Sa osloncem na zapadnu vojnu pomoc (1951-1957)

Prekidom isporuka vojnog materijala iz SSSR-a i drugih istocnih zemalja, pojacavanjem ekonomsko-politickih pritiska, kao i
koncetracijom vojnih jedinica u blizini granice, Jugoslavija, je nakon rezolucije IB 1948.god. zapala u ozbiljnu bezbedonosnu i
svaku drugu krizu. Opsta nemastina se odrazila i na Jugoslovensku armiju, koja je jos uvek bila u fazi posleratne konsolidacije.
Veliki broj jedinica jos uvek je bio naoruzan trofejnim nemackim i italijanskim oruzjem, a posebno je nedostajala teska artiljerija
i PT topovi, sve vrste municije, oklopna sredstva, rezervni delovi... Svesna ozbiljnosti situacije vlada FNRJ tokom 1950. god.
inicira pregovore sa vladama Amerike, Francuske i V. Britanije, otvoreno isticuci potrebu za vojnom pomoci. Prvi pregovori su
zapoceti krajem 1950. god. u Vasingtonu, gde je u pocetku postignuta saglasnost o isporuci nemackog trofejnog oruzja, sto je i
odgovaralo Jugoslaviji. Naredne 1951. god. pregovori su nastavljeni, da bi tokom boravka tadasnjeg nacelnika generalstaba
general pukovnika Koce Popovica od 15-16. maja 1951. god u Vasingtonu postignut dogovor. Ubrzo nakon toga, su pristiglie
prve isporuke, mahom artiljerijskog materijala, iz Francuske. Sporazum je formalno zakljucen 14. novembra 1951 i trajao je do
12. decembra 1957. god. U pocetku americki zvanicnici su insistirali da preobuku na nova sredstva izvode njihovi instruktori sto
je za Jugoslaviju bilo neprihvatljivo. Nakon mnogo natezanja od ovog zahteva, zvanicno, su odustali tek nakon odlicno
pripremljene i izvedene intervidovske vezbe severno od Banja Luke oko Klasnica. Cilj vezbe je bio da se pokaze uvezbanost u
koriscenju razlicite tehnike i to u najzahtevnijoj taktickoj radnji - forsiranju reke. Angazovana je kompletna pesadijska divizija,
podrzana sa OJ i RV. Forsirana je reka Vrbas i to na tri nacina: gazom, skelskim prelazom i pontonima, nakon cega su se oklopne
jedinice spojile sa vazdusnim desantom na drugoj obali. Ceo tok vezbe, kojom je komandovao gen.-puk Mihajlo Apostolski,
posmatrao je nacelnik zdruzenog generalstaba americke armije general Kolins. Ipak, u periodu 1952-56., u americkim vojnim
skolama skolovano je ukupno 20 oficira, da bi se kasnije sav potreban kadar skolovao u domacim skolama. Prva veca provera u
osposobljenosti za rukovanje novim sredstvima bili su manevri izvedeni jeseni 1953. god. u Slavoniji. Izmedju ostaloga, po
losem vremenu, forsirana je reka Ilova i to gazom, skelama i pontonima. Tok vezbe je pratio licno Tito, koji je bio zadovoljan
vidjenim.

