ПОБЕДЕ И ПОРАЗИ РИМСКОГ ЦАРСТВА

Војна организација под царевима

Царство је наследило све територије које је имала
пређашња република. У току следећих пет столећа,
Освојиће и држаће у својој власти већину територија око
Медитерана.
Војска која је односила толике победе и трпела многе
поразе да би на крају као Феникс, устајала из пепела, била
је заснована на принципима војске Римске републике.
А пак организацију те ране војске која се прострла
неколико векова у будућност, поставили су Август и
његови сарадници.
Жестоко тренирање, обнављање и ојачавање својих
јединица, Рим је почео још век раније, и сада се ближило
крају.
Највећи проблем царевима, правила је управо војска.
Њу су чинили добровољци, подељени на легионаре и
помоћне јединице.
Војници који су одслужили војни рок, на пензију, су добијали
обрадиво земљиште.
Појављује се и нови тип оклопа. Правоугаони заобљени
штит са грудним плочама од бронзе или других легура.
Легије које су се састојале од по 5000 хиљада људи, имале
су своје опсадне и катапултне машине и коњицу.
Служиле су као зид непријатељу, јер су биле распоређене
по границама царства.
А пак у оном месту где војске није било, месне заједнице
оног времена, биле су задужене за милитантну
организацију.
Август је основао и Преторијанску Гарду, која свуда
пратила цара и чувала га од могућих напада, атентата и
сл.
Када нису са царем, били су стационирани по већим
градовима, а на првом месту Риму.
Били су далеко привилегованији од обичне армије.
А царској морнарици је главни задатак био да заштити
Средоземље од гусара.
Штит

Легионари су употребљавали сцутум, дрвени штит

пресвучен кожом, дугачак 120 цм и широк 80 цм. Тај штит
је израђен од три слоја дрвених летвица дебелих око 2 мм,
слепљених у закривљену плочу. Доњи руб је ојачан
дрветом. Дршка је направљена од дебље попречне
летвице, а са спољне стране је имао избочину (умбо) чија
функција је да одбија стреле и спречава њихово забадање
у штит. Све би обмотали у кожу, а предњу страну би
превили тканином. Рубови су били од необрађене коже
причвршћене за дрво (у И и ИИ веку ти рубови су били од
бронзе). Ови штитови су често украшени, што је
вероватно служило за распознавање војника из
различитих јединица.

Опасачи

Почетком И века, мач и нож су висили на два каиша, које

су носили као каубоји. Напред је висила прегача израђена
од металних плочица причвршћених на комад коже.

После су имали само један опасач и за нож и за прегачу, а

мач би висио на свом каишу. Ти опасачи су били прекривени
посребреним бронзаним плочицама.
Сандале

Војничке сандале (цаллигае) биле су направљене од комада

коже који се обмотавао око ноге и везивао на скочном
зглобу. Ђон се састојао од неколико слојева коже спојених
металним нитнама.

Пилум

Пилум је бацачко оружје које је имао сваки легионар.

Постојали су већи и мањи (већи су носили легионари, а он
је био дугачак 2 метра и тежак око 1200 г, а мањи су
носили велити). Он је био састављен из два дела:
гвозденог (дужине 1 метар), који је био зашиљен на врху, и
дрвеног (исто 1 метар). Његова намена је била да се
разреде непријатељски редови пре него што се пређе у
борбу прса у прса, пошто је, ако би се бацио помоћу
избацивача (аментум) могао да одлети чак 30 до 60
метара. Како би се онемогућило да непријатељ баци
пилуме назад и искористи их против њих, они су
прибегавали малим триковима. Један се састојао у томе
да приликом израде гвозденог дела један део остане
неокаљен, чиме није добио довољну чврстину, и приликом
удара он се на том делу криви и постаје неупотребљив.
Други начин је рађен тако што би приликом спајања
металног и дрвеног дела (спајао се помоћу две нитне)
једна нитна била од гвожђа а друга од дрвета. Пошто је
дрво слабо, при удару та нитна би пукла и пилум би
изгубио оптималан облик за поновно бацање. Средином И
века на споју дрвеног и металног дела се јавља оловна
кугла како бу пилум добио тежину.

