КОСОВСКА БИТКА ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА И ЕПСКЕ ЛЕГЕНДЕ Сажетак.

Како је Косовска
битка била преломни тренутак у историји српског народа она је брзо транспонована у усмену
књижевност. Српски, византијски и турски извори дају углавном оскудне податке о току и исходу
Косовске битке. Напоредо са историјским изворима живела је и епска легенда коју је, у зависности
од етнопсихолошке заједнице, обликовао талентован појединац, а народ је прихватао, често као
своју једину историју. Епска легенда о Косовској бици садржи све моменте важне за овај догађај,
од биографије епских јунака, Муратове књиге, кнежеве вечере, опањканог јунака, боја,
Милошевог подвига, слике после боја и светитељског култа кнеза Лазара. У раду дајемо преглед
најважнијих извора за Косовску битку, као и паралелну епску историју догађаја који је у свести
српског народа имао значење „последњих времена”. Кључне речи: Косовска битка, историја,
епска биографија, Срби, Турци, Милош Обилић, кнез Лазар, цар Мурат. Косовска битка, која се
одиграла на Косову пољу на Видовдан, 15 јуна 1389. године остала је у српској историји централни
догађај. По неким сведочењима битка је почела и завршена у истом дану. Исход битке се из
историјских извора не може утврдити. Савремени споменици о Косовској бици (неколико писама,
записа и дипломатских аката) доста су оскудни у чињеницама. У њима је дат први утисак о бици и
подаци о погибији оба владара. 1 valentinapit@beotel.rs 100 Зборник радова Филозофског
факултета XLII (2)/2012 Велику тешкоћу у сагледавању чињеница везаних за Косовску битку чини и
рани постанак легенде. Наши научници улагали су велике напоре да осветле Косовску битку. У
каснијим изворима (летописи, хронике, родослови, приче, песме) садржани су извесни подаци о
овом догађају које не можемо узети као веродостојне јер нису ослобођени субјективног схватања
аутора, као ни утицаја народне традиције. Песме о Косовском боју, које су живеле у народу,
углавном се везују за сам догађај у коме доминира јединство момента. Оне представљају
заокругљене целине које певају или о одређеним јунацима или о појединим моментима Косовске
битке. Како записа песама из времена битке нема то их не можемо посматрати као транспоновани
историјски тренутак датог времена већ као песничко језгро које је, пролазећи кроз време,
доживљавало извесну трансформацију у зависности од средине и историјског тренутка. Како су
песме о Косовском боју биле од општег значаја за цео народни корпус то се певање проширило и
у срединама које су биле удаљене од самог места где се битка одиграла. Први записи епских
песама датирају с краја XV века и Вук Караџић констатује: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова
имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су
готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и
пјевати.”2 Народна традиција је по својим законитостима стварала представу о Косовском боју.
Догађај је толико одјекнуо у свести српског народа да је врло брзо транспонован у епску песму. Од
многих наших и страних научника који су се бавили проблемом косовских песама навешћемо
само неке. Испитивање развоја косовске легенде започело је у XIX веку. Проучавањем косовске
легенде, између осталих, бавили су се Армин Павић (18773), Стојан Новаковић (18784), Иларион
Руварац (18875 ), Љубомир Ковачевић (18886 ), Фрањо Рачки (18897 ), Андра Гавриловић (18988),
Милош Ђурић (19199), Павле Поповић (191910), Алексеј Олесницки (193511), Матија Мурко
(193812), Михајло Динић (194013), Ватрослав Ја2 Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме,
II, Просвета, Београд, стр. 569. (Вуков предговор из 1826). 3 Армин Павић, Народне пјесме о боју
на Косову, године 1389, Загреб, 1877. 4 Српске народне песме о боју на Косову, Годишњица
Николе Чупића, II, 1878, Народна предања о боју косовском, Старине Џ, 1878. 5 Иларион Руварац
О кнезу Лазару, Нови Сад, 1887. 6 Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе
Чупића, X, 1888. 7 Фрањо Рачки, Бој на Косову, Узроци и посљедице, Рад, ЈАЗУ, 97, 1889. 8 Андра
Гавриловић, Белешке о варијантама српских народних песама. Годишњица Николе Чупића, 1898,
