Professional Documents
Culture Documents
Живојин Мишић
Живојин Мишић (Струганик, код
Живојин Мишић
Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20.
јануар 1921) био је српски и
југословенски војвода.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 2/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
ратне историје, од свог народа сматран је 1. децембар 1918 — 20. јануар 1921.
за легенду. Краљ Петар I Карађорђевић
Министар Михаило Рашић
Рано детињство (1855— војске Стеван Хаџић
1865) Бранко Јовановић
Често је губио овце које су пуштене по ливади бежале и упадале у туђа газдинства, брстиле
купус, салату и правиле велику штету на воћњаку. Кад би се пробудио (јер је неретко спавао
на ливади) и видео да оваца нема а касније сазнао за штету, редовно је добијао батине
шибом. За разлику од њега Мишићеви вршњаци су чували волове. Дешавало се да слабе и
ненавикнуте младе чобане изударају непослушни волови. Живојин о томе пише:
Не зна се, дакле шта је горе — бити чобанин коза или водич волова.[7]
Школовање (1865—1876)
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 3/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Неколико дана после примирја, 1. батаљон Ваљевске бригаде I класе одређен је да спроведе
2.000 заробљених Турака у Смедерево и Београд. Спровод заробљеника је протекао мирно
мада су турски официри ударали војнике који су заостајали. За Мишића је ово било чудно,
да се ниједан војник није окренуо да види ко га је ударио већ се трком враћао у колону.
Такве појаве у српској војсци нису биле дозвољене, и односи су се заснивали на свесној
дисциплини а не на линчу.[31]
Мишић је у ове речи поверовао, загрејао столицу, и двогодишњи курс завршио са одличним
оценама. По завршетку школовања није произведен у обећани чин – ни он, ни цела његова
класа. Једног дана, прве половине децембра 1878. године, идући на предавање са својим
школским другом Павлом Јовичићем, свратио је у оближњу кафану да попију кафу. За
другим столом је седео пешадијски мајор Радић са коњичким капетаном Станишићем. Тај
мајор је управо прешао из Аустроугарске у Српску војску и говорио је врло неповољно о
Српској војсци што је Мишића узбудило и он није издржао да му не одговори.[33]
Господине мајоре, не могу дозволити да се тако „Ако добро завршите овај курс,
ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у онда ће те одмах бити
аустријској војсци тако добро као што велите, произведени у чин поручника,
а ранг о новом чину одредиће
нико Вас отуда на силу није довео. вам се према резултату који
постигнете током школовања.“
Браво, сељаче.[33]
После неколико дана командант београдског гарнизона пуковник Павле Хорстиг, позвао је
на рапорт Живојина и због дрског понашања према мајору Радићу казнио га је затвором у
трајању од три дана.[33] По завршеним накнадним курсевима на Академији, Министарство
војно нареди да се сваки питомац изјасни у ком гарнизону би волео да служи. Сви осим
Михаила Живковића и Мишића изразише жеље, а њих двојца написаше „Где, год служба
буде захтевала“. Живковића распоредише у Куршумлију, Мишића у Прокупље, а осталима
су изашли у сусрет.[34]
Првим распоредом преузео је дужност командира вода у 2. чети 7. батаљона активне војске.
На дужност је ступио 17. септембра 1880. године, али се кратко задржао јер је већ у марту
1881. године са својим батаљоном пребачен у Београд, и тај премештај му се није свидео. У
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 6/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете га ми одузети само силом оружја.
О таквој твојој одлуци известићу команданта дивизије, па ти ради како знаш, кад
си тако луд.[36]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 7/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности.[38]
Успон (1886—1903)
После Српско-бугарског рата, Мишић је вредно радио на свом стручном усавршавању и
успешно напредовао у служби. Командант пука га је после окончања рата предложио за
унапређење и одликовање, у шта Живојин није поверовао. Дана 26. фебруара 1886. године
указом краља Милана одликован је Таковским крстом V степена.[24] У мају 1886. године
Мишић је поново постављен за командира чете у 1. батаљону. После командовања
батаљонима у Ужицу, завршио је школу јахања на предлог министра војног пуковника
Хорватовића. У фебруару 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца
унапређен је у чин капетана II класе и одликован Медаљом за војничке врлине.[25][24] У
пролеће 1887. године Мишић је, на основу решења министра војног, заједно са капетаном II
класе Јованом Павловићем, упућен у школу гађања аустријске војске у Бруку на
Лајти.[39][40][13]
У току боравка у Бруку, Живојин је имао неколико занимљивих доживљаја. Као одличан
стрелац учествовао је у једном турниру гађања у којем је био бољи од аустријског официра.
Пошто је био српски официр, резултат је намештен у корист аустријског капетана је однео
победу и награду – златни сат. Мишић је тада одликован Аустроугарским Крстом за војне
заслуге.[24] По повратку из школе гађања у Бруку, Мишић је постављен на дужност ађутанта
војног инспектора пешадије генерала Милојка Лешјанина. Средином 1888. године, по
доласку за министра војног генерала Косте Протића који се није слагао са генералом
Лешјанином, он је смењен а на његово место је постављен генерал Петар Топаловић, који је
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 8/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
био командант Моравске дивизијске области са седиштем у Нишу. После смене генерал
Лешјанина, штаб инспекције се 1. маја 1888. године преселио у Ниш, а са штабом заједно и
Мишић.[39][40]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 9/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Дана 22. фебруара 1897. године унапређен је у чин потпуковника и постављен за шефа
Унутрашњег одсека.[25] Такође је у периоду 1898—1902. предавао стратегију на Војној
академији и у том периоду одликован је Орденом Белог орла IV степена и турским Орденом
Меџидије II степена.[24] На тај положај га је поставио лично краљ Милан који га је позвао у
свој кабинет и то му саопштио речима:
Ваше величанство, примићу се врло радо те почасти, само се бојим да нећу моћи
одговорити вашој жељи, пошто се раније нисам припремао за ту дужност.
Ти, као мој стари ратни друг, уверен сам да ћеш ту дужност обављати на опште
задовољство.[40]
За команданта Дринске дивизијске области постављен је 14. маја 1902. године. У то време
његов пријатељ генерал Цинцар-Марковић је добио понуду краља да образује владу и о томе
је консултовао Мишића, с образложењем да он као официр не жели да састави владу али је
на крају то ипак учинио и тиме своју главу ставио у торбу. Указом краља Александра
Обреновића од 22. фебруара 1903. године, одликован је Орденом Таковског крста II
степена. [24] Априла месеца исте године, позван је код краља на ручак и том приликом био
је упитан да ли је задовољан службовањем у Ваљеву. Мишић му је одговорио да јесте и да
штаб дивизије треба да остане у Ваљеву, а не да се, како је желео његов претходник генерал
Василије Мостић пребаци у Шабац. То је био последњи сусрет краља са Мишићем.[39][40]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 10/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Као помоћник начелника Главног генералштаба Мишић је Путнику био десна рука.
Разрађивао је планове за концентрацију трупа на граници према Османском царству.
Живојин се на месту помоћника задржао врло кратко, од јуна 1903. до марта 1904. године.
Почетком 1904. за министра војног постављен је Радомир Путник а Мишић је постао
заступник начелника Главног генералштаба. Одлазећи на нову дужност министра војног,
Путник и Мишић су обавили разговор о даљем раду.[42][43]
Преко прага Живојинове куће ниједан официр није прешао дуги низ година. Са шесторо
деце и без пара запао је у материјалну беду, али није очајавао. Продао је оба коња и прионуо
је на посао да среди списе са својих предавања док је био професор на Војној академији.
После четири месеца из штампарије Љубе Давидовића изашла је Мишићева књига
Стратегија са тиражом од 1.500 примерака. Интересовање за ово дело било је огромно па
је већ првих месеци распродато 1.250 примерака, а остатак је Живојин уступио официрској
задрузи уз проценат. Продаја књига му је донела зараду од 20.000 динара па је поправио
материјални положај за наредне две године. Са групом такође пензионисаних официра и
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 11/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
једним доктором је отворио штампарију, али како су сви они били на лошем гласу, јер су их
завереници обележили, готово нико није ушао у њихову штампарију да изда неку књигу.
Због тога је овај посао пропао, па је Мишић запао у још веће дугове.[43][42]
У јуну је Мишића позвао на разговор генерал Путник, који је у то време био министар војни,
и понудио му да се реактивира. Живојин му је одговорио да пристаје под условом да му се
врати ранији ранг пре пензионисања. Путник му је на то одговорио да то по закону није
могуће, а да ако се активира ранг ће му касније бити поправљен. У то време био је
припремљен краљев указ о произвођењу у чин генерала Михаила Живковића и Степе
Степановића. Мишић је, чувши то, категорички одбио да не пристаје да му старешина
буде ко је раније по рангу био млађи од њега. Сачувавши своје достојанство вратио се у своју
сиротињу.[45][44]
Годину дана касније, средином 1908. године, посетио га је пријатељ Љубомир Радојловић и
дао му зајам од 15.000 динара у злату како би подигао нову кућу на плацу у Делиградској
улици. У нову кућу се уселио већ првог новембра. Од Управе фондова добио је зајам и
вратио дуг, међутим убрзо су пристигле удаје обе његове старије кћери. По удаји обе кћери,
а због захтева фонда да уредно плаћа рате зајмова, Мишић није нашао излаз из финансијске
кризе, па је одлучио да прода цело имање и поново је остао без динара.[45][44]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 12/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Ваше величанство, ја држим да ми нисмо спремни за рат у овом тренутку, јер нам
много штошта недостаје. Мобилизацију војске могли бисмо наредити тек онда
кад извршимо мобилизацију целокупног Српства.
Готово право кажеш... Него гледај да одмах одеш у Главни ђенералштаб код
ђенерала Путника.[46]
На путу за главни генералштаб Мишић је срео једног од својих млађих официра за које је
мислио да су били против њега током његовог првог пензионисања. Међутим, то није било
тачно. Наиме, тај официр га је овог пута поздравио, извинио му се, и уверавао Живојина да
је и када је он био пензионисан ипак поздрављао. Мишић му то није замерио већ га је
охрабрио да то заборави и да је то сад иза њих. Касније је тај официр постао један од
најбољих генералштабних официра на које се Мишић поносио.[47][46]
У генералштабу Живојин је Путника затекао у канцеларији, у једној малој соби у којој је,
како је Мишић приметио, од намештаја био један канабе, сто и столица. Путник је видевши
Мишића одушевљено пришао и срдачно се руковао с њим.
