Српска нација и њени проблеми

-балкански народи – у балканским, а европски народи – у Првом светском рату,

водили националне ратове; последице ових ратова  нестанак четири дуговечна
царства, пораз монархизма, либерализма и демократије, а успон доживљавају
национализам и републиканизам
-у том свеопштем светском вртлогу, српски народ – постигао велики
државотворни успех, али уз огромне материјалне и људске губитке, с
поражавајућим последицама
-пут којим се кретао српски народ у време постојања националних држава
Србије и Црне Горе – био усмерен искључиво ка српском уједињењу, а завршио
се исхитреним југословенским уједињењем
-оквире ове епохе самосталног живота Кнежевине и Краљевине Србије –
обележила два култна списа: „Србима посланица из Москве“ (1860) и „Чујте
Срби“ (1928)
-у првом спису – руски интелектуалци давали савете Србима о искушењима која
их очекују, а у другом – их Швајцарац Арчибалд Рајс пријатељски упозоравао на
испољене националне слабости
-у међувремену, Срби – као и сви други народи на Балкану и у Европи, крчили
трновит пут ка уједињењу и националној држави; Србија и Црна Гора,
самосталне српске државе – нису успевале да превазиђу неке очите проблеме
(пре свега у ривалитету двеју династија, и да више помогну својим
сународницима у Османском и Хабзбуршком царству)
-Србија и Црна Гора – предузимале дипломатске и друге кораке, колико им
прилике и могућности дозвољавале, али резултати  нису увек били
задовољавајући
-успеси – постигнути тек у другој деценији 20. века
-нису се најбоље сналазили – ни Османски ни Хабзбуршки Срби; живели
разједињени у више административних целина, први – у неколико вилајета,
други – у двема државним целинама и неколико покрајина
-није било ни политичке, ни културне, ни привредне институције – која би
држала на окупу сав српски народ, расут у четири државе; ни Српска
православна црква – није била у могућности да под своје окриље обједини све
Србе
-у етничком погледу, Срби у Србији, Црној Гори, Турској и Аустро-Угарској –
били један народ, који тек требало да се конституише у нацију, с великим
закашњењем; Срби се, у почетку – угледали на Француску, а касније на немачко
и италијанско уједињење
-Срби – имали увек на уму Русоову идеју  „Нација, једна и недељива“, при
чему нација – идентификована са државом; а Срби – још нису постигли ни
државно ни национално јединство, односно једну нацију поистовећену са
државом
-за такву државу – нацију тек требало изборити
-четрдесет година самосталности Србије и Црне Горе – није било довољно да се
конституише српска нација, али се Срби нашли на добром путу (посебно
почетком 20. столећа)
-јединство народа – све се више остваривало, савладане културне и државне
препреке, додуше успорено, а очи свих Срба  биле упрте у Београд
-окупација, потом и анкесија БиХ – болно одјекнуле у читавом српском народу;
њихово припајање Аустро-Угарској, а не Србији и Црној Гори – сматрало се
националним поразом
-аустро-угарски посланик – обавештавао своју владу из Београда, где избиле
масовне демонстрације (1908): „Сви су овде спремни да гину!“; то – било велики
помак у поимању државе и нације, чиме Срби показали далеко већу зрелост него
у време српско-турских ратова
-балкански ратови – подигли углед Србије и Црне Горе у очима свих Срба, али и
Јужних Словена; у Првом светском рату – Србија се показала као достојан
савезник сила Антанте
-уживајући углед великог борца, солидног савезника, несебичног пријатеља још
неослобођених Срба, али и Хрвата и Словенаца, Србија – била на најбољем путу
да оствари јединство Срба у оквирима српске државе
-нашавши се на раскршћу, а под утицајем многих фактора, унутрашњих и
међународних, она – се определила 1914. године за југословенско уједињење
-уместо српске државе – створила југословенску државу (Срба, Хрвата и
Словенаца); у тој држави – нашли се сви Срби, те се може закључити да успели
да се уједине 1918. године, али не у једнонационалној, већ у вишенационалној
држави
-неоспорно да је настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – остварено и
српско и југословенско уједињење; то – био највећи успех Србије и српског
народа, већи и од средњовековног Душановог царства
-у новостворену државу, Срби – ушли као имагинарна нација, још неискована;
осећање заједништва – постојало само у замислима интелектуална, док у пракси
оно тек требало да се оствари
-а пред Србима и новоствореном државом – били нови изазови и искушења, и не
само национална
~Арчибалд Рајс
~Шпанска грозница (1918)