САДРЖАЈ

УВОД .....................................................................................................................3
1. Азијско ратиште ................................................................................................4
2. Борбе на Западном фронту ..............................................................................8
3. Борбе на Источном фронту ............................................................................11
4. Берлинска битка ..............................................................................................13
5. Крај рата. Капитулација Немачке и Јапана ..................................................15
6. Суђење злочинцима и Нирнбершки процес .................................................17
ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................19
ЛИТЕРАТУРА ....................................................................................................20

1
 Увод

Почетком 1945. године, Немачка је доведена у врло тешку војну, економску и

политичку ситуацију. Губитком земаља источне и западне Европе Немачка је била лишена
низа индустријских сировина – гвожђа, нафте, уља и др., које су биле неопходне за даље
вођење рата. Непрекидно даноноћно дејство савезничке авијације, која је тукла
индустријске центре и саобраћајне везе на територији Немачке, јој више је умањило њен
ратни потенцијал и готово онемогућило снабдевање јединица и становништва.
Огромни губици на фронту знатно су умањили борбену вредност немачких
дивизија, чије се бројно стање смањило знатно смањило, док је број дивизија остао готово
исти. Хитлер је упорно одбијао да их расформира и да њиховим људством попуни остале
јединице. У исто време савезници су стално вршили попуну својих јединица, тако да је
стварна разлика у бројном стању између немачких и савезничких дивизија била огромна.
У циљу одбране својих западних граница Немци у Рајнској области изградили утврђену
Зигфридову линију. Међутим, утврђења Зигфридове линије била су застарела. После
почетка совјетске офанзиве 12. јануара, немачка Врховна команда, која је овај фронт и
даље сматрала главим, наредила је да се са западног фронта извуку 6. СС тенковска армија
и неке друге јединице и да се хитно упуте на совјетско – немачки фронт.
У време арденске противофанзиве дошло је, на захтев британске владе, у првом
реду Черчила, до бољег усклашивања дејстава са јединицама Црвене армије. Посета
маршала Тедера Москви допринела је бољој сарадњи и размени информација о
обостраним намерама и плановима.
Једини стварни савезник Немачке био је Јапан, али је он био сувише далеко да би се
његов утицај могао осетити на европском ратишту, а са друге стране био је под сталним
притиском Американаца, који су се брзо приближавали јапанским матичним острвима.

2
 1. Азијско ратиште

И поред тога што су Американци, за време борби у Сајпану, запленили документа

из којих су стекли јасну представу о стању на Иво Џими, нису ни слутили шта ово острво
крије у својим пећинама, тунелима и подземним просторијама. Наиме, у марту 1944.
године, Јапанци су почели са ужурбаним припремама за дочек Американаца. Изградили су
два аеродрома, подигнуто је више од 400 бункера, све пећине су претворене у склоништа
за војнике, а утврђени положаји су међусобно повезани рововима и подземним пролазима.1
Освајање Иво Џиме поверено је снагама адмирала Нимица, који је са својим
штабом прешао из Перл Харбура на Гуам. Пета флота, под командом адмирала Спруенса,
била је раздвојена на два дела: први део је превозио, штитио и подржавао десантне
јединице, а други су сачињавали флотни носачи авиона. Искрцавање је требало извести на
југоисточној или југозападној обали Иво Џиме, са три дивизије, са укупно 84.000 људи.
непосредне припреме за искрцавање на Иво Џиму почеле су већ у августу 1944. године, а
вршене су у две етапе. Прва је трајала све до половине фебруара 1945. и за то време
избачено је на острво близу 6.800 тона бомби и 22.000 граната. Друга фаза почела је 16.
фебруара, када се пред обалом Иво Џиме појавио ударни одред од шест бојних бродова,
четири тешке и једне лаке крстарице. 2 После тродневног бомбардовања са мора и из
ваздуха десантне снаге су се 19. фебрара појавиле пред југоисточном обалом Иво Џиме.
Први талас амфибијских возила стигао је на обалу са два минута закашњења. Војници који
су се искрцали са бродова, упали су одмах до чланака у мек, растресит вулкански пепео.
Американци су наишли на неочекивано жесток отпор. На плажама је убрзо настала збрка,
јер су се нека возила заглибила у пепелу а друга су оштећена јапанском ватром. Јединице
су споро напредовале и биланс првог дана борби није американцима ништа добро
обећавао. 2420 војника су избачена из строја. 3 Следећих дана борбе су се наставиле
несмањеном жестином. Американци су напредовали буквално корак по корак. Прве
„камиказе“ појавиле су се у водама Иво Џиме 21. фебруара и успеле тешко да оштете два
носача авиона и три брода. Борбе су, потрајале још пуних осам дана. На крајњем
северозападном делу острва, код рта Китано, и на крајњем југоисточном делу остала су
два несавладана „џепа“, а у склоништима под земљом, налазило се још доста Јапанаца.
Посебно тешко савладљив „џеп“ био је онај код Китана. Сви прилази том кланцу налазили
су се под контролом јаке и прецизне ватре аутоматских оруђа и пушака, заклоњених у
удубљењима и пећинама. Американци су морали да освајају положај по положај, уз помоћ
пламено – бацачких тенкова и булдожера, јер су Јапанци радије умирали него се
предавали. 26. марта одјављен је завршетак операција на Иво Џими. Чишћење Иво Џиме
настављено је све до краја маја.
1 Ј. Марјановић, Други светски рат 1939 – 1945, Београд, 1969, 437

2 Исто, 438.

