Битка на Неретви, Битка за рањенике или Четврта непријатељска офанзива је назив

који у ширем смислу покрива осовинске операције Вајс I и Вајс II, операцију ЈВуО за

уништење НОВЈ уз садејство Италијана, као и офанзиву НОВЈ у сливу Неретве и затим у
источној Херцеговини у периоду од 20. јануара до 1. априла 1943. У ужем смислу, назив
се односи на део операције Вајс II који је захватио Главну оперативну групу Врховног
штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини, и офанзиву НОВЈ у области
Неретве. Један од такође уобичајених назива је битка за рањенике, јер је стицајем
оперативних околности Главна оперативна група Врховног штаба НОВЈ била принуђена
да са собом води и Централну болницу, што је довело до низа драматичних битака за спас
рањеника.
То је битка у којој су доминирале операције крупних снага војне сила Осовине почетком
1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког
покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiss).
Карактеристично за ову тактичку целину је то што је настала интеракцијом, стапањем и
међусобним модификовањем три независно планиране офанзивне операције: плана НОВЈ
за офанзиву преко Неретве према Црној Гори, плана ЈВуО за уништење НОВЈ
концентричним нападом уз помоћ Италијана, и плана Немаца за чишћење области између
линије Сански Мост – Дрвар и мостарске рудно-привредне области и
комуникације Мостар – Сарајево (План Вајс II).
Немачко-усташке и италијанске снаге су, делом по договору, а делом услед
компатибилних тактичких циљева, деловале координисано са четничким, све до 11. марта.
Тада су партизани започели преговоре са немачким снагама, обуставили непријатељства
према њима и своје активности усмерили на борбу против четника. Битка је окончана
јасном победом НОВЈ, која је успела да оствари суштину свог офанзивног плана, и да
притом сачува Централну болницу. Немци су постигли делимичан успех, јер су успели да
поседну територије и комуникације северозападно од Неретве, и делимичан неуспех, јер
нису успели да разбију НОВЈ. Највећи губитници били су четници, чија је највећа
дотадашња концентрација поражена и разбијена од стране НОВЈ, те Италијани, који су
претрпели тешке губитке и били принуђени да препусте одбрану мостарске области
Немцима.

Позадина
На Источно и на Северноафричком фронту армије Немачке и Италије претрпеле су тешке
поразе код Стаљинграда и Ел Алемејна. У северној Африци (Алжир и Мароко)
у операцији Бакља искрцале су се свеже и добро опремљене америчке и британске армије.
Очито и с војничког гледишта ратна се срећа окренула и иницијатива је у
рукама Савезника. Немачки заповедници страхују да би се Савезничке армије могле
искрцати на Балканском полуострву и тиме отворити нови фронт и те како потребан
армијама Совјетског Савеза које су код Стаљинграда зауставиле немачке армије, али сада
им треба помоћ америчких и британских армија које под хитно морају отворити нови
фронт у Европи. Због свега споменутог, а како је баш на Балканском полуострву снажан
отпор партизанских одреда који су заузели велики део територија, ту под хитно немачке
армије морају нешто учинити и осигурати 'мекани трбух' на којим им прети опасност по
целу позадину свих трупа. Због тога је 16. децембра 1942. Адолф Хитлер наредио генерал-
пуковнику Александру Леру да сломи отпор у Југославији.  На састанку 18. и 19.
[4][5]

децембра, Врховна команда Вермахта се одлучила да уништи Бихаћку републику. Лер и

италијански генерал Марио Роата, командант 2. италијанске армије, су се срели
у Загребу да разраде детаљан план.  Тако ће током следећих шест месеци предузети
[6]

операцију названу (нем. Fall Weiß) или у историји још запамћену и као 'Зимска офанзива'.