Мач

Почевши од ИИИ века п.н.е., Римљани тргују са шпанским

произвођачима оружја. Толико су били одушевљени њиме
да су у већој мери заменили своје оружје њиховим. Посебна
врста кратког мача (гладиус хиспаниенсис) је назван
шпански мач. Он је због своје мале дужине (око 60 цм) био
идеалан за борбе у збијеним редовима какве су биле
македонске фаланге. После пораза македонаца, када су се
борба пренела у Галију и Германију, почео се користити
дугачки мач паралелних ивица, који је на врху био зашиљен
(спатха).

Бодеж
Бодежи (пугио) су били различитих облика. Корице су биле
од бронзе или гвожђа, врло често украшене сребром.
Бодеж је нестао из употребе крајем И века.

Распремање логора

На први знак трубе растављали су шаторе, на други знак

их склапају и утоварају на муле и руше логор. Колона креће
на трећи знак. Колона се кретала у тишини, и сваки
војник је водио рачуна о свом месту у њој. Војска је
напредовала и по 30 км дневно у уобичајеним условима, а у
случају убрзаног марша могла је прећи и 50 и више
километара.

Војнички пртљаг

Уз оклоп и оружје, сваки легионар је носио и тестеру,

пијук, срп, канап, ланац, кожни каиш и храну за три дана
(понекад и за 15 дана). Терет би окачили на штап и носили
на леђима. Осморици људи припадала је једна мула, која је
носила шаторе и осталу опрему. Понекад би користили и
запрегу на два точка.

Када би војска стигла до реке коју би могли прегазити,

половина коњаника би ушла у воду узводно, а друга
половина низводно. Они су тиме правили неку врсту
живог штита пешадији. Уз то, коњаници који су стајали
узводно су успоравали ток реке, а они низводно су
прикупљали опрему коју би однела вода.

Помоћне јединице

Све јединице које нису биле легионарске, узевши у обзир и

коњанике и лако наоружане пешаке, звали су се
"помоћнима". Почевши од Ханибала, војници посебних
способности из помоћних јединица служили би у редовној
војсци. Били су то стрелци са Крита или праћкаши са
Балеара. На почетку царства били су подељени у пукове
од по 500 људи. Касније у И веку постојале су помоћне
јединице од по 1000 људи.
Као и легије, и помоћне јединице биле су подељене на
кохорте и центурије којима је командовао центурион.
Кохорте су биле под командом римског префекта.

Организација помоћних јединица

На почетку помоћне јединице су прикупљали међу

пограничним становништвом да се боре на властитом
тлу. Пошто су Римљани тежили уједначености, тако су
помоћне јединица добиле стандардну опрему, па су биле
послане у далеке крајеве. Од тада ће бити потребно
стално прикупљање локалних одреда.

Помоћне јединице су углавном биле задужене да се на

границама боре уместо легионара. Узевши у обзир број
тврђава у којима су боравили, у помоћним јединицама је
било војника колико и легионара.

Војна служба
Помоћни пешаци обавезивали су се на војну службу која је
трајала 25 година. По истеку тога рока стицали су
статус римског грађанина. Такав статус би био написан
на две бронзане плоче, које су се звале диплома. Плата
помоћних војника била је три пута мања од легионарске
плате. Као и легионари, и помоћни војници нису смели да
се жене. Статус грађанина који им је додељен по
завршетку војне службе, преносио се на њихову децу, која
су могла ући у легију.

Оклоп

Помоћни војници углавном не носе оклоп. Понеки имају

жичану кошуљу или љуспасти оклоп. Да би такав оклоп
израдили, на платно су пришивали мале металне плочице
које би се преклапале као крљушт код риба. Обликом је
тај оклоп био идентичан као зичана кошуља. Помоћни
војници су углавном носили исте кациге као и легионари,
али једноставнијег облика.