Nova tehnika

.....U Rijeci je osnovan prijemni centar za tehniku koja je stizala brodovima. Tokom trajanja programa, po pitanju oklopnih
jedinica, isporuceno je 599 tenkova Serman M4A3, 319 tenkova Paton M-47, 240 samohodnih orudja M-18, 399 samohodnih
orudja M-36, 265 oklopnih automobila M-8, 70 samohodnih haubica M-7, 300 izvidjackih automobila M-3, 15 samohodnih
orudja M-15A1, 10390 razlicitih kamiona itd. Ukupna vrednost isporucene pomoci za celo trajanje programa je bila
749.608.000. dolara. Slicno, kao i nakon 1945., kada je tehnika potrazivana od Sovjeta, ponovo su do izrazaja dosli
megalomanski zahtevi, ovoga puta prema saveznicima. Tako je izmedju ostaloga potrazivano 1.659 ! tenkova M-47 ili M-48,
1.254 samohodnih topova M-36, 532 izvidjackih automobila M-3, 52 sam. haubice 105mm, 36 sam. haubica 155mm, 136
tenkova za izvacenje, 122 vucna voza itd. Napominjemo da je sva tehnika isporucivana potpuno besplatno. Tokom pregovora
Amerikanci su ukazivali na visoku cenu M-47 i preporucivali francuski model AMX-13, koji je jeftiniji i pogodniji za brdske
uslove. Takodje kako samohotke M-36 nisu vise proizvodjene, preporucena je nabavka bestrzajnih topova. Isporucena tehnika je
drasticno uvecala tehnicku opremljenost armije, ali sa druge strane znatno je uvecan i asortiman i raznolikost sredstava u
upotrebi. Sva isporucena tehnika mahom je bila u dobrom stanju, koriscena ali remontovana pre isporuke. Deo sredstava je bio
zastareo, nekompletan i sa nedovoljno rezervnih delova. I pored velikih isporuka, u postojecim jedinicama nedostajao je velik
broj oklopnih vozila:
1953.god. 1960.god.
Model
Sleduje Ima Sleduje Ima
tenk T-34 831 424 1.183 422
tenk M-4 300 619 599
tenk M-47 - 322 319
SO M-18 126 187 236 239
SO M-36 10 368 399
SO M-7 76 34 64 70
.....Saveznici su insistirali, a sto je budno nadgledala misija AMAS-a, da sva isporucena tehnika biva dodeljena jedinicama V
vojne oblasti. Razlog je ocigledan, jer jedino ovako rasporedjena tehnika je delimicno stitila osetljivi pravac prema Trstu i vecim
jadranskim lukama, od napada Varsavskog ugovora. Ovo je striktno kontrolisano da cak i 4.Gardijska divizija u Beogradu nije
primila nove tenkove sve do aprila 1959., kada je primila 27 Patona iz 1.okbr iz Vrhnike. Sem ovoga insistirano je i na tome da
se tehnika dodeljuje iskljucivo mirnodopskim jednicama. Medjutim jugoslovenska strana je deo tehnike dodeljivala i
nerazvijenim , ratnim jedinicama, sto je izazivalo protest clanova misije AMAS-a. Jugoslovenska strana se pravdala da nase
ratne jedinice vec imaju odredjeno ljudstvo i materijalna sredstva, koje se po potrebi moze aktivirati za nekoliko dana, te da se
tako postize unifikacija tehnike na nivou divizije. Primljena tehnika se eksploatisala tek delimicno, po sistemu rotacije izmedju
jedinica i skladista, sto je takodje bio predmet spora, jer su predstavnici misije zahtevali sto masovnije mirnodopsko koriscenje
primljenih sredstava. AMAS je smatrao da se ovim nacinom upotrebe dobija veci broj raspolozivih obucenih vojnika, za koje se
po potrebi moze isporuciti potrebna tehnika. Jugoslovenski zvanicnici su imali rezerve prema ovim zahtevima, smatrajuci da bi
se na ovaj nacin rezervni delovi i tehnika ubrzano trosili, te bi se tako dospelo u zavisnost od americkih isporuka. Bilo kako bilo
uz primljenu tehniku sledovalo je u proseku samo 20% propisanih kolicina rezervnih delova, sto su nakon protesta JA,
predstavnici AMAS-a objasnili da jugoslovenska strana samo i koristi 20% primljenih sredstava, a da je ostatak u skladistima.