После стварања Балканског савеза хришћанских држава за рат против Турске, Мишић је
заједно са Путником, припремао војну конвенцију са бугарским Генералштабом и планове
садејства српске и бугарске војске. Пошто је у то време Путник био министар војни, а
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 13/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Шта ви мислите колико ће нам требати новаца за овај рат до идућег пролећа?
Министар војни ђенерал Путник изјавио је на седници да треба да припремимо
30 милиона динара.
Готово да имате право, господине Мишићу, али је мука како доћи до толике
суме.[48]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 14/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Почетак операција
Кумановска битка
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 15/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
У рану зору, 23. октобра 1912. године, пешадијске и коњичке извиђачке патроле упућене су у
опсежно извиђање терена. Неочекивано су се судариле са турским претходницама. Тог јутра
била је велика измаглица која се полако дизала у току ноћи, али је онемогућила извиђачима
да препознају турску војску. У први мах су претпоставили да им из правца Страцина долазе
у сусрет долазе српске снаге. Разазнали су ко се пред њима налази, тек кад су се нашли очи у
очи са непријатељем. Почеле су опсежне борбе две сукобљене стране, а пошто су турске
извиднице у току дана поткрепљене корпусима, српска извидница није имала теоретске
шансе за контранапад, па се повукла на утврђене армијске положаје. Борбе су трајале читав
дан и упркос страховитом притиску вишеструко надмоћнијих снага, српска армија је успела
да одржи све своје положаје. Крајем дана, када су се борбе смириле, Турци су мислили да су
извојевали победу. Командант турске војске је сматрао да је српска војска избачена из рата.
па је своју армију поделио на две дивизије и упутио их на два различита правца дуж
бојишта. Тиме је у ствари ослабио своју ударну групацију. Срби су схватили озбиљност
ситуације, да се пред њима налазе веома јаке непријатељске снаге, па су одлучили да
сутрадан 24. октобра крену у контранапад, како би рашчистили ситуацију у околини
Куманова и створили услове за наступање ка Овчем Пољу[51]
За то време, у Врховној команди је владало незадовољство радом Треће српске армије под
командом генерала Божидара Јанковића. Наиме, након заузећа Косова и ослобађања
Приштине, Трећа армија је направила дан паузе, ради одмора за предстојеће наступање.
Мишић као оштар критичар, замерио је команданту армије да је дао Армији дан одмора,
уместо да је хитао ка Скопљу, док је он у част освећеног Косова организовао свечане
литије. Истог става је био и генерал Путник, који је наредио Мишићу да хитно телеграфише
Теча Божи да се мане литија и да гледа своја посла, те да пожури према Скопљу. У исто
време Мишић је упутио и прекор генералу Степановићу, јер није форсирао покрет своје
Тимочке дивизије I позива да учествује у бици код Куманова. Такође је истакао да
грмљавина топова са Нагоричана није била довољна да отргне из колебљивости
команданта Друге армије да благовремено изврши поменуто наређење и помогне Првој
армији. Међутим, Степа није поступио по овом наређењу, јер је у том периоду турска армија
са мањим одредом запосела Црни врх и тиме онемогућила бар на кратко Тимочку дивизију
из састава Друге армије да се пробије до Куманова.
[52][53]
Ноћ између 23. и 24. октобра протекла је у убрзаном прегруписавању снага на обема
странама ради одлучујућег обрачуна. Српске трупе добиле су задатак да у 6 часова ујутру
пређу у напад. Турска војска је предухитрила Дринску и Моравску дивизију па су на фронту
постигли делимичне успехе, међутим огромне губитке им је нанела српска артиљерија. Чим
је стигло појачање српској војсци, овај турски напад је заустављен. У међувремену, на
централном делу фронта десио се преокрет. Дринска дивизија I позива генерала Штурма
преузела је снажан напад и око поднева пробила Турски фронт на Зебрњаку. Подршку су му
пружили Дунавска дивизија пуковника Васића и коњичка дивизија кнеза Арсена. Чим су
Турци сазнали да је Трећа армија ослободила Косово, њихови војници су почели да
дезертирају. После пада Зебрњака, читав Седми турски корпус захватила је паника, па се
војска расула са бојишта. Остатке армије командант Зеки паша сустигао је тек на левој
обали Вардара. После бекства са бојишта и преласка преко мостова код Велеса и Градског,
Турци су узалуд покушавали да консолидују своје трупе. У српско заробљеништво је пало
око 2.000 официра и војника, заплењен је 61 топ и велике количине пешадијског оружја и
опреме.[52][53]
На фронту Друге српске армије, командант генерал Степа Степановић на поруке Врховне
команде и генерала Мишића није реаговао, јер су у моментима издавања и до доспећа на
фронт, због брзине акција већ биле застареле. Степа је по свом нахођењу наредио Тимочкој
дивизији I позива пуковника Кондића и Седмој Рилској бугарској армији генерала Тодорова
да убрзају напредовање према Овчем Пољу, што су они и учинили. О својим намерама Степа
је обавестио и Врховну команду, а будући да није добио тражену сагласност наставио је да
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 16/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
управља својом армијом, не испуштајући из вида догађаје код Прве армије. Но, недостаци у
раду вишег командовања нису произвели теже последице на фронту, захваљујући високом
моралу српских трупа, сналажљивости и самоиницијативности виших и нижих старешина,
али највише због кардиналних грешака самог турског командовања.[52][53]
По завршетку битке, Врховни командант краљ Петар I стигао је у Скопље возом из Врања у
пратњи министра војног пуковника Радивоја Бојовића. Тада је краљ Петар I потписао
четири већ припремљена указа. Унапређени су командант Прве армије престолонаследник
Александар у чин потпуковника, командант Коњичке дивизије кнез Арсен и помоћник
начелника штаба пуковник Живојин Мишић у чин генерала,[25] а Начелник штаба Врховне
команде генерал Радомир Путник у чин војводе. Такође су унапређени у чин генерала
пуковници Павле Јуришић Штурм, Илија Гојковић, Ђорђе Михаиловић, Петар Бојовић,
Михаило Рашић и Милош Божановић.[54][53]
Битољска битка
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 17/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Није ствар у томе, господине ђенерале... Јашите коња и пре почетка напада да
будете ближе својим трупама! [55]
Након освајања Битоља, Моравска дивизија која је привремено била у саставу Прве армије,
стављена је под непосредну команду начелника штаба Врховне команде. Битољском битком
завршен је рат у Македонији. Потпуно расута турска војска се повукла у Албанију и тамо су
чекали капитулацију. Гонећи разбијене турске трупе, Коњичка дивизија је 7. новембра ушла
у Лерин. Истог дана Моравска дивизија II позива је заузела Ресен, а затим Охрид и Стругу.
Један њен одред је ушао 4. децембра у Елбасан. По заузећу Елбасана, успостављена је веза са
српским трупама на Јадранском мору. Тог дана, председник владе Никола Пашић свратио је
у Врховну команду, где га је уместо болесног војводе Путника, примио генерал Мишић.
Живојин му је реферисао на карти стање на фронту, па су заједно одлучили да се српске
трупе пошаљу још више на југ, да би се што пре овладало реком Деволи. За спровођење ове
Мишићеве одлуке била је задужена Моравска дивизија II позива. Наређено јој је да
целокупном дивизијом наступи од Елбасана и Пећина на југ преко реке Деволи и, по
могућству, да се заузму Берат и Фијерија. Продирући према задатом правцу, српске трупе су
наилазиле на отпор мештана Албанаца, које су подржавали и делови расутих Џавид-
пашиних трупа. И поред тога што су трупе успеле да их растерају, они су се изнова
појављивали. О овом наређењу Мишић је прећутао, знајући да војвода Путник то не би
одобрио, међутим када је сазнао за то, оштро га је прекорио.[57]
У истом периоду, једног дана је у канцеларију Живојина Мишића дошао његов класни друг
пуковник Дамјан Поповић, са молбом да му се повери команда над неком јединицом у току
рата. Мишић је о томе обавестио војводу Путника и замолио га да се Поповићу повери
команда над деловима Шумадијске и Дринске дивизије. После дугог убеђивања Путник је
прихватио Мишићев предлог, па је Дамјан Поповић постављен за команданта
новообразованих Приморских трупа. У ноћи 26. на 27. јануар 1913. године, његове трупе,
преузеле су слабо припремљен напад на Брдицу код Скадра, који се завршио неуспехом, уз
велике жртве. Српске новине оштро су критиковале овај подухват. Пуковник Поповић је за
такво писање штампе окривио Живојина Мишића, мислећи да он инспирише новинаре да
тако пишу, што није било тачно. Рат је био приведен крају тек после пада Једрена 25. марта
1913. године, заслугом бугарске и Друге армије генерала Степе.[57][58]
Мир између савезника и Османског царства закључен је 30. маја 1913. године.
Аустроугарска, која се укључила у ове преговоре, залагала се да се Албанија прогласи
аутономном државом. Бугари су захтевали да се Македонија подели линијом Крива
Паланка–Охрид. Међутим, тај договор би био испоштован да је Албанија ушла у састав
Србије. Бугарска је захтевала да се претходни договор склопљен пре рата испоштује и
одбила сваки разговор о његовој ревизији. За то време Мишић је био гост на ручку у штабу
Моравске дивизије II позива. На ручку се расправљало о новонасталој ситуацији са
Бугарском и њиховим претензијама да заузму Битољ. Један од команданта пукова,
пуковник Душан Васић, том приликом устаде да наздрави генералу Живојину Мишићу, па
му одлучно рече:
На ово обраћање Мишића се нашао помало затечен, тако да у први мах није знао како да
одговори, међутим ипак рече:
Након овог обраћања цела команда дивизије је повикала: Живео! Потом су га натерали да
попије чашу шампањца. По повратку у Скопље, Мишић је реферисао тренутно стање
војводи Радомиру Путнику, кога је посебно обрадовала поменута здравица и Живојинов
одговор. Два дана касније у Мишићеву канцеларију је дошао престолонаследник
Александар. Након подужег разговора и реферисања Мишића о стању у трупама,
престолонаследник га прво понуди цигарама а онда му саопшти да ће склопити савез са
грцима, који су такође незадовољни понашањем Бугара. Пошто је добио Мишићеву
подршку, отпутовао је након два дана у Солун. По повратку, саопштио му је да је постигнут
договор са престолонаследником Константином. Писмени споразум је потписан 1. јуна 1913.
