Одбрана Србије и Црне Горе

~Година великих победа (1914)

-Србији – био неопходан мир после Балканских ратова, али ратна искушења
нису престајала; Србија – није имала ни могућности ни времена да уреди односе
у Јужној Србији и успостави државно јединство с припојеним областима у
административном, правном, економском, војном и политичком смислу
-у сличном стању – нашла се и Црна Гора; нападнуте од Аустро-Угарске –
морале да се бране
-аустро-угарску мобилизацију (3.500.000 војника) – пратила српска са око
450.000, а са новоослобођеним крајевима 1915 – 707.000 војника; српски војници
и сељаци – још се нису опоравили од претходних ратова, док аустро-угарска
војска – била одморна
-у њеним трупама – било много југословенском становништва, међу њима
највише Хрвата (50%), али и Срба (25%); Јосип Броз Тито – један од аустро-
угарских војника, учесник у ратним операцијама на Мачви и Дрини
-као и Први и Други српски устанак – тако и Први светски рат имао обележје
братоубилачког рата
-оучи избијања рата, оболели и остарели краљ Петар – пренео власт на свог
сина, престолонаследника Александра, који владао државом као регент (1914-
1921); с овим звањем, он – био врховни командант српске војске
-начелник генералштаба – био војвода Радомир Путник, а помоћних – генерал
Живојин Мишић, са седиштем генералштаба у Крагујевцу
-ратним планом – српска војска подељена у три армије:
1. Прва армија – са седиштем у Рачи, командант генерал Петар Бојовић
2. Друга армија – са седиштем у Аранђеловцу, командант генерал Степа
Степановић
3. Трећа армија – са седиштем у Ваљеву, командант генерал Павле Јуришић
Штрум и Ужичка војска – са седиштем у Ужицу, командант пуковник Милош
Божановић
-посебна Коњичка дивизија – смештена у позадини
-српска војска – очекивала напад са севера, али уследио напад аустро-угарске
војске са запада, са Дрине; командант аустро-угарске војске, генерал Оскар
Поћорек – наредио Петој армији да пређе Дрину и нападне Мачву и Јадар
-аустро-угарски бродови – у исто време, бомбардовали српске градове на Сави и
Дунаву – Шабац, Обреновац и Београд; изненадним нападом, српска војска –
приморана да се прегрупише и крене према непријатељу
-одлућујућа битка – водила се на планини Цер, где Друга српска армија нанела
тежак пораз аустро-угарској Петој армији 18. августа; Церска битка – била прва
савезничка победа у Првом светском рату, која подигла углед Србије и њене
војске и имала велики одјек у Европи
-српске трупе – протерале непријатеља са своје земље и продрле на његову
територију, у Срем, али убрзо сузбијене; нешто више успеха забележиле
здружене српско-црногорске јединице, Ужичка војска и Пљеваљска дивизија,
које продрле чак до Сарајева
-њих – дочекала Шеста аустро-угарска армија, зауставила и вратила преко
Дрине; за успех у Церској бици – Степа Степановић добио чин војводе
-уследила противофанзива аустро-угарске војске; на другом дринском фронту –
вођене жестоке борбе (сличне онима из времена Првог српског устанка, с том
разликом што непријатељ Срба уместо Турске сад била Аустро-Угарска)
-надмоћна аустро-угарска војска, Пета и Шеста армија – потисле уморне српске
војнике после жестоких борби на Гучеву и Мачковом камену (септембар –
октобар 1914. године)
-српске трупе – повукле се иза Ваљева и Колубаре; понестала им и муниција –
коју савезници успели да им доставе тек после интервенције регента; затим –
реорганизована Прва армија, а за команданта постављен генерал Живојин
Мишић
-храбри и борбени Карађорђевићи, краљ и регент – појавили се на фронту да
подигну морал и војсци и народу, у чему имали успеха; у међувремену –
непријатељ освојио престоницу Србије, па се војници и народ повлачили према
југу
-опорављена, наоружана и охрабрена присуством владара, српска војска –
одговорила новом офанзивом, по наређењу генерала Живојина Мишића;
непријатељ – доживео тешке губитке дуж целог фрона, на планини Сувобор и
реци Колубари и био присиљен да се убрзано повлачи на своју територију
(децембар 1914)