3 Исто, 439.
3
 Операција „Ајсберг“, како је названо освајање Окинаве и других острва у ланцу
Рјукју, била је последњи и одлучујући корак у настојању Американаца да изолују Јапан и
пренесу ратна дејства непосредно на његова матична острва. Окинаву је бранило близу
100.000 војника уз подршку преко 400 топова и 1.200 минобацача, а главни одбрамбени
положаји били су на јужном делу острва у подручју града Шури. 4 Интензивно
бомбардовање Окинаве са мораи из ваздуха није, дало очекиване резултате. Бродови су
већином гађали насумице и трошили огромне количине муниције да би „смекшали“
јапанску одбрану у подручју где она практично није ни постојала. Неколико америчких
бродова било је у овој етапи оштећено нападима „камиказа“. После избијања на источну
обалу, трећа морнаричко – десантни корпус је кренуо ка северу, а 24. корпус је појачао
притисак према југу. Док је напредовање на северном правцу текло без застоја, јединице
24. корпуса биле су 5. априла задржане на истуреним јапанским положајима. Све снажнији
јапански отпор на острву био је праћен офанзивним дејствима на мору. 6. априла појавили
су се „кикусуи“ – бројне формације састављене од „камиказа“ и других авиона. Тог дана
американцима су потопљена три разарача и три друга брода. Док су трајали ови ваздушни
напади, водама Окинаве приближавао се јапански састав, у коме се налазио џиносвки
бојни брод „Јамато“. Требало је да се 8. априла изјутра насучу на америчке искрцане
плаже и туку све што стигну, до последњег метка. Међутим, већ 6. априла две америчке
подморнице откриле су Јапанце код острва Кјушу, а сутрадан су су амерички авиони
потопили „Јамата“. Јапанци су изгубили 3.665 људи.5 Јапанци су се припремали да 12.
априла крену у противнапад и одбаце Американце према северу. Очекивања Јапанаца се
нису испунила, јур су убрзо били присиљени да се врате на почетне положаје. Наступило
је затишје од неколико дана, које су Американци искористили да се припреме за пробој
јапанског одбрамбеног појаса код Шурија. Напад је почео 19. априла. Тек, 4. маја, после
дугих и тешких борби, Американци успевају да пробију јапански одбрамбени појас код
Шурија. Посаде америчких бродова биле су изложене јаким напорима и трпеле су губитке.
Крајем маја цела командна гарнитура је била на измаку снаге, па је замењена новом
одморном. Али и положај Јапанаца био је тежак. У дотадашњим борбама изгубили су око
50.000 бораца.6 Због тога су се повукли јужно од Шурија на нове одбрамбене линије.
Американци су и сувише опрезно наступали и тек су 6. јуна стигли до нових јапанских
одбрамбених положаја. Организовани јапански отпор на Окинави прекинут је 21. јуна, а
другог јула је борба за Окинаву званично проглашена завршеном.
Док су се водиле борбе за Окинаву и припремало искрцавање на острво Кјушу,
снаге генерала Макартура, завршиле су борбу за Филипинска острва и ослобађале Борнео,
уз помоћ аустралијанских јединица. Средином јуна аустралијанске јединице заузеле су
Брунеј, а почетком јула и Баликпапан, најјачи центар петрохемијске индустрије на Борнеу.

4 Ј. Марјановић, н. д., 441.

5 Исто, 443.

6 Исто, 445.
4
 У 1945. години, настављене су операције у Бурми, које су започете у другој
половини 1944. године. Савезнички план је предвиђао два периода офанзиве за
ослобођење Бурме. У првом је требало освојити северну и централну Бурму, а у другом
периоду савезници су имали да изврше поморски и ваздушни десант код Рангуна и, по
ослобађању тог града, да наступају на север. 7 Офанзива је настављена у условима бројне и
техничке надмоћности савезника. Савезници средином фебруара прелазе Иравади и даље
продиру ка Мејктили, главној јапанској бази јужно од Мандалеја. Јапанци су пружили
жесток отпор. После седам дана борби, 28. фебруара заузета је Мејктила. Падом Мејктиле
била је решена и судбина Мандалеја, који су савезничке снаге заузеле 20. марта. Пред
савезницима је постављен нови задатак, продор на југ ради заузимања Рангуна пре
наступања монсунских киша. 20. марта у Рангуну је одржан тајни састанак, на коме је
Аунг Сан прочитао проглас за почетак општег устанка. Чланови бурманске владе су тада
напустили своја места, прешли у илегалност и ставили се на чело устаничких маса.
Јединице са око 50.000 војника нападале су из позадине јапанске снаге које су се
повлачиле. У северној Бурми су, за то време, кинеско – америчке снаге наставиле борбе за
отварање Бурманског пута и успостављање копнене везе с Кином. У томе су успели 22.
јануара 1945. године. У Аракану су операције савезника успешно напредовале. Почетком
јануара 1945. године, ослобођени су град и лука Акјаб, а крајем месеца и нека острва. У
априлу је ослобођен град Таунгуп. Инидијко – британска 14. армија упутила се ка граду
Пегу , који је заузет 1. маја. Другог маја заузели су град Проме и даље надирале ка
Рангуну. Међутим, Британци су управо 2. маја извршили поморско – ваздушни десант
јужно од Рангуна и са једним одрадом падобранаца 3. маја ушли у Рангун, без борбе, јер су
га Јапанци раније напустили.8 Тиме је већи део Бурме ослобођен.
У јануару 1945. године, јапанске снаге у Кини су наставили офанзивне операције да
би заузеле железничку пругу Хенгјанг – Кантон. У томе су успели 29. јануара. После ове
успеле операције јапанска комада у Кини је одлучила да уништи и базе које су
Американци имали код Лаохокоуа. 27. марта заузели су аеродром, а 8. априла и град
Лаохокоу. Средином априла снаге 20. армије су отпочеле настушање за освајање америчке
ваздухопловне базе у Чихкјангу, али без успеха. Средином 1945. положај јапанских армија
у провинцијама Хунан и Куангсију био је све тежи. У мају је отпочело повлачење
јапанских снага и из јужних провинција. Снаге коуминтаншке владе су биле готово
неактивне све до краја маја. Њихова слаба активност у лето 1945. године је проистицала из
околности што је Чанг Кај Шек своје најбоље јединице поново ангажовао против
ослободилачких снага кинеског народа.9 Почетком августа отпочела је завршна етапа рата
против јапанских завојевача. После објаве рата Јапану, 8. августа, совјетске снаге су одмах
упале у Манџурију, статегијску базу Јапанаца у Кини, и брзо разбиле јапанску Квантуншку

