SADRŽAJ

Meri Šeli SMRTNI BESMRTNIK

Onore De Balzak ELIKSIR DUGOG ŽIVOTA
Edgar Alan Po ČINJENICE O SLUČAJU GOSPODINA
VOLDEMORA
Ivan Sergejevič Turgenjev AVETI
Fjodor Mihajlovič Dostojevski BOBOK
Embrouz Birs UKLETA STVAR
Robert Dankan Miln SUDAR SA SUNCEM
Brem Stoker SUDIJINA KUĆA
Robert Luis Stivenson NEOBIČNI SLUČAJ DR DŽEKILA I G.
HAJDA
Edvard Pejdž Mičel TAHIPOMP
Džerom K. Džerom PARTNER ZA PLES
Artur Konan Doji VELIKI EKSPERIMENT NA KAJNPLACU
Artur Mahen VELIKI BOG PAN
Herbert Džordž Vels ZVEZDA
Saki TOBERMORI
Leonid Nikolajevič Andrejev ELEAZAR
Edgar Rajs Barouz USKRSNUĆE DŽIMBER-DŽOVA
Džek London HILJADU SMRTI
Hauard Filips Lavkraft BOJA IZ SPOLJAŠNJEG SVEMIRA
Sterili Grauman Vajnbaum MARSOVSKA ODISEJA
Robert Ervin Hauard DECA NOĆI
 Meri Šeli

SMRTNI BESMRTNIK

16. jul, 1833. Ovo je moj veoma značajan rođendan; danas

punim trista dvadeset treću godinu. Jevrejin lutalica1? Ne, sigurno
nisam. Više od osamnaest vekova je prešlo preko njegove glave. U
poređenju sa njim, ja sam veoma mlad besmrtnik.
Da li sam ja onda besmrtan? To je pitanje koje sebi postavljam
svaki dan i svaku noć, evo već trista tri godine, a na njega nemam
odgovor. Otkrio sam sedu dlaku u mojim smeđim loknama ovog
dana to je sigurno znak starenja. Opet, možda je ostala neotkrivena
tu tokom tri stotine godina jer postoje ljudi koji potpuno osede pre
dvadesete godine. Ispričaću svoju priču, a ti ćeš, čitaoče, prosuditi o
meni. Svojom ispovešću ću pokušati da olakšam nekoliko sati
večnosti, koja mi postaje teška. Zauvek! Da li je to moguće? Da se
večno živi? Čuo sam za magije koje čine da žrtva upadne u dubok
san i da se probudi posle stotinu godina kao da je spavala jednu noć;
čuo sam za Sedam Spavača2 ali biti besmrtan nije toliko statično; ali,
oh! Teret večnog vremena dosadni prolaz sati u kojima si i dalje živ!
Koliko je srećan bio Nourjaland iz bajke!
Ceo svet je čuo za Kornelijusa Argipu3. Sećanje na njega je
besmrtno, kao i veština kojom me je napravio. Ceo svet je čuo i za
njegovog učenika, koji je, ne znajući, podigao demona iz pakla
tokom odsustva svog učitelja, i time sam sebe uništio. Taj izveštaj,
istinit ili lažan o ovom incidentu, proizveo je mnogo neprijatnosti
pomenutom filozofu. Svi njegovi učenici su ga napustili u tom
trenutku čak su i sluge pobegle. Nije bilo nikoga da podloži stalno

1
Ličnost iz srednjovekovnih legendi, čovek koji je vodio Isusa na Golgotu i
samim tim je osuđen da večno luta zemljom
2
Sedam spavača Efesa, po legendi grupa ranohrišćana koja se od progona spasla
u pećini, gde su pali u san i probudili se tri stotine godina kasnije
3
Henrih Kornelijus Argipa fon Netešejm (1486 1535) nemački okultista, astrolog
i teolog. Pojavljivao se u prethodnom delu Meri Seli Frankenštajn
goreće vatre dok je spavao, ili da pomogne kod raznobojnih napitaka
koje je proučavao. Eksperiment za eksperimentom je propadao, jer
je jedan par ruku bio nedovoljan. Mračni duhovi su mu se smejali
zato što nije mogao nijednog smrtnika da zadrži u svojoj službi.
Tada sam bio veoma mlad, veoma siromašan i veoma
zaljubljen. Bio sam Kornelijusov učenik oko godinu dana, iako
nisam bio tu kada se incident desio. Kada sam se vratio, prijatelji su
me ubeđivali da se ne vraćam kod alhemičara. Drhtao sam dok sam
slušao strašne priče koje su mi pričali; nije mi trebalo drugo
upozorenje; i kad mi je Kornelijus ponudio kesu zlata da ostanem
pod njegovim krovom, osetio sam se kao da me lično Satana
iskušava. Zubi su mi cvokotali, kosa mi se naježila, pobegao sam
koliko su me noge nosile.
Moji bedni snovi su bili isti tokom dve godine izvor čiste žive
vode, pored kojeg je na samrti ležala crnokosa devojka čije su
cakleće oči gledale ujedan put koji sam morao svake noći da pređem.
Ne mogu da se setim trenutka kada nisam voleo Bertu; bili smo
susedi i prijatelji od detinjstva, njeni roditelji su, kao i moji, bili
siromašni, ali poštovani, naš odnos je njima predstavljao
zadovoljstvo.
U zao čas, bolest je odnela njena oba roditelja i Berta je postala
siroče. Imala bi dom pod mojim krovom, ali nažalost, starica iz
obližnjeg zamka, bogata, usamljena i bez dece, izrazila je želju da je
usvoji. Od tada Berta je bila obučena u svilu, živela u mermeru i
družila se sa srećom. Ali i u svojoj novoj situaciji Berta je ostala
prijatelj sa svima koje je znala u svoje sirotinjske dane; često je
posećivala kolibu mog oca, a kada bi joj to bilo zabranjeno, išla bi
do susedne šume i tamo bi se nalazili u hladu fontane.
Često je govorila da ne oseća dužnost prema svojoj novoj
zaštitnici, kao što oseća prema meni. I dalje sam bio isuviše
siromašan da bih je oženio, a ona je rasla svesna mog problema. Bila
je dobrog, ali nemirnog duha, i besnela je zbog stvari koja je
predstavljala prepreku našoj sreći. Našli smo se jednom posle mog
posla, ona je bila veoma tužna dok sam ja bio odsutan; žalila se
gorko, skoro da me je kritikovala zbog siromaštva. Odgovorio sam
joj besno.
„Ја sam pošten i siromašan sam! Da nisam, bio bih bogat!”
Ove reći su povukle sa sobom hiljade pitanja. Plašio sam se da
je ne uplašim istinom, ali ju je izvukla iz mene; i tada mi je rekla,
gledajući me sa prezirom:
„Praviš se samo da me voliš, plašiš se da se sa đavolom suočiš
zbog mene.”
Branio sam se da sam se plašio da je ne uvredim; ali ona je
samo razmišljala o nagradi koju sam mogao da dobijem. Tako
ohrabren, i postiđen zbog nje, vođen ljubavlju i nadom, smejući se
starim strahovima, brzim korakom i lagana srca, vratio sam se i
prihvatio ponudu alhemičara. Odmah sam dobio posao.
Godina je prošla. Dobio sam ne malu sumu novca. Rad mi je
ubio strahove. Uprkos stalnoj budnosti, nisam video nikakav trag
nečastivog, niti je radna tišina mesta ikada bila prekinuta
demonskim vriscima. I dalje sam nastavio da se tajno viđam sa
Bertom, i nada me držala; nada, ali ne i radost. Berta je umislila da
su ljubav i sigurnost neprijatelji i njena želja je bila da ih razdeli u
mojoj duši. Iako iskrena u srcu, imala je malo koketnosti u
ponašanju, a ja sam bio ljubomoran kao pas. Omalovažavala me je
na hiljadu načina, ali nikada nije htela da prizna da nije bila u pravu.
Dovodila me je do ludila, a onda me terala da je molim za oproštaj.
Nekada bi umislila da joj nisam dovoljno privržen, a onda bi mi
pričala priču o nekom suparniku, sa kim ju je upoznala njena
zaštitnica. Živela je u svili i kadifi, bila je bogata i srećna. Kakve
šanse sam tu imao ja, jadni učenik jednog Kornelijusa?
Jednom prilikom, filozof je od mene tražio da radim više, što
mi je onemogućavalo da se viđam sa njom. Bio je posvećen nekom
velikom poslu, a ja sam morao da ostanem tu, dan i noć, da ložim
njegove peći i posmatram eksperimente. Berta me je uzalud čekala
na fontani. Njen nemirni duh je poludeo zbog ovog zanemarivanja.
Kada sam najzad uspeo da odvojim vremena od odmora, nekoliko
kratkih minuta u nadi da ću je videti, dočekala me je sa besom,
govoreći da bi bilo koji muškarac mogao da ima njenu ruku osim
onog koji zbog nje ne može da bude na dva mesta u isto vreme. I da
će se osvetiti. A to je i uradila. U mom skromnom domu sam čuo da
je otišla u lov sa Albertom Hoferom. Albert Hofer bio je miljenik
njene zaštitnice, i njih troje su radosno projahali pored moje kuće.
Učinilo mi se da je pomenula moje ime, što je izazvalo salvu
podsmeha. Primetio sam da su njene crne oči tada sa prezirom
posmatrale moju kuću.
Ljubomora, sa svim svojim otrovom i mizerijom, ušla je u
mene. Tada sam ronio reke suza, od same pomisli da nikada neće
biti moja; i uz to sam je proklinjao zbog toga na hiljadu načina. Ipak,
i dalje sam morao da ložim vatre kod alhemičara, i dalje sam morao
da posmatram eksperimente sa njegovim čudnim napicima.
Kornelijus je radio tri dana i noći da oka nije sklopio.
Napredak u njegovim eksperimentima bio je sporiji nego što je to
očekivao; uprkos njegovom uzbuđenju, san mu je dolazio na oči.
Iznova i iznova je odbacivao umor radom, i iznova i iznova je gubio
bitku. Njegove oči su jedva bile otvorene.
„I dalje nije spremno”, mrmljao je „da li će još jedna noć proći
dok ne završim posao? Vinzi, ti si odmorniji, a i veran si mi. Spavao
si, dečače moj, spavao si prošlu noć. Posmatraj ovu staklenu posudu.
Tečnost koja je u njoj je nežne ružičaste boje; kada počne da menja
boju probudi me, do tog trenutka mogu da se odmorim. Prvo će
pobeleti, a onda će se presijavati zlatnom bojom; ali ne čekaj do tad,
kada ružičasta boja izbledi, zovi me.”
Jedva da sam čuo njegove poslednje reči, jer ih je promrmljao
u polusnu. Čak i tada se bunio protiv prirode.
„Vinzi, dečače moj”, rekao je ponovo, „ne dodiruj posudu, ne
pokušavaj da piješ iz nje, to je napitak, napitak koji leči ljubav;
nemoj da prestaneš da voliš Bertu. nemoj da piješ to.”
I onda je zaspao. Stara glava mu je pala na grudi i jedva da
sam ga čuo da diše. Nekoliko minuta sam posmatrao posudu,
ružičasta boja napitka je ostala ista. Tada su mi misli odlutale; bio
sam kod fontane i tamo proživeo hiljade divnih scena koje se nikada
neće ponoviti, nikada! Zmije su mi stegle srce na reč „nikad” koju
sam umalo izgovorio. Lažljiva devojka! Lažljiva i surova! Nikada
se više meni neće nasmejati kao što se to veće smejala Albertu.
Bezvredna, grozna žena! Neću ja ostati neosvećen, videće kako
Albert nestaje pod njenim nogama, umreće od moje osvete. Smejala
se prezirno i trijumfalno, bila je svesna moje zaljubljenosti i svoje
moći. Ali da li je i dalje imala tu moć? Moć da hrani moju mržnju,
moj večni prezir, moju indiferentnost! Da li to mogu, da li mogu da
je posmatram bezbrižnim očima, prebacujući svoju odbačenu ljubav
na neku bolju i iskreniju, koja bi me vodila u pobedu?
Jak bljesak me je umalo zaslepio. Zaboravio sam na napitak
koji se pripremao. Gledao sam ga zapanjen. Bljesci neverovatne
lepote, jači od onih koje emituju dijamanti na suncu, izbijali su sa
površine tečnosti; i prelep i privlačan miris mi je ispunio nozdrve.
Posuda je izgledala kao lopta žive svetlosti, predivna za oko i tako
izazovna za probanje. Prva pomisao koja je došla od samog mirisa
bila je, moram da ga popijem. Uzeo sam posudu i približio usnama.
„Ovo je lek za moju ljubav, za moju muku”. Već sam nategnuo
polovinu tog najboljeg napitka koji je čovek ikada okusio, kada se
filozof probudio. Uplašio sam se, ispustio sam posudu, tečnost se
zapalila i potekla tako zapaljena po podu. U tom trenutku sam osetio
Kornelijusov stisak oko vrata dok je vrištao: „Budalo! Uništio si
moje životno delo!”
Alhemičar nije znao da sam ja popio njegov napitak. Bio je
ubeđen da sam ja to samo posmatrao, da sam podigao posudu iz
radoznalosti, i da sam tada, iznenađen i prepadnut zbog bljesaka i
svetla koje je napitak odavao, ispustio i razbio posudu. Nisam
pokušavao da ga razuverim. Plamen od napitka se ugasio, miris je
nestao, on se smirio, kao što mudraci moraju čak i kada su u
najvećem iskušenju, i poslao me kući.
Neću pokušavati sad da opišem taj pobednički san i sreću u
kojoj se kupala moja duša tokom te noći za pamćenje. Reči bi bile
bled i plitak način da opišem svoju radost ili sreću koju sam osećao
kada sam se probudio. Bio sam smiren, um mi je bio u raju.
Zemlja je postala raj, a moje zaduženje bilo je da u tom transu
uživam.
„Ovako izgleda biti izlečen od ljubavi”, mislio sam, „videću
Bertu danas, a ona će videti svog ljubavnika hladnog i
nezainteresovanog; previše srećnog da bude nadmen, ali opet
potpuno ravnodušnog prema njoj.”
Sati su prolazili. Alhemičar, siguran da, ako je jednom već
uspeo da će to moći i drugi put, počeo je ponovo da sprema isti taj
napitak. Zatvorio se sa svojim knjigama i napicima, a ja sam imao
odmor. Obukao sam se pažljivo; pogledao sam se u stari polirani štit
koji mi je služio kao ogledalo; u svojim očima sam izgledao mnogo
bolje nego pre. Pojurio sam prema centru sela, sa radošću u duši, i
lepotom zemlje i raja oko mene. Krenuo sam prema zamku,
posmatrao sam njegove kule sa lagodnošću u srcu jer sam bio izlečen
od ljubavi. Moja Berta me je videla iz daleka, dok sam hodao
stazom. Nisam znao kakav je osećaj tada prostrujao njenom dušom,
ali čim me je videla, laganim korakom je potrčala niz mermerne
stepenice i pojurila ka meni. Ali, videla me je još jedna osoba. Stara
veštica, koje je sebe nazivala njenom zaštitnicom, a koja je bila u
stvari njen tiranin, videla me je; vukla se, dahćući, prema terasi; paž,
ružan kao i ona, pridržavao joj je šlep i hladio je dok je hodala.
Zaustavila je moju nekadašnju ljubav rečima: „Šta je to, drago moje
dete? Gde juriš tako? Nazad u kavez, jastrebovi su pušteni!”
Berta je skrstila ruke, oči su joj bile prikucane na dolazeću
priliku. Video sam sukob. Koliko sam prezirao staru veštičaru koja
je ubijala nežnu stranu Bertinog srca. Do tog trenutka poštovanje
prema njenom poreklu me je navodilo da izbegavam zamak; koliko
sad prezirem takve trivijalnosti. Bio sam izlečen od ljubavi i svih
ljudskih strahova; pojurio sam napred i ubrzo stigao do terase.
Koliko je Berta divno izgledala! Iz njenih očiju je izbijala vatra,
obrazi su joj sijali od nestrpljenja i besa, a samim tim je bila hiljadu
puta lepša nego ikada. Nisam više voleo, o, ne! Obožavao sam je,
klanjao sam joj se, idealizovao sam je!
To jutro su je pritiskali, više nego ikada, da pristane na trenutni
brak sa mojim rivalom. Pritiskali su je ohrabrenjem koje mu je
pokazala; pretili su joj da će biti izbačena napolje, osramoćena. Njen
ponosni duh ju je podigao iznad pretnji; ali kada se setila kako se
ponašala prema meni, i da sam joj ja jedini prijatelj, plakala je od
stida i srama. U tom trenutku sam se pojavio pred njom.
 „О, Vinzi!”, plakala je.
„Odvedi me u kolibu svoje majke; dozvoli mi da odbacim ovaj
grozni luksuz i grozotu plemićkog života, vodi me u siromaštvo i
sreću.”
Zagrlio sam je u ekstazi. Stara gospođa je bila nema od besa, i
počela je da nas kune tek kada smo bili već daleko. Krenuli smo ka
mojoj rodnoj kući. Moja majka je prihvatila dvoje begunaca koji su
pobegli iz zlatnog kaveza u ljubav i slobodu. Moj otac, koji ju je
voleo, dočekao ju je raširenih ruku, što je samo bio dodatak na radost
koju mi je doneo nebeski alhemičarev napitak.
Uskoro posle ovog divnog dana, oženio sam se Bertoni.
Prestao sam da budem Kornelijusov učenik, ali sam i dalje bio
njegov prijatelj. Uvek sam mu bio zahvalan što mi je, nesvesno,
obezbedio taj božanski eliksir, koji umesto da me izleči od ljubavi
(Loš lek! Samoća i tuga zbog sećanja na sva zla, koja su za sećanje
blagoslov), dao mi je samo hrabrost da donesem odluke i obezbedio
mi je najveće blago u mojoj Berti.
Često taj period života opisujem kao opijeni trans sa dodatim
čudima. Kornelijusov napitak nije učinio ono zbog čega je bio
napravljen, ali njegovi efekti su bili mnogo jači i bolji nego što sam
mogao i da zamislim. Povremeno su bledeli, ali su i dalje tinjali, i
bojili moj život raznim nijansama sjaja. Berta se često pitala odakle
mi takva lagodnost u srcu, i to neobično lepo raspoloženje; pre toga,
bio sam veoma ozbiljan, čak i tužan. Volela me je više zbog mog
veselog karaktera i naši dani su prolazili u radosti.
Pet godina kasnije, neočekivano su me pozvali da dođem kod
Kornelijusa koji je umirao. Poslao je ljude po mene hitno,
zahtevajući da se odmah pojavim. Zatekao sam ga na njegovom
krevetu, na samoj ivici smrti; svu životnu snagu je sakupio u oči, a
pogled mu je bio prikucan na staklenu posudu punu ružičaste
tečnosti.
„Pogledaj”, rekao je, teškim i promuklim glasom, „uzaludnost
ljudskih želja! Drugi put su moje nade blizu ispunjenja, i drugi put
su uništene. Pogledaj u ovu tečnost, seti se da sam Pre pet godina
pripremio istu, na isti način, tada, kao i sada, moje usne su želele da
osete taj eliksir besmrtnosti, a ti si mi to uskratio! Sada je već kasno.”
Pričao je teško, pokušavajući da se uspravi. Nisam mogao da
se suzdržim, a da ne kažem:
„Kako bi, dragi učitelju, ljubavni napitak mogao da ti vrati
život?”
Lagani smešak mu je zaigrao na usnama dok sam ja slušao,
pažljivo očekujući odgovor.
„Taj lek za ljubav i sve ostalo je eliksir besmrtnosti. Ah! Kada
bi ga sad mogao popiti, živeo bih večno!”
Dok je to pričao, bljesak zlatnog sjaja je zasijao iz tečnosti;
poznati miris je ispunio prostoriju; on se uspravio, veoma teško, kao
da mu se u tom trenutku snaga barem malo vratila. Ispružio je ruku
i u tada se prolomila jaka eksplozija. Eliksir se pretvorio u vatrenu
kuglu raznoseći i sebe i posudu u atome! Okrenuo sam se ka
alhemičaru; on je pao nazad na krevet, oči su mu bile staklaste, a
udovi ukočeni. Bio je mrtav!
Alija sam bio živ i živeću večno! Tako je rekao nesrećni
alhemičar. Nekoliko dana sam čak i verovao u njegove reči. Pamtio
sam divnu intoksikaciju koja je pratila moje tajno testiranje napitka.
Prisetio sam se promene koja je usledila u mome telu i mojoj duši.
Elastičnost jednog i ploveću laganost drugog. Posmatrao sam se u
ogledalu i primetio sam da na mome licu nema promena tokom ovih
pet godina. Pamtio sam predivan ukus i opojni miris tog divnog pića,
sve je bilo vredno nagrade koja me je čekala. Bio sam BESMRTAN!
Nekoliko dana kasnije sam se smejao svojoj lakovemosti.
Stara poslovica koja kaže da je prorok, ako ništa drugo, barem
poštovan u svojoj zemlji, bila je istinita što se tiče mene i mog
preminulog gospodara. Voleo sam ga kao čoveka, poštovao sam ga
kaomudraca, rugao sam se pričama da je sposoban da komanduje
silama tame i smejao se sujevernim strahovima naroda. Bio je veoma
mudar čovek, ali nije sarađivao ni sa jednom dušom koja nije bila cd
krvi i mesa. Njegova nauka bila je puki humanizam; a humana
nauka; kako sam sebe kasnije ubedio, nikada ne može da pobedi
zakone prirode toliko da zarobi dušu zauvek u materijalno telo.
 Kornelijus je napravio osvežavajući napitak, mnogo opojniji
od vina, a slađi i lepši od bilo kog voća; verovatno je imao neko
lekovito dejstvo, vraćao je radost u srce i snagu u udove; ali svi ti
efekti će proći; već su polako bledeli u meni. Bio sam onaj srećnik
koji je zahvaljujući svom gospodaru zaradio dobro zdravlje i
raspoloženje, možda čak i dugačak život; ali moja sreća se tu
završavala; dugačak život nije isto što i besmrtnost.
Nastavio sam da verujem u to dosta godina. Nekada bi me
obuzela jedna misao. Da li je alhemičar bio u pravu? I dalje sam
mislio tla ću imati istu sudbinu kao i sva Adamova deca kada vreme
dođe, možda malo kasnije, ali i dalje-kada treba. Sigurno je bilo
samo da sam i dalje imao mladoliki izgled. Smejao sam se svojoj
potrebi da se gledam često u ogledalo, ali sam se i dalje gledao. Moji
obrazi, moje oči, moje celo lice izgledalo je kao da i dalje imam
dvadeset godina.
Imao sam problem. Gledao sam kako lepota napušta Bertu
izgledao sam joj kao sin. Uskoro su i naši susedi počeli da primećuju
iste stvari, i na kraju su me prozvali veščevim učenikom. Berta je
bila sve više uznemirena. Postala je ljubomorna i zlovoljna, i posle
nekog vremena su počela propitivanja. Nismo imali dece; bili smo
posvećeni jedno drugom; a kako je ona starila, tako je njen živahni
duh polako postajao zloban, a njena lepota je polako bledela; ja sam
i dalje u svom srcu obožavao ljubavnicu koju sam idealizovao, ženu
koju sam osvojio samo savršenom ljubavlju.
Na kraju je naša situacija postala nemoguća. Berta je imala
pedeset godina, a ja sam i dalje bio dvadesetogodišnjak. Na neki
način sam ja ipak prihvatio ponašanje starijih ljudi; nisam se više
gurao u ples sa mladima, ali mi je srce i dalje igralo kada sam ih
gledao. Ali u društvu starijih sam tek izgledao smešno. I pre vremena
koje sam pomenuo, stvari su se promenile; bili smo odbačeni. Bili
smo, u stvari, ja sam bio. Tada sam trpeo inkvizitorska propitivanja
od navodnih prijatelja mog nekadašnjeg gospodara. Jadna Berta me
je sažaljevala, ali je bila napuštena. Bio sam suočen sa užasom i
mržnjom.
Šta sam mogao da učinim? Sedeli smo pored ognjišta te zime.
Siromaštvo se osećalo jer niko nije želeo da kupuje stvari koje sam
gajio na farmi; često sam morao da putujem po dvadeset kilometara
do mesta gde me niko ne bi poznavao ne bi li uspeo da nešto prodam.
Istina je bila da smo nešto sačuvali za crne dane a ti dani su došli.
Sedeli smo kraj našeg malog ognjišta, mladić starog duha i
njegova ostarela žena. Ponovo je Berta želela da zna istinu;
rekapitulirala je sve što je znala i čula o meni i u to je dodala svoja
posmatranja. Ubeđivala me je da skinem magiju; objašnjavala mi je
da je već odavno trebalo da osedim; govorila mi je o prednostima
godina, kako je bolje da budem star nego malo dete; da su svi darovi
mladosti i dobrog izgleda manji od mržnje, sramote i progonstva. Na
kraju će me spaliti kao crnog maga, dok će ona, ako ne uspe da
dobije deo mog dara, biti kamenovana kao saučesnik. Navaljivala je
na mene da moram da priznam tajnu i da prenesem na nju te darove
koje imam, ili će me potkazati; i tada je briznula u plač.
Iako nevoljno, odlučio sam da je najbolji način da joj kažem
istinu. Priznao sam joj što sam nežnije mogao, pričao sam joj o
veoma dugom životu, ne o besmrtnosti. Cela priča bila je bazirana na
mojim idejama. Kada sam završio sa tim ustao sam i rekao.
„Da li ćeš sada, Berta moja, potkazati ljubav tvoje mladosti?
Nećeš, znam. Znam da je veoma teško, jadna ženo moja, da trpiš
zbog moje zle sreće i prokletih Kornelijusovih veština. Napustiću te,
imaćeš dovoljno novca, i prijatelji će ti se vratiti kad ja ne budem
bio tu. Odlazim. Mlad kao što izgledam, i jak kao što jesam, radiću
i zarađivaću za hleb među strancima, neću biti sumnjiv i proganjan.
Voleo sam te u mladosti; bog mi je svedok da te ne napuštam zbog
godina, nego zbog tvoje sigurnosti i sreće koju zaslužuješ.
Uzeo sam kapu i krenuo ka vratima; u tom trenutku Bertine
ruke su bile oko moga vrata, a usne je zalepila za moje.
„Ne mužu moj, moj Vinzi”, rekla je, „nećeš ići sam, povedi
me sa sobom; otići ću iz ovog mesta, i kako ti kažeš, među strancima
ću biti slobodna. Nisam toliko stara da bih te osramotila, moj Vinzi;
i nadam se da će magija da prestane, i sa božijim blagoslovom ćeš
postati stariji izgledom i ponašanjem; nećeš me napustiti.”
Uzvratio sam zagrljaj te dobre duše radosno.
 „Ne želim, draga moja Berta; za tvoje dobro ja nisam o tome
razmišljao. Biću tvoj istinit, odani muž i biću uz tebe dok budem
živ.” Sledećeg dana smo tajno pobegli. Morali smo da platimo
mnogo novca zbog toga, to nije moglo da se izbegne. Shvatio sam
da je suma koja je ostala bila dovoljna, ako ništa drugo, do kraja
Bertinog života. I bez opraštanja sa bilo kim, pobegli smo iz našeg
rodnog mesta u u udaljeni kraj zapadne Francuske.
Surovo je bilo te što je Berta morala da napusti svoje rodno
selo i svoje prijatelje iz mladosti. Čekala nas je nova zemlja, nov
jezik, novi običaji. Zbog tajne koju sam čuvao, ceo odlazak mi je
lako pao; ali sam se veoma saosećao sa njom, i bilo mi je drago da
je našla zamenu za sve nevolje koje su potekle iz takvog niza
slučajnosti. Daleko od ogovarača, uspevala je da sakrije svoje
godine na hiljadu ženskih načina; ruž, mladalačke haljine i
devojačko ponašanje. Nisam mogao da se ljutim zbog toga. Zar i
sam nisam nosio masku? Što bih se sukobio sa njom, kad je ona
ionako bila manje uspešna? Jecao sam ljuto kada bih shvatio da je
moja Berta, koju sam voleo toliko mnogo i koju sam osvojio na
toliko neobičan način crnooka i crnokosa devojka sa osmehom nalik
na kolonade i korakom nalik fazanovom postala sad stara,
ljubomorna, džangrizava žena. Možda je trebalo da poštujem njene
sede vlasi i izborane obraze, ali zašto? To je bila moja greška, znam;
ali nisam namerno time ismevao tu ljudsku slabost.
Njena ljubomora nikada nije spavala. Glavna okupacija joj je
bila da otkrije, uprkos spoljašnjim znacima, da ja ipak starim. Nisam
sumnjao da me je jadnica volela svim srcem, ali nikada nisam
upoznao ženu sa toliko surovim načinom iskazivanja prisnosti.
Primećivala bi bore na mom licu i nepravilnost u hodu, dok sam ja
bio zarobljen u mladosti, izgledao sam bolje nego mnogi
dvadesetogodišnjaci. Nikada se nisam usudio ni da se obratim nekoj
drugoj ženi. Jednom prilikom, umišljajući da je seoska lepotica
bacila oko na mene, kupila mi je sedu periku. Njena stalna priča
poznanicima bila je da, iako ja izgledam mlado, propadam iznutra i
da je najgori simptom od svih bilo moje čelično zdravlje. Moja
mladost bila je bolest, govorila je; treba stalno da budem spreman,
da ako ne budem umro neočekivanom i groznom smrti, da ću se
jedno jutro probuditi sed i sa svim znacima starosti. Puštao sam je
da priča, čak sam i podržavao njene stavove. Njena upozorenja su
mi pomagala prilikom razmišljanja o mom stanju, tako da sam
iskreno, mada bolno, slušao sve što je njena brza i uzbuđena mašta
mogla da smisli.
Zašto da se zadržavam oko ovih kratkih stvari? Živeli smo
mnogo godina. Berta je postala senilna i nepokretna; negovao sam
je kao što majka neguje dete. Postala je zlovoljna i uvek je ponavljala
samo jednu stvar koliko ću je ja još trpeti. Ako mi je išta
predstavljalo utehu u životu, to je onda bila obaveza prema njoj. Bila
je moja u mladosti, i moja u starosti; i kada sam na kraju, pokopao
njen leš, plakao sam jer sam znao da sam izgubio sve što me je
vezivalo za ljudski rod.
Od tada, koliko sam samo imao briga i nevolja, a koliko je
malo bilo prazne radosti! Staću ovde u pisanju o svom životu, ne
želim da nastavim. Mornar bez kormila i kompasa, bačen u
uzburkano more, putnik izgubljen zbog neuništivog zdravlja, bez
orjentira ili kamena da me uputi, takav sam bio. Svakim danom sve
više izgubljen i sve beznadežniji. Udaljeni brod ili svetlost sa daleke
obale spasili bi izgubljene; ali moj jedini spas bila je nada da ću
umreti.
Smrt! Misteriozni, ružni prijatelju slabog ljudskog roda! Što
sam ja od svih smrtnika izbačen iz tvog zaštitničkog zagrljaja? Oh,
taj mir grobnice! Da spavam mimo u limenom kovčegu! Da misao
prestane da mi postoji u glavi i da mi srce više ne kuca i da nemam
više emocije, od kojih su mi ostale samo nove vrste tuge!
Da li sam besmrtan? Vratiću se na prvo pitanje. Prva stvar je,
veća je verovatnoća da je alhemičarev napitak produžavao život,
umesto da je davao besmrtnost. Tome se nadam. Takođe, treba
zapamtiti da sam ja popio samo polovinu napitka. Da li je ceo bio
potreban da bi magija uspela? Ako popiješ polovinu eliksira
besmrtnosti, da li si samo polubesmrtan? Večnost je tako apstraktna
i nemoguća.
Ali opet, ko zna koliko je godina polovina večnosti? Često sam
pokušavao da shvatim kako se večnost može podeliti. Nekada sam
se radovao kada bih pomislio da starim. Jednu sedu sam našao.
Budalo! Da li se plašim? Da, strah od smrti i starenja često mi se
uvlači u srce; i što više živim, sve se više plašim smrti; iako mrzim
i život. Čovek je takva enigma. Rođen da bi nestao, a kao ja, dobije
dar da pobedi osnovu prirode.
Zbog ove anomalije u mislima, sigurno ću umreti.
Alhemičarev lek sigurno nije zaštita od vatre ili mača ili od nabujale
vode. Gledao sam u plave dubine mirnih jezera i u brzake moćnih
reka i mogu da kažem da mir nastanjuje te vode; opet, udaljavao sam
se jer sam želeo da živim još jedan dan. Upitao sam sebe da li je
samoubistvo zločin za onoga koji nema nikakav drugi izlaz na drugi
svet. Sve sam učinio sem da postanem vojnik ili da učestvujem u
dvoboju. Nisam hteo da uništim nijedan život mojih, u stvari ne baš
mojih smrtnika. To nisu moji bližnji. Moj neugasivi plamen života i
njihova ograničena egzistencija stavljali su nas daleko kao južni i
severni pol. Nisam mogao da dignem ruku čak ni na najgoreg od
njih.
Tako sam živeo mnoge godine, sam i umoran od sebe. Želeo
sam da umrem, ali nisam umirao, smrtni besmrtnik. Ni ambicija ni
škrtost ne mogu sad da uđu u moj um, a žarka ljubav koja mi nagriza
srce se nikada neće vratiti. Neću naći nikoga sebi ravnog, život je tu
samo da bih se mučio.
Danas sam smislio plan koji će da završi sve jednom za
svagda. Bez samoubistva i bez toga da od drugog čoveka načinim
Kaina. Ekspedicija, koju smrtno telo neće nikada preživeti,
čak ni sa mladalačkom snagom koju ja posedujem. Staviću svoju
besmrtnost na test jednom za svagda, zauzvrat podariću čudo i veliki
dar ljudskom rodu.
Рrе nego što krenem, mizerna sujeta me je naterala da napišem
ove stranice. Neću umreti, a da ne ostavim ime za sobom. Tri veka
su prošla od kada sam popio fatalni napitak. Neće proći još jedna
godina, dok izložen velikim opasnostima, ratujući hladnoćom,
toplotom i svim destruktivnim moćima vazduha i vode, opsedajući
sebe glađu, radom i olujama, ne budem pokorio ovo telo, isuviše
uporan kavez moje duše koja vrišti za slobodom. Ako preživim,
moje ime biće zapamćeno kao jedno od najvećih imena u istoriji. A
ako moj plan uspe, i ako uspem da razložim i uništim atome koji
čine moje telo, oslobodiću život koji je unutra zarobljen, a koji je
surova sudbina učinila nesposobnim da se uzdigne iznad ove male
zemlje. Poslaću ga na mesto koje je mnogo prikladnije njegovom
besmrtnom karakteru.

Preveo Ivan Branković

 Onore De Balzak

ELIKSIR DUGOG ŽIVOTA

Vìdeo sam te večeri jednog gospodina koji je imao burmuticu

na kojoj je bilo naslikano blistavo oko ljubavnice, preminule u cvetu
mladosti, ljubavnice koja ga je obožavala.