године, међутим Грчка се није обавезала да Краљевини Србији пружи помоћ уколико
нападне Аустроугарска. Српске трупе су, по наређењу Врховне команде, почеле да се
групишу на правцу Криволак–Велес–Крива Паланка, у ишчекивању напада Бугарске, док је
војска захтевала да се нападну бугарске трупе сконцентрисане на овом правцу, председник
владе Никола Пашић је предложио да се чека њихов напад.[59][58]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 19/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Око подне, Врховна команда је већала где да се прими одсудна битка. Разматране су две
варијанте. Већина чланова штаба заступала је гледиште да треба повући трупе из додира са
непријатељем и на раније припремљеним положајима, Динлер–Страцин, дати одсудну
одбрану. Друго гледиште је заступао генерал Мишић. Његов предлог је био да одсудну битку
треба примити на првој линији, образлажући да би повлачење трупа изазвало пометњу и
пад морала, а непријатеља охрабрило и подстакло на још жешћи притисак на трупе у
повлачењу. Војвода Путник је извесно време оклевао, али предвече, када је добио позитивне
извештаје са фронта, наредио је да се спроведе Мишићево решење. Ову одлуку је спровео у
име команданта Прве армије престолонаследника Александра, који се налазио у Београду,
његов начелник штаба, генерал Петар Бојовић. Успех Прве армије имао је пресудан значај
за даљи ток рата. Протеривањем непријатеља преко Злетовске реке и надирањем у правцу
Кочани–Царево Село угрожена је позадина бугарске Штипске оперативне групе, којој је
додељена главна улога у Брегалничкој бици. После девет дана крвавих борби, бугарска
војска је сломљена. После овог бугарског пораза, у српској војсци се размишљало о
офанзиви према Софији, међутим влада и Врховна команда су сматрале да не би било
разумно то учинити у циљу развоја даљих добросуседских односа.[60][61]
Последице за Бугарску су након ове битке биле катастрофалне. Пошто је остала без помоћи
савезника, 13. јуна 1913. године, Румунија и Турска су отпочеле ратне операције на
незаштићеним бугарским границама. У том нападу Румунија је добила јужну Добруџу, а
Турска је повратила Једрене изгубљене у Првом балканском рату, које је Бугарска освојила
уз помоћ Србије. Поражена Бугарска је крајем јула затражила од балканских савезника
потписивање примирја. Месец дана после избијања сукоба, 10. августа исте године,
закључен је Букурешки мир. По том споразуму Србија је задржала све територије које је
добила у рату против Турске, Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије, Старог Влаха и
Рашке, Грчка је добила јужну Македонију и део Тракије. Бугарској, као једином губитнику,
остало је само део Беломорског приморја, које је освојила у претходном рату.[60][61]
левој обали Дрима, са око 3.000 људи. Међутим Ратни дописник париског
Аустроугарска је саботирала напоре међународне комисије „Журнала“ - Анри
да обележи границу, а у исто време слала оружје и Барбије.[62]
официре, коју су обучавали Албанце за напад на српску
територију. То је рађено како би се спречила мирна
консолидација српске управе на новоослобођеним
територијама и да се на штету Србије и Црне Горе, реализовао план грофа Берхтолда о
великој Албанији. Српска влада је била обавештена о тим припремама, док је Врховна
команда сматрала да према Албанији треба поставити 50.000 војника. Министар финансија
Лазар Пачу је изјавио да држава нема довољно новца за издржавање толике војске. Док су
се они договарали, Албанци предвођени аустроугарским и бугарским официрима, 7.
септембра, извршили су препад на српске снаге и начинили страшан масакр. Србија је
затим брзо мобилисала три дивизије, разбила албанску нерегуларну војску и поново
запосела старе положаје. Епилог је имао тешке последице – погибија 1.000, а рањавање
2.500 војника. За овај инцидент је требало наћи кривца.[63]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 21/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Церска битка
Према развоју ратне ситуације 11. августа, непријатељ је вршио демонстративне акције на
целом фронту. Начелник Штаба Врховне команде, искусни војсковођа Радомир Путник се
није дао заварати, па је истог дана упутио Трећу армију, под командом генерала Павла
Јуришића Штурма да упорно задржава главне снаге аустроугарске Пете армије, која је
нападала српске заштитне одреде на граници. Трећа српска армија била је развучена на
широком фронту од Шапца до Гучева. У следећа два дана непријатељ је заузео Шабац, док је
своју Пету армију усмерио долином Јадра ка Ваљеву. Врховна команда је издала наређење
да Друга армија одмаршује према Текеришу и да две дивизије упути преко планинског
гребена Иверка и ту изврше удар у леви бок непријатеља. Међутим, генерал Степа је по
доласку на Терекиш утврдио да је ризично да упути своју армију на две аустроугарске
армије, па је радикално модификовао план Врховне команде.[69][70]
Главне снаге Прве армије образовале су стратегијску резерву Врховне команде, док су
помоћне снаге ове армије имале задатак да држе северни фронт од Голупца до ушћа
Колубаре у Саву. Ова одлука српске Врховне команде, у којој је Мишић заузимао истакнут
положај, довела је до битке на Церу и прве савезничке победе у Првом светском рату.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 22/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 23/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Ова прва победа савезника у Првом светском рату била је у ствари почетак краја
Хабзбуршке монархије. Њоме је ратни и почетни операцијски план српске Врховне
команде, који су израдили војвода Радомир Путник и генерал Живојин Мишић, успешно
реализован. Српска Врховна команда мајсторски је руководила овом сложеном операцијом,
њене одлуке биле су смеле и ризичне, али и веома добро прорачунате, чиме је надмашила у
оперативном и тактичком смислу много хваљено командовање аустроугарске Балканске
војске.[70][69]
Сремска офанзива
Победа у Церској бици подигла је углед српске војске у очима пријатеља и непријатеља.
Због тога су нарочито пријатељи, прецењивали њене могућности и захтевали од српске
Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустро-Угарске. Руси су у томе били
посебно упорни, јер су желели да Срби спрече да се део аустроугарских снага пребаци са
Балкана у Галицију. Из солидарности са савезничким армијама, српска Врховна команда је
наредила 6. децембра, да Прва армија форсира Саву и пређе у Срем, а Ужичка војска и
црногорски Санџачки одред да предузму операције у источној Босни, да на свом фронту
вежу што јаче снаге непријатеља. Друга и Трећа армија задржане су у одбрани на Дрини од
њеног ушћа до Љубовије. Предвиђајући да ће аустроугарска војска обновити напад, чиме би
поправила психолошки шок од пораза у Церској бици, Врховна команда није очекивала да
ће у новој офанзиви бити ангажоване још крупније снаге него у претходној кампањи. У
недостатку својих извора информација, због потпуног побачаја сопствене обавештајне
службе, Врховна команда се ослонила на обавештења из страних извора. Тако је на основу
нетачних обавештајних података италијанске војске, примљених преко руске војске, српска
Врховна команда поверовала да је дошло до повлачења целокупне аустроугарске Шесте
армије и њеног упућивања на Источни фронт, што се испоставило као нетачно, јер је управо
та армија била остављена на положајима горње и средње Дрине, ојачана једним и по
корпусом Друге армије и да се спремала да предузме нову офанзиву против Србије, о чему
српска обавештајна служба није имала никакве податке.[71][72]
Док је Прва армија извршила успешно форсирање Саве, ослободила готово читав доњи
Срем и предњим деловима избила до Старе Пазове, Тимочка дивизија I позива из састава
Друге армије, која је дејствовала на помоћном правцу, доживела је катастрофалан пораз при
покушају да форсира Саву код Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Ова дивизија је
извршила офанзиву са знатним закашњењем, без солидних тактичких и техничких
припрема, као и без познавања тактичко-оперативне ситуације у зони форсирања. Пошто је
пребацила у Срем 13. пук, без једне чете и два батаљона 15. пука, с једном пољском
батеријом, обуставила је превожење да би поставила понтонски мост, макар и слабије
конструкције. На тај начин су се пребачени делови нашли потпуно усамљени на левој обали
реке и изложени снажном противнападу вишеструко надмоћнијих непријатељских снага.
Под притиском тих снага центар и лево крило 13. пука је почео да се повлачи у нереду.
Многи војници су при том повлачењу убрзано препливавали реку, међутим многи нису
знали да пливају, па су била забележена масовна дављења. Укупно је погинуло, рањено или
заробљено 6.366 војника, подофицира и официра, док су непријатељеви губици били
троструко мањи – око 2.000 војника избачених из строја.[71][72]
Неуспех код Чеврнтије негативно се одразио на темпо дејства Прве армије. Поучен овим
горким искуством, командант Прве армије генерал Петар Бојовић није хтео ништа да
ризикује, па је своје трупе задржао на мостобрану све до 10. септембра. Тек тог дана трупе
Одбране Београда прешле су Саву и заузеле Земун, а Прва армија је отпочела наступање са
ширег мостобрана у правцу Фрушке горе и до 12. септембра избила на линију Бановци–
Нова Пазова–Војка–Попинци–Буђановци. За то време Ужичка војска је била у рејону
Власенице, а црногорска Санџачка војска наступала на правцу према Палама. Ово
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 24/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
напредовање српске војске изазвало је велику узбуну, а може се рећи и панику, у Бечу и
Будимпешти. Генерал Поћорек је сматрао да ће најефикасније зауставити офанзиву српске
војске у Срем, ако пређе у одлучан напад преко Дрине и Саве.[71][72]
Српска војска имала је током ове борбе знатне губитке. Из строја је избачено 11.490 људи,
махом припадника Дунавске дивизије I и II позива. У свим борбама српски официри,
подофицири и војници показали су беспримерно залагање и упорност. Захваљујући томе,
иако је изгубила део државне територије, српска војска је принудила боље обучене и
опремљене аустроугарске трупе да се задрже на линији, коју је, према Поћорековом плану,
требало заузети већ другог дана по преласку Дрине. Аустроугарска 6. армија је том
приликом имала преко 30.000 људи избачених из строја. Због тога је Поћорек био
принуђен да се одрекне амбициозног плана о уништењу српске војске у западној Србији па
је дошло до стабилизације фронта и рововске војне, прве у Првом светском рату.[73][74]
Повлачење армија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 25/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 26/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
задржана у Очакову. На тај начин Краљевина Србија је готово у последњем моменту добила
извесну помоћ која јој је донекле олакшала ситуацију уочи нове битке.[76][75]
Колубарска битка
Стање у свим јединицама је било критично, али најтеже код Прве армије, која је издржала
највећа напрезања и претрпела најтеже губитке у протеклим борбама. Поред недостатка
артиљеријске муниције и свих осталих борбених средстава, ова армија имала је несрећу да
њен командант генерал Петар Бојовић буде рањен. Бојовић је успевао да одржи
командантско место све до поновне повреде исте ране, која га је тотално имобилисала да
није могао више да хода већ је ношен на носилима. Ова настала ситуација је захтевала да
Врховна команда уради промену на командантском положају. Управо у време повлачења
српске војске на десну обалу Колубаре и Љига, за команданта најзамореније и највише
истрошене српске Прве армије постављен је генерал Живојин Мишић. Војвода Путник је 14.