7 Ч. Попов, Политички фронтови Другог светског рата, Нови Сад, 1995, 67.

8 Ј. Марјановић, н. д., 451.

9 Ч. Попов, н. д., 70.

5
војску. И ослободилачке снаге су истовремено прешле у офанзиву против Јапанаца на свим
фронтовима у Кини и координирале своја дејства с напредовањем Црвене армије. Пошто
су јапанске јединице у Кини, после објаве безусловне капитулације, одбијале да се предају
снагама Народноослободилачке војске Кине, ове су наставиле напад у свим правцима.
Наступале су дуж железничке пруге Пекинг – Лјаонин и у садејству са Црвеном армијом
ослободиле североисточни део Кине. У овој противофанзиви ослобидилачке снаге су
ослободиле 197 градова.10

10 Ј. Марјановић, н. д., 458.

6
 2. Борбе на Западном фронту

Користећи затишје у току зиме 1944/45. године, савезници су у Италију упутили

нове снаге, тако да су се у пролеће 1945. тамо налазиле укупно 17 дивизије са око 450.000
војника, 4.500 авиона и јаком флотом на Јадранском и Тиренском мору. Све припреме за
одлучујућу офанзиву биле су завршене до 31. марта. И Немци су искористили настало
затишје па су знатно ојачали и попунили своје снаге, тако да су у северној Италији имали
23 немачке и четири италијанске фашистичке дивизије са око 350.000 војника и 150
авиона. Демонстративни напад британске осме армије почео је у ноћи 1/2. априла поред
језера Комакија. Заробљено је неколико стотина Немаца. лево крило америчке пете армије
предузело је демонстративни напад 5. априла, па је, уз обилату помоћ ратне морнарице
напредовало поред обале Лигуријског мора. Због лоших временских услова Американци
су предузели офанзиву тек 14. априла. И поред подршке 500 авиона они су споро
напредовали. Тек 20. априла су избили на пут Болоња – Модена. За то време, 18. априла
Британци заузимају градић Арђенто, западно од језера Комакија. Пошто је Болоња била
обухваћена са истока и запада, Немцима је запретила опасност да буду окружени и
уништени. Командант Немачких снага, генерал Фитингхоф је 20. априла наредио опште
повлачење северно од Поа. То су искористили Пољаци, па су 21. априла ушли у Болоњу.
Од 27. априла Немци више нису могли пружати никакав отпор, већ су бежали ка Аустрији
и Швајцарској. Тог дана су савезници заузели Мантову, Парму, Верону, а наредног дана
Милано, Падову и Брешу. 28. априла италијански Партизани су убили италијанског вођу
Бенита Мусолинија и његове сараднике.11 29. априла Британци заузимају Венецију.
Нашавши се у критичној ситуацији, генерал Фитингхоф је савезничком врховном
команданту послао два официра који су 29. априла у Касерти потписали уговор о
безусловној капитулацији. То је била прва немачка капитулација у Другом светском рату.
Уговор о капитулацији ступио је тек 2. маја, када је положило оружје око милион немачких
војника у Италији и Аустрији.12
Према општем плану дејства за 1945. годину, био је детаљно разрађен план за прву
етапу – пробој Зигфридове линије и избијање на Рајну. Канадска прва армија прешла је у
напад 8. фебруара ујутру. До 11. фебруара пробила је утврђену Зигфридову линију, али је
темпо њеног напада нагло успорен јер су Немци порушили Шмитове бране. Тек је 21.
фебруара напад настављен. Американци и Британци, уз снажну подршку авијације, најзад
су пробили одбрану непријатеља, који је отпочео повлачење преко Рајне. До 10. марта
јединице 21. групе армија успеле су на целом фронту северно од Дизелдорфа да избију на
Рајну, чиме је била створена повољна ситуација за напредовање дуж источне обале Рајне. 13
На јужном крилу савезничког фронта америчке јединице су спорије напредовале. Тек 24.
11 Ч. Попов, н. д., 86.

