Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за историју

Светски Ратови
Узроци Првог светског рата
Аникa Момбауер
Приказ

Ментор: Студент:
Проф. Др Ђорђе Ђурић Александар Планић
030013/2015
planicaleksandar@gmail.com

У Новом Саду, Октобар 2018.

 Биографија:

Вилсон Леонард Спенсер Черчил је рођен 30. новембра 1874. године у породичној
палати Бленхајм у Оксфордширу, у Енглеској. Припадао је највшем реду аристократије,
као потомак војвода од Марлбороуа. Ово је му је пружало могућности, да као његови деда
и отац уђе, у воде политике и постане члан парламента. Његов отац, Рандолф Черчил, је
1876. године био постављен за поткраља Ирске тако да је Винстон детињство провео у
Даблину. Брак његових родитеља није био најсрећнији, стога је Винстон развио присне
односе са својом дадиљом Елизабет Ен Еверест. Винстон је био дистанциран са његовом
мајком Џени, а са оцем готово да није гајио никакве односе. Ипак, очева политичка
каријера и очекивања од младог племића су утицала на Винстона. Он је због тога, већ од
младости, показао интересовање за политику, што је заправо била жеља да се докаже свом
оцу. Поред тога, на очеву жељу, се одлучио за каријеру у војсци.

Као ђак је био веома несташан и то се одражавало на његово образовање. Међутим,

одлично се показао у оним предметима који су га занимали. Из трећег пута је успео да
упише престижну Краљевску војну академију „Сандхурст“ септембра 1893. године.
Завршио је своје образовање као двадесети у класи 1895. године и убрзо затим је постао
коњички официр у Британској армији.

Живот младог племића у Великој Британији на прелазу векова је пружао многе

могућности за авантуре и напредовања широм колонијанлог царства. Тако је Винстон
Черчил од 1895. године па све до 1900. године пропутовао добар део света као официр.
Послат је на Кубу, где је беснео рат за независност, као посматрач, затим је служио у
Индији и Судану. Винстон је у ово време почео пише извештаје са ратишта и колонија за
разне часописе у Енглеској, а у Индији је написао и своју прву књигу „Прича о
Малакандској21341“ Након тог је уследио први и једини роман „Саврола“. Затим се
упутио у Јужну Африку где је учествовао у борбама током Другог бурског рата. Ту је
стекао и славу због филмског подвига бежања из затвора. На основу ње је зарадио иметак
држећи предавања и препричавајући доживљаје широм Британије и САД.
 Од 1900. године почиње да се активно бави политиком када је изабаран, као
кандидат конзервативне странке, за члана парламента. Убрзо се истако у парламенту као
енергични и вешти говорник, а од 1904. године постаје либерал после размимоилажења
мишљења са конзервативном владом. Године 1908. постаје министар за трговину у влади
Херберта Асквита, на тој позицији је остао до 1910. године када постаје министар
унутрашњих послова, а од 1911. године постаје министар морнарице. У овом периоду се
борио за принципе слободне трговние, социјалне реформе (радно законодавство), и
реформисао затвроски систем.

Током Јулске кризе се енергично залагао за сукоб са Немачком. Био је један од

организатора Галипољске операције током 1915. године. После великог неуспеха овог
подухвата, Виностон Черчил је новембра исте године поднео оставку на место министра
морнарице.

Одлази на фронт 1916. године и постаје командант батаљона али није учествовао у
борбама. Од 1917. године опет постаје члан владе као министар за муницију, а 1919.
године постаје министар за рат. Искористио је положај да искаже своја снажна
антикомунистичка осећања и био је гласни заговарач интервенције у Русији. Када је
Турска запретила 1922. године окупацијом Дарданела која је била неутрална зона по
мировном уговору, у Великој Британији је настала политичка криза. Черчил је подржао
владу у намери да зарати, ипак, јавно мњење је бурно реаговало. То је узроковало пад
владе, а највише штете по углед је претрпео Черчил.

Черчил, 1924. године, поново долази на место министра, овај пут као министар
финансија. Није био надарен за економију, те је, његовом политиком повратка на Златни
стандард, изазвао економску кризу и штрајкове широм земље. На изборима 1929. године,
Конзервативна странка је изгубила и влада је срушена. Тада се Черчил и разишао са
руководством странке по питањима опорезивања и аутономије Индије. У периоду од 1929.
године до 1939. године се нашао у политичкој изолацији и посветио се писању.

Био је међу ретким политичарима који су увиђали опасност од успона Адолфа

Хитлера у Немачкој и упозоравао на последице јачања Немачке. Тако је и примљен у
тајну комисију која се бавила развојем ратног ваздухопловства 1935. године. Оштро је
критиковао политику премијера Невила Чембрлејна током Минхенске конференције
упозоравајући на последице уступака Адолфу Хитлеру.

Када је Други светски рат избио септембра 1939. године, Черчил је постављен за
Првог лорда Адмиралитета. Његова енергична и ратоборна нарав се пренела и на
морнарицу и тада је руководио операцијама у Норвешкој. После немачког напада на
Француску и земље Бенелукса, Чемберлејн подноси оставку и на његово место долази
Винстон Черчил. Оформио је владу од представника свих политичких партија и сматран је
за једног човека који је способан да уједини нацију у таквом тренутку. Његова говори и
енергија којом је водио ратну владу је убрзо инспирисала британску нацију.

Водио је стратегију у којој је пораз Немачке крајњи циљ Велике Британије и да се

не смеју бирати савезници у тој борби, чак ни комунисти. Показао се као врсни
дипломата. Највећег савезника је пронашао у Френклину Делано Рузвелту, председнику
САД, са којим се током рата сусрео 12 пута. Обезбедио је економску подршку САД,
учествовао је у доношењу Атланске повеље и повеље Уједнињених нација. Састајао се и
Стаљином са којим је доносио одлуке о подели интересних зона у послератној Европи.

Иако је његов допринос у победи над нацистичком Немачком, то му није донело

победу на изборима за парламент 1945. године Јавно је говорио против социјалних и
економских реформи које су Лабуристи хтели да спроведу. То му је умањило популарност
у народу и створило уверење да је он добар ратни вођа али лош премијер у миру.

Разочаран, Черчил је следећих неколико година провео пишући своје дело ,,Други
светски рат“ за које ће касније добити Нобелову награду за књижевност. Ипак, 1951.
године он се још једном враћа на месо премијера победивши на изборима. У свом другом
мандату који је трајао од 1951. године до 1955. године, Черчил се посветио изградњи
односа са САД и учествовао је у изградњи послератног светског поретка. Борио се за
очување Британске колонијалне империје која је убрзаним темопом нестајала.

Сада већ осамдесетогодишњи Черчил се 5. априла 1955. године повукао са места

премијера. Ипак, остао је члан парламента све до 1964. године и победио на још једним
изборима 1959. године. Поводом крунисања Елизабете ИИ 1953. године, Черчил је
проглашен за Витеза подвезице. У ово време је написао и „Историја народа енглеског
говорног подручја“.

Винстон Черчил је умро 24. јануара 1965. године од последица можданог удара.
Сахрањен је на породичној парцели у дворишту цркве Свети Мартин у Бледону, у
близини места његовог рођења у Бленхајму.