II

Kad god je Lange, paroh crkve Sen-Silpis, prolazio pored

jednog učenog kritičara prozvanog pronalazač svetaca, pozdravljao
ga je s poštovanjem, govoreći: „ Stalno se bojim da od mog sirotog
svetog Silpisa ne napravi lupeža!”
(Monografija o vrlini, piščevo neobjavljeno delo)
U svom raskošnom dvorcu u Ferari, jedne julske večeri gostio
je don Huan Belvidero, jednog kneza iz dinastije d’Este. U to doba
veselja su bila divan prizor koji su mogli prirediti samo bogati
kraljevi ili moćni plemići. Sedeći oko stola, koji su osvetljavale
mirišljave sveće, sedam veselih žena ćeretahu o ljubavi, okružene
divnim vajarskim remek-delima, čiji se beli mramor isticao pored
zidova od crvenog štuko-gipsa i odudarao od skupocenih turskih
ćilima. U haljinama od satena, sjajeći od zlata, s mnogo adiđara koji
su slabije blistali no njihove oči, sve su pričale o silnim, ali
raznovrsnim ljubavnim strastima, kao što su bile raznolike i njihove
lepote. One se nisu razlikovale ni rečima ni mislima; one su se u
svojim raskalašnim, sladostrasnim, setnim i podrugljivim pričanjima
služile izrazom svog lica, pogledom, po nekim pokretom ili
naglaskom.
Jedna kao da je govorila: „Moja lepota može da zagreje i
ledeno srce staraca.“
Druga: „Volim da se izležavam na jastucima i da sa zanosom
mislim na one koji me obožavaju.”
 Treća, koja je prvi put bila na ovim svečanostima, htede da se
zastidi: „Osećam grižu savesti u dubini duše!”, govorila je.
„Ја sam katolkinja i bojim se pakla. Ali ja vas tako silno i
bezmerno volim, da vam mogu žrtvovati večno blaženstvo.”
Četvrta, ispivši pehar vina sa Hiosa, uzviknu: „Živela veselost!
Ja svakog jutra počinjem nov život! Zaboravljajući prošlost, još
pijana od ljubavnih grčeva prethodnog dana, svaku noć provodim u
sreći, u životu punom ljubavi!”
Žena koja je sedela kraj Belvidera posmatrala gaje vatrenim
pogledom. Ćutala je.
„Neću tražiti plaćene u b-i c e da mi ubiju ljubavnika, ako me
napusti!” Zatim se nasmeja; ali je svojom rukom grčevito lomila
jednu divno izvajanu zlatnu kutiju za slatkiše.
„Kad ćeš postati veliki knez?”, zapita šesta žena s izrazom
zlikovačke radosti na usnama i bahovskim zanosom u očima.
„А kad će tebi otac umreti?”, upita sedma žena kroz smeh,
bacivši svoju kitu cveća don Huanu, zanosno vragolastim pokretom.
To je bila jedna čedna devojka.
„Ah, ne govorite mi o njemu”, uzviknu mladi i lepi don Huan
Belvidero, „samo jedan večni otac postoji na svetu, i na moju
nesreću, to je moj!”
Sedam kurtizana iz Ferare, don Huanovi prijatelji, pa čak i sam
knez, uzviknuše užasnuti. Dve stotine godina docnije, za vladavine
Luja XV, ljudi od ukusa nasmejali bi se ovoj dosetki. Ali, možda su
u početku orgije i duše bile još suviše trezvene. I pored svetlosti
sveća, strasnih uzvika, sjaja zlatnih i srebrnih vaza, dejstva vina, i
pored posmatranja najzanosnijih žena, možda je, u dubini srca, bilo
još pomalo onog stida od ljudskih i božanskih stvari koji se bori sve
dok ga terevenka ne udavi poslednjim talasima uskipelog vina!
Cveće je, međutim, bilo izgnječeno, pogledi otupeli, a pijanstvo je
zahvatalo, kako je rekao Rable, i sandale. Baš kad su svi ćutali,
otvoriše se jedna vrata i, kao na Valtazarovom piru, bog se pojavi u
liku starog i sedog sluge, nesigurna hoda, nabranih veđa; on uđe
tužna izgleda, od njegova pogleda sve izblede: venci, pozlaćeni
pehari, gomile voća, raskošna svetkovina, iznenađena rumena lica i
boje jastuka izgnječenih belim ženskim rukama: najzad, on ožalosti
ovu terevenku, izgovorivši dubokim glasom ove sumorne reći:
„Gospodine, Vaš otac umire.“
Don Huan ustade, dajući gostima znak koji bi se ovako mogao
protumačiti: „Oprostite mi, ovo se ne dešava svakog dana.”
Zar očeva smrt ne zatiče često mlade ljude usred životnog
veselja, bezumnih misli, na kakvom piru? Smrt je isto tako preka u
svojim ćudima kao kurtizana u svom preziranju: ali, vernija od nje,
ona nikad nikoga nije prevarila.
Kad je don Huan zatvorio vrata na dvorani i kad je išao dugim,
hladnim i mračnim hodnikom, on se usiljavao da izgleda teatralno,
jer kad je pomislio na svoju sinovsku ulogu, odbacio je radost
zajedno sa salvetom. Noć je bila mračna. Nemi sluga, koji je vodio
mladog čoveka ka sobi u kojoj je bio samrtnik, osvetljavao je
prilično slabo svom gospodaru, tako da je SMRT, uz pripomoć zime,
tišine, mraka, možda i reakcije na pijanstvo, mogla pobuditi malo
razmišljanja u rasipnikovoj duši: on ispita svoj život i postade
zamišljen kao parničar kad ide u sud.
Bartolomeo Belvidero, don Huanov otac, beše
devedesetogodišnji starac koji je najveći deo života proveo u
trgovačkim dovijanjima. Prolazeći često čarobnjačkim predelima na
Istoku, on je stekao ogromna bogatstva i znanja, dragocenija,
govorio je on, od zlata i dijamanata, za koje je tada malo mario.
„Više volim jedan zub nego jedan rubin, a moć više nego
znanje!”, kazao bi on ponekad, smešeći se.
Taj dobri otac rado je slušao don Huana kako mu priča o
kakvoj mladićkoj ludoriji, i govorio mu podrugljivo, dajućimu zlata
nemilice: „Drago moje dete, čini samo ludosti koje će te zabavljati.”
To je bio jedini starac koji je uživao kad vidi nekog mladića;
roditeljska ljubav zavaravala je njegovu oronulost kad bi mislio na
tako divan život. Kad je imao šezdeset godina, Belvidero se zaljubio
u jednu krotku i divnu ženu. Don Huan je bio jedini plod te kasne,
kratkotrajne ljubavi. Ima već petnaest godina kako čiča oplakuje
gubitak svoje drage Huane. I njegove mnogobrojne sluge i njegov
sin, pripisivali su tom starčevom bolu, njegove čudne navike.
Povukao se bio u najneudobnije krilo svog dvorca iz kojeg je
izlazio veoma retko. Ni don Huan nije mogao bez dozvole ulaziti u
njegove odaje. Kad je ovaj dobrovoljni usamljenik išao tamo-amo
po dvorcu, ili po ferarskim ulicama, izgledalo je kao da traži nešto
što mu nedostaje; išao je veoma zamišljen, neodvažan, zabrinut, kao
čovek koji se bori sa nekom idejom ili nekom uspomenom.
Dok je mladić priređivao raskošne terevenke i dvorac
odjekivao od njegova veselja, dok su konji poigravali u dvorištu, dok
su se paževi svađali, igrajući se kockicama na basamacima,
Bartolomeo je jeo sedam uncija hleba na dan i pio vode. Ako bi
zatražio mesa od živine, to je činio zato da bi kosti dao crnom
kudravom psetu, svom vernom pratiocu. Nikad se nije žalio na buku.
Kad bi ga, za vreme njegove bolesti, probudili zvuci trube ili
lavež pasa, on bi samo rekao: „Ah! To dolazi don Huan!” Nikad nije
bilo na ovom svetu tako popustljivog i tako blagog oca; stoga je
mladi Belvidero, naviknut da se ophodi sa njim bez formalnosti,
imao sve mane razmažene dece; on je živeo s Bartolomeom kao što
živi ćudljiva kurtizana s matorim ljubavnikom koja jednim
osmehom izmami oproštaj za učinjenu nepristojnost, koja prodaje
svoju veselost i dopušta da je vole.
Oživljujući, u mislima, sliku svoje mladosti, don Huan uvide
da bi teško bilo naći zamerke dobroti njegova oca. Osetivši kako se
u dnu njegova srca rađala griža savesti dok je prolazio hodnikom,
bio je gotov da oprosti Belvideru što je tako dugo živeo. U njemu su
se budila osećanja sinovljeg poštovanja, kao što lopov postaje pošten
čovek ako može da uživa u dobro skrivenom milionu.
Uskoro mladić pređe visoke i hladne odaje izkojih se sastojao
stan njegova oca. Postoje osetio vlažnu atmosferu, udisao zagušljiv
vazduh, ustajali vonj starih čilima i prašnjavih ormara, obreo se u
starčevoj sobi, kraj jedne odvratne postelje, blizu gotovo ugašena
ognjišta. Sa stola u gotskom stilu lampa je u nejednakim razmacima
bacala na postelju čas jače, čas slabije mlazeve svetlosti i tako
pokazivala starčevo lice uvek drukčijim.
 Hladan vetar fijukao je kroz slabo zatvorene prozore; a sneg
je, zasipajući prozorska okna, izazivao neki potmuli šum. Ova se
slika toliko razlikovala od one koju je don Huan maločas napustio,
da se on nije mogao uzdržati, a da ne zadrhti. Zatim, kad priđe
postelji, i kad, pod dejstvom vetra, snažan mlaz svetlosti obasja
glavu njegova oca, on oseti hladnoću: liceje bilo unakaženo, koža,
sasvim prilepljena uz kosti, bila je zelenkaste boje, koja je usred
beline jastuka na kom je počivala starčeva glava, izgledala još
groznija; kroz usta, zgrčena od bolova, polurazjapljena i bez zuba,
prolazio je po koji uzdah koji je huka bure činila još žalosnijim.
I pored tih znakova raspadanja, njegova je glava odavala
neverovatno snažan karakter. Tu se jedan nadmoćan duh borio sa
smrću. Oči, upale usled bolesti, zadržale su čudnu ukočenost.
Izgledalo je kao da je Bartolomeo hteo da ubije svojim samrtničkim
pogledom nekog neprijatelja koji je sedeo kraj njegovih nogu. Taj
ukočeni i hladni pogled bio je još strašniji zato što je glava bila
nepomična i ličila na one lobanje što se nalaze na stolovima kod
lekara. Telo, koje se potpuno ocrtavalo pod krevetskim čaršavima,
pokazivalo je da su i starčevi udovi bili isto tako ukočeni. Sve je bilo
mrtvo, sem očiju. Glasovi koji su izlazili iz usta imali su u sebi nečeg
mehaničkog. Don Huan se zastide što je došao kraj postelje svog oca
koji je umirao sa kurtizaninom kitom cveća na grudima, donoseći
dah Svetkovine i mirise vina.
„Ti si se zabavljao”, reče otac, spazivši svog sina.
Baš tada, čist i melodičan glas jedne pevačice, koja je
oduševljavala zvanice, pojačan akordima viole na kojoj je sebe
pratila, nadjača orkansku huku i zaori se čak i u ovoj samrtničkoj
sobi. Don Huan zažele da ne čuje ništa od tog dokaza divljaštva koji
je dao svom ocu.
Bartolomeo reče:
„Ne ljutim se ja, dete moje.”
Te tako blage reći padoše teško don Huanu koji ne oprosti
svom ocu tu gorku dobrotu.
„Kako se kajem, oče moj!”, reče mu on licemerno.
 „Siroti Huanino”, nastavi samrtnik muklim glasom, “ja sam
uvek bio tako nežan prema tebi, da ne možeš želeti moju smrt?”
„O!”, uzviknu don Huan, „kad bi Vam se mogao povratiti
život, pa makar ja to platio delom svog života!” “,To se uvek može
reći” pomisli rasipnik, „to je isto kao kad bi ponudio sve na svetu
svojoj ljubavnici! “
Tek što je ovo pomislio, a stari kudravko zalaja. Don Huan
zadrhta kad ču taj pametni glas, jer poverova da gaje pas razumeo.
„Bio sam uveren, sine moj, da mogu računati na tebe!”,
uzviknu samrtnik.
„Ostaću u životu. Eto, bićeš zadovoljan. Ostaću u životu, ali ti
neću oduzeti nijedan tvoj dan.”
,,Bunca”, reče u sebi don Huan. A zatim dodade glasno:
„Da, mili moj oče, Vi ćete, začelo, živeti koliko i ja, jer će
Vaša slika stalno biti u mom srcu.”
„Nije u pitanju taj život.”, reče stari plemić, prikupljajući
snagu da se ispravi jer je bio potresen sumnjom koja se javlja samo
u samrtnika.
„Slušaj, sine”, nastavi on glasom iznemoglim od ovog
poslednjeg napora,, ja isto toliko želim da umrem koliko i ti želiš da
se rastaneš od svojih milosnica, vina, konja, sokola, pasa i zlata ...”
„Razume se.”, opet pomisli sin, kleknuvši kraj uzglavlja i
ljubeći Bartolomeovu mrtvačku ruku.
„Ali”, nastavi on glasno, „oče, dragi moj oče, treba se
povinovati božjoj volji.”
„Ра, ja sam bog!”, odgovori starac, gunđajući.
„Ne hulite!”, povika mladić, spazivši pretnju na licu svog oca.
„Pazite se dobro, pričestili ste se i nikad se ne bih utešio kad
biste grešni umrli.”
„Hoćeš li me čuti?”, uzviknu samrtnik uz škrgut zuba.
Don Huan ućuta. Zavlada jezivi tajac.
Kroz mukla bujanja snežne vejavice još dopirahu akordi viole
i divan glas, tih kao svitanje dana. Samrtnik se nasmeši.
 „Zahvalan sam ti što si pozvao pevačice, što si dobavio
muziku! Veselje, mlade, lepe i bele žene crne kose! Sve životne
radosti... Zadrži ih, ponovo ću se roditi...”
„On je u najvećem bunilu.”, reče u sebi don Huan.
„Pronašao sam lek za uskrsnuće. Potraži u fioci stola koju ćeš
otvoriti kad pritisneš ručicom sakrivenu oprugu.”
„Otvorio sam je, oče.”
„Tu, dobro, uzmi jedno staklence od brušenog kristala.”
„Evo ga.”
„Bilo mi je potrebno dvadeset godina, pa da...”
Tada starac oseti da mu je došao kraj i prikupi svu snagu da
kaže:
„Čim budem izdahnuo, istrljaćeš me tom vodicom po ćelom
telu, i oživeću.”
„Ima je veoma malo.”, odgovori mladić. Ako Bartolomeo nije
više bio u stanju da govori, još je mogao da čuje i vidi; na te reči i
glava mu se okrenu strahovito brzo ka don Huanu, vrat mu osta
iskrivljen kao u mramorne statue koju je zamisao vajareva osudila
da gleda preko ramena; njegove razrogačene oči ukočiše se i
postadoše grozne. Umro je, umro je izgubivši svoju jedinu i
poslednju iluziju. Tražeći utočište u srcu svog sina, on u njemu nađe
grob dublji no što ga ljudi obično kopaju za svoje pokojnike. Zato
mu se kosa razbaruši od užasa, a njegov grčeviti pogled još je
govorio. To je bio otac koji se razjaren dizao iz svoje grobnice da
traži božju kaznu.
„Gle, čiča je svršio svoje!”, uzviknu don Huan.
On s nestrpljenjem pogleda tajanstveni kristal prema svetlosti
lampe, kao što ljubitelj pića zagleda svoju bocu pri kraju obeda, te
nije video kako je pobelelo oko njegovog oca. Pas beše zinuo i
naizmenično posmatraše svog mrtvog gospodara i eliksir, kao što je
don Huan gledao čas u svog oca, čas u bočicu. Lampa je bacala
lelujave plamenove. Beše zavladala duboka tišina, viola je bila
umukla. Belvidero zadrhta kad mu se učini da mu je otac mrdnuo.
Plašio ga je ukočen izraz njegovih očiju koje su optuživale, zato ih
zatvori, kao što bi zatvorio prozorski kapak u koji bije noćni jesenji
vetar. Ostade na nogama, nepomičan, obuzet grdnim mislima.
Odjednom, neki oštar šum, sličan škripi zarđale opruge, naruši ovaj
tajac. Don Huan, iznenađen, umalo ne ispusti bočicu. Znoj, hladniji
od čeličnog noža, izbi mu kroz pore na koži. Petao od bojadisanog
drveta iskrsnu iznad jednog časovnika i zapeva tri puta. To je bila
jedna od onih vešto izmišljenih naprava, pomoću kojih su se
naučnici tog doba budili u određeno vreme, da bi radili.
Zora je već bila ozarila prozore. Don Huan beše proveo deset
sati u razmišljanju. Stari časovnik vernije je obavio svoju ulogu nego
on svoju dužnost prema Bartolomeu. Taj mehanizam bio je
napravljen od drveta, kotura, kanapa, točkova, dok je on imao onaj
mehanizam kojim se odlikuje čovek i koji se zove srce. Da mu se ne
bi desilo da izgubi tajanstveni napitak, skeptični don Huan vrati ga
u fioku malog gotskog stola. U tom svečanom trenutku, on začu po
hodnicima prigušenu graju: to behu nerazgovetni glasovi, uzdržano
smejanje, laki koraci, šuštanje svile, ukratko, žagor jedne vesele
družine koja se prikupljala. Vrata se otvoriše, i knez, don Huanovi
prijatelji, sedam kurtizana i pevačice pojaviše se neobično razuzdana
izgleda, kakav imaju igračice u praskozorje, kad se sunce bori s
bledećom svetlošću sveća. Svi dođoše da izraze nasledniku
uobičajeno saučešće.
„О! O! Da nije siroti don Huan ozbiljno uzeo ovu smrt?”,
šapnu knez na uvo Brambili.
„Ali njegov otac je bio zaista dobar čovek.”, odgovori ona.
Međutim, don Huanova noćna razmišljanja behu tako snažno
delovala na izraz njegovog lica da svi umukoše. Ljudi se nisu micali.
Žene, čije usne behu usahle od vina, čiji obrazi behu išarani
poljupcima, kleknuše i stadoše se moliti bogu. Don Huan se nije
mogao uzdržati, a da ne zadrhti kad vide kako pred smrću popada
ničice sve što oličava život: sjaj, radost, smeh, pesma, mladost,
lepota i moć. Ali, u toj divnoj Italiji razvrat i vera tako su se dobro
slagali da je u njoj vera bila razvratna, a razvrat pobožan! Knez
usrdno stište ruku don Huanu; zatim, pošto se sva lica istovremeno
iskreveljiše pola tužno, pola ravnodušno, nesta te opsene, i dvorana
osta prazna. Ovo je zaista bila slika života! Silazeći niz stepenice,
knez reče Rivabareli:
„Eto! Ko bi verovao da se don Huan samo razmeće
bezbožnošću? Voleo je svog oca!”
„Jeste li primetili crno pseto?”, zapita Brambila.
„Sad je neizmerno bogat.” prihvati i uzdahnu Bjanka
Kavatolino.
„Vrlo važno!”, uzviknu oholo Veroneza, ona što bese slomila
kutiju za slatkiše.
„Kako, vrlo važno?”, povika vojvoda.
„Sa svojim talirima, on je knez kao i ja!”
Isprva, razdiran nebrojenim mislima, don Huan se kolebao na
šta da se odluči. Pošto je doneo odluku o blagu koje je nagomilao
njegov otac, on se uveče vrati u pokojnikovu sobu, ispunjen
groznom sebičnošću. U stanu zateče celokupnu poslugu zaposlenu
prikupljanjem ukrasa za paradni krevet na kom će sutra pokojni
gospodar biti izložen nasred gospodstvene sobe zastrte crninom i
obasjane svećama. Cela će Ferara doći da se divi tom zanimljivom
prizoru. Na jedan znak don Huana cela njegova posluga stade,
zapanjena i prestravljena.
„Ostavite me samog ovde”, reče on izmenjenim glasom, „vi
ćete se vratiti kad ja iziđem.”
Kad se hod starog sluge, koji se poslednji udalji, jedva čuo po
kamenim pločicama, don Huan naglo zatvori vrata i, kad se uveri da
je sam, uzviknu:
„Da probamo!”
Bartolomeovo telo ležalo je na jednom dugom stolu. Da bi
sakrili groznu sliku leša, koji je usled krajnje oronulosti ličio na
kostur, balsameri behu uvili čaršavom celo telo, sem glave. Taje
mumija ležala nasred sobe; a čaršav, onako gibak, nejasno je
ocrtavao njene oblike, oštre, krute i mršave. Po licu su već bile izbile
široke modre pege, znak da treba završiti balsamovanje. I pored svog
okorelog skepticizma, don Huan uzdrhta otvarajući mađijsku
kristalnu bočicu. Kad dođe blizu glave, morade zastati za trenutak
jer je silno drhtao. Ali ovog mladića behu izrana jako iskvarile
naravi razvratnog dvora; ohrabri ga jedna misao dostojna vojvode
od Urbina, a hrabrost mu podstaknu živo osećanje radoznalosti.
Izgledalo je čak da mu demon došapnu dve reći, koje mu odjeknuše
u srcu: Nakvasi jedno oko! On uze komad platna i, pošto ga je samo
malčice umočio u dragocenu tečnost, lagano pređe njime preko
kapka na desnom oku lesa. Oko se otvori...
„А! A!”, reče don Huan, stisnuvši bočicu u ruci kao što
stežemo, u snu, granu o kojoj visimo iznad neke provalije.
Gledao je oko puno života, detinje oko na glavi mrtvaca, u
kom je treperila svetlost usred neke sveže tečnosti; i, pod okriljem
lepih crnih veđa, taje svetlost treperila kao ona čudna svetlucanja
koja putnik primećuje zimskih večeri u pustom polju. To blistavo
oko kao da je htelo da kidiše na don Huana; ono je mislilo,
optuživalo, osuđivalo, pretilo, sudilo, govorilo; vikalo je, ujedalo je.
Tu su se komešale sve ljudske strasti. Bilo je tu najnežnijih molbi;
kraljev gnev, zatim ljubav mlade devojke koja traži milost od svojih
dželata; najzad, dubok pogled čoveka koji se osvrće na ljude kad se
penje na vešala. Toliko je života izbijalo iz tog delića tela da se don
Huan užasnu i izmače; šetao se po sobi, ne usuđujući se da pogleda
to oko, koje je video na podu, na ćilimima. Po sobi su bile rasute
vatrene žaoke pune života, inteligencije. Svuda su sijale oči koje su
ga progonile!
„Opet bi živeo sto godina”, uzviknu on nehotice, onda kad se
pod nekim vražjim dejstvom našao pred svojim ocem i posmatrao
onu svetlu iskru.
Odjednom, pametni očni kapak sklopi se, pa se nanovo naglo
otvori, kao u žene kad pristaje. Da je kakav glas viknuo: “,Da!”, don
Huan se ne bi više prepao.
„Šta da se radi?”, zapita se on. Prikupi toliko hrabrosti da
pokuša da zaklopi taj beli očni kapak. Ali, uzalud.
„Da ga iskopam? To bi možda bilo oceubistvo?”, zapita se on.
„Da.”, odgovori oko neverovatno zajedljivim žmirkanjem.
„ A! A!”, povika don Huan, „tu je neka vradžbina.”
 I primače se oku da ga smoždi. Tada se jedna krupna suza
skotrlja niz pokojnikove upale obraze i pade na Belviderovu ruku.
,,Peče!”, uzviknu on, sedajući.
Ta borba bese ga zamorila kao da se, po ugledu na Jakova,
borio s anđelom. Najzad, ustade, govoreći u sebi:
„Samo da ne bude krvi!”
Zatim, prikupivši svu hrabrost potrebnu kukavici, zgnječi oko
pritisnuvši ga komadom platna, ali ga ne pogleda. Začu se neko
neočekivano, ali strašno jecanje. Siroto kudravo pseto izdisalo je,
urličući.
„Da li je posvećeno u ovu tajnu?”, zapita se don Huan,
gledajući verno kuče.
Don Huana Belvidera smatrahu za pobožnog sina. On podiže
spomenik od belog mramora na grobu svog oca, a izradu figura
poveri najčuvenijim umetnicima tog doba. On se tek onda smiri kad
strahovito težak kip njegova oca, u klečećem stavu pred Verom, bi
postavljen nad rakom gde on sahrani jedinu grižu savesti koja se
kosnula njegova srca u trenucima telesne zamorenosti.
Popisujući ogromna bogatstva koja je nagomilao stari
orijentalist, don Huan postade tvrdica; zar nije trebalo da on
snabdeva novcem dva ljudska života? Njegov pogled, koji je
ispitivao do sitnica, prodre u osnov društvenog života i utoliko bolje
obuhvati svet što ga je gledao kroz jedan grob. Raščlanjavao je ljude
i stvari da odjednom prekine s prošlošću, koju predstavlja istorija;
sa sadašnjošću, koju oblikuje zakon; sa budućnošću, koju
obelodanjuje religija. Uze dušu i materiju, ispita ih temeljno, ne nađe
u njima ništa, i tada posta DON HUAN!
Gospodareći životnim iluzijama, on se, mlad i lep, baci u život,
prezirući, ali osvajajući svet. Njegova sreća nije mogla biti ono
građansko blaženstvo koje se zadovoljava povremenom kuvanom
govedinom, zimi mlakom grejalicom, noću lampom, i novim
papučama svaka tri meseca. Ne, on ščepa život kao kad majmun
zgrabi orah i, ne zabavljajući se dugo, majstorski zguli s ploda gorku
koru da bi se naslađivao njegovim slatkim mesom.
 Poezija i divno ushićenje ljudskih strasti nisu više bili za njega.
On ne pogreši kao oni moćni ljudi kojima, pošto uobraze ponekad
da male duše veruju u velike, padne na pamet da usitne krupne misli
o budućnosti, pretvarajući ih u prolazne ideje. On je mogao lepo, kao
oni, ići po zemlji i gledati u oblake; ali on je više voleo da sedi i da
svojim poljupcima ispija usne nežnih, svežih i namirisanih žena; jer,
sličan smrti, sve je proždirao bez ustezanja, svuda kuda je prolazio,
želeći besomučnu ljubav, istočnjačku ljubav dugih i prijatnih
naslada.
Voleći samo ženu u ženama, podrugljivost postade neko
prirodno nastrojenje za njegovu dušu. Kad su njegove ljubavnice
pribegavale postelji da bi se popele na nebesa, gde će se izgubiti u
opojnom zanosu, don Huan je išao sa njima, ozbiljan, poverljiv,
iskren onoliko koliko ume biti iskren nemački student. Ali on je
govorio JA, kad je njegova ljubavnica, razuzdana i strasna govorila
MI! On se majstorski podavao ženskom zanosu. Uvek je bio
dovoljno umešan da uveri ženu da se plaši kao mlad gimnazist kad
pita svoju prvu igračicu na nekoj zabavi: „Volite li igru?” Ali on je
isto tako umeo, kad ustreba, i da rikne, da potegne svoj snažni mač
i da razbije komandire4. U njegovoj jednostavnosti bilo je ismevanja,
a smeha u njegovim suzama, jer je uvek znao da plače kao žena kad
govori svom mužu: „Daruj mi kola i konje ili ću umreti od
grudobolje”. Za trgovce svet je gomila novčanica u opticaju; u očima
većine mladića, svet je žena; za poneku ženu, čovek; za pojedine
duhove, neki salon, neka koterija, neki kvart, neki grad; za don
Huana, on je sam bio cela vasiona! Obrazac ljupkosti i plemenitosti,
zavodljiva duha, njegova je barka svuda prispevala; ali, iako su ga
vodili, on je išao samo donde dokle je sam hteo. Što je više video,
sve je više sumnjao. Posmatrajući ljude, on je često pogađao da je
hrabrost - očaj; da je mudrost - kukavičluk; plemenitost - lukavstvo;
pravda - zločin; osetljivost - ludorija; poštenje - snalaženje; i, nekim
čudnim udesom, uvide da svet nimalo ne uvažava ljude istinski
poštene, osetljive, pravedne, plemenite, mudre i hrabre.

4
Da razbije komandire. — Misli se na statuu komandira iz legende o don Žuanu.
 „Kakva bezočna šega!”, reče on u sebi.
„Ona ne dolazi od boga.”
I tada, odričući se nekog boljeg sveta, nikad nije skidao kapu
kad bi čuo da se izgovori neko sveto ime, a kipove svetaca po
crkvama smatrao je za umetnička dela. Isto tako, shvativši sklop
ljudskih društava, nije se nikad preko mere sukobljavao sa
predrasudama, jer nije bio silan kao dželat; ali on je izigravao
društvene zakone s ljupkošću i duhovitošću koje su tako lepo
naslikane u sceni sa Molijerovim g. Dimanšom. On je zbilja bio
obrazac Molijerovog Don Žuana, Geteovog Fausta, Bajronovog
Manfreda i Matu-Irenovog Melmota.
Krupni likovi koje su nacrtali najveći evropski geniji, i koji
možda neće ostati ni bez Mocartovih akorda ni bez Rosinijeve lire!
Strašni likovi koje ovekovečuje princip zla koje postoji u čoveku,
likovi čiji se po koji snimak pojavljuje iz jednog veka u drugi: bilo
da se taj tip javlja u pregovaranju s ljudima, oličavajući se u
Mirabou; bilo da radi i ćuti, kao Bonaparta; ili da ismeva ceo svet,
kao božanski Rable; ili da se ruga bićima, umesto stvarima, kao
maršal Rišelje; i, možda i više, bilo da se ruga istovremeno i i
ljudima i stvarima, kao naš najslavniji ambasador5. Ali duboki genije
don Huana Belvidera sadržavao je u sebi, unapred, sve te genije. Sve
je za njega bilo igračka. Njegov se život rugao Jjudima, stvarima,
ustanovama, idejama. Što se tiče večnosti, don Huan je prijateljski
razgovarao pola sata sa papom Julijem II i, na kraju razgovora, rekao
mu smešeći se:
„Ako se mora bezuslovno birati, onda više volim da verujem
u boga nego u đavola; moć udružena s dobrotom uvek pruža više
sredstava no što ih ima genije zla.”
„Da, ali bog traži pokajanje na ovom svetu.
„Znači, Vi stalno mislite na praštanja?”, odgovori Belvidero.
„Lepo! Ja imam, radi pokajanja grehova svog prvog života,
ceo jedan život koji čuvam za svaki slučaj.”

5
Naš najslavniji ambasador. —Tateran (1754—.1833), francuski diplomata koji
je služio više režima.
 „Ah! Ako tako shvataš starost”, povika papa, „onda si u
opasnosti da te proglase za sveca.”
„Posle Vašeg ustoličenja za papu, sve je moguće.”
Potom odoše da vide radnike koji su zidali ogromnu katedralu
posvećenu svetom Petru.
„Sveti Petar je genijalan čovek koji nam je dao našu dvostruku
vlast”, reče papa don Huanu, „zaslužio je ovaj spomenik. Ali, ja
ponekad mislim noću da će neki potop zbrisati ovo, i da će biti
potrebno iznova početi...”
Tada se papa i don Huan stadoše smejati, razumeli su se.
Glupak bi sutradan otišao da se zabavlja s Julijem II kod Rafaela ili
u divnoj vili Madama; ali Belvidero ode da ga vidi kako svečano
služi službu, da bi se uverio u svoje sumnje. Na nekoj terevenci,
Rovere6 bi mogao poreći samog sebe i tumačiti Otkrovenje svetoga
Jovana.
Ipak, ova priča nije napisana da pribavi građu onima koji bi
hteli da pišu memoare o don Huanovom životu, no joj je cilj da
pokaže časnim ljudima da Belvidero nije poginuo u dvoboju sa
jednom statuom kako bi to hteli da predstave neki litografi.
Kad don Huan Belvidero navrši šezdeset godina, nastani se u
Španiji. Tamo se, pod svoje stare dane, oženi jednom mladom i
zanosnom Andalužankom. Ali, iz računa, nije bio ni dobar otac, ni
dobar muž. Bio je zapazio da nas nežno vole samo one žene na koje
ne mislimo mnogo. Dona Elvira, koju je u pobožnosti odgajila jedna
stara tetka u najudaljenijem kraju Andaluzije, u zamku na nekoliko
milja od San-Lukara, bila je sušta odanost i ljupkost. Don Huan
uvide da bi se ova devojka kao žena dugo borila sa kakvom strašću
pre no što bi joj podlegla, te se nadao da će je moći sačuvati poštenu
sve do smrti. To je bila ozbiljna šala, partija šaha koju je hteo da
„igra u stare dane”. Poučen svim greškama koje je počinio njegov
otac Bartolomeo, don Huan odluči da iskoristi svu svoju starost ako
bi mu uspela drama koja će se odigrati na njegovom mrtvačkom
odru. Tako, najveći deo njegovog blaga ostade sakriven u

6
Rovere. — Dele Rovere, tj. Julije II, čije je porodično ime Dele Rovere.
podrumima njegovog dvorca, u Ferari, kuda je retko odlazio. Druga
polovina njegove imovine bila je uložena u doživotnu rentu, kako bi
se njegova žena i njegova deca zainteresovali za njegovu
dugovečnost, lukavstvo kojim je trebalo da se posluži njegov otac;
ali ta podmukla ujdurma nije mu bila mnogo potrebna.
Mladi Filip Belvidero, njegov sin, izrodi se u Španca koji je
bio tako savesno pobožan kao što mu je otac bio bezbožan, možda
po onoj poslovici: u škrta oca, rasipan sin. Don Huan izabra opata iz
San-Lukara za duhovnog učitelja i vojvotkinje de Belvidero i Filipa.
Taj sveštenik beše pravi svetac, lepa pasa, izvanrednih srazmera,
divnih crnih očiju, glave kao u Tiberija, umorne od posta, posedele
od mučenja tela. On je svakodnevno kušan, kao svi ljudi koji žive u
samoći. Stari vlastelin nadao se možda da će još biti u stanju da ubije
jednog kaluđera pre no što okonča svoj prvi život. Ali, bilo što je
opat bio jak koliko i on sam, bilo što je dona Elvira bila obazrivija
ili čednija no druge žene u Španiji, don Huan je morao provesti svoje
poslednje dane kao kakav stari seoski popa, bez bruke, u svojoj kući.
Ponekad je uživao nalazeći da su mu se sin ili žena ogrešili o
verske dužnosti, i zapovednički je tražio da ispunjavaju sve obaveze
koje je vernima nametnuo rimski dvor. Najzad, nikad nije bio
srećniji nego onda kad je slušao kako ljubazni opat San-Lukara,
Elvira i Filip raspravljaju o nekom verskom pitanju. Ipak, pored sve
nege, don Huan Belvidero oronu; sa tim bolnim dobom, dođoše i
vapaji nemoći, vapaji utoliko bolniji što su bile bogatije uspomene
iz njegove vatrene mladosti i sladostrasne muževnosti. Taj čovek, za
koga je vrhunac ismevanja bio da navede druge da veruju u zakone
i načela kojima se on sam rugao, uspavljivao se uvek sa jednim
možda! Taj uzor lepog ponašanja, taj vojvoda, krepak u orgijanju,
gospodstven na dvorovima, ljubak prema ženama čija je srca savijao
kao što seljak savija vrbovo pruće, taj genijalni čovek stalno je
služio, imao dosadan išijas, strašnu kostobolju.
Gledao je kako mu ispadaju zubi, kao što pri kraju neke
večernje sedeljke gospe, najbelje i sa najlepšim nakitima, odlaze
jedna po jedna, ostavljajući salon pust i prazan. Najzad, njegove
smele ruke počeše drhtati, njegove vitke noge stadoše klecati i, jedne
večeri, kaplja mu steže vrat svojim ledenim kandžama. Od tog
kobnog dana postao je namćorast i surov. Optuživao je sinovljevu i
ženinu odanost, tvrdeći katkad da ga neguju tako pažljivo, tako lepo
i tako izdašno samo zato što je bio uložio svoj imetak u doživotnu
rentu. Tada bi Elvira i Filip gorko plakali i pojačavali svoju nežnost
prema pakosnom bolesniku, čiji je drhtavi glas postajao nežan i
govorio im:
„Prijatelji, draga moja ženo, praštate mi, zar ne? Mučim vas
pomalo. Ah! Veliki bože! Zašto si mene uzeo da kušaš ova dva
nebeska stvora? Treba da im budem radost, a ja sam im napast.. .”
Tako ih je vezao za svoju postelju, uspevajući da zaborave na
čitave mesece nestrpljenja i svireposti kad bi im za najkraće vreme
pokazao uvek nove draži svoje ljupkosti i lažne nežnosti. Taj očinski
postupak mu uspe mnogo bolje nego onaj koji je na njega primenio
njegov otac. Najzad, on toliko obole da su, kad bi ga stavljali u
postelju, morali da ga pokreću tamo-amo, kao lađicu kad ulazi u
opasan kanal. Zatim dođe i dan smrti. Ta sjajna i skeptična ličnost
kojoj samo razum bi pošteđen najstrašnijeg raspadanja, nađe se
između lekara i ispovednika, dve za nju odvratne ličnosti. Ali on je
bio veseo sa njima. Zar se nije krila za njega blistava svetlost iza
koprene budućnosti? Na tom platnu, olovnom za druge, a providnom
za njega, igrahu se kao senke, ome i zanosne draži mladosti.
Bilo je divno letnje veče kad don Huan oseti da mu se bliži
smrt. Špansko nebo bilo je zanosno vedro, vazduh je mirisao na
narandže, zvezde su sijale živom i jasnom svetlošću, izgledalo je kao
da mu je priroda sa sigurnošću jamčila da će uskrsnuti. Pobožni i
poslušni sin posmatrao gaje s ljubavlju i poštovanjem. Oko jedanaest
časova, on zažele da ostane nasamo sa tim bezazlenim bićem.
,,Filipe!”, reče mu glasom tako nežnim i usrdnim da mladić
uzdrhta i zaplaka od sreće. Nikada taj nesavitljivi otac nije tako
izgovorio: Filipe ! „Čuj me, sine moj”, nastavi samrtnik.
„Ја sam veliki grešnik. Stoga sam celog života mislio na svoju
smrt. Nekada sam bio prijatelj velikog pape Julija XI. Taj slavni
verski poglavar bojao se da usled preterane razdraženosti mojih čula
ne učinim kakav smrtni greh između mog izdisaja i primanja svetog
mira: poklonio mi je jednu bočicu u kojoj se nalazi sveta vodica koja
je nekada izvirala iz pustinjskih stena. Ja sam držao u tajnosti to
rasipanje crkvenog blaga, ali sam ovlašćen da svom sinu odam tu
tajnu, in articulo mortis7. Naći ćete to staklence u fioci ovog gotskog
stola koji je uvek uz moje uzglavlje. Dragoceni kristal moći će i
vama jednom poslužiti, moj ljubljeni Filipe. Zakunite mi se u spas
svoje duše da ćete tačno izvršiti moje zapovesti!
Filip pogleda svog oca. Dòn Huan je dobro poznavao izraz
ljudskih osećanja, te je mogao mimo umreti videvši taj pogled, kao
što mu je otac umro očajan kad je video njegov pogled!
„Ti si zaslužio boljeg oca.”, nastavi don Huan.
„Hoću da ti priznam, dete moje, da sam onda kad me je
uvaženi San-lukarski opat pričešćivao, mislio na nesaglasnost
jednovremenog postojanja dve tako rasprostrte sile, kao što su
đavolja i božja sila ...”
„О! Oče moj!”
„I govorio sam u sebi da će đavo, kad se bude izmirio s bogom,
morati tražiti oproštaj grehova za svoje pristalice, ako neće da
ispadne veliki bednik. Ta me misao jednako muči. Ja ću, prema
tome, sine moj, otići u pakao, ako mi ne uslišiš želju.”
„О! Recite mi je odmah, oče moj!”
„Čim budem sklopio oči”, nastavi don Huan, „možda za koji
minut, uzećeš moje telo, dok je još toplo, i stavićeš ga na sto, nasred
ove sobe. Zatim ugasi ovu lampu; biće ti dovoljna svetlost zvezda.
Skinućeš mi odelo; i, dok budeš čitao Očenaš i Bogorodice devo,
uzdižući dušu ka bogu, postaraćeš se da mi nakvasiš ovom svetom
vodicom oči, usne, onda ćelu glavu, a zatim postepeno udove i telo;
ali, dragi sine, božja je moć toliko velika dà ne treba ništa da te
iznenadi !”
Tu don Huan, osetivši da se približava smrt, dodade strašnim
glasom:
„Drži dobro staklence!”