12 Исто, 85.
7
марта су избили на Рајну на фронту од Вормса до Кобленца. Овим су савезничке снаге у
потпуности разбиле ослабљене немачке снаге на Зигфридовој линији и створиле услове за
успешно форсирање Рајне.
После пребацивања свих јединица 12. и 21. групе армија на десну обалу Рајне
требало је најпре уништити окружену немачку глупу армија у Рурској области, а затим
главним снагама продужити продирање у дубину немачке територије општим правцем
према Берлину, док је један део војске имао задатак да продире према Нирнбергу ради
заузимања јужне Немачке и Аустрије. Увече, 23. марта савезници су приступили
форсирању Рајне. Тек 26. марта су наишли на јачи отпор Немаца. Међутим, уз помоћ
авијације, савезници су сломили отпор непријатеља, и 29. марта Немци су на свим
правцима почели да се повлаче ка истоку. У оваквим условима савезничка Команда је
одлучила да, не чекајући прикупљање свих снага на заузетим мостобранима окружи и
уништи немачке снаге у Рурској области. У окружењу се нашло око 325.000 немачких
војника. Почетком априла нови командант на западу био је фелдмаршал Кеселринг, који је
заменио фелдмаршала Рундштета. Окружене немачке снаге биле су јако деморализоване,
слабо снабдевене муницијом и без авијацијске подршке. Због тога су савезичке јединице
брзо напредовале и 10. априла су заузели Дортмунд. У град Есен, најважнији индустријски
центар Рура, савезници су ушли готово без борбе. 14. априла америчке јединице су код
Хагена разбили рурску групу на два дела. Фелдмаршал Модел је извршио самоубиство,
док су разбијене немачке јединице капитулирале по деловима, тако да су 18. априла
Американци потпуно заузели Рурску област.14 Укупно је било заробљено око 317.000
немачких војника.
Америчка трећа армија је 4. априла заузела Касел, 11. априла Ерфурт, а следећег
дана Вајмар. Готово на целом фронту Немци су само местимично пружили отпор. Од 11.
до 18. априла тенковске јединице су избиле на Елбу па су делови америчке девете армије
отпочели напад на Витенберг, а други њени корпуси на Магдебург. Нови председник САД-
а, Хари Труман, 29. априла је саопштио да даје Ајзенхауеру пуну слободу акције, али је
Ајзенхауер, држећи се већ постигнутог споразума са СССР-ом наредио да се давезничке
јединице заутаве на линији Елба – Мулда – чехословачка граница.15
Канадска прва армија је продирала према северу и североистоку са задатком да
очисти обале Северног мора, које су још увек заузимале немачке јединице са Сајс –
Инквартом. Предвиђајући јачи отпор Немаца, у њихову позадину је бачен мањи
падобрански десант, који је имао задатак да успостави везу са холандским покретом
отпора. Удружене холандске и канадске јединице до 16. априла ослободиле су целу
северну Холандију. И друге канадске јединице постигле су добре резултате. 14. априла су

13 Ј. Марјановић, н. д., 374.

14 Ј. Марјановић, н. д., 383.

15 Исто, 385.
8
уз помоћ белгијских јединица заузеле Вагенинген. 4. маја Командант немачке Групе армија
у Холандији понудио је Канађанима безусловну предају свих немачких снага у Холандији.
На северном крилу британци су продирали према Хамбургу и Либеку. 18. априла су
отпочели напад на Нирнберг. Борбе су вођене готово за сваку кућу, дању и ноћу. Отпор је
сломљен 20. априла. Пет дана раније француске јединице су заузеле Келн и наставиле
продор ка Штутгарту. Британци су, након Нирнберга заузели Либек, Шверин, Висмар и
Хамбург. 4. маја капутулирале су све немачке снаге у северозападној Немачкој.
Американци су крајем априла успели да продру у злогласни немачки логор Дахау и
да ослободе 30.000 затвореника, а 30. априла заузимају Минхен. 5. маја улазе у Линц, 6.
маја су ослободили Плзен. Тиме су јединице америчке треће армије избиле на уговорену
линију Карлове Вари – Плзен – Буђејовице. 7. маја генерал Јодл је у име адмирала Деница,
Хитлеровог наследника, понудио капитулацију свих копнених, ваздухопловних и
морнаричких јединица немачког Рајха, па су непријатељства обустављена у поноћ 8/9.
маја. Тиме је Други светски рат на Западном фронту завршен. Савезници су од искрцавања
у Нормандији па до краја рата укупно заробили 7.614.790 немачких војника.16

16 Ј. Марјановић, н. д., 389.

9
 3. Борбе на Источном фронту

Пошто су јединице Црвене армије у лето 1944. године уништиле немачке снаге у
Белорусији, широким фронтом су избиле на Вислу и на њеној левој обали образовале три
широка мостобрана, а затим су отпочеле припреме за нове нападне операције на
варшавском – берлинском правцу. Према плану совјетске Врховне команде, армије првог
белоруског фронта, под командом маршала Жукова, имале су задатак да ослободе
Варшаву, Кутно и Лођ и продуже наступање у правцу Познања. Армије првог украјинског
фронта, под командом маршала Коњева, добиле су задатак да разбију немачку кељце –
радомску групу, да за једанаест дана избију на линију Пјотркув – Ченстохова, а потом
развију даља дејства општим правцем ка Бреслави.17
Офанзива је отпочела осам дана раније. Пошто нису успеле да у току јесени
униште совјетске мостобране на Висли, немачке јединице имале су за циљ да чврсто држе
своје положаје и не дозволе избијање Црвене армије према источним деловима Немачке.
Црвена армија је имала вишеструку надмоћност по броју војника и наоружању, што је био
неопходан предуслов за успех операције на Висли. Напад су најпре отпочеле армије првог
украјинског фронта. У току првог дана напада 12. јануара, главне снаге фронта пробиле су
немачку одбрану у дубини 6 – 8 километра. У садејству са авијацијом и пешадијским
јединицама, совјетски тенкови су завршили пробој главног одбрамбеног положаја и тог
дана увече су се пробили у немачки борбени поредак на дубини од око 20 километара. Они
су 15. јануара заузели град Кјелце, 17. јануара су заузели Ченстохову, а сутрадан и
Пјотркув. Тако су у првој етапи снаге прве украјинске армије избиле на линију Пјотркув –
Ченстохова – Краков. Највећи део немачке четврте тенковске армије био је разбијен. Напад
армија првог белоруског фронта отпочео је 14. јануара. Следећег дана тенковски корпуси
су избили у рејон Радома. На десном крилу, 47. армија белоруског фронта, 17. јануара,
ослободила је Варшаву. Немачке снаге које нису успеле да се повуку окружене су и
уништене. Настављајући даља дејства армије првог украјинског фронта су 21. јануара
ушле у Шлезију и сутрадан избиле на Одру у реону Бреславе. Оне су 23. јануара
ослободиле Катовице и Опелн. Тиме је ослобођена цела јужна Пољска и борбе су пренете
на територију Немачке. Гонећи Немце армије првог белоруског фронта су 19 јануара
ослободиле Лођ, 23. јануара Бидгошћ, а 27. јануара завршиле окружење немачких снага у
реону Познања.18 После ослобођења Кракова, совјетске јединице упале су у град Аушвиц и
заузеле немачки злогласни концентрациони логор. Неколико хиљада затвореника логора,
које Немци нису стигли да ликвидирају или евакуишу у позадину, ослобођено је.
Ослободиоци и становници града су се упознали са страхотама нечувених зверстава које је