новембра позвао Мишића и саопштио му постављање на нову дужност.[77]
Мишић је добро познавао српског војника, а његов одлучан старешински глас команданта у
тренуцима клонулости подизао је дух и уливао је поверење. Знао је да има тренутака када и
најхрабрији беже, али је исто тако знао да се изгубљено поверење може повратити и
неуморно се дао на посао. Он је за најкраће време, од једне деморалисане војничке масе
поново обновио чврсте борбене јединице способне за највеће подвиге. Наиме 16. новембра,
Мишић је преузео команду над Првом армијом, која је у том моменту имала три потпуно
исцрпљене дивизије. У то време армија је, после повлачења са ваљевских положаја,
запосела положаје на линији Маљен—Баћевац—Гукош—Качар. Главни командант
аустроугарских снага генерал Поћорек је закључио да је тада отпорна снага Срба смањена,
па је 19. новембра наредио да се енергично настави офанзива са тежиштем против српске
Друге и Треће армије и настави надирање према Аранђеловцу и Београду.[77][78]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 27/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
После кратке паузе Путник је поново позвао Мишића и још једном инсистирао да се Прва
армија не повлачи са вододелнице. Када је после свега војвода Путник још једном упозорио
Мишића да мора да слуша наредбе Врховне команде, он је испрва нешто опсовао а онда је
одговорио:
Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност.
Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете али докле
ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу. [78]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 28/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
часова. Најпре је Прва армија отпочела напад са све четири дивизије, које су у раним
јутарњим часовима пробиле предње положаје 16. корпуса, надирући с обе стране пута који
води на Сувобор и усмериле су тежиште напада на гребен Проструге. Трупе су већ првог
дана офанзиве продрле око 10 km у дубину непријатељске одбране. У поподневним
часовима Друга и Трећа армија такође су прешле у напад на свом делу фронта. Тиме је
отпочело потискивање Шесте армије на целом њеном фронту. Дринска дивизија је једина
имала проблеме у наступању јер је на њеном десном крилу, напредовање било укочено
бочним нападом једне дивизије из састава 15. корпуса. Ангажовањем армијске резерве
Мишић је паралисао овај напад и настављајући офанзиву, одбацио непријатеља на
сувоборски гребен. Тада је позвао команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића,
који је био задржан снажним непријатељским отпором, и бодрио га речима:
Извештавајући Врховну команду о великом успеху који је постигла његове армија, генерал
Мишић поред осталог, каже:
Трећег дана офанзиве Прва армија је заробила шест официра и 1.800 војника. Заплењене су
и велике количине оружја, муниције, хране и разног другог материјала. Велика победа
Мишићеве армије све се више ширила и преносила и на суседне армије. Предузимајући
гоњење побеђеног непријатеља, Мишићева армија је избила на линију Гукоши—Медник—
Баћинац—Маљен. Одмах по избијању на линију Баћинац—Руда, Дунавска дивизија је
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 30/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
иницијативно продужила гоњење у правцу Мионице, где је унела праву панику у позадину
15. корпуса, који је водио борбе са Трећом армијом на десној обали Љига. Бекство
непријатеља испред центра Прве армије одавало је слику потпуног растројства. Пошто је
убрзо у току следећих дана Мишић добио извештај да је непријатељ напустио Ваљево, издао
је наредбу Дринској дивизији Првог позива да га одмах заузме. Прва армија је дејствовала
без предаха. Њен командант Живојин Мишић је, издајући заповести командантима
дивизија, истицао:
После огорчених борби Прва армија је сломила и последњи отпор 16. корпуса на
положајима северно од Ваљева и принудила га да се у нереду повлачи у правцу Шапца и
Лознице. Избијањем Прве армије и Ужичке војске на обале Дрине и Саве и ослобађањем
Београда после великих победа на Сувобору, Овчару и Каблару, Руднику и Космају,
победоносно је завршена Колубарска битка, у којој је српска војска заробила 323 официра,
43.000 подофицира и војника, запленила је 142 артиљеријска оруђа, 60.000 пушака, 2
авиона, 5 аутомобила, 4.000 коња и велике количине хране. Врховна команда је могла
констатовати да на територији Краљевине Србије нема више нити једног непријатељског
војника, сем ратних заробљеника. Ова највећа победа српске војске у Првом светском рату
извојевана је захваљујући беспримерној храбрости, пожртвовању и издржљивости српских
војника и официра који су, бранећи своју нападнуту отаџбину, полуголи, боси, гладни,
преморени и слабо наоружани, после неравноправних четворомесечних борби, задали
поражавајући ударац хабзбуршкој монархији, од кога се она никада више није могла сасвим
опоравити. Битка је извојевана захваљујући и мајсторском руковођењу српског
командовања – Путника, Мишића и других. Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је, без
сваке сумње Прва армија и њен командант Живојин Мишић, који је управо указом бр. 4019
врховног команданта престолонаследника Александра Карађорђевића од 4. децембра 1914.
године, унапређен у чин војводе[б].[25] Тим унапређењем Мишић је постао трећи генерал
који је унапређен у тај највиши војни чин (први је био Радомир Путник 1912. године, док је
други био Степа Степановић који је добио чин само пар месеци раније исте године). За
многе команданте је то било изненађење с обзиром да се знало да је регент 1912. године,
тражио да се поведе поступак против Мишића јер је очитао лекцију Петру Бојовићу али у
ствари лично њему престолонаследнику као команданту Прве армије у Балканским
ратовима. Одлука регента Александра да Мишића произведе у чин војводе представљала је
изненађење и за самог начелника Штаба Врховне команде војводу Радомира Путника. Када
је сазнао за ову одлуку позвао је телефоном врховног команданта и преиспитао га у
исправност ове одлуке. Одговор регента је био доследан датој одлуци. Војвода Путник је
прихватио одлуку свог Врховног команданта, јер је он по закону био најодговорнији за
вођење ратних операција и управљање војском у рату.
Краљевина Србија је своје велике победе на Церу и Колубари платила огромним људским
жртвама. У току ратне 1914. године избачено је из строја 2.110 официра, 8.074 подофицира и
153.373 војника. Иза непријатељске најезде остала су разорена и опустошена многа насеља и
масовни злочини које је агресор починио над немоћним становништвом Мачве, Подриња,
Колубаре, Тамнаве, Посавине и Београда. Сем тога, на хиљаде лешева рђаво или никако
закопаних проузроковали су, чим је време отоплило, разне епидемије – тифус, шарлах,
дизентерију и колеру. Санитетска служба била је немоћна па је тражена помоћ од савезника.
И поред помоћи која је убрзо стигла, и других мера, жртве тифуса пеле су се на више
десетина хиљада и десетковале српске оперативне јединице, смањујући бројно стање и
борбену готовост. У јеку епидемије, у Србију су дошле санитетске екипе из Америке, Велике
Британије, Француске, Канаде, Аустралије, Швајцарске, Русије и других земаља у којима је
било 543 лекара и другог медицинског особља. Они су се, ризикујући своје животе,
несебично укључили у борбу против опаке болести заједно са српским санитетским
особљем. У тој борби која је трајала више од четири месеца, заразило се тифусом и умрло 57
лекара. Чак је умрло и неколико свештеника који су оболели држећи опела умрлим
тифусарима.[80][81]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 32/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
припасти победа, како би што скупље наплатила своју неутралност. Владе неутралних
држава су истовремено кокетирале са обема зараћеним странама, јер је свака од њих имала
посебне интересе на Балкану.[80][81]
У таквој ситуацији, уместо да предвиде војну помоћ Србији, министри Антанте су, 29. маја,
не питајући српску владу, упутили саопштење бугарском председнику владе Радославову да
ће српско-бугарски спор узети у своје руке и обећали му, ако Бугарска приступи Антанти, да
ће, поред других уступака, предати Бугарској део Македоније до линије Крива Паланка—
Охрид. Да би изнудили пристанак српске Владе, савезничке владе су обуставиле
финансијску помоћ Србији, и изјавиле да ће прекинути и војну помоћ, ако њихови захтеви
не буду прихваћени. Руски министар спољних послова Сазонов је утешно, обавестио
Пашића да ће Русија, као накнаду за ове обећане уступке Бугарској, поздравити спајање
Хрвата, Словенаца и Срба у једну државу. Та изјава је подразумевала рушење Аустро-
Угарске. Међутим, такву политику нису следили Французи, који су сматрали да Хабзбуршку
монархију треба сачувати у нешто мањим границама, док су Енглези подржавали став
Француза и били против формирања јаке државе на Балкану са словенском већином, која би
могла постати руска предстража према Средоземљу, већ се залагала за систем малих
држава у којима би она играла улогу посредника у решавању спорова међу њима и држала
их у зависности од британске круне. Пашићу нису биле познате те тајне идеје западних
сила. Након сазнања, Пашић је оштро осудио толику самовољу савезника и изјавио да ће
сваки Србин радије пропасти него пристати на уступке Бугарској. Упркос Пашићевом
протесту, савезничке владе су колективном нотом у августу 1915. године, обавестиле Софију
да ће војском запосести територије које су јој обећане у вардарској Македонији и предати их
Бугарској после рата уколико им се придружи у рату против Централних сила. Пашић је 17.