7
In articulo mortis. — Na izdisaju.
 Zatim izdahnu lagano na rukama sina, iz čijih očiju grunuše
suze na njegovo podrugljivo i kao krpa bledo lice.
Otprilike u ponoć don Filip Belvidero stavi očevo telo na jedan
sto. Kad mu poljubi čelo, puno pretnji, i sedu kosu, on ugasi lampu.
Zahvaljujući blagoj mesečini čiji čudni odblesci obasjavahu polje,
mogao je pobožni Filip jasno nazreti očevo telo, kao nešto belo usred
mraka. Mladić umoči komad platna u tečnost, i, sav predan molitvi,
namaza pažljivo tu svetu glavu usred duboke tišine. On lepo ču
nekakvo čudno hujanje, ali je mislio da ga izaziva vetar ii vrhovima
drveća. Kad ovlaži desnu ruku, on oseti da mu mlada i jaka ruka,
ruka njegovog oca, snažno stegnu vrat. On bolno vrisnu i ispusti
bočicu koja se razbi. Tečnost ispari. Posluga iz dvorca dotrča s
buktinjama. Beše ih prepao i iznenadio ovaj vrisak, kao da je truba
strašnog suda zatresla vasionu. Soba se začas napuni svetom.
Preplašena gomila spazi kako onesvešćenog don Filipa pridržava
snažna ruka njegova oca, koja mu je stezala vrat. Zatim nešto što je
bilo natprirodno: prisutni videše da je don Huanova glava mlada i
lepa kao Antinousova; da ima crnu kosu, svetle oči, rumene usne, i
da se strahovito batrga, ne mogavši da pokrene kostur kom je
pripadala.
Jedan stari sluga povika.
,,Čudo!”
Svi prisutni Španci ponoviše:
,,Čudo!”
Suviše pobožna da bi poverovala u tajne mađija, dona Elvira
posla po San-lukarskog opata. Kad ovaj ugleda čudo svojim očima,
odluči da ga iskoristi kao pametan čovek i kao opat koji je gledao
samo da uveća svoje prihode. Objavljujući odmah da će vlastelin
don Huan neizostavno biti proglašen za sveca, on odredi da se
svečani obred obavi u njegovom manastiru koji bi se ubuduće zvao,
reče on, San-Huan de Lukar. Na te reči, glava se iskrevelji prilično
lakrdijaški.
Ljubav Španaca prema ovakvim svečanostima toliko je
poznata da neće biti teško verovati u verske čarolije kojima je San-
lukarska opatija proslavila prenos blaženog don Huana Belvidera u
njegovu crkvu. Nekoliko dana posle smrti ovog čuvenog vlastelina,
o čudu njegovog delimičnog uskrsnuća toliko se mnogo pričalo po
selima, svud unaokolo na više od pedeset milja oko San-Lukara, da
je već bilo smešno gledati radoznali svet po drumovima; dolazili su
sa svih strana privučeni pesmom Tebe boga hvalim, koja će biti
pevana uz buktinje. Stara džamija San-lukarskog manastira, divna
zgrada koju su sagradili Mavri, pod čijim se svodovima, evo već tri
veka, slavilo ime Isusa Hrista, umesto Alahova imena, nije mogla
primiti gomilu koja se slegla na svečani obred.
Zbijeni kao mravi, plemići u kadifenim ogrtačima i s ubojnim
mačevima, stajali su oko stubova, nemajući mesta da saviju kolena
koja su se savijala samo tu. Divne seljanke čije suknje ocrtavaju
umilne oblike, stajale su ruku pod ruku sa sedim starcima. Mladići
vatrenih očiju bili su pored starih nakinđurenih žena. Behu tu i
presrećni parovi, radoznale verenice koje su doveli njihovi dragani;
mladenci; deca koja su se iz straha držala za ruke. Ceo taj narod bio
je tu, živopisan, raznolik, zakićen cvećem, šaren, žagoreći blago u
noćnoj tišini. Otvoriše se široke dveri crkve. Oni koji su mnogo
zakasnili ostadoše napolju i gledahu izdaleka, kroz troja glavna
vrata, prizor čiju sliku ne može ni približno dati magličasti dekor
naših modernih opera.
Bogomoljke i grešnici, žureći da dobiju blagonaklonost
jednog novog sveca, zapališe u njegovu slavu hiljade sveća u ovoj
velikoj crkvi, svetlost iz koristoljublja, koja dade čaroban izgled
zgradi. Crne arkade, stubovi i njihove glave, kapele duboke i blistave
od zlata i srebra, galerije, saracenske rezbarije, najtananije linije tog
izvanrednog vajarstva ocrtavahu se u tom obilju svetlosti, kao čudni
likovi koji se stvaraju na usijanoj žeravici. U dnu crkve, nad tim
morem svetlosti, uzdizao se pozlaćeni hor s postavljenom časnom
trpezom čiji je oreol mogao da se meri sa suncem koje se rađa.
Zaista, sjaj zlatnih lampi, srebrnih svećnjaka, crkvenih
barjaka, svetaca i ikona, bledeo je pred ćivotom u kome se nalazio
don Huan. Bezbožnikovo telo blistalo je od dragog kamenja, cveća,
kristala, dijamanata, zlata, pera belili kao serafimova krila, i
zamenjivalo je na trpezi Hristovu sliku. Oko njega sijale su
mnogobrojne sveće koje su bacale uvis blistave talase. Dobri San-
lukarski opat, u prvosvešteničkoj odeždi, sa biskupskom mitrom
ukrašenom dragim kamenjem, sa ogrtačem i biskupskom palicom,
sedeo je, kao kralj hora, u jednoj carski raskošnoj naslonjači, usred
celokupnog sveštenstva, koje su sačinjavali hladni starci kose bele
kao srebro, u tankim belim odeždama, i koje je bilo okupljeno oko
njega kao sveci na slikama oko boga. Činodejstvujući sveštenik i
drugi kanonici, okićeni blistavim odličjima svoje duhovničke sujete,
išli su tamo-amo kroz oblake tamjana, slični zvezdama koje se kreću
po nebu.
Kad nasta čas slavlja, na zvuke zvona odgovoriše odjeci s
polja, a ona ogromna svetina uputi bogu prvi uzvik hvale kojim
počinje Tebe boga hvalim. Uzvišeni uzvik! Behu to čisti i melodični
glasovi, glasovi ushićenih žena pomešani s dubokim i snažnim
glasovima ljudi, hiljade tako jakih glasova da ih orgulja nije mogla
nadvisiti svojim brujanjem. Samo piskavi tonovi mladih dečijih
glasova iz hora i duboki akcenti nekih basova izazvaše ljupke misli,
izraziše detinjstvo i snagu, u tom zanosnom koncertu ljudskih
glasova slivenih u osećanje ljubavi.
Tebe boga hvalim!
Iz katedrale, koja se crnela od žena i ljudi koji su klečali, ta
pesma poteče kao svetlost kad iznenada sine u noći, a mir se naruši
kao da udari grom. Glasovi su se peli s oblacima tamjana koji bacahu
providne i plavičaste velove po čudesnim divotama arhitekture.
Svuda samo bogatstvo, miris, svetlost i melodija. Kad se ova muzika
ljubavi i zahvalnosti uzdiže ka časnoj trpezi, don Huan, koji je bio
suviše učtiv da ne bi zahvalio, suviše duhovit da se ne bi našalio,
odgovori nekim strašnim smehom i zavali se u svoj ćivot. Ali kako
gaje đavo naveo na misao da ga mogu smatrati za obična čoveka,
sveca, Bonifacija, Pantaleona, on naruši ovu melodiju ljubavi rikom
kojoj se pridruži hiljadu paklenih glasova. Zemlja je blagosiljala, a
nebo proklinjalo. Crkva se zatrese na starodrevnom temelju.
„Tebe boga hvalim!”, pevao je narod.
„Idite do sto đavola, marvo jedna! Bog, bog! Carajos
demonios! Životinje, vi ste poludeli sa svojim bogo-starcem.”
I bujica kletvi poteče kao potok usijane lave izbačene iz
Vezuva.
„О, bože Savaote!... Bože Savaote!”, povikaše hrišćani.
„Vi se rugate veličanstvu pakla!”, odgovori don Huan, koji je
škrgutao zubima.Uskoro se živa ruka podiže iznad ćivota i zapreti
skupu očajničkim i podrugljivim pokretima.
„Svetac nas blagosilja!”, rekoše stare žene, deca i verenici, taj
lakoverni svet.
Eto kako se često varamo u svojim obožavanjima. Nadmoćni
čovek ruga se onima koji ga hvale, a hvali katkad one kojima se ruga
u dubini duše.
Kad je opat pevao, klečeći pred oltarom: Sveti Jovane, moli se
bogu za nas!, čuo je dosta razgovetno: O coglione8!
„Šta se to dešava tamo gore?”, uzviknu podiguman, videći
kako se ćivot mrda.
„Svetac se razbesneo”, odgovori opat. Tada se ona živa glava
naglo odvoji od tela koje nije više bilo živo i pade na žutu lobanju
prvog sveštenika.
„Seti se dona Elvire!“, povika glava i napade opatovu glavu.
Opat strašno vrisnu i naruši svečani obred. Svi sveštenici
dotrčaše i okružiše svog starešinu.
„Tikvane, ta reci da ima boga!“, povika glas baš onda kad je
opat, povređen u mozak, izdisao.
To je bio prvi kaluđer koji je umro sa dve glave.
Iz ove basne možemo izvesti više zanimljivih pouka.
Prvo ...
Ali nastavite ... bez pisca.
Pariz, oktobra 1830.
Preveo Dušan Milačić

8
O coglione. — Skaredna i pogrdna reč.
 Edgar Alan Po

ČINJENICE O SLUČAJU GOSPODINA VOLDEMORA

Naravno da se neću pretvarati da se desilo neko čudo zato što

je čudan slučaj gospodina Voldemora izazvao diskusiju. To je moglo
da se smatra čudom naročito pod svim ovim okolnostima. Iako je
želja svih umešanih bila da se ova afera sakrije od javnosti, ako ništa
barem za sad, sve dok ne budemo mogli da sve to bolje istražimo
možda i pod uticajem naših nastojanja izopačena i preterana priča
procurela je u javnost, i samim tim postala izvor mnogih pogrešnih
tumačenja iste; i naravno, izazvala je i veliku nevericu.
Sada je neophodno da ja dam činjenice barem onoliko koliko
sam upoznat sa njima. One su, jezgrovito gledano, sledeće:
Moja pažnja se poslednje tri godine veoma usmerila ka
istraživanju hipnoze; i pre nekih devet meseci mi je palo na pamet,
sasvim neočekivano, da u seriji eksperimenata do sad napravljenih,
postoji jedan veliki i potpuno neobjašnjiv propust. Nijedna osoba do
sada nije hipnotisana u articulo mortis9. Tu bi se videlo, prvo, da li
u tim uslovima postoji osetljivost pacijenta prema magnetnim
talasima; drugo, ako i postoji, da lije smanjena ili povećana zbog
stanja pacijenta; treće, da li, i koliko se time može usporiti dolazak
smrti. Postojale su i druge stvari koje je trebalo razmotriti, ali ove su
bile meni najhitnije poslednja naročito, zbog samog neslućenog
potencijala koje bi takvo otkriće donelo.
Tražeći subjekta na kome sam mogao da vršim ovakve
eksperimente, setio sam se svog prijatelja M. Ernesta Voldemora,
poznatog kompajlera „Forenzičke biblioteke”, autora (pod
pseudonimom Išahar Marks) poljskog prevoda „Valenštajna” i
„Gargantue”. M. Voldemor bio je nastanjen u Harlemu, još od 1839.
poznat je (ili je bio poznat) po veoma uočljivoj nesrazmernosti tela.
Njegovi donji ekstremiteti podsećali su na udove Džona Rendolfa.
Takođe, beli brkovi i brada bili su veliki kontrast u odnosu na verna
9
Smrtni čas, momenat smrti prim.prev.
crnu kosu kasnije je otkriveno da je kosa bila samo odlično izrađena
perika. Temperament mu je bio vatren, što ga je činilo savršenim
subjektom za hipnotički eksperiment. U dve ili tri prilike, teško sam
uspevao da ga uspavam, i bio sam razočaran drugim rezultatima koje
sam naslutio iz njegove građe. Njegova pozitivna volja nikada nije
bila pod mojom kontrolom, i zbog njegove pronicljivosti nisam
mogao da uradim sa njim ništa značajnije. Uvek sam pripisivao svoj
neuspeh u ovim eksperimentima njegovom lošem zdravstvenom
stanju. Nekoliko meseci pre nego što sam se upoznao sa njim, lekari
su mu konstatovali sušicu. Njegov običaj je bio da priča potpuno
ravnodušno o svemu tome, kao da je to stvar koja niti treba da se
izbegne, niti da se zbog nje žali.
Kada mi je ideja o kojoj pričam prvo pala na pamet, prirodno
je bilo da se setim M. Voldemora. Znao sam životnu filozofiju tog
čoveka veoma dobro da bih očekivao ikakve skrupule od njega; a
nije imao rođake u Americi koji bi mogli da se umešaju. Otvoreno
sam sa njim razgovarao o ovoj temi i, na moje iznenađenje, on je bio
vidno oduševljen. Kažem na moje iznenađenje, jer, iako je uvek
važio za osobu koja je rado pristajala da bude subjekat mojih
eksperimenata, nikada pre nije pokazao nikakvu oduševljenost onim
staja radim. Njegova bolest je bila te vrste da je bilo moguće tačno
utvrditi u kom periodu će smrt nastupiti; na kraju smo se dogovorili
da mi on javi oko dvadeset četiri sata pre vremena koje su lekari
procenili kao vreme smrti.
Sada je već skoro sedam meseci od kako sam od M.
Voldemora lično primio poruku sledeće sadržine:

„Dragi moj P...

Trebalo bi da dođete sada. D. i F. su se složili u pretpostavci
da ja neću izdržati do sutra uveče; čak misle da ću preminuti pre tog
vremena.
VOLDEMOR.”

Ovo pismo sam dobio nekih pola sata pošto je bilo napisano, i
petnaest minuta kasnije, bio sam u sobi umirućeg čoveka. Nisam ga
video deset dana, i bio sam zapanjen užasnim promenama koje su se
u međuvremenu desile. Lice mu je imalo olovnu boju, oči su mu bile
potpuno mutne, a bio je toliko ispijen da mu se koža na jagodicama
cepala. Kašljao je užasno. Puls mu je bio jedva primetan. Ipak se
držao izuzetno dobro, um mu je i dalje savršeno radio, a ostalo mu
je i fizičke snage. Govorio je jasno uzeo je neke lekove za smirenje
i, kada sam ušao, u sobu on je bio zauzet pisanjem neke beleške u
svesku koju je uvek imao sa sobom. Bio je u sedećem položaju u
krevetu poduprt jastucima. Doktori D. i F. stajali su pored njega.
Pošto sam se pozdravio sa Voldemorom, pozvao sam ovu
gospodu sa strane i od njih dobio kratak izveštaj o zdravstvenom
stanju pacijenta. Levo plućno krilo je već osamnaest meseci bilo u
poluokoštalom ili hrskavičastom stanju i, naravno, bilo je potpuno
van ikakve funkcije. Desno plućno krilo, u gornjem delu bilo je,
takođe, delimično okoštalo, dok je donji deo bio samo masa gnojnih
čepova koji su rasli jedan preko drugog. Nekoliko otvora je postojalo
na njegovom telu; na kraju gaje uhvatila i slepljenost rebara. Te
pojave sa desne strane bile su skorijeg datuma. Okoštavanje je
napredovalo začuđujuće brzo; nije mu bilo ni traga pre samo mesec
dana, a slepljenost je otkrivena tek pre tri dana. Pored sušice,
pacijent je bolovao i od oslabljenosti aorte; ali u ovom trenutku su
simptomi okoštavanja onemogućavali uspostavljanje prave
dijagnoze. Mišljenje obojice lekara bilo je da će gospodin Voldemor
umreti sutra oko ponoći (sutra je bila nedelja). Tada je bilo sedam
uveče, subota.
Napuštajući mesto pored pacijenta da bi razgovarali sa mnom,
lekari D. i F. mu poželeše poslednje zbogom. Nisu imali nameru da
se vraćaju; ali po mojoj želji, pristali su da paze na pacijenta do deset
sati sledeće noći.
Kada su otišli, slobodno sam razgovarao sa Voldemorom o
njegovoj skoroj smrti, ali mnogo više o eksperimentu koji je sledio.
I dalje je bio spreman, čak i nestrpljiv, tako da me je molio da
počnem sa eksperimentom što je pre moguće. Medicinska sestra i
tehničar su bili tu; ali ja nisam bio spreman da krenem sa ćelom
operacijom sa njima kao jedinim svedocima. jer u slučaju neke
nezgode, ne bi imao ko da mi pomogne. Zbog toga sam odložio
operaciju do osam sati sledeće večeri, kada me je dolazak studenta
medicine, sa kojim sam nekada sarađivao (gospodin Teodor L.),
poštedeo daljeg sramoćenja. Moja početna ideja bila je da sačekam
lekare; ali sam bio prinuđen da požurim, prvo zbog navaljivanja
gospodina Voldemora, a drugo, jer sam bio ubeđen da ne smem da
gubim vreme, pošto je moj pacijent ubrzano venuo.
Gospodin L. je bio toliko divan da prihvati moju želju da hvata
beleške o eksperimentu. Iz njegovih beležaka sad shvatam da je
veliki deo toga doslovce tačan.
Čekao sam do nekih osam sati i pet minuta, onda sam uzeo
ruku svog pacijenta i molio ga da kaže, koliko god je glasno i
razgovetno mogao, da on (Voldemor) potpuno svesno pristaje da ga
ja hipnotišem u ovom stanju.
Odgovorio je tiho. ali dovoljno razgovetno: „Da, želim da
budem hipnotisan”, dodajući odmah na to, „plašim se da ste predugo
čekali.’'
Dok je on to govorio, ja sam već polako počinjao metodama
za koje sam znao da su na njemu najefektnije. Očigledno je već bio
pod uticajem, posle mog prvog bočnog poteza rukom po čelu; ali
iako sam uložio sve svoje napore, nije bilo vidljivijih efekata pre
skoro deset sati, kada su doktori D. i F. pozvani, po prethodnom
dogovoru. Objasnio sam im u nekoliko reči šta sam zamislio, i pošto
oni nisu imali ništa protiv, govoreći da je pacijent već bio u smrtnoj
agoniji, nastavio sam bez oklevanja promenivši. doduše, bočne
poteze vertikalnim, i uperivši pogled direktno u desno oko umirućeg.
Do ovog trenutka puls mu je bio zanemarljiv, a disanje se
smanjilo na intervale od pola minuta. Ovo stanje je ostalo takvo
skoro petnaest minuta. Kada se ovaj period završio, umirući čovek
je potpuno prirodno napravio veliki poslednji uzdah, i isprekidano
disanje prestade. U stvari, isprekidanost disanja se nije čula, intervali
su bili zanemarljivi. Pacijentove ekstremitete je obuzela mrtvačka
hladnoća.
U pet minuta do jedanaest, primetio sam prve znake uticaja
hipnoze. Staklast pogled u očima zamenilo je to kretanje jabučica
ispod kapaka, uobičajeno za slučajeve mesečarenja, u to sam bio
potpuno siguran. Sa nekoliko pokreta sam uspeo da mu olabavim
kapke, kao u blagom snu, a malo kasnije da ga smirim potpuno.
Nisam ovim bio potpuno zadovoljan, ali sam, nastavljajući da
manipulišem njim oštro, koristeći punu snagu uma, uspeo da
potpuno ukočim udove svog pacijenta, pošto sam ih namestio u
naizgled lak položaj. Noge su mu bile potpuno ispružene; ruke skoro
potpuno, u položaju da ne dodiruju slabine. Glava mu je bila u blago
uzdignutom položaju.
Kada sam ovo završio, bilo je skoro ponoć, zamolio sam
prisutnu gospodu da pregledaju gospodina Voldemora i da utvrde
njegovo stanje. Posle nekoliko eksperimenata, složili su se da je u
stanju potpune hipnoze. Radoznalost obojice lekara je bila na
vrhuncu. Doktor D. je odmah izjavio da želi da ostane uz pacijenta
ćelu noć, dok je doktor F. otišao obećavajući da će se vratiti u zoru.
Gospodin L., medicinske sestre i tehničari ostali su u kući.
Ostavili smo gospodina Voldemora potpuno samog do tri sata
ujutru i, kada sam mu prišao, zatekao sam ga u potpuno istom stanju
u kojem je bio kada je doktor F. otišao mislim na to da je ležao u
istom položaju; puls mu je bio neprimetan, disanje blago (potpuno
nevidljivo osim ako ne bi stavio ogledalo pored usana); oči su mu
bile prirodno zatvorene, a udovi ukočeni i hladni, kao da su od
mermera. Ipak, generalno nije izgledao kao da je mrtav.
Prilazeći gospodinu Voldemoru, pokušao sam da nateram
njegovu desnu ruku da se pokreće po mojoj želji, praveći pokrete
preko njegovog tela. U ovim stvarima, nikada nisam savršeno
uspevao sa njim, i mislio sam da neću ni sada imati puno uspeha; ali,
na moje zaprepašćenje, njegova ruka je spremno, iako drhteći,
pratila svaki pokret koji sam joj naredio. Odlučio sam da pokušam
da razgovaram sa njim.
„Gospodine Voldemor”, rekao sam, „da li spavate?”
Nije mi odgovorio, ali sam video da postoji neki pokret
njegovih usana, tako da sam ponovio pitanje nekoliko puta. Posle
trećeg ponavljanja, celo lice mu je obuzeo veoma blagi drhtaj; kapci
su mu se podigli toliko da su se videle beonjače; usne su mu se
drhtavo pomerile, i sa njih, jedva čujnim šapatom, čule su se reči.
„Da. spavam sad. Ne budi me! Pusti me da umrem.”
Prepipao sam mu udove i video da su ukočeni kao i pre. Desna
ruka je, kao i malopre, pratila moje naredbe. Pitao sam usnulog
pacijenta ponovo:
„Da li još osećate bol u grudima, gospodine Voldemor?”
Odgovor je bio trenutni, ali dosta tiši nego pre.
„Nema bola, ja umirem.”
Mislio sam da nije pametno da ga dalje uznemiravam, a i ništa
se nije moglo uraditi do dolaska doktora F., koji je došao malo Pre
svanuća. Kada je video da je njegov pacijent još živ, prilično se
iznenadio. Kada mu je izmerio puls i ritam disanja, zahtevao je da
razgovara sa umirućim. Ja sam to i uradio.
„Gospodine Voldemor, da li još spavate?”
Kao i pre, nekoliko minuta je prošlo pre nego što je odgovor
stigao; u međuvremenu se videlo da umirući skuplja snagu da priča.
Posle četvrtog ponavljanja mog pitanja, rekao je tiho, jedva čujno:
„Da; i dalje spavam umirući.”
Sada se pojavilo mišljenje, ili možda bolje reći želja lekara, da
gospodin Voldemor treba da ostane u tom, naizgled smirenom
stanju, sve dok ne nastupi smrt a ona bi, po mišljenju svih, trebalo
da nastupi kroz nekoliko minuta. Ja sam, ipak, odlučio da pokušam
da razgovaram sa njim još jednom, i praktično sam ponovio svoje
prethodno pitanje.
Dok sam govorio, primetno se promenio izraz lica mog
pacijenta. Oči su mu se polako otvorile, ženice su krenule na gore;
koža mu je generalno dobila mrtvačku boju, na kraju je bila boje
papira; a okrugle jektičave tačke koje su bile jako vidljive na oba
obraza, nestale su odjednom. Koristim taj izraz jer mi je njihov
nestanak ličio na gašenje svece jakim vetrom. Gornja usna se u isto
vreme povukla uvis, pokazujući gornji red zuba, a donja se opustila
naglo, uz glasan zvuk, ostavljajući tako širom otvorena usta, u
kojima se video pocrneli otečeni jezik. Pretpostavljam da niko od
učesnika ovog eksperimenta nije bio nenaviknut na prizore smrti; ali
toliko je grozno izgledao gospodin Voldemor u ovoj situaciji da su
se svi istovremeno odmakli od kreveta.
Sada sam stigao do dela priče u kome će svaki čitalac biti
uvučen u pozitivno neverovanje. Što se mene tiče, ja samo pričam
ono što se desilo.
Nije više bilo ni najmanjeg znaka života kod gospodina
Voldemora; i utvrđujući da je mrtav, prepustili smo ga na brigu
medicinskim sestrama. Tada mu se jezik izvio vibrirajućim
pokretom. To se nastavilo nekih minut. Kada se to završilo, iz
ukočenih i otvorenih usta začuo se glas takav da ga ni u ludilu ne bih
mogao opisati. Ipak, postoje dva ili tri epiteta koja bi mu mogao
zakačiti; mogu da kažem, na primer, da je zvuk bio hrapav, dubok i
prazan; ali jeza koja nas je sve uhvatila bila je neopisiva, jer takav
zvuk nikada nijedno ljudsko biće nije čulo. Bile su tu i dve
pojedinosti, koje sam i tad, a i sad doživljavam kao neku vrstu
intonacije one su samo dodavale nestvarni karakter ćelom zvuku. U
prvom trenutku, izgledalo je kao da zvuk dopire do naših ušiju ako
ništa do mojih iz velike daljine ili iz neke pećine duboko ispod
zemlje. Sa druge strane, taj zvuk je na mene ostavio utisak (plašio
sam se, priznajem, da bi mi bilo nemoguće da ga shvatim) nalik na
onaj kad želatinasta ili lepljiva masa ostavljaju utisak na dodir.
Govorim i o „glasu” i o „zvuku”. Time mislim da kažem da.
je zvuk bio dalek čak zapanjujuće, izazovno dalek, slogovit.
Gospodin Voldemor je govorio očigledno je pokušavao da odgovori
na pitanje koje sam mu postavio pre nekoliko minuta. Pitao sam ga
da li i dalje spava, da podsetim čitaoca. Sada je rekao:
„Da, ne; spavao sam, a sada, sada sam mrtav. “
Nijedna tu prisutna osoba nije ni pokušala da porekne, ili da
suzbije ogroman užas koji su izazvale ove reči. Gospodin L.
(student) se onesvestio. Sestre i tehničari su odmah napustili sobu, i
ništa ili nije moglo ubediti da se vrate. Neću pokušavati da
razumnim tonom objasnim ovo čitaocu. Skoro sat smo pokušavali,
u potpunoj tišini, da osvestimo gospodina L. Kada je došao sebi, mi
smo se vratili proučavanju stanja gospodina Voldemora.
 On je bio u istom stanju koje sam prethodno opisao, jedino što
ogledalo pored usana vise nije pokazivalo znake disanja. Pokušaj da
mu izvadim krv iz ruke nije uspeo. Moram, takođe, da naglasim da
ovaj ud nije više bio pod mojom kontrolom Pokušavao sam uzalud
da nateram ruku da se povinuje mojoj volji. Jedini indikator
hipnotičkog stanja bilo je kretanje jezika, kada god bih uputio pitanje
gospodinu Voldemoru. Izgledalo je kao da pokušava da mi
odgovori, ali nije imao dovoljno snage. Na pitanja koje bi mu bilo
ko drugi sem mene postavio, nije se ni obazirao iako sam, doduše,
uspeo da svakog člana družine ubacim u hipnotičku vezu sa njim.
Mislim da sam sada uspeo da istražim sve što je bilo vezano za
razumevanje mesečarenja u ovoj epohi. Druge medicinske sestre su
bile pozvane i u deset časova napustio sam kuću u društvu dva lekara
i gospodina L.-a.
Popodne smo ponovo otišli da posetimo pacijenta. Njegovo
stanje ostalo je potpuno isto. Sada smo upadali u diskusiju da li, i
kako bismo mogli da ga probudimo; ali imali smo poteškoća da se
složimo oko svrhe takvog poteza. Bilo je očigledno da je smrt (ili
ono što se obično tako zove) bila uhvaćena u hipnotički proces.
Jasno nam je bilo da bi buđenje gospodina Voldemora značilo
trenutnu, ili barem brzu smrt.
Od tog trenutka pa sve do kraja prošle nedelje to je bio period
od skoro sedam meseci mi smo nastavili da svakodnevno
posećujemo gospodina Voldemora, tu i tamo u društvu lekara i
drugih prijatelja. Sve to vreme, mesečar je ostao u potpuno
identičnom stanju od one večeri. Medicinske sestre su ga negovale
redovno.
U petak sam konačno odlučio da pokušam sa eksperimentom
buđenja ili pokušaja buđenja; i to je (možda) nesrećni događaj koji
je pokrenuo tolike rasprave u društvenim krugovima tolike da sam
ja, ne svojom voljom, postao poznata ličnost.Za buđenje gospodina
Voldemora iz hipnotičkog stanja koristio sam standardne metode.
One su se neko vreme pokazale kao neuspešne. Prvi indikator
buđenja bio je propraćen delimičnim padanjem dužice. Takođe sam
primetio, kao veoma očiglednu stvar, da je ovo smanjivanje ženica
bilo praćeno obilnim lučenjem žućkaste limfe (ispod kapaka) koja je
ispuštala oštar i veoma neprijatan miris.
Tada mi je predloženo da pokušam da utičem na pacijentovu
ruku kao prvi put. Pokušao sam, ali nisam uspeo. Doktor F. mi je
tada rekao da pređem na pitanja. Poslušao sam ga.
„Gospodine Voldemor, da li možete da nam objasnite kako se
osećate i šta želite?”
U tom trenutku su se odjednom ponovo pojavili jektičavi
krugovi na obrazima; jezik se pomerio, ili bolje reći divljački je
krenuo da kruži po ustima (iako su usne i vilica ostali otvoreni kao
pre) i u isto vreme onaj grozan glas, koji sam opisao, reče:
„Tako vam boga! Brzo, brzo, uspavajte me, ili brzo, probudite
me! Brzo! Rekao sam vam da sam mrtav\”
Bio sam prilično potresen ovim i na trenutak nisam znao šta
da uradim. U prvom trenutku sam pokušao da osvestim pacijenta, ali
pošto nije bilo ni trunke volje kod njega, dao sam iskreno sve od
sebe da ga probudim. Kada sam to pokušao, uskoro sam uvideo da
bi trebalo da budem uspešan ili sam barem umislio da će moji
pokušaji biti uspešni a bio sam siguran da su svi u sobi bili spremni
da vide pacijenta budnog.
Ono što se stvarno dogodilo, ipak, bilo je toliko neverovatno
da nijedno ljudsko biće ne može za takvo nešto biti potpuno
spremno.
Kako sam ubrzano prolazio kroz stanja buđenja iz hipnoze, reč
„mrtav” je bila ponavljana nebrojeno puta od strane pacijenta. Kada
sam završio, u tom trenutku, u toj sekundi, celo njegovo telo je
potpuno istrulelo pod mojim rukama. Na krevetu, pred očima cele
družine, nalazila se polutečna masa gnusnog, neizdrživog mirisa.

Preveo Ivan Branković

 Ivan Sergejevič Turgenjev

AVETI

FANTAZIJA

Tren jedan... i nema čarobne bajke i duša je opet ispunjena

mogućnim
A. Fet

Dugo nisam mogao zaspati i neprestano sam se okretao s jedne

strane na drugu.
„Neka đavo nosi te gluposti sa stolovima koji se okreću!”,
pomislih.
„Samo rastrojavam živce”... Dremež me najzad poče
savlađivati.
Odjednom mi se pričini kao da u sobi slabo i tužno odjeknu
žica.
Podigoh glavu. Mesec je bio nisko na nebu i gledao mi pravo
u oči. Bela kao kreda, ležala je njegova svetlost na podu...
Razgovetno se ponovi čudni zvuk...
Nalaktih se. Lak strah štipnu me za srce. —Prođe jedan minut,
još jedan... Negde daleko zakukureka petao; još dalje odazva se
drugi.
Oborili glavu na jastuk.
„Eto do čega čovek može dovesti samoga sebe”, pomislih
opet, “,u ušima će početi da zuji”.
Malo posle zaspah. Ili mi se samo učinilo da sam zaspao. Kao
sanjam neobičan san. Sanjam, kao, da ležim u svojoj spavaćoj sobi,
na svojoj postelji - a ne spavam i čak ne mogu ni oči da zatvorim.
Eto se opet čuje zvuk... Ja se okrećem... Mesečev trag na podu
počinje polako da se diže, ispravlja se, malo se zaokrugljuje na
vrhu... Preda mnom, prozračna kao magla, nepomično stoji bela
žena.
„Kо si ti?”, pitam je s naporom. Glas odgovara kao šuštanje
lišća.
„То sam ja... ja... ja... Došla sam po tebe.”
„Ро mene? Pa ko si ti?”
„Dođi noću na ugao šume, gde je stari hrast. Tamo ću biti.”
Hoću da se zagledam u crte tajanstvene žene - i odjednom i
nehotice zadrhtim: zapahnu me studen. I evo, više ne ležim, već
sedim u svojoj postelji - i tamo gde mi se činilo da stoji avet,
mesečeva svetlost se beli kao duga linija na podu.

II

Danje nekako prošao. Sećam se da sam uzimao da čitam, da

radim... nikako ne ide. Nastade noć. Srce je udaralo u meni, kao da
čeka nešto. Legoh i okrenuli lice zidu.
„А zašto nisi došao?”, začu se u sobi razgovetan šapat.
Ja se brzo obazreh.
Opet ona... opet tajanstvena avet. Nepomične oči na
nepomičnom licu. I pogled pun tuge.
,,Dođi!”, čuje se opet šapat.
„Doći ću.”, odgovaram ja s nehotičnim užasom. Avet se
polako zanjiha napred, sva se smeša, ljuljajući se lagano kao dim - i
mesec se opet mirno zabele na glatkom podu.

III

Dan sam proveo uzbuđen. Za večerom popijem skoro ćelu

flašu vina i izađem na stepenište, ali se vratim i bacim u krevet. Krv
je teško kolala u meni.
Opet se začu zvuk... Ja se stresóh, ali se ne obazreh. Odjednom
osetih da se neko pripio uz mene, obgrlio me otpozadi i šapuće mi
na samo uho: „Dođi, dođi, dođi...” Zadrhtavši od straha, promucah:
„Doći ću!”, i ispravih se.Žena je stajala nagnuta pored samog
moga uzglavlja. Ona se slabo osmehnu, pa je nestade. Ipak sam
uspeo da joj razgledam lice. Učini mi se da sam je video ranije - ali
gde, kada? Ustao sam dockan i ceo dan sam lutao po poljima,
prilazio starom hrastu na okrajku šume, i pažljivo razgledao oko
njega.
Predveče sedoh kod otvorenog prozora u svom kabinetu.
Starica ekonomka metnu preda me solju čaja, ali jaje i ne dotakoh...
Neprestano sam bio u nedoumici i pitao se: „Da ne ludim?” Sunce
tek što je bilo zašlo, i nije se samo nebo zacrvenelo - sav vazduh se
iznenada ispunio nekakvim skoro neprirodnim rumenilom: lišće i
trava, kao pokrivene svežim lakom, nisu se micali; u njihovoj
okamenjenoj nepomičnosti, u oštroj razgovetnosti njihovih kontura,
u onom spoju jakoga sjaja i mrtve tišine, bilo je nešto neobično,
zagonetno. Dosta velika, siva ptica, odjednom, bez ikakvog šuma,
dolete i pade na sam rub prozora... Pogledah u nju - i ona pogleda u
mene iskosa svojim okruglim tamnim okom.
„Da nisi poslana da me opomeneš?”, pomislih.
Ptica odmah razmahnu svojim mekim krilima i odlete kao i
pre, bez šuma. Dugo sam još sedeo kod prozora - ali se više nisam
dvoumio; kao da sam zapao u začarani krug - i neodoljiva, iako tiha
snaga, vukla me, kao što matica potoka vuče čamac još mnogo pre
vodopada. Najzad se prenem. Vazdušno rumenilo davno se izgubilo.
Boje su potamnele i prestala je začarana tišina. Vetrić poče ćarlijati,
mesec se sve jasnije dizao na poplavelom nebu - i uskoro lišće na
drveću zatreperi srebrom i crnilom u njegovim hladnim zracima.
Moja baka uđe u kabinet sa zapaljenom svećom, ali kroz prozor
dunu na nju vetar i plamen se ugasi. Nisam mogao dalje izdržati,
skočim, natučem kačket i odem na ugao šume, do starog hrasta.

IV

U taj hrast, pre mnogo godina, udario je grom; vrh se prelomio

i osušio, ali se života u njemu sačuvalo još za nekoliko vekova. Kad
mu stadoh prilaziti, na mesec naiđe oblačak: bilo jevrlo tamno pod
njegovim širokim granama. Isprva nisam primetio ništa naročito; ali
pogledavši u stranu - srce u meni klonu: neka bela prilika stajala je
nepomično pored visokog žbuna, između hrasta i šume. Kosa mi se
lako nakostreši, ali ja se sabrah - i pođoh ka šumi.
Da, to je bila ona, moja noćna gošća. Kad joj se približih,
mesec opet zasija. Ona je izgledala sva kao da je satkana od
poluprovidne mlečne magle - kroz njeno lice providela se grana
kako se lagano njiše na vetru - samo su se kosa i oči jedva malo
crneli, a na jednom prstu skrštenih ruku blistao je prsten kao bledo
zlato. Zaustavih se pred njom i htedoh progovoriti Ali glas mi zamre
u grudima, iako stvarno nisam više osećao strah. Njene oči se
okretoše k meni; njihov pogled nije izražavao ni tugu ni radost, već
nekakvu beživotnu pažnju. Čekao sam neće li izgovoriti koju reč, ali
je ona ostala nepomična i ćutala, i sve je gledala u mene svojim
mrtvačkim, ukočenim pogledom. Mene opet obuze strah.
„Došao sam!”, uzviknuh naposletku s naporom.
Potmulo i čudno odjeknu moj glas.
„Ја te volim.”, ču se šapat.
„Ti me voliš?”, ponovih zapanjen.
„Prepusti mi se.”, ponovo mi zašušti kao odgovor.
„Da ti se prepustim? Ali, ti si avet - ti nemaš ni tela.” Čudno
oduševljenje me obuze.
„Šta si ti? Dim, vazduh, para? Da ti se prepustim! Odgovori
mi prvo ko si ti? Jesi li živela na zemlji? Otkuda si se pojavila?”
„Prepusti mi se! Neću ti nikakvo zlo učiniti. Kaži samo dve
reči: uzmi me.”
Ja pogledah u nju.
„Šta to ona kaže?”, pomislih.
„Šta ovo sve znači? I kako će me ona to uzeti? Ili da
pokušam?”
„Ра, dobro.”, rekoh glasno i neočekivano, kao da me je neko
odostrag gurnuo.
„Uzmi me!”
Tek što sam izgovorio te reči, a tajanstvena prilika, s nekim
unutrašnjim smehom, od koga joj za trenutak zadrhta lice, zanjiha se
unapred, ruke joj se rastaviše i ispružiše... Ja htedoh da odskočim,
ali sam već bio u njenoj vlasti. Ona me obuhvati, moje se telo podiže
na pola aršina od zemlje - i mi oboje poletesmo, glatko i ne suviše
brzo nad nepomičnom mokrom travom.

Spočetka mi se vrtelo u glavi - pa nehotice zatvorih oči... Posle

jednog minuta opet ih otvorih. Leteli smo kao ranije. Šuma se nije
videla: pod nama se prostirala ravnica zasejana tamnim pegama. Na
svoje zaprepašćenje, uverih se da smo se podigli na strašnu visinu.
„Ја sam propao, ja sam u vlasti satane”, kao munja sinu mi u
glavi. Do toga trenutka nije mi ni padala na pamet pomisao o
iskušenju nečiste sile, o mogućnosti propasti. Neprestano smo jurili,
i, kako se činilo, peli se sve više i više.
„Kuda me nosiš?”, promucah naposletku.
„Kuda hoćeš.”, odgovori moja saputnica. Ona se sva priljubi
uza me; lice joj se skoro nasloni na moje lice. Uostalom, jedva sam
osećao njen dodir.
„Spusti me na zemlju, muka mi je na ovoj visini.”
„Dobro, zatvori oči i ne diši.”
Ja poslušah i odmah osetih da padam kao bačen kamen...
Vazduh zafijuka kroz moju kosu. Kad se osvestih, opet smo glatko
leteli nad samom zemljom, tako da smo zakačinjali za vrhove
visokih trava.
„Metni me na noge”, počeh ja.
„Kakvo je to zadovoljstvo leteti? Ja nisam ptica.”
„Ја sam mislila da će ti biti prijatno. Mi nemamo drugog
zanimanja.”
„Mi? A ko ste to vi?” Odgovora ne bi.
„Ti ne smeš to da mi kažeš?”
Tužan zvuk, kao onaj što me je probudio prve noći, zatreperi
u mojim ušima. Međutim, mi smo se jedva primetno kretali dalje po
vlažnom noćnom vazduhu.
„Та pusti me!”, rekoh ja. Moja saputnica se tiho odmače - i ja
osetih da stojim na nogama. Ona stade preda me i opet skrsti ruke.
Ja se umirih i pogledah je u lice: ono je kao i pre izražavalo pokornu
tugu.
„Gde smo mi?”, upitah je. Nisam poznavao mesto oko sebe.
„Daleko od tvoje kuće, ali ti možeš tamo biti za tren oka.”
„А na koji to način? Da se opet poverim tebi?”
„Ја ti nisam učinila zlo i neću ti učiniti. Leteću s tobom do
zore, to je sve. Mogu te odneti kud god zaželiš - u sve krajeve zemlje.
Prepusti mi se! Kaži opet: uzmi me!”
„Ра, dobro... uzmi me!”
Ona se opet priljubi uza me, noge mi se opet odvojiše od
zemlje i mi poletesmo.

VI

,,Kuda?”, upita me ona.

„ Pravo, sve pravo.”
„Ali tu je šuma.”
„Podigni se iznad šume - samo lakše.” Vinusmo se uvis, kao
šljuka kad naleti na brezu - pa opet poletesmo pravo. Umesto trave,
promicali su nam ispod nogu vrhovi drveća. Čudno je bilo videti
šumu odozgo, njena čekinjasta leđa osvetljena mesecom. Izgledala
je kao neka ogromna zaspala zver i pratila nas je širokim,
neprekidnim šuštanjem, nalik na nerazgovetno režanje. Ovde-onde
nailazili smo na koje omanje polje; lepo se crneo s jedne njene strane
zupčast pojas senke...
Pokadšto bi dole žalostivo skičao zec; gore je sova kreštala,
takođe žalostivo; vazduh je mirisao na pečurke, pupoljke, ljutiće;
mesečina se prosto razlivala na sve strane - hladno i oštro; Vlašići
su blistali nad samom glavom. Evo i šuma ostade pozadi; u polju se
otegla magličasta pruga: to teče reka. Poletesmo duž jedne njene
obale, nad žbunovima otežalim i nepomičnim zbog vlage. Talasi u
reci čas su se cakleli plavim sjajem, čas su se valjali tamni i kao zli.
Mestimice se iznad njih dizalo tanko isparenje - i čašice
lokvanja, devičanski i raskošno, belele su se svim svojim
rascvetanim krunicama, kao da su znale da se do njih ne može
dopreti. Zaželeh da otkinem jednu od njih - i, gle, već sam se našao
nad samom glatkom površinom rеkе...
Vlaga mi neprijatno udari u lice čim prekidoh žilavu stabljiku
krupnog cveta. Počesmo preletati s obale na obalu, kao vivci, koje
smo svaki čas budili i za njima jurili. Više puta nam se dešavalo da
naletimo na porodicu divljih pataka, poređanih u krugu na čistom
mestancu među trskom, ali one se nisu micale - sem ako jedna od
njih brzo izvuče vrat ispod krila, pogleda, pa hitro vrati opet kljun u
rastresito perje, a druga slabo krekne i pri tom joj se celo telo malo
zatrese.
Poplašismo jednu čaplju: ona se podiže iz rakitova žbuna,
mlatarajući nogama i s tromim naporom mašući krilima: tom
prilikom mi se ona učini doista nalik na Nemca. Riba nigde nije
pljeskala - i ona je spavala. Počeo sam se navikavati na osećaj
letenja, pa sam, čak, nalazio u njemu prijatnosti: razumeće me svako
kome se dešavalo da leti u snu. Stadoh s velikom pažnjom razgledati
čudno stvorenje, čijom milošću su se meni dešavali ovako
neverovatni događaji.

VII

To je bila žena sitnog, neruskog lica. Sivo-beličasto,

poluprovidno, s jedva označenim senkama, ono je podsećalo na
figure na alabasterskoj vazi, iznutra osvetljenoj - i opet mi se učini
poznata.
„Mogu li s tobom govoriti?”, upitah je.
„Govori.”
„Vidim ti prsten na prstu; ti si, znači, živela na zemlji - bila si
udata?”
Zastadoh... Odgovora nema.
„Kako se zoveš - ili, bar, kako si se zvala?”
 „Zovi me Elis.”
„Elis! To je englesko ime! Ti si Engleskinja? Ti si me znala
ranije?”
„Nisam.”
„Ра zašto si se baš meni javila?”
„Ја te volim.”
„I zadovoljna si?”
„Da, mi letimo, ja i ti kružimo po čistom vazduhu.”
,,Elis!”, rekoh ja odjednom, „Ti si možda zločinačka, osude.
na duša?”
Glava moje saputnice se naže.
„Ne razumem te.”, šapnu ona.
„Zaklinjem te Bogom…”, počeh ja.
„Šta to govoriš?”, reče ona u nedoumici.
„Ne razumem.” Učini mi se da se njena ruka, koja je stajala
kao hladan pojas oko moga struka, polako pomeri...
„Ne boj se”, progovori Elis, „ne boj se, mili moj!” Njeno lice
se okrete i primače mome licu... Osetih na svojim usnama neki
čudan osećaj, kao dodir tanke i meke žaoke... Tako se lepe
bezopasne pijavice.