Aktivnosti
.....U tom periodu smatrano je da je Jugoslavija ugrozena sa tri operativno - strategijska pravca. Juzni pravac je vodio iz
Bugarske i racvao se prema Skoplju i Nisu. Centralni pravac, koji je sa svojih 700km bio najduzi, vodio je preko Vojvodine u
centralna podrucja zemlje, i mogao se spojiti sa ostalim pravcima. Zapadni pravac je trasa od Madjarske do Trsta, duzine oko
250km i smatran je najugrozenijim pravcem. Na svakom pravcu je bila rasporedjena, priblizno, po jedna oklopna divizija. Bas na
podrucju zapadnog pravca septembra 1953. odrzani su do tog trenutka najveci posleratni vojni manevri. Naredbu za ove manevre
je 14. avgusta 1953. potpisao marsal Tito, a za komandanta je odredjen general Kosta Nadj, komandant V vojne oblasti. Manevar
je izveden na podrucju Hrvatskog zagorja sa ukupno 50.000 angazovanih pripadnika JNA. Velicinu manevra mozda ilustruje
podatak da je za potrebe transporta organizovano i otpremljeno 117 vojnih vozova. Aktivnosti su zapocete 14. septembra
prodorom "plavog" iz pravca Madjarske ka Zagrebu u dubini od 20km. U prvoj fazi inicijativa je prepustena "plavom", koji je
prodorom na pravcima Koprivnica - Krizevci - Vrbovec i Bjelovar - Zagreb pokusao obuhvatiti Zagreb.Branilac "crveni" se u
periodu 14 - 20 septembar povlacio i konsolidovao, da bi 23. septembra nastupila druga faza, veliki kontranapad. Snage "plavog"
su brzo odbacene i nastupilo je likvidiranje izolovanih snaga. Konacan poraz je oznacio vazdusni desant na glavno komandno
mesto "plavog" Sv. Ivan Zelinu. Tokom manevra forsirana je i reka Lonja. Nakon svega deo angazovanih jedinica je 26.
septembra prodefilovao pored Tita i ostalih visokih zvanicnika u mestu Lonjica. No samo desetak dana kasnije iste jedinice su
ponovo angazovane, samo ovog puta okolnosti su skoro bile ratne.
.....U jesen 1953. god. naglo se pogorsala situacija oko Trsta. Jugoslavij i Italija su bile na ivici sukoba oko najavljene podele
Trsta, na stetu Jugoslavije. Vojno - politicko rukovodstvo bilo je jako zateceno razvojem situacije. Naime ujutro oko deset casova
8. oktobra predstavnici Velike Britanije i USA su posetili Tita i diplomatkim stilom mu saopstili odluku saveznika. Italija je vec
gomilala snage na podrucju Trsta. Dok su sirom zemlje odrzavani mitinzi podrske vojnom i politickom rukovodstvu, u Sloveniji
i Hrvatskoj izvrsena je mobilizacija, a izvrsena je koncetracija tenkovskih i motorizovanih jedinica u Istri. Pokrenute su
tenkovske brigade 20. tenkovske divizije, a iz rezerve Vrhovne komande iz Kragujevca u Sloveniju vozovima je upucena 252.tb.
Ipak usled velikih diplomatskih aktivnosti saveznika, ali i odlucnog stava Jugoslavije dolazi do postepenog hladjenja atmosfere.
Vec krajem oktobra na obe strane mogle su se cuti izjave o mogucem povlacenju i mirnom resenju. Posle kompromisnog resenja
i zakljucenja sporazuma o obostranom povlacenju dolazi do normalizacije situacije. Vec u drugoj polovini novembra pripadnici
265.tb iz Ilirske bistrice, koji su bili spic napada, su vraceni u maticni garnizon na nastavak obuke.Ovom prilikom povucen je i
rasformiran mehanizovan puk iz sastava Odreda na Slobodnoj Teritoriji Trsta (STT) Cela situacija je bila velika provera
spremnosti OJ. Ukupno je u periodu trajanja krize bilo pokrenuto oko 50% raspolozivih oklopnih sredstava. Rok mobilizacije
tenkovskih brigada je bio 36 sati, koji je tesko ispunjavan, a najcesce usko grlo su bile akumulatorske stanice ili nepredvidjeni
dogadjaji, kao u slucaju gore pomenute 252.tb. Naime nakon dobijanja naredjenja za mars, vozila su pripremljena u hangarima
koji su bili blizu puta. Medjutim kada su pokrenuti, svi tenkovi su zaglavljeni u blatu ispred hangara, sto je planirani pokret
odlozilo vise sati. Tek nakon energicne intervencije komandanta I vojne oblasti generala Pavla Jaksica pronalazi se resenje.
Posecen je cerik pored hangara i poredjana debla su formirala trasu za izvlacenje iz blata. I pored svih komplikacija prva
kompozicija sa tenkovima T-34 , ove brigade je protutnjala u 5 sati ujutru kroz topcidersku stanicu, bas kako je iglasilo
naredjenje generala Jaksica
.....
 Sa jedne od vezbi iz pedesetih godina