августа, обавештен о садржају те ноте, изразио руском посланику грофу Трубецком своје
најдубље огорчење. Тада је рекао да савезници комадају Србију као да је афричка колонија
и додао да ће се Србија борити и против савезника, ако је уопште сматрају за савезницу,
као и против Аустрије, да би заштитила своју груду.[80][81]
Бугарског краља Фердинанда и пронемачку владу Радославова, Антанта није могла купити
никаквим територијалним обећањима. Они су од почетка рата одлучили да се боре на
страни германских држава и за њихов рачун. Томе у прилог је ишао изричит захтев
немачког Министарства иностраних послова, које је успело да обезбеди пристанак
Аустроугарске и Турске на територијалне уступке Бугарској, да би се обезбедило учешће
бугарске војске у предстојећој кампањи против Србије. Већ крајем јула српски обавештајни
органи су запазили пристизање немачких трупа у Банат. Било је потпуно очигледно да се
припрема здружена инвазија Централних сила на Србију. У тако тешкој ситуацији Пашић је
сазвао седницу владе и Врховне команде за 26. август у Крагујевцу на којој је требало да се
утврди политичка и војна стратегија земље уочи новог непријатељског напада. Пашић је
тражио од свих команданта армија да писмено изнесу своја мишљења о главним
стратешким питањима. На питање какви су изгледи за одбрану земље ако би само немачке
и аустроугарске трупе предузеле напад, војвода Мишић је кад је био упитан, одговорио:
уговором који потписала са Србијом, 1. јула 1913. године. Међутим Грчка се ограђивала од
тог уговора, правдајући његову примењивост само у случају напада Бугарске на Србију али
не и у удруженом нападу са неком од великих сила. Српска Врховна команда имала је
поуздана обавештења да је Бугарска 4. септембра потписала са Централним силама, уговор
о савезу а да је 22. септембра објавила мобилизацију. У том периоду припреме за рат веома
су одмакле а започети су концентрација трупа и маневри у пограничним крајевима према
Србији. У таквој ситуацији, препуштена сама себи, српска Врховна команда је одлучила да
главним снагама успорава надирање немачких, аустријских и бугарских снага у Србију до
пристизања обећане савезничке помоћи.[80][81]
На основу ове директиве војвода Мишић је издао и своју директиву. Два дана касније
уследило је повлачење јединица Прве армије на положаје уз десну обалу Колубаре. Намера
му је била да овим маневром прикупи развучене снаге, скрати фронт и изврши припреме да
би у погодном тренутку могао да пређе у напад. То се савим јасно види из телефонског
разговора који је водио са војводом Путником 19. октобра. Након овог разговора Мишић је
добио одобрење да у погодном тренутку може прећи у напад. Међутим док је Прва армија
изводила овај маневар без притиска непријатеља, дотле су Трећа армија и трупе Одбране
Београда трпеле страховит напад и под притиском знатно надмоћнијег непријатеља, биле
принуђене да се повуку. Првој армији је такође било наређено да се повуче заједно са
осталим армијама. Војводи Мишићу се није допала стратегија зачепљења рупа, на коју је
Врховна команда, развојем оперативне ситуације, била принуђена. Он се није подавао
саомообманама и обећањима о савезничкој помоћи, која, и поред очајних телеграма које је
слала српска влада, није пристизала, већ је рачунао са сопственим снагама. Због тога је
предложио Врховној команди да из Прве армије не издваја снаге за затварање других
праваца, већ да целом овом армијом изврши противудар у бок главних непријатељских
снага које су наступале долином Мораве.[82][83]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 34/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Војвода Путник је 25. октобра одобрио Мишићев предлог. Међутим већ наредног дана,
Мишић је упркос успешно извршеним задацима био принуђен да нареди повлачење своје
армије на нове положаје, услед неповољног развоја опште оперативне ситуације. Тог 26.
октобра, бугарска војска се спојила код Брзе Паланке с немачким снагама које су надирале
са севера. Напредовање Бугара резултирало је заузимањем Врања 15. октобра, Куманова и
Штипа 19. октобра, Скопља 23. октобра. Када су 26. октобра бугарске трупе заузеле Качаник,
српска Врховна команда је предочила генералу Сарају, команданту савезничких снага у
Солуну, да српској војсци прети опасност да буде одсечена од Битоља и Драча и тражила да
савезничке снаге предузму напад преко Велеса и Овчег поља у правцу Скопља ради
садејства са српском војском која ће деловати са Косова такође у истом правцу, међутим овај
захтев је остао без одговора. До тог времена српска Врховна команда је свој стратешки план
заснивала на еластичној одбрани и добијању на времену до доласка савезника, када би се
наступило у противофанзиви ка северу. Када се увидело да се на долазак савезника не може
рачунати у скоријем времену, потпуно је измењен метод рада. Одлучено је, 11. новембра да
им се крене у сусрет у Македонији. За овај задатак образована је Оперативна група дивизија
под командом реактивираног генерала Петра Бојовића, док је осталим армијама наређено
повлачење по утврђеним правцима. Осетивши намере српске Врховне команде, Макензен је
13. новембра наредио својим трупама да изврше максималан притисак на крила и бокове
српских снага и спрече њихово повлачење у правцу Косова. Притисак је био толико снажан
да ни војвода Мишић, који је и даље био оптимистичан војсковођа, није могао ништа да
предузме. На истим мукама нашли су се војвода Степановић, генерал Штурм и генерал
Живковић, који су у садејству са Мишићем пружали енергични отпор агресору.[82][83]
И поново је истицао да треба рачунати само на сопствене снаге. У том периоду Влада и
Врховна команда су одмах кренуле у Скадар. Повлачење војске требало је да отпочне 28.
новембра, међутим, преко Цетиња је примљена депеша у којој је речено да је немачка
Врховна команда завршила задатак на Балкану, да су остаци српске војске потиснути у
дивље албанске и црногорске планине, где их чека потпуна пропаст, те да немачке дивизије
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 35/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
прекидају кампању против Срба. Када је веза са владом и Врховном командом изгубљена, на
иницијативу војводе Мишића, у времену од 29. новембра до 3. децембра, одржано је у Пећи
шест седница највиших ратних команданата. На овим седницама поред војводе Мишића и
Степановића, учествовали су генерали Штурм и Живковић са својим начелницима штабова.
Генерал Бојовић се тада налазио у Призрену, па није присуствовао седницама. Седницама је
председавао војвода Степановић, као најстарији по чину. Најдраматичнија седница је
одржана 1. децембра, на којој је дошло до препирке и размене оштрих речи. Војвода Мишић
је на тим саветовањима упозорио да војска више не зна где су влада и Врховна команда, и да
се више не може остати у стању у коме ће свако радити шта хоће. Када се повела дискусија
шта даље треба да се ради, војвода Мишић, да би придобио присутне команданте за свој
предлог о противофанзиви, истакао је да у конкретној ситуацији остају само две могућности:
Господине војводо, господо ђенерали, не остаје нам ништа друго него да кренемо
напред у офанзиву, те да видимо од кога бежимо, па успемо ли, добро је, не
успемо ли, онда да пошаљемо парламентарце непријатељу и ступимо у преговоре
с њим, у циљу обустављања непријатељства.[84]
Ова дискусија се после излагања војводе Мишића толико заоштрила, да се на састанку није
могло доћи до коначног решења. Међутим, још истог дана када су примљени извештаји о
појачаној активности непријатеља и одлучено је да се поступи по директиви Врховне
команде о повлачењу. Неки су касније неоправдано пребацивали војводи Мишићу да је у
Пећи тражио преговоре о обустављању непријатељства. Повлачење је почело почетком
децембра, пошто је претходно око 300 топова српске артиљерије закопано или сурвано у
набујали Дрим. То су били најтежи ратни дани српске војске и народа. Прва армија је
добила задатак да се повлачи правцем од Пећи преко Рожаја, Берана, Андријевице и
Подгорице до Скадра. У тим судбоносним тренуцима, на десном боку српске војске
налазила се црногорска војска, под командом сердара Јанка Вукотића, која је препречила
пут аустроугарским трупама према Чакору, Андријевици и Колашину. Водећи тешке и
крваве борбе, црногорска војска је успела да заштити северни бок српске војске за време
њеног одступања кроз Црну Гору. У том периоду српска влада и Врховна команда стигле су у
Скадар 4. децембра. Председник владе Никола Пашић је посетио војводу Путника, 6.
децембра да се обавести о стању војске и тражи мишљење да ли се на подручју Скадра може
обезбедити поуздана одбрана за извршење реорганизације војске. Путник му је на то
одговорио да би било најбоље да војска иде на Солун и да се тамо сједини са савезницима.
Такође је затражио, да му се због здравственог стања одобри одсуство. То је и учињено 8.
децембра, када је смењен са позиције начелника Штаба Врховне команде и послат у
италијански град Бриндизи, а одатле после одређеног времена пребачен на Крф. За његовог
наследника је одређен генерал Петар Бојовић.[84][85]
Са друге стране, војводу Мишића, који је последњи дошао у Скадар, задесила је много већа
мука. Уз велико лично залагање он је своју Прву армију превео до Андријевице, у коју је
стигла 3. јануара 1916. године. У току боравка у Андријевици, војвода је доживео дубоко
разочарење у тамошње становништво према српској војсци. Мештани су за обичне
намирнице ставили врло високе цене, тако да се од хране баш ништа није могло купити.
Војници изнурени и гладни су наставили утврђени марш до Скадра, у који су пристигли 7.