књ. 18. 9 Милош Ђурић, Видовданска мисао, Савременик, 1919, књ. 14, бр. 6. 10 Павле Поповић,
Преглед српске књижевности, Београд, 1919. 11 Алексеј Олесницки, Турски извори о косовском
боју, Гласник скопског научног друштва, XIV, 1935. Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 101 гић
(194814), Светозар Матић (195315), Гавро Шкриванић (195616), Бранислав Крстић (195817),
Светозар Матић (196218), Алојз Шмаус (196419), Светозар Кољевић (197420), Иван Божић
(197521), Мирослав Пантић (197522), Иван Божић (197523), Јелка Ређеп (197624), Радован
Самарџић (197825), Раде Михаљчић (198426), Сима Ћирковић (198927), Нада Милошевић
Ђорђевић (199028), Миодраг Павловић (198929), Ненад Љубинковић (198930) и Војислав Ђурић
(199031). Континуитет певања сачуван је на свим просторима на којем су живели Срби. У
колективном памћењу народа он je остао важан догађај који је у различитим временима добијао
различиту конотацију. Оно што запажамо је то да је епско певање о овом догађају живело у
зависности од историјских прилика, некад интензивније, некад слабије. О току самог Косовског
боја нема много података, и оно што је дошло до нас потиче из различитих и често непоузданих
извора. Ако бисмо пошли трагом историјских извора, оно што се поуздано зна, то је одлука Турака
да нападну Србе, поуздан је пут Турака од Пловдива до Газиместана, време и место одржавања 12
Матија Мурко, За народном епиком на Косову, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
XVIII, 1938. 13 Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940. 14
Југословенска народна епика у прошлости, Изабрани краћи списи, Матица хрватска, Загреб, 1948.
15Светозар Матић, Порекло косовских песама краткога стиха, Прилози за књижевност, св. 3–4,
1954. 16 Гавро Шкриванић, Косовска битка 15 јун 1389, Цетиње, 1956. 17 Бранислав Крстић,
Постанак и развој песама о Косовском боју, Зборник радова Трећег конгреса фолклориста
Југославије, Цетиње, 1958. 18Светозар Матић, Откад почиње наше епско певање, Летопис Матице
српске, година 138, јул 1962, књ. 390. св. 1. 19 Др Алојз Шмаус, Милош Обилић у народном
песништву и код Његоша, рад X Конгреса Савеза фолклориста Југославије, 1964. 20Светозар
Кољевић, Наш јуначки еп, Београд, 1974. 21 Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис
Матице српске, година 151. мај, 1975, књ 415, св. 5, Нови Сад. 22 Мирослав Пантић, Кнез Лазар и
косовска битка у старој књижевности Дубровника и Боке которске (О кнезу Лазару), Београд, 1975.
23 Иван Божић, О улози Вука Бранковића, Летопис Матице српске, година 151, мај 1975, књ. 415,
св. 5. 24 Јелка Ређеп, О причи о боју косовском, Зрењанин, 1976. 25 Радован Самарџић, Око
историјског и легендарног у косовском предању, Усмена народна хроника, Нови Сад, 1978. 26
Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд, 1989. 27Сима Ћирковић, Беседа о Косовском
боју, књижевност, св. 1–2, 1989. 28 Нада Милошевић Ђорђевић, Косовска епика, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. 29 Миодраг Павловић, Бој на Косову, народне
песме, Просвета, Ниш, 1989. 30 Ненад Љубинковић, Косовска битка у своме времену и у ви/ењу
потомака или логика развоја епских легенди о косовскоме боју, Косово у памћењу и стваралаштву,
Београд, 1989. 31 Војислав Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, СКЗ Београд, Матица
српска – Нови Сад, Јединство – Приштина, Београд, 1990. 102 Зборник радова Филозофског
факултета XLII (2)/2012 битке, почетни успех српске војске и каснији преокрет, као и погибија
српског и турског цара. Сам ток Косовског боја био је енигма за многе историчаре, а с обзиром на
то да је један историјски догађај транспонован у народно стваралаштво, предмет је проучавања
многих теоретичара књижевности. Михајло Динић, говорећи о проблему историјских извора
везаних за Косовски бој, са жалошћу констатује оскудицу извора, нарочито оних из прве руке, по
којима би се могао приближно реконструисати ток боја и наводи да „можда нема догађаја у
целокупној нашој прошлости за који би такви извори били потребнији да би се са успехом
разлучили легендарни од стварних елемената.”32 Најстарији историјски споменици су по