Promene u 1956.

.....Kako je u relativno ktatkom vremenu primljena velika kolicina oklopnih vozila, stvorena je dilema u daljem organizovanju
OJ. Zastupnici jedne strane smatrali su da treba sto vise tenkova dodeliti pesadijskim jedinicama, sto je kritikovano jer se
smatralo da bi se na taj nacin OJ "stopile" sa pesadijom, koja nije imale potrebne OT, cime bi znatno bila ogranicena mobilnost
OJ. Druga strana je stala na stanoviste da treba dalje ukrupnjavati tenkovske jedinice i preci na stvaranje mehanizovanih korpusa,
sto je takodje kritikovano i nazvano "tenkizam" Resenje je bilo kompromisno i zauzet je stav da se postojece samostalne OJ
zadrze na dostignutom nivou, a da se tenkovi dodele i odredjenom broju pesadijskih divizija. U duhe te odluke u narednom
periodu 10 tenkovskih bataljona je uslo u sastav 10 pesadijskih divizija prve linije. U tom periodu postojale su 17. oklopna
divizija u 1. armijskoj oblasti, 26. oklopna u 3. armijskoj oblasti i 20. oklopna u 5. armijskoj oblasti. Tokom 1956. zapoceta je
veca reorganizacija JNA, koja je zahvatila i oklopne jedinice (od 1953. termin tenkovske, zamenjuse se terminom oklopne).
Najvaznije promene su bile pretvaranje Vojnih oblasti u Armijske oblasti, a u okviru njih Vojna podrucja, umesto komandi
korpusa. Jedna od najvecih promena je uvodjenje tenkovskih bataljona u pesadijske divizije (gore pomenutih 10 bataljona), sto
se postizalo raznom kombinatorikom nad raspolozivim sredstvima. Tenkovski bataljoni 58., 62., i 67. pesadijske divizije
popunjeni su ukidanjem trecih ceta jedinica na prostoru V Vojne (armijske) oblasti. Do kraja 1960. u pesadijskim divizijama bilo
je ukupno 11 tenkovskih bataljona, sa po 21 tenkom. Vojne (armijske) oblasti su pod svojom komandom zadrzale najkrupnije
jedinice - tenkovske divizije, kao glavnu udarnu snagu, ali je planirano i da Vojna podrucja dobiju svoje samostalne bataljone, ali
do 1959. samo su tri bataljona predpocinjena. Za potrebe obuke oklopnog roda u Banja Luci je 1956. formiran 973.nastavni
centar. Tokom 1958. SCOJ i 973.NCOJ formiraju SNCOJ (Skolsko nastavni centar OJ). U ratu ova ustanova je razvijala 249
tenkovski bataljon. I pored ovoga struktura obucenog ljudstva je bila nepovoljna. U 1958. , racunajuci aktivne i rezervne, bilo je
najvice obucenih mitraljezaca, po tenku 2,7-2,8, zatim nisandzija 1,5 i namanje najpotrebnijih - vozaca 1,1 po tenku. Od 1956. na
nivou svake vojne oblasti izgrajuju se poligoni za vezbu i obuku oklopnih jedinica, cime je izbegnuta praksa da se koristi vise
manjih poligona u okviru armije ili korpusa. Proces izgradnje je bio relativno dug jer je proces otkupa zemljista od vlasnika bio
spor, pri cemu je karakteristican slucaj poligona "Manjaca", kada su se seljani vracali da gaje stoku na podrucju poligona i ako su
je prethodno prodali i preselili se u Vojvodinu, sto je stvaralo velike probleme u redovnom izvodjenju obuke. Lokacija OJ
sredinom 1956. moze se videti u donjoj tabeli:
 Lokacija OMJ u Jugoslaviji sredinom 1956. god.
Prva armijska oblast: Treca armijska oblast: Peta armijska oblast: Sedma armijska oblast:
26. oklopna divizija: 20. oklopna divizija: 219.okbr - Capljina
17. oklopna divizija:
211.okbr - Nis 2.okbr - Jastrebarsko
252.okbr - Kragujevac
243.okbr - Skoplje 265.okbr - Ilirska
203.okbr - Smederevo
Bistrica
17.sap - Smed. Palanka
20.sap - Petrinja

