui od Tame koja
se neumoljivo sklopila oko njega. Ruke su mu se neprestano pruale napred, opipavajui put.
Posramljeno se priseao kako je njegov manje osetljivi brat Romel morao rukama da trai put u
gustoj tiini.
Sledeeg trenutka je zakoraio u prazninu plitkog udubljenja, nespretno posrnuvi. Pre nego to se
uspravio, pokupio je par oblutaka i protresao ih u aci.
Meutim, klikovi su mu zvuali nejasno i strano. Pitao se da li je slabljenje sluha bilo jedna od
prvih posledica radijacijske bolesti. Osetio je strah, potpun kao okolna Tama, kada se prisetio jo
jedne legende: svako ko bi se susreo sa Radijacijom, mogao je da oekuje svakojake ozbiljne
bolesti: groznicu, gluvou, smrtonosno povraanje, gubitak kose i slepilo, ta god to znailo.
A opet, briga za zdravlje bila je potisnuta gorinom, koja ga je obavila poput isparenja jame za
kuvanje. Pred njim se pruala budunost, pusta kao neomeena venost iz koje je upravo pobegao.
Svaki njegov ivotni cilj bio je sada samo razoren san - njegovi svetovi, uniteni; Dela, nestala;
traganje za Svetlou okonano u agonijskom kajanju, razoaranju i zabludama. Ceo ivot je progonio
lanu nadu, kroz varljive hodnike, da bi je na kraju sustigao i otkrio da je tek puki daak vetra.
Tonui sve dublje u Tamu, oajniki se oglaavao oblucima. plaajui skupu cenu napregnute
panje za svaki utisak koji je uspevao da iscedi iz odjeka, sada tako tuih. Panino je nastojao da
sazna to vie iz svakog odbijenog tona. ak je i tada morao povremeno da zastane i rukom da ispita
neraspoznatljivu prepreku.
Naiao je na boni prolaz kojim su on i Mogan stigli do glavnog hodnika, i, posle nekoliko koraka,

odjeci klikova poee da mu donose utiske odzvanjajue praznine Prvobitnog sveta sa leve strane.
Odjednom sklopi aku oko oblutaka. Uznemireno se povukao pred zvucima koji su dolazili spreda
- direktnim zvucima koje je trebalo da uje mnogo otkucaja ranije.
Glasovi - mnogo njih. Hodnik je odzvanjao glasovima udovita! Oseao im je i miris. Bio je
pomean sa osobitim mirisom Vizera - omamljenih zarobljenika, bez sumnje, koje su nosili demoni.
Sklonio se iz sredine hodnika i kleknuo izmeu dve izboine, van udara odjeka. Setio se da bi
trebalo da bude i van domaaja Svetlosti, ako je eleo da se sakrije od stvorenja. Stoga se povukao
dublje u usek.
Sada je ve poeo da opaa Svetlost koja je navirala u pukotinu. Ali, poto nije eleo nikakav
dalji dodir sa udovinom tvari koja mu je unitavala sluh, vrsto je sklopio oi.
Sa zvunom slikom udovita i Vizera vrsto usaenom u pamenje, oslukivao je razgovor dva
demona koji su upravo prolazili:
"...drago mi je to smo odluili da zavrimo posao sa Vizerima."
"I meni. Lake se navikavaju, poto ve znaju da upotrebe oi."
"Da, nije ih teko poduiti. Za razliku od one poslednje grupe sa Gornjeg..."
Ovaj razgovor zamenio je drugi, kada je sledei par udovita proao kraj njega:
"...prokleto udna stvar, to vizovanje. Torndajk kae da bi hteo da ga detaljnije proui."
"I nije tako udno. Kada Radijacija podstakne genetske promene, moe da oekuje raznovrsne
oblike mutacija, ukljuujui i infracrveni vid, rekao bih."
Mnoge rei su mu bile besmislene. Nije se seao imena "Torndajk" u hijerarhiji Nuklearnih
demona.
Obuzet oajanjem, ostao je da klei u svom zaklonu i kada je povorka prola. Paljivo je
oslukivao i gladno njuio vazduh, ali Dele nije bilo meu zarobljenicima.
Bio je spreman da poe prema Donjem nivou, kada je zauo jo jednog demona koji se
pribliavao iz smera Zabrana. U istom trenutku osetio je Delin miris i jedva se uzdrao da ne iskoi
iz zaklona.
vrsto zatvorenih oiju, da bi spreio zbunjujui uticaj Svetlosti, ekao je, spreman. Stvorenje
konano stie do useka i Darid mu se zalete ramenom u rebra.
Poklopi ga Delino besvesno telo, ali se on oslobodi i polete prema njenom otimau. Uspeo je da
mu stegne vrat u prevoj ruke, ali nije hteo da gubi vreme davei ga, ve ga nekoliko puta udari
pesnicom u vilicu, dok nije omlitavio.
Prebacivi devojku preko ramena, pucnuo je prstima da ozvui okolinu, a onda se uputio prema
privremenoj bezbednosti Prvobitnog sveta. Preao je preko sredinje istine, tumaei odjeke
klikova prstiju to je bolje mogao. Nasumce je odabrao kolibu za skrovite.
Unutra je poloio Delu na pod i seo kraj otvora, pazei na svaki sumnjiv zvuk.
Prole su stotine udisaja pre nego to je osetio da se devojka vraa svesti, slabano uzdiui.
urno je priao i pokrio joj dlanom usta, ba kada je htela da vrisne.
Na njeno prestraeno otimanje, on apnu: "To sam ja, Darid. Nalazimo se Prvobitnom svetu."
Poto se smirila, pustio ju je i ispriao joj ta se dogodilo.
"Oh, Daride!" uzviknu ona kada je zautao. "Hajde da potraimo na skriveni svet dok jo
moemo!"
"im se uverimo da nema udovita u hodnicima."
Umorno je oslonila glavu na njegovu ruku. "Nai emo lep svet za sebe, zar ne?"
"Najlepi. Ako i ne bude, gradiemo ga dok ne postane takav."
"Prvo emo izdubiti peinu, a zatim..." Zastala je. "Sluaj! ta je to?"

Isprva nije uo nita. A onda, poto su se oboje primirili, do njih stie udaljeno dum-dum, dumdum, kao da se sudaraju stene, ili neto jo tvre. Ali u tom trenutku ga je vie brinulo to je Dela
prva ula zvuk. Da li mu je dodir sa Radijacijom ve toliko otetio sluh? Ili je jednostavno bio
zbunjen utiscima primljenim posredstvom Svetlosti, te je zaboravio da koristi sluh?
"ta je to?" upita ona.
"Ne znam." Izaao je, pipajui, iz nastambe. "Kao da dolazi iz susedne kolibe.
Pratei zvuk, uao je u sledeu graevinu i stao, oslukujui ga kako dopire kroz etvrtast otvor na
podu. Dela ga je drala za ruku, oseao je kako se trgla vizevi prisustvo vetake jame.
Priao je blie, paljivo oslukujui zvuke iz jame, koja se koso sputala umesto da ponire
vertikalno. Sada je ono dum-dum bilo jasno oblikovano ivicom otrih, pravilnih izboina du itave
donje stranice kosog tunela.
"ini mi se da dole vode neke stepenice", ree on.
"Kuda?"
Slegnuo je ramenima.
"Daride, bojim se."
Ali on je zamiljeno stajao, sa jednom nogom iznad prvog stepenika. "Legende kau da Raj nije
daleko od Prvobitnog sveta."
"Tamo dole nema nikakvog Raja! Ako treba negde da idemo, bolje da potraimo taj na svet!"
Stao je na prvi stepenik, zakoraio na drugi. Na svoju nesreu, ve je otkrio da Radijacija nije
daleko od Prvobitnog sveta, ali to ne znai da i Raj nije tu negde.
Bio je toliko zanet onim dum-dum, dum-dum, da nije imao vremena da razmilja o bilo emu
drugom.
Dum-dum-bom, dum-dum-bom...
Klikovi su bili snani, ali prefinjeni. Bili su otri i zvonki, savreno isti. Kao da je neki
nezemaljski odailja odjeka odzvanjao u daljini - odailja ija je jeka bilo tako besprekorna da
nije postojao detalj okoline koji se nije uo.
Iako mu je sluh bio zamuen posle iskustva sa beskonanom venou Nuklearnih avola,
raspoznavao je pojedinosti okolnih stena koje inae nikad ne bi mogao da otkrije. Svaka pukotina i
usek na stepenicama, svako udubljenje na zidu, svaka siuna neravna povrina - sve je bilo savreno
ujno. Ove zvune slike bile su podjednako jasne kao one koje je primao putem oiju kada ga je
preplavila Svetlost Radijacije!
Opinjen ovim udesnim odailjaem, on ubrza silazak. Imao je oseaj kao da se pribliava
najboljem proizvoau odjeka koji je ikada nainjen. Takav odailja je mogao da postoji samo u
Raju.
Dum-bom, klang-bang... dum-bom, klang-bang, puf...
Nauljio je ui, omaijan prefinjenim podtonovima koji su izbijali ispod preovladavajueg zvuka
dok se pribliavao njegovom izvoru. Sve zajedno se irilo oko njega kao nean zagrljaj. Potpunost i
preciznost ovih tonova bila je neverovatna.
Dum-bom, ping-puf, sss...
Snani, duboki tonovi ocrtavali su do najsitnije pojedinosti svaku veu povrinu u okolini. Bez
veeg napora uspevao je da razazna svaku kretnju Delinih udova dok je silazila niz stepenice. Sliku
su dopunjavali finiji, vii tonovi, do udesne celovitosti. Na primer, ono delikatno pink-tonk - nije
mu bila potrebna posebna panja da uje svaku vlas u devojinoj pletenici koja joj je sada bila
nemarno prebaena preko ramena.
Dum-bom, ping-puf, bang, tak-tak-tak-tak...

