ЗАБАВНИКОВ ИСТОРИЈСКИ ЗАБАВНИК

БОРБА ТРИДЕСЕТОРИЦЕ

У војводству Бретањи, на западу Француске, тог 26. марта 1351. године,

две екипе витезова, штитоноша и оружара гледале су се преко поља,
отприлике на пола пута између замака Жослен и Плоермел. Иако је било
пролеће, још увек далеко од летње врелине, зној је липтао са лица. Људи,
оклопљени у по преко петнаест килограма челика, одмеравали су
противнике. Ишчекивали судар.

Жан од Бомануара, француски управник замка Жослен, мегданџија куће

Блоа, изјахао је на поље како би изазвао противника, сер Роберта Бемброа,
енглеског капетана Плоермела, из куће Монтфорта. Сваки је тог дана,
унапред одређеног и договореног, окупио тридесет људи како би се суочио
с противником у ономе што је постало познато као Битка тридесеторице.

Рат за бретонско наслеђе избио је 1341. године, када је Џон III, војвода
Бретање, умро, а да није имао крвног наследника. Ипак, именовао је неке.
Једна је била његова нећака, Жана, жена Шарла од Блоа, који је, опет, био
нећак француског краља Филипа VI. Други претендент био је млађи
полубрат Џона III, Џон од Монтфорта.

Овај је за собом имао плаћеничку војску, па је успео да обезбеди подршку

бретонских градова. Или макар да их натера да му се потчине. Имао је и
оно најважније: приступ ризници војводства. Ипак, ако су га грађани и
нижи племићи признали за војводу, није имао толику подршку међу
високим племством.
Све рачунајући на војну силу француске круне, која је могла кључно да
допринесе њиховом покушају да отму Бретању од Монтфорта, Шарл и
Жана су се обратили краљу Филипу. У исто време, Монтфорти су
преговарали са енглеским краљем Едвардом III. Француска и Енглеска
само што су успоствили примирје у Стогодишњем рату, али је безвлашће у
Бретањи Едварду дало изговор да поново нападне, те да отвори други
фронт против Филипа. Ово је имало да потпуно исцрпи ресурсе француске
круне, да знатно ослаби и развуче војску, те да направи неку врсту
енглеског мостобрана на западу Француске.

Краљ Филип је брзо сазнао за преговоре Монтфорта са Енглезима, те је

одмах Шарлу и Жани признао право на војводство. На све то, послао им је
и додатну војску. Тако је почетком октобра краљев нећак водио војску од
5000 француских војника, 2000 Ђеновљана, плаћеника, те непознатог, али
свакако великог броја, Бретонаца. Нападао је Џонова упоришта, једно по
једно. Неколико опсада касније, пошто енглеска помоћ није стигла, Џон је
заробљен и утамничен у Паризу.

Оно што је уследило познато је као „Рат две Жане“. С једне стране били у
Жана и Шарл, а са друге Џонова жена, Жана од Фландрије. До јесени 1342.
године Жана од Фландрије успела је да задржи само тврђаву у Бресту. Тада
се ситуација на бојиштима унеколико усталила, зато што је стигла обећана
енглеска помоћ. Рат за бретонско наслеђе претворио се у прикривени рат
Енглеске и Француске.

Шарл је опсео Брест, али је био принуђен да се повуче у августу 1342.

године, када се на хоризонту појавила енглеска флота, под вођством ерла
од Нортамптона, Вилијема од Бохуна. Чим се искрцао, ерл је регрутао 2500
Бретонаца, па кренуо на Шарлову тврђаву Морло. Битка која је уследила
могла би да се прогласи нерешеном, пошто су Енглези били принуђени да
се повуку у шуме, где су били на сигурном, те где тешки коњаници нису
могли да их следе. Ипак, нису се повукли пре него што су убили педесет
француских витезова.

Улогу мировног посредника преузео је папа Климент VI, који је покушао

да по сваку цену помири зараћене стране. Ипак, ово никако није успевало,
пре свега због непрестаног герилског ратовања између кућа Блоа и
Монтфорт. Миру није допринело ни погубљење истакнутих припадника
куће Монтфорт, које је наредио краљ Филип.

Низали су се напади и мање битке, одмазде за одмазде, све до тог пролећа

1351. године. Тада је, претпоставља се из чисте досаде, Жан од Бомануара
изазвао сер Роберта Бемброа. Овај као да је једва дочекао изазов, није се
премишљао ни тренутак. Прихватио је. За место обрачуна одређена је
пољана на пола пута између замака, поред усамљеног дрвета познатог као
„храст крајпуташ“. Борци су били дужни да се придржавају витешких
правила и идеала. Сви су се заклели да неће да примењују никакве преваре
и трикове, да неће бити појачања, те да ће борба трајати све док не буде
потпуно јасно ко је победник. Другим речима, док једни не побију друге.