Skopsko vojno podrucje: Ljubljansko vojno podrucje: Sarajevsko vojno podrucje:

62. pesadijska divizija:
346(348?).okb - 1.okbr - Vrhnika 121.tb - Sarajevo
62.okb - Pancevo
Kavadarci

67. pesadijska divizija Pristinsko vojno podrucje: Zagrebacko vojno podrucje: 58. pesadijska divizija

67.okb - Subotica ? okb - Pristina 31.okp - Dugo Selo 58.okb - Osijek

4. Gardijska divizija 14. pesadijska divizija:

4.okb - Beograd 14.okb - Varazdin

56. pesadijska divizija

56.okb - Bjelovar

60. pesadijska divizija:

60.okb - Maribor

1. pesadijska divizija

1.okb - Vipava

33. pesadijska divizija

33.okb - Rijeka -
Podgrad

6. pesadijska divizija

6.okb - Karlovac

Skolski centar OJ - Banja Luka

329.okbr (formira od skolskih jedinica na oglas mobilizacije)

249.tb (formira od skolskih jedinica na oglas mobilizacije)

Stanje tehnike

.....Velika specificnost oklopnih jedinica pedesetih godina bio je ogroman procenat neispravnih vozila usled poslovicno loseg
remonta, ali i nedostatka svih grupa rezervnih delova. Najlosije je stajao tenk T-34, kod koga se proces osvajanja rezervnih
delova otegao na period od deset godina. Sredinom pedesetih T-34 je cinio 31% raspolozivih tenkova, a u tom trenutku 50%
ovog tipa je bilo nepokretno zbog problema sa remontom. Ova vozila su primljena bez sledujuce dokumentacije, pa i nije bio
poznat istorijat upotrebe, starost, utroseni resursi...Do 1956. pod okriljem Tehnicke sluzbe JNA formirano je pet tehnickih
remontnih zavoda (TRZ): u Cacku 1953., u Bregani 1954., u Hadzicicima i Kragujevcu 1955. i Skoplju 1956. Kako je proces
rada bio lose organizovan, a prisutne su bile i mnoge druge objektivne teskoce, 1956. 235 tenkova je cekalo remont ili generalnu
opravku. Narocito je bila ozbiljna situacija u jedinicama sa sovjetskom tehnikom, pa je 1957. bilo neispravno 120 T-34 (27%),
dok je u istom periodu stanje primljene americke tehnike bilo dosta bolje, samo 15% neispravnih. Ipak sabiranjem ovih brojki
vidi se da je 1957. van stroja bilo 21% ukupnog broja , a to je cak 8 bataljona pune formacije! Iako je primljena velika kolicina
americke oklopne tehnike, za sta je postojao uhodan lanac prijema, proces nabavke rezervnih delova za ova vozila je isao sporo i
komplikovano. Po pravilu manje kriticni delovi su pristizali redovno, ali najpotrebniji u malim kolicinama i sa zakasnjenjem.
Istuapnjem Jugoslavije 1958. iz programa MDAP, stanje je postalo jos kriticnije, jer sada je bio problem i remont americke
tehnike. Zanimljivo je da nije pokusano osvajanje rezervnih delova za ova vozila, kao sto je praktikovano za tenk T-34. Tokom
inspeksijske provere u Skolskom centru OJ u Banja Luci, konstatovano je da vise od polovine T-34 nije imalo akumulatore i