Oslunuo je one uestalije, isprekidane vibracije. Njihovi neverovatno isti tonovi donosili su mu
odjeke i najneprimetnije borice na devojinom zabrinutom licu. Utisci koji su mu dolazili od njenih
dugih trepavica bili su tako izotreni kao da je desetinama siunih prstiju opipavao svaku dlaicu.
Poeo je da preskae po dva stepenika, u poetku strahujui da bi u tom hitanju da stigne do
beskrajne zvune lepote Raja mogao beskrajno da silazi stepenicama. Ali stepenice ba tada zavie
desno i on zau otvor, sasvim blizu dna jame.
"Hajde da se vratimo!" zamolila ga je Dela, zadihano. "Nikada se neemo popeti uz sve ove
stepenice!"
Ali on samo poe jo bre. "Zar ne uje da je to moda ono to sam sve vreme traio? Ono to
sam pokuavao da naem nije bila Svetlost. Lovio sam Raj, ali to nisam shvatio, do sada."
Stigavi do zavretka stepenita, zadrao je devojku kraj sebe. Stajali su ispod irokog kamenog
luka iza kojeg se otvarala ogromna peina, mnogo puta vea i od prostranog sveta Vizera. Omaijano
se zaljuljao na bogat, treperav zvuk, stojei pod monom lavinom savrenih tonova. Bilo je to
verovatno najudesnije iskustvo u njegovom ivotu. Otkrio je zvunu lepotu bez premca. Ova
bezgranina uzvienost suglasja i ritma uzdizala ga je do ushita, budila mu oseanje ispunjenosti,
samobitnosti.
Obuzdavajui svoju prejaku reakciju, oslunuo je svet koji se prostirao pred njim.
Raj koji je bio praktino - sav od vode?
Nemogue! A opet, bilo je tako - nepregledna ravna povr oblikovala je sve odbijene tonove
tenom mekoom.
Sada je uo da stoji na litici, tek neto vioj od nivoa vode. Nije mogao da uje nikakvo drugo
suvo tlo. Sa drugog kraja sveta dolazila je duboka grmljavina divovskog vodopada koji se obruavao
iz tavanice.
Litica se pruala tek nekoliko koraka udesno. U drugom smeru je pratila prirodnu zakrivljenost
zida i Darid je sledio sluhom zvune detalje do samog izvora onih savrenih tonova.
Rajski odailja odjeka bio je ustvari grupa gigantskih kockastih graevina. Svaka je bila mnogo
puta vea od najvee kolibe u Prvobitnom svetu. Bile su prekrivene sloenom mreom ogromnih cevi
koje su izlazile iz vode, uvijajui se i prepliui, i vodile do zidova graevina.
Sa krovova dinovskih koliba dizale su se stotine uspravnih cevi i gubile se u tavanici, u mnogo
pravaca.
Zaprepaeno je prouavao dum-bom, tak-tak-tak-tak odakle su poticali ovi utisci.
"Kakvo je ovo mesto?" apnu Dela zaueno. "Zato je ovako toplo?"
Tek su ga njene rei upozorile na lepljivu zaparu. inilo se da su joj izvor dinovske kolibe koje
su proizvodile one odjeke. Zbog neega je poinjao da sumnja da se nalazi u Raju.
"ta vizi, Dela?" Ali je u istom mahu osetio da su joj oi zatvorene.
"Ne vizujem - zbog ove vruine. Suvie je toplo." Zvuala je uplaeno i smeteno.
"Pokuaj."
Ali ona samo zastenja i zakloni rukama lice. "Ne mogu! Boli!"
On tada shvati da je i sam sve vreme imao zatvorene oi. Podie kapke i ne vide (setio se prave
rei za to to radi) nita.
"Vizi li bar neto?" upita.
Ona je uporno skrivala lice. "Neke kolibe - ogromne. I mnotvo pipaka koji izlaze iz vode. Sve
drugo je suvie toplo i tamo ne mogu da vizujem."
Darid nagonski okrenu glavu prema kolibama. Tamo je sada bilo Svetlosti! Ne one vrste koju je
upoznao u venosti, ve one koju su nosila udovita - izmeu zvunih graevina su arale dve kupe.

Primetivi njegovo utanje, devojka upita: "ta je to?"

"udovita!"
Onda je zauo kako se stvorenja dovikuju kroz buku odailjaa:
"Jesi li potopio etvrti reaktor?"
"Potpuno sam ga ugasio. Time smo se pobrinuli za onih nekoliko preostalih toplih izvora na
Gornjem nivou, bar prema nacrtu."
"ta je sa ratrkanim izvorima - onima koje napaja drugi reaktor?"
"Torndajk je rekao da ih pustimo da rade. Ako propustimo nekoga, imae gde da ostane dok ga ne
pronaemo."
Darid se povue prema stepenicama, slomljen. Bio je sve vreme u pravu. udovita su bila kriva
za gaenje jama za kuvanje. Sada je uo koliko je poloaj generacija Preivelih bio nesiguran.
Demoni su mogli u svakom trenutku da im oduzmu glavna orua opstanka!
Kupa svetlosti odjednom skrenu prema njima. On se okrete i pojuri prema stepenitu, gurnuvi
Delu ispred sebe.
"Dolaze!" upozori je.
Potrae punom brzinom uz stepenice. U jednom trenutku, poto su preli stotine stepenika, on
odlui da uspori, ne bi li doao do daha. Ali ba tada opazi slabe svetlosne slike okoline - znak da su
im udovita za petama!"
Uprkos kidanju u pluima, poveao je brzinu, vukui devojku za sobom. Oajniki se pitao koliko
su daleko od vrha.
"Ja - ja ne mogu dalje!" poali se Dela.
Iznenadni teret njene teine kada je poklekla skoro ga izbaci iz ravnotee. Pomogao joj je da
ustane i obuhvatio je oko struka, te nastavie jurnjavu uz stepenice.
I pored njegove pomoi ona ponovo posrnu, i, kada je pokuao da je podigne, srui se kraj nje.
Imao je elju da zauvek tako lei. Ali ovo im je bila poslednja prilika: ako sada ne uspeju, mogu
da se oproste od svojeg zabaenog, bezbednog sveta.
S mukom se uspravio, uzeo devojku na ruke i primorao utrnule noge da se pokrenu. Svaki korak
mu je slao strele bola u bokove. Svaki grevito progutani udisaj inio mu se poslednji.
Onda, konano, zau otvor iznad sebe i malo se ohrabri zbog blizine cilja. Iz misli je potiskivao
pitanje odakle e smoi snagu da pronae skrovite, kada stignu u Prvobitni svet.
itavu venost kasnije, stao je sa devojkom na poslednji stepenik i sruio se na pod kolibe.
Gurnuo je Delu napred. "Sakrij se u neku drugu kolibu - brzo!"
Ona se odvue dalje, teturajui se. Naavi se napolju, posrnu i mogao je da uje samo njeno
kripavo disanje dok je leala, nepomina.
Nekako je uspeo da se uspravi, ali ga je paraliua iscrpljenost poslala prema zidu. Sudario se se
nekakvim krupnim predmetom i zvuni utisci kolibe se zavrtee oko njega. Onda udari u neto drugo i
svest ga napusti pre nego to je osetio udar nametaja koji se obruio preko njega.