Оружје
Од оружја, помоћни пешак имао је дуги мач (попут
легионарског гладиуса) и једно кратко копље. Стрелци су
долазили углавном са истока. Служили су се луком
израђеним од различитих међусобно спојених делова који
је са спољне стране био ојачан тетивом животињског
порекла. На сваком крају постоје урези који су служили за
везивање струне.

Стални логори

На војно значајним местима, дуж Рајне и Дунава, легије су

стално боравиле. Њихови логори су исти као они у време
војних похода, али су имали чвршће утврде. Шатори су
најпре заменили са дрвеним, а затим и каменим
објектима.

Стални логори били су прави мали самостални градови, са

болницом, радионицама, па чак и школама. Један објекат
био је предвиђен за целу центурију. На једном крају је био
простор намењен војницима и мала остава за њихову
опрему, а на другом крају биле су службене просторије
центурије и центурионов штаб.
Распоред логора

Два по два објекта били су постављени један према

другоме. Биле су саграђене на ивици логора, 30 метара од
бедема, изван домета непријатељских стрелаца.

Средином логора пролазила је улица која је водила од

улаза (порта праеториа) до војног средишта
(праеториум), који је био окренут према непријатељу,
названа виа праеториа. На њу се под правим углом секла
виа принципалис, улица у којој су се налазили трибуни. Уз
бедеме би се налазиле кухиње и радионице како би се
смањио ризик од пожара.

Војничка насеља

У колонизацију спада постављање војске на стратешки

важно место на новоосвојеном подручју. Постојала су два
разлога за то. Требало је спречити могуће побуне и
"романизирати" локално становништво.
Надгледање граница

Када је Август постао цар, нашао се на челу многих

различитих народа, од којих је већина била под римском
влашћу највише 50 година. Август је обавио неколико
успешних похода, али је за време своје владавине
претежно покушавао управљати тим областима.
Умирући, замолио је Тиберија да не шири царство, већ да
продужи његово дело сређивања постојећег царства.

Римљани су били уверени да ће се једног дана царство

ширити на север и исток, тако да никада нису повукли
ниједну сталну границу. Над пограничним подручјима
пазио је низ тврђава, које су одржавале помоћне јединице,
али и легионарска утврђења на повученијим положајима у
унутрашњости царства.

Опасност од варварских народа

Годинама су мир Рима реметиле најезде варвара који су

долазили са леве стране Дунава. Тако су и Парти на
истоку били стална опасност. Трајан је освојио подручја
на којима су боравили и проширио је царство на Румунију
на северу, и на Персијски залив на истоку. После његове
смрти 117. године царство је било веће него икада пре.
Хадријан, Трајанов наследник, сматрао је да је немогуће
владати мноштвом толико различитих народа. Одустао
је зато од крајева које је освојио Трајан и увео врло
делотворан систем одбране граница. Није то чинио да
надгледа пограничне народе, већ да спречи њихове најезде.
Низ пограничних утврђења звали су лимес. Систем
утврђења на Дунаву је био дугачак 450 км, а на сваких 10
км била је по једна тврђава. На неким деловима дунавске
обале, утврђење је чинио зид са кулама.

Одбрамбене грађевине на источним и јужним границама

потицале су још из прошлих раздобља.

Хадријанов зид

Хадријан је у Шкотској подигао најтрајнији споменик у

својој владавини: зид који носи његово име. Дебео је 2.5 м,
висок 5 м, протезао се у дужини од 120 км, а штитило га
је 80 војних утврђења, саграђених на удаљености 1.6 км са
160 кула. Као одбрамбене грађевине од Рајне до Дунава,
тако је и Хадријанов зид појачан са једном тврђавом на
сваких 10 км.
Коњица

Одувек је коњица била слабост римске војске. Римска

војска је примала у службу коњичке јединице које су
прикупљаии и предводили локалне војсководје са
одредјених ратних подручја. Цезар се за време грађанског
рата користио галским и немачким коњаницима у борби
против Помпеја.