мишљењу историчара и најаутентичнији јер они, како тврди Павле Поповић, „немају од те легенде
ништа; што је споменик млађи, то има све више делова њених”.33 Говорећи о проблему везаном
за старе текстове, који се узимају као историјски извори, са често противуречним подацима Сима
Ћирковић се пита „смемо ли склапати мозаик од каменчића из разних времена, разнородног
порекла, не питајући се о степену обавештености, жанру текста, времену настанка, зависности од
других текстова итд.”34 Он наводи да су се сва досадашња историјска истраживања кретала
управо овим путем, али наглашава да је најкрупнији корак учинио историчар Михајло Динић
„сагледавајући косовску битку само на основу извора који су настали до краја 1389. оних, дакле,
који нису могли познавати касније догађаје и у њиховој светлости изобличити оно што се знало о
бици”.35 На овај начин, истиче Сима Ћирковић, долази се до оскудних али поузданих података о
току догађаја. Ови извори36 потврђују да се битка одиграла 15. јуна 1389, на Косову пољу на дан
Светог Вида, да су у бици учествовали кнез Лазар и Вук Бранковић, да је српској војсци приступио
одред Твртка првог који се 1377. као потомак Немањића крунисао за српског краља и
загосподарио знатним делом српских земаља. Турску војску предводио је цар Мурат са синовима.
Зна се поуздано и то да су животе изгубили и српски и турски цар. Извори из те године су доста
противуречни тако да једни говоре о хришћанској победи, други су неодређени, а турску победу
не помиње ниједан извор.37 Поред извора савременика Косовског боја издвајамо и оне који су
везани за сам ток боја, а настали су у XV веку и касније. У Даниловом Слову о кнезу Ла32 Михаило
Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940, књ. 82. стр. 3. 33 Први
сувремени споменици (а то су упутство млетачког већа цариградском посланику од 23. јула 1389,
писмо флорентинске општине Твртку од 20 октобра 1389, и путопис ђакона Игњатија у Цариград
1389) знају само да су у том боју од уторника 15 јуна 1389 два цара погинула, а о томе ко је Мурата
убио, прва два од поменутих споменика не спомињу ништа, трећи прича о завереној чети
дванаесторици велможда који себи мачем отворише пут и продреше у Шатор Муратов”, те га
један од њих уби а тек четврти приписује убиство „верном слузи Лазаревом, именом Милошу”.
Павле Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 70. 34 Сима Ћирковић, Беседа о
косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989. стр. 75. 35 Исто, стр. 76. Валентина Д. Питулић:
Косовска битка… 103 зару, насталом између 1492. и 1493, после Лазаревог обраћања војсци пред
бој Данило се враћа на саму битку: „Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, безбројно
мноштво обојих побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по пољу Косову лежаху. А
вишеречени Аморат прими рану у срце мачем и тешко душу своју испусти. А добропобедни и
љубави божанствене такмац, нови мученик, кнез Лазар, по образу мачем посечен, блажени крај
прими. Његово часно тело узеше хришћани од оближњега града, званог Приштина, принесоше у
божанствену цркву Вазнесења Христова и часно положише.”38 У Пећком летопису (између 1402. и
1405) важан моменат је издаја, као и небеске прилике које указују на предстојеће догађаје: „… И
на крају боја тога, не знам шта право да кажем о кнезу, да ли га издаде неко од његове страже,
или се зби суд божји – у руке његове паде и после многих мука сам му часну и богобојажљиву
главу отсече. И потом узе све подручнике његове. А пре смрти његове, у лето треће, сунце се у
таму претвори тако да се и звезде у подне појавише и крвав месец, показујући несрећу која ће
доћи од синова Исмаиљевих…”39 У композиционој схеми песама о Косовском боју значајно место
заузима „књига” кнеза Лазара и цара Мурата. Када је реч о „књизи” кнеза Лазара уочљива је
тенденција стварања каталога јунака у циљу обједињавања свих српских јунака, посебно у
срединама у којима је требало отпочети борбу против Турака. У каталогу се функција закаснелог
јунака мења, укључују се црквени поглавари који постају борци у првим редовима. У песмама
после Вука, нарочито код Богољуба Петрановићa, јављају се накнадне импровизације настале са