15.
"Ne sme tu da lei, Daride! Ustani i bei!"
Izobliene od brige, Liine misli dooe mu iz Radijacije. Bio je nejasno uznemiren injenicom da
se nije seao kada se obreo u snu.
"Demoni - dolaze uz stepenice!"
Pomerio se pod teinom predmeta koji su, setio se, pali na njega u kolibi. Ali zbog neega nije
uspevao da se vrati na javu.
"Neu moi da govorim i da pazim na udovita u isto vreme!" nastavi uznemireno Lia. "Ne znaju
da si tu, ali su uli onu buku. Nai e te i odvui u Radijaciju!"
udila ga je sopstvena pasivna reakcija na upozorenje. Zakljuio je da ta omamljenost nije mogla
biti samo posledica iscrpljenosti.
Posredstvom Deline svesti, pokuavao je da zadobije sliku njene okoline. Osetio je, iz zvunih
utisaka zabeleenih u njenom umu, da lei na ravni za spavanje koju je nauila da zove 'postelja'. Bila
je u nekoj vrsti kolibe, zatvorene vrstom zavesom (pominjala se nepoznata re "vrata"). Ruke su joj
bile vezane za stranice postelje. Uporno je stiskala one kapke, jer je znala da e je, ako ih otvori,
preplaviti ona nerazumljiva materija za koju joj je reeno da je "svetlost". Probijala se du ivica
savitljive zavese koja je visila na - "prozoru".
Onda oseti navalu istog uasa na zvuk otvaranja vrata njene peine - tanije, "sobe". Oslukivao
je zvune utiske ulaska dva ljudska-neljudska stvorenja.
"Kako je na telepata danas?" upita jedno od stvorenja.
"Danas emo malo due da drimo otvorene oi, vai?" dodade drugo.
Darid oseti kako Liinu samokontrolu nagriza strava, a ona uzmaknu dalje od stvorenja.
Kao da sam doivljava iskustvo, on oseti snaan stisak na njenoj ruci. Onda joj u mesu iznad lakta
sevnu otar bol. U isto vreme je primio zvuni i psihiki utisak njenog krika.
"Eto", ree jedno od udovita. "Ovo e spreiti da uhvati nekakvu zarazu."
Negde u Daridovoj zbilji zau se udaljeno zip-sss. Ali on je bio suvie obuzet onim to se
dogaalo Ljubaznoj Preiveloj da bi tome posvetio veu panju.
Proli su periodi otkako su udovita zarobila Liu. Mogao je samo da nagaa kroz kakve je sve
nezamislive muke morala da proe.
"Kako joj ide?" upita blie stvorenje, uzimajui joj zglob ake izmeu palca i kaiprsta.
"Imamo grdnih muka da je naviknemo. Kao da je imuna na injenice i logiku."
"Moraemo da budemo uporni. Torndajk kae da je u naem centru bio jo jedan telepata, pre dve
ili tri generacije. I ona je bila prilino osetljiva, ali nije morala da trpi sve to ova trpi."
Darid oseti ruku na Liinom elu i zau rei tog stvorenja: "Dobro, a sad - da otvorimo oi."
U tom trenutku se prekinu nit veze izmeu njih, jer je enu poeo da gui neobuzdan strah.
Darid odgurnu kamenu klupu sa grudi i sede, opipavajui glavu. Kosa mu je bila ulepljena krvlju,
a iznad te guke je bio otok raseene koe.
Zbacio je sa sebe jo nagomilanih predmeta i ustao. Iako je s panjom pucnuo prstima, vratili su
mu se samo neraspoznatljivi odjeci predmeta koji su ga pritiskali dok je leao i etvrtaste jame
naspram ulaza.
Onda se seti onog zip-sss koje je uo dok je bio u dodiru sa Liom i pojuri napolje. Tamo nije bilo
ujnog traga Delinog disanja i pulsa. Udario je pesnicom u zid kolibe i osluhnuo uzvratnu jeku. Na tlu
ispred njega nije bilo nikoga.
Konano je uhvatio miris udovita, star nekoliko stotina otkucaja. Spustio se na koleno i preao

dlanovima po zemlji, ispitujui mesto gde je leala devojka. Meka praina nosila je jasan otisak
njenog tela. Ali ona je bila tu pre toliko vremena da je povrina zemlje izgubila toplotu koju je
preuzela od nje.
Oamuen, uputio se prema ulazu u Prvobitni svet. Dela je nestala - ponovo je pala udovitima u
ruke, a ova mora biti da su zakljuila da je ona buka u kolibi poticala od nje. Otada je prolo toliko
vremena da nije bilo nade da ih stigne pre nego to se domognu Radijacije.
Koliko je samo bio glup! Kao da mu je neka sila monija od Svetlosti bdela nad sudbinom, bila
mu je pruena jo jedna prilika, iako mu je to bilo drugi put da izgubi Delu. I uspeo je da je preotme
od otimaa, iako su izgledi za to bili nikakvi. Ali umesto da pobegnu u neko daleko utoite, on je
morao da sie u bezumne dubine ispod ovog sveta - i omogui demonima da je ponovo ugrabe.
Gorak od samooptubi i pritisnut oseajem uzaludnosti, zastao je u hodniku ispred Prvobitnog
sveta. Tiina, koja se prostirala sve do Radijacije, bila je najpotpunija koju je ikad uo. Pokuao je
da odagna misli o mukama koje je trpela Lia i o mogunosti da sada i Dela bude izloena istim
svirepostima.
Napravio je nesiguran korak u tom pravcu, a onda stao i bespomono oslunuo svoje prazne ake.
Bez oruja nee moi nita da preduzme protiv surovih sila venosti.
Ali, postoji nain da se naorua! Ako je Donji nivo zaista razoren, u ta je bio prisiljen da veruje,
bilo je malo verovatno da bi naiao na otpor u povratku. Tamo se verovatno niko nije seao da je
proglaen za Vizera.
Poavi prema Zabranu i potonjim svetovima, podigao je par kamenia i ustro zvecnuo njima.
Posle konane odluke da se uputi u Radijaciju, bio je iznenaen to mu taj izazov vie nije zvuao
zastraujue.
Klik-klik-klik-klik...
Odjeci sa zidova i prepreka u hodniku bili su goli i bezizrazni i korake mu je usporavala sve vea
nesigurnost. Jedva je uspevao da uje detalje okoline!
Uznemireno je stavio dlan iza uva. Kada ni to nije pomoglo, ispruio je ruku da bi dodirom
nadoknadio nedovoljne zvune utiske.
Sluh mu je bio potpuno uniten! Seanje na iskustvo u Radijaciji sa slikama koje nadrauju oi
bilo je tako snano i ivo da je jedva uo one zvune.
Pri sledeem koraku, udario je cevanicom u izboinu i nastavio hramljui dalje, proklinjui
sopstvenu nespretnost i gluvou. Zatim se sudario sa viseim kamenom, izgubio ravnoteu i pao na
samu ivicu bezdane jame.
Oajan, podigao se i poao dalje, jo sporije, vukui stopala pri svakom koraku pre nego to bi se
oslonio punom teinom. Podozrivo oslukujui, pribliavao se Zabranu. Vie je slutio nego to je uo
da neto nije u redu. Stigavi tamo gde je trebalo da se nalazi prepreka od nagomilanog kamenja,
otkrio je o emu se radi. Nestala je. Nuklearni demoni su unitili i tit koji je uvao svetove od zala
venosti. Sruili su je, da bi odveli Preivele i ivotinje. Jo je oseao tragove mirisa ovih drugih u
hodniku.
Odbacivi oblutke, pronaao je dva povea kamena i snano ih udario jedan o drugi. Ali su mu i
ovi moni klakovi donosili samo praznu jeku, siromanu utiscima.
Pri sledeem oajnikom klak kamenje mu se smrvilo u rukama, ostavivi mu samo pune ake
praine. Maloduno je otvorio ake i pustio da mu estice iscure izmeu prstiju. Svetlosti! Nije
mogao da uje ni udar praha o zemlju, a kamoli kako pada!
Zastraen rastuom bespomonou, lutao je dalje. Posle nekoliko koraka otro je udario u desni
zid hodnika i odbio se, ostavljajui kou sa lakta na nazubljenom kamenu.

Tada opazi da je ponovo u prisustvu Svetlosti.