17 Ј. Марјановић, н. д., 293.

18 Исто, 297.
10
управа логора крила од јавности. Совјетски војници су отворили крематоријуме, гасне
коморе, у којима су нашли смрт милиона људи, жена и деце, и видели разне справе за
мучење затвореника.
Упоредо са извођењем операције за ослобођење Пољске, совјетска Врховна
команда је припремила и офанзиву против немачких снага у Источној Прусији. Немачка
врховна команда је настојала да по сваку цену задржи Источну Прусију, јер је у њој имала
велике резерве хране, а у оперативном погледу представљала је веома погодну основицу за
наношење противудара у бок Црвеној армији. Према општем плану армије трећег
белоруског фронта, под командом генерала Черњаховског, добиле су задатак да разбију
непријатељску групу код Тилзита и Инстербурга и за десет дана избију на линију
Немониен – Голдап, а затим да продуже дејство према Кенигсбергу. Армије другог
белоруског фронта, под командом маршала Рокосовског, имале су да избију на обалу
Балтичког мора. Операција је отпочела 13. јануара. Армије трећег белоруског фронта су за
шест дана борби потпуно пробиле немачке положаје на кенигсбершком правцу. И армије
другог белоруског фронта су до 19. јануара пробиле немачке положаје на млавском правцу.
У току борби у Источној Прусији погинуо је командант трећег белоруског фронта, генерал
Черњаховски, а њега је заменио маршал Васиљевски. Настављајући даље операције армије
трећег белоруског фронта су 9. априла заузеле тврђаву Кенигсберг. И у Источној
Померанији су војници Црвене армије имали успеха. Од 14. до 30. марта потпуно су
уништиле Групу армија „Висла“ и ослободиле град Данцинг.
Почетком 1945. године јединице Црвене армије успешно су изводиле операције и на
јужном крилу совјетско – немачког фронта, у западној Мађарској, Аустрији и у јужној
Немачкој. Овде је била концентрисана већа количина средстава неопходних за живот и
борбу, пошто су фашистички руководиоци намеравали да на југу Немачке и у Аустрији
пруже последњи отпор. У западној Мађарској и Аустрији је размештено преко 350 разних
фабрика које су радиле за потребе војске. Немачка Команда је одлучила да предузме
противофанзиву на територији Мађарске, у реону Блатног језера и предвиђено је да се
једновремено нанесу три удара. Првих дана јануара Немци су пребацили знатне снаге у
реон Комарна и прешли у противофанзиву. Због упорне одбране јединица Црвена армије
између језера Веленце и Дунава Немци су били принуђени да пређу у одбрану. Совјетске
армије, 13. фебруара заузеле су Будимпешту и заробиле преко 110.000 немачких војника.19
Армије другог и трећег украјинског фронта добиле су задатак да разбију немачке
снаге и ослободе преостале делове мађарске територије, заузму Беч, а потом да наставе
дејства ради ослобођења јужне Чехословачке. Бечка операција је изведена у три етапе. У
првој етапи од 16. до 20. марта, разбиле су јаке снаге у реону Естергома, језера Веленце и
Блатног језера. У другој етапи, од 26. марта до 4. априла, офанзива се одвијала на целој
ширини фронта. Деснокрилне јединице Црвене армије су избиле на мађарско – аустријску
границу. 3. априла отпочеле су борбе за град. У трећој етапи, од 5. до 11. априла, разбијене

19 Ч. Попов, н. д., 140.

11
су немачке снаге код Беча. Совјетске јединице су 6. априла упале у јужни део града, а 9.
априла се пробиле и у сам центар града. Коначна предаја Беча уследила је 11. априла.