циљем окупљања 36 „Само 12 дана после битке, руски ходочасници, који су се задесили на турској
територији, журно су отишли „застрашени немирима”, пошто је кружио глас „да су обојица, Мурат
и Лазар, били убијени у једној бици”. Када се 6 недеља после битке венецијански посланик
обраћао Бајазиту и уместо честитке он му је говорио о томе „како су дочули, али не јасно, о рату
који је између велеможног господара Мурата, оца његовог, и кнеза Лазара, о коме су се разне
ствари говориле којима се ипак веровати не може.” Приближно из истог времена је и писмо
византијског књижевника Димитрија Кидона у коме се спомиње како Мурат „нестаде и погибе од
оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих припремаше, неће издржати, већ да
ће на сам глас у океан поскакати”. У другој посланици жали што одсуство византијског савладара
„помрачује радост због победе над непријатељима”. О хришћанској победи најодлучније говори
фирентинска влада у писми од 20 октобра 1389, које представља одговор на писмо Твртка И, који
их је обавестио о победи. У одговору се каже како су о тријумфу иначе чули „како из приспелих
гласова, тако из писама многих људи”. Фирентинци у своме одговору хвале и славе краља, његову
државу, али и оних 12 властелина, који су продрли до Муратовог шатора, и нарочито славе и хвале
онога који је мачем убио турског владара.” Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност,
св. 1–2, 1989, стр. 76. 37 Види исто. 38 Из наше књижевности феудалног доба, Данило, „Слово о
кнезу Лазару”, Избор, редакција, превод и коментари. Радмила Маринковић и Драгољуб
Павловић, Сарајево, 1954. стр. 141. 39 Из наше књижевности феудалног доба, „Пећки летопис”,
Избор, редакција, превод и коментари. Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево,
1954. стр. 327. 104 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012 свих снага у предстојећој
борби за ослобођење од Турака у Првом српском устанку. Уочава се и честа употреба риме,
ширење фабуле, као и често помињање Исусовог имена што су накнадне интервенције које нису
заживеле у народу. Када је реч о песмама из Црне Горе, Лазар упућује књигу Васојевић Стеви,
нема ширења каталога јунака и у средини која је неговала јуначки култ акценат је бачен на
закаснелог јунака који ће се доказати у боју. На тај начин ће се уклопити у витешки кодекс
понашања карактеристичан за Црну Гору. На који је начин средина утицала на обликовање
„књиге” коју Лазар шаље јунацима показују и песме са Косова и Метохије где је каталог сажет и
везује се само за јунаке који су у непосредној близини Косова и које налазимо и код Вука
Караџића (Топлица Милан, Милош Обилић, Вук Бранковић, Југовићи и Југ Богдан). У Муратову
књигу се уводи нови моменат слања „књиге” појединим личностима. Настао је са тенденцијом
указивања на архетип издајника. Појачана је и слика емотивног стања кнеза Лазара, посебно у
Петрановићевим песмама, где је пренаглашена његова брига и дилема шта да учини. У песмама
са Косова и Метохије књига цара Мурата је сажета, издваја се Милошева одлучност да крене у бој
насупрот осталима који би да се предају. Дакле, у мотиву Муратове књиге јавља се тенденција
појачавања карактеризације ликова пред којима стоје важне одлуке. У Вуковим песмама нема
подробног описа Косовске битке, док ће народни певач у песмама после Вука развити овај мотив.
Осећа се тенденција надомештања управо оних делова у епској композицији који недостају
песмама из Вукове збирке. Поступком увођења једног по једног заповедника војске у бој као и
ретроспективни извештај преко гласника, поступак је којим се отвара простор за подробније
сагледавање битке. Турски историчар Ашик-паша Заде у првој половини XV века оставља податке
који су везани за сам ток боја, а разликују се од података у хришћанским изворима: „Неверни, чим
видеше правоверну војску, одмах уперише своја копља и ударише (на правоверне). С десне
стране стајао је Бајазит хан, а с леве Јакуб Челебија. Газије повикаше величање Божје: „Аллаху
екбер” (Бог је највећи) и такођер јуришаше неверницима у сусрет. Бој је ишао до пола времена
између два намаза. С десне руке Бајазит хан, а с леве Јакуб Челебија учинише добар џенк (бој).