VIII

Pogledah dole. Opet smo uspeli da se podignemo dosta visoko.

Preletali smo iznad nepoznate mi oreske varoši, koja se prostirala na
padini širokog brega. Crkve su se uzdizale nad tamnom masom
drvenih krovova, voćnjaka; dugačak most se crneo na okuci reke;
sve je ćutalo pod pritiskom sna. Kubeta i krstovi, izgledalo je, kao
da sijaju nemilim sjajem; ćutke su štrcali visoki bunarski đermovi
pored okruglih kapa rakita; beličast drum kao uzana strela nemo se
upijao u jedan kraj varoši - i nemo izbijao na suprotnom kraju u
sumračni prostor jednolikih polja.
„Kakva je to varoš?”, upitah ja.
„.. sov.”
 „... sov u... skoj guberniji?”
,,Da.”
„Ala sam daleko od kuće!”
„Za nas nema daljine.”
„Zbilja?” Iznenada mi sinu u glavi smela misao.
„Nosi me onda u Južnu Ameriku!”
„U Ameriku ne mogu. Tamo je sad dan.”
„А ja i ti smo noćne ptice. Pa onda kuda bilo, kud možeš, samo
što dalje.”
„Zatvori oči i ne diši.”, odgovori Elis, i mi poletesmo brzo kao
oluja. S potresnim šumom prodirao mi je vetar u uši.
Zaustavismo se, ali šum nije prestajao. Naprotiv: on se
pretvorio u neko strašno urlanje, u gromku tutnjavu...
„Sad možeš otvoriti oči.”, reče Elis.

IX

Ja poslušah... Bože moj, gde sam ja?

Nad glavom se puše teški oblaci; oni se guraju, oni jure, kao
stado zlobnih čudovišta... a tamo dole drugo čudovište: razjareno,
upravo razjareno more. Bela pena grčevito svetluca i ključa u njemu
čitavim brdima - i, podižući čupave talase, sa surovim grohotom bije
o ogromnu stenu, crnu kao katran. Urlanje bure, ledeni dah
uskolebanog bezdana, teško udaranje mora o obalu, pri čemu se s
vremena na vreme čuje nešto nalik na jauk, na daleki topovski
pucanj, na zvuk zvona - razdiruća škripa i čegrtanje obalskog
šljunka, iznenadno kreštanje nevidljivog galeba, na mutnom
horizontu kolebljivi kostur lađe - svuda smrt i užas... Meni se u glavi
poče vrteti, pa opet zatvorih oči, obamirući...
„Šta je to? Gde smo mi?”
„Na južnoj obali ostrva Vajt, pred stenom Blakgant, gde se
tako često razbijaju lađe.”, reče Elis, ovog puta naročito razgovetno
i, kako mi se učinilo, ne bez zluradosti...
„Nosi me dalje, dalje odavde... kući, kući!” Ja se sav skupih,
stisnuh lice rukama... osetih da jurimo još brže nego malopre; vetar
više nije urlao i zviždao. On je fijukao kroz moju kosu, kroz moje
odelo... oduzimao mi dah...
„Stani na noge.”, odjeknu Elisin glas. Pokušavao sam da
zagospodarim sobom, svojom svešću... Osećao sam pod nogama
zemlju i ništa nisam čuo, kao da je sve unaokolo izumrlo... samo je
u slepoočnicama nejednako udarala krv i sa slabim unutarnjim
zveketom, neprestano mi se vrtelo u glavi. Ispravih se i otvorili oči.

Nalazili smo se na nasipu moga ribnjaka. Pravo preda mnom,

kroz oštro lišće rakite, videla se njegova široka površina, sa
ovdeonde podignutim pramenovima lake magle. Nadesno se nejasno
svetlucalo ražano polje; nalevo se dizalo drveće u parku, dugačko,
nepomično i kao vlažno... Jutro je već dahnulo na njega. Po čistom
sivom nebu otegla se dva-tri kosa oblačka, kao pruge dima; izgledali
su žućkasti; prvi slab odsjaj zore padao je na njih. Bog zna zašto,
oko još nije moglo razlikovati na pobelelom horizontu ono mesto
gde je ona trebalo da se javi. Zvezde su se gasile; još se ništa nije
micalo, mada se sve već budilo u čarobnoj tišini jutarnjeg sutona.
„Jutro, evo jutra!”, uzviknu nad samim mojim uhom Elis.
„Zbogom! Do sutra!”
Ja se okretoh... Odvojivši se malo od zemlje, ona je plivala
pored mene - i odjednom podiže obe ruke nad glavom. Ta glava, i
ruke, i ramena za časak planuše telesnom, toplom bojom; u tamnim
očima zadrhtaše žive iskre; osmeh pun potajne strasti pojavi se na
porumenelim usnama... Preda mnom se iznenada pojavi divna žena;
ali, kao da pada u nesvest, ona se odmah preturi unazad i rasplinu
kao para. Ja ostadoh nepomičan.
Kad se povratih i pogledah oko sebe, učini mi se da telesna,
bledoružičasta boja što je preletela preko figure moje aveti još se
nikako nije gubila, već me je, razlivena po vazduhu, okružavala...
To se zora rađala. Odjednom osetih krajnji umor i pođoh kući.
Prolazeći pored živinarnika, čuh prvo jutarnje ćeretanje guščića (pre
njih nijedna ptica se ne budi); duž krova, na kraju svake slemenjače
sedela je po jedna čavka— i sve su se one brižljivo i ćuteći čistile,
jasno se ocrtavajući na mlečnom nebu. Pokadšto su se najedanput
sve podizale i, letevši malo, opet padale jedna pored druge, bez
krika... Iz obližnje šume dvaput se začu promuklo jutarnje kreštanje
tetreba, koji tek što je sleteo u rosnu travu proraslu jagodama... S
lakom drhtavicom u telu dokoturah se do postelje i brzo zaspah
čvrstim snom.

XI

Iduće noći, kad sam stao prilaziti starom hrastu, Elis mi polete
u susret kao poznaniku. Nisam je se bojao kao juče, skoro sam joj se
obradovao; čak se nisam trudio da razumem šta se sa mnom zbiva:
samo sam želeo leteti što dalje, po zanimljivim mestima. Elisina
ruka se opet obavi oko mene - i mi opet poletesmo.
„Pođimo u Italiju.”, šapnuh joj na uho.
„Kud god hoćeš, mili moj.”, odgovori ona svečano i tiho, pa
mi isto tako okrete svoje lice. Ono mi se učini ne tako providno kao
sinoć; učini mi se ženstvenije i ozbiljnije. Ono me podseti na ono
divno stvorenje što je promaklo preda mnom u zoru na rastanku.
„Ova noć je velika noć.”, nastavi Elis.
„Ona dolazi retko - kad sedam puta trinaest...”
Tu ne dočuh nekoliko reči.
„Sad se može videti ono što je u drugo vreme skriveno.”
„Elisi”, počeh je preklinjati, „Ра ko si ti? Reci mi naposletku.”
Ona, ćuteći, podiže svoju dugu belu ruku.
Na tamnom nebu, tamo kuda pokaza njen prst, između sitnih
zvezda, sijala se kometa kao crvena crta.
„Kako da te razumem”, počeh ja.
„ti letiš međ ljudima, kao što ona kometa leti među planetarna
i suncem... i zašto?”
Ali se Elisina ruka iznenada nadnese nad moje oči... Kao da
me bela magla iz vlažne doline zapahnu...
 ,,U Italiju, u Italiju!”, začu se njen šapat.
„Ova noć je velika noć.”

XII

Magla se pred mojim očima raziđe i ja spazih pod sobom

beskrajnu ravnicu. Ali već po samom dodiru toplog i mekog vazduha
po mojim obrazima, mogao sam poznati da nisam u Rusiji; pa i ta
ravnica nije ličila na naše ruske ravnice. To je bio ogroman nejasan
prostor, po svemu sudeći neobrastao travom i pust; ovde--onde, na
ćelom tom prostranstvu, blistaju stajaće vode, kao mali odlomci
ogledala; u daljini nerazgovetno se vidi more, koje se ne čuje, niti se
kreće. Krupne zvezde sjaje se između velikih lepih oblaka; svuda se
čuju trileri hiljadu glasova, neprestano, a ipak ne odveć glasno.
Čudna je bila ta oštra i dremljiva buka, taj noćni glas pustinje.
„Pontijske močvare”, progovori Elis.
„Čuješ li žabe? Osećaš li miris vlage?”
„Pontijske močvare?”, ponovih ja, i osetih kako me obuze
veličanstvena tuga.
„Ali zašto si me donela ovamo, u ovaj tužni zabačeni kraj?
Bolje odletimo u Rim.”
„Rim je blizu”, odgovori Elis, „spremi se.”
Spustismo se i poletesmo pored starinskog latinskog puta.
Bivo lagano podiže iz glibavog mulja svoju čupavu, čudovišnu
glavu, s kratkim pramenovima čekinje između krivih zabačenih
rogova. On koso pogleda beonjačama besmislenih i zlobnih očiju i
teško frknu mokrim nozdrvama, kao da nas je osetio.
„Rim, Rim je blizu..,”, šaptala je Elis.
„Gledaj, gledaj napred...”
Ja podigoh oči.
Šta se to crni na ivici noćnog neba? Da li su to luci ogromnog
mosta? Nad kakvom rekom on stoji? Zašto je prekinut na nekim
mestima? Ne, to nije most, to je starinski vodovod. Unaokolo je
sveta zemlja Kampanja, a tamo u daljini Albanske planine i njihovi
vrhovi. Seda leđa starinskog vodovoda slabo blistaju pod zracima
meseca koji tek što se rodio...
Mi se iznenada vinusmo, pa smo lebdeli u vazduhu pred
usamljenom razvalinom. Niko ne bi mogao reći šta je to bilo ranije:
grobnica, dvorac, kula... Crni bršljan obavijao se oko nje cele,
svojom mrtvom snagom, a dole se otvarao, kao zev, polurazrušeni
svod. Težak zadah podruma udarao mi je u lice od te gomile sitnog,
tesno priljubljenog kamena, s kojeg je odavno spala granitna obloga
zida.
„Ovde”, progovori Elis i podiže ruku, „ovde! Izgovori glasno,
tri puta uzastopce, ime velikog Rimljanina.”
„Šta će se dogoditi?“
„Videćeš.”
Ja se zamislih.
„Divus Gaius Iulius Caesar10! uzviknuh najedanput; „Divus
Gaius Iulius Caesar!”, ponovih otegnuto.
„Caesar!”

XIII

Još se poslednji zvuk moga glasa nije bio izgubio, a učini mi

se da čujem...
Teško mi je reći šta upravo. Isprva sam čuo nejasan, za uho
jedva čujan zvuk trube i pljeskanja, koji se beskrajno ponavljao.
Izgledalo je kao da se negde strašno daleko, u nekoj dubini bez dna,
iznenada zatalasala bezbrojna gomila, pa se diže, diže; uznemirujući
se i dovikujući se jedva čujno, kao kroz san, kroz mnogovekovni san
koji davi. Zatim vazduh zastruja i potamne nad razvalinama...
Počeše mi se priviđati senke, milijarde senki, milioni kontura, čas
zaokrugljenih kao šlemovi, čas izduženih kao koplja; mesečina se
drobila u trenutne plavkaste varnice nad tim kopljima i šlemovima -
i sva ta armija, ta gomila, hrlila je sve bliže i bliže, rasla, njihala se
napregnuto... Neiskazan napor, napor dovoljan da podigne ceo svet,

10
Božanski Gaj Julije Cezar. — prim. prir.
osećao se u njoj; ali se nijedan lik nije jasno ocrtavao... Najedared
mi se pričini kao da se drhtaj pronese unaokolo, kao da se odbiše i
rastaviše nekakvi ogromni talasi...
„Caesar, Caesar ventil11.”, zašumeše glasovi kao lišće u šumi
na koju je iznenada naletela oluja... Razleže se potmuo udar - i glava,
bleda, stroga, s lovorovim vencem, oborenih očnih kapaka, glava
imperatorova, stade se lagano izdizati iznad razvalina...
U ljudskom jeziku nema reči kojima bi se mogao iskazati užas
koji je stegao moje srce. Činilo mi se da, kad bi ta glava otvorila
svoje oči, otvorila svoje usne, ja bih odmah umro.
„Elisi”, jeknuh, „Ја neću, ne mogu, ne treba mi Rim, grubi,
grozni Rim... Dalje, dalje odavde!”
„Malodušni”, šapnu ona, i mi poletesmo. Uspeh još da čujem
za sobom gvozdeni, ovoga puta gromoviti, uzvik legiona... zatim sve
potamne.

XIV

„Pogledaj”, reče mi Elis, „ра se smiri.”

Ja poslušah i, sećam se, prvi moj utisak bio je toliko prijatan
da sam mogao samo uzdahnuti. Nekakva gotska, srebrnomeka - da
li svetlost ili magla - obuhvatala me je sa svih strana. Spočetka nisam
ništa razlikovao: zaslepila me je ta plavetna svetlost - ali gle, malo-
pomalo, počeše se pomaljati konture divnih brda, šuma; poda mnom
puklo jezero, sa zvezdama koje trepere u dubini, s ljupkim
mumlanjem talasa koji udaraju o obalu. Miris pomorandži obli me
kao talas - i zajedno s njim, i isto kao talas, dopreše jaki, čisti zvuci
mladog ženskog glasa. Taj miris, ti zvuci prosto me povukoše dole
- i ja se počeh spuštati... spuštati se k raskošnom mramornom
dvorcu, koji se prijatno boleo u čempresovoj šumici. Zvuci su se lili
kroz njegove širom otvorene prozore; talasi jezera, posutog cvetnom
prašinom, pljuskali su o njegove zidove - a sasvim prema njemu
dizalo se iz nedara vode visoko, okruglo ostrvo, sve kao obučeno u

11
Cezar, Cezar ide – prim. prir.
tamno zelenilo pomorandži i lovora, sve zaliveno sjajnim
isparenjem, sve posejano statuama, vitkim kolonama, porticama
hramova...
„Isola Bella!”, prozbori Elis.
„Lago Maggiore...”
Ja rekoh samo: „А!” i nastavih spuštanje. Ženski glas se sve
jače, sve jasnije čuo u dvorcu; vuklo me je nešto neodoljivo k
njemu... htedoh da zagledam u lice pevačice što takvim zvucima
oglašava takvu noć. Mi se zaustavismo pred prozorom.
Nasred sobe, nameštene po pompejskom ukusu i koja je više
ličila na starinski stan nego na najnoviju salu, sedela je za klavirom
mlada žena, okružena grčkim vajarskim radovima, etrurskim
vazama, retkim ukrasnim biljem, skupocenim tkaninama, osvetljena
odozgo mekim zracima dveju lampi zatvorenih u kristalne kugle.
Zabacivši malo glavu i upola zatvorivši oči, ona je pevala italijansku
ariju; pevala je i smešila se, i u isto vreme njene crte su izražavale
ozbiljnost, čak strogost... znak potpunog uživanja! Ona se smešila...
i Praksitelov faun, len, mlad kao i ona, pohotljiv, izgledalo je da se
takođe smeši na nju iza ugla, iza grana oleandra, kroz tanki dim što
se dizao iz bronzane kadionice na starinskom tronošcu. Lepotica je
bila sama. Očaran zvucima, lepotom, bleskom i prijatnim mirisom
noći, potresen duboko u srcu prizorom te mlade, mirne, svetle sreće,
sasvim sam bio zaboravio na svoju saputnicu, zaboravio kako sam
čudnovato postao svedok toga udaljenog, toga tuđeg mi života - i
već htedoh da stanem na prozor, htedoh da otpočnem razgovor...
Celo mi telo zadrhta od silnog udara - kao da sam se dotakao
lajdenske boce. Obazrem se... Lice Elisino bilo je, pored sve svoje
prozračnosti, mračno i strašno; u njenim iznenada otvorenim očima
mutno se svetlela zloba...
,,Dalje!”, šapnu ona besno, i opet vihor i mrak. i vrtoglavica...
Samo, ovog puta mi osta u ušima, ne uzvik legiona već glas
pevačice, prekinut na visokoj noti...
Zaustavismo se. Visoka nota, ona ista nota jednako je zvonila
i nije prestajala zvoniti, mada sam osećao sasvim drugi vazduh,
drugi miris...
K meni je dolazila okrepljujuća svežina, kao od velike reke, i
mirisalo je seno, dim, konoplja. Za otegnutom notom dolazila je
druga, zatim treća, ali s takvom nesumnjivom nijansom, s tako
poznatim, milim prelivom da smesta rekoh samom sebi: „Ovo Rus
peva rusku pesmu” i u istom trenutku mi sve unaokolo postade
jasno.

XV

Bili smo nad ravnom obalom. Levo su se pružale, gubile u

beskraj, pokošene livade, pune golemih plastova; nadesno, tako isto
u beskraj, gubila se glatka površina velike, nabujale reke. Nedaleko
od velike obale, tamne barke lagano su se njihale na kotvama, mičući
polako šiljcima svojih katarki kao kažiprstima. S jedne od tih barki
dopirali su do mene zvuci jakog glasa, i na njoj je gorela svetlost,
drhteći i ljuljajući se na vodi svojim dugačkim, crvenim odbleskom.
Ovde-onde, i na reci i u njivama, nejasno oku - da li je blizu ili
daleko - svetlucale su druge svetlosti; one bi čas škiljile, čas se
isticale kao zrakaste, krupne tačke; bezbrojni zrikavci su neprestano
zrikali, ništa manje glasno od žaba iz pontijskih močvara - i pod
bezobličnim, ali nisko nadnetim, tamnim nebom pokadšto su
kreštale nepoznate ptice.
„Mi smo u Rusiji?“, upitah Elis.
„То je Volga.”, odgovori ona.
Poletesmo pored obale.
„Zašto si me istrgla odande, iz onog divnog kraja?”, počeh ja.
„Је li ti bilo krivo, šta li? Da se nije ljubomora probudila u
tebi?”
Elisine usne jedva zadrhtaše, i u očima opet blesnu pretnja...
Ali joj se celo lice opet smesta skameni.
„Hoću kući.”, progovorih ja.
„Pričekaj, pričekaj”, odgovori Elis.
„Ova noć je velika noć. Ona se neće skoro vratiti. Možeš biti
svedok... Pričekaj.”
I mi odjednom počesmo leteti preko Volge, ukoso, nad samom
vodom, nisko i isprekidano, kao lastavice pred nepogodu. Široki
talasi teško su žuborili pod nama, oštar rečni vetar šibao nas je
svojim hladnim, moćnim krilom... visoka desna obala uskoro se
poče uzdizati pred nama u polutami. Pojaviše se strma brda s velikim
raselinama. Približismo im se.
„Vikni: Marš na kljun lađe!”, šapnu mi Elis.
Ja se setih užasa koji me bio obuzeo pri pojavi rimskih
fantoma, osećao sam umor i neku čudnu tugu, kao da se srce u meni
topilo - ne htedoh izgovoriti zlokobne reči, unapred sam znao da će
se kao odgovor na njih pojaviti, kao u Vučjoj Dolini Frajšica, nešto
čudnovato - ali mi se usne otvoriše i protiv volje, i ja povikah, takođe
protiv volje, slabim, usiljenim glasom: „Marš na kljun lađe!”

XVI

Ispočetka je sve ostalo nemo, kao i pred rimskom razvalinom

- ali se najedared, pored samog mog uha, začu lađarski smeh - i nešto
s jaukom pade u vodu i poče grcati... Pogledam: nigde seniko nije
video - ali se sa obale odbi eho - i najednom i sa svih strana podiže
se zaglušna galama. Čega sve nije bilo u tom haosu zvukova: vika i
vriska, pomamna psovka i kikot, kikot više od svega, udarci vesala
i sekira, praska kao kad se razvaljuju vrata i sanduci, škripa
konopaca i točkova, i konjski galop, zvonjenje na uzbunu i zveket
lanaca, brujanje i rika požara, pijane pesme i brzo izgovorene reći
uz škrgut, neutešni plač, žalostivo, očajno moljenje - i zapovednički
usklici, predsmrtni ropac i smelo zviždanje, graja i tupkanje igrača...
„Udri! Vešaj ! Davi! Seci! Svojski! Svojski! Tako! Ne žali!” -
čulo se jasno, čulo se čak isprekidano disanje zaduvanih ljudi - a
međutim, unaokolo, dokle je oko dopiralo, ništa se nije pokazivalo,
ništa se nije menjalo: reka se valjala, tajanstveno, skoro sumorno;
sama obala izgledala je još više pusta i divlja - i to je sve.
Ja se obratili Elisi, ali ona metnu prst na usne...
„Stepan Timofejič! Stepan Timofejič ide!”, zabruja unaokolo.
 „Ide naš otac, ataman naš, naš hranilac!” Ja i dalje ništa nisam
video, ali mi se neočekivano učini kao da neko ogromno telo ide na
mene...
„Frolka! Gde si, pseto?”, zagrme strašan glas.
„Pali sa svih strana - ta pod sekire ih, beloručiće!”
Osećao sam na sebi dah bliskog plamena, gorak gar dima - i u
isto vreme nešto toplo, kao krv, brižnu mi u lice i po rukama... Divlji
kikot odjeknu oko mene.
Ja izgubih svest - a kad se osvestih, Elis i ja smo tiho klizili
duž poznate ivice moje šume, pravo k starom hrastu...
„Vidiš li ovu stazu”, reče mi Elis, „onamo gde mesec mutno
šija i gde su obesile glave dve breze?... Hoćeš onamo?”
Ali ja sam se osećao toliko izlomljen i iznuren da sam kao
odgovor mogao samo reći:
„Kući... kući...”
„Kod kuće si “, odgovori Elis.
Ja sam zaista stajao pred samim vratima svoje kuće - sam. Elis
je iščezla. Pas mi priđe, podozrivo me pogleda - pa urličući pobeže
od mene.
S mukom se dovukoh do kreveta i zaspah, ne skidajući se.

XVII

Sutradan me je glava bolela, te sam jedva micao nogama; ali

ja nisam obraćao pažnju na svoje telesno rastrojstvo, grizlo me je
kajanje, jed me gušio.
Bio sam do krajnosti nezadovoljan samim sobom.
„Malodušni! - neprestano sam ponavljao - pa Elis ima pravo.
Čega sam se uplašio, zaista se nisam koristio prilikom?... Mogao
sam videti samog Cezara - a premro sam od straha, vrisnuo sam,
okrenuo sam glavu kao dete od pruta. A Ražin - to je druga stvar.
Kao plemić i zemljovlasnik... Uostalom, čega sam se i tu, u stvari,
uplašio? Malodušni, malodušni !”
„Ama da l i j a to ne sanjam?”, upitah se naposletku. Pozovem
ekonomku.
„Marfa, u koliko sati sam sinoć legao u postelju - ne sećaš se?”
„А ko to zna, hranioče... Biće dockan. U sumrak si izišao iz
kuće; a u spavaćoj sobi si potpeticama posle ponoći lupao. Pred
samo jutro - da. Tako isto i prekjuče. Biće da imaš neku veliku brigu
!”
„Ehe-he!”, pomislih ja.
„Znači da je letenje izvan svake sumnje.”
„Dobro, a u licu kakav sam danas?”, dodadoh glasno.
,,U licu veliš? Daj da vidim. Opao si malo. Pa i bled si mi,
hranioče; ama nemaš ni kapi krvi u licu.”
Mene malo štrecnu u srcu... Otpustih Marfu.
„Ра ovako, bogami, mogu i umreti, ili poludeti”, razmišljao
sam, sedeći zamišljen pod prozorom.
„Treba sve ovo prekinuti. Ovo je opasno. Gle kako i srce
nekako čudnovato kuca. A kad letim, sve mi se čini da ga neko sisa,
ili kao da nešto iz njega kaplje kao ono u proleće sok iz breze, ako
se u nju zabode sekira. A ipak mi je žao. Pa i Elis... Ona se igra sa
mnom kao mačka s mišem... a, uostalom, teško da mi želi zla.
Predaću joj se poslednji put - nagledaću se - a posle... Ali ako ona
pije moju krv? To je strašno. Pored toga, tako brzo kretanje mora
biti da je škodljivo; kažu da je i u Engleskoj na železnicama
zabranjeno ići brže od 120 vrsta na sat...”
Tako sam razmišljao - ali posle devet sati uveče već sam stajao
pred starim hrastom.

XVIII

Noć je bila hladna, tamna, siva; vazduh je mirisao na kišu.

Začudih se kad nikog ne nađoh pod hrastom; prolazio sam nekoliko
puta unaokolo, dolazio do ivice šume, vraćao se, pažljivo zagledao
u pomrčinu... Sve je bilo pusto. Pričekah malo, zatim nekoliko puta
uzastopce izgovorih ime Elis, sve jače i jače.. ali se ona nije
pojavljivala. Obuze me tuga, skoro me zabole; ranije moje plašnje
nestade; nisam se mogao pomiriti s mišlju da mi se moja saputnica
više neće vratiti.
„Elis! Elis! Ta dođi! Zar nećeš doći?”, viknuh poslednji put.
Gavran, koga moj glas probudi, iznenada poče petljati nešto
na vrhu obližnjeg drveta, pa, zaplićući se u granje, poče lupati
krilima... Ali se Elis nije pojavljivala.
Oborivši glavu, uputim se kući. Ispred mene su se već crnele
rakite na bedemu ribnjaka, i svetlost na prozoru moje sobe sinu
između jabuka u bašti, sinu pa se sakri, kao oko čoveka koji bi me
vrebao - kad se odjednom iza mene začu tanak zvižduk vazduha koji
je nešto brzo seklo, i nešto me odjednom poduhvati odozdo nagore:
tako kobac poduhvata kandžom, hvata prepelicu... To je Elis na
mene naletela. Ja osetih njen obraz na svom obrazu, prsten njene
ruke oko svoga tela - i kao oštra stud žabi mi se u uho njen šapat:
„Evo me”. Ja se i uplaših i obradovah u isto vreme... Leteli smo
nisko iznad zemlje.
„Ti danas nisi htela doći?”, progovorih ja.
„А ti si me se zaželeo? Ti me voliš? O, ti si moj!”
Poslednje reči Elisine me zbuniše... Nisam znao šta da kažem.
„Zadržali su me”, nastavi ona, „vrebali su me.”
„Kо te je mogao zadržati?”
„Kuda želiš?”, upita Elis, ne odgovarajući, po običaju, na moje
pitanje.
„Ponesi.me u Italiju, na ono jezero - sećaš li se?”
Elis se malo odmače i odrečno odmahnu glavom. Tad prvi put
primetih da više nije providna. I lice kao da joj je dobilo boju; po
njegovoj maglovitoj belini razlivala se rumen. Zagledah joj se u
oči... pa mi bi strašno: u tim očima se nešto micalo - laganim,
neprekidnim i zlokobnim pokretom savijene i ukočene zmije koju
počinje grejati sunce.
,,Elis!”, uzviknuh ja, „Kо si ti? Ta reci mi, ko si?”
Elis samo sleže ramenima.
Ja se počeh ljutiti... zaželeh da joj se osvetim - i odjednom mi
pade na pamet misao da joj kažem da me prenese u Pariz. - „Tu ćeš
već imati zašto biti ljubomorna”, pomislih.
,,Elis!”, rekoh glasno, „Ti se ne bojiš velikih varoši, na primer,
Pariza?”
„Ne bojim.”
„Ne bojiš? Čak ni onih mesta gde je tako svetio, kao na
bulevarima?”
„То nije dnevna svetlost.”
„Vrlo dobro; onda me odmah nosi na Italijanski bulevar.”
Elis mi baci na glavu kraj svoga dugačkog obešenog rukava.
Mene odmah obuhvati neka bela magla, sa uspavljujućim mirisom
maka. Začas svega nestade: svake svetlosti, svakog zvuka, skoro i
same svesti. Ostao je jedino osećaj života - pa i on nije bio prijatan.
Iznenada nestade magle; Elis skide rukav s moje glave i ja videh
pred sobom hrpu građevina, punu sjaja, pokreta, buke... Ugledah
Pariz...

XIX

Ja sam ranije bivao u Parizu, pa zato, odmah, poznadoh mesto

kojem je letela Elis. To je bio Tiljerijski park, sa svojim starim
kestenovima, gvozdenim rešetkama, tvrđavskim rovom i zuavima
zverskog izgleda na straži. Prošavši dvorac, prošavši crkvu sv. Roka,
na čijim je stepenicama prvi Napoleon prvi put prolio francusku krv,
zaustavismo se visoko nad Italijanskim bulevarom, gde je treći
Napoleon učinio to isto, i s istim uspehom. Gomilenaroda, mladi i
stari kicoši, ljudi u bluzama, žene u raskošnim haljinama, gurali su
se po trotoarima: restorani i kafane sve u zlatu gorele su u svetlosti;
omnibusi, kola svih vrsta i oblika promicala su bulevarima; sve je
prosto vrilo, sve je sijalo, sve, kuda god pogledaš... Ali, čudna stvar,
meni se nije ostavljala moja čista, mračna vazdušna visina, nije mi
se približavalo tom ljudskom mravinjaku. Izgledalo je da se otuda
podiže vruće, teško, crveno isparenje, i mirišljavo i smrdljivo: odveć
mnogo života se tamo zbilo u jednu gomilu. Ja sam se kolebao... Ali
evo iznenada doleće do mene glas ulične lorete, oštar kao zvuk
gvozdenih poluga; kao bezobrazan jezik, taj glas prodre, bočnu me
kao žaoka gmizavca. Odmah mi izađoše pred oči kameno, lakomo
pariško lice ispalih jabučica, kajišarske oči, belilo, rumenilo, kosa i
buket veštačkog cveća jakih boja pod šiljatim šeširom, sastrugani
nokti nalik na kandže, ružan krinolin... Isto tako izađe mi pred oči i
naš stepski čovek koji kaska sitnim korakom za lutkom koja se
prodaje... Zamislih kako se on, zbunjen do grubosti i silom
izgovarajući francuski, trudi da podražava manire Vefurovih
garsona, krešti, ulizuje se, uvija - pa mi dođe mrsko.
,,Ne”, pomislih, „ovde Elis neće imati zašto da bude
ljubomorna”...
Međutim, primetih da smo se malo-pomalo počeli spuštati...
Pariz nam se dizao u susret sa svom svojom bukom i dimom...
„Stani!”, obratih se Elis.
„Zar tebi nije ovde zagušljivo, zar ti nije teško?”
„Ti si me sam molio da te prenesem ovamo.”
„Pogrešio sam, uzimam reč natrag. Nosi me dalje odavde Elis,
molim te.” Kako da ne: eno i knez Kuljmametov gega po bulevaru;
i njegov prijatelj, Serž Varaksin, maše mu rukom i viče: „Ivane
Stepaniču, alon supe,12 brže, že angaže13 samu Rigolboš!” Nosi me
dalje od ovih mabila i mezondore, od gandena i biša, od džokej-
kluba i Figaroa, od obrijanih vojničkih čela i uglađenih kasarni, od
seržandevila s espanjolkama i čaša mutnog apsinta,od igrača domina
po kafanama i igrača na berzi, od crvenih lenti u rupici redengota i
gornjeg kaputa, od gospodina de-Foa, pronalazača „specijalnosti
brakova”, i besplatnih konsultacija d-ra Šarla Albera, od liberalnih
predavanja i režimskih brošura, od pariških komedija i pariških
opera, od pariških viceva i pariške neotesanosti...
„Dalje, dalje, dalje!”
„Pogledaj dole”, odgovori mi Elis, „nisi više nad Parizom.”
Ja oborih oči... Doista. Tamna ravnica, ovde-onde presečena
beličastim prugama puta, brzo je jurila ispod nas, i samo pozadi, na

12
Allone souper — Hajdemo na većem. — Prim. prir.
13
J’ai engagé
horizontu, kao rumenilo ogromnog požara, izbijao je uvis širok
odsjaj bezbrojnih svetlosti svetske prestonice.

XX

Opet mi pade veo na oči... Opet izgubili svest. Veo se najzad

razvuče.
Šta je to onamo dole? Kakav je ono park s alejama striženih
lipa, s odvojenim jelama u obliku amrela, s porticama i hramovima
po pompadurskom ukusu, sa statuama satira i nimfi Bernikijeve
škole, s rokoko tritonima na sredini krivih ribnjaka, okruženih
niskom ogradom od pocrnelog mramora? Da to nije Versaj? Ne, nije
Versaj. Omanji dvorac, takođe rokoko, izviruje iza gomile kudravih
hrastova. Mesec nejasno šija, omotan parom, a po zemlji kao da se
rasprostro vrlo tanak dim. Oko ne može da razazna šta je to:
mesečeva svetlost ili magla? Eno na jednom jezeru spava labud:
njegova dugačka leđa se bele kao stepski sneg stegnut mrazom, a
onamo svici sijaju kao dijamanti u plavičastoj tami, kod podnožja
statua.
„Mi smo pored Manhajma”, progovori Elis, „ovo je
Švecingenski park.”
„Ра to smo mi u Nemačkoj”, pomislih ja, pa počeh osluškivati.
Svuda je bila tišina; samo negde usamljeno i nevidljivo šumeo je i
žuborio mlaz vode pri padu. Činilo se da ponavlja sve iste reči: „Da,
da, da, svagda, da”. I najedanput mi se pričini kao da samom
sredinom jedne od aleja, između zidova postriženog zelenila, dajući
kicoški ruku dami s napudrovanom frizurom i u šarenom robronu,
stupa na crvenim potpeticama kavaljer u zlatnom kaftanu i s
čipkastim manžetnama, s lakom čeličnom špadom o bedru..
„Čudna, bleda lica... Hoću da pogledam u njih... ali već svega
nestaje, samo i dalje žubori voda.1'
„То snovi lutaju”, šapnu Elis, “juče se moglo videti mnogo...
mnogo. Danas i snovi beže od ljudskog oka. Napred! Napred!”
Podigosmo se uvis i poletesmo dalje. Tako je lak i ravan bio naš let
da se činilo kao da se ne krećemo mi, već da se, naprotiv, sve kreće
nama u susret. Pojaviše se brda, tamna, talasasta, pokrivena šumom;
ona izrastoše i zaploviše prema nama... Evo već protiču ispod nas,
sa svim svojim krivinama, klancima, uskim lukama, s vatrenim
tačkama u zaspalim seocima na brzim potocima na dnu dolina; a
napred opet izrastaju i plove druga brda... Mi smo u nedrima
Švarevalda.
Brda, neprestano brda... i šuma, divna, stara, moćna šuma.
Noćno nebo je vedro: mogu da poznam svaku vrstu drveta; naročito
veličanstvene bele jele, s njihovim belim, pravim stablima. Ovde-
onde, na krajevima šuma, vide se divokoze; graciozno i oprezno što
je one na svojim tankim nožicama i osluškuju, iskrivivši divno glave
i načuljivši velike uši, nalik na trube. Razvalina kule tužno i slepo
ističe s vrha gole litice svoje upola srušene zupce; iznad starog,
zaboravljenog kamenja samo svetluca zlatna zvezdica. Iz malog,
skoro crnog jezera diže se, kao tajanstvena žalba, kreket malenih
žaba.
Pričinjavaju mi se drugi zvuci, dugački, malaksali, nalik na
zvuke Eolove harfe... Evo je, zemlja legendi! Onaj isti tanki mesečev
dim koji me iznenadio u Švecingenu razliven je ovde svuda, i što se
dalje šire brda, tim je gušći taj dim. Nabrojio sam pet, šest, deset
različnih tonova različnih slojeva senke po planinskim terasama, a
iznad sve te neme raznolikosti zamišljeno caruje mesec. Vazduh
struji meko i lako. I meni je samom lako i osećam se nekako
uzvišeno spokojan i tužan...
„Elis, ti treba da voliš ovaj kraj ! “
„Ја ništa ne volim.”
„Kako to? A mene?”
„Da... tebe!”, odgovara ona ravnodušno.
Čini mi se da njena ruka jače nego pre obvija moj stas.
„Napred! Napred!”, veli Elis s nekim hladnim zanosom.
„Napred!”, ponavljam ja.
 XXI

Nad nama se iznenada začu jak, zvonak krik koji se preliva i

odmah se ponovi već malo napred.
„То zadocneli ždralovi lete k vama, na sever”, reče Elis,
„hoćeš da im se pridružiš?”
„Da, da! Podigni me k njima.”
Mi se vinusmo i za tren oka nađosmo se naporedo sa jatom
ždralova u letu.
Krupne, lepe ptice (bilo ih je svega trideset) letele su u obliku
trougla, mašući oštro i retko ispupčenim krilima. Ispruživši kruto
glavu i noge, isturivši čvrsto grudi, oni su jurili neobuzdano i tako
brzo da je vazduh zviždao oko njih. Čudno je bilo videti na takvoj
visini, u takvoj daljini od svega život, takav vatren, snažan život,
takvu nesalomivu volju. Sekući pobedonosno, bez prestanka,
prostor, ždralovi su se pokadšto dozivali s drugom na čelu,
predvodnikom, i bilo je nešto ponosito, ozbiljno, nešto nesalomivo
pouzdano u tom glasnom kliktanju, u tom razgovoru pod oblacima.
„Doletećemo, vala, iako je teško”, kao da su govorili, hrabreći
jedan drugog. I tada mi pade na pamet da takvih ljudi kao te ptice u
Rusiji - kakvoj Rusiji! - u ćelom svetu, ima malo.
„Sad letimo u Rusiju.”, reče Elis. Već, ne prvi put, mogao sam
opaziti da ona skoro uvek zna o čemu ja mislim.
„Hoćeš da se vratimo?”
„Da se vratimo... ili ne? Bio sam u Parizu, nosi me u
Petrograd.”
„Sad?”
„Odmah... Samo mi pokri glavu tvojim velom, jer mi je inače
muka.”
Elis podiže ruku... ali pre nego što me magla obuze, osetih na
svojim usnama dodir one meke, tople žaoke...
 XXII

,,Sluša-a-aj!”, odjeknu u mojim ušima otegnut uzvik.

„Slušaa-aj!”, izumre negde na kraju sveta. Ja se stresoh. Visok
zlatan šiljak pade mi u oči: poznadoh Petropavlovsku tvrđavu.
Severna, bela noć! A da li je to noć? Da to nije bled, bolestan
dan? Nikad nisam voleo petrogradske noći; a ovoga puta bi me čak
strah: Elisin oblik se gubio, topio, kao jutarnja magla na julskom
suncu, i ja sam jasno video celo svoje telo kako je glomazno i samo
visilo na Aleksandrovskoj koloni. Dakle evo Petrovgrada! Da, to je
doista on. Te puste, široke, sive ulice; te sivo-beličaste, žutosive,
sivoljubičaste, malterisane i oguljene kuće, s njihovim upalim
prozorima, natpisima svetlih boja, gvozdenim nastrešnicama nad
ulazima i bednim piljarnicama; ti frontoni, natpisi, dućančići,
sanduci za konjsku hranu; zlatno kube Isakijevske saborne crkve;
nepotrebna, šarena berza; granitni zidovi tvrđavski i olupana drvena
kaldrma; te barke sa senom i drvima; taj miris prašine, kupusa,
rogozine i konjušnice, ti skamenjeni podvornici u kožusima na
kapijama, ti u mrtvačkom snu zgrčeni kočijaši na provaljenim
droškama - da, to je ona, naša severna Paimira. Sve se vidi unaokolo;
sve je jasno, do nenasitosti razgovetno i jasno, i sve tužno spava,
čudno nagomilano i ocrtavajući se u poluprozračnom vazduhu.
Večernje rumenilo —jektičavo rumenilo —još se nije izgubilo, i
neće se izgubiti do jutra, s beloga neba bez zvezda; ono pada po
svilenoj površini Neve, a ona jedva čujno žubori i jedva se koleba,
stremeći napred sa svojom hladnom, plavom vodom...
„Letimo odavde.”, zamoli Elis.
I ne sačekavši moj odgovor, ponese me preko Neve, preko
Dvorske pijace, ka Litejnom. Koraci i glasovi začuše se dole: ulicom
je išla grupica mladića ispijenih lica i razgovarala o školama igranja.
„Potporučnik Stolpakov je sedmi!” - viknu odjedared bunovno
vojnik što je stajao na straži kod piramide zarđalih topovskih zrna, a
malo dalje, kod otvorenog prozora, spazih devojku u izgužvanoj
svilenoj haljini, bez rukava, s bisernom mrežom na kosi i cigaretom
u ustima. Ona je sa strahopoštovanjem čitala knjigu: to je bila sveska
pesama jednog od najnovijih, Juvenala.
„Letimo odavde!”, rekoh ja Elis. Prođe samo jedan minut, i
već su promicale pred nama trule jelove šume i močvare pokrivene
mahovinom, koje okružuju Petrograd. Leteli smo pravo na jug: nebo
i zemlja - sve je malo-pomalo postajalo sve tamnije i tamnije.
Bolesna noć, bolestan dan, bolesna varoš, sve je ostalo iza nas.