јануара 1916. године. Драма коју је преживела српска војска у току повлачења са обала
Ситнице у приморје, узела је превелики данак. На том стравичном маршу, који се назива
Албанска голгота, у планинама је око 60.000 људи изгубило живот. Војвода Мишић
гледајући страховите призоре страдања своје непобеђене војске, којој је мало могао да
помогне, од силних напора, по доласку у Скадар тешко се разболео. У међувремену се
одиграо низ значајнијих догађаја. Аустроугарска војска је обновила операције против
црногорске војске 6. јануара дуж читавог граничног фронта. Падом Цетиња и Ловћена,
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 36/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
црногорска војска је положила оружје и затражила примирје. Само један мањи део бораца,
заједно са добровољцима, који су се борили у саставу црногорске војске, одбио је да се преда
непријатељу и кренуо је пут Скадра, где се придружио српској војсци.[84][85]
У том периоду српска влада је упутила савезницима апел за спас српске војске.
Престолонаследник Александар се у посебном писму обратио руском цару Николају II,
молећи га да изврши притисак на савезнике да се српска војска спасе од сигурне пропасти.
Тај апел је уродио плодом и Французи су одлучили да окупирају острво Крф. Међутим том
предлогу су се успротивили Британци, који су са Грцима имали уговор о предаји Јонских
острва. Тада се француска влада определила да српску војску пребаци у Тунис, и већ
почетком јануара најтежи рањеници и болесници су пребачени у град Бизерту. Са друге
стране, Италијани су вршили опструкцију помоћи Србима јер су знали да ће они после рата
имати територијалне претензије на далматинске обале. Управо из тог разлога, Италијани су
одбијали да пребаце помоћ у храни, муницији и лековима, коју су обезбедили Французи.
Међутим, под притиском Русије и француске владе, Италијани су делимично испунили
своју обавезу, али је због њиховог оклевања, до српске војске стигло само 1.170 тона хране,
што је могло да подмири потребе трупа за само 12 дана. Услед тога настала је велика глад и
помор људства. Пошто претходне консултације савезника о окупацији Крфа нису уродиле
плодом, Француска је на захтев Русије одлучила без консултација са Великом Британијом да
реализује своју замисао. У ноћи између 10. и 11. јануара 1916. француски 3. алпски Ловачки
батаљон извршио је десант и окупацију Крфа. Тада је обавештена српска Врховна команда
да настави марш ка Валони, јер су све остале албанске луке биле непогодне за пристајање
великих транспортних бродова. Српска војска, која се налазила у рејону Скадар–Драч, није
била у стању да изврши овај марш од нових 240 km.[85][84]
Приликом повлачења главнине српске војске, одређена је да Прва армија поново прими
главни удар и да штити одступницу целокупној српској војсци. Када је примио депешу,
војвода Мишић више није могао да издржи притисак који је пред њега поново ставила
Врховна команда. Енергично је протестовао да извршавањем таква одлуке, од његове армије
на крају могу остати само две дивизије. Међутим, наређење је спроведено и Прва армија је
опет штитила одступницу на страшном и дугом маршу смрти, све до Валоне, али без свог
команданта. Војвода Мишић је од шефа свог армијског санитета затражио боловање, а
команду над армијом предао је свом команданту Дунавске дивизије II позива пуковнику
Милошу Васићу, који га је од тог тренутка заступао. Заједно са својом супругом Лујзом и
секретаром Милорадом Павловићем Крпом, отпутовао је бродом 14. јануара из Медуе у
Бриндизи на италијанску обалу. По доласку у Италију одликован је Италијанским Ратним
крстом.[24] Његов одлазак из армије није био условљен толико здравственим разлозима,
већ је то био израз демонстративног протеста што му је млађи по рангу генерал Петар
Бојовић постављен за начелника Штаба Врховне команде.[84][85]
Захваљујући повлачењу српска војска није била заробљена, али је масовно пострадала. У
току двомесечног задржавања и марша дуж мочварне албанске обале од Скадра до Валоне
људи су масовно умирали услед глади, физичке исцрпљености и разних обољења, јер су
били изложени невремену, без икаквог заклона и без хране. Од повлачења са Косова, до
евакуације из Албаније на Крф, изгубљено је око 143.000 бораца. На Крф и Бизерту
превезено је око 158.564 војних лица и око 15.000 избеглица.[85]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 37/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Мишић је на поновно ангажовање чекао до августа 1916. године и у том периоду примио је
руски Орден Светог Ђорђа III степена.[24] За то време српска војска је реорганизована.
Образоване су три армије од по две дивизије, које су формиране спајањем ранијих дивизија
оба позива. У састав нове Прве армије ушле су Моравска и Вардарска дивизија, а за
команданта је постављен пуковник Милош Васић, који је месец дана касније бити
унапређен у чин генерала. Другу армију су образовале Шумадијска и Тимочка дивизија, а за
команданта је одређен дотадашњи војвода Степа Степановић. Трећа армија је образована од
Дринске и Дунавске дивизије, а командантско место је задржао генерал Павле Јуришић
Штурм. Од ранијих формација задржана је Коњичка дивизија, Добровољачки одред војводе
Вука, Батаљон Срба добровољаца, артиљеријске и друге јединице из ранијег састава
Врховне команде. После опоравка и реорганизације, српска војска је пребачена на
полуострво Халкидики, југоисточно од Солуна, где су после пријема тешког наоружања и
краће обуке на новим оруђима, постепено упућиване на западни део Солунског фронта.
Укупно је превезено 132.000 људи и оперативних јединица. У штабу Врховне команде
извршене су промене. Уместо пуковника Живка Павловића, постављен је пуковник Петар
Пешић а истовремено је извршена замена већина начелника одељења у Штабу. По
посебном споразуму француске и британске владе на Солунском фронту успостављена је
заједничка главна команда, која је поверена француском генералу Морису Сарају. Српска
војска је у оквиру савезничке команде добила извесну аутономију, тако што је савезничка
Врховна команда спроводила наређења преко српског престолонаследника, при чему је он
имао право да одреди армију која ће напасти, време и место напада.[87][86]
Након пораза Немачке армије у бици код Вердена на Западном фронту, руска војска под
командом генерала Брусилова нанела је тежак пораз аустроугарским трупама. Губици су
били већи од 1.500.000 људи. Ова велика победа руске војске, утицала је на улазак Румуније
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 38/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
После пада Кајмакчалана, ослобођен је мали део Краљевине Србије у ширини од 30 km.
Предузето је енергично гоњење непријатељских трупа према Црној реци. Бугарске трупе су
се тим правцем ужурбано повлачиле. За то време српска Прва армија под командом војводе
Мишића преузела је 18. октобра још енергичнији напад и дубоким продором
дезоријентисала бугарску одбрану. Међутим након интервенције Немачке 11. армије, фронт
је стабилизован. Током прекида борби војводи Мишићу су се придружили чланови његове
породице. Његови синови Радован и Александар били су коњички официри у Коњичкој
дивизији која је у том периоду придодата Првој армији. У периоду од 20. октобра до 10.
новембра вођене су непрекидне борбе на обронцима Селечких планина. Међутим, након
интервенције генерала Сараја који је у помоћ српским армијама послао 17. француску
дивизију, две руске бригаде и 35. италијанску дивизију, заједно са неколико дивизиона
тешке артиљерије, до 17. новембра све савезничке армије су водиле енергичне борбе и
напредовале стопу по стопу да би тог дана стале на коту 1212. Освајањем те коте опасно је
угрожен бок и позадина непријатељске 11. мешовите армије. Непријатељ је због тога морао
да напусти Битољ. По жељи војводе Мишића, први је у град ушао његов син Александар
коњички поручник на челу коњичког ескадрона. Тиме је завршена највећа савезничка
офанзива 1916. године. Заробљено је 7.685 непријатељских официра, подофицира и војника.
Војничке способности војводе Мишића као славног српског војсковође наградиле су Велика
Британија и Краљевина Румунија. Одликован је Орденом Румунске круне II степена, док га
је са друге стране енглески краљ Џорџ V одмах по заузећу Битоља, одликовао Орденом
Светог Михаила и Светог Ђорђа I степена на великој огрлици и први је од Срба понео
титулу енглеског витеза бакалауреја.[89] Тиме су гласови интриганата из прошлости
коначно утихнули, а регент Александар је био пажљивији и љубазнији према њему у
опхођењу.[24][87][86]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 39/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
После прекида савезничке офанзиве крајем 1916. године, Солунски фронт се стабилизовао и
настала је рововска војна, која ће трајати скоро две године. За то време Антанта је запала у
велику кризу. У Фебруарској револуцији 1917. године, збачен је цар Николај II. То се
неповољно одразило на руску војску и њену даљу улогу у борбама на свим фронтовима. И у
француској војсци су избиле разне побуне, међутим оне су убрзо угушене. На Западном
фронту формирана је англо-француска команда, која није дала значајније резултате, док је
са друге стране Италија претрпела тежак пораз у бици код Капорета. Један део англо-
француских трупа је брзом интервенцијом спасио Италију потпуне катастрофе. Победом
Октобарске револуције у Русији, најмасовнија руска армија је обуставила борбу и изашла из
рата. Тиме су Централне силе добиле предност и пребацивањем својих трупа са Источног
фронта на остале фронтове, покушале да реше Први светски рат у своју корист. Међутим, у
том периоду на страну Антанте улази САД и попуњава празнину, која је настала изласком
Русије из рата. Због неповољног развоја догађаја на осталим фронтовима, савезничке снаге
су остале у стању ишчекивања.[87][86]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 40/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
наредио је Гијому да Солунски фронт остане и даље у дефанзиви, што је разочарало све у
српској војсци и Врховној команди. Уместо тога, Гијом је тражио од српског начелника
Штаба Врховне команде, генерала Бојовића да са својом и онако премореном војском,
прошири фронт за још неколико километара. Српска влада и регент су прихватили захтеве
Француза, али је начелник Штаба Врховне команде, генерал Бојовић, из протеста поднео
оставку. Да би избегли трвења са савезничком командом, његова оставка је уважена па је он
наставио да врши дужност до избора новог начелника. Тада је регент Александар упитао
Бојовића да ли би желео да прихвати неку дужност изван војске, на шта је добио одричан
одговор. Бојовић је изразио жељу да поново преузме команду над Првом армијом, што је
обрадовало регента и извршена је примопредаја дужности. На седници министарског
савета, која је одржана 13. јуна 1918. године, за новог начелника Штаба Врховне команде
именован је војвода Живојин Мишић, а за команданта Прве армије генерал Петар
Бојовић.[87][86][90]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 41/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Савезничким владама је требало више од недељу дана да уклопе своје посебне намере и
жеље у план за наставак солунске офанзиве. Због тога је српска Врховна команда, уз
сагласност и подршку генерала д'Епереа, већ 1. октобра наредила Првој армији да одмах
крене на север долином Јужне Мораве у правцу Ниша. За време похода Прве армије, Друга
армија српске војске је задржана до 7. октобра на бугарској граници да би обезбедила
спровођење Конвенције о примирју. Пошто су наредних дана ту улогу преузеле француске
трупе, Друга армија је упућена преко Велеса, Скопља, Качаника и Косова и да у наредном
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 42/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
периоду настави устаљени марш и оријентише фронт према Дрини. У том периоду војвода
Мишић је у исто време наредио војводи Степановићу да из своје армије издвоји 2.