Na oblinjoj steni visila je mrlja nemog zvuka, ba kao ona druga fleka Svetlosti koja je pokrivala
zid ispred G. nivoa. Skoro neujna po snazi, ispunjavala je hodnik blagom toplotom. Darid poe
napred sa malo vie pouzdanja, putajui da mu oi presreu tajanstvene utiske obrisa stena i opasnih
mesta koja su bila u dometu udovine tvari.
Oprezniji deo njegovog uma bunio se protiv upotrebe ovih neujnih slika da bi se prole prepreke.
Ali sluh mu je bio ve toliko zamuen od izloenosti Radijaciji da je ova nejaka Svetlost mogla da
mu nanese tek neznatnu tetu.
Proao je taj deo hodnika bez potekoa, iako se uopte nije pomagao sluhom. Naavi se iza
novog prevoja, ustuknuo je u obnovljenom strahu.
Izgubio je dodir sa Svetlou. Bilo mu je kao da se gui u beskrajnim, neujnim naborima lepljive
zavese Tame. Oseao je kako ga pritiska, snagom koja je bila onozemaljska, zlokobna, teka.
Dolo mu je da vrisne i slepo pojuri napred, nadajui se da e se osloboditi tog groznog straha
kada stigne do poznate okoline Donjeg nivoa.
Tada se prisetio Venog oveka i istog uasa sa kojim se taj jadni izgnanik grio pred neim to
je njemu tada bilo neshvatljivo.
Ali stvari su se promenile. Sada je znao ta je Tama. I razumeo bezrazloni strah Venog oveka.
Paralisan panikom, napeto je oslukivao oko sebe. Bio je skoro sasvim lien sluha i mirisa i samo je
Svetlost znala ta je moglo da ga vreba iza one neprozirne zavese - ekajui trenutak da napadne!
Tada mu ipak poe za rukom da uje prigueni zvuk, to ga natera da se trgne. Ali pre nego to je
mogao da se okrene i pobegne, direktni zvuni utisci se pretvorie u rei:
"Neka je hvaljena Svetlost - period Ujedinjenja je tu."
Prepoznao je Filara, uvara Puta.
Nekoliko glasova mu odgovori: "Svetlosti hvala."
Filar: "Tama e ustuknuti pred Preivelim."
Glasovi: "I zavladae Svetlost."
Ovo je podsealo na litaniju. Ali, izgovorenim reima je nedostajala iskrenost nepoljuljane vere.
Darid poe u susret grupi.
Filar: "Otvoriemo oi i osetiti Svevinju Svetlost."
Glasovi: "I vie nee biti Tame."
"Nazad!" uzviknu Darid. "Ne idite tamo!"
Grupa zastade kada ih je presreo u Tami.
"Ko je to?" upita uvar.
"Darid. Ne smete..."
"Sklanjaj se s puta. Reeno nam je da je Ujedinjenje blizu."
"Ko vam je to rekao?"
"Izaslanici Svetlosti. Poruili su nam da napustimo skrovita i odemo iza Zabrana."
"To je varka!" upozori ih Darid. "Bio sam iza Zabrana. Tamo ete nai samo Radijaciju!"
"I mi smo tako mislili, dok smo se u neznanju svojem krili od Izaslanika."
"Ali, Izaslanici vas obmanjuju! Oni su isuili tople izvore!"
"Samo da bismo poeli da mislimo i da bismo napustili svetove. Zbog toga su ostavljali mrlje
Svetlosti po zidovima. Zbog toga su s vremena na vreme ostavljali za sobom Svete Cevaste Posude
Svevinje - da bismo se postepeno upoznali sa Svetlou."
Filar proe kraj njega, a za njim i ostali iz grupe.
"Vratite se!" uzviknu Darid za njima, u oajanju. "Idete pravo u zamku!"

Ali oni su svejedno ili dalje.

On procedi kletvu i nastavi put prema Donjem nivou jo brim hodom, odluan da se naorua za
osvetniki napad na Radijaciju.
Posle nekog vremena, uspeo je da stigne do Donjeg nivoa, sa mnogo novih ogrebotina i uboja,
uprkos boljem poznavanju hodnika u okolini svog starog sveta.
Zastavi na ulazu, osetio je kako ga naputa napetost, kao prestanak groznice. Ovo okruenje bilo
mu je toliko poznato da je mogao slobodno da se kree bez pomoi klikoblutaka.
Ali, nije bilo pravog olakanja, onog toplog oseanja povratka domu, niti radosti. Pritiskajua,
izluujua zavesa Tame bila je proeta samo beivotnom Tiinom, koja je davala mestu oseaj
otuenosti, prizvuk gotovo neprijateljske pritajenosti.
Bez poznatih klakova sredinjeg odailjaa, itav svet je bio dinovsko, nedokuivo odsustvo
odjeka. Pljesnuo je rukama i oslunuo jezivi mir.
Vie nije bilo vedrog klokotanja toplih izvora da daju svetu opipljivu i ujnu toplotu. A tamo
dalje, sa leve strane, umirue biljke mane davale su sasueno, rapavo nesazvuje odjecima pljeskanja
dlanova.
Tamo negde, u Tami, visio je svirepi strah koji je izazvao one besomune krike uasa kod Venog
oveka. Darid je i sam oseao kako ga obuzima strava, poput Odsustva Svetlosti lino. Prisilivi
misli da se okrenu predstojeem zadatku, urno je poao prema polici sa orujem.
Jo jednom je pljesnuo rukama da zadobije grubu sliku glavnih putokaza, da bi se po njima
upravljao. Pamenje automatski zabelei detalje okoline.
Ve pri sledeem koraku uzviknu od bola, udarivi kolenom u teak kamen. Izgubivi ravnoteu,
preturi se preko prepreke.
Zatim ustade, trljajui povreeno koleno. Proklinjao je neodgovornog Preivelog koji je prekrio
Zakon o premetanju tekih predmeta. Ali ljutnja mu popusti kada je shvatio da bi i sam doao na
ideju da ispremeta stene, u nadi da e posluiti kao skrivene prepreke protiv napadaa, samo da je
bio prisutan kada su udovita razarala Donji nivo.
Tada zau zvuk sa desne strane i okrenu se u tom pravcu. Neko se skrivao u pukotini u zidu, divlje
jecajui - neka ena. Drala je ruke na ustima da prigui zvuk plaa.
On zakorai prema njoj i ona vrisnu: "Ne! Ne! Nemojte!"
"Ja sam - Darid."
"Ne prilazi!" uzviknula je. "I ti si jedan od njih!"
Zastao je, prepoznavi Preivelu Glen, stariju udovicu. Bespomono je oslukivao tlo ispred sebe.
Nije mogao nita da uini da je oslobodi straha - nije imao utehu za nju.
Sluajui avetinjski svet oko sebe koji su udovita opustoila, uo je da Donjem nivou nema
spasa, da nikada nee oiveti. Demoni, koji su doneli period Usuda, oduzeli su mu svako preanje
znaenje.
Ali on e sada doneti znaenje osvete u njihovu venost! Doneo je ovu odluku u ime onog
istinskog Boanstva koga su se Preiveli odrekli kada su poverovali u lanu Svevinju Svetlost.
Odluno se okrenuo i poao prema polici sa orujem.
"Ne! Ne idi!" preklinjala je ena. "Ne ostavljaj me ovde da me ugrabe udovita!"
Pruio je ruku prema najbliem odeljku, strahujui naas da nee nita nai. Ali drhtavi prsti mu
se sklopie oko drke luka i on ga obesi preko ramena. Ovo, da osveti Donji nivo! Dva tobolca sa
strelama naoe mesto pored luka, koji mu je visio na leima. Ovi su za Delu i Prvog Preivelog!
Prebacio je trei tobolac preko drugog ramena. Za Ovena!

Posegnuvi u drugi odeljak, pronaao je sveanj kopalja i gurnuo ga ispod leve miice. Za
Sajrusa, Mislioca! Jo jedan sveanj kopalja, ispod desne ruke. Za Liu, Itana i Venog oveka!
"Vrati se!" molila je ena. "Ne ostavljaj me ovde samu! Ne daj da me odnesu udovita!"
Bila je izala iz pukotine i on uhvati njene odjeke dok je glavinjala dublje u svet, prema ulazu, da
bi mu presekla put.
Ne obraajui panju na nju, snano je pljesnuo rukama, da poslednji put oslune nekada drago
mesto, da poslednji put popusti enji. Zatim se uputi prema ulazu.
Nije uo lepranje krila sve dok omrznuti zvuk nije bio bezmalo iznad njega. Istovremeno je
osetio miris huimia i munjevito reagovao, pokuavajui da se oslobodi suvinog oruja da bi na
vreme doekao razorni napad zveri.
Zbacivi kaieve tobolaca sa ramena, odbacio je luk u stranu i ispustio jedan sveanj kopalja. Pre
nego to je mogao da se pozabavi vorom ueta koje je dralo na okupu drugi sveanj, huimi se
vinu iz ulaza i napade.
Darid se baci u stranu. Uspeo je da izbegne prvi nalet ivotinje, zaradivi pritom samo
razderotinu od kande na podlaktici. Pruivi se po zemlji, ponovo je trgnuo sveanj kopalja.
Huimiovi prodorni vriskovi pomeae se sa prestravljenim kricima ene, ocrtavajui svaki
detalj Donjeg nivoa poput zvukova sredinjeg odailjaa.
Obrui se u leti ispod tavanice, grabljivica se obrui u novi briui prelet. Darid je uo da nema
nade da oslobodi koplje pre nego to ga dohvate zubi stvorenja.
Sledeeg trenutka, kada se pripremio da doeka raskidajui sudar sa zveri, odjednom postade
svestan kupe Svetlosti koja je izbila iz prolaza.
Preplavivi ga, donela je njegovim oima utisak krupnog piteeg oblija koje se strmoglavilo
prema njemu u svom svojem besu.
Proe ga silovit drhtaj uasa na spoznaju da opaa utisak huimia. Ako je stvor bio strahotan u
zvunom obliku, zlokobna runoa svetlosne slike bila je gotovo nezamisliva.
Zver je bila ve na dohvat ruke kada iz pravca ulaza zagrme strahovit zvuni udar. U isto vreme u
svet liznu jeziak udne Svetlosti, sline samom Vodoniku.
Darid oseti da ova dva vremenski bliska dogaaja imaju neke veze sa huimiovim naglim grem
u letu i padom na zemlju nedaleko od njega.
Nije imao kad da razmilja o ovome, jer je kupa Svetlosti oprezno kliznula dalje. Osetio je miris
udovita iza nje. Voen svetlosnim utiscima, divlje je udario nogom neposluni sveanj i koplja se
rasue po zemlji.
On podie jedno i zamahnu njime, okrenuvi se prema ulazu.
Zip-sss.
Grudi mu prostreli otar bol i koplje zaklopara po zemlji kada je posrnuo napred.