4. Берлинска битка

После заузимања Беча, средином априла фашистичка Немачка налазила се под

ударом јединица Црвена армије са истока и југа. Због претрпљених великих губитака у
току пет година рата, немачка је још у 1944. години била извршила тоталну мобилизацију
људства, а крајем исте године и почетком 1945. мобилисани су младићи од 16 – 17 година,
инвалиди и старији људи. Немачка Врховна команда је одлучила да по сваку цену брани
положаје на Одри и Ниси. Простор између ових река и Берлина, био је организован у три
јака одбрамбена појаса. За одбрану Берлина, укључујући и сам град, ангажоване су групе
армија „Висла“, и „Центар“. Црвена армија је општим планом предвиђала да окружи
немачке снаге, поцепа на неколико изолованих група, а затим уништи сваку посебно.
Опши напад на кистринском мостобрану отпочела је 16. априла. У току тродневних борби
јединице Црвене армије су, после врло оштрих борби, овладале првим и другим
одбрамбеним појасем и избиле испред трећег одбрамбеног појаса. Немци су нарочито јак
отпор пружили на Зеловским висоравнима. Армије првог белоруског фронта су 20. априла
отпочеле борбе за берлински утврђени реон. У току тога дана пробијена је спољна одбрана
Берлина, и тенковке снаге наставиле су надирање ка Потсдаму, ради спајања са армијама
првог украјинског фронта. До спајања долази 25. априла. Истога дана делови првог
украјинског фронта избили су на Елбу код Торгауа и успоставили везу са деловима
америчке прве армије.20
Напади за ликвидацију окружених немачких снага у Берлину отпочели су, такође,
25. априла, концентричним нападима оба фронта. Совјетске снаге су се 27. априла
приближиле центру Берлина. Немци су бранили сваку кућу и сваку улицу. Пространи трг
Кенигсплац испред Рајхстага био је посебно утврђен и припремљен за одбрану. У кругу на
око 200 метра од зграде припремљене су три линије ровова, које су биле повезане
саобраћајницама с подземним просторијама испод зграде Рајхстага. На крововима већих
зграда распоређена је противавионска артиљерија, а на трговима и у парку Тиргартен
пољска артиљерија. Улице које су водиле према Рајхстагу биле су забарикадиране, а
раскрснице улица миниране. Само у реону Рајхстага је концентрисано преко 5.000 Немаца.
Војници Црвене армије били су приморани да сваку улицу и сваку зграду заузимају по
цену врло великих губитака. Водећи жестоке борбе, совјетске јединице су 29. априла
заузеле већи део града. Исте ноћи јединице треће ударне армије и првог белоруског фронта
отпочеле су бору за Рајхстаг, а ноћу између 30. априла и 1. маја совјетски извиђачи Јегоров
и Кантарија истакли су на Рајхстагу црвену заставу победе.21

20 Ј. Марјановић, н. д., 301.

12
 Хитлер је 30. априла извршио самоубиство.22 Његов леш и леш Еве Браун, која је у
исто време узела отров, у врту Рајхтага су спаљени. Сутрадан начелник штаба немачких
сувоземних снага, генерал Кребс с овлашћењем Гебелса и Бормана, прешао је линију
фронта и затражио преговоре са совјетским командантима. У току преговора совјетски
руководиоци су изјавили да је обустављање ратних дејстава једино могуће на бази
безусловне капитулације немачких оружаних снага. Том приликом је обећано да ће
целокупном саставу гарнизона бити загарантован живот, остављане личне ствари и
ордења, а официрима још и лично наоружање. Пошто је генерал Кребс поднео извештај,
Гебелс и Борман су 1. маја одбили безусловну капитулацију. 23 Одмах затим совјетским
јединицама је наређено да, уз снажну артиљеријску ватру, отпочну последњи јуриш на
центар града. После тога извршили су самоубиство Гебелс са својом породицом, генерал
Кребс и други. Они који за то нису имали снаге похватани су 2. маја, после капитулације
последњих снага у Берлину. Адмирал Дениц је 1. маја преузео команду над оружаним
снагама Немачке, а 2. маја у 15 часова отпор берлинског гарнизона био је прекинут.24
Велика победа јединица Црвене армије у берлинској операцији довела је до
коначног пораза фашистичке Немачке. Она је била потпуно разбијена и њена војска, као
организована оружана снага, престала је да постоји.

21 Исто, 313.

22 Исто.

23 Ј. Марјановић, н. д., 313.

24 Исто, 314.
13
 5. Крај рата. Капитулација Немачке и Јапана

Последњих дана априла 1945. године, фашистичка Немачка практично више није
постојала. Њен партијски, државни и војни апарат били су већ потпуно паралисани. После
успостављања непосредне везе између јединица Црвене армије и предходница западних
савезника на територији Немачке, раздвојене немачке снаге већ су почеле да испитају
могућност за обустављање ратних дејстава, у првом реду против савезничких армија.
Немачке оружане јединице положиле су оружје пред западним савезницима, док су
немачке снаге на преосталим деловима совјетско – немачког и југословенског ратишта и
даље пружале организован отпор, тежећи да се повуку што даље према западу и успоставе
везе с командантима западних савезничких армија ради капитулације. Тих дана је и влада
Деница ступила у преговоре с врховним командантом савезничких снага, генералом
Ајзенхауером, у граду Ремсу. На преговоре је дошао, генерал – пуковник Јодл који је
тражио да се немачкој Врховној команди одобре четири дана за пребацивање снага са
совјетско – немачког фронта у британско – америчку зону. Савезничка Команда им је
одобрила два дана.25
Совјетска Врховна команда је захтевала да се заједнички акт о капитулацији
немачког Вермахта потпише у главном граду Немачке, Берлину, са чиме су се западни
савезници сложили. Представници свих савезничких армија стигли су у предграђе
Берлина, Карлсхорст, 8. маја. Совјетску страну представљао је маршал Жуков, британску
маршал авијације Тедер, САД је представљао командант ваздухопловних снага генерал
Шпац а Француску генерал Де Тасинји. Немачке оружане снаге предтављали су
фелдмаршал Кајтел, адмирал Фридебург и генерал – пуковник авијације Штумпф. Након
потписивања капитулације преостале немачке јединице су почеле са предајом. Последње
немачке снаге капитулирале су 15. маја на територији Југославије.26
Истовремено са освајањем јапанских пацифичких острва на Централном Пацифику,
растао је притисак Американаца на јапанска матична острва дејством ваздухопловства на
градове. Американци и Британци су годинама радили на стварању атомске бомбе. 27 За

25 Ј. Марјановић, н. д., 320.