cekalo je na generalni remont, da su samohotke SU-76 neispravne ili za rashod, da je los odnos prema tehnici i da su generalno
losi uslovi za odrzavanje. Cak i kod "ispravnih" tenkova stanje nije u potpunosti zadovoljavalo: dotrajalost elektroinstalacija,
pogonskih i potpornih tockova, lamela za bocna i glavna kvacila, hodni deo je bio u proseku 50% istrosen, alat nekompletan...
Situacija se popravlja 1958. kada je procenat neispravnih pada na oko 14% (171 sa najvise neispravnih T34 118) u odnosu na
proslu godinu kada je bilo 21%. Pad je najvise uslovljen povecanje asortimana rezervnih delova za koje je osvojena proizvodnja.
Stanje raspolozivih tj. preostalih moto - casova nije zadovoljavala, jer je iznosila 244mc po tenku ili oko mesec dana borbenih
dejstava. Ostaje pitanje kako bi i koliko bi jugoslovenske OJ izdrzale u ratu, kada je ovoliko problema bilo u miru. Bilo je i
pokusaja unifikacije tehnike i to kroz prekalibraciju americkih mitraljeza 7,62mm na kalibar 7,92mm. Radjena je i zamena
Fordovih motora na tenkovima M-4, sa motorima V-2, kakve su imali T-34 i koji su proizvodjeni u FAMOS-u. Zatim planirana
je ugradnja topova 90mm na tenkove M-4 i T-34, cime bi se postigla unifikacija kalibra kod 2/3 tenkova. Vremenom se
uglavnom odustalo od ovakvih ideja. Pored tehnoloskih problema OJ su imale i niz ostalih tesko resivih problema. Popunjest
cisternama je bila 68%, vucnim vozovima 43%, a tenkovima za izvlacenje 34%. U slucaju opste mobilizacije OJ su se
popunjavale vozilima iz popisa i to u kolicini od 52%. Cak i u doba mira sarolikost fonda teretnih vozila je bila jako izrazena, na
primer u 17. oklopnoj diviziji je bilo 19 razlicitih tipova i marki vojnih kamiona. U periodu o kome govorimo 66% borbene i
80% neborbene tehnike je bilo konzervirano, sto je drasticno uvecavalo vreme mobilizacije jedinice. Naprimer kompletnoj
posadi tenka T-34 trebalo je 12 sati za dekonzervaciju, a kod tenkova Serman i Paton i vise jer su se pojedini sklopovi tek
montirali. Jedinice sa T-34 su imale izrazit problem nedostatka agregata za punjenje akumulatora, pa je kod nekih jedinica bilo
potrebno od 4-11 dana za aktiviranje svih akumulatora!
... .U ovom periodu bilo je i pokusaja modifikacije postojecih tenkova, ali i razvoja novih. Nakon razvoja Vozila A i Vozila B u
prethodnom periodu radilo se i na projektu tenka M-320 (srednji tenk na bazi T-34), M-628 (usavrsavanje T-34), M-634
(usavrsavanje M-4), M-636 (srednji tenk)...U medjuvremenu najveci uspeh je bio osvajanje proizvodnje menjacke kutije 1954. i
motora 1957. za tenk T-34. Juna 1958. izradjen je i prototip oklopnog transportera, koji ce kasnije posle mnogo savladanih
problema uci u serijsku proizvodnju oznacen kao Oklopni transporter M-60.