16.
Darid je isprva pomislio da prima dodir-zvune utiske od Lie. Otkrio je da slua - kroz eninu
svest, bio je siguran - mnotvo glasova, nejasnih zbog daljine. Struja glasovnih signala koja je
dolazila kroz 'prozor' odbijala se od bliskih etvrtastih zidova.
Nije bilo sumnje da je slika pripadala kolibi u kojoj je Lia bila zatvorena. Iskustvo je, meutim,
bilo skoro stvarno. inilo mu se da osea kako joj se veze usecaju u meso iznad lakata, okivajui joj
miice za "krevet".
'Lia?' pomisli on.
Nije bilo nikakve reakcije.
Onda shvati da ti oseti nisu iz druge ruke. I sam je bio zatvoren u kolibi. injenica da je to tek
sada ustanovio bila je moda posledica zip-sss zvuka koji mu je oduzeo svest.
Pomno je oslunuo i utvrdio da nema nikog, oveka ili nekog drugog, kraj njega. Oprezno je
okrenuo glavu prema prozoru i zauo utanje teke zavese koja je tamo visila. Povetarac je
povremeno razmicao nabore, pa su glasovi prolazili kroz te otvore, jai ali jo nerazgovetni.
Zavesu zahvati jaa promaja, pomiui je jednim delom u stranu i on uhvati zvuni utisak velikog
kamenog zida, koji se uzdizao u neznane visine. Bila je to sigurno ve poznata slika i on napree um
da pronae vezu.
Naravno - bio je to onaj zid kroz koji su on i Mogan zabasali u Radijaciju. Pre nego to se zavesa
vratila na mesto, uo je udaljenu upljinu kraja hodnika, otvorenog prema venosti.
Sada je bio siguran. Nalazio se negde u zastraujuem prostranstvu Radijacije. Otvorio je oi i
trgao se zbog navale utisaka. A opet, oseaji nisu bili tako estoki kao to je oekivao. Pretpostavljao
je da tu blagost duguje injenici da su zidovi kolibe zadravali najvei deo Svetlosti.
Okrenuo je glavu prema prozoru, ali je odmah vrati nazad. U deliu otkucaja, pre nego to je
spustio kapke, javio mu se zastraujui utisak. Kao da je sam Vodonik jednim svojim delom uskoio
kroz razmak u zavesi i pruio se u uskoj pruzi po relativnoj Tami na podu!
Mnogo otkucaja kasnije, ponovo je otvorio oi i poeo da se migolji u vezama. Njegove ruke,
slobodne od laktova nanie, zategoe se koliko je to bilo mogue, ali uzalud. Bio je jo nemoan zbog
posledica zip-sss zvuka.
Tada proguta uzvik straha i pokri drhtavim kapcima oi. Opazio je sliku neeg preteeg i stranog
- tu, ispred sebe! Neeg oblog, sa pet povijenih izraslina koje su ga maglovito podseale na zvune
utiske...
Ali ne, to nije mogue! A ipak On otvori oi i za probu mrdnu prstom leve ruke. Jedna od izraslina na obloj stvari ponovi pokret.
On spusti ruku, s olakanjem, ali je sada bio jo vie u udu. Predanja su govorila da e Svetlost
dodirnuti sve stvari i doneti udesno prefinjene utiske. No, nijedno nije pominjalo da bi Preiveli
mogao da uje sliku sopstvenog tela!
Podigao je ponovo ruku da bi je video i prouio utiske. Kako su neverovatno precizni bili! Mogao
je da razazna svaku boru na dlanu, svaku dlaicu na nadlanici!
Onda se ukoi u neverici. aka mu se odjednom razdvojila u dve, kao da je ona prvobitna stvorila
drugu, istovetnu! Potom se ponovo stopie u jednu i opet razdvojie, jo potpunije!
Istovremeno je bio svestan promenljivog pritiska na miie onih jabuica - naprezanja koje je
oseao u korenu nosa, svaki put kada bi se ake razdvojile i nestalo kada bi se spojile. Otkrio je da bi
uz malo veu panju mogao da se oslobodi ovog zbunjujueg i svakako lanog utiska dve ake, iako
su mu druga ula govorila da postoji jedna.

Tada ga glasovi iz neposredne blizine kolibe navedoe na oprez i jedva je imao vremena da
zauzme poloaj kao da spava pre nego to je zauo kako se otvaraju vrata. Oslukujui kako ulaze
dvojica njegovih tamniara, napeto je leao kada su prili i stali pored postelje. uo je kako im rei
prolaze kroz maske od tkanine na licu:
"Ovaj je novi?"
"Poslednji koga su doneli. Sluajno ba onaj koji je onesvestio Hokinsa zbog one cure sa
infracrvenim vidom."
"A, taj. Fenton - Darid Fenton. Njegov stari jedva eka da ga vidi."
"Hoe da odem da kaem Ivanu da smo ga doveli?"
"Nee moi. Prebaen je na dalje prilagoavanje."
Darid shvati da nisu primetili kako je poskoio kada su mu pomenuli oca. Jedina nada da odloi
muenje bila je da ih uveri da spava.
"Pa, Torndaje", ree onaj blii, "da preemo na posao."
Darid nije mogao da sprei jo jedan trzaj kada je uo da je prisutan sam Torndajk.
"Je li dobio osnovne vakcine?"
"Jeste, sve."
"Onda pretpostavljam da moemo da skinemo ovo bez bojazni od nove epidemije prehlade."
Darid zau kako sklanjaju tkaninu sa lica. Odjednom mu se spusti ruka na rame.
"U redu, Fentone", ree Torndajk. "Sad u te prodrmati stvarima koje nee razumeti - u poetku.
Ali vremenom e ti se sve izbistriti."
Poto Darid nije odgovorio, drugi tamniar upita: "Misli da je jo u nesvesti?"
"Naravno da nije. Svi koji ne ponu odmah da vrite i da se bacakaju, glume san. Hajde, Fentone.
Koliko vidim, imao si vie iskustva sa Svetlou od drugih. Trebalo bi da ovo prebrodi k'o od ale."
Moda je to bilo zbog proraunate blagosti glasa. Ili zbog toga to je Daridu dosadilo da muri,
iako toga nije bio svestan. U svakom sluaju, u sledeem otkucaju Svetlost je ispunila njegovu svest,
donosei niz nerazdvojivih utisaka sa sobom.
"To je ve bolje", uzdahnu Torndajk." Sada smo poeli."
Ali Daridovi kapci se zatvorie, branei se od uznemirujuih oseta. Uporedio je Svetlosnu sliku
koju je zapamtio u tom kratkom asku sa ujnim signalima koje je primao.
Torndajk je bio krupan ovek (Darid naas posumnja u svoj opis udovita kao ljudi) sa
pljosnatim licem ija je struktura kostiju sugerisala snagu i odlunost. Ove odlike su bile u zaudnom
neskladu sa enstvenom mekoom gole brade.
Komotni nabori tkanine koji su ukali pri svakom pokretu ometali su optu sliku. Ali Darid je
zakljuio da bi tesna odea bila neudobna i nepraktina za bia koja su ivela u prostranstvu i
relativnoj toploti venosti.
"Razmakni one zavese, Kejsmen", ree Torndajk "da imamo vie svetlosti."
"Siguran si da je spreman za to?" upita drugi, prilazei prozoru.
"Rekao bih. Dri se gotovo podjednako dobro kao Vizer. Verovatno je imao vie dodira sa
Svetlou nego to mislimo."
Darid zadrhta od talasa straha kada je uo da se zavesa razmie i osetio silovit pritisak Svetlosti
na zatvorenim kapcima.
Torndajkova ruka mu se ponovo spusti na rame. "Polako, Fenton. Niko te nee povrediti."
To je, naravno, bila obmana. Nameravali su da ga omekaju, da mu prue laan oseaj poverenja.
A posle, kad mu mukama razore nadu, uivanje e im biti potpunije.
On otvori oi. Tekom mukom je podnosio pomamu svetlosti koja se slivala u kolibu. Kada je