Лаз беше на страни Јакуба Челебије и на тој страни војска (наша) буде разбијена.”40 У житију
деспота Стефана Лазаревића насталом између 1433. и 1439. године доминантан је култ јунака, а
посебно мученичка смрт кнеза Лазара где се полако формира његов светачки ореол, настао под
утицајем цркве. Важан моменат у овом житију је опис његове мученичке смрти: 40 Ашик-паша
Заде, Превео с турског Алексеј Олесницки, „Гласник Скопског научног друштва”, књ. 14, стр. 77.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 105 „У први мах одолевали су Лазареви људи и
побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој
бици и победи, јер је Бог тако допустио, да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њим увежу
венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже блажену смрт тако да му је глава
посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову
смрт.”41 Код турског историчара Уруџ-бин Адила, око 1450. године налазимо да је цар Мурат
довео на Косово турску војску, а цар Лазар српску. Онда говори о распореду турске војске. Било је
веома важно и за српску и турску страну да у епским биографијама своје цареве покажу у што
бољем светлу, посебно када је реч о времену погибије: „Шта се има дакле по Вишњој одлуци
догодити, то се свагда и догађало. Смрт, кажу, брзо је дошла у напред већ одређено место. Према
исправности (арапске пословице): „Кад долази рок, слепо је око (мудрости), нико га не може
уклонити. Тако и тај безверник, дошавши с врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари
падишаха, који је седео на коњу.”42 Из 1457. године имамо податке турског историчара
Шукруллаха који говори о томе да се на Косову пољу догодио бој „каквога небески свод, откако се
непрестано окреће, није видео” у којем ће страдати обе војске и на крају и сам цар Мурат: „Тада
тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. (Та сигурно је) кад дође суђени рок, да
постаје тесан сав земаљски простор! Истога сата, а може бити и истог часа, он (Мурат) удостоја се
(високог) одликовања мучеништва за веру”.43 Централно место у епским песмама косовског
циклуса је формирање и подвиг јунака жртве. Ово је незаобилазан моменат у епским
биографијама јунака и у Вуковим и у песмама забележеним после њега. Историјски извори
углавном су сагласни у томе да је цара Мурата убио српски јунак као што се у Дукиној хроници из
осамдесетих година XV века говори се о убијању цара Мурата од стране „неког младића из редова
Срба”: „Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се
испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа.
Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: „Желим да га видим и
кажем како из ове битке да изађе као победник.”. После тога су га одвели до владара, а Мурат
даде 41 Из наше књижевности феудалног доба, „Живот деспота Стефана Лазаревића”, Избор,
редакција, превод Радмила Маринковић и Драгољуб Павловић, Сарајево, 1954. стр. 123. 42 Турски
извори о косовској бици (Из дела турског хроничара Уруџ-бан Адила), Превод Алексеја
Олесницког, „Гласник скопског научног друштва” 1935. књ. 14. стр. 65. и 66. 43 Из хронике турског
историчара Шухруллаха, Превео с персијског Фехим Барјактаревић, „Политика”, 15. април 1933.
106 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012 знак руком да му приступи; младић му
приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари
исекли у комаде.”44 Фрањо Рачки наводи да је Милошево презиме „Кобилић”, а не „Обилић” које
се наводи тек у споменицама из XVIII века. Он констатује да се на основу споменица не може
закључити какво је место заузимао Милош на Лазаревом двору, а оно што се може закључити
јесте „да је Милош био „вјерна слуга” и ужи пратилац кнеза Лазара”.45 Порекло Милоша Обилића
у епској традицији имало је митолошки нанос, који је доминантан у формирању епске биографије
јунака који ће учинити важан подвиг.Томо Маретић каже да се међу грбовима старих српских
породица налази и грб Кобилићев и да је на њему кобиља глава. „Пошто се успомена Милошева
прославила по читавом народу почело се осјећати, да је недостојно, да се тако славни јунак зове
по „кобили”, зато му је име промијењено у „Обилић”.46 Он, као и многи други научници наводе
да сви извори пре почетка друге половине XVIII века пишу Кобилић или Кобиловић.47 Понеки,
имена Кобила и Кобилић налазе у актима историјског архива у Дубровнику почетком XIV века о