"Namontirana" scena koja prikazuje rad na odrzavanju primljene tehnike. U prvom planu izvidj. automobil M-3 Skautkar, iza
dve samohotke M-36B2
 Plan reorganizacije JNA - "Drvar"

.....Nakon istupanja iz programa saveznicke pomoci i uspostavljanja dobrih odnosa sa SSSR-om, Jugoslavija je postigla
odredjeni balans odnosa prema Istoku i Zapadu. Sve vise se pominje neutralnost, odnosno nesvrstanost, kada se govori o odnosu
prema tim centrima vojne i politicke moci. U praksi Jugoslavija se pokusava angazovati kao lider mnogih africkih i azijskih
zemalja, koje nisu gravitirale ni prema jednoj supersili, prevashodno osnivanjem pokreta Nesvrstanih. Rezultat ovoga je i nova
doktrina, koja je vise uzimala u obzir domaca iskustva iz NOR-a, te je u skladu sa procenjenim mogucnostima (1958.) doneta
nova koncepcija odbrane, poznata kao Strategija opstenarodnog rata. U skladu sa ovim izradjen je plan "Drvar", koji je donosio
veliku reorganizaciju JNA. Naredbom Generelstaba JNA od 5.avgusta 1959. zapoceta je realizacija plana "Drvar"
.....Jedan od glavnih ciljeva plana "Drvar" je bilo iznalazenje optimalne organizacije jedinica za dejstva u uslovima nuklearnog
rata, koji je smatran veoma izvesnim u potencijalnom sukobu supersila. Za ovo su pozajmljena iskustva americke armije, koja je
ovaj problem resila tkz. "Pentomic" formacijom. Uprosceno, to znaci da se divizija sastojala iz pet pukova, a puk iz pet ceta, pri
cemu se ukida rang bataljona, osim ako nije samostalan. U slucaju OJ je bilo odstupanja od ove formacije, pa su oklopne divizije
imale tri puka. Takodje novom organizacojom smatrano je da je povecana vatrena moc, jer je eliminacijom bataljonskog
komandnog nivoa smanjen broj tenkova za komandovanje (po starom resenju od 67 tenkova okbr, moglo se racunati na efikasnu
vatru samo kod 54 tenka). Generalno po pitanju OJ "Drvar" je doneo svojevrsnu decentralizaciju, a jako je smanjena pesadijska
komponenta u svim strukturama oklopne divizije. Smatrano je da su oklopne divizije relativno glomazne i slabopokretne
strukture, sto je nova formacija trebala promeniti. Na osnovu ovih nacela i cinjenica da teritorija Makedonije ima relativno losu
putnu mrezu, sa malo rokadnih puteva, te da topografija jako kanalise pokret oklopnih divizija, rasformirana je skopska oklopna
divizija. Bitna novost je bila i da su Armijske oblasti preimenovane u Armije.
.....Formacija oklopnih divizija brigadnog sastava nije dugo egzistirala, vec 1959. god je po
planu "Drvar" rasformirana je skopska 26.okd (ali njen naziv je preuzela 17.okd u
Kragujevcu), a ostale dve su preformirane tako da su od 2 brigade nastala 3 puka. Nova
organizacija OMJ je kopiranje formacije NATO divizije "pentomic" tipa, a takodje reforma je
ojacala oklopne jedinice u sastavu pesadijskih divizija, na stetu samostalnih oklopnih jedinica. Oklopne cete su imale 4 voda: 3tv
Najznacajnija novina bila je da su ukinuti tenkovski bataljoni i da je puk sacinjen iz ceta, koje i motopesadijski vod (mpv), u okb
su imale po 13 tenkova (3 voda po 4 tenka i jedan komandni). Za tenkovske pukove je pesadijskih divizija, nisu imale
zadrzana ceta od 10 tenkova. Motodesantni bataljon je preveden na nivo cete, a samohodni mpv, ali su imale strukturu 4 voda
art. puk je sveden na haubicki divizion od 155mm. U puku je bilo cetiri tenkovskih i 1 sa po tri tenka.