југословенски пук, ојачан артиљеријом и коњицом, и најхитније га упути у Метохију са
задатком да преко Пећи одмаршује на Скадар и спречи прелазак Италијана преко реке
Бојане у Црну Гору, и тако помогне Црногорцима који су се дигли на устанак против
Аустроугарске. У међувремену, Прва армија српске војске је 9. октобра избила пред Ниш.
Тиме се ова армија удаљила 180 km испред Друге армије и савезничких снага у Македонији.
Тада је новоунапређени војвода Бојовић тражио од војводе Мишића савет шта даље чинити.
Војвода Мишић му је оставио слободу у командовању армијом, сматрајући да су савезничке
снаге преспоре, те да према сопственој процени ситуације сам одлучи шта му је чинити.
Добивши у одлуци Врховне команде одрешене руке, војвода Бојовић је одлучио да предузме
енергичнији напад на немачке снаге сконцентрисане у рејону Ниша. Дана 12. октобра 1918.
године трупе Прве армије су ослободиле Ниш, а након тога су наставиле напредовање и
зауставиле се у рејону Јастребац–Западна Морава, где је извршено прегруписавање снага за
наставак даљих операција. Поново је консултована Врховна команда и њен начелник
војвода Мишић. Француске дивизије генерала Петеа, по одлуци савезничког команданта
генерала д'Епереа, је требало да наставе напад и ослободе Београд. Војвода Бојовић се са
овом одлуком није сложио и у депеши војводи Мишићу оштро протестовао. Мишић је у том
периоду одиграо улогу фантастичног дипломате, коме је било стало да сачува најбоље
односе са савезницима, и зато је команданту савезничких снага генералу д'Епереу
проследио одговор команданта Прве српске армије из ког се није могло ама баш ништа
замерити. Са друге стране је кратком депешом војводи Бојовићу поручио:
У исто време упутио је депешу војводи Степановићу, захтевајући да убрза наступање његове
армије долином Ибра и након ослобађања Чачка, окрене армијски фронт према Дрини.
Скадарским трупама је наредио да енергичније наставе ослобађање Црне Горе, али у случају
да се појаве црногорске трупе под командом краља Николе, да се са њима не улази у сукобе.
Такође је наредио да се у Албанији тамошње становништво не изазива, али ако они силом
покушавају да спрече наступање српске армије, да у том случају се може применити оружје.
За то време Прва армија је постигла очекиване успехе код Ражња и Крушевца и наставила
незадрживо према Крагујевцу. У том периоду, врховни командант регент Александар је
отишао из Скопља у Солун на консултације са генералом д'Еперером и када се после пар
дана вратио у Скопље, чекала га је депеша да је Врховна команда премештена у Ниш.
Поруку му је оставио његов верни пуковник Петар Пешић. Порука се завршавала речима да
што пре крене за Ниш, јер би се његов недолазак са војском упоредио са Солунским
процесом и да ће ако тако не учини, сву славу за ослобађање отаџбине приграбити
Жућа,[в] који је у народу већ слављен као јунак. Најзад, после 45 дана од почетка солунске
офанзиве и 750 km пређених у непрекидним борбама и јуришима, Дунавска дивизија Прве
српске армије ушла је у Београд 1. новембра 1918. године и након трогодишње окупације
ослободила престоницу. Целокупна европска штампа високо је оценила улогу српске војске
и војводе Мишића у победоносном завршетку солунске офанзиве. Чак се и немачка штампа
подсећала на сувоборску противофанзиву и личност војводе Мишића, одајући му као
противнику немачке војске највеће признање. Међутим, једна похвала и признање Мишићу
је и те како годила. Била је то похвала председника енглеске владе Лојда Џорџа, који је
високо оценио улогу српске војске у солунској офанзиви.[92]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 44/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Врховна команда и њен начелник војвода Живојин Мишић су енергично тих дана
осигуравали границе будуће државе. На северу, са капитулацијом Мађарске, половина Прве
армије је стигла до Сегедина, Суботице и Баје, док је друга половина била стационирана у
Темишвару и Араду, а само 7. пук је био послат у Загреб. Са друге стране, Друга армија је
покривала простор од бугарске границе до Уне на западу. Тај простор је било тешко
бранити, с обзиром да су се јављали поједини упади италијанских трупа у садејству са
Албанцима из правца југозападно од Косова и Метохије. Из састава Друге армије су одвојена
два батаљона са задацима да заузму Сплит и Ријеку. Међутим Италијани су већ били
стационирани на просторима Рогознице, Шибеника и Задра, и са тих позиција отпочели
надирање ка унутрашњости Далмације. На основу депеша које су стизале у Врховну
команду, војвода Мишић је тражио од команданта Друге армије војводи Степи Степановићу
да нареди својим командантима у депешама да се енергично одупиру против сваке војске
која би хтела запосести територију коју су српске трупе већ окупирале. Из другог правца
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 45/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Према извештајима тих дана, Врховна команда је јануара 1919. године, располагала са
145.000 војника, што је било недовољно да се одбрани цео простор новостворене државе.
Зато је већ фебруара исте године држава образовала четири армијске области. Прва са
седиштем у Новом Саду, Друга у Сарајеву, Трећа у Скопљу и Четврта у Загребу. У исто време
образоване су и дивизијске обласне команде на целој државној територији. Суочена са
претњама суседа, који су претендовали да одвоје српске и југословенске територије пре
закључења мировних уговора и консолидације Краљевине СХС, српска Врховна команда је
вештим акцијама пребацивала трупе са једне стране државе на другу онда када је то требало
нарочито у пограничним зонама. Најдраматичнији пример представљају сукоби на српско–
албанској граници који су трајали пуне три године. Тај период је познат под именом
Албанска побуна, јер су Италијани наоружавали Албанце и упућивали их на заузимање
српских и црногорских територија. У тим борбама српске снаге су успеле да из строја избаце
око 25.000 италијанских војних и албанских паравојних јединица. Са друге стране у
Корушкој се јавио нови проблем. Од демобилисаних бивших трупа аустроугарске војске у
Корушкој је формиран одред од 80.000 људи, који су одлучивали о судбини ове покрајине.
Један део српских повратника и део словеначких добровољаца, формирао је са супротне
стране одреде са око 2.000 бораца, што је био недовољно да се успостави контрола, па је
проблем овог дела границе остао отворен. Командант ове области био је бивши
аустроугарски мајор Рудолф Мајстер кога је Народно Вијеће унапредило у чин генерала.
Словенци су у том периоду одлучили да по принципу шта се отме његово је, без
консултација са српском Врховном командом, изврше напад и на препад освоје Корушку.
Међутим. тај краткотрајни напад се завршио поразом, па је морала да интервенише Дравска
дивизијска област и један део трупа Четврте армијске области. Након енергичних борби у
овој области, Целовец је заузет, међутим референдумом се овај део територије изјаснио да
остане у саставу Аустрије. За губитак Корушке словеначки политичари су окривили Србе.[93]
Да би се лично уверио у прилике у новооснованој држави у марту 1919. године, прихватио је
предлог регента Александра да обиђе Хрватску. У току турнеје посетио је само Загреб. Након
повратка присуствовао је и потписивању последњег уговора о потврђивању границе са
Албанијом, која је одређена 1913. а озваничена 1920. године уз мање корекције на терену те
је војвода је доживео да види заокружену и међународно признату Краљевину Срба, Хрвата
и Словенаца, за чије је стварање дао огроман допринос. Тада је добио и своја последња
одликовања, међу којима се истичу америчка Сребрна медаља Црвеног крста, Албанска
споменица и Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914—1918.[24][93]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 46/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Војвода је одговорио:
Видно изнемогао и скрхан, ускоро је пао у болесничку постељу. Убрзо је упућен на лечење.
Током лечења у Паризу одлучио је да напише своје мемоаре, који би послужили будућим
нараштајима. Мемоаре није успео да доврши, јер га је током лечења посећивао принц
Ђорђе, са којим је водио бесконачно дуге разговоре. Пошто су лекари констатовали да је
болест узела такав мах да је његов опоравак био безизгледан, војвода Мишић је одлучио да
се врати у Београд. Смештен је у Врачарски санаторијум,[д] где је био окружен најтоплијом
лекарском пажњом. Четрнаест месеци се борио са опаком болешћу, за коју није било лека.
Док се налазио у санаторијуму, примио је из читаве земље многобројне поздраве и жеље за
брзо оздрављење. Већници градске скупштине Земуна донели су одлуку да војводу Мишића
прогласе за грађанина свога града. Војвода је толико био дирнут том пажњом и почашћу
која му је указана, да је своју радост и дубоку захвалност изразио Земунцима у опширном
писму, у којем је на крају истакао:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 47/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
На Петровдан, 12. јуна 1920. године, регент Александар га је, после литургије у цркви св.
Петра у Топчидеру, са одредом војске посетио у Санаторијуму и том приликом одржао говор
у коме је оболелом бојном војводи, овог пута бираним речима одао највеће признање за
предану службу отаџбини, за велике војне заслуге, посебно за колосално командовање
трупама у пробоју Солунског фронта, у току солунске офанзиве и ослобађању отаџбине 1918.