чему пише Бранислав Недељковић.48 Љубомор Ковачевић иде даље у објашњавању порекла
снаге Милоша Обилића и у тумачењу његове натприродне моћи позива у помоћ усмено предање
из Дренице и каже да је „М. Милојевић чуо у Дреници причу, како је цар Душан нашао Милоша
као чобанче од осам година и узео га себи, и како је његова мати имала тако велике сисе, да их је
„морала, кад иде, преко рамена претурати”, а Душан је видећи то рекао: „Од кобиле и ждребе”
(Путоп. II. 109–110)! Готово иста прича прича се у Поцерју, али је Душан рекао: „Међер обила мајка
родила обила јунака, те се с тога назвао Обилић”, што јасно показује како је старија прича
прилагођена новијем презимену.49 Поред српских и турских у сагледавању загонетке Косовске
битке врло су важни и грчки извори. Крајем XV века у Халкокондилесовој хроници говори се о
подвигу српског јунака који већ има име Милош (Милоин). У овом извору он се 44 Из Дукине
хронике (Ducae Milhaelis ducae nepotis historia bizantina). Превео Карло Остојић са Крумбахеровог
немачког превода, Maximilian Braun, „Kosovo”, Die Schlacht auf amselfelde in geschichtlicher und
epischer Uberlieferung. Leipzig, 1937. стр. 49–50. 45 Исто, стр. 36. 46 Томо Маретић, Косовски јунаци
и дога/аји у народној епици, Рад ЈАЗУ, књ. XCVII, Загреб, 1889, стр. 178. 47 Исто Качић у своме
Разговору угодном и Павле Јулинац (1765) и Василије Петровић (1756) забиљежили су Обилић
(Обилевић). Вриједно је запамтити Качићеву биљешку на стр. 187. издана год. 1759. гдје се вели:
„велики витез Милош Кобилић, који уби цара Мурата на Косову полу; старином зваше се Обилић,
али заради ненавидости би од Вука Бранковића зазван Кобилић”. Качић дакле држи, да је Обилић
старије име од Кобилић, а баш је противно истина”. Исто, стр. 178. 48 Бранислав Недељковић,
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, CLVII–CLVII, 1981–1982, св. 1–4, стр. 101–113. 49
Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица Николе Чупића, X, Београд, 1888, стр. 294.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 107 слика као српски пребег који на превару долази до
турског цара и „када се (он) нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој,
окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио
цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу. Тако приповедају о овом догађају Грци;
међутим, Турци кажу да је Мурат погинуо од руке једног Србина када је већ однео победу.50
Крајем XV века у италијанској преради Дукине хронике налазимо косовску вечеру, Лазареву
здравицу упућену Милошу у којој га сумњичи за издају и његов одлазак у турски табор. Овде
налазимо још један важан моменат. Наиме, цар Мурат, чувши за храброст Милошеву покушава да
га приволи да пређе на његову страну, али не успева. Милош одлази као пребег, убија Мурата још
пре него што је бој почео, сам гине, а тек после тог догађаја Лазар улази у битку: „Храбри
Хришћанин пошто свој завет испуни и над таквим непријатељем однесе славну победу, између
запрепаштене и смушене гомиле сатрапа и пратилаца Муратових се проби, ударајући сад једног
сад другог, док није стигао до свог коња и увлачећи ногу у леву узенгију, пре него што је успео да
се у седло попне, опколи га војска јаничара и славни витез Христов од безбројних рана
задобијених од те пасје гомиле погибе.”51 У Јаничаревим успоменама Константина Михаиловића
из Островице, писаним између 1497. и 1501. године наводи се да је бој почео у среду и трајао све
до петка, да су се Лазареви јунаци борили јуначки, али је битка изгубљена због „невере и
неслоге”. Овде налазимо још један необичан моменат, а то је дијалог између кнеза Лазара и цара
Мурата и његовог сина Бајазита: „У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци
је пред цара (поред оних двеју глава) говорећи: „Царе, ово су главе твојих најстрашнијих
непријатеља.” Онда су Рашани или Срби који су били крај цара Бајазита измолили тело кнеза
Лазара и однели у један манастир који се зове Раваница и тамо су га сахранили и прогласили за
свеца. Победивши, цар Бајазит је остао на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где
је његов отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас стоји. А
ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је била њихова сахрана. И
тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош и кнез Лазар, два господара
који су се верно борили за веру хришћанску, (за кратко време) од поганика (убијени, са овога
света) одош