XXIII

Leteli smo lakše nego obično, pa sam imao mogućnosti da

pratim očima kako se postupno razvija preda mnom, kao svitak
beskrajne panorame, ogromno prostranstvo rodne zemlje. Šume,
žbunje, njive, jaruge, reke - pokadšto sela, crkve - pa opet njive, i
žbunje, i jaruge... Obuze me tuga i neka ravnodušna dosada. I nisam
zato osetio tugu i dosadu što sam preletao baš iznad Rusije.
Ne! Sama zemlja, ta ravna površina što se prostirala poda
mnom; ona zemljina lopta sa svojim stanovništvom, trenutnim,
nemoćnim, pritisnutim potrebama, jadom, bolestima, prikovanim uz
grudvu prezrene prašine; ta trošna, hrapava kora, taj izraštaj na
vatrenoj trunki naše planete, po kojoj je izbila plesan, koju mi
zovemo organskim, biljnim carstvom; ti ljudi-muve hiljadu puta su
ništavniji od muva; njihova obitavališta sklepana od blata, sićušni
tragovi njihove male, jednolike brige, njihove smešne borbe s
neizmenljivim i neizbežnim - kako mi se sve to odjedared zgadilo!
Srce se u meni lagano prevrte, i ne htedoh više gledati te beznačajne
slike, tu bljutavu izložbu...
Da, meni postade dosadno, više nego dosadno. Čak nisam
osećao ni sažaljenje prema svojoj sabraći: sva osećanja u meni
utopiše se u jednom, koje se jedva i usuđujem pomenuti, u gađenju,
a najjače, najveće gađenje sam osećao - prema sebi samom.
„Prestani“, šapnu mi Elis, „ prestani, inače te neću moći sneti.
Postaješ teži.”
„Idi kući”, odgovorih joj istim glasom kakvim sam govorio
svome kočijašu, izlazeći oko tri sata ujutru od svojih
moskovskihprijatelja, s kojima sam sve do ručka raspravljao o
budućnosti Rusije i važnosti opštinske zemljišne zajednice.
„Idi kući.”, ponovih, pa zatvorih oči.

XXIV

Ali ih ubrzo otvorih. Elis se nekako čudno pripijala uza me;

skoro gurala. Pogledah u nju, i krv se u meni sledi. Kome se dešavalo
da vidi na licu nekog drugoga iznenadan izraz dubokog
zaprepašćenja, čiji uzrok ne može da pogodi - taj će me razumeti.
Zaprepašćenje, mučno zaprepašćenje je krivilo, unakažavalo blede,
skoro izbrisane crte Elisine. Nisam video ništa slično, čak ni na
živom ljudskom licu. Beživotno, maglovito priviđenje, senka... i
onaj umirući strah...
„Elis, staje tebi?”, progovorih naposletku.
„Ona... ona...”, odgovori ona s naporom, „оnа је!”
„Ona? Ko ona?”
„Ne pominji je, ne pominji”, brzo promrmlja Elis.
„Treba da se spašavam, inače je svemu kraj - i zauvek...
Pogledaj: eno tamo!”
Ja okretoh glavu u stranu kud mi je pokazivala uzdrhtala ruka
i spazili nešto... zaista strašno.
To nešto bilo je tim strašnije što nije imalo određenog oblika.
Nešto teško, mračno, žuto-crno, šareno, kao trbuh u guštera - ni
oblak ni dim, lagano, zmijskim pokretima, micalo se iznad zemlje.
Ravnomerno, široko kolebanje odozgo nadole i odozdo nagore,
kolebanje koje je podsećalo na zlokobno mahanje krila ptice
grabljivice kad traži svoj plen; s vremena na vreme, neiskazano
gadno saginjanje k zemlji - tako pauk pada na uhvaćenu muvu... Ko
si ti, šta si, grozna maso? Pod njenim uticajem - to sam video, to sam
osećao - sve se uništavalo, sve je nemelo...
Od nje je bila trula, kužna studen - od te studeni se gadilo i
mrak je padao na oči, a kosa se dizala u vis. To je išla sila; ona sila
kojoj nema protivljenja, kojoj je sve potčinjeno, koja bez vida, bez
lika, bez smisla - sve vidi, sve zna i kao ptica grabljivica bira svoje
žrtve, kao zmija ih davi i liže svojim hladnim žalcem...
„Elis! Elisi”, dreknuh ja kao lud.
„То je smrt, sama smrt!”
Tužan zvuk, koji sam već ranije čuo, ote se iz usta Elisi - ovoga
puta on je više ličio na ljudski, očajni krik - i mi poletesmo. Ali naš
let bio je čudno i strašno neravan; Elis se prevrtala u vazduhu,
padala, bacala se tamo-amo, kao jarebica smrtno ranjena ili kad želi
da odvuče psa od svojih mladunaca. Međutim, u stopu za nama,
odvojivši se od neiskazano užasne mase, pojuriše nekakvi dugački,
vijugavi pipci kao neke ispružene ruke, kao kandže... Ogromna slika
umotane figure na bledom konju namah se diže i vinu se pod samo
nebo... Još nemirnije, još očajnije se uzvrpolji Elis.
„Ona je opazila! Sve je svršeno! Propala sam!”... čuo se njen
isprekidani šapat.
„О, mene nesrećnice! Mogla sam se koristiti, nauživati života,
a sad... Ništavilo, ništavilo!”
To je bilo isuviše neizdrživo... Ja izgubih svest.

XXV

Kad dođoh sebi - ležao sam na leđima u travi i osećao u ćelom

telu potmuo bol kao od jakog udara. Na nebu je svitalo jutro: mogao
sam jasno raspoznavati predmete. Nedaleko od mene, duž brezove
šumice, išao je put, zasađen rakitama: mesto mi se učini poznato.
Počeh se podsećati šta mi se desilo, pa se sav stresoh čim mi pade
na pamet ono poslednje ružno priviđenje...
„Ali čega se uplašila Elis?”, pomislih.
„Zar i ona potpada pod njenu vlast? Zar ona nije besmrtna?
Zar je i ona osuđena na ništavilo, uništenje? Kako je to moguće?”
Tiho jecanje začu se u blizini. Okretoh glavu. Na dva koraka
od mene nepomično je ležala mlada žena u beloj haljini, s
razbarušenom gustom kosom, golih ramena. Jedna ruka je bila
zabačena iznad glave, a druga pala na grudi. Oči su joj bile
zatvorene, a na stegnutim usnama izbijala je laka crvena pena. Zar
je to Elis? Ali Elis je avet, a ja sam video pred sobom živu ženu.
Dopuzih do nje, nagoh se...
„Elis! Jesi li ti to?”, uzviknuh. Odjednom se podigoše široki
očni kapci, zadrhtavši malo; tamne, prodorne oči upiše se u mene—
i u istom trenutku u mene se upiše i usne, tople, vlažne, mirišući na
krv... meke ruke snažno obgrliše moj vrat, tople, pune grudi grčevito
se pripiše uz moje.
„Zbogom! Zbogom zauvek!”, razgovetno reče sve slabiji glas
- pa svega nestade.
Ja se podigoh, njišući se na nogama kao pijan, pa prešavši
nekoliko puta rukom po licu, pogledah pažljivo oko sebe. Nalazio
sam se pored... skog druma, na dve vrste od svoga majura. Sunce se
već rađalo kad se dovukoh do kuće.
Idućih noći čekao sam - priznajem, ne bez straha - pojavu
svoje aveti; ali me ona više nije posećivala. Jedared, čak, odoh u
sumrak do starog hrasta, ali i tamo se nije desilo ništa neobično.
Uostalom, nisam mnogo žalio što se prekinulo to čudno poznanstvo.
Ja sam mnogo i dugo razmišljao o tom nepojamnom, skoro
besmislenom slučaju - pa sam se uverio da ga ne samo nauka ne
objašnjava, već se čak ni u bajkama, u legendama, ne nalazi ništa
slično. Šta je Elis u stvari? Avet, duša koja luta, zao duh, možda
vampir? Ponekad mi se činilo da je Elis žena koju sam nekad
poznavao, pa sam se upinjao da se setim gde sam je video...
Evo, evo, činilo mi se ponekad - sad, ovog minuta ću se setili...
Hoćeš! Sve se opet rasplinjavalo, kao san. Da, mnogo sam mislio i,
kao obično, ništa nisam smislio. Nisam se usuđivao da pitam za
savet ili mišljenje druge ljude, bojeći se da me ne proglase za ludog.
Najzad, napustih sva svoja razmišljanja: pravo da kažem, nije mi
bilo do toga. S jedne strane, nastala je emancipacija s podelom
imanja itd., itd.; a s druge, i zdravlje mi popustilo: počeše me boleti
grudi, nesanica, kašalj. Celo telo slabi. Lice žuto, kao u mrtvaca.
Doktor uverava da sam malokrvan, zove moju bolest grčkim
imenom „anemija” i šalje me u Gaštajn. A posrednik se kune da se
bez mene sa seljacima ne može snaći...
Pa, deder, snađi se tu! .
 Ali, šta znače ti neobični čisti i oštri zvuci, zvuci harmonike,
koje čujem čim se preda mnom počne govoriti o nečijoj smrti? Oni
postaju sve jači, sve oštriji... I zašto se tako mučno stresam kad samo
pomislim o ništavilu?

Preveo Miloš S. Moskovljević

 Fjodor Mihajlovič Dostojevski

BOBOK

Semjon Ardalionovič rekao mi je baš prekjuče:

„Reci, molim te, Ivane Ivanoviču, kad ćeš i ti jednom biti
trezan?”
Čudnovat zahtev. No, ja nisam uvredljiv; sramežljiv sam
čovek, ali već su me i ludim načinili. Naslikao živopisac slučajno
moj portre: „Ра i ti si, veli, književnik“. Pustio sam ga, i on ga
izložio. Čitam u novinama: „Idite da vidite to bolesno lice, skoro
izraz ludila”.
Stvar sama i ne mari mnogo, ali u štampi, pa još tako
otvoreno? U štampi treba de je sve blagorodno; treba ideala, a oni...
Bar da kažu posredno, zato je slog. Ne, neće se više posredno.
Danas humor i dobar stil iščezavaju, a umesto dosetki primaju se
grdnje. Ja nisam uvredljiv: nisam Bog zna kakav književnik pa da
poludim. Napisah pripovetku - ne odštampaše. Napisah feljton -
odbiše. Mnoge sam feljtone nosio po raznim uredništvima, svuda su
me odbili: nema, veli, kod vas soli.
„Ра kakvu hoćeš so”, pitam sa podsmehom: „antičku?”
Čak me i ne razume. Najviše prevodim knjižarima sa
francuskog jezika. Pišem i oglase trgovcima: „Retkost! Crvenkasti,
veli, čaj sa sopstvenih plantaža”... Za panegirik njegovom
prevashodstvu pokojnom Petru Matvejeviču veliki sam zalogaj
dobio. Po knjižarevoj porudžbini sastavio sam „Umetnost se dopada
damama”. Takvih sam šest knjižica štampao u svome životu. Hoću
da prikupim Volterove bonmo14, ali se bojim da se našima ne pokaže
i suviše neslano. Kakav Volter danas; danas treba močuga, a ne
Volter! Poslednje su zube izbili jedan drugome! Eto to vam je cela
moja književnička delatnost. Ili još to što bez nagrade razašiljem
pisma po uredništvima pod punim potpisom. Stalno savetujem,
kritikujem, ukazujem put. Jednome sam uredništvu poslao prošle

14
Duhovite rečice.
nedelje već četrdeseto pismo za dve godine; četiri rublje sam
potrošio samo na marke. Gadan mi je karakter, pa to ti je.
Mislim da me je živopisac naslikao ne zbog književnosti, već
zbog mojih dveju simetričnih bradavica na čelu; pravi fenomen.
Nemaju ideje, te se sada sa fenomenima pokazuju. I kako su mu
samo uspele na slici moje bradavice - prosto žive! To oni nazivaju
realizam.
A što se tiče ludila, kod nas su prošle godine mnoge zapisali u
luđake. I to još kakvim stilom: „Pored takvog originalnog talenta...
i eto šta ispade naposletku... uostalom to se već davno moglo
predvideti...” To je još dosta lukavo; tako da se sa umetničke tačke
može čak i pohvaliti. A oni još pametniji postadoše. Da te naprave
ludim to ti je kod nas za čas, ali zato još nikoga nisu napravili
pametnijim.
Po mom mišljenju najpametniji je onaj ko sebe bar jedanput
mesečno nazove budalom, - to je danas retka sposobnost! Ranije je
budala bar jedanput godišnje znao da je budala, a sad o tome ni
pomena. I toliko su zapetljali stvari da ne možeš da razlikuješ budalu
od pametnog. To su naročito učinili.
Sećam se jedne španske dosetke kad su Francuzi pre dva i po
veka sazidali u svojoj državi prvu ludnicu: „Zatvorili su sve svoje
luđake u naročitu kuću, da uvere ostale da su pametni“. Ono istina:
ako drugoga zatvoriš u ludnicu time još nećeš svoju pamet dokazati.
„K. je poludeo, dakle smo mi sad pametni”. Ne, to još ne znači
to.
Uostalom, do đavola... šta sam se tu zapetljao sa svojom
pameću, nagvaždam li, nagvaždam, čak sam i sluškinji dosadio. Juče
mi je dolazio prijatelj.
„Tvoj se stil, veli, menja, postaje iseckan. Seckaš, seckaš -
prvo sporednu rečenicu staviš, pa uz nju još jednu sporednu, zatim
umetneš nešto u zagradi, a posle opet seckaš, seckaš ...Prijatelj je u
pravu. Sa mnom sе dešava nešto čudnovato. I narav mi se menja, a
i glava me boli. Počinjem da vidim i čujem neke čudnovate stvari.
Nije da kažeš glasove, već kao da neko pored tebe ponavlja: „Bobok,
bobok, bobok!”
Kakav je to bobok? Treba se razonoditi.
Pošao sam da se razonodim i pogodio sam na sahranu. Daleki
rođak, ali koleški savetnik. Udovica i pet kćeri, sve neudate. Samo
u obući pa koliko li iznese! Pokojnik se dovijao, a sada - penzijica.
Podvući repove. Mene su uvek nerado primali. Pa i sad im ne bih
otišao da nije izuzetan slučaj. Ispratio sam ga sa ostalima do groblja:
vidim, sklanjaju se od mene, gorde se. Mundirčić mi je zaista otrcan.
Mislim da jedno dvadeset i pet godina nisam bio na groblju; čudno
mestance!
Na prvom mestu, miris. Dovukoše jedno petnaestinu mrtvaca.
Pokrovi raznih cena; bilo je i dva katafalka: jednom generalu i nekoj
gospođi. Mnogo tužnih lica, mnogo pretvorne žalosti, a i otvorene
veselosti. Sveštenstvo se ne može požaliti: prihodi su to. Ali zadah,
zadah! Ne bih želeo da budem tamošnje duhovno lice.
Obazrivo sam zavirivao u lica mrtvaca, bojeći se, kao svoje
upečatljivosti. Ima izraza blagih, a ima i neprijatnih. Uopšte, osmesi
nisu dobri, a kod ponekih zagrdili. Ne volim ih jer ih sanjam.
Za vreme službe izišao sam iz crkve na vazduh; danje bio
sivkast, ali suv. Bilo je i hladno, pa već je oktobar. Prošetah po
grobovima. Razne klase. Treća klasa staje trideset rubalja: pristojno,
a nije ni tako skupo. Prve dve su u crkvi i pod pripratom; ali to ujeda.
Ovog puta su u trećoj klasi sahranjivali šestoro, u tom broju i
generala i gospođu.
Zavirih u grobnice - užasno: voda i još kakva voda! Potpuno
zelena i ... pa šta ćeš dalje! Grobar je svakog trenutka сrрао
ispolcem. Dok je trajala služba pođoh iza crkve, da malo prolutam.
Tu je odmah starački dom, a malo dalje restoran. Onako, baš nije
mnogo rđav restorančić: ima i da se založiš, a i sve ostalo. Unutra se
nabiše mnogi od pratilaca. Opazio sam mnogo veselosti i iskrenog
oduševljenja. Založih se i gucnuh..
Zatim sam svojeručno učestvovao u nošenju sanduka iz crkve
do groba. Zašto mrtvaci postaju tako teški u sanduku? Kažu, po
nekoj inerciji, što telo ne upravlja samo sobom... ili neka druga
slična glupost, protivi se mehanici i zdravome smislu. Ne volim kad
se ljudi sa opštim obrazovanjem trpaju da razrešavaju specijalne
stvari, a to čine kod nas svi od reda. Civilna lica vole da rasuđuju o
vojničkim predmetima pa čak i feld-maršalovim, a ljudi sa
inženjerskim obrazovanjem sude više o filosofiji i političkoj
ekonomiji.
Nisam pošao na daću... Ja sam gord, i kad me primaju samo
po izuzetnoj potrebi, što ću da im se vučem po ručkovima, ma i
zadušnim? Ne razumem samo zašto sam ostao na groblju; seo sam
na spomenik i zamislio se kako odgovara mestu.
Počeo sam sa moskovskom izložbom, završio sa čuđenjem, to
jest, kao temom. I evo šta sam izveo o „čuđenju”.
„Čuditi se svemu, naravno, da je vrlo glupo, a ne čuditi se
ničemu mnogo je lepše, i zato je to primljeno kao dobar ton. Ali
sumnjam da je tako i u stvarnosti. Po mom mišljenju: ne čuditi se
ničemu mnogo je gluplje nego li čuditi se svačemu. Osim toga: ne
čudili se ničemu isto je što i ništa ne poštovati. Dabome, glup čovek
i ne može poštovati”.
„А ja, Pre svega želim da poštujem. Žudim da poštujem.”,
rekao mi je nekako ovih dana jedan moj poznanik.
On žudi da poštuje! Bože moj, pomislio sam, šta bi bilo s
tobom kad bi se drznuo da to naštampaš.
Tu sam se i zaboravio i zaneo. Ne volim da čitam grobne
natpise: uvek isto. Na ploči pored mene stajao je nepojeden
buterbrod: glupo i nije prema mestu. Zbacio sam ga na zemlju, pošto
to nije hleb već samo buterbrod. Uostalom, čini mi se da nije grešno
mrviti hleb na zemlju, na pod je grešno. Treba se obavestiti u
Suvorinovom kalendaru.
Mora se pretpostaviti da sam dugo sedeo, čak i suviše, tj. da
sam i prilegnuo na dugački kamen u obliku mramornog mrtvačkog
sanduka. I kako li se desilo da sam odjednom počeo da čujem razne
stvari? U početku nisam obratio pažnju, i prezrivo sam prečuo
razgovor. Ali, razgovor se ipak produžavao. Čujem, - potmuli zvuci
kao da su usta pritisnuta jastucima, ali i pored toga razumljivi i vrlo
bliski. Osvestio sam se, seo i počeo pažljivo da osluškujem.
„Vaše prevashodstvo, to nikako ne ide. Vi ste kazali da imate
u hercu, ja to primam, i odjednom kod vas sedam u karu. Trebalo je
ranije govoriti o uslovima u smislu igranja.”
„Šta? To znači igrati napamet? A gde je tad privlačnost igre?”
„Ne može, Vaše prevashodstvo. bez garancije se nikako ne
može. Mora se neizostavno sa „balvanom”15 i sa nanovo deljenim
kartama.”
„No, ovde „balvan” nećeš postavljati.”
Kakve uobražene reči. Čudnovato i neočekivano. Jedan glas
stabilan i solidan, a drugi kao da je blago zaslađen; ne bih verovao
da nisam čuo sam. Čini mi se da nisam otišao na daću. Pa otkud sad
ovde preferans i nekakav general? Da se sve to čuje iz grobova u to
nije bilo sumnje. Sagnuh se i pročitah natpis na spomeniku: „Ovde
počiva telo general-majora Pervojedova... kavaljera takvih i takvih
ordena”. Hm.
„Prestavi se avgusta ove godine... u pedeset i sedmoj... Spavaj,
prašino draga, do radosnog jutra!”
Hm, do đavola, zaista general! Na drugom grobu, odakle je
dopirao laskavi glas, nije bilo još spomenika; bila je samo ploča;
mora da je od novajlija. Po glasu izgleda da je pridvorni savetnik.
,,Oh-ho-ho-ho!”, začu se sasvim nov glas, pet hvati od
generalskog mesta ispod sasvim sveže humke, glas muški i
prostački, ali razblažen sladunjavo-umiljatim načinom.
,,Oh-ho-ho-ho!”
„Ah, taj opet štuca!”, razleže se odjednom gadljiv i nadmen
glas razdražene dame, izgleda iz višeg sveta.
„Kazna božja ležati pored ovog bakalina!”
„Nikako nisam štucao, a ni hranu nisam uzimao, to je samo
moje jestestvo. A Vi se, gospo, nikako od vaših izmotavanja ne
možete da smirite.”
„А zašto ste Vi ovde legli?”

15
Prazno mesto gde bi trebalo da je još jedan igrač.
 „Položili su me, položila supruga i deca mala, a nisam sam
legao. Tajna smrti! Ja ne bih legao pored Vas ni za šta na svetu, ni
za kakvo zlato, već ležim ovde po mom kapitalu, sudeći po ceni.
Imamo mogućnosti da odvojimo za grob treće klase.”
„Stekao si, ljude si varao.”
„Čime da Vas prevarim, kad, još od januara računajući, ništa
nam niste platili. A Vaš računčić postoji u dućanu.”
„Е, to je već glupo; po mome mišljenju vrlo je glupo ovde
istraživati dugove! Idite gore. Tražite od nećake; ona je naslednica.”
„ Kud sad da tražim i gde da idem? Oboje smo, evo, došli do
svog kraja i pred sudom božjim u gresima smo ravni.”
,,U gresima!”, prezrivo ga bočnu pokojnica.
„Ne usuđujte se više sa mnom razgovarati!”
,,Oh-ho-ho-ho!”
„Ipak, bakalin sluša našu gospu, Vaše prevashodstvo.”
„А zašto da je ne sluša?”
„Ра zna se, Vaše prevashodstvo, zato što je ovde nov poredak.'
„Kakav nov poredak?”
„Ра mi smo, da kažem, umrli, Vaše prevashodstvo.”
„Ah, da! Pa ipak, red...”
No, lepo bogami; nema šta, utešiste me! Kad je već i ovde
dotle došlo, šta da se traži onda od gornjeg sprata? Gledaj samo
kakve su to stvari! Produžio sam da slušam, premda sa velikim
negodovanjem.

„Ne, ja bih još da poživim! Ne... ja znate... ja bih da poživim.”,

razleže se odjednom nečiji novi glas, negde između generala i
razdražene gospođe.
„Čujete li, Vaše prevashodstvo, naš opet tera isto. Po tri dana
ćuti, ćuti, i odjednom: „Ја bih da poživim, oh, ja bih da poživim!” I
to, znate, s kakvim apetitom, hi-hi!”
„I sa lakomislenošću.”
„Hvata ga, Vaše prevashodstvo, i znate, gubi se, sasvim se
gubi, od aprila je ovde, ali odjednom: „Ја bih da živim!”“
„Ipak je dosadno”, primeti njegovo prevashodstvo.
„Dosadno, Vaše prevashodstvo, da li da dirnemo malo
Avdotju Ignjatijevnu, hi-hi?”
„Ne, molim Vas, manite to. Ne mogu da podnesem tu prkosnu
ženu.”
„А ja, naprotiv, vas obojicu ne mogu da podnesem”, gadljivo
se odazva žena. Obojica ste najdosadniji ljudi, i ne umete da ispričate
ništa idealno. Ja znam o Vama, Vaše prevashodstvo - samo se ne
kočoperite, molim Vas, —jednu pričicu, kako Vas je ispod jednog
supružničkog kreveta lakej ujutru četkom iščistio.”
„Pogana žena!”, procedi general kroz zube.
„Majčice, Avdotja Ignjatijevna”, zavapi odjednom bakalin,
„gospice moja, reci mi, ne zlopamti, da 1’ mi to duša po mukama
hodi, il’je nešto drugo?”
„Ah, on opet isto, ja sam to predosećala, zato što osetih zadah,
i to baš od njega, zadah, to se on vrti”
„Ne vrtim seja, majčice, niti imam neki naročiti zadah, zato
što mi je telo još celo, sačuvao sam se, nego ste se Vi, gospice, malo
načeli, zato je zadah zaista nepodnošljiv čak i na ovom mestu. Noja
iz učtivosti ćutim.”
„Ah, gadni pakosniče! Od tebe bazdi, a ti na mene nabacuješ.”
,,Oh-ho-ho-ho! Bar da nam ta četrdesetodnevnica što pre
stigne: suzne glase njihove da nad sobom čujem, vapaj supruge i
dečji tihi plač!”
„Gle, za čim žali: nažderaće se oni koljiva i otići će. Oh, da se
bar neko ovde probudi!”
„Avdotja Ignjatijevna”, - upade u reč laskavi činovnik, „
pričekajte malčice; novi će progovoriti.”
„А ima li i mladih među njima?”
„Ima i mladih, Avdotja Ignjatijevna, čak i mladića.”
„ Ah, kako je to dobro došlo.”
„А što, još nisu započeli?”, javi se njegovo prevashodstvo.
 „Čak se ni oni od tri dana nisu još osvestili, Vaše
prevashodstvo, sami izvolite znati da nekad i po nedelju dana ćute.
Dobro jete su ih juče, prekjuče i danas odjednom mnoge doneli.
Inače su unaokolo na deset hvati sve sami prošlogodišnjaci.”
„Da, interesantno.”
„Eto, Vaše prevashodstvo, danas su aktivnog tajnog savetnika
Taraseviča sahranili. Po glasovima sam saznao. Njegov mi je nećak
poznat, malopre je spuštao sanduk u raku.”
„А gde je on?”
„Na pet koraka od Vas, Vaše prevashodstvo, u levo. Skoro kod
samih Vaših nogu... Kad biste se sa njim mogli upoznati.”
„Hm, ne - zar... kako da ja prvi...”
„Ра on će početi. Vaše prevashodstvo. Za nj će biti čak i
laskavo, ostavite Vi to samo meni, Eja...”
„Ah, ah... ah, šta je to sa mnom?”, zastenja odjednom nečiji
nov uplašen glasić.
„Nov, Vaše prevashodstvo, nov, hvala Bogu, i kako brzo!
Nekad ćute po nedelju dana.”
„Ah, izgleda da je mladić!” vrisnu Avdotja Ignjatijevna.
„Ја... ja... ja sam od komplikacija... i tako iznenada!”, protepa
opet mladić.
„Meni Šulc uoči toga dana, kako reče: kod Vas je, veli,
komplikacija, a ja ujutru na prečac umro. Ah, ah!”
„Ра šta da radite, mladi čoveče”, - milostivo i očevidno
radujući se novajliji, primeti general, „treba se utešiti. Izvolite u našu
takozvanu dolinu Josafatovu. Mi smo ljudi dobri, poznaćete nas i
oceniti. General-major Vasilije Vasiljevič Pervojedov, na usluzi.”
„Ah, ne! Ne, nisam ja tu, ne. Ja sam kod Šulca; kod mene je
znate komplikacija, prvo mi je zahvatilo grudi, pa kašalj, zatim sam
nazebao: pluća i grip... i odjednom tako neočekivano... glavno,
sasvim neočekivano.”
„Kažete: prvo grudi”, blago se umeša činovnik, kao da želi da
obodri novajliju.
 „Da grudi i sluz, a posle nestade sluzi, pa ne mogu da dišem
i... znate...”
„Znam, znam. Ali ako je stvar bila u plućima, trebalo je da
odete Pre kod Eka, a ne kod Šulca.”
„А, znate, ja sam se jednako spremao da odem kod Botkina ...
i odjednom ...”
„Ali Botkin ujeda”, primeti general.
„Ah, ne, ne ujeda; slušao sam da je tako pažljiv i sve Vam
unapred predskaže.”
„Njegovo prevashodstvo je to reklo s obzirom na cenu”,
popravi činovnik.
„Ah, idite, molim Vas, vreća srebrnjaka, ali kako Vas samo
pregleda, pa recept... ja sam neizostavno mislio da odem, zato što su
mi govorili... Šta velite, gospodo, kud da idem: kod Eka ili kod
Botkina?”
„Šta? Kuda?”, prijatno se kikoćući, zanjiha se generalov leš.
Činovnik gaje pratio falsetom.
„Mili dečko, mili, dobrosrdni dečače, kako te volim!”,
oduševljeno ciknu Avdotja Ignjatijevna.
„Eto, takvog kad bi stavili pored mene!”
Ne, to ja već ne mogu dopustiti! I to je savremeni mrtvac! Ali
da čujem još, ne treba žuriti sa zaključcima. Sećam se tog šmrkavca-
novajlije, video sam ga skoro u mrtvačkom sanduku, imao je izraz
preplašenog pileta, najodvratniji izraz na svetu! Ali, šta je dalje?

Dalje nastade takva zbrka da mi nije sve ni ostalo u pameti, jer

se odjednom mnogi probudiše: probudio se činovnik, državni
savetnik po rangu, i odmah započe sa generalom o skorom projektu
nove podkomisije u Ministarstvu dela, i o verovatnom premeštaju u
vezi sa tom podkomisijom, čime je generala mnogo razonodio.
Priznajem da sam i ja sam čuo mnogo šta novo i začudio se kakvim
se sve putevima ponekad mogu doznati administrativne novosti u
ovoj prestonici. Zatim se upola probudio neki inženjer, ali je još
dugo gunđao potpune besmislice, tako da ga naši nisu ni dirali, već
ga ostavili da se malo izleži. Naposletku je ispoljila znake grobnog
oduševljenja i znatna gospođa koja je jutros sahranjena pod
katalfakom. Lebezjatnjikov se (jer se laskavi pridvorni savetnik koji
je ležao pored generala i koga sam omrznuo, zvao Lebezjatnjikov)
tad vrlo užurbao i začudio se kako se ovoga puta svi tako brzo bude.
Priznajem da sam se i ja začudio; uostalom neki od njih su bili
sahranjeni još prekjuče, kao na primer jedna vrlo mlada devojka,
šesnaestih godina, koja se na sve kikotala... kikotala, odvratno i
pohotljivo.
„Vaše prevashodstvo, tajni savetnik Tarasevič se budi!”,
objavi užurbano Lebezjatnjikov.
„А? Staje to?”, gadljivo i šištavim glasom progunđa tajni
savetnik koji se najedared probudio. U njegovom glasu bilo je nečeg
ćudljivo-zapovedničkog. Radoznalo oslušnuh jer sam čuo
poslednjih dana o tom Taraseviču nešto vrlo sablažnjivo i
uznemirujuće.
„То sam ja, Vaše prevashodstvo, zasad samo ja.”
„ Šta želite?”
„Samo da se raspitam za zdravlje Vašeg prevashodstva; s
početka, dok se ne navikne, svaki se ovde oseća kao u maloj
teskobi... General Pervojedov želeo bi da ima čast da se upozna sa
Vašim prevashodstvom i nadaju se...”
,,Ne znam za njega...”
„Zaboga, Vaše prevashodstvo, general Pervojedov, Vasilije
Vasiljevič...”
„Jeste Ii Vi general Pervojedov?”
„Ne, Vaše prevashodstvo, ja sam samo pridvorni savetnik
Lebezjatnjikov, na usluzi, a general Pervojedov...”
„Tričarije! Molim Vas, ostavite me na miru.”
„Okanite se!”, naposletku dostojanstveno zaustavi sam
general Pervojedov odvratnu užurbanost svog grobnog klijenta.
„Još se nisu sasvim probudili, Vaše prevashodstvo, treba uzeti
u obzir da se još nisu navikli; kad se sasvim probude drugačije će
Vas primiti...
 „Ostavite to.”, ponovi general.
„Vasilije Vasiljeviču! Hej, Vi, Vaše prevashodstvo!”,
odjednom jako i razmetljivo zavika pored Avdotje Ignjatijevne
jedan sasvim nov glas, glas gospodski i drzak, sa umornim
modernim izgovorom i nemarnim skandiranjem; „Posmatram Vas
sve evo već dva sata, a ja već tri dana ležim; sećate li me se, Vasilije
Vasiljeviču? Klinjevič, nalazili smo se kod Volokovskih, gde su
Vas, ni sam ne znam zašto, primali.”
„ Kako, grof Petar Petrovič... zar je moguće da ste to Vi... i u
tako mladim godinama ... Koliko žalim.”
„Da, i ja sam žalim, ali menije svejedno, zato hoću da izvučem
odavde štogod se može izvući. Ali nisam grof, već samo baron. Mi
smo Vam neki jadni barončići, od lakeja postali, ne znam ni kako,
pljujem na sve to. Ja sam samo nitkov pseudo-višeg sveta i smatraju
me za „milog polisona”.16 Moj otac bcše nekakav generalčić, a mati
mi je bila primljena eu haut licu.17 Prošle godine sam sa čivutinom
Zifeljem pedeset hiljada lažnih novčanica napravio, pa sam ga zato
potkazao, a novac je Juljka Cherpentier de Lusignan odnela u Bordo.
Zamislite samo, ja sam skoro bio veren sa Ščevalevskom, tri meseca
joj je nedostajalo do šesnaest godina, još je bila u institutu, a uz nju
devedeset hiljada davahu. Avdotja Ignjatijevna, sećate li se kako ste
me pre petnaest godina razvratili, dok sam bio još četrnaestogodišnji
paž?”
„Ah, to si ti, bitango jedna, bar je tebe Bog poslao, inače je
ovde...”
„Uzalud ste Vašeg suseda negocijanta osumnjičili zbog
rđavog mirisa... Ja sam samo ćutao i smejao se. To od mene bazdi,
mene su u zalivenom sanduku sahranili.”
„Uh, kakav poganac! Ali ipak se radujem; nećete verovati,
Klinjeviču, nećete mi verovati, kolika je ovde odsutnost života i
duhovitosti.”
„Ра dabogme, dabogme, i ja nameravam da ovde stvorim nešto