ipak morao da spusti kapke, to nije bilo iz straha od Svetlosti, ve zato to je video dva Torndajka
kako stoje jedan do drugoga! Zadrhtao je od toga.
Torndajk se nasmeja. "Pomanjkanje optike koordinacije zbunjuje, zar ne? Ali, ranije ili kasnije,
nauie i da izotrava."
Privukao je pletenu klupu i seo pored kreveta. "Prvo da razjasnimo neke stvari. Bie ti teko da
razume poneto od toga. Ostalo e se kositi sa logikom. Pokuaj da prihvati onoliko koliko moe
tako kako jeste. Vremenom e ti se sve razjasniti. Pre svega - ovo nije Radijacija. Mi nismo demoni.
Nisi umro i zalutao na putu u Raj. Ono napolju, na nebu, je sunce. Znam da je prilino impresivna
stvar, ali nije Vodonik."
"Nije ni Svevinja Svetlost," dodade Kejsmen.
"Nije, Fentone", potvrdi Torndajk. "Nasuprot onome to sad misli, kasnije e moda poeti da
posmatra spoljanji svet kao Raj."
"U stvari", ree Kejsmen, "nauie da razmilja o Raju na drugi nain - bie i dalje nedohvatljiv
u materijalnom smislu, jo s one strane venosti, ali s one strane jedne nove venosti, to e dovesti
do toga da e morati da zameni gomilu zastarelih verovanja novim."
Nastao je trenutak tiine, koji se grubo poigravao sa Daridovim strpljenjem. Onda Torndajk
upita: "Jesi li jo tu? Da li bi hteo neto da kae?"
"Hou da se vratim na svoj Nivo", izusti Darid, otvorivi oi.
"Aha!" nasmeja se Kejsmen. "Vidi da ume da govori!"
"Pomislio sam da eli da se vrati", ree Torndajk umorno. "To nije izvodljivo. ta kae na
ovo: da li bi voleo da, ah, uje - kako se zvae ona devojka?"
"Dela", uskoi Kejsmen.
Darid se nape u vezama. "ta ste joj uinili? Mogu li da je - vidim?"
"Gle! On zna ta treba da radi sa oima! Kejsmene, ta je sa devojkom? Kako napreduje?"
"Ui vrlo brzo, kao i svi drugi Vizeri, poto vid nije potpuno strana stvar za njih. Naravno, jo ne
razume sve. Ali je spremna da za sada prihvati stvari onakve kakve jesu."
Torndajk se pljesnu po nozi. "U redu, Fentone. Videe devojku sutra - u sledeem periodu."
Eto ga - poetak muenja. Ponuditi mu neto, a onda mu to drati izvan domaaja.
"Toliko za poetak," ree Torndajk konano. "A sad da ti damo nekoliko injenica koje moe da
sauva za trenutak kada e ti biti jasno njihovo znaenje:
"Vaa dva nivoa, ukljuujui Vizere, jesu potomci iz Centra za preivljavanje broj 11 Sjedinjenih
Drava. Zamisli svet - ne onaj koji zna, ve mnogo, mnogo puta vei, nastanjen milijardama - zna
ta je milijarda? - ljudi. Podeljeni su u dva tabora. I spremni da nasrnu jedni na druge nezamislivo
razornim orujem. Samom njihovom upotrebom bio bi zatrovan vazduh za mnoge naredne generacije."
Torndajk zastade i Darid je imao utisak da je tu priu ponavljao ve stotinama puta.
"Taj rat je zaista poeo," nastavio je, "ali, na svu sreu, ne pre nego to su dovrene pripreme za
opstanak nekoliko grupa - sedamnaest, tanije. Izgraena su podzemna sklonita i zapeaena zbog
zatrovane atmosfere."
"U stvari," ubaci se Kejsmen, "ak i to to je malom broju ljudi omogueno da preive, bio je
zadivljujui uspeh. To ne bi bilo mogue bez prilagoavanja atomske energije i razvoja biljne vrste
koja je koristila termosintezu umesto fotosinteze."
Bujica rei tu zastade, kao da je Kejsmen osetio nemogunost sluaoca da ih prati.
"Za vas su to biljke mane", kratko objasni Torndajk. "Sve u svemu, centri za preivljavanje bili su
spremni; rat je poeo i grupe odabranih napustile su svoj - Raj, da tako kaem. Stvari su uglavnom
tekle po planu. Oprema je radila bez greke; bilo je sauvano znanje i najvanije institucije i ivot se

odvijao tako to je svako znao gde se nalazi i zato je tu. Generacijama posle toga, poto se napolju
proistio vazduh, potomci su zakljuili da je vreme da izau."
"Osim u Centru broj 11", dodade Kejsmen. "Tamo stvari nisu tekle tako glatko."
"Bogami, nisu", sloio se Torndajk. "Ipak, da malo pojasnimo. Po onome to sam uo, Daride, ti
ne pripada vernicima - nikad nisi prihvatio ideju da je Svetlost Bog. Do sada si verovatno shvatio
ta je ona zaista, iako si avolski tvrdoglav da otvori oi. Bilo kako bilo, poeemo odatle:
Svetlost je prirodna pojava, kao, recimo, zvuk vodopada. U prvobitnom obliku, ona nam u obilju
dolazi od onoga za ta si ti siguran da je Vodonik. Poznajemo i postupke da je dobijemo na vetaki
nain, to si ve imao prilike da zakljui. Svaki centar za preivaljavanje imao je svoj sistem za
proizvodnju svetlosti, do trenutka povratka u spoljanji svet."
Tu se umea Kejsmen, naginjui se blie postelji. "Osim vaeg centra. Posle nekoliko generacija,
niste vie bili u stanju da odravate ove sisteme i u sluaju da se neto dogodi. A onda se neto zaista
dogodilo."
"Postojala je manja greka u sistemu", nastavi Torndajk. "I - pa, nestalo je svetlosti. U isto vreme
je bio prekinut najvei deo cevovoda koji je provodio zagrejanu vodu u centralnu komoru. Vai preci
su bili prisiljeni da se presele u dublje komore, delimino opremljene da prime naraslu populaciju."
Darid je poinjao da nazire u ta su pokuavali da ga ubede. Ali to je bilo toliko neverovatno delovi koje je mogao da razume - da se logika estoko pobunila. Na primer, zar je mogla da se
zamisli venost puna neprijateljstvom podeljenih ljudi? A opet, glasovi Torndajka i Kejsmena nisu
imali u sebi nita zlokobno. U stvari, njihove rei bile su na neki nain umirujue, mada uglavnom
besmislene.
A, ne! Ovo je upravo ona reakcija koju ele da izazovu kod njega! Koriste se obmanama da
zadobiju njegovo poverenje. No, on je bio odluan da ne dozvoli da ga pokolebaju u nameri da se
oslobodi, pronae Delu i s njom pobegne iz Radijacije.
Otvorio je oi, ali ih je samo na kratko zadrao na slici Torndajka. Sa jedne strane glavnog utiska
video je prozor sa razmaknutim zavesama. Iza prozora se uzdizao dinovski zid od kamena i zemlje
sa zjapeom jamom Tame, ulazom u hodnik.
Onda se ukoio, jer su svetlosni signali postali jo otriji. U daljini su se videle desetine
pokretnih figura - za koje je bio siguran da su Preiveli ili udovita - i nisu bile vee od njegovog
malog prsta! Takoe je opazio da je otvor tunela prema njegovom svetu bio mali kao nokat na tom
istom prstu!
Kejsmen mora da je uhvatio sliku njegovog zbunjenog lica. "ta je s njim, Torndaje?"
Ovaj se samo nasmeja. "Upravo je imao prvi dodir sa perspektivom. Ne boj se, Fentone. Navii
e se na to da stvari u daljini izgledaju male. Zar blii glasovi nisu jai od onih udaljenih?"
"On sasvim dobro vidi za poetnika", zakljui Kejsmen.
"Rekao bih da je u ovom trenutku nekoliko koraka ispred ostalih. Verovatno je ve bio napolju.
Jesam li u pravu, Daride?"
Ali Darid nita nije odgovorio. Jadikovao je, zatvorenih oiju, zbog saznanja da su strahote
venosti bile vee nego to je zamiljao. Mora da se vrati u poznate svetove!
"to se tie Centra za preivljavanje broj 11", Torndajk prekide njegove uzrujane misli, "kada su
tvoji preci napustili prvobitnu komoru, ostavili su znanje i razum za sobom. To smo ustanovili kada
smo ih otpeatili i prvi put zali u hodnike. I sami smo sluajno iz Centra broj 7, prva generacija
osloboenih iz peina. Kao to rekoh, u hodnicima smo naili na jednog Preivelog. Kada sam
konano uspeo da ga uhvatim u polunelzon, ve smo poeli da slutimo ta se dogodilo."
"Taj Preiveli je bio sa Gornjeg nivoa", primeti Kejsmen. "Bile su potrebne nedelje da mu