године. Потом је мешовити одред војника пред Санаторијумом одржао дефиле у част
војводе Мишића. Након ове почасти, наредних дана почеле су тегобе, које су озбиљно
нарушиле војводино здравље. Последња три дана пред своју смрт, добио је високу
температуру, која му је проузроковала отоке на жлездама. Иако се током дугог боловања
стоички држао, 19. јануара су наступиле огромне компликације. Потпуно изнурен, са
ослабљеним радом срца и плућним ендемом, лекари, покушавајући да му спасу живот, су се
у једном тренутку одлучили да му убризгају камфор у крвоток. Иако бунован, али при
свести, када је видео шта се дешава са њим узвикнуо је:
Све болничаре је у бунилу, али ипак кол'ко тол'ко свестан, називао својом децом. Последњи
дан његовог живота у четири сата ујутро наступила је последња буновна криза, тада је
војвода у неколико махова изговорио:
Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. године у 5.30 часова
пре подне. Тог јутра војвода се обезнанио, изговарајући притом последње речи са тешким
бунилом у коме је сањао неки од његових сјајних бојева те је изговорио:[94]
Унапређење у чинове[е]
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 50/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Капетан Друге
Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник
класе
Капетан Прве
Мајор Потпуковник Пуковник Генерал Војвода
класе
Одликовања
Домаћа одликовања
Орден Карађорђеве звезде са
Одликовања Војводе Живојина Мишића [ж]
мачевима 1, 2, 3. и 4. реда
Орден Карађорђеве звезде 4.
реда
Орден Белог орла 4. и 5. реда
Орден Таковског крста 2, 3. и 4.
реда
Орден Таковског крста са
мачевима 5. реда
Орден Црвеног крста
Златна медаља за храброст
Сребрна медаља за храброст
Медаља краља Петра I
Медаља за војничке врлине
Медаља за ревносну службу [з]
Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.
Споменица Видовдана
Споменица за ослобођено Косово 1912.
Спомен-крст 1913.
Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Албанска споменица
Инострана одликовања
Орден Фрање Јосифа 3. реда, Аустроугарска
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 51/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Галерија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 52/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Види још
Александар Мишић
Мишићеви дани
ОШ „Војвода Мишић” Пецка
ОШ „Војвода Мишић” Савски венац
ОШ „Војвода Живојин Мишић” Рајковић
Венац војводе Живојина Мишића (Сомбор)
Напомене
a. Од 5. маја 1920. је позиција постала Начелник Главног Ђенералштаба Војске Краљевине
СХС/Југославије
b. Маршалски чин.[79]
c. Тако су војници називали Војводу Живојина Мишића, због златно жуте косе, више
риђе.[92]
d. Енглези нису познавали чин војводе, па су Мишићев чин изједначили са својим
маршалским, који је у ствари и био тачни еквивалент.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 53/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
e. Санаторијум се данас налази на општини Савски венац. Тада је тај део града био познат
под именом Западни Врачар и до 1957. носио је име општине, када је формирана
садашња општина а овај крај је постао месна заједница.
f. О упознавању своје супруге Мишић није никад никоме говорио, осим свом породичном
пријатељу професору Милораду Павловићу Крпи који је као његов лични секретар од
1914. до 1915. године то и забележио.[32]
g. Датуми по Јулијанском календару
h. Споменице и медаље нису укључене.
i. Два пута одликован.
j. Орденски знак на орденској огрлици се назива специјална класа и изнад је прве класе
или првог степена.[105][106]
k. Орден је уручен постхумно породици војводе Живојина Мишића 18. новембра 1926.
године.
l. Портрет, уље на платну 69x110cm, аутора академског сликара Уроша Предића, урађен
по наруџбини Михаила Пупина.
Референце
1. Мишић & Скоко 1990, стр. 22.
2. „Преци и сродници Живојина Мишића” (http://revija.kolubara.info/sh/110/30/504/).
Revija.kolubara.info. Приступљено 6. 3. 2013.
3. Радојчић 2008, стр. 537.
4. Мишић & Скоко 1990, стр. 19.
5. Опачић 2008, стр. 24–25.
6. Мишић & Скоко 1990, стр. 23.
7. Мишић & Скоко 1990, стр. 24.
8. Мишић & Скоко 1990, стр. 25.
9. Опачић 2008, стр. 26.
10. Мишић & Скоко 1990, стр. 26.
11. Опачић 2008, стр. 32.
12. Мишић & Скоко 1990, стр. 27.
13. Милићевић & Поповић 2003, стр. 155–160.
14. Опачић 2008, стр. 44.
15. Мишић & Скоко 1990, стр. 35–37.
16. Опачић 2008, стр. 47.
17. Опачић 2008, стр. 48.
18. Опачић 2008, стр. 50.
19. Опачић 2008, стр. 53.
20. Мишић & Скоко 1990, стр. 45–67.
21. Милићевић & Поповић 2003, стр. 155-160.
22. Опачић 2008, стр. 55-58.
23. Опачић 2008, стр. 59.
24. Опачић 2008, стр. 444.
25. Опачић 2008, стр. 442.
26. Мишић & Скоко 1990, стр. 78.
27. Мишић & Скоко 1990, стр. 80.
28. Опачић 2008, стр. 62-63.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 54/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 56/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Литература
Мишић, Живојин; Скоко, Саво (1990). Моје Успомене. Београд: Београдски издавачко-
графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0.
Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-
9.
Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевине и
Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2.
Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941.
Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6.
Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад:
Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
Ристановић, Слободан В. (2007). Колубарска битка. Београд: Ксе-На. ISBN 978-86-
81961-20-9.
Опачић, Петар (2009). Србија између Антанте и Централних сила 1915—1917.
Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања. ISBN 978-86-87137-18-9.
Бјелајац, Миле (1988). Војска Краљевине СХС 1918—1921. Београд: Народна књига.
Станић, Ђорђе (2003). Верници српства и отаџбине. Београд: Војноиздавачки завод.
ISBN 978-86-335-0134-7.
Савић, Велибор Берко (2001). Синови војводе Мишића. Ваљево: Ваљево принт.
COBISS.SR 92754956 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=co
bib&rid=92754956&lani=sc)
Влаховић, Томислав С. (1989). Витезови Карађорђеве звезде са мачевима. Београд:
Радиша Томић. COBISS.SR 26039052 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?command=DI
SPLAY&base=cobib&rid=26039052&lani=sc)
Радојчић, Милорад (2008). Мионичка општина: завичај војводе Живоина Мишића.
Београд: Фондација војвода Живојин Мишић. COBISS.SR 149780748 (http://www.sr.cobiss.
net/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=cobib&rid=149780748&lani=sc)
Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част - Одликовања међу Србима: Срби међу
одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-
информативни центар ВОЈСКА.
Трајковић, Љубица (1979). „Последње године живота и рада војводе Живојина Мишића”
(http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2013-14/Glasnik%20b
r%2013-14.pdf) (PDF). Гласник међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 13—14:
203—229.
Трајковић, Љубица (1981). „Прилози за биографију Живојина Мишића” (http://istorijskiarhi
v.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2015-16/Glasnik%2015-16.pdf) (PDF).
Гласник међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 15—16: 265—291.
Трајковић, Драгољуб (1982). „Прилози за биографију Живојина Мишића” (http://istorijskiar
hiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2017/GLASNIK%20BR%2017.pdf)
(PDF). Гласник међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 17: 323—328.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 57/58
10/29/22, 11:13 PM Живојин Мишић — Википедија
Бојовић, Радивоје (1984). „Годишње оцене војводе Живојина Мишића од 1878. до 1909.”
(http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2019/Glasnik%20br%20
19.pdf) (PDF). Гласник међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 19: 109—123.
Мисаиловић, Исаија Л. (1994). „Ужички дани Живојина Мишића”. Ваљевац — Велики
народни календар за просту 1994. Ваљево: Агенција Ваљевац; (Ваљево : Ваљевска
штампарија): 144—147. COBISS.SR 11863564 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?com
mand=DISPLAY&base=cobib&rid=11863564&lani=sc)
Nikolić, Desanka (1966). „Odlikovanja vojvode Živojina Mišića u Vojnom muzeju” (http://www.m
uzej.mod.gov.rs/1112-opt.pdf) (PDF). Vesnik. Vojni muzej. Beograd: Vojni muzej
Jugoslovenske narodne armije, (Beograd : Vojno štamparsko preduzeće) (11—12): 265—284.
COBISS.SR 41168903 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=co
bib&rid=41168903&lani=sc) COBISS.SR 153077511 (http://www.sr.cobiss.net/scripts/cobiss?c
ommand=DISPLAY&base=cobib&rid=153077511&lani=sc)
Спољашње везе
Војвода Живојин Мишић — (од пастира до славног војсковође) (https://www.youtube.com/
watch?v=OKK8__uYlKg) на сајту YouTube
Војвода Живојин Мишић (Центар за друштвену стабилност - Званични канал) (https://ww
w.youtube.com/watch?v=q_6DprgquVc)
Војвода Живојин Мишић (Биографски лексикон ваљевског краја) (http://knjige.kolubara.inf
o/sh/BLVK_III_12/tekst/1672/)
Информација о његовом гробу (http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GScid=18
11009&GRid=7186524&)
Мало село поносно на великог војводу („Новости“, 15. март 2014) (http://www.novosti.rs/%
D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%B
E%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D
0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:482713-Novosti-u-poseti-rodnom-selu-Zivojina-Misica-Malo
-selo-ponosno-na-velikog-vojvodu)
Живојин Мишић:Србин који је постао један од највећих војсковођа свог времена („Блиц“,
12. децембар 2014) (http://www.blic.rs/Riznica/Istorije/517157/Zivojin-Misic-Srbin-koji-je-posta
o-jedan-od-najvecih-vojskovodja-svog-vremena)
До сада непозната преписка Живојина Мишића („Време“, 7. март 2002) (http://www.vreme.
co.rs/cms/view.php?id=309349)
Архива војводе Живојина Мишића (http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#issue:ADL
IGAT_00001_19210101)
Генетско порекло војводе Живојина Мишића (Порекло, 13. октобар 2012) (https://www.por
eklo.rs/2012/10/13/genetsko-poreklo-vojvode-zivojina-misica/)
Село Струганик и кућа војводе Живојина Мишића (Политика, 8. мај 1939) (https://digitalna.
nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1939/05/08?pageIndex=00006)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живојин_Мишић&oldid=25282930”
https://sr.wikipedia.org/wiki/Живојин_Мишић 58/58