Општи немачки план операција

План Зимске операције лично су испланирали и израдили немачки заповедник за
'Југоисток' генерал Александар Лер и заповедник италијанске 2. армије генерал Роата.
Међутим, већ у самом почетку дошло је до размимоилажења у планирању између
наведених генерала, јер је италијански генерал тражио да се у операције укључе и
четници, а немачки је то одбијао. На крају су се ипак договорили и 3. јануара 1943.
у Риму је усвојен и коначно договорен План Зимских операција, а детаљи су разрађени 9.
јануара 1943. у Загребу, где је договорен и почетак операције 'Вајс' за 20. јануара 1943.
Операција 'Вајс' требало је да се одвија у три фазе:
1. прва фаза кодно названа 'Вајс – 1' нем. Weiß–1 у којој је требало уништити
јединице партизанских 1. хрватског (6. личка дивизија, 7. банијска дивизија и
8. кордунашка дивизија) и 1. босанског (4. крајишка и 5. крајишка дивизија)
корпуса, те партизанске дивизије Главне оперативне групе (1. пролетерска и
2. пролетерска дивизија, те 3. ударна дивизија). Уништење ових партизанских
дивизија требало је бити на подручју између Карловца, Огулина, Госпића,
Книна, Босанског Петровца, Санског Моста и Глине.
2. друга фаза кодно названа 'Вајс – 2' нем. Weiß–2 у којој је требало наставити
бојно деловати на уништењу партизанских одреда на подручју Босански
Петровац, Босанско Грахово, Ливно, Јајце, Кључ и тако партизанским
одредима потпуно онемогућити приступе тајним складиштима и
партизанским болницама које су се налазиле на тим подручјима.
3. трећа фаза кодно названа 'Вајс – 3' нем. Weiß–3 у којој је требало провести
'чишћење' подручја од преосталих партизанских јединица које би евентуално
избегле уништењу у претходним операцијама. У тој трећој фази немачки
заповједници планирали су и потпуно разоружати четничке одреде, јер по
уништењу партизана они више не играју никакву значајну улогу.
У то време на подручју некадашње Југославије налазило се око 700.000 њемачких и
италијанских војника, те усташа, домобранских војника и четника. За само спровођење
операције 'Вајс' предвиђено је 90.000 војника, а главна ударна снага требало је да буде
немачка 7. СС дивизија 'Принц Еуген'. Остале јединице које су планом предвиђене за
судјеловање у операцији биле су: 1) немачке – 369. легионарска, 714. и 717. пешадијска
дивизија и делови 187. ландшуц (гренадирска) дивизија с око 50.000 војника. 2)
италијанске – дивизије Ре, Сасари, Ломбардија, Бергамо и Мурђе с око 25 000 војника, те
око 10.000 усташа и домобранских војника и око 2000 четника. Подршку из ваздуха
пружати ће им 150 немачких авиона. На другој страни налазиле су се партизанске
јединице 1. хрватског корпуса (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија) с око 16
000 војника, 1. босанског корпуса (4. и 5. крајишка дивизија) с око 11 500 војника и Главна
оперативна група (1. и 2. пролетерска, те 3. ударна дивизија) с око 14 500 војника, дакле,
укупно око 42 000 војника. Партизанске дивизије могле су рачунати и на партизанску 4.
славонску дивизију која је лако могла пријећи Саву и ударити по противнику, или пак му
ометати набавку и диверзијама наносити губитке и везати на себе одређен број јединица.
Офанзива НОВЈ
Додатне информације: Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

План Врховног штаба за пробој Прве, Друге и Треће дивизије преко Неретве кроз италијанску одбрану

Према ранијој замисли, с обзиром да је упоран и успешан отпор Првог хрватског и Првог

босанског корпуса омогућио неопходно време и слободу акције, Врховни Штаб НОВ и
ПОЈ је на састанку са командантима дивизија у Томиславграду 8. фебруара издао
наређење и спецификовао задатке:
 Прва пролетерска дивизија, која се налазила јужно од Бањалуке, имала је
задатак да овлада комуникацијом Сарајево – Коњиц и обезбеди оперативно
подручје са севера.
 Друга пролетерска дивизија, која је била у области Имотског, добила је задатак
да избије на Неретву између Мостара и Јабланице, и обзбеди оперативно
подручје са југа.
 Трећа ударна дивизија имала је главни задатак: да овлада италијанским
утвршеним гарнизонима на правцу Прозор – Рама – Јабланица – Коњиц, и тако
отвори порстор за наступање Оперативне групе Врховног шраба у
источну Херцеговину, Црну Гору и Санџак.
Операција је отпочела врло успешно. Друга и Трећа дивизија су од 15. до 22.
фебруара овладале утврђењима, Прозор, Дрежница, Рама и Јабланица, одбивши испад
Италијана из Мостара и разбивши главнину дивизије „Мурђе“. Међутим, 22. фебруара
почела је операција Вајс II. Врховни штаб употребио је Седму банијску дивизију и Седму
крајишку бригаду за заштиту оперативног подручја са запада. Девета далматинска
дивизија нашла се на правцу италијанско-четничког наступања са југозапада. Тиме су и
ове формације прикључене Главној оперативној групи.

План Вајс II
Немачки план операције Вајс II. План се ослањао на претпоставку да ће италијанска одбрана на Неретви и
Динари издржати, те да ће четири немачке дивизије концентричним наступањем опколити и уништити снаге
НОВЈ у области Ливна

Након окончања операције Вајс I, која је завршена 15. фебруара прочешљавањем

планине Грмеч и поседањем околних упоришта, Немцима је требало неко време за
сређивање и попуну снага, да би отпочели следећу фазу, Вајс II. У овој фази било је
планирано чишћење подручја према западу до Неретве. То је требало да буде изведено
двема борбеним групама:
 Северна (717, 718. дивизија, 5. усташки здруг) требало је да наступа
правцем Бугојно – Ливно.
 Јужна (7. СС дивизија и 369. легионарска дивизија) требало је да наступа
правцем Дрвар – Гламоч – Ливно.
 Италијани је требало да садејствују са југозапада (18. армијски корпус) и
југоистока (6. армијски корпус).
Према плану, две борбене групе требало је да захвате снаге НОВЈ на правцима свог
наступања, да их разбијају и потискују, те да их концентричним наступањем окруже и
униште у области Ливна.