26 Исто, 321.

27 Ч. Попов, н. д., 142.

14
време Потсдамске конференције, 17. јула, испробана је у пустињи Новог Мексика атомска
бомба чија је експлозија била до те мере ефикасна да је превазишла сва очекивања.
Амерички председник, Хари Труман, одлучио је да се то ново, страшно оружије употреби
„у циљу скраћивања рата и спасавања хиљада и хиљада америчких живота“. Он је наредио
команданту ваздухопловних снага САД-а на Далеком истоку, генералу Спацу, да се атомска
бомба баци на индустријске инсталације Хирошиме. 6. августа 1945. године у 8 часова и
15 минута бачена је на Хирошиму атомска бомба. 28 Бомба је експлодирала 600 метара
изнад земље. Погинуло је 79.400 а рањено око 65.000 лица. Око 6,5 квадратних километара
у центру града сравњено је са земљом. САД су 9. августа бациле и другу атомску бомбу,
сада на град и важну ратну луку Нагасаки. Снага ове бомбе била је јача за 15% од оне
бачене на Хирошиму. Њена експлозија је разорила 4,2 квадратна километра градске
површине. 36.000 људи је погинуло а 40.000 повређено.29 Последице атомског
бомбардовања се осећају и данас, знатан број рањених неспособан је за рад, а од леукемије
умире већи проценат преживелих.
Савезничке оружане снаге наносиле су непрекидне поразе јапанској армији и флоти
и потискивале јапанске јединице из окупираних територија, што је слабило јапански
економски и војни потенцијал. Бачене атомске бомбе и ступање СССР-а у рат, приморали
су јапанску владу на челу са адмиралом Судзукијем, да, 14. августа, прихвати
капитулацију Јапана, о чему је цар издао указ, којим се наређивало окончање рата.
Церемонија потписивања акта о капитулацији обављена је 2. септембра 1945. године, на
америчком ратном броду „Мисури“ у Токијском заливу. 30 Акт су најпре потписали
представници Јапана: министар иностраних послова Хонору Шигемицу, и начелник
Генераштаба, генерал Есидзиро Умедзу. После тога акт су потписали у име свих савезника,
генерал Макартур, у име САД-а адмирал Нимиц, Кине куоминтаншки генерал Су Ју Чан, у
име Велике Британије адмирал Фрезер, а у име СССР-а, генерал К. Н. Деревјанко. Овиме
је најкрвавији сукоб у историји човечанства завршен.

28 Ј. Марјановић, н. д., 463.

29 Ј. Марјановић, н. д., 464.

30 Исто, 467.
15
 6. Суђење злочинцима и Нирнбершки процес

Победници су били суочени с веома хитним проблемом: шта радити са онима који
су започели рат и Европи нанели нечувену патњу. Јула 1945. године, савезници су се
формално сложили да отворе процес против главних ратних злочинаца и да их казне.
Веома брзо су схватили колико је то замршен посао. Лако је било установити ко су главни
ратни злочинци, али шта са осталима, онима који су били на нижој лествици, који су
извршавали наређења и спроводили политику својих вођа. После открића логора смрти
током последњих недеља рата, питање казни поново је покренуто. Казнити оне који су
одговорни за злочине било је и питање најосновније правде и предуслова за изградњу нове
Немачке.31 Међутим, Националсоцијалистичка партија Немачке имала је осам милиона
чланова; у њој су били сви виши службеници, трговачка и интелектуална елита.
Однос према нацистичким сарадницима у свакој земљи су били другачији.
Американци и Британци прилазили су полако и методично: у британској зони испитано је
више од два милиона случајева до 1948. године. Руси и Французи су више волели да се
усредсреде на главне злочинце, а „ситну рибу“ поштеде. У неким су земљама чистке биле
кратке и жестоке. У Француској је у тренутку ослобођења линчовано хиљаде фашиста и
осумњичених сарадника непријатеља, на основу пресуда преких судова. У Немачкој се
процес одужио зато што је требало времена да се неки злочинци пронађу, још дуже да се
нађу преживели сведоци и прибаве докази. Један од најзначајнијих процеса, против
одобља Аушвица, започет је тек 1963. године. Чистке су се разликовале и по суровости. У
Белгији је после ослобођења отворено око 634.000 случајева. На крају је само 87.000
изведено пред суд, а 77.000 кажњено. У Аустрији, само је око 9.000 људи изведено пред
суд и само 35 смртних казни изречено. С друге стране, у Италији и Француској појединци
су ове чистке користили да сведу рачуне са својим политичким и личним непријатељима.
У Холандији је око 150.000 затворено под сумњом да су сарађивали са окупатором.
Нирнбершки процес, најчувеније суђење ратним злочинцима, почело је 20.
новембра 1945., а завршило се 1. октобра 1946. године. Одвијало се у Нирнбершкој палати

31 В. Лакер, Историја Европе 1945 – 1992, Београд 1999, 46.