ulijemo malo razuma u glavu. Usput smo shvatili da nee biti mogue da izvedemo vas ostale na
sunce tako to emo doi i rei: Evo nas, ovo je svetlost, hajdemo napolje."
"Ba tako", potvrdi Torndajk. "Pre nego to smo prouili situaciju, morali smo da radimo polako,
hvatajui jednog po jednog Preivelog, istovremeno ucrtavajui raspored peina. Nismo smeli da
nastupimo naglo dok ne upoznamo svaku niu i pukotinu u koju biste mogli da se sakrijete ako vas
isteramo iz komora."
Pria je poela da dobija neki smisao i Darid se prisilio da lei i slua.
Torndajk ustade i kratko se nasmeja. "Imali smo nameru da poduimo nekoliko Preivelih i da ih
poaljemo nazad, bez svetlosti, da paljivo prenesu ostalima svoja saznanja."
"Ali nije ilo", objasni Kejsmen. "Kada se neki od vas navikne da koristi oi, otkrije da vie nije
u stanju da se snae u tami bez svetlosti. Veina ih se boji povratka."
Torndajk protrlja ruke. "Ovo bi za sada trebalo da bude dovoljno, Fentone. Razmisli. Mislim da
e imati ta da me pita kada se sledei put budemo videli. Da bi odgovori bili laki, doveemo ti
neke ljude koje poznaje i kojima veruje."
Darid ponovo otvori oi, na vreme da vidi kako naputaju kolibu. I primeti, zaprepaen, da su
bili u pravu u vezi perspektive. to su se vie udaljavali, postajali su sve manji.
Oajniki je zatezao veze, ali bez koristi. Onda zastade da se odmori i okrenu glavu prema
suprotnom zidu. Istog trenutka bujica silne Svetlosti sunu mu u oi i on preneraeno jauknu. Iz jednog
ugla prozora vritala je na njega ivica onog velikog diska, za koga je Torndajk tvrdio da nije
Vodonik! Da li se to kretao prema kolibi - dolazei po njega?
Uasnut, on upotrebi svu snagu u jo jednom pokuaju da se oslobodi. Veze se pokidae i odletee
ba kada je osetio da mu se vrelina onog - sunca, po Torndajku - pojaala na leima.
Pohitao je prema vratima i tamo bezuspeno grebao po nepopustljivoj zavesi sve dok nije polomio
nokte. Naas je zastao, a onda se zatrao kroz sobu i bacio se kroz prozor.
Doekavi se na noge, video je da sunce nije tako blizu kao to je u strahu verovao. Ali bilo je tu
jo potekoa. Utisci koji su mu navirali u oi otkrie mu da je njegova koliba samo jedna u nizu, ali
da je svaka sledea manja od prethodne, tako da je poslednja bila jedva neto vea od njegovog
dlana!
Osim toga, svi oni ljudi koje je video i uo u daljini sada su potrali prema njemu, viui.
Prestraeno se okrenuo i pojurio uz padinu prema visokom zidu od kamena i zemlje koji je
okruivao ulaz u hodnik.
"Preiveli je pobegao! Preiveli je pobegao!" die se vika za njim.
Spotakao se o nisku prepreku koju nije uo i usplahireno doskoio na noge. Po golim ramenima i
leima mu je nemilosrdno tukla ega one stvari zvane "sunce" dok se uspinjao uz padinu, primiui se
ulazu u hodnik.
Zevajua jama Tame se rascepi u dve, a delovi zaplovie, udaljavajui se i on opsova one
miie, pokuavajui da ih natera na poslunost. Kada je stigao do otvora tunela, hvatajui dah, dve
jame se konano stopie u jednu i izotrie.
Ali nije mogao da natera sebe da ue u hodnik!
Tama je bila suvie gusta i pretea!
Ve iza prve okuke mogao ga je ekati huimi!
Ili bi mogao da se strmoglavi u bezdanu jamu, nevidljivu i neujnu!
Sa progoniteljima praktino za petama, naglo se okrenuo i potrao du neizmernog kamenog zida.
Nekoliko puta se spotakao, a onda se zakotrljao niz strmu padinu sve dok se nije zaustavio u gustom,
grubom rastinju.

Probio se kroz prepreku i nastavio da bei, trei uglavnom zatvorenih oiju, sudarajui se sa
irokim stablima rajskih biljaka. Glasovi za leima konano poee da uminjuju, a vrelina Vodonika
na ramenima i leima postade manje okrutna nego to je bila tokom nebrojenih otkucaja.
Trao je, zastajao da povrati dah, opet trao, sve dok konano nije pao i nemono se otkotrljao
kroz rastinje koje se prostiralo uz tlo. Kada se konano zaustavio, zaao je dublje u gusto ipraje i
ostao tamo da lei, iznemogao, pritisnuvi lice u vlanu zemlju.

17.
"Priznajem da sam pogreila, Daride. Nije sve tako strano ovde. Osim toga, mislim da udovita
moda ipak ele da nam pomognu."
Liine misli su imale prizvuk koji je primetno nedostajao u poslednjih nekoliko prilika kada je bila
u vezi s njim. Njene neizgovorene rei su sada bile mirne i promiljene. Kao da je Torndajk,
slomivi nekako njen otpor, uspostavio potpunu kontrolu i upotrebljavao je kao mamac, razmiljao je
Darid.
"Ne, Daride - nije tako. To jest, ja ne verujem da je tako. Sigurna sam da me nisu primorali na
ovo."
Ako ipak jesu, zakljui Darid, udovita su podmuklija nego to je mislio.
"Moda oni i nisu udovita", nastavi ona. "Nisu me povredili, osim to se me naterali da otvorim
oi za Svetlost. I bila sam u vezi i sa Itanom. On ih se uopte ne boji! ak smatra da su dobri."
Darid se okrenu na lea i, iako je bio vie usnuo nego budan, priseti se da se sruio bez snage
negde usred niskog, gustog rastinja venosti.
"Itan je srean", ree ona, "jer sada moe da se kree bez moje pomoi, ak i bez svoje vreice sa
cvrcima. Kae da mu nije potrebno da uje, jer sada moe da vidi sve oko sebe."
Negde iznad njega zau se iznenadan zvuk i on se pribi uz rapavu, vlanu zemlju. Iako ga je isprva
preplaio, taj trostruki zvuk otrih, visokih tonova imao je neke ari dok je ispunjavao venost, setno
ponosan i razgonio zvunu pusto.
"Ne plai se", hrabrila ga je Lia, poto je bilo oito da je ula one lepe tonove kroz njegove ui.
"Sluala sam to mnogo puta. To je jedna od stvari koje su me konano ubedile da ovo ne moe biti
Radijacija."
"ta je to?" upita on, sluajui ponovljen niz bolno-slatkih visokih, srednjih i dubokih tonova.
"Krilata ivotinja - ptica." Onda brzo dodade, otkrivi njegov strah. "Ne - nita slino huimiu.
Ovo je maleno, krhko bie. Itan kae da je to jedno od prvobitnih stvorenja venosti - "spoljnjeg
sveta", kako je on naziva - koja su uspela da preive."
Bio je svestan upornog svraba i arenja du ramena i lea. Oseaj nije bio prejak, ali dovoljno
neugodan da ga sasvim razbudi.
Otvorio je oi i prsti mu se grevito ukopae u zemlju.
Oko njega vie nije bilo onog besa Svetlosti od ranije! Sada je ostala samo blagost, prijatna oku,
koja mu je otkrila da ovde nije sve bilo od Svetlosti i Tame, da je postojalo i neto izmeu.
Ponovo odzvonie tri jasna tona i on uhvati njihove fine odjeke meu stablima rajskih biljaka koje
su se uzdizale svuda oko njega. Ali tamo gore, iznad ipkastih vrhova biljaka - "drvea", podsetio se
- arobne note su se gubile u visinama venosti.
Prodirui pogledom kroz tanane vrhove drvea, on ugleda veliki disk hladne svetlosti, slian, a
ipak tako razliit od sunca. Ali, dok je Vodonik bio pomaman kao zvuk hiljada grmeih vodopada,
ovaj krug je bio blag i aroban i podseao na milozvune note krilatog bia.
Oi su mu pretraivale nepregledni svod iznad venosti i on se bez daha gubio meu bezbrojnim
takama ive svetlosti koje su igrale tamo gore i treperile dok ih je prouavao.
Iza i izmeu veselih iskrica svoda prostirala se utljiva tama koja ga je podseala na hodnike i
svetove u kojima je proveo itav ivot. Ali su arobne estice svetlosti bile tako primamljive da je
oku preostajalo malo vremena da se bavi okolnom tamom.
Svet bez dostinih granica, osim ravnog tla ispod njega. I taj svet bejae okruen - u ovom trenutku
- ne nekom venou od stenja i zemlje, ve venou polutame, oivljene prijatnim zrncima svetlosti