Сам концепт договорене борбе није био ништа ново. Обичај је потицао од
древних двобоја, од Давида и Голијата, па све до Ахилеја и Хектора. На
овим изворима витезови су се напајали, па није било чудно што су једва
чекали да потврде своје борилачке вештине. То се углавном дешавало као
увод у неку битку, али је „Борба тридесеторице“ била нешто до тада
невиђено.

Када су се коначно договорили и усагласили правила, Бомануар и Бембро

су се вратили у своје замкове. Ваљало им је да одаберу људе за борбу.
Бомануар је одабрао искључиво Бретонце, десет витезова и двадесет
штитоноша. Бембро је изабрао седам витезова, као и двадесет и тројицу
штитоноша и оружара. Ови су били различитог порекла, међу њима је било
двадесет Енглеза, шесторица Немаца и четворица Бретонаца. Борци су се
наоружали по жељи, сви одреда застрашујућим оружјем. Било је ту
фалкиона (оружје слично мачети, широка сабља), копаља, бојних секира и
маљева, уз уобичајене мачеве и бодеже. Према једној бретонској балади,
неки борац је у борбу понео маљ од петнаест килограма.

Вести о предстојећој договореној борби брзо се проширила међу

становницима у околини, од оних по селима, па све до житеља градова.
Нико није желео да изостане и не сведочи борби, па се данима раније на
пољани скупљала булумента гледалаца. Све је подсећало на вашар, са
развученим шаторима. Пљуштале су опкладе, док се предност давала
Бретонцима под Бомануаром.

Испред окупљених бораца најпре је иступио Бембро. Урлао је, ругао се,
прозивао Бомануара. Овај није чекао, те је изашао испред својих бораца, те
одговарао, из петних жила. Претили су један другом, све преко пољане.
Потом су се вратили у логор, те су на будуће поприште изашли
секунданти, оно што бисмо данас назвали судијама. Њихово је било да
прате да се све одвија по правилима, те да прогласе прекид борбе, када би
се ратници заморили. Са стране су стајале слуге опремљене храном, вином
и крпама које су имале да глуме завоје.

Коначно, борци обе стране су се постројили. Судије су дале знак за

почетак борбе. Све стискајући оружје у рукама, ратници су потрчали.
Неколико тренутака касније, зачуо се звук удара челика о челик. Настала је
борба.

Поље је убрзо прекривено мешавином крви, зноја и блата. Борци су се

убадали, секли, подизали и спуштали мачеве. Маљеви су ударали по
кацигама, бодежи налазили пут ка деловима тела незаштићеним оклопом.
Сви су се трудили да убију, или макар обогаље, противника. На самом
почетку борбе један француски витез је убијен, али су се његови саборци
држали. То се наставило следећих неколико сати, све док борци нису
готово попадали од жеђи и исцрпљености. Судије су огласиле прекид,
колико да се ратници опораве. До тог тренутка Бретонци су имали
четворицу мртвих, Енглези двојицу.

Борци су паузу искористили да испразне мешине с вином, овлаш превију

ране и дођу до даха. На почетку другог „полувремена“ поново су се нашли
постројени, очи у очи. Само, овог пута били су изубијани, улубљених
оклопа, крвави. Поново је уследио судар, на задовољство гледалаца. Како
се борба захуктавала, деловало је да Бретонци губе. Још двојица њихових
су убијена, тројица заробљена, те их је на пољу остало једва нешто изнад
двадесет. Бембро је осетио да му је победа надохват руке, па се острвио на
Бомануара. Издвојио се из масе, почео да прозива и псује противника. То је
довело до непредвиђених последица.

Бретонски штитоноша алан де Керанра иступио је у заштиту свог

господара. Завитлао је копље које је Бемброа погодило тачно између очију.
Остао је на месту мртав. Погибија вође није омела Енглезе, који су тек тада
збили редове. Тада је наступио одлучујући тренутак битке. Други
бретонски штитоноша, Гилијем од Монбана зајахао је коња који је лутао
по пољу, те се у пуном галопу устремио на Енглезе. Оборио је неке
пешаке, те се устремио на витезове. Секао је около, кога год да је дохватио,
па је овај муњевити напад унео забуну међу Енглезе. Саборци су пратили
штитоношу, те је борба одлучена неколико минута касније. Преживели
Енглези су се једноставно предали. Дошло је време да се подвуче црта.

Бомануар је изгубио шест људи. Енглези деветорицу, укључујући Бемброа.

Преживеле Енглезе спровели су у заточеништво у замак Жослен. Сама
борба није имала никаквог утицаја на Рат за бретонско наслеђе. Било је то,
једноставно, питање витешке части. Рат се наставио до 29. септембра 1364.
године, када је Шарл од блоа убијен на бојном пољу. Монтфорти су
завладали Бретањом.
Н. Баћковић