16
nestaško.
17
Na visokom mestu.
originalno. Vaše prevashodstvo, - ne zovem vas, Pervojedove, -
Vaše prevashodstvo broj dva, gospodine Taraseviču, tajni savetniče!
Odazovite se! Ovde je Klinjevič, koji Vas je za vreme posta vozio
kod m-lle Firi, čujete li?”
„Čujem vas, Klinjeviču, i jako se radujem, verujte...”
„Ni za groš ne verujem i pljujem na sve. Ja bih Vas, mili starče,
prosto poljubio, ali hvala Gospodu što ne mogu. Znate li, gospodo,
šta je ovaj grand-pére napravio? On je pre tri ili četiri dana umro i,
možete li zamisliti, celih četiri stotine državnog manjka ostavio?
Suma za udovice i siročad; a on je nekim načinom sam gazdovao,
tako da ga poslednjih osam godina nisu ni kontrolirali. Zamišljam:
kako su sad oni gore izdužili lica i kako ga samo pominju? Zar nije
sladostrasna misao? Ja sam se poslednjih godinu dana stalno čudio:
kako taj sedamdesetogodišnji starkelja i još dalje koješta, ima još
toliko snage za razvrat i - eto odgonetke! Te udovice i sirotice—ma
sama pomisao na njih morala gaje raspaljivati!... Ja sam to odavno
doznao, jedini sam ja i znao, ona mi je došapnula, i čim sam
nanjušio, odmah sam prijateljski navalio na njega: „Daj dvadeset i
pet hiljada, inače će te sutra revizija”... Zamislite, tada se kod njega
našlo samo trinaest hiljada, tako da, izgleda, baš je na vreme umro.
Grand-pére, grand-pére, čujete li?”
„Cher Klinjeviču, ja se sa Vama potpuno slažem i zaludu ste
se upuštali u takve pojedinosti. U životu ima toliko patnji, mučenja,
i tako malo nagrade; da si zaželeo da se naposletku smirim... ali,
koliko vidim, nadam se da i ovde izvučem ponešto...”
„Kladim se da je već nanjušio Katišu Berestovu!”
„Kakvu? Kakvu Katišu?”, pohotljivo zadrhta starčev glas.
„ A-a, kakvu Katišu? Pa evo ovde, levo, pet koraka od mene,
a od Vas deset. Već peti danje ovde, i kad biste samo znali,
grandpére, kakva je to gadurica... iz dobre kuće, vaspitana i -
monstrum, monstrum poslednjeg stepena! Ja je nikome nisam
pokazivao, samo sam ja za nju znao... Katiša, odazovi se!”
,,Hi-hi-hi!”, odazva se napregnuti zvuk devojačkog glasića; u
njemu se začu nešto kao ubod igle. “,Hi-hi-hi!”
 „I pla-voj-čica?”, isprekidano u tri zvuka protepa grand-pére.
“,Hi-hi-hi!”
„ Meni ... meni se već odavno”, protepa starac, gušeći se,
„sviđala mašta o plavojčici ... petnaestak godina... i to baš u ovakvim
prilikama.”
„Ah, čudovište!”, uskliknu Avdotja Ignjatijevna.
„Dosta!”, preseče Klinjevič.
„Vidim da je materijal odličan. Odmah ćemo ovde udesiti
stvari što se najbolje može. Glavno je da se veselo provede ostalo
vreme; ali kakvo vreme? Hej, Vi, činovniče nekakvi,
Lebezjatnjikove, da l' tako beše, čuo sam da su Vas tako zvali!”
„Lebezjatnjikov, pridvorni savetnik, Semjon Jevsejič, stojim
na usluzi i neobično-neobično-neobično se radujem.”
„Pljujem na to što se Vi radujete, ali mi se čini da Vi ovde sve
znate. Recite mi prvo (ja se još od juče čudim), na koji to način mi
ovde govorimo?”
Pa mi smo umrli, a eto govorimo; pa kao da se i mičemo;
međutim, mi niti govorimo, niti se mičemo! Kakve su to smicalice?”
„То ako biste želeli, barone, mogao bi Vam Platon Nikolajevič
bolje od mene objasniti.”
„Kakav Platon Nikolajevič? Ne nagvaždajte, već pređite na
stvar.”
„Platon Nikolajevič je naš domorodni ovdašnji filozof,
prirodnjak i magistar. On je štampao nekoliko filozofskih knjiga, ali
evo već tri meseca kako se sasvim gubi, tako da gaje sada nemoguće
razdrmati. Jedanput nedeljno promrmlja po nekoliko reči koje se ne
odnose na stvar.”
„Na stvar, na stvar, bar Vi!”
„On objašnjava to vrlo prostom činjenicom, time, što smo mi
gore, dok smo živeli, pogrešno smatrali tamošnju smrt za pravu smrt.
Ovde telo još jedanput kao da oživljava, ostaci života se
usredsređuju, ali samo u svesti. To se - ne umem da se izrazim - život
nekako produžava, kao po inerciji. Sve je koncentrisano (po
njegovom mišljenju), negde u svesti i produžava se još dva-tri
meseca, a nekad i pola godine. Na primer, postoji ovde jedan koji se
skoro sasvim raspao, ali šestonedeljno jedanput, još uvekpromrmlja
po neku reč, naravno besmislenu, o nekakvom boboku: „Bobok,
bobok”. Znači da i u njemu život još tinja kao neprimetna žiška...
„Dosta glupo. A kako to da ja osećam smrad, a nemam čulo
mirisa?”
„То... he-he... E, tu se naš filozof već sasvim zapetljao. Baš
čulu mirisa je rekao da se ovde oseća, takoreći, moralni smrad, he-
he! Smrad duše, da bi za ta dva-tri meseca uspela da se pribere
pokaje, i da je to, takoreći, poslednje milosrđe... Ali meni se čini,
barone, da je to već mistično buncanje, opravdano u njegovom
stanju... “
„Dosta, uveren sam da su dalje same gluposti. Glavno je, dva-
tri meseca života, i na kraju krajeva - bobok. Predlažem svima da
provedemo ta dva meseca što prijatnije i da prema tome udesimo
svoja načela drukčije. Gospodo! Predlažem da se ničega ne stidimo
!”
„Ah, to, to, to dajte, da se ničega ne stidimo!14, čuo se hor
glasova, i čudnovato, začuše se sasvim novi glasovi, glasovi onih
koji su se tek probudili. Sa naročitom gotovošću grmnu u basu svoj
pristanak inženjer, koji se sad sasvim osvesti. Devojčica Katiša samo
se radosno zakikota.
„Ah, koliko želim da se ničega ne stidim!”, sa oduševljenjem
uskliknu Avdotja Ignjatijevna.
„Čujete, kad već Avdotja Ignjatijevna pristaje da se ničega ne
stidi ...”
,,Ne-ne-ne, Klinjeviču, ja sam se stidela, ja sam se tamo ipak
stidela, ali ovde strašno, strašno želim da se ničega ne stidim!”
„Razumem, Klinjeviču”, probasira inženjer, „što predlažete da
udesimo ovdašnji, takoreći, život na novim i razumnim načelima.”
„То, pljujem ja na to! Za te stvari pričekajmo Kuđejarova, juče
su ga doneli. Kad se probudi, sve će Vam objasniti. To Vam je jedna
persona, divovska persona! Izgleda da će sutra dovući još jednog
prirodnjaka, sigurno i jednog oficira, a ako se ne varam, kroz tri-
četiri dana i jednog feljtonistu zajedno sa urednikom. Uostalom,
dođavola s njima, mi ćemo skupiti svoje društvance i sve će se samo
od sebe udesiti. Samo, zasad, hoću da se ne laže. To samo, jer je to
najglavnije. Živeti na zemlji i ne lagati - nemoguće je, jer su život i
laž sinonimi; a ovde ćemo smeha radi prestati da lažemo. Dođavola,
pa valjda i grob nešto znači! Svi ćemo glasno pričati naše istorije i
ničega se nećemo stideti. Ja ću prvi o sebi da ispričam. Znate, ja sam
od pohotljivih. Sve ono gore bilo je vezano trulim konopcima. Dole
konopci i da proživimo ova dva meseca u najbestidnijoj istini!
Razgolitimo se, obnažimo se!”
„Obnažimo se, obnažimo!4, povikaše svi glasovi.
„Ја strašno, strašno želim da se obnažim!”, podvriskivala je
Avdotja Ignjatijevna.
„Ah, ah... Ah, vidim da će ovde biti veselo, neću da idem kod
Eka!”
„ Ne, ja bih da živim, znate, ja bih da živim!”
,,Hi-hi-hi.”, kikotala se Katiša.
„Glavno, niko nam ne može ništa zabraniti, i premda vidim da
se Pervojedov ljuti, rukom me ipak ne može dohvatiti. Grandpére,
pristajete li?”
„Ја se potpuno, potpuno slažem i to sa najvećim
zadovoljstvom, samo s tim da Katiša prva počne svoju biografiju.”
„Protestujem! Protestujem svom snagom.”, čvrsto izgovori
general Pervojedov.
„Vaše prevashodstvo!”, užurbano i uznemireno je tepao tihim
glasom i ubeđivao nitkov Lebezjatnjikov, „Vaše prevashodstvo, pa
za nas je zgodnije ako pristanemo. Tu je, znate, ta devojčica ... i,
naposletku, sve te stvarčice...”
„Recimo, devojčica, da, ali...”
„Zgodnije je, Vaše prevashodstvo, Boga mi, bilo bi zgodnije.
Pokušajmo, makar radi primera...”
„Čak ni u grobu mi ne daju da se smirim!”
„Prvo, generale, Vi i u grobu igrate preferans, a drugo, mi na
Vas plju-je-mo”, odskandira Klinjević.
 „Milostivi gospodine, molim Vas da se ne zaboravljate.”
„Šta? Pa Vi me ne možete dohvatiti! Ja Vas mogu ovde dražiti
kao Juljkinu pudlu. Uostalom, gospodo, kakav je on ovde general?
Tamo je bio general, a ovde je špijun.”
„Ne, nisam špijun, ja sam i ovde...”
„Ovde ćete Vi istrunuti u sanduku i od Vas će ostati samo šest
bakarnih dugmeta.”
„Bravo, Klinjeviču, ha-ha-ha!”, zaurlikaše glasovi.
„Ја sam služio moga vladara... imam sablju...”
„Vašom sabljom možete miševe da bodete, a pored toga, Vi je
nikad niste ni vadili.”
„Svejedno; bio sam sastavni deo celine.”
„ Ko zna kakvih sve delova celine ima.”
„Bravo, Klinjeviču, bravo, ha, ha, ha!”
„Ne razumem, šta znači sablja.”, objavi inženjer.
„Pobeći ćemo od Prusa kao miševi, i oni će nas raščerupati kao
paperje!”, uzviknu udaljen i meni nepoznat glas, koji je bukvalno
grcao od oduševljenja.
„ Sablja, gospodine moj, to je čast!”, pokuša da uzvikne
general, ah sam ga samo ja čuo. Razleže se opšte i dugo urlanje, buna
i galama, samo se razabirala, nestrpljiva do histerije, cika Avdotje
Ignjatijevne:
,,De, brže, hajte brže! Ah, kad ćemo već početi da se ničega
više ne stidimo!”
„ Oh-ho-ho! Vaistinu mi duša po mukama hodi!”, začu se glas
prostaka, i...
I tu ja odjednom kinuh. Desilo se iznenada i nenamerno, ali
efekat je bio poražavajući: sve je zaćutalo, kao na groblju, iščezlo je
kao san. Nastala je prava grobna tišina. Ne mislim da su se od mene
zastideli: zar nisu rešili da se ničega ne stide? Sačekao sam pet
minuta, ali - ni reči, ni zvuka. Ne može se pretpostaviti da su se
uplašili prijavljivanja policiji, jer šta tu može policija? Nehotice
zaključujem da oni ipak moraju imati neku tajnu, nepoznatu
smrtnima, koju brižljivo skrivaju od svakog smrtnika.
„Е”, pomislio sam, „mili moji, ja ću vas još posetiti”. Tim sam
rečima napustio groblje.
Ne, ovo ja ne mogu da dozvolim; ne, zaista ne! Bobok mene
ne buni (baš i jeste pravi bobok)!
Razvrat na takvom mestu, razvrat poslednjih uzdanja, razvrat
trulih i smrdljivih leševa, koji ne štede ni poslednje trenutke
saznanja! Njima su dati, poklonjeni, ti trenuci i... A što je
najglavnije, na takvom mestu! Ne, to ja ne mogu da dozvolim...
Otići ću u ostale klase, da svuda čujem. Da, da, treba sve čuti,
a ne samo po jednom kraju stvoriti sud. Možda ću naići i na nešto
utešno.
A ovima ću se neizostavno vratiti. Obećali su svoje biografije
i razne anegdotice. Fuj! Ali ću poći, neizostavno ću poći, jer je to
stvar savesti.
Odneću ovo u “,Graždanin” tamo su i portre jednog urednika
izložili; možda će naštampati i ovo.

Prevela Branka Kovačević

 Embrouz Birs

UKLETA STVAR

Prvi deo - Ne jedeš uvek ono staje na stolu

Uz svetlost lojanice koja je stajala na ivici starog stola, jedan

čovek je čitao nešto što je bilo napisano u svesci. Bila je to stara
beležnica, prilično pohabana; i tekst u njoj nije bio baš čitljiv, pa je
čovek često približavao knjigu plamenu sveće. Senka koju je sveska
tada pravila, u misteriju bi bacila polovinu sobe, zamračujući lica i
figure; jer je, pored čitaoca, još osmoro ljudi bilo tu. Sedmorica su
sedela uz stari drveni zid, u tišini, bez pokreta, a pošto je soba bila
mala, nisu bili daleko od stola. Ispruženom rukom mogao si
dodirnuti osmog čoveka koji je ležao na stolu, okrenut licem na gore,
delimično pokriven čaršavom, ruku spuštenih sa strane. On je bio
mrtav.
Čovek sa sveskom nije čitao naglas, a ostali su ćutali; kao da
su svi čekali da se nešto dogodi; samo je mrtvac bio taj koji nije
očekivao ništa. Iz blagog mraka spolja ušao je, kroz otvoren prozor,
najpoznatiji zvuk noći u divljini dugačak bezimeni ton dalekog
kojota. Hor različitih insekata, i uopšte hor svih misterioznih
zvukova koji se inače noću čuju, odjednom su prestali, kao da su se
osetili indiskretnim. Ništa od ovoga nije bilo primećeno od strane
ovog društva; njegovi članovi bili su naučeni da zvukove posmatraju
samo ako mogu da imaju korist od njih; a to je bilo očigledno po
izrazima na njihovim prekaljenim licima čak i uz slabašnu svetlost
sveće. Oni su očigledno bili ljudi iz istog kraja farmeri i drvoseče.
Čovek koji je čitao bio je malo drugačiji; neko bi za njega
rekao da je video sveta, da je bio svetski čovek, iako bi po njegovom
oblačenju mogao da pretpostaviš da je imao neke veze sa
organizmima u okruženju. Njegov kaput bi teško prošao u San
Francisku; obuća nije bila iz urbanih područja, a šešir koji je stajao
pored njega na podu (on je bio jedini bez šešira), bio je takav da,
kada bi bilo ko pomislio da je to bila stvar za ukras, pogrešio bi.
Izgledom je taj čovek bio zgodan, sa malim tragovima strogosti;
zbog toga je ili predodređen ili obrazovan da bude autoritet ostalima.
On je bio islednik. Zbog prirode posla, on je bio taj koji je čitao ovu
svesku, a koja je pronađena među pokojnikovim stvarima u njegovoj
kolibi, gde se istraga upravo odvijala.
Kada je islednik završio sa čitanjem knjige, stavio ju je u
prednji džep. U tom trenutku se vrata otvoriše ijedan mladić uđe. On
sigurno nije bio od planinskog karaktera i odgoja: bio je vrsta
momaka koji su odrastali u gradovima. Odeća mu je bila prašnjava,
zbog putovanja. U stvari, jurio je kao vetar da bi stigao na istragu.
Islednik mu je klimnuo glavom; ostali su se pravili da ga ne
primećuju.
„Čekali smo te”, reče islednik, „neophodno je da završimo
ovaj posao večeras.”
Mladić se nasmeja.
„Izvinite što ste me čekali”, reče, kasnim, ne što izbegavam
vaš poziv, nego što sam morao da odem u svoje novine da prijavim
zbog čega sam pozvan.”
Islednik se smejao.
„Izveštaj koji ste dali u novine”, reče, „ verovatno se razlikuje
od onoga što ćete reći ovde pod zakletvom. “
„То je”, odgovori mladić nervozno, pocrvenevši, „Vaša volja.
Pisao sam na indigo papiru i imam kopiju toga. To nije napisano kao
vest jer je neverovatno, već samo kao priča. To može da uđe u moje
svedočanstvo pod zakletvom.”
„Ali Vi tvrdite da je to neverovatno.”
„Ne bi to bilo upućeno Vama, gospodine, ako se sad zakunem
da je i to istina.”
Islednik je ćutao neko vreme, gledajući u pod.
Ljudi uz zidove kolibe su šaputali između sebe, ali retko ko je
pogledao leš. Na kraju je islednik podigao pogled i rekao:
“Nastavljamo sa istragom.”
Ljudi skinuše šešire. Svedok položi zakletvu.
„Vaše ime?”, upita islednik.
 „Vilijem Harker.”
„Godine?”
„Dvadeset sedam.”
„Da li ste poznavali preminulog Hjua Morgana?”
„Da.”
„Da li ste bili pored njega kada je umro?”
„Blizu njega.”
„Kako se to dogodilo, mislim, zbog čega ste bili tu?”
„Često sam posećivao njegovu kuću kada bih išao u lov ili
pecanje. Nekim delom, radio sam to da bih istražio njegov čudan,
usamljenički život. Izgledao je kao savršeni lik za priču. Nekada
pišem priče.”
„Ја ih ponekad čitam.”
„Hvala Vam.”
„Uopšteno sam mislio na priče, ne na Vaše.”
Neki od ljudi se nasmejaše. U tako tmurnoj atmosferi humor
je bio osveženje. Vojnici se često smeju usred bitke, a čak i u sobi
smrti šala dobro dođe.
„Kažite mi okolnosti smrti ovog čoveka”, reče islednik,
„možete koristiti bilo kakve beleške ne bi li se bolje podsetili.”
Svedok je to razumeo. Izvadivši rukopis iz prednjeg džepa,
prineo gaje sveći i prevrnuo je nekoliko listova dok nije pronašao
deo koji je želeo da pročita.

Drugi deo - Šta sve može da se desi u poljima divljeg ovsa

Sunce jedva da je izašlo kada smo napustili kuću. Tražili smo

prepelice, obojica sa sačmarama, ali smo imali samo jednog psa.
Morgan je rekao da je najbolje mesto iza jednog prevoja na kojije
pokazivao, i mi smo krenuli tamo stazom kroz cestar. Sa druge
strane nalazilo se relativno ravno polje, gusto, prekriveno divljim
ovsom. Izlazeći iz čestara, Morgan je išao nekoliko jardi ispred
mene. Odjednom smo ćuli, negde u daljini, desno od nas, zvuk neke
životinje koja je lomila po žbunju koje smo videli i koje se divlje
treslo.
„Naleteli smo na jelena”, rekoh, „šteta što ne ponesoh
karabin.”
Morgan, koji je stao i pažljivo posmatrao čestar koji se tresao,
ne reče ništa, samo napuni obe cevi u pušci i uze je na gotovs. Osetio
sam da je uznemiren, što me je iznenadilo, jer je imao reputaciju
osobe koja je veoma hladnokrvna, čak i u trenucima bliske
opasnosti.
„Hajde, daj bre”, rekoh, „nećeš valjda da pokušaš da upucaš
jelena sitnom sačmom?”
On je i dalje ćutao; ali kad sam ga pogledao, okrenuo se prema
meni i ja sam se iznenadio intenzitetom njegovog pogleda. Tada sam
shvatio da je nešto ozbiljno u pitanju, a moja prva pretpostavka bila
je da smo „naleteli” na grizlija. Prišao sam Morganu pažljivim
korakom.
Žbunje se sada smirilo, kao i zvuk, ali Morgan se nije micao
sa mesta.
„Staje to? Koji đavo je tamo?”
„Ukleta stvar!”, odgovorio je, ne okrećući glavu. Njegov glas
bio je tih i neprirodan. Vidljivo je drhtao.
Hteo sam da ga pitam nešto više o tome, kada sam primetio da
se divlji ječam savija na neopisiv način, blizu žbunja koje smo
posmatrali. Ne mogu da opišem to kretanje. Izgledalo je kao da ga
povija vetar, koji ga nije samo povijao, nego ga je gazio lomio gaje
da nije mogao da se uspravi; a to kretanje je polako hvatalo pravac
prema nama.
Nikada nisam video ništa što me je toliko zbunilo kao ovaj
neobičan i neverovatan fenomen, ali ne mogu da se setim da sam se
uplašio. Sećam se a to govorim sad. jer sam se tada toga prisetio da
sam jednom, gledajući besciljno kroz otvoren prozor, primetio jedno
malo drvo za koje sam pogrešno procenio da se nalazi u blizini
nekoliko većih stabala u daljini. Izgledalo je iste veličine kao i ta, ali
se videlo jasnije i njegovi detalji su odskakali od okoline. To je bila
samo optička varka, ali me je u tom trenutku prepala. Mi se
oslanjamo na stvari koje su normalne i po svim fizičkim zakonima,
tako da najmanje odstupanje od istih shvatamo kao bezbedonosnu
pretnju, kao upozorenje na nezamislivu propast. Zbog toga su sada
neverovatno pomeranje i savijanje biljaka, i lagano približavanje te
linije, delovali prilično uznemirujuće. Moj kompanjon je izgledao
veoma uplašen, a ja sam jedva bio svestan u trenutku kada je
nanišanio i pucao iz obe cevi na savijeni ovas. Pre nego što se dim
razišao, čuo sam glasan divlji vrisak - vrisak divlje životinje i,
bacajući pušku na zemlju, Morgan se okrenuo i pobegao koliko ga
noge nose. U tom trenutku sam bio oboren na zemlju od strane nečeg
što nisam video od dima neka mekana, teška materija kao da je
bačena na mene.
Dok sam uspeo da se uspravim i pronađem pušku, koja mi je
ispala iz ruku, čuo sam Morgana kako vrišti u smrtnoj agoniji, a uz
njegove krike sam čuo divlje, monstruozne zvukove koji su
podsećali na gomilu pasa koji se bore. Neopisivo uplašen, jedva sam
se uspravio i pogledao u smeru kuda je Morgan pobegao; i, bože
poštedi me da ne vidim nikada više tako nešto! Sa udaljenosti od
nekih tridesetak metara bio je moj prijatelj, klečeći najednom
kolenu, glave zavrnute u odvratnom smeru, bez šešira, raščupane
kose. Celo telo mu se pomeralo divlje, napred-nazad i levo-desno.
Njegova desna ruka bila je uspravljena, a izgledalo je kao da nema
šaku, ili je barem ja nisam mogao videti. Druga ruka mu je cela bila
nevidljiva. Vremenom, kako mi se polako vraćalo sećanje na detalje,
shvatio sam da sam mogao samo poneke delove tela da mu vidim;
kao da je bio delimično izbrisan ne mogu drugačije to da izrazim a
da je onda njegovo drmanje omogućavalo da se neki delovi vide.
Ovo je verovatno trajalo nekoliko sekundi, ali za to vreme je
Morgan zauzeo sve moguće poze odlučnog rvača koji je pregažen
većom snagom i masom. Nisam video ništa sem njega, a i to sam
jedva video. Tokom celog incidenta njegovi vrisci i proklinjanja su
se čuli, pretapajući se sa režanjem i besnim zvukovima koje ja
nikada nisam čuo ni u čoveka ni u životinje.
U trenutku sam stajao neodlučno, a onda sam bacio pušku i
potrčao da pomognem svom prijatelju. Javila mi se misao da možda
ima neku vrstu napada, neku vrstu epilepsije. Pre nego što sam stigao
do njega, on se smirio i stišao. Svi zvukovi su nestali, a sa osećajem
takve jeze koju je povećavala sama tišina, video sam ponovo da se
divlji ovas savija, ovog puta odlazeći prema šumi. Tek kada je sve
prestalo, mogao sam da pogledam svog prijatelja. Bio je mrtav.

Treći deo - Čovek iako nag može biti u ritama

Islednik ustade sa stolice i stade pored mrtvaca. Uhvatio je

ivicu čaršafa i sklonio ga, otkrivajući celo telo, golo i pod svetlošću
sveća žuto kao ilovača. Imalo je ipak, velike crne modrice, očigledno
prouzrokovane velikim unutrašnjim krvarenjima i povredama.
Grudni koš i bokovi su izgledali kao da je bio pretučen motkom.
Imao je i odvratne razderotine; koža mu je na nekim mestima bila
izrezana u fronde.
Islednik ode do drugog kraja stola i odveza svilenu maramicu
kojom je bila zavezana vilica. Kada je maramica sklonjena, videlo
se šta je ostalo od vrata. Neki od porotnika koji su ustali, želeći da
vide bolje, pokajali su se zbog svoje radoznalosti. Svedok Harker
otvori prozor i naže se preko njega, bled, i na ivici povraćanja.
Stavljajući maramicu preko mrtvačevog vrata, islednik ode do ugla
sobe i iz gomile odeće poče da vadi deo po deo, razgledajući svaki
od njih. Svi su bili pocepani i natopljeni krvlju. Porotnici nisu
pokušavali da bolje pogledaju to. Izgledali su pomalo
nezainteresovano. Istina je bila da su sve ovo već videli; jedina nova
stvar bilo je Harkerovo svedočenje.
„Gospodo”, reče islednik, „mislim da nemamo više nijedan
dokaz. Vaša dužnost vam je već objašnjena; ako nemate više ništa
da pitate, možete izaći napolje i doneti presudu.”
Nadzornik ustade visoki, bradati šezdesetogodišnjak,
farmerski odeven.
„Voleo bih da pitam jedno pitanje gosn islednik”, reče, „iz
koje je ludare ti pobego ovaj svedok?”
„Gospodine Harker”, reče islednik smirenim glasom, „ iz koje
ste poslednje ludnice pobegli?”
 Harker ponovo pocrveni, ali ne reče ništa, i sedam porotnika
ustaše i mimo izađoše iz kolibe,
„Ako ste završili sa vređanjem, gospodine”, reče Harker, čim
su ostali sami sa mrtvacem, „pretpostavljam da sad imam slobodu
da odem?”
„Da.”
Hаrkеr ustade da krene, ali zastade, sa rukom na kvaci.
Profesionalna deformacija je bila jaka kod njega jača od osećanja
ličnog dostojanstva. Okrenuo se i rekao:
„Та sveska koju imate kod sebe to je Morganov dnevnik.
Vidim da ste bili veoma zainteresovani za to; čitali ste dok sam ja
svedočio. Mogu li da je pogledam? Javnost bi volela da zna...”
„Sveska nema veze sa ovim”, odgovori zvanično, vraćajući je
u džep kaputa, „sve unutra napisano odnosi se na događaje pre
piščeve smrti.”
Kako je Harker izašao, porota se vratila i stala oko stola, na
kojem je ležao pokriveni leš, čije su se konture nazirale kroz čaršaf.
Nadzornik sede pored sveće, izvadi iz džepa olovku i parče papira i
napisa marljivo presudu, koju su svi, neki sa poteškoćama, potpisali.
„Mi, porota, pronalazimo da je smrt usledila kao napad
planinskog lava18, jer mislimo da rane odgovaraju tome.”
Četvrti deo
Objašnjenje iz grobnice
U dnevniku pokojnog Hjua Morgana postojali su neki
zanimljivi unosi, koji bi možda imali neku naučnu vrednost. Kada
se istraga završila, njegov dnevnik nije bio uvršten u dokaze;
moguće da je islednik mislio da to nije vredno zbunjivanja porote.
Datum prvog unosa nije mogao da se vidi; gornji deo lista bio je
pocepan; a ostatak teksta bio je sledeći:
„bi trčao u polukrugovima, glave uvek okrenute ka centru ili
bi stajao uspravno, divlje lajući. Na kraju je pobegao u žbunje što je
brže mogao. U prvom trenutku sam pomislio da je poludeo, ali kada

18
Puma, planinski lav prim, prev
sam došao kući, nisam mogao da nađem drugo objašnjenje sem da
je to uradio od straha od kazne.
„ Da li pas može da vidi svojim nosem? Da li mirisi uključuju
neki moždani centar koji ih pretvara u slike?”
„2. septembar. Posmatrajući zvezde sinoć, sa prevoja istočno
od kuće, primetio sam da pravilno nestaju, s leva na desno.
Pomračivale su se u liniji koja je bila široka stepen ili dva. Kao da je
nešto prošlo između njih i mene; nisam to mogao videti, a i zvezde
nisu toliko guste da bih mogao da nazrem oblik. Uf! Ovo mi se ne
sviđa.”
Nekoliko nedelja je nedostajalo, tri lista su bila istrgnuta iz
sveske.
„27. septembar. Ponovo je bilo tu, nalazim dokaze njegovog
postojanja svaki dan. Ponovo sam prošle noći posmatrao u istom
skrovištu, sa puškom u ruci, napunjenom sačmom za krupnu divljač.
Ujutru su sveži tragovi bili tu, kao i pre. A opet, mogu se zakleti da
nisam spavao stvarno jedva da sam sklopio oči. To je odvratno,
nepodnošljivo! Ako su ovi događaji stvarni, poludeću; ako
umišljam, onda sam već lud.”
„3. oktobar. Neću ići, neće me oterati. Ne, ovo je moja kuća,
moja zemlja. Bog mrzi kukavice.”
„5. oktobar. Ne mogu da izdržim više. Pozvao sam Harkera da
provede nekoliko nedelja sa mnom on je trezven čovek. Mogu da
procenim iz njegovog ponašanja da li me smatra ludim.”
„7. oktobar. Imam rešenje misterije; došlo mi je sinoć,
odjednom, kao otkrovenje. Koliko jednostavno, koliko grozno
jednostavno!
Postoje zvukovi koje ne možemo da čujemo. Sa svake strane
zvuka postoje ti zvukovi koje taj nesavršeni instrument, ljudsko uho,
ne može da čuje. Oni su ili previsoki ili preniski. Posmatrao sam jato
kosova u krošnji drveta, u stvari u nekoliko krošnji, i svi su pevali
zajedno. Odjednom, neočekivano, svi su u istom trenutku poleteli i
pobegli. Kako? Nisu mogli da se svi vide, bili su u različitim
krošnjama. Ni u jednom položaju vođa ne bi mogao da bude vidljiv
svima. Mora da postoji signal upozorenja ili komande, na koji su svi
poleteli istovremeno i istovremeno zaćutali, ne samo kosovi, nego i
ostale ptice prepelica na primer, odvojena od njih žbunjem, čak na
drugoj strani brda.
Poznato je među moreplovcima da grupe kitova, pljuskajući i
pevajući blizu površine okeana, znaju da zbog zakrivljenosti zemlje
miljama daleko, u isto vreme zarone i nestanu. Upozorenje je bilo
dato; previše duboko da bi ga čulo uho mornara na osmatračnici ili
uši njegovih prijatelja na palubi. Oni bi u tom trenutku možda osetili
podrhtavanje broda nalik na podrhtavanja prozora katedrale
prilikom dubokih tonova orgulja.
Ista stvar je i sa zvukovima i sa bojama. Sa svake strane
solarnog spektra hemičari otkrivaju postojanje nečega što nazivaju
“aktinskim” zrakom. Oni predstavljaju boje integralne boje u
sastavu svetlosti koje se ne mogu videti. Ljudsko oko je nesavršen
instrument; raspon mu je nekoliko oktava od stvarne ..hromatske
skale”. Nisam lud; postoje boje koje ne možemo da vidimo.
I, bože, pomozi mi! Ukleta stvar je te boje!”

Preveo Ivan Branković

 Robert Dankan Miln

SUDAR SA SUNCEM

Mesto San Francisko; godina 1883 „I zbog toga Vi mislite,

doktore, da je kometa koja je upravo primećena u Južnoafričkoj
Republici, ista kometa od prošle godine ona koju je prvi otkrio Kruls
u Rio de Žaneiru, i koja je posle bila veoma dobro vidljiva tokom
celog oktobra?”
„Vodeći se tekstovima u novinama koji su opisivali njen
izgled i pravac kretanja, ne vidim koji bi drugi zaključak mogao da
izvedem. Približava se Suncu iz istog kvadranta kao i prošlogodišnja
kometa; po izgledu liči na nju; brzina joj je ista, ako ne i veća; sve
ove činjenice su veoma jaki argumenti za moju teoriju.”
„Kako onda objašnjavate njen toliko brz povratak? Tek je kraj
avgusta, a prošlogodišnja kometa se pojavila tek negde oko
osamnaestog septembra nije prošlo ni godinu dana. Čak Enkeova19
i Bielina20 kometa imaju duže periode.”
„Moji proračuni se baziraju na tome da kometa prolazi toliko
blizu Suncu da je njena orbita poremećena, i da se svakim prolazom
smanjuje. Ja verujem, kao i gospodin Proktor i profesor Bos, da je
ovo kometa koja se pojavila 1843. i 1880.; da se kreće u pravilno
poremećenim orbitama, čija zakrivljenost smanjuje njenu revoluciju
oko Sunca stotinama godina, možda. Od kako je praćena, prvi period
je trajao trideset sedam godina, onda dve i nešto godine, i sada eto
je za manje od godinu dana; po mom mišljenju sada sledi njen pad
u Sunce.”
„Ovo je veoma zanimljivo, ako je Vaša pretpostavka tačna; a
ako se tako nešto dogodi, kakav rezultat Vi predviđate?”

19
Enkeova kometa dobila je naziv po nemačkom astronomu Johanu Francu Enkeu
koji je 1819. izračunao njenu putanju. Ona je kometa sa najkraćom orbitom i
pojavljuje se svake treće godine prim.prev.
20
Dobila ime po Vilhemu fon Bielu, nemačkom astronomu, koji je izračunao
njenu putanju 1826. Kometa nije viđena od 1852. pa se pretpostavlja da se raspala
prim.prev.
 „То zahteva još istraživanja. Uzmite još jednu cigaretu i onda
ćemo da se posvetimo toj materiji.”
Ova konverzacija se dešavala u kući mog prijatelja doktora
Arkvrajta, na Market stritu; vreme dešavanja bilo je oko jedanaest
uveče; datum, dvadeset sedmi avgust; pisanja su bila moja, a
odgovori doktorovi. Mogu da dodam da je doktor bio hemičar po
profesiji, ali je pokazivao veliki interes za sve naučne diskusije i
eksperimente.
„Efekat sudara komete sa Suncem”, primetio je doktor paleći
cigaretu, „može da zavisi od mnogo stvari. Prvenstveno zavisi od
mase, momenta i brzine komete naravno, nešto zavisi i od njenog
sastava. Dajte mi da pogledam ponovo proračune. Ah, evo ih.”, reče
profesor i uze da čita sa papira.
„Rio de Žaneiro, 18. avgust. Kometa je ponovo bila vidljiva
prošle večeri, pre i posle zalaska sunca, oko trideset stepeni od
Sunca. Gospodin Kruls objavio je da je to ista kometa od prošle
godine. Približava se Suncu za dva i po stepena dnevno. R.A. u
podne 178 stepeni, 24 minuta; dec. 83 stepena, 40 minuta, jug.”
„Ovo sad”, nastavi on dalje, „poklapa se potpuno sa pozicijom
i kretanjem prošlogodišnje komete. Dolazi sa mesta skoro tačno
južno od Sunca, i potpuno je bila nevidljiva na severnoj hemisferi
pre periheliona21.”
„Izvinite”, ubacio sam se, „da li se sećate novinskih
predviđanja vezanih za prošlogodišnju kometu, da će brzo postati
nevidljiva za nas ovde, iako će se pojavljivati na jutarnjem nebu
nedeljama, sve dok ne nestane u daljini?”
„То je zbog toga što sama priroda njene orbite nije bila
dovoljno istražena. Ravan kometine orbite seče ravan Zemljine pod
skoro pravim uglom, ali glavna osa ili glavni pravac njenog kretanja
kroz svemir, takođe je pod nagibom od nekih pedeset stepeni u
odnosu na našu ravan orbite; zbog toga se dešava da kometa dolazi
u naše vidno polje sa jugoistoka, a njen odlazni pravac ide linijom
otprilike dvadeset stepeni jugozapadno, što samim tim čini da njena