16
правде. Совјети су тражили да суђење буде у Берлину, али Американци су то одбили јер су
хтели да суђење буде у њиховој контролној зони. Нирнберг је био погодан и зато што је
имао и једну од ретких очуваних великих судница и велико затворско одељење. Уз то био
је познат као град нацистичких скупова па је суђење нацистима баш у том граду имало
значајну симболику. Свака од четири велике силе победнице именовала је по једног судију,
његову замену и тужиоце. Председавајући већа био је британски пуковник сер Џефри
Лоренс.32 САД је представљао судија Бидл, француску судија Де Вабр, а СССР генерал –
мајор Никиченко. Оптужено је 24 лица и шест организација по следећим тачкама
оптужнице:
1. Учествовање у заједничком плану или завери за спровођење злочина против мира.
2. Планирање, започињање и вођење агресорских ратова и других злочина против мира.
3. Ратни злочини.
4. Злочини против човечности.
Међу оптуженима били су главне преживеле нацистичке вође, попут Геринга,
министра спољних послова Рибентропа, идеолога Розенберга, војних команданата Кајтела,
Јодла и адмирала Деница. Стотине људи је припремало суђење, а материјал је износио
више од пет милиона куцаних страна. Многи су Немци у почетку мислили да је процес
само пародија правосуђа, али их је тежина доказа разуверила. Више милиона невиних
људи је убијено и рачун мора да се поравна. Један од оптужених, Ханс Франк, бивши
генерални гувернер Пољске, изјавио је да „ни кроз хиљаду година кривица Немачке неће
бити избрисана“. Други су остали пркосни до краја. Када се Штрајхер, главни прогонитељ
Јевреја, попео на губилиште, последње речи биле су му „Хајл Хитлер“. Херман Геринг,
годинама други човек у нацистичкој Немачкој описао је себе као човека опредељеног за
мир; извршио је самоубиство неколико сати пре заказаног погубљења. 33 Већина оптужених
нити се кајала, нити инатила – они напросто нису знали шта се дешавало, само су
извршавали наређења. Тврдили су да је у Трећем рајху само фирерова реч била битна.
Десеторица су осуђени на смрт и погубљени, тројица су ослобољени оптужбе, остали су
добили казне затвора различите дужине. Од 1966. године Рудолф Хес је био једини
затвореник Шпандау затвора. Умро је 1987. године у 91. години. Нирнбершка пресуда бије
се односила само на појединце; целокупне организације су осуђене за злочин против
човечности.
Процес су осуђивали из различитих разлога и ван граница Немачке. Списак
оптужених на известан начин је био произвољан. Уз најмоћније политичке и војне
личности, на оптуженичкој клупи нашао се и један радио – репортер; у једном случају син
је оптужен уместо оца. Оптужени су имали правну помоћ, али је било немогуће изнети све
доказе. Разговарајући о немачком нападу на Пољску 1939. године, адвокати нису смели да
помену тајни протокол по којем је Пољска била подељена између Немачке и СССР-а. Било

32 Исто, 47.

33 В. Лакер, н. д., 48.

17
је и суштинских несагласности:34 Осуђени су оптужени за кршење међународног права, а
међународно право односи се само на државе, а не на појединце; појединци су могли да
буду изведени пред суд правде само по законима сопствене државе, а не по поретку
успостављеном после окончања рата.
Касније су одржани још многи процеси, на пример суђење Манштајну, и вишим
службеницима који су руководили полицијом и специјалним јединицама укљученим у
„Коначно решење“, истребљење пет милиона Јевреја. Нажалост, многи злочинци су
побегли у Шпанију и земље Јужне Америке, где је већина дочекала старост,
неодговарајући за своја злодела.

Закључак

Последице Другог светског рата биле су огромне и видљиве у свакој свери живота.
Тачан број људских жртава Другог светског рата није утврђен нити ће икада бити утврђен.
Већина процена спомиње бројку од 55 милиона људи, при чему се такође држи да само
десет процената одлази на припаднике оружаних формација, док се остатак односи на
цивиле. Рат је довео до драматичних демографских промена у многим областима света.
Целе етничке заједнице су или десетковане или присилно расељене. Најбољи пример
представља готово потпуни нестанак Јевреја у Европи - они који су преживели Холокауст
су углавном емигрирали у САД или Палестину, где је ускоро створена држава Израел. 15
милиона Немаца је протерано из великог дела источне Европе, а нешто слично се догодило
и италијанској мањини на источним обалама Јадрана.
И материјални губици су били велики. Готово на сваком подручју где су се водиле
ратне операције дошло је до великог или потпуног уништења путева, мостова, железница,
телекомуникационих система и других облика инфраструктуре, а многе државе су
доживеле озбиљно смањење властитих индустријских и других ресурса. У рату су нестали
и многи делови културне баштине, за што су најбољи пример Варшава, коју су Немци у
потпуности разорили након неуспелог устанка 1944. године, као и Дрезден чији је већи део
године 1945. спаљен у савезничком бомбардирању.
Највидљивије промене биле су оне које су се тицале државних граница. СССР је
након рата и формално у свој састав увео Естонију, Летонију и Литванију те се проширио
на рачун Финске, Немачке, Пољске, Чехословачке и Румуније. Мировним уговорима су се
на запад прошириле Пољска на рачун Немачке, односно Југославија на рачун Италије - с
тиме да је питање Трста решено тек 1954. године. Кина је од Јапана преузела острво
Тајван, док је Кореја стекла независност од Јапана. Сама Немачка је убрзо након рата
постала подељена на Западну и Источну Немачку.

34 Исто.
18
 Због свих ових догађаја, због постојања концентрационих логора, Холокауста,
употребе нових типова оружја, атомске бомбе, због погибије великог броја људи, Други
светски рат представља највећи и најкрвавији сукоб у историји човечанства.

Литература

1. Лакер Валтер, Историја Европе 1945 – 1992, Београд, 1999.

2. Марјановић Јован, Други светски рат 1939 – 1945, Београд, 1969.
3. Попов Чедомир, Политички фронтови Другог светског рата, Нови Сад, 1995.

19