i skladnim svetlosnim diskom. U drugim trenucima, bila je to venost silovite, bune svetlosti kojom
je vladala dinovska, divlja stvar zvana "sunce".
"Nova vrsta venosti", bile su Kejsmenove rei.
I zaista. Nova vrsta venosti, na zastraujuim, nepoznatim postavkama - tako razliitim da je
jezik koji je poznavao bio nedovoljan da ih imenuje.
Uprkos obuzdanom uenju, nije mogao da se odupre oseanju uasa. Sada, kada je bio okruen
svetlou, blaom nego ikad otkako je bio doveden i ovaj spoljni svet, znao je da vie nikada nee
moi da se navikne na mrkli mrak u hodnicima i na Nivoima. Zaprepastilo ga je sopstveno otvoreno
priznanje o nedostatku hrabrosti za povratak u poznate svetove. Da li to znai da e morati da ostane
ovde, meu nerazumljivim pojavama venosti, do kraja ivota?
"Bojim se da je tako, Daride." Liine neme rei bile su otrenjujua potvrda. "Ja sam - gledala u
mnoge umove tokom ovog poslednjeg perioda. Veina ih je shvatila da su unutranji svetovi stvar
prolosti."
On naglo sede. Ako prima Liine misli na javi, onda ona ne moe biti daleko! Ali pre nego to je
uspeo da je ispita, postao je skoro bolno svestan razdraujueg oseaja po ramenima i rukama. Kada
je poeao kou, imao je oseaj da gori.
Ptica ponovo otpeva svoj radosni zov i on je sluao kako blagi tonovi dele svoju estetsku lepotu
sa prijatnim stvarima koje je mogao da vidi. Bilo je tako oaravajue, ovo udno mesto - ne lepo
poput utisaka koje je taj fini zvuk ostavljao u uhu, ve delikatno u oblicima i smenjivanju svetlosti i
tame pred oima.
Meutim, postepeno je poeo da opaa uznemirujuu pojavu tamo u venosti i nespokojno je
okrenuo glavu prema toj stvari. Jedan deo svoda, daleko iza vrhova stabala, odbacivao je tamu. Sa
zemlje se dizala ujednaena struja svetlosti da proguta svetlosne take u visini.
Lia mu je nagovestila da je sadanji period 'noi' samo privremen, da e Vodonik ponovo pokriti
svet svojom pomamnom svetlou. Da li je ovo moda kraj perioda blagosti?
Ustao je, drhtei i uzmakao od dela svoda umrljanog svetlom, probijajui se kroz nisko grmlje.
Ali tada se tre i okrenu glavu u desno jer je ugledao drugu vrstu svetlosti meu stablima rajskih
biljaka - pominu kupu koja je mogla da znai samo blizinu Torndajka ili nekog drugog od njegovih
otmiara!
Otri tonovi ptice mu jo jednom prosekoe polutamu iznad glave i on oajniki oslunu povratne
odjeke. Ali, osim to je uo da su se u praznini iza svetlosne kupe krile u stvari etiri osobe, nije
mogao da izvue vie detalja iz odbijenog zvuka.
Povukao se dublje u gusto rastinje, napeto oslukujui grupu koja se pribliavala, nadajui se da
e bilje oko njega spreiti svetlosne utiske da odaju njegovo prisustvo.
Podie se lahor i on se tre kada svi oni tanani vrhovi biljaka, dokle je mogao da ih uje, poee
da se njiu i apuu. Dolazei pravo prema njemu, blage vazdune struje mu donee mirise
progonitelja.
Meu njima je bio i Torndajk, to samo po sebi nije bilo za uenje. Iako je samo jednom bio u
njegovoj blizini, lako mu je prepoznao miris.
Ali tu su bila jo tri poznata mirisa, pomeana s ovim:
Itan!
Oven!
Dela!
Mogao je da poveruje da su bia venosti imala dovoljno vremena da pridobiju Ovena i Itana za
svoje ciljeve. Ali Delu! Svakako ne. Bila je tu tek pola perioda due od njega!

"Devojka je Vizer, Daride", primeti Lia. "Sigurno joj je mnogo lake da razume sve ovo, nego
tebi."
Ne obraajui panju na nepozvane misli, uvukao se jo dublje u nisko bilje, trudei se da bude
to tii. Sa leve strane se po dalekom svodu prosulo jo svetlosti i sada je bio siguran da posmatra
skori dolazak zastraujueg sunca.
"Daride - molim te - nemoj da bei! Ostani gde si!"
Ovog puta to su bile Itanove misli, koje su se Liinim posredstvom uvukle u njegovu svest. Ovo je
moglo znaiti samo da Itan i Lia i Torndajk rade u dogovoru!
"Da, Daride", potvrdi ona. "Ja sam pomogla Itanu da ti se obrati. On zna ta treba da se radi.
Kae da e ti uskoro biti loe ako se ne vrati u kolibu."
"Ne, nije radijacijska bolest", brzo ga umiri Itan. "Ovo je bolest preduge izloenosti suncu, bez
prethodnog privikavanja. A tu su i druga oboljenja - od kojih Torndajk hoe da te zatiti."
Onda se zaista zau Itanov glas, izgovoren tonom koji nije bio namenjen Daridovim uima:
"Tamo je - u onom grmlju napred."
Darid iskoi iz skrovita i za trenutak ostade u mestu, jer ga je snana svetlost Torndajkovog
odailjaa oinula preko oiju i zaslepila ga. Onda se okrenu da bei.
"Hteo si da pronae Svetlost, zar ne?" otro doviknu Oven. "A sada, kada si je pronaao, ponaa
se kao straljiva baba."
Zastavi zbunjeno, Darid je sluao poznati glas koji nije uo monogo perioda - jo od vremena
pre nego to su udovita prela Zabran. Ali su ga zaustavile Ovenove rei, a ne iznenaenje to mu
uje glas.
Zato to je to bila istina. Zaista je proveo ceo ivot tragajui za Svetlou. Od samog poetka je
bio spreman na mogunost da mu ona, kada je nae, bude neprirodna, nerazumljiva, zastraujua.
A onda je pronaao. I preplaio se, pokuao da pobegne od svojeg otkria.
Moda ova venost - ovaj spoljanji svet - i nije tako straan, ako samo prui sebi priliku da ga
razume.
"Mogao bih da ti dam injekciju odavde." Torndajkov staloeni glas doe do njega kroz
polusvetlost. "Ali raunam da e posluati razum."
Ali kada mu se kupa postojane svetlosti pribliila, Darid ipak ustuknu.
Koa mu je sada neprestano bridela i oseao je kako mu se licem iri bolna grimasa dok je trljao
ruke i ramena.
"Neka te to ne brine." Oven se bezbrino nasmeja. "Upravo si se upoznao sa opekotinama od
sunca. Srediemo to im doe ovamo."
Torndajk onda ree, kao da je bio svestan ta se dogaalo u Daridovom umu: "Naravno da
postoje stvari koje ne razume. Postoji poneto u ovom spoljnom svetu to ni mi ne razumemo."
Svetlosna kupa se podie kroz tanane vrhove drvea. "Na primer", Torndajkov glas je pratio
pokret odailjaa svetlosti, "ne znamo ta se nalazi tamo gore. Kada i to otkrijemo, opet emo se
pitati ega ima iza. Venost ostaje venost - u tvom peinskom svetu kao i u ovome. Beskraj ostaje
beskraj. Postoje samo granice i nepoznanice."
Darid se zbog neega nije vie oseao tako bespomono i nitavno pred biima iz spoljanjeg
sveta. Torndajk je onu oblast iza visokog zida od kamena i zemlje nazvao "peinski svet". Ali ova
vea tvorevina umnogome je predstavljala samo prostraniju peinu. Posedovala je tavanicu i venost
iza te tavanice i zavesu tame koja je razdavajala saznatljivo od nesaznatljivog.
U kupu svetlosti hrabro stupi ljudski lik - siuan ljudski lik. To ga vie nije uznemiravalo. Znao
je da e narasti kada bude priao - dok ne zadobije normalne razmere.

Konano spokojan, posmatrao je kako se lik pribliava, opazivi da ga obasjava svetlost iza
njegovih lea.
Ponovo se podie lahor i zaapta kroz drvee Raja, donosei mu Delin miris, jasan i snaan.
"Ni ja ne razumem sve ove stvari", ree ona, "ali sam spremna da saekam i vidim ta e se
dogoditi."
Na pozadini njegovog trenutnog doivljaja razvilo se umirujue uvianje: vizovanje i vid bili su
tako slini ovde napolju, da je fizika razlika izmeu njega i Dele bila zanemarujua. Vie nije bilo
razloga da se osea podreeno.
Paljivo ju je pratio dok se pribliavala. U visini je ptica pevala svoju zamamnu pesmu i bolna
lepota refrena pojaavala je odobravanje koje je oseao posmatrajui devojku.
Prefinjeni, tanani utisci o Deli koje je dobijao, inili su mu se blagi kao muzika zvunih
kamenova, snani kao moni glas vodopada, priguen daljinom.
Ona prui ruku i on joj dade svoju.
"Ostaemo ovde, da vidimo ta e se dogoditi - zajedno", ree Darid, polazei prema Torndajku
i ostalima.