Организација коњице

Почетком царства коњица се делила на крила (алае) по

500 људи. После су крајем првог века н.е. основали
јединице од 1000 људи, као и у пешадији. Але су биле
подељене на турме (турмае) са 30 до 40 људи. Сваком
турмом командовао је декурион.

Иако је на поцетку ескадроне ( коњаничке одреде)

предводио војсководја племена, у време Царства
заповедник им је био префект. Свака алеа имала је своју
заставу (веxилиум), а свака турма своу инсигнију (сигнум).

Веровало се да пре другог века наше ере коњица римске

војске није носила оклоп, али споменици говоре другачије.
Коњаници на споменицима носе оклопе сличне
легионарским оклопима. То су заправо жичане кошуље.

Развој теско наоружане коњице

Опрема војника у коњици развијала се на истоку већ од 900

до 800 године п.н.е., а опрема за коње, надјена у Италији и
Грчкој, потичу од 5 до 4 века п.н.е. и доказује да је тешко
наоружана коњица постојала већ и у та давна времена.

Лако наорузана коњица

Римљани су се служили лако наоружаном коњицом из

северне Африке. Коњаници који су римској војсци нанели
велике губитке у рату с Ханибалом, нису носили оклоп а
јахали су незауздане коње. Били су наоружани копљем и
лаким пилумима. Брзина и спретност омогуцавали су им
да крену у напад и да се повуку пре него што непријатељ
успе да се снадје. Заправо су били врло цењени у време
Царства.

У римској војсци било је и стрелаца на коњима.

Кохортес еqуитатае

Цезару се необично свидела немачка коњица са војницима

лако наоружане пешадије. Коњаници су се држали коњима
за гриву и тако их контролисали. И Римљани су понекад у
коњицу уврштавали велите (велитес). Можда је то био
почетак мешовитих јединица, званих цохортес
еqуитатае, које су постојале у време Царства. Састојале
су се од песака и коњаника. Делиле су се на кохорте од 500
до 1000 људи.

Плата
Мало се зна о плати у коњици. Вероватно се разликовала
плата лако наоружане од теско наоружане коњице јер је
оклоп тешко наоружане коњице, за спортске игре и за
ратовање, био веома скуп.

Коњичка опрема

Оклоп

У Грчкој коњици кацига није имала штитник за уши и

врат зато да војник види и чује све што се око њега
дешава. Римски коњаници су носили кацигу која је
откривала само очи, нос и уста, а потпуно покривала уши.

Као и у пешадији, за оклоп је служила жичана кошуља или

љуспичасти оклоп. Почетком царства коњи нису имали
оклоп, већ су били украшени бронзаним привесцима. Тек за
време Хадријанове владавине појавио се катафракт
(цатапхрацтус) човек и коњ у заједничком оклопу.

Оружје
У време царства коњаници су имали дугачак мач (спатха).
Штит је постао дугуљасто заобљен или шестоугаоне,
равне површине. Војници су, за мирнодопско време, штит
качили за коња, испод седла. Јосип Флавије бележи да је
Веспазијанова коњица имала тоболац са пилумима (три
или више њих) чији је шиљак био велик као и шиљак копља.
Тоболце су вероватно качили за коње.

Поткивање коња

Римљани су почели поткивати коње много касније него

Келти. Израдјивали су и скидљиве потковице које су на
копито привезивали каишевима. Њихова намена је
непозната. Толико много их је пронадјено да се не може
претпоставити да су их постављали само на повредјена
копита коња. Неке потковице су опремљене шиљцима
који су олакшавали кретање на блатњавим и клизавим
подрућима. Очигледно је да са тим потковицама коњ није
могао да трчи.
Војне тактике и опсадне справе
Јуриш

Римљани су на два начина могли заузети утврђени

положај: блокадом и јуришом. Катапултима би
избацивали кишу камења и стрелица која је опкољене
требала одбити од зидина. Тако заштићени, легионари би
примицали ударне овнове и торњеве.