21
Tačka u kojoj je neko nebesko telo najbliže Suncu
putanja bude najvidljivija preko Ekvatora. Posledično,
prošlogodišnja kometa bila je vidljiva ujutru, i to ne samo nama nego
i svakom stanovniku planete između šesnaeste paralele severnog i
južnog pola, sve dok nije nestala zbog velike udaljenosti. Ali ono što
sam krenuo da kažem, Pre nego što ste me prekinuli, je da, ako je
udaljenost komete od Sunca bila samo trideset stepeni kada je viđena
u Rio de Žaneiru pre devet dana, a njena brzina je dva i po stepena
dnevno, ona sada nije daleko od periheliona, naročito jer joj se
brzina povećava kako se približava Suncu.”
„Pretpostavljate da će ona ovog puta udariti u Sunce?”, rekoh
ja.
„Kakav će biti rezultat?”
„Lopta od čvrstog materijala”, odgovori doktor, „veličine naše
Zemlje, ako bi se sudarila sa Suncem momentom koji sledi iz njenog
položaja u svemiru, proizvela bi dovoljnu toplotu da napaja Sunce
barem devedeset godina. Ovi proračuni ne traže veliko matematičko
i naučno znanje, naprotiv, veoma su prosti i pouzdani, jer mi imamo
tačne podatke vezane za masu i momenat planete. Ali, sa kometom
je drugačiji slučaj. Mi ne znamo od kojih elemenata je sačinjeno
njeno jezgro. Istina je da znamo njen momenat; ali šta nam to znači
kad ne znamo njenu gustinu i masu. Momenat od četiri stotine milja
u sekundi to je procenjena brzina komete u perihelionu bi, bez
sumnje, izazvao veliko sagorevanje ako bi kometa bila čvrsta. Sa
druge strane, velika tela sastavljena od tečnosti koja je jako
isparljiva, mogu se sudariti sa Suncem bez ikakvih posledica.”
„Da li mi imamo ikakve podatke o tome?”, upitah.
„Što se tiče našeg Sunca”, odgovori doktor, „nemamo; ali
nekoliko korisnih činjenica smo pokupili posmatrajući druga sunca
kojima se dogodila slična stvar, koja se može dogoditi našem. Pre
nekoliko godina, zvezda u sazvežđu Labuda zasijala je iznenada
neočekivano jako, na kraju je njena jačina svetlosti porasla od ranga
zvezde šeste kategorije naravno, to je bilo jedva vidljivo golim okom
do ranga zvezde prve kategorije. Ova pojačana svetlost se nastavila
tokom nekoliko dama i onda se sve vratilo u normalu. Sada, ispravno
je zaključiti da je ovo veliko povećanje intenziteta svetlosti moglo
da bude izazvano sudarom sa nekim velikim čvrstim telom
planetom, kometom, ili možda drugom zvezdom -zvezdom koja
nama nije vidljiva; i sad, pošto je poznato da su svetlost i toplota
samo različiti oblici iste ili slične vrste kretanja, možemo zaključiti
da se kao posledica povećanja intenziteta svetlosti, povećala i
toplota.”
„Ра šta onda mislite, kakav će biti efekat na prirodu i na nas,
uopšte na ćelu planetu, ako se dogodi slična katastrofa na Suncu kao
što ste je upravo opisali?”, upitah ja.
„Jačina svetlosti naše zvezde i njena toplota mogu se povećati
stotinu puta, možda čak i hiljadu puta, sve zavisi od same prirode
komete. Možda će se dogoditi eksplozija dovoljno jaka da svi okeani
ispare u jednoj sekundi, čak se može dogoditi da se sva čvrsta
materija na planeti rastopi i ispari, kao loptica žive u kutiji kroz koju
struji vreo vazduh.
„Veliko” i “.malo” nisu apsolutni, već samo relativni termini
u rečniku majke prirode; i jedan i drugi su jednako podložni njenim
zakonima.”, energično reče doktor.
„Utešno razmišljanje, sigurno.”, dodao sam.
„Hajde da se ponadamo da nećemo imati takvo iskustvo.”
„Kо to može reći?”, reče doktor ustajući sa stolice.
„Izvinite me na minut. Znate da ima poletanje balona sutra iz
Vudvardovog dvorišta, a ja treba da predstavim novi sastojak kad se
bude punio. Jedinjenju treba malo više mešanja. Uzmite još jednu
cigaretu. Ja ću se vratiti za minut.”
Zavalio sam se u stolicu i razmišljao, slušajući odlazeće
doktorove korake. Doktor je otišao u susednu sobu. Pogledao sam
na sat. Bilo je pola dvanaest. Bila je to topla avgustovska noć u San
Francisku. U trenutku kada sam ustao da otvorim prozor, doktor se
vratio u sobu.
„Sta je ovo?”, viknuo sam iznenađen dok sam pomerao prozor.
Prizor koji mi se ukazao zahtevao je takvo iznenađenje.
Doktor Arvrajtove sobe bile su na severnoj strani Market
strita, i zbog visine same zgrade, imao je neometani pogled na južno
i istočno nebo. Iznad kuća na istoku videla se tanka modra linija
zalivske vode, a iznad nje su se ukazivale siluete Alameda planina.
Sve je to bilo normalno, i prizor koji sam video stotinama puta pre
toga, ali severoistočno nebo je bilo osvetljeno jezivim tamnocrvenim
sjajem, koji se presijavao severno, duž linije horizonta u vidu luka,
sve do linije horizonta gde su se videle ulice. Ovo svetio je podsećalo
na polarnu svetlost, samo je bilo drugačije boje. Umesto hladne,
bistre severne svetlosti, gledali smo u besnu, krvavocrvenu svetlost
koja je, tu i tamo, izbacivala trake i jezičke vatre prema zenitu i od
njega. Izgledalo je kao da se dešava neki požar na severu. Ali kakav,
upitao sam sebe, kakav požar može da prouzrokuje toliko jaku i
intenzivnu svetlost? Ogromni šumski požari, ili čak gradski požari,
vide se iz velike daljine, ali nemaju tu ujednačenost tu harmoniju,
ako tako mogu da kažem koja se sada primećivala. Zaključak je bio
da taj fenomen nije uopšte lokalne prirode.
Dok smo gledali kroz prozor, primetio sam da su i drugi ljudi
u okolini primetili isti fenomen. Grupice ljudi su se skupljale na
trotoarima; veće grupe na raskrsnicama; prolaznici su se okretali, ne
bi li posmatrali taj čudan spektakl. U isto vreme vazduh je postajao
težak i sparan. Svima je zastao dah, i čudna i svečana tišina kao da
je obuzela ceo grad, kao u trenucima pred neku oluju. To je, inače,
bilo poznato i kao „predzemljotresno vreme”.
Doktor prekide tišinu.
„Ovo je nešto potpuno van svih predviđanja događaja”,
uzviknu, „ta severna svetlost mora da ima svoj uzrok. Da gore cele
šume sekvoje u Sonorni i Mendiokinu sa sve borovim šumama
Oregona i Vašingtona zajedno, ne bi napravili takvu svetlost. Pored
toga, to i nije svetlost koja bi nastala od šumskog požara.”
„Tako sam i mislio.”
„Hajde onda da joj pronađemo uzrok negde drugde. Sad je
skoro ponoć. Svetlost dolazi sa severa. Sunčevi zraci sada
osvetljavaju drugu stranu planete. Samim tim je sada zora iznad
Atlantika, podne u severnoj Evropi i sumrak u zapadnoj Aziji. Kada
ste Vi došli ovde, pre bezmalo sat vremena, nebo je bilo čisto, a
temperatura normalna. Šta god da je uzrokovalo ovaj fenomen,
dogodilo se u poslednjih sat vremena. Od kako posmatramo,
primetio sam da se jačina svetlosti polako pomerila ka istoku. Ta
svetlost dolazi sa Sunca, ali tako nešto prevazilazi moje znanje.”
„Možda je sve povezano sa kometom o kojoj ste upravo
pričali?”, predložio sam.
„Ona bi sad negde trebalo da je u tački periheliona.”
„То onda mora biti to”, složi se doktor, „kо zna da li je ta
strašna lutalica već imala kontakt sa Suncem. Hajdemo napolje.”
Uzeli smo šešire i napustili zgradu. Duž celog pločnika uzbuđene
grupe ljudi su posmatrale čudnu svetlost i raspravljale o njenom
poreklu. Generalno mišljenje bilo je da potiče od nekog ogromnog
šumskog požara, mada je bilo i religijskih fanatika koji su u tome
videli razne uzroke; jer u neobrazovanom umu ne postoji srednja
vrednost između praktičnog i čisto fanatičnog. Projurili smo kroz
Market strit i skrenuli smo u Kemi, gde je masa ljudi bila još veća i
još uznemirenija. Stigavši u redakciju Kronikla, primetio sam gužvu
telegrafista koji su trčali po zgradi, prenoseći poruke.
„Ako biste me sačekali minut ovde”, rekao sam doktoru, „da
otrčim uz stepenice i raspitam se šta se dešava.”
„Čudne vesti dolaze sa istoka.”, rekao mi je šef telegrafista u
žurbi, istovremeno mi pokazujući na gomilu poruka koje su stigle.
„Ovo stiže, barem poslednjih pola sata, sa svih strana države.”
Uzeo sam jednu poruku i pročitao je.
NJU JORK 3:15. NEVEROVATNA SVETLOST SE
POJAVILA PREKO CELOG ISTOČNOG NEBA. VEOMA
CRVENA I VEOMA PRETEČA. IZGLEDA DA SE PROTEŽE
DALEKO PREKO MORA. LJUDI NE MOGU DA OBJASNE
NJENO POREKLO.
Druga poruka glasila je ovako.
NJU ORLEANS 4:10. VELIKI POŽAR NA NEBU. BLAGO
SEVEROISTOČNO. GENERALNO MIŠLJENJE JE DA SU SE
RAZBUKTALI OGROMNI POŽARI U GUSTIM
TRŠĆACIMA. JAVNOST VEOMA UZNEMIRENA.
„Ima još gomila istih”, napomenu mi urednik, „iz Čikaga,
Memfisa, Kanade sa svih strana i svi govore isto. Koji je tvoj
zaključak?”
„Fenomen je definitivno svemirski, rekao sam, „mora da
potiče od Sunca. Da li primećuješ koliko je vazduh postao vlažniji i
teži za disanje? Da li imamo neke vesti iz Evrope?”
„Još ne. Evo ga i telegram iz Nju Jorka”, reče urednik,
uzimajući papir od telegrafiste koji je upravo ušao, „ovo može da
objasni neke stvari. Slušaj.”
„London 7:45. Pre pet minuta je temperatura porasla do
neizdrživih granica. Poslovi stoje. Ljudi padaju mrtvi na ulicama.
Živa u termometru je sa 11 stepeni skočila na 45.1 dalje raste. Poruka
iz opservatorije u Griniču je sledeća...”
„Poruka se tu naglo prekida”, reče urednik, „а operater u Nju
Jorku je samo dodao: „Poruka prekinuta.” Nema signala. Alarmi su
svuda upaljeni. Svetlost i toplota rastu.”
„Ра”, rekoh ja, „to mora da je ono što je doktor Arkvrajt
pretpostavio. Kometa koja je primećena u Rio de Žaneiru pre
desetak dana je udarila u Sunce. Samo nebo zna šta nas sada čeka.”
„Ја ću da sredim ove poruke i da ih objavim u novinama po
svaku cenu”, reče odlučno urednik, „ah, evo ga stiže led za
štampače”, reče to dok je u prostoriju ulazila grupa ljudi sa vrećama
na ramenima, „novine moraju izaći makar u tom trenutku i Zemlja
izgorela. Mislim da možemo da izdržimo sa ovim do svanuća, a pre
toga možda najgore prođe.”
Napustio sam kancelariju, pridružio se doktoru na ulici, i
saopštio mu vesti.
,,U to nema sumnje”, odmah je rekao, „prošlogodišnja kometa
je udarila u Sunce. Sve telegrafske poruke u tom trenutku su bile
skoro identične, a sada je ovde ponoć, samim tim je četiri izjutra u
Nju Jorku i osam uveče u Engleskoj.”
„Šta možemo da uradimo?”, raspitivao sam se.
„Mislim da ovo nije razlog za trenutnu uzbunu”, odgovori mi
doktor, „moramo da vidimo da li će se toplota povećati od sad do
svanuća i da preduzmemo mere vodeći se time. U međuvremenu,
hajde da se pobrinemo za sebe.”
Scene panike su se intenzivirale kako smo prolazili ulicama.
Izgledalo je kao da je polovina gradske populacije izašla napolje i
skupila se na raznim javnim mestima. Hiljade ljudi su se gurali u
okolini različitih novinskih uredništava u fanatičnoj želji da bace
pogled na tablu sa vestima, na koju su delovi nekih telegrama
postavljani odmah po prispeću. Kolone putničkih i teretnih kola su
jurcale tu i tamo, napunjene porodicama koje su bežale iz grada,
verovatno bez ikakvog plana, ili barem ideje, šta uopšte rade i gde
bi mogli da pobegnu.
Kako su sati polako najavljivali jutro, ljuti crveni luk se
pomerao niz horizont, a njegove ivice su postajale jasnije i svetlije,
izgledao je kao vatrena kresta uperena visoko u nebesa. Ništa nije
moglo biti strasnije i odvratnije, ništa nije moglo izazvati toliki strah
i užas i ubeđenje da posmatrač nije imao nikakve šanse da utiče na
taj neočekivan i neobjašnjiv događaj, kao taj luk vatre koji se širio
preko horizonta. Vazduh je, takođe, postao u trenutku teži i vreliji.
Pogledavši na hotelski termometar, video sam da je temperatura bila
45.5 stepeni.
Između dva i tri sata, četiri požarna alarma su se začula iz nižih
delova grada. Dve velike robne kuće i prodavnicu pića u tri povezana
bloka, zahvatio je požar, očigledno izazvan eksplozivom. Rulja
raznoraznih vrsta se skupila, kao po pozivu, u poslovni deo grada.
Prodavnice i skladišta su bili obijani i pljačkani policijske snage,
iako su radile punom parom, nisu mogle da pohapse sve koji su krali.
Oni su bili ohrabreni samom situacijom i generalnom paralizom koja
je obuzela bogate građane. Čudne scene su se događale na svakom
uglu i u svakoj ulici.
Grupe žena klečale su na trotoarima, mašući rukama u molitvi,
dok su oko njih prolazile siledžije, divlje i besne od alkohola.
Procesija religijskih fanatika, koji su pevali različite himne držeći
fenjere u rukama, prošla je neprimećeno kroz zakrčene ulice, a posle
smo ih mogli videti kako se kreću u koloni prema Telegraf hilu.
Kratko rečeno, bizarni i grozni događaj te noći ni Dante svojim
umećem ne bi mogao da opiše, a ni Dorè da naslika.
 „Hajdemo kući”, rekao je doktor gledajući u sat, „sada je pola
četiri. Temperatura vazduha evidentno raste. Postoji velika šansa da
postane nepodnošljivo vruće do jutra. Moramo razmotriti šta nam je
najbolje da uradimo.”
Probili smo se kroz zakrčene ulice, pored očajnih i preplašenih
muškaraca i žena koje su lelekale; ali prolazeći pored tabli sa
informacijama na uglu Buš i Kemi ulice, ohrabrujuće je bilo videti
da će barem jedna zemaljska industrija raditi do samog kraja, i da će
ceo svet, u svakom slučaju, dobiti pune informacije o predstojećoj
propasti, sve dok ih žice prenose, urednici sređuju, a štampari
ubacuju u mašine. Osetio sam da veličina i moć štampe nisu nikada
bili toliko primetni. Jutarnje izdanje novina je već bilo razgrabljeno
sa informacijama o požaru na drugoj hemisferi, kojih ćemo, možda,
i sami biti svedoci za nekoliko satu
Barem dvoje kola koja su prošla pored nas sa ledom za radnike
bila su zaustavljena i opljačkana od strane žedne rulje, i kada sam
ušao u redakciju, video sam novinare gole do pasa u toj
neočekivanoj sauni, dok je na spratu urednik bio u istom negližeu, s
tim što je imao zavezan i mokar peškir oko glave. Uzeo je poslednju
poruku iz Nju Jorka kada sam ulazio. Podigao ju je i glasno pročitao.
NJU JORK, 6 SATI. SUNCE JE UPRAVO IZAŠLO.
VRUĆINA OGROMNA. VAZDUH ZAGUŠLJIV. LJUDI TRAŽE
HLAD. HILJADE LJUDI SE KUPA NA DOKOVIMA. HILJADE
UMRLE OD SUNČANICE.
„Kao da su prepisali poruku iz Londona od pre tri sata”, rekao
sam dok sam izlazio napolje, „za tri sata možemo isto očekivati ovde
kod nas.”
Ponovo sam se našao sa doktorom na ulici i zajedno smo otišli
do njegove kuće.
„Sad”, reče on dok sam mu saopštavao sadržaj poslednje
poruke, „postoji samo jedna stvar koju možemo da učinimo ne bi li
spasili svoje živote. Nije neka verovatnoća da će ovaj plan uspeti, ali
svi moji proračuni pokazuju da postoji šansa.”
„Šta treba da uradimo?”, upitao sam nestrpljivo.
 „Uzmimo”, odgovori mi on, „da povećanje temperature i
jačine svetlosti koje nas čeka čim sunce izađe iznad horizonta mora
biti smrtonosno za sav životinjski svet koji zavisi od Sunca.
Populacija Evrope, do tog trenutka, ne sumnjam i svih zemalja
istočno od Misisipija, je na rubu uništenja. Sa nama je samo pitanje
vremena osim ako...”
„Osim ako šta?”, viknuo sam uzbuđeno, dok je on malo zastao
u priči.
„Osim ako nismo spremni da preuzmemo veliki rizik”, dodao
je, „Vi ste dovoljno obrazovan čovek da znate da su svetlost i toplota
samo oblici kretanja oblici, možemo reći, istog molekularnog
procesa elemenata koji se kreću ili sjedinjuju. Oni nemaju svoje
unutrašnje biće, nemaju entitet, nemaju postojanje, nezavisno od
spoljnje materije. U njihovom slučaju dve forme materije na koju
utiču su etar koji prožima svemir i atmosfera na našoj planeti. Da li
me pratite?”
„Naravno”, odgovorio sam nestrpljivo, jer sam se plašio
doktorovih rezonovanja u kritičnom momentu kao što je bio ovaj,
„ali, dragi moj gospodine, šta je praktična primena Vaše teoreme?
Da li možemo da je primenimo na ovom specifičnom slučaju?”
U svojoj mudrosti, on nastavi: „Toplota - toplota sa kojom se
sad suočavamo prouzrokovana je sunčevim zracima koji deluju na
našu atmosferu. Ako bi otišli van granica nje, šta onda? Jednostavno,
nećemo imati toplotu. Ako biste se podigli na veliku visinu, čak pod
sučevim zracima, koji ne bi prolazili kroz oblake, smrzli biste se.
Granica večnog leda nije toliko ekstremna.”
„Mislim da shvatam vašu ideju”, dodao sam, „slažem se sa
tačnošću vaših tvrdnji. Ali kakve mi koristi do toga imamo? Siera
Nevada nam je praktično daleko, kao i vrhovi Himalaja.”
„Postoje drugi načini da se postigne neophodna visina.
Poletanje balona, ako ste zapamtili, trebalo je da se dogodi danas iz
Vudvardove bašte. Ja je trebalo da pomažem prilikom punjenja, da
bih testirao novi metod generisanja gasa. Predlažem da mi sad
odemo, preuzmemo balon i uzletimo. Mislim da niko neće ni
primetiti to što budemo radili. Moramo, naravno, uzeti u obzir da je
rizik od pucanja balona zbog širenja gasa veliki; jer mi ćemo, ne
samo biti izloženi normalnom širenju, dok se budemo podizali ka
gornjoj granici atmosfere, nego i dodatnom, zbog vrućine.
„То je kockanje sa smrću u svakom slučaju”, odgovorih ja i
kretoh da pomognem doktoru oko pakovanja aparata i hemikalije
koju je prethodnu noć pripremao; kada sam sve to uradio, napustili
smo zgradu i krenuli na jug niz Market strit. Automobili nisu išli, a
kočije na koje smo naletali nisu bile ni upregnute; samim tim nam je
dragoceno vreme brzo proletalo dok smo peške jurili nekih
kilometar, koliko je Vudvard bio udaljen od nas. Kapije su, srećom,
bile otvorene, nikog od radnika nije bilo na vidiku, tako da smo mi
stigli do balona, koji je ležao polunaduvan, nalik na neko mlitavo
prepotopsko čudovište u svojoj jazbini. Namestili smo aparate i
podesili konopce što smo brže mogli, i onda smo čekali nestrpljivo
dok se velika vreća polako punila i tresla, okretala i padala, ali je
polako dobijala taj sferični izgled.
U međuvremenu, imali smo priliku da posmatramo
atmosferske i nebeske prilike. Već je bilo pola pet, i za manje od sata
će se sunce pojaviti na istoku. Bleda, plavetna zora je počela da se
probija ispod polukruga koji je goreo. Polukrug je kasnije dobio
tešku bakarnu boju kako se razdanjivalo, ali nije gubio svoj oblik.
Vrućina je postajala sve veća, termometar koji smo poneli sa sobom
sad je već pokazivao 56 stepeni. Čudni zvuci su se čuli iz grada
nerazumljivi, doduše, ali su jasno donosili užas koji je stizao sa
jutrom. Životinje su bespomoćno zavijale iz svojih kaveza, i mogli
smo jasno da čujemo njihove pokušaje da se oslobode. Jedno
mačkoliko stvorenje koje je uspelo da pobegne, proletelo je pored
nas. Da su sve životinje uspele da se oslobode, ne bi trebalo da ih se
plašimo, jer su one samo bežale od nadolazeće nebeske katastrofe.
Konačno smo uspeli da imamo to zadovoljstvo da vidimo
veliki balon kako se uzdiže sa zemlje, iako još nije bio potpuno
naduvan. Već smo namestili vreće za balast i ostale neophodne stvari
u korpu, kada smo, znojeći se iz svake pore na telu, istovremeno
odsekli konopce i uzdigli se lagano u vis. Nije bilo ni daška vetra,
ali smo ipak nekako klizili na istok u pravcu zaliva.
 Sada se već dobro razdanilo, i gornji obod sunca se pojavio
iznad horizonta, dok smo mi bili na visini od otprilike tri stotine
metara, visinu smo određivali po okolnim objektima. Kada se ceo
sunčev disk pojavio, vrelina je postala intenzivnija, i po doktorovom
uputstvu smo uvijali glave maramama koje su bile nakvašene
mešavinom etra i alkohola. Ta mešavina je isparavala brzo i
omogućavala nam je da se na neko vreme rashladimo. Nebo je sad
dobilo izgled ogromnog bakarnog svoda, i vode okeana na zapadu i
zaliva pod nama su reflektovale taj tupi, mrtvi, nemilosrdni sjaj sa
zastrašujućom bistrinom. Iz predostrožnosti smo zavezali tešku
ćebad na konopce koji su držali korpu i oni su se lagano natopljavali
vodom. Naša žeđ je bila velika koliko je i isparavanje iz nas bilo
intenzivno, i skinuli smo sa sebe sve sem vunenog veša - vuna nije
provodnik, tako da je dobra, kako za zagrevanje, tako i za
rashlađivanje.
Imali smo moćni brodski teleskop, takođe i veliki dvogled
dobrog dometa, i kad god bi nam situacija to dozvolila, razgledali
smo prostor ispod sebe. Golim okom grad se video samo kao mreža
malih pravougaonika raspoređenih na kraj braonkastog poluostrva,
ali kroz teleskop, ulice i kuće su postale zapanjujuće jasne. Male
zdepaste crne figure su se kretale, padale, i ležale na ulicama. Ispred
grada, obale su bile ispunjene gomilama golih, ili polugolih tela koja
su ulazila u vodu i ostajala potopljena u njoj, izuzimajući glavu,
mada su i one povremeno nestajale sa površine. Hiljade i hiljade
ljudi su bili tamo. Taj spektakl bi bio apsolutno apsurdan i smešan
da nije ogroman zbog svog zlog povoda.
„Smrtnost će biti ogromna, plašim se”, reče doktor, „ako se
stvari ne promene na bolje uskoro, ne vidim ništa bolje. Naš
termometar već pokazuje 63 stepena, čak i na ovoj visini. Mi smo u
tepidariumu, trostruko zagrejanom turskom kupatilu. Ako je
barometar tačan, mi smo na visini od tri hiljade trista metara skoro
dve perpedikulame milje šta li se tek dešava dole? Strašno je i
pomisliti na to.”
„Tek je sedam sati”, napomenuo sam gledajući u sat, „sunce
je izašlo pre jedva sat vremena.”
 „Moramo izbaciti još balasta”, reče doktor, “,i moramo stići
do stratosfere po svaku cenu.”, i onda izbaci vreću peska od dvadeset
kilograma.
Poleteli smo uvis neverovatno brzo u trajanju od nekoliko
minuta, a posle toga naš uzgon se vrati na staru brzinu. Tada
primetismo, sa velikim olakšanjem, da se temperatura u termometru
nije povećala štaviše pala je oko dva stepena; mada, to olakšanje je
bilo kontrabalansirano ekstremno retkim vazduhom koji se jedva
mogao disati. Bili smo na visini od sedam hiljada petsto metara, ili
skoro pet perpedikulamih milja. Zbog toga smo otvorili ventile i
smanjili količinu gasa. Spustili smo se niže i upali u oblak guste
magle. Ova magla me je podsetila na paru koja se uzdiže iznad
tropske vegetacije tokom kišnih sezona, i to sam rekao doktoru.
„Ako bi ova magla”, odgovori on, „ostala iznad grada, to bi ga
možda zaštitilo od uništenja, ali u ovom slučaju mi nemamo nikakve
meteorološke informacije. Odavde ne možemo da procenimo ni
količinu toplote ni meteorološke uslove koji sad vladaju na zemlji,
pet milja ispod nas.”
Oblak magle u kojem smo se sada nalazili bio je gust i
neproziran. U njemu smo bili kao u parnom kupatilu, balon nije
zanosio, samo se njihao levo-desno, kao jedro koje udara u jarbol po
mirnom vremenu.
Sat za satom je prolazio ovako, temperatura je i dalje bila
između pedeset pet i šezdeset stepeni celzijusa. Doktor je sačuvao
svoju uobičajenu staloženost.
„Imam bojazan”, reče impresioniran, kao da je znao pitanje
koje sam hteo da mu postavim, „da konačna užasna kataklizma, zla
slutnja koja je predmet proučavanja filozofije i religije od
pamtiveka, a koja je, kako se čini, ukorenjena u duboku čovekovu
podsvest, sada pred nama. Ipak sam odlučan da ne padnem kao žrtva
te neopisive energije koja se probudila, nego da zaobiđem tu sudbinu
na mnogo lakši i bolji način”, dok je govorio pokazao je značajno ka
svom desnom kuku.
„Da li onda mislite”, rekoh ja, „da je čin izazvan takvim
činjenicama”, namerno sam drugačije parafrazirao tako neprijatnu
temu, „moralno opravdan?”
„Da lije bitno?”, odgovori doktor sležući ramenima.
„Od dve alternative, od koje obe vode ka istom kraju, zdrav
razum bira lakšu. Odbijanje da popije kukutu ne bi spasio Sokrata.”
Uprkos lošim predviđanjima koja su me ispunjavala, hitnost
situacije kao da mi je smirila mozak i činila da budem potpuno
koncentrisan i abnormalno aktivan. Mirnoća okoliša, manjak zvuka
bilo koje vrste, uspavljujuća toplota guste magle u kojoj smo se
nalazili, dodavala je taj sedativni uticaj, i onemogućavala je mozgu
da upadne u paniku.
„Mi nemamo nikakve mogućnosti da izračunamo moguću
temperaturu na površini zemlje?”, upitao sam.
„Baš nikakve”, odgovori doktor, „mi smo sad, na visini, kako
pokazuje barometar, od šest hiljada sedamsto metara. Moguće da
smo u stvari i više, ali da para u kojoj smo utiče na preciznost
barometra. Trenutne atmosferske prilike, na ovoj visini, su nešto
potpuno van mog naučnog iskustva. Moguće da su, a u stvari sigurno
je da su, uzrokovane visokom temperaturom vazduha i tla ispod nas.
Zbog samog njihovog postojanja, mi postojimo. Ova atmosfera,
pošto veoma lako propušta sučeve zrake, takođe ih i ne zadržava.
Pretpostavimo”, nastavi on u divlje uzbuđenom raspoloženju zbog
situacije, „pretpostavimo da temperatura površine zemlje bude
dovoljno visoka da krene da topi metale gvožđe, na primer u stvari
najčvršće supstance. Hajdemo dalje; pretpostavimo da se ta
temperatura poveća još deset puta, kakav će to uticaj imati na našu
planetu? Čvrsta jedinjenja Zemljina kora i sve na njoj prva će osetiti
uticaj takve katastrofe. Tada će okeani proključati, sa njima i sva
voda na površini, i posle izvesnog vremena će biti pretvoreni u
paru.”
„Šta će onda da se desi?”, upitao sam.
„Ova para će se peti do gornjih slojeva atmosfere sve dok ne
stigne do razređenog dela iste. Tada će hladnoća da je rashladi, što
će pratiti brza kondenzacija, i pašće na zemlju u formi kiše. Što je
iznenadnija i veća vrelina, to je mogućnost da se ranije desi tako
nešto veća, i ranije će pasti rashlađujuća kiša. Posle prve užasne
krize, nepromenjeni zakon majke prirode će uzeti stvar u svojeruke,
i planeta će biti zaštićena štitom vodene pare vis medicatrix
naturae22, možemo to nazvati. Ravnoteža će biti vraćena, ali većina
organizama će izumreti u međuvremenu.”
„Većina organizama kažete?”, ponovio sam začuđeno.
„Postoji mogućnost”, reče doktor, „da sitni morski organizmi
prežive, čak možda i neki viši oblici života. Takođe je to isto moguće
za kopnene životinje koje žive u višim i hladnijim predelima brđani
na primer, čiji su domovi večni sneg i glečeri, stanovnici polarnog
kruga, i bića koja žive tamo, da oni možda prežive. Ovo, naravno,
zavisi od dužine i intenziteta vreline. Moramo zapamtiti da je
veličina, gledano sa univerzalne tačke gledišta, relativna. Ako bi
uzeli da je naša planeta lopta od petnaest centimetara, naši okeani,
sa procenjenom prosečnom dubinom od nekoliko kilometara, neka
budu nalik na sloj najfinijeg papira. Koliko mislite, da bi takav sloj
vode, mogao da izdrži nekoliko metara od odjednom razbuktale
vatre?”
Izvukao sam zaključak iz takvog primera, a doktor nastavi:
„Sada više nema nikakve sumnje da je trenutni Zemljin problem
uzrokovan udarom komete u Sunce. Znajući koja joj je bila
prošlogodišnja orbita, mogu da procenim da se udar desio na mestu
najudaljenijem od nas. Zbog toga mi ne trpimo toliko intenzivne i
neočekivane atmosferske neprilike kakve bi nas inače čekale. Sada
je samo problem proceniti koliko će ti efekti trajati.
Tokom našeg razgovora dubok ječeći zvuk koji se čuo
proteklih nekoliko minuta se pojačao i kao da nam se približio. U
isto vreme barometar je pokazivao da gubimo visinu.
„То je zvuk vetra”, viknuo sam, „čuo sam ga u tropskim
pustinjama i u tropskim morima. Ne mogu da pogrešim u toj proceni.
Dolazi sa istoka.”
„Vreli vazduh sa ogoljenog kontinenta dolazi”, reče doktor,
„naučno govoreći, atmosferska konvekcija se upravo događa, a mi

22
Lekovita snaga prirode lat. prim.prev.
ćemo podneti sve njene posledice.”
Dok smo to govorili, balon je bio uhvaćen u ogroman kovitlac.
Tresao se od vrha do korpe, i u sledećem trenutku nas je uhvatio
najveći tornado koji se može zamisliti. Eksplozija je bila kao dali
vrele peći i mi refleksno pokrismo glave ćebadima i skupismo se na
pod krhke korpe, koju je vetar nosio ogromnom brzinom i pod
neverovatnim uglom. Balon se pretvorio u neku vrstu jedra koje je
vuklo tu korpu u propast. Srećom smo se obojica refleksno skupili
sa strane odakle je vetar dolazio, jer sa druge strane bi nas vetar
momentalno izbacio iz korpe u zjapeći zaliv ispod nas. Manje od
minuta, koliko mislim da je moj potreseni i uznemireni um mogao
da proceni, bili smo uvučeni u ogromni samum23, kada se odjednom,
nađosmo na mestu gde je sve bilo mirno. Očigledno je bilo da smo
se našli u vrtlogu ciklona; mogao sam da čujem njegovo fijukanje i
režanje negde desno od sebe. Jedva da smo došli sebi kada nas je
vrtlog ponovo uhvatio; ovog puta došao je sa suprotne strane korpe.
Ponovo smo bili uvučeni u sam bes majke prirode; ali ovog puta smo
vidljivo padali dole. Udar je došao odozgo i okretao nas je kao i pre
dole, dole, sve do neizbežne propasti. Srećom je platno balona
obezbeđivalo blago usporenje prilikom pada. Padali smo dole, sve
dok odjednom nismo ispali iz oblaka mogli da ugledamo svet ispod
nas. Kontrasmer oluje je poništio jedan drugog i mi smo se našli tik
iznad grada.
Grada? Nije bilo grada. Raspoznavao sam, doduše, konture
poluostrva, veoma poznate obale zaliva i ostrva kroz intenzivnu
maglu koja je odozdo dolazila. Iako veoma ošamućenog i
poremećenog velikom vrućinom i ostalim događajima, ipak, ta
odvratna radoznalost me je navela da pogledam u jezivu misteriju
ispod sebe i, dok sam jačom i spretnijom rukom držao ćebad, koja
se još nisu raspala od intenzivne vlage oblaka u kojima smo bili,
hladeći bolno čelo i vrat, drugom sam uzeo veliki dvogled koji smo
poneli. Pogledavši kroz njega, video sam neopisivi užas. Nijedna
ulica ni zgrada nisu se videle na mestu gde je nekada bio grad. Video
sam samo ogromne i nepravilne gomile šuta i ugljenisanog pepela.
23
Suv pustinjski vetar, uobičajen u Sahari prim.prev.
Svuda je vladao potpuni mir i tišina kao na površini Meseca. Nije se
mogla videti ni vatra niti ikakva svetlost.
Sva materija kao da je već odavno prošla vreme sagorevanja
ili su svi elementi koji sumogli da gore, već bili izgoreli. Tu i tamo,
preteći crveni žar bi se pojavio, što je verovatno bila lava užarene
materije koje je nekada predstavljala grad. Peščane dine na zapadu
sijale su kao glečeri načinjeni od mutnog, parom obrađenog stakla,
a velike bezoblične mase onoga što je trebalo biti ugljenisano drvo
su bile razastrte, tu i tamo, po ćelom zalivu. Manje od pet sekundi
mi je trebalo da vidim sve to što sam sada opisao. Dvogled, prevruć
da bi ga držao, ispao mi je iz ruke. U isto vreme balon je ponovo
uhvatio ciklon, i poneo nas je na istok, istom brzinom kao i pre.
Doktor pokuša refleksno da se uhvati za ogradu korpe, ali je
promaši, i uz divlji, očajni vrisak, raširenih ruku, i očiju uperenih u
mene, nestade u nevidljivi ambis.
Ja sam bio sam u balonu možda i sam na ćelom svetu. Mog
kompanjona je odneo smrtonosni ciklon. Njegov užasan vrisak i
dalje mi odzvanja u ušima. Jači je od zvuka ciklona oko mene.
Ciklon me vrti konstantno i nosi negde.
Čula se eksplozija. Ponovo je balon zastao u jednom od čudnih
mirnih delova još čudnije oluje. Vetar se utiša. Ponovo krete. Sikće
oko korpe nalik na ogromnog umirućeg reptila. Ponovo me hvata u
njegov zagrljaj. Balon se, vrteći, obrušava ka zemlji.
Padam. Ali ne izgleda mi da zemlja vulkanska, eruptivna
zemlja dolazi ka meni. Brzinom munje kao da juri kroz vazduh ka
meni. Čujem zvuke vatre kako se mešaju sa zvucima eksplozija.
Vidim vrele, ključale kapi vode kako prolaze kroz oblak magle.
Približavam se otopljenoj površini. Osećanja mi se menjaju.
Svestan sam da ništa ne ide prema meni. Osećam da padam padam
u vrelu dubinu. Bliže - sve je bliže; spržen i skoro ugljenisan
vrelinom dok joj se približavam padam dole, dole, dole.

Preveo Ivan Branković

 Brem Stoker

SUDIJINA KUĆA

Kada se vreme ispita približilo, Malkomson je odlučio da ode

negde gde bi mogao da uči na miru. Plašio se atraktivnosti primorja,
a takođe se plašio i potpune ruralne izolacije, jer je imao loša
iskustva sa tim. Zbog toga je odlučio da pronađe neki skromni mali
grad gde ne bi postojalo ništa što bi ga moglo ometati. Uzdržao se
od toga da pita prijatelje za savet, jer je shvatao da bi mu svako od
njih preporučio mesto za koje je znao i gde je već verovatno i bio.
Malkomson je hteo da izbegne prijatelje, samim tim nije želeo ni da
privuče pažnju prijatelja svojih prijatelja i zbog toga je krenuo sam
da traži mesto gde bi boravio. Spakovao je u kofer nešto odeće i
knjige koje su mu bile potrebne, a onda je kupio kartu za prvo
nepoznato mesto čije je ime pročitao na redu vožnje.
Kada je posle tročasovnog putovanja stigao u Benčurč, bio je
zadovoljan činjenicom da je uspeo da zametne sve tragove i time
stekao priliku da uči na miru. Odmah je otišao u jedinu krčmu koju
je to malo mesto imalo i tamo je proveo noć. Benčurč je bilo pijačno
mesto, jednom u tri nedelje bi bilo prepuno ljudi sa svih strana, ali
svih ostalih dvadeset jedan dan ličilo je na pustinju. Malkomson je
prvi dan razgledao mesto pokušavajući da pronađe delove
izolovanije od tihe krčme „Dobri putnik”. Postojalo je samo jedno
mesto koje mu je zapalo za oko i koje je ispunjavalo njegove
prohteve za tišinom; u stvari, tišina nije bila prava reč za to pustoš
bi bila jedini izraz koji bi mogao da opiše izolovanost ovog mesta.
Bila je to stara, velika kuća, teških zidova, građena u jakobinskom
stilu24, teških zabata i neobično malih prozora, postavljenih mnogo
više nego što je to bilo uobičajeno na takvim kućama. Cela kuća bila
je okružena masivnim zidom od cigli. Kada bije bolje pogledao,
ličila je рre na utvrđenje nego na običnu kuću. Sve to se
Malkomsonu sviđalo.
„Ovo je”, pomisli, „baš mesto kakvo sam tražio, i ako bi imao

24
Stil gradnje koji je nasledio Elizabetanski stil
priliku da boravim tu, biću srećan.” Njegova radost bila je potpuna
kada je shvatio da je kuća, bez sumnje, prazna.
U pošti je dobio ime agenta koji je bio prilično iznenađen
ponudom da izda deo stare kuće. Gospodin Kamford,. lokalni
advokat i agent, bio je srdačan stari gospodin i iskreno je bio srećan
što je iko bio spreman da živi u toj staroj kući.
„Da Vam kažem istinu”, rekao je, „mogu samo da budem pre.
srećan, u ime vlasnika, što izdajem nekome kuću, jer su godine
učinile da je lokalni ljudi gledaju kao napuštenu. Predugo je bila
prazna, tako da su počele da se javljaju neke apsurdne sujeverne
priče oko nje i najbolji način da se prekinu je upravo ovaj”, dodade
pogledavši Malkomsona lukavo, „da učeni čovek kao. Vi dođe tu,
tražeći mir i tišinu.” .
Malkomson pomisli da je nepotrebno da upita agenta oko tih
„apsurdnih sujeverja”; znao je da može da dobije više informacija,
ako zaželi, od lokalnih žitelja. Platio je kiriju za tri meseca unapred,
dobio je priznanicu, ime starije žene koju bi trebalo da kontaktira
ako bi mu bila potrebna neka pomoć u kući, i sa ključem u džepu,
krenuo je dalje. Ondà je otišao do vlasnice krčme, koja je bila
gostoljubiva i pristojna osoba i upitao je za prodavnice i uopšte
mesta gde bi mogao da se snabdeva. Ona je zapanjeno raširila ruke
kada joj je rekao gde će živeti.
„Ne u sudijinoj kući!”, rekla je, i ubledela. Objasnio joj je
položaj kuće, rekavši da nije znao ime kuće. Kada je završio ona mu
reče.
„Ја, to je sigurno, to je to mesto! To je sudijina kuća, jakako.”
Upitao ju je da mu ispriča nešto o tom mestu, zbog čega se
tako zove i šta je toliko strašno u vezi sa kućom. Rekla mu je da je
lokalci tako zovu jer je to bila pre mnogo godina, nije znala tačno
kada (jer je i sama bila iz drugog mesta), ali misli da je to bilo pre
najmanje stotinu godina. Bila je to kuća sudije koji je bio na zlom
glasu zbog svojih prestrogih kazni i torture nad zatvorenicima u
Esizu25. Šta je bilo toliko strašno nije mogla da kaže. Često se

25
Esiz sudovi su do 1971. bili povremeni sudovi po Engleskoj i Velsu
raspitivala, nikojoj nije ništa mogao reći, ali postojalo je opšte
mišljenje da postoji nešto, a što se nje tiče, ne bi je ni sav novac
Drinkvoterske banke naterao da ostane u kući nijedan sat. Onda se
izvinila Malkomsonu ako gaje uznemirila.
„Tamo mi ništa ne izgleda dobro gosn, a Vi, mislim mladi
gospodin kao Vi, izvinite što ću to reći, ali ne znam što biste tamo
živeli sami. Da ste moje date, izvinite što tako kažem, ali ne bih Vam
dala da provedete tamo nijednu noć, makar ja otišla i stavila
ogromno zvono za uzbunu na krov.”
Dobro stvorenje bilo je toliko iskreno u svom strahu, i toliko
dobro u svojim namerama da je Malkomsonu to prijalo, iako mu je
cela priča bila smešna. Rekao joj je pristojno koliko mu znači njena
briga, i onda je dodao.
„Draga moja gospođo Vithem, Vi se ne morate brinuti za
mene! Čovek koji treba da nauči matematičke teorije ima previše
toga oko čega bi se brinuo, da bi ga uznemirilo to misteriozno
„nešto”, a rad koji me očekuje je toliko precizan i prozaičan da ne
dozvoljava umu da se upušta u bilo kakve misterije. Harmonijske
progresije, permutacije, kombinatorika i eliptične funkcije su
dovoljna misterija za mene!”
Gospođa Vithem mu je ljubazno objasnila gde može da ode po
namirnice, te on ode da potraži ženu koju mu je advokat preporučio.
Kada je krenuo do sudijine kuće sa njom, posle nekoliko sati, sreo
je gospođu Vithem koja ga je čekala sa nekoliko ljudi i mladića koji
su nosili pakete, a pored njih je bio tapetar, koji je u kolima vozio
krevet. Ona je tvrdila, da su sto i stolice, verovatno u redu, ali krevet
nije vetren barem pedeset godina i nije dobro da iko na njemu leži.
Očigledno je bila radoznala da vidi unutrašnjost kuće. Bila je toliko
uplašena od „nečega” da se na svaki zvuk sakrivala iza Malkomsona,
ali ipak je obišla celo imanje.
Posle razgledanja kuće, Malkomson je odlučio da mu
prebivalište bude u velikoj trpezariji koja je bila dovoljno velika za
sve njegove potrebe. Gospođa Vithem i čistačica, gospođa
Dempster, su počele da sređuju stvari. Kada su paketi raspakovani,
Malkomson je primetio radosno da je ona donela nešto namirnica iz
svoje krčme, koje bi mogle da potraju nekoliko dana. Pre nego što
je otišla, poželela mu je sve najbolje, a na vratima se okrenula i rekla:
„Možda, gosn, pošto je soba velika i promaja duva, možda bi bilo
dobro da nabavite neki veliki paravan koji biste stavili oko kreveta
noću, mada, da budem iskrena, ja bih umrla kad bih usred noći videla
neke od onih slika koje stavljaju na te paravane.”
Slike koje je prizvala u umu bile su previše za nju i odmah je
pobegla. Gospođa Dempster uđe u sobu na trijumfalan način čim je
gazdarica krčme odjurila, i reče da, što se nje tiče, ona se ne plaši ni
jedne babaroge u ćelom kraljevstvu.
„Da vam kažem šta je to, ser”, reče, „te babaroge su razne
stvari, samo nisu babaroge! Pacovi i miševi, bube, rasklimana vrata,
razbijeni prozori, zaribane fioke, sve to što u sred noći može da
padne ili da se polomi. Pogledajte samo lamperiju na zidovima ove
sobe! Stara je, stotinama godina stara! Da li mislite da tamo nema
pacova ili buba? I da li mislite da biste ih videli? Pacovi su babaroge,
kažem Vam, a babaroge su pacovi i nemojte da mislite drugačije!”
„Gospođo Dempster”, reče Malkomson smireno, naklonivši
joj se ljubazno, „Vi znate više od Višeg Vrenglera26! Dozvolite mi
da Vam kažem, kao izraz poštovanja prema nesumnjivoj trezvenosti
vaše duše i srca, ja ću, kada odem, ostaviti Vama da živite ostatak
vremena u ovoj kući, jer sam je zakupio na tri meseca, a moj posao
će biti gotov za četiri nedelje.”
„Hvala Vam veliko, ser!”, odgovori ona, „ali ne smem da
spavam van kuće. Ja sam u Grinhou, dobrotvornom domu i ako
provedem ijednu noć van svoje sobe, izgubiću pravo na nju jer će se
neko drugi tu useliti. Pravila su tamo veoma striktna, jer mnogo njih
čeka na slobodno mesto. Samo zbog toga, ser, inače bih drage volje
koji su se bavili najtežim slučajevima došla, ovako ću dolaziti svaki
dan da Vam pomažem.”
„Dobra ženo”, reče uznemireno Malkomson, “ja sam ovde
došao radi mira i samoće.”
Starica se promuklo nasmeja.

26
Titula za studenta generacije na Kembridž univerzitetu
 „Ah, Vi, mlada gospoda”, reče, „Vi se ne plašite ničega, a ljudi
kao Vi imaće potpunu samoću ovde.”
Krenula je sa poslom čišćenja i raspremanja, i do večeri, kada
se Malkomson vratio iz šetnje, (uvek je nosio jednu od knjiga da bi
učio dok se šeta), zatekao je sobu čistu i sređenu, vatra je gorela u
starom kaminu, lampa je bila uključena, a na stoluje bila postavljena
večera, sjajna hrana iz kuhinje gospođe Vithem.
„Ovo je komfor koji mi treba”, reče on, trljajući ruke.
Kada je završio sa večerom, gurnuo je poslužavnik na drugi
kraj velikog hrastovog stola i onda se vratio svojim knjigama. Stavio
je još drva u vatru, namestio je lampu i posvetio se veoma teškom
poslu. Nije pravio pauze do jedanaest sati, kada je zastao ne bi li
podložio vatru, napunio lampu i spremio sebi šolju čaja. Uvek je
voleo da pije čaj, a tokom života na koledžu, kada god je radio do
kasno, pio je čaj. Odmor mu je bio veliki luksuz i pokušavao je da
ga provede uz neko veliko uživanje. Podložena vatra je pucketala i
pravila senke po velikoj staroj sobi. Dok je sipao čaj, shvatio je
koliko je bio izolovan. Tada je, po prvi put, čuo zvuke koje su pravili
pacovi.
„Sigurno”, pomislio je, „nisu sigurno bili tu dok sam učio. Da
su bili, sigurno bih primetio.”
Sada, kada se buka pojačavala, zadovoljio se time što je to bilo
nešto novo. Bilo je očigledno da su se pacovi uplašili prisustva
stranca i svetlosti vatre i lampe, ali kako je vreme prolazilo, oni su
postajali sve hrabriji i sada se ponašaju kao da se ništa nije desilo.
Koliko su se samo uznemirili, buka je već postajala čudna!
Gore-dole iza stare lamperije, preko plafona i ispod poda su se trkali,
skičali i grebali! Malkomson se nasmejao sam sebi kada se prisetio
reči gospođe Dampster: „Babaroge su pacovi, a pacovi su
babaroge!”. Efekat čaja kao intelektualnog i nervnog stimulansa je
počeo, i on je sa radošću gledao na još jedan dugačak period učenja
tokom noći. Osećajući se sigurno, pružio je sebi luksuz da dobro
pogleda po sobi. Uzeo je lampu i krenuo okolo, pitajući se što je tako
stara i lepa kuća bila toliko zapuštena. Duborezi na hrastovoj
lamperiji bili su sjajni, a ukrasi oko prozora i vrata su bili retke i
savršene izrade. Bilo je nekih starih slika po zidovima, ali su one
bile prekrivene tolikim slojem prašine i prljavštine da on nije mogao
da razazna nijedan njihov detalj iako je podigao lampu koliko je
mogao visoko. Tu i tamo nailazio bi na rupe ili procepe u kojima bi
na trenutak video glave pacova sa njihovim svetlucavim očima, ali
bi brzo nestajali uz buku i skičanje. Stvar koja ga je najviše
uznemirila bio je konopac od velikog zvona za uzbunu na krovu, koji
je visio u uglu sobe desno od kamina. Privukao je blizu kamina
veliku izrezbarenu hrastovu stolicu i seo da popije čaj. Kada je to
završio, podložio je vatru i vratio se na posao, sedeo je na uglu stola,
dok mu je vatra bila sa leve strane. Neko vreme su ga pacovi
uznemiravali svojom stalnom bukom, ali se navikao na taj zvuk, kao
što bi se neko navikao na kucanje sata ili na zvuk tekuće vode.
Toliko se udubio u rad da je sve na svetu za njega, sem problema
koji je pokušavao da reši, postalo nebitno.
Odjednom je podigao pogled, problem je i dalje bio nerešen, a
u vazduhu se osećalo kao da je sat Pre jutra, što je odvratan osećaj
za ljude. Buka pacova je prestala. Istina, u sebi je bio ubeđen da ona
mora prestati pre ili kasnije, ali u stvari, sada ga je uzbunio nagli
prekid buke. Vatra se zagasila, ali je i dalje žarila tamnocrvenim
plamenom. U tom trenutku se uplašio, uprkos prethodnoj sangfroid
27
fazi.
Tamo, na velikoj izrezbarenoj hra ovoj stolici, sa desne strane
kamina sedeo je ogroman pacov, gledajući ga smireno svojim
urokljivim očima. Napravio je pokret da ga zaplaši, ali se on nije
pomerao. Tada je napravio pokret kao da baca nešto. I dalje se nije
pomerao, ali se iskezio pokazujući besno ogromne bele zube, a oči
su mu zasijale od svetlosti lampe, čineći ga još sablasnijim.
Malkomson je bio zapanjen, i uzevši žarač, pojuri da ga ubije. Pre
nego što je uspeo da stigne pacova, on. uz krik, koji je zvučao kao
koncentracija sveg besa, skoči na zemlju, i penjući se uz kanap
zvona za uzbunu nestade u mraku, izvan svetlosti gasne lampe. U
istom trenutku, misteriozno, pacovi ponovo počeše sa bukom.