-ослобођен Београд – у којем краљ и регент објавили да у Србији више нема
непријатељских војника; Колубарска битка – сматра се једним од највећих
успеха савезничких снага и српске војске, која Мишићу донела чин војводе
-Црна Гора – мобилисала 45.000 војника и објавила рат Аустро-Угарској 6, а
Немачкој 7. августа 1914. године; црногорска војска – организована у једну
дивизију (Пљеваљска дивизија) и три одреда: Херцеговачки, Ловћенски и
Старосрбијански
-српски генерал Божидар Јанковић – поствављен на чело црногорске војске;
аустро-угарске трупе – напале Црну Гору из Боке Которске и привремено
освојиле Пљевља
-противофанзива заједничких српских снага – имала привремен успех, продором
према Сарајеву, али се црногорске трупе, после пораза на Гласинцу – самовољно
повукле; прва година рата – није оставила веће последице на црногорском
ратишту
~Година великог пораза (1915)
-друга година рата – била претешка за Србију; савезници – претрпели неуспех у
Дарданелској експедицији (били онемогућени да пруже помоћ Србији); две
државе битно утицале на судбину Србије, а демилично и Црне Горе – Италија и
Бугарска
-Италија – склопила Лондонски уговор (26. април 1915) са Антантом и објавила
рат Аустро-Угарској, а наредне године Немачкој; Бугарска – пришла
Централним силама (6. септембар 1915) и постала опасан војнички непријатељ
Србији
-да би предупредила њен напад и избегла рат на два фронта, Врховна команда –
планирала против Бугарске превентивни напад, али одустала под притиском
Русије и осталих савезника
-кашњење напада здружених аустро-угарско-немачких трупа на Србију – била
велика војна грешка; српске трупе, уместо Бугарске, превентивно запоселе
Албанију
-здружене непријатељске снаге (Трећа аустро-угарска и Једанаеста немачка
армија) под командом генерала Аугуста фон Макензена састављене од 800.000
војника – напале са севера Србију 6. октобра
-њима и Бугарима (178.000 војника) – супротставила се српска војска од 300.000
бораца; на северу и западу – истурене трупе Прве и Треће армије и Одбрана
Београда, док позиције према Бугарској – заузела Друга армија
-Бугари – Србију напали 12. октобра; на дугом српском фронту, уморни,
изнурени, слабо наоружани и без довољно муниције, српски војници – били
приморани на пружање отпора уз повлачење
-то повлачење – више се није могло извести долином Вардара, према Солуну и
савезницима – јер бугарске трупе освојиле Скопље и пресекле пут српској војсци
-борбе за Београд – биле жестоке и остале упамћене по речима мајора Драгутина
Гавриловића
-за два месеца, Србија – прегажена; српска војска, влада и део народа – окупили
се на КиМ; врховна команда – бирала између три могућности: да крене одсудну
битку (као и 1389), да капитулира или да се повлачи преко Албаније
-како би избегла средњовековну трагедију и понижавајућу предају оружја
непријатељу – изабрана последња варијанта (неизвесна и пуна опасности одлука
о наставку борбе изван отаџбине)
-већих сукоба између црногорске и аустро-угарске војске – није било 1915, као
ни наредне године, осим у бици на Мојковцу (7. јануар 1916); Црногорци –
пружали успешан отпор на линији Мојковац-Беране-Чакор, чиме олакшавали
повлачење првим српским трупама ка мору
-надмоћне аустро-угарске јединице – брзо савладале Ловћенски фронт и
запоселе престоницу Цетиње (13. јануар); краљ и Влада – тајно напустили
земљу, па Црна Гора – потписала капитулацију (25. јануара) и није више била
значајан чинилац у рату и процесу југословенског уједињења
~Жене ратници
-легендарна Милунка Савић – борила се као добровољац у балканским
ратовима, а посебно исказала храброст као бомбаш у Колубарској бици; била
рањавана девет пута и за херојске подвиге добила више признања
-Живана Терзић – била болничарка у Балканским ратовима, а погибија брата на
Гучеву – подстакла ју да обуче војничко одело и стекне чин каплара
-Роса Пантић – учесница Топличког устанка
-Ризна Радовић, Веселинка Лукић, Јелена Шаулић – припаднице четничког и
устаничког реда