Римљани су опсадне справе преузели од Грка, а било их је

две врсте: бацачке справе, и јуришне справе за напад на
добро штићеног непријатеља. У прву групу спадају
катапулти, балисте (бацачи камена), онагери и
шкорпиони, а у другу све остале справе, од ударних овнова
до покретних грађевина које су подизали на бојишту

Катапулти

Катапулте су изумели Грци. Постојале су две врсте тог

бацачког оружја: једно је одапињало велико камење или
греде, које су рушилачки учинак постизале тежином
(балисте), а друго је великом брзином одапињало
стрелице (прави катапулти). Катапулти су заправо били
велики лукови. Посебна врста малог катапулта је названа
шкорпион и он је избацивао стрелице.

Величина катапулта се мењала: неки су били високи и до

два метра, а други, много шири бацали су камење чак
теже од 45 кг. Поједини комади су величине поморанџе, а
има их и тежих од 45 кг

Онагер је деловао као праћка а могао је бацити кугле за

праћке, камење, запаљене кугле воска или смоле.
Примењивали су га тек при крају царства.

Бацачке направе су употребљавале једино легије. Свака је

имала одприлике 60 катапултова, од оних најлаганијих до
оних највећих.
Примена бацачких машина

Иако су се тешки и лаки катапулти примењивали

углавном при опсадама, Цезар се најлаганијима од њих
користио и у току отворених битака, служили су се њима
и у биткама на мору.
Заклони и тремови

Заклони су штитили легионаре док су подизали грађевине

за опсаду. Највероватније су их градили од врбиних грана и
прекривали кожама. Тремови (винеае) били су нека врста
кућица отворених са оба краја. Заштићени од
непријатељских стрела легионари су кроз њих могли
прици непријатељским зидинама. Тремови прекривени
свежом кожом нису били лако запаљиви. Спојивши по
неколико тремова добијали би ходник који је водио до
града који су опседали.

Ударни овнови

Ударни ован првобитно се састојао само од великог дебла

којим су ударали у градска врата или још чешче о зидове
покушавајући да их сруше или пробију. Како би заштитили
војнике који су управљали ударним овном од
непријатељаких стрела, сместили су овна у неку врсту
заклона на точковима, са чврстим кровом прекривеним
незапаљивим кожама. Унутра је ован био окачен о ужад.
При врху се завршавао гвозденим наставком који је
понекад био и у облику овнове главе. Велику греду од које
су га израђивали омотавали су и уздуж и попреко како би
избегли цепање дрвета.

Покретне справе за опсаду прекривали су свежим кожама.

Ударне овнове често су смештали и у јуришне торњеве.

Јурисни торњеви

Помоћу јуришних торњева приближили би се круништу

зидина нападнутог града. Градили су их од дрва и
прекривали свежим кожама или гвозденим плочама,
заштитивши их тако од пожара. Постављали су их на
точкове или их гурали на облицама. Изнутра би на свака
три метра уградили по један спрат, а спратове би
повезивали степеништем. Торњеви су били високи
најмање 30 метара, а на неким спратовима имали су и
балконе.
Одред корњача
Израз тестудо (корњача) употребљавали су за све што се
кретало заштићено. Легионари, сврстани у одред
корњача могли су се приближити непријатељским
зидинама или бедемима јер су својим приљубљеним
штитовима правили непробојан оклоп.
Морнарица

За разлику од морнарице Атинског савеза, која је

својевремено била једна од најјачих поморских сила,
Римска морнарица је уважавала далеко слабији углед. За
то је заслужна чињеница да Римљани нису били вешти
поморци, јер није било разлога да толико обраћају пађњу
на њу јер је њима далеко већа претња долазила са копна
него са мора, као и то да су у то време поседовали скоро
целу обалу Средоземног мора, које су са добрим разлогом
звали Маре нострум (наше море), тако да нису имали
много прекоморских непријатеља, осим понеких гусара…

Свесни чињенице да су на мору инфериорнији, они су

гледали да сваку поморску битку претворе у борбу прса у
прса. То су постигли усавршавањем прилазног моста са
великим гвозденим шиљком на доњој страни, који се
окретао око своје осе, а био је учвршћен на предњем делу
брода. Због шиљка који их је подсећао на кљун, тај
механизам је добио назив "врана" (цорвус).