pesadijska ceta. Ova promena je delimicno iznudjena i cinjenicom da je pesadija veoma
osetljiva na nuklearna dejstva, a posto nije bilo dovoljno OT pesadija je svedena na najmanju
mogucu meru, pre svega za defanzivne zadatke. Puku je prema zahtevima vremena dodeljen
vod ABHO, a diviziji ceta. Samostalne okbr iz tog perioda (podcinjene vojnim podrucjima,
bilo ih je 8, a skolski centar je razvijao jos jednu u ratu) su imale po pet tenkovskih ceta, ali okb pesadijskih divizija imali su :
sa vise oficira i boljom logistikom. Pored ovoga brigada je imala i 2 baterije haubica M2 od komandni vod, dve tc, mtp cetu i
105mm, jednu samohodnu haubicku bateriju M7 od 105mm i samohodnu PO bateriju od 4 pozadinski vod. Kom. vod je
vozila M36. Po planu 'Drvar" deo bataljona u pesadijskim divizijama je trebao biti pored kom. tenka imao jedan IA i
preformiran , gde bi vod imao 4 tenka, a bataljon 27 ukljucujuci i komandirov tenk. Ukupno dzip sa radio uredjajem. Skupa: 27
je 11 pesadijskih divizija je imalo tenkovske bataljone u svome sastavu. Takodje 9 pesadijskih tenkova, 1 TZI, 1 vucni voz i 25
brigada su dobile po jednu oklopnu cetu, kao i Vojna akademija, a od samostalnih ceta je mot. vozila
ostala samo jedna u sastavu vojno-pomorskog uporista Vis. Takodje uprave taktickih poligona
OJ su razvijala, u slucaju rata, jedan skolsko-dopunski oklopni bataljon. Nesto kasnije, 1961.
formirana su jos tri okb i jedna ceta za pesadijske divizije B klasifikacije.
Oklopni puk , osim komandi i
......Ubrzo su se otkrili nedostaci pentomic (petorne) formacije. Osnovna slabost se ogledala u
njenih samostalnih vodova je
tome da cu cete bile direktno podcinjene komandi puka - brigade, sto je uslovilo relativno
imao: 4tc i 1mpc, sam. bateriju
veliki broj komandujucih veza i preopterecenje komandanta puka - brigade. Sem ovoga ovo
M7 105mm, PO bateriju M36, PA
resenje je smanjilo broj staresina u OMJ, a i usporilo napredovanje oficira. Na primer kapetan
bateriju M-15, pionirsku cetu,
I klase je teze naprdovao do cina majora, jer su ukinuti tenkovski bataljoni bilo uobicajeni
ABHO vod i pozadinsku cetu.
komandni nivo tog cina. Cak su i americke oruzane snage, nakon negativnog iskustva ubrzo
Skupa 41 tenk, 6 IA, 3 OA, 1 TZI
odustale od "pentomic" divizija.
i 90 mot. vozila)
......Poseta jugoslovenske delegacije oklopnog roda kolegama u SSSR-u juna 1957., prve od Rezolucije IB 1948., je nagovestila
polticki otklon Jugoslavije od Zapada i preorijentaciju nabavke oruzja na druge izvore. Tom prilikom Jugoslovenima
predvodjenim pukovnikom Stevom Mileusnicem, pokazana je Vojna akadenija po jedna tenkovska i mehanizovana divizija i
prisustvovali su jednoj vezbi. Delegacija je imala prilike i da vidi T-54, oklopne transportere tockas i gusenicar. ali i tenk T-10, za
koji domacini nisu pruzili nikakva objasnjenja. Iako je Jugoslavija istupila iz programa saveznicke vojne pomoci 1957. prvi
kontigenti iz SSSR-a stizu tek tri - cetiri godine kasnije.
Kroz program vojne pomoci Jugoslaviji su izmedju ostaloga isporucena i 319 tenka M-47

Oklopne jedinice JNA

Od saveznistva do izolacije (1945-1948god.)

Sa osloncem na zapadnu vojnu pomoc (1950-1957)
Novi pocetak, stari saveznik (1961-1980)
Zenit opremanja OMJ (1980-1987)
Plan Jedinstvo (1987-1991)
Rat

Pocetna strana