Поморска тактика морнара је била следећа: прво би се

требало приближити непријатељском броду што ближе
и потом на њега бацити врану која би се забила у палубу.
Тиме би се добијао сигуран прелаз на противнички брод
где би упадала римска поморска пешадија која би против
мање обучених морнара односила победу. Једина мана
овог система је велика нестабилност брода због
помереног тежишта, што се нарочито примећивало на
немирном мору.

На броду је понекад од оружја стајао катапулт који је

избацивао запаљене стреле и пилуме, као и друге справе.
Знали су да на његовом предњем крају поставе ударног
овна па би понекад разбијали непријатељске бродове
тако што би се забијали у њих. Такође се дешавало да су
на палуби саградили торањ на који су се попели стрелци,
који су са висине несметано гађали посаду противничког
брода.
Један одред морнарице је био стациониран у Риму, иако он
нема излаз на море. Њихова улога је била да за време
игара у колосеуму управљају системом ужади који су
служили да се колосеум делимично покрије у случају јаког
сунца или кише.

У античко време највише је у употреби галија са неколико

редова весала. Први римски брод био је квинкверема.
Иначе, они су бродовима давали имена тако што би на
назив рема додали префикс који је означавао број редова
весала (тако је постојала бирема, трирема,
квадрирема...), што значи да је квинкверема имала пет
редова весала.

Сваки брод има капетана, кормилара и декурионе

(десетаре) који командују посадом. Називи официра су
преузети из грчке. У посади су веслачи, одабрани међу
робовима, морнари и поморска пешадија. Аугури су на
мору, као и на копну, предвиђали ишод битке.

Занимљиво је поменути да је Август, када је кренуо у

освајања дуж Саве и Дунава основао речну Панонску
флоту, чије је седиште било у Таурунуму (Земуну). У
Земуну на опекама из овог периода се уочава печат са
ознаком ЦЛФП (Цлассисс Флавиа Панноница). Њен реон је
био до Ђердапа, одакле је до Црног мора надлежност
преузимала Мезијска флота.

УСПОРАВАЊЕ И ПРЕСТАНАК ОСВАЈАЊА

У ово време, време царева, брзина и количина територији

које су освајане, се смањивала док није почела
стагнирати.
У Августово време осваја се Балкански и Пиринејски
полуостров, а у Африци се Риму припаја Египат.
Суседи Римљанима били су Партанци, на источној
граници, и показали су се као народ које може да издржи и
одбрани се Римљана.
Илирски устанак 6. године потресао је Рим, и трајао је 3
године.
Освајања су престала након германијске побуне коју је
предводио Арминије.
Три римске легије су у Теутобуршкој шуми заробљене и
уништене.
Сва даљња освајања била су иницирана од појединачних
царева, ради личних амбиција, а никако из економских или
политичких.
Средином првог столећа пре Христа, Мауританија и
Тракија, припојене су царству.
43 године по Христу, по жељи цара Клаудија,почиње
инвазија на британска острва. Овај процес трајао је више
деценија.
Римско царство бива највеће за време цара Трајана.
Он осваја Дакију, географску Јерменију (југоисточна и
источна Турска, Нагорно-Карабах и југ Јерменије данашње)
и већину Месопотамије.
113. године предводи велики поход на Партску државу.
Препустио је ратовање својим официрима, а на путу за
Рим је умро.
Наследио га је Хадријан, који је са Партима склопио мир.