27
Sinonim za smirenu, zen fazu
 U tom trenutku Malkomsonov um je već bio umoran, a pesma
petlova je polako najavljivala jutro, tako da on leže u krevet zaspa.
Spavao je toliko tvrdo da ga nije probudila gospođa Dampster
kada je ušla u sobu. Tek kada je počistila celo mesto, spremila
doručak i kucnula na paravan koji je namestio oko kreveta, probudio
se. I dalje je bio umoran posle celonoćnog rada, ali ga je šolja jakog
čaja osvežila i on je, sa knjigom u ruci otišao u svoju jutarnju šetnju,
ponevši nekoliko sendviča da ne bi brinuo oko vremena povratka za
ručak. Pronašao je tiho mesto za šetnju između visokih brestova
malo van mesta, i tamo je proveo veći deo dana čitajući La Plasa. U
povratku je potražio gospođu Vithem da joj se zahvali zbog
gostoprimljivosti. Kada gaje videla kako dolazi, izletela je napolje
kroz vitražni prozor svog svetilišta, da se pozdravi sa njim. Gledala
gaje ispitivački, klimnula glavom i rekla.
,,Ne biste smeli da previše radite, ser. Bleđi ste jutros nego što
bi trebalo da budete. Mnogo kasnih sati i teškog mentalnog posla
nisu dobri za čoveka! Recite mi, ser, kako ste proveli noć? Mislim,
brinula sam. Ne znate koliko mi je bilo drago kada mi je gospođa
Dempster rekla jutros da ste u redu i da ste mimo spavali kada je
došla.”
,,Oh, sve je bilo u redu”, rekao je smešeći se, „to „nešto” me
nije uznemiravalo, barem ne još. Samo pacovi, mogu da Vam kažem
da su pravili cirkus noćas. Jedan čudan stari đavo seo je na moju
stolicu pored vatre i nije hteo da pobegne sve dok ga nisam pojurio
žaračem, a tada se popeo uz kanap zvona za uzbunu i nestao negde
u plafonu, nisam mogao da vidim gde, bilo je isuviše mračno.”
„Nek nam se nebo smiluje”, reče gospođa Vithem, „stari
đavo, koji sedi pored kamina. Budite oprezni, ser! Budite oprezni!
Mnogo je istine rečeno o tom mestu.”
„Na šta mislite? Izvinite, ali Vas ne razumem.”
„Stari đavo! Mislim o starom đavolu. Ser, zbog čega se
smejete?”, upitala je jer je Malkomson u tom trenutku prasnuo u
smeh.
„Vi mladi mislite da je lepo smejati se stvarima kojih se mi
stari plašimo. Nema veze, ser! Nema veze! Nek vam gospod da da
se stalno smejete. To Vam ja lično želim”, reče dobra žena, glasom
punim olakšanja jer su je strahovi napustili.
,,Oh, oprostite mi”, reče Malkomson u tom trenutku.
„Nemojte me shvatati za nepristojnog, ali cela ideja mi je bila
malo previše, da je stari đavo lično sedeo u mojoj stolici sinoć!”,
reče to i ponovo prasnu u smeh. Tada ode kući na večeru.
Te večeri je buka pacova počela ranije, u stvari počela je Pre
nego što je došao i samo je stala na trenutak, kada ih je njegovo
prisustvo uznemirilo. Posle večere je sedeo kraj vatre pušeći i onda,
rasklonivši sto, nastavio je sa radom. Ove noći su ga pacovi
uznemiravali mnogo više nego prethodne.
Kako su samo trčali gore-dole, iznad i ispod. Kako su skičali,
grebali i grickali! Kako su polako postajali smeliji, pa su iz otvora u
lamperiji virila njihova usta i oči koje su sijale kao male lampice u
kojima se prelamala svetlost vatre. Za njega, koji je već bio navikao
na njih, njihove oči nisu bile sablasne, samo mu je smetala njihova
razigranost. Ponekad bi najsmeliji od njih izleteo iz rupe i pretrčao
do sledećeg skloništa. Tu i tamo, kada bi mu smetali, Malkomson bi
napravio neki zvuk da ih uplaši. Lupio bi rukom u sto ili bi uzviknuo
“,šic”, što bi ih vratilo nazad u rupe.
Tako je prošao prvi deo noći. Pored buke, Malkomson je bio
koncentrisan na svoj posao.
Odjednom je stao, jer gaje, kao i prethodne noći, uznemirila
nagla tišina. Nije bilo nijednog zvuka grickanja, grebanja ili
skičanja. Tišina je bila kao u grobu.
Setio se čudne situacije prethodne noći i instinktivno pogledao
prema stolici pored kamina. Tada je veoma čudan osećaj prošao kroz
njegovo telo.
Tu je, na velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici pored kamina,
sedeo isti ogromni pacov, gledajući ga mimo svojim urokljivim
očima.
Instinktivno je potegao prvu stvar koja mu je bila pri ruci,
knjigu o logaritmima i gađao ga njom. Knjiga je bila loše bačena i
pacov se nije pomerio, tako da je scena sa žaračem od prethodne
večeri ponovljena, i ponovo je pacov, kao i sinoć, pobegao uz kanap
od zvona za uzbunu. Čudno bekstvo pacova bilo je odmah
propraćeno obnavljanjem buke pacovske družine. Ovog puta, kao i
prethodnog, Malkomson nije mogao da vidi gde je pacov pobegao,
jer su svetlost lampe i vatra ostavljali deo sobe u senci.
Pogledavši na sat video je da je skoro ponoć, i ne žaleći zbog
prekidanja, podložo je vatru i napravio sebi noćnu šolju čaja. Radio
je veoma dobro, i mislio je da to začini cigaretom, tako da je seo u
izrezbarenu hrastovu stolicu pored vatre i uživao. Dok je pušio,
mislio je o tome gde li je pacov nestao, jer su mu padale na pamet
ideje za ujutru, koje nisu isključivale pacolovku. Upalio je drugu
lampu i postavio je tako da može da lepo obasja gornji desni ugao
pored kamina. Onda je uzeo sve knjige koje je imao sa sobom i
stavio ih tako da lako može da pogodi štetočinu. Na kraju je uzeo
kanap od zvona i stavio ga na kraj stola, poduprevši ga lampom. Dok
je to radio, nije mogao da ne primeti koliko je bio savitljiv za jedan
debeli konopac koji nije bio u upotrebi duže vreme.
„Mogao bi čoveka da obesiš njime”, pomisli u sebi. Kada su
pripreme bile gotove, pogledao je okolo i rekao samozadovoljno:
„Е, pa moj prijatelju, mislim da ću sada naučiti nešto o tebi!”
Nastavio je da radi i, kao i prethodnog puta, prvo mu je smetala
buka pacova, a onda se izgubio u svetu formula i matematičkih
problema.
Ponovo ga je nešto prenulo. Ovog puta nije bila nagla tišina na
koju je obratio pažnju; konopac se malo pomerio i lampa je
zadrhtala. Bez naglih pokreta, pogledao je da li je gomila knjiga na
svom mestu, a onda je pogledao niz konopac. Kako je pogledao,
video je ogromnog pacova kako skače sa konopca na stolicu i
posmatra ga. Podigao je knjigu desnom rukom, pažljivo naciljao i
bacio na pacova. Uljez je brzim pokretom skočio u stranu i izbegao
knjigu. Onda on uze drugu knjigu, pa treću, i nastavi da ih baca jednu
za drugom, ali svaki put je bio neuspešan. Na kraju, kada je ustao i
uperio knjigu ka uljezu, pacov je uplašeno kriknuo. Ovo učini da
Malkomson postane još odlučniji da ga pogodi. Knjiga polete i udari
pacova uz veliku buku. Pacov skiknu grozno, i pogledavši svog
progonitelja pogledom mržnje, polete uz naslon stolice, skoči
neočekivano visoko do konopca i pobeže poput munje. Lampa se
zadrmala zbog naglog skoka, ali je bila teška i nije se prevrnula.
Malkomson je pratio pogledom pacova i video je, pod svetlošću
druge lampe, uljeza kako skače na deo rezbarije i beži kroz rupu u
jednoj od velikih slika koja je visila na zidu, nevidljiva od naslaga
prljavštine.
„Pogledaću u prebivalište svog prijatelja ujutru.”, reče student,
dok je skupljao pobacane knjige, „Treća slika od kamina, neću
zaboraviti.”
Podigao je knjige, jednu po jednu, komentarišući ih dok je to
radio. Konusne figure mu nisu bile na pameti, a ni Ciklične
oscilacije, Principi, Kvarternion ili Tenriodinamika. Tražio je
knjigu kojom gaje pogodio. Dok je to radio, odjednom ublede.
Pogledao je oko sebe i drhtavim glasom rekao.
„Biblija koju mi je majka dala! Kakva čudna koincidencija.”
Seo je da radi ponovo, a pacovi su nastavili sa svojim
skakutanjem. Nisu mu smetali, naprotiv. Na neki način mu je
njihovo prisustvo davalo osećaj društva. Ali nije mogao da se
posveti svom poslu, i pošto je neuspešno pokušavao da savlada temu
koju je učio, bio je primoran da u očaju ostavi sve i ode u krevet sa
prvim zracima sunca koji su se probijali kroz istočni prozor.
Spavao je tvrdo, ali nemirno, sanjao je mnogo, i kada ga je
gospođa Dempster probudila kasno ujutru, osećao se bolesno, i
nekoliko trenutaka nije mogao da shvati ni gde je. Njegov prvi
zahtev je prilično iznenadio sluškinju.
„Gospođo Dempster, kada ja danas odem u šetnju, želim da
uzmete merdevine i da očistite ili operete ove slike, naročito onu
treću od kamina. Želim da vidim šta je na njima.”
Kasnije tog popodneva, Malkomson je učio na istom mestu
kao i juče i razdraganost mu se vratila kako je dan prolazio. Shvatio
je da mu učenje ide od ruke. Uspeo je da dođe do zadovoljavajućeg
zaključka za sve probleme koji su ga i dalje mučili. U tom stanju
oduševljenosti, otišao je da poseti gospođu Vithem u „Dobrom
putniku”. Tamo je zatekao stranca u glavnoj sobi sa gazdaricom, koji
mu se predstavio kao doktor Tornhil. Ona je izgledala uznemireno,
i to, u kombinaciji sa doktorovim trenutnim prelaskom na ozbiljna
pitanja, dovelo je Malkomsona do zaključka da ništa nije slučajno,
tako da on odmah pređe na stvar.
„Doktore Tornhil, rado ću odgovoriti na sva Vaša pitanja, ako
Vi budete prvo meni odgovorili na jedno.”
Doktor je izgledao iznenađen, ali se nasmejao i rekao:
„Dogovoreno. Koje je pitanje?”
„Da li Vas je gospođa Vithem navela da dođete ovde i da me
posavetujte?”
Doktor Tornhil se zbuni za trenutak, a gospođa Vithem
pocrvene i okrete glavu. Ali doktor je bio iskren i spreman čovek, i
odgovori mu odmah otvoreno.
„Jeste, ali nije želela da Vi to znate. Verujem da Vas je moj
nespretni nastup naveo na taj zaključak. Rekla mi je da joj se ne
sviđa ideja da Vi boravite u onoj kući sami, i misli da pijete mnogo
jakog čaja. U stvari, želi da Vas ja posavetujem da izbegavate čaj u
kasne sate. Ja sam, takođe, bio marljiv student u svoje vreme, i
verujem da imam tu slobodu obrazovanog čoveka da Vas
posavetujem, bez ikakve uvrede.”
Malkomson se nasmeja i pruži ruku.
„Da se rukujemo onda, kako kažu u Americi”, reče, „moram
Vam se zahvaliti zbog tolike ljubaznosti, a takođe i gospođi Vithem.
Vaša ljubaznost zahteva da Vam uzvratim istom merom. Obećavam
da neću više piti jak čaj ili neću uopšte piti čaj ako mi Vi to ne
dozvolite, a u krevet ću odlaziti najkasnije u devet sati. Da li je to
dovoljno?”
„Apsolutno”, reče doktor, „sada nam recite šta ste sve primetili
u toj staroj kući?” Onda im Malkomson ispriča do detalja sve što se
dogodilo u poslednje dve noći. Tu i tamo, bio je prekidan prigušenim
uzvicima gospođe Vithem. Kada je ka kraju ispričao epizodu sa
Biblijom, gazdaričine skrivene emocije se pretvoriše u vrisak, i sve
dok nije popila veliku čašu brendija i vode, nije se oporavila. Doktor
Tornhil gaje slušao sa izrazom sve veće ozbiljnosti na licu, i kada je
priča bila gotova, a gospođa Vithem povraćena svesti, on ga upita:
„Da li se pacov uvek penje uz konopac od zvona za uzbunu?”
„Uvek.”
„Verujem da znate”, reče doktor posle male pauze, „kakav je
to konopac.”
„Ne?”
„То je”, reče doktor lagano, „konopac koji je dželat koristio
na svim žrtvama zlobnog sudije!” Prekinuo ga je još jedan vrisak
gospođe Vithem, i ponovo je bilo potrebno vraćati je u život.
Malkomson pogleda na sat i videvši da se bliži vreme večere, ode
kući pre nego što se ona potpuno povratila.
Kada se gospođa Vithem povratila, napala je doktora ljutitim
pitanjima šta mu pada na pamet da usađuje takve užasne ideje u jadni
mladićev um.
„Dovoljno je već uznemiren.”, dodade.
Doktor Tornhil joj odgovori:
„Draga madam, imao sam dobre namere. Želim da mu
skrenem pažnju na taj konopac i da je zadržim tamo. Moguće da je
u veoma iscrpljenom stanju, pošto mnogo uči, mada mi izgleda kao
vedar i krepak mladić, zdrav i duhom i telom. Ali ti pacovi, i ta ideja
o đavolu”, doktor odmahnu glavom i nastavi, „ponudio bih mu da
odem i da ostanem jednu noć sa njim, ali koliko vidim to bi mogao
da shvati kao uvredu. Moguće je da noću upada u neko čudno stanje
straha i halucinacija, a ako se to dešava, želim da povuče taj
konopac. Time bi nas upozorio, i mi bismo mogli da stignemo na
vreme da mu pomognemo. Ostaću budan do kasne noći i pažljivo ću
osluškivati. Nemojte biti iznenađeni ako Belčurč dobije iznenađenje
pre jutra.”
,,Oh, doktore, kako to mislite? Kako to mislite?”
„Mislim da je moguće, u stvari verovatno, da ćemo čuti zvono
za uzbunu sa sudijine kuće noćas.” Doktor izlete što je brže mogao.
Kada je Malkomson stigao kući, shvatio je da je to bilo malo
Pre njegovog uobičajenog vremena, i da je gospođa Dampster otišla,
pravila Grinhouovog doma su se morala poštovati. Bilo mu je drago
kada je video da je mesto čisto i blistavo, da je vatra veselo gorela,
a lampa bila napunjena. Veče je bilo hladnije nego što je bilo
uobičajeno za april, a teški vetar je duvao toliko jako da je obećavao
oluju u toku noći. Nekoliko minuta posle njegovog ulaska buka od
pacova prestade, ali čim su se navikli na njegovo prisustvo, ponovo
su počeli. Bilo mu je drago što ih je čuo, jer mu je ponovo ta buka
bila znak društva. Kroz um mu prolete misao da oni prestaju sa
bukom samo kada veliki pacov urokljivih očiju izađe na scenu.
Lampa za čitanje je bila uključena i njena zelenkasta svetlost
nije dopirala do plafona i udaljenih delova sobe. Vatra je bacala
veselu svetlost po podu i beli stolnjak na kraju stola je izgledao topao
i mirisan. Malkomson sede da večera, dobrog apetita i veselog duha.
Posle večere i cigarete, seo je da radi, odlučan u tome da ga ništa u
tome ne može prekinuti. Setivši se obećanja koje je dao doktoru,
odluči da maksimalno iskoristi vreme koje mu je preostalo.
Sat vremena je radio dobro, a onda mu misli odlutaše od
knjige. Stvarnost događaja oko njega, briga za njegovo psihičko
stanje i nervnu rastrojenost, nisu mogli biti prenebregnuti. Do tog
trenutka vetar postade bura, a bura postade oluja. Stara kuća, iako
čvrste građe, izgledala je protresena do temelja, a oluja je fijukala i
divljala kroz njene brojne dimnjake i čudne stare zabate, proizvodeći
čudne, neprirodne zvuke u praznim prostorijama i hodnicima. Čak
je i veliko zvono za uzbunu na krovu verovatno osetilo snagu vetra
jer se konopac podizao i spuštao lagano, kao da ga neko pomera s
vremena na vreme, a gipki konopac bi povremeno udario u hrastov
parket, proizvodeći tup i dubok zvuk.
Malkomson se prisetio doktorovih reči, slušajući te zvuke.
„То je konopac koji je dželat koristio za sve žrtve zlog sudije”.
On ode do ugla kamina, uze uže u ruku i pogleda ga. U njemu se
javila neka vrsta čudnog interesovanja za to, i dok je stajao, izgubio
se, razmišljajući ko su bile sve te žrtve i zamišljajući bolesnu želju
sudije da tako neku stvar drži u kući. Dok je tako stajao, njihanje
zvona sa krova je i dalje podizalo uže gore-dole, ali sada se još nešto
desilo. Uže je zadrhtalo, kao da se nešto kreće po njemu.
Pogledavši uvis instinktivno, Malkomson ugleda velikog
pacova kako polako dolazi ka njemu, posmatrajući ga pažljivo. On
ispusti konopac i krete unazad mrmljajući neku kletvu, a pacov se
okrete i pobeže. U tom trenutku Malkomson shvati da je buka ostalih
pacova, koja je na trenutak prestala, ponovo počela.
Sve ovo gaje navelo na razmišljanje da nije ispitao pacovsku
jazbinu i pogledao iza slike, kako je nameravao. Podigao je drugu
lampu i usmerio je ka trećoj slici sa desne strane, ka onoj kuda je
pacov prethodno veče pobegao.
Na prvi pogled se zapanjio toliko da je umalo ispustio lampu.
Obuze ga mrtvačko bledilo.
Kolena su mu drhtala, velike graške znoja su mu kapale sa čela
i tresao se kao jasika. Ipak, bio je mlad i zdrav, tako da se pribrao, i
posle pauze od nekoliko sekundi ponovo je prišao slici, podigao
lampu i pažljivo pogledao sliku koja je sada bila očišćena i jasna.
Na slici je bio sudija obučen u svoju odoru od skarletnog
platna i hermelina. Lice mu je bilo čvrsto i neumoljivo, zlo, lukavo
i optužujuće, senzualnih usana, kukastog rumenog nosa, oblika
kljuna ptice grabljivice. Ostatak lica mu je bio mrtvačke boje. Oči
su mu bile čudno jasne i veoma zlog izraza. Dok ga je gledao,
Malkomson se stresao, jer je shvatio da su to u stvari oči velikog
pacova. Lampa mu je umalo ispala iz ruku, video je pacova sa svojim
urokljivim očima kako ga gleda sa ugla slike, i primeti da više nema
buke ostalih pacova. Ipak se ponovo pribrao i nastavio da razgleda
ostatak slike.
Sudija je sedeo u velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici, sa
desne strane velikog kamina, u čijem je uglu visio konopac sa
plafona, a deo njega je ležao na zemlji. Sa osećanjem užasa
Malkomson prepozna scenu iz sobe u kojoj je boravio i pogleda oko
sebe jer je imao osećaj da je nešto iza njega. Tada pogleda prema
uglu kamina i uz vrisak ispusti lampu iz ruku.
Tamo, u sudijinoj stolici, sa konopcem koji je visio iza, sedeo
je pacov sa očima sudije, đavolski se cereći. Sem buke koju je oluja
pravila, svuda je bila tišina.
Oborena lampa pribra Malkomsona. Sreća je što je bila
metalna, pa se gas nije razlio. Ipak, zvuk njenog padanja i potreba
da se podigne su mu pomogli da prevaziđe šok. Kada se povratio,
protrljao je obrvu i razmislio na trenutak.
„Ovo neće moći ovako”, reče on sam sebi, „ako nastavim
ovako, poludeću. Ovo mora da prestane! Obećao sam doktoru da
neću piti čaj. Vera, da, bio je u pravu! Moji nervi mora da su došli u
čudno stanje. Zanimljivo je da to do sad nisam primetio. Nikada se
bolje u životu nisam osećao. Kakogod, sad se to dešava, i ja neću
ponovo biti ista budala.”
Tada sebi sipa u veliku čašu brendi i vodu i popivši to, sede da
radi.
Prošao je skoro sat pre nego što je podigao pogled sa knjige,
prekinut naglim mirom. Napolju, vetar je fijukao jače nego ikada, a
kiša je udarala u prozore kao da pada grad, ali unutra nije bilo
nijednog zvuka sem eha vetra koji se čuo u velikom dimnjaku. Tu i
tamo bi nekoliko kapljica pronašlo put niz dimnjak. Vatra se zagasila
skoro potpuno, ali je i dalje crveno sijala. Malkomson je pažljivo
osluškivao i čuo tanak, skičeći zvuk, skoro nečujan. Dolazio je iz
ugla sobe gde je konopac visio, a on je pomislio da je to zvuk
konopca koji škripi jer vetar pomera zvono. Pogledavši, video je u
polumraku velikog pacova kako glođe konopac.
Konopac je skoro bio oglodan, mogao je da vidi mesta gde je
bio svetliji. Dok je to gledao, pacov je završio sa poslom i deo
konopca je pao na hrastov parket. Za trenutak, pacov je izgledao kao
kićanka ili ukras na kraju konopca koji se sad klatio. Malkomson
oseti jezu jer je shvatio da je sad mogućnost zvanja pomoći iz
spoljnjeg sveta pregrizena. Obuze ga ogroman bes, uze prvu knjigu
koja mu je bila pod rukom i baci je na pacova. Hitac je bio dobro
upućen, ali pre nego što gaje knjiga pogodila, pacov skoči na pod i
dočeka se na noge. Malkomson instinktivno pojuri ka njemu, ali je
on pobegao i nestao među senkama sobe.
Malkomson oseti da je njegov rad za večeras završen, i odluči
da ubije monotoniju time što će se baciti na progon pacova. Uze
lampu sa stola da bi bolje osvetlio ćelu prostoriju. Kada je to uradio,
osvetlio je gornji deo prostorije, i u novom talasu svetla, slike su se
pokazale u svojoj raskoši.
Sa mesta na kome je stajao, Malkomson je video preko puta
sebe treću sliku sa desne strane kamina. Protrljao je oči u
iznenađenju, a onda ga obuze veliki strah.
U sredini slike nalazio se veliki nepravilni komad braon
platna, svež, kao da je sada bio stavljen. Pozadina je bila kao i pre,
sa stolicom, kaminom i konopcem, ali je slika sudije nestala.
Malkomson, skoro obamro od straha, okrete se lagano i poče
da se trese kao čovek koji ima napad epilepsije. Snaga gaje napustila,
i nije mogao da se pokrene, čak ni da misli. Samo je mogao da gleda
i da sluša.
Tu u velikoj izrezbarenoj hrastovoj stolici sedeo je sudija u
svojoj skarletnoj odori sa hermelinom, urokljivih očiju i
osvetoljubivog pogleda. Trijumfalni smeh mu se ocrtavao na
usnama dok je podizao rukama crnu kapuljaču. Malkomson oseti da
mu krv napušta srce, to je onaj osećaj koji imaju oni koji čekaju
kaznu. U ušima mu je bila muzika. Spolja je čuo fijukanje vetra, a
kroz oluju se probijao zvuk ponoćnih zvona sa tornja pored pijace.
Stajao je neko vreme, njemu se činilo beskonačno dugo, otvorenih
užasnutih očiju, bez daha. Kako je sat otkucavao, tako se na
sudijinom licu osmeh trijumfa pojačavao, a kada se čuo poslednji
otkucaj zvona, on stavi sebi na glavu crnu kapuljaču.
Lagano i odlučno sudija ustade sa svoje stolice i podiže deo
konopca od zvona za uzbunu koji je ležao na zemlji, provuče ga kroz
ruke, kao da uživa u samom dodiru. Onda ga poče vezivati, praveći
omču. Nju je pritegao i isprobao nogom, vukući jako sve dok nije
bio zadovoljan, a tada napravi pokretnu omču koju je držao u ruci.
Zatim se poče kretati sa suprotne strane stola u odnosu na onu gde
je stajao Malkomson, gledajući ga u oči, svedok ga nije prošao, a
onda se brzim pokretom nađe ispred vrata. Malkomson je tada
shvatio da je u zamci i poče da razmišlja šta da radi. Bilo je nekog
čudnog zanosa u sudijinim očima, sa kojih nije skidao pogled, i
osećao je kao da je morao da ga gleda.
 Video je sudiju kako prilazi (i dalje je bio između njega i
vrata), i baca omču prema njemu, želeći da ga uhvati. Sa velikim
naporom on skoči u stranu i vide konopac kako pada pored njega na
pod, uz tup zvuk. Ponovo sudija podiže konopac i pokuša da ga
zarobi, bez prestanka ga gledajući svojim urokljivim očima. Svaki
put je student, uz veliki napor, uspeo da ga izbegne. Tako se to
nastavljalo mnogo puta, a sudija nije izgledao kao da je razočaran ili
de moralisan neuspehom. Na kraju, u očaju koji je dostizao klimaks,
Malkomson pogleda oko sebe.
Lampa kao da se rasplamsala, i u sobi je bilo prilično svetio.
Iz mnogih pacovskih i ostalih rupa po zidovima video je oči pacova,
i u tom trenutku oseti kao da ga gledaju prijateljski. Pogledao je oko
sebe i video da je konopac od zvona za uzbunu bio nakrcan
pacovima. Svaki milimetar njega bio je prekriven pacovima, a sve
više i više njih je izlazilo iz rupe na tavanici kuda je konopac
prolazio, tako da je od njihove težine zvono počelo da se klati.
Slušaj! Zanjihalo se sve dok klatno ne udari u zvono. Zvuk je
bio tih, ali se zvono tek počelo klatiti i zvuk će se pojačati.
Na ovaj zvuk sudija, koji je do tada gledao Malkomsona,
pogleda gore, i izraz demonskog besa mu prekri lice. Oči su mu
sijale kao žeravice. On udari nogom u pod. što je prodrmalo ćelu
kuću. Užasan gromovit zvuk zvona se prolomi dok je on ponovo
podizao konopac, a pacovi su trčali gore-dole po konopcu, radeći
protiv vremena. Ovog puta, umesto da baci konopac, približio se
svojoj žrtvi, šireći omču. Kako je prilazio, neka parališuća sila obuze
Malkomsona koji stade, ukočen kao leš. Osetio je sudijine ledene
prste kako mu dodiruju vrat i nameštaju konopac. Omča se zatezala
sve više. Tada sudija uze ukočeno telo studenta u ruke, odnese ga i
postavi na hrastovu stolicu. Stade iza njega, podiže ruku i njome
dohvati konopac zvona koji se klatio. Kako je podigao ruku, pacovi
uz vrisku pobegoše kroz rupu u tavanici. Uzeo je kraj konopca koji
je bio zavezan oko Malkomovog vrata i zavezao ga za ostatak
konopca, i onda, udaljavajući se, gumu stolicu.
““
Kada se začulo zvono za uzbunu sa sudijine kuće, nije trebalo
puno da se narod okupi. Lampe i baklje raznih vrsta se pojaviše i
ubrzo se masa pokrete ka kući. Kucali su glasno na vrata, ali nije
bilo odgovora. Razbili su vrata, i uleteli u veliku trpezariju, sa
doktorom na čelu.
Sa kraja konopca zvona za uzbunu visilo je telo studenta, a na
licu sudije na slici se ocrtavao zlokoban osmeh.

Preveo Ivan Branković

 Robert Luis Stivenson

NEOBIČNI SLUČAJ DR DŽEKILA I G. HAJDA

PRIČA O VRATIMA

G. Aterson, advokat, bio je čovek gruba lica koje nikad nije

bilo ozareno osmehom; hladan, skučen i zbunjen u razgovoru;
uzdržan u ispoljavanju osećajnosti; mršav, dugačak, plašljiv,
turoban, a ipak nekako mio. Na sedeljkama s prijateljima, i kad je
vino bilo po njegovom ukusu, nešto uzvišeno ljudsko zračilo je iz
njegovog oka, nešto što se, istina, nikad nije ispoljavalo u njegovom
govoru, ali što je bilo rečito, ne samo u ovim nemim simbolima
blaženog lica posle dobre večere, već češće i bučnije u delima
njegovog života.
Bio je strog prema sebi samom; pio je džin kad je bio sam, da
uzdržavanjem suzbije svoju naklonost prema vinu; i premda je
uživao u pozorištu, dvadeset godina nije kročio preko praga ijednog
jedinog teatra. No, u njega je bilo oprobane trpeljivosti prema
drugima, mada se ponekad čudio, bezmalo sa zavišću, neobuzdanom
raspoloženju koje su kod njih izazivali njihovi prestupi, dok je u
nevolji bio pre sklon da pomogne negoli da ukori.
„Ја naginjem Kainovoj jeresi”, govorio bi osobenjački,
„puštam brata svog da ode đavolu na svoj način.”
Zbog te njegove osobenosti često mu je bilo suđeno da bude
poslednji pristojan poznanik posrnulih ljudi i da učini poslednji
dobri uticaj u njihovom životu. I prema takvim, dokle god bi svraćali
u njegovu kancelariju, nikada nije pokazivao ni malo promene u
svom držanju.
Nema sumnje da je ovo bio lak podvig za g. Atersona, jer je
on bio uzdržljiv do krajnosti i čak je izgledalo kao da se njegova
prijateljstva zasnivaju na sličnoj univerzalnosti dobrodušnosti.
Obeležje skromnog čoveka je u tome da prima svoje prijatelje
onakve kakve ih je slučaj stvorio, a tako je i advokat činio.
Njegovi prijatelji su bili ljudi u srodstvu sa njim ili oni koje je
najduže poznavao; njegove naklonosti, kao bršljan, bile su plod
vremena, nisu značile nikakvu valjanost predmeta simpatija. Otuda
je, bez sumnje, poticala veza koja gaje združivala sa g. Ričardom
Enfildom, njegovim dalekim rođakom, vrlo poznatim dokoličarom
od mode. Bila je velika zagonetka za mnoge, šta su njih dvojica
mogli videti jedan u drugome ili šta su zajedničko mogli naći. Oni
koji su ih sretali prilikom njihovih šetnji nedeljom pričali su da oni
uopšte nisu razgovarali, da su izgledali neobično sumorni i da bi s
očitim olakšanjem pozdravili pojavu kog prijatelja. Pri svem tom,
njih dvojica mnogo su držali do ovih izleta, ubrajali su ih u
najdragocenije časove svake sedmice i, ne samo da su žrtvovali
razna zadovoljstva, već su odolevali potrebama posla, da bi mogli
nesmetano da uživaju u njima.
Dogodilo se prilikom jednog od tih lutanja da ih je put naveo
jednom sporednom ulicom u jednom poslovnom kraju Londona.
Ulica je bila mala i od onih koje zovu mirnim, ali se preko nedelje u
njoj vodila bogata trgovina. Svim stanovnicima ulice išlo je dobro,
kako se činilo, i svi su se žarko nadali da će im ići još bolje, pa su
trošili viškove svoje zarade na gizdanje; tako da su pročelja radnji te
ulice prosto mamila, kao redovi nasmejanih prodavačica. Čak i
nedeljom, kad je navlačila veo preko svojih sjajnih čari i bila
srazmerno pusta, ulica je blistala u poređenju sa svojim prljavim
susedstvom, kao požar u šumi, i svojim sveže obojenim prozorskim
kapcima, dobro izglačanim bakarnim pločama i tablama, i opštom
čistoćom i veselim tonom, namah je privlačila i zadovoljavala oko
prolaznika.
Dve kuće, od jednog ugla ulice s leve strane, idući ka istoku,
linija ulice bila je prekinuta ulazom u jedno dvorište i upravo na
tome mestu jedna mračna zgradurina isturila je svoj zabat na ulicu.
Bila je dvospratna, nije bilo prozora, ništa osim vrata na donjem
spratu i slepe fasade izbledelog zida na gornjem spratu, a nosila je,
u svakoj crti, znake duge i prljave zapuštenosti. Vrata, na kojima nije
bilo ni zvona ni zvekira, bila su oguljena i zaprljana. Skitnice su se
uvlačile u udubljenja i kresale žižice o panel, deca su se igrala
dućana na stepenicama; đak je oprobavao svoj nož na ukrasnoj
drvenariji, i čitavih trideset godina niko se nije pojavio da otera ove
slučajne posetioce ili da popravi ono što su oni opustošili.
G. Enfild i advokat bili su s druge strane ulice, no, kad su došli
naspram ulaza, prvi podiže štap i pokaza.
„Jeste li ikad zapazili ona vrata?”, upitao je i kad njegov drug
odgovori potvrdno, dodade: „Ona su vezana u mojoj svesti s vrlo
neobičnom pričom.”
„Odista?”, reče g. Aterson, malo promenjenim glasom; „Sa
kakvom to pričom?”
“Pa, bilo je to ovako,” odvrati g. Enfild: „Vraćao sam se kući
iz nekog mesta ko zna gde. oko tri sata jednog mračnog zimskog
jutra i moj put je vodio kroz deo grada u kome se bukvalno nije ništa
videlo osim svetiljki. Redala se ulica za ulicom, a sav svet je spavao
- ulica za ulicom, a sve osvetljene kao za Sitiju i puste - dok najzad
nisam dospeo u ono duševno stanje kad čovek osluškuje i osluškuje
i počne da čezne da vidi policajca. Odjednom ugledah dve prilike:
jedna je bila niski čovek, koji se kruto kretao brzim hodom u
istočnom pravcu, a druga devojčica od možda osam ili devet godina,
koja je trčala što je brže mogla niz poprečnu ulicu. E, gospodine,
sasvim prirodno da su to dvoje na uglu naleteli jedno na drugo, i
onda se odigrao strašni deo priče, jer je čovek mimo zgazio telo
devojčice i ostavio je na zemlji da vrišti. Čuti tako šta ne izgleda
nimalo strašno, ali je bilo pakleno to videti. Nije ličio na čoveka; bio
je sličan nekom prokletom Džugernautu28. Kličući kao lovac kad
spazi zver, ja sam potrčao, uhvatio za jaknu tog gospodina i doveo
ga natrag na mesto gde se već skupila čitava grupa ljudi oko deteta
koje je vrištalo. On je bio potpuno hladnokrvan i nije se opirao, ali
mi je dobacio jedan pogled, tako gadan, da sam se od njega oznojio
kao od trčanja. Ljudi koji su izašli bili su porodica te devojčice, a
uskoro se pojavio i lekar po koga su nju bili poslali.
No, detetu nije bilo bogzna šta, više se bilo uplašilo, po
mišljenju lekara, i mogli biste pretpostaviti da je to kraj priče, ali
postojala je jedna čudna okolnost. Ja sam od prvog pogleda osetio

28
Idol induskog boga Višnua. — Prev.
strašno gnušanje prema onom čoveku. Tako isto i detinja porodica,
što je bilo sasvim prirodno, ali lekarev slučaj me je začudio. On je
bio običan stereotipni apotekar, neodređenih godina i boje, sa jakim
edinburškim naglaskom, neosetljiv kao stena.
Eto, gospodine, bio je kao i mi ostali; kad god bi pogledao mog
zarobljenika tom lekaru bi se, video sam, smučilo i on je bledeo od
želje da ga ubije. Ja sam znao šta se zbiva u njegovoj duši, upravo
kao što je on znao šta se zbiva u mojoj i kako ubistvo nije dolazilo u
obzir, učinili smo ono što je bilo najbolje. Kazali smo tom čoveku
da možemo i da hoćemo da napravimo takvu bruku od svega ovoga,
da njegovo ime mora biti osramoćeno s kraja na kraj Londona. Ako
ima ikakvih prijatelja ili uživa ikakav ugled, preduzećemo mere da
ih izgubi. I za sve vreme, dok smo mi ovo sipali u uzavrelom besu
protiv njega, branili smo ga, što smo bolje mogli, od žena, jer su one
bile pomahnitale kao čudovišta.
Nikada nisam video krug lica u tolikoj meri ispunjen mržnjom,
a u sredini je stajao onaj čovek, s nekom vrstom mračne, podrugljive
hladnokrvnosti - isto tako uplašen, mogao sam to da vidim - ali
držeći se hrabro, gospodine, zaista kao satana.
„Ako hoćete da napravite kapital od ovog slučaja,” rekao je.
“ja sam, prirodno, bespomoćan. Nema tog džentlmena koji ne želi
da izbegne scene.”, reče on.
„Kažite koliko tražite.” I mi smo ga oglobili sa stotinu funti u
korist detinje porodice; on je očevidno hteo da ne popusti, ali bilo je
nečeg kod nas svih što je nagoveštavalo nesreću, te je najzad legao
na rudu.
Sledeća stvar bila je da se novac naplati; i šta mislite kuda nas
je odveo ako ne do onoga mesta sa vratima? - hitro je izvadio ključ,
ušao unutra i uskoro se vratio sa deset funti u zlatu i čekom na
ostatak sume, vučenim na banku Koufs, koji je glasio na donosioca
i bio potpisan imenom koje ne mogu da pomenem, mada je to jedna
od poenti moje priče, ali to je ime bar vrlo poznato i često se nalazilo
u novinama. Suma je bila krupna; ali je potpis bio garancija i za veći
iznos, samo ako je bio originalan. Bio sam slobodan da ukažem tom
svom gospodinu da čitava stvar izgleda sumnjiva i da čovek u
stvarnom životu, ne ulazi na podrumska vrata u četiri izjutra i izlazi
otud sa čekom drugog čoveka na blizu sto funti. No, on je bio sasvim
spokojan i podrugljiv.
„Ne brinite se,” reče on, „ostaću s vama dok se banka ne otvori
i sam ću naplatiti ček.” Tako smo svi krenuli, lekar, detinji otac, moj
prijatelj i ja, i proveli ostatak noći u mojoj kancelariji, a sutradan,
kad smo doručkovali, otišli smo u grupi u banku. Ja sam lično predao
ček i kazao da imam puno razloga da verujem da je falsifikat.
Nipošto. Ček |e bio originalan.”
„Eh - eh!”, kazao je g. Aterson.
„Vidim da osećate kao i ja.”, reče g. Enfild.
„Jest, to je strašna priča. Jer moj prikan je bio čovek s kojim
niko ne bi poželeo da ima posla, uistinu odvratan čovek, a osoba koja
je izdala ček pravi ie uzor ispravnosti, slavan, štaviše, i što čini stvar
još gorom, jedan od onih ljudi koji čine ono što se zove
dobročinstvom. Posredi je učena, verujem; slučaj čajnog čoveka koji
plaća za neke nestašluke svoje mladosti. Kuća učene, tako sam
nazvao ono mesto s vratima, zbog toga. Mada ni to, znate, ni iz
daleka ne objašnjava sve.”, dodao je, i tim rečima utonuo u
razmišljanje.
Iz razmišljanja ga trže g. Aterson, upitavši ga prilično
iznenadno: „ 1 Vi ne znate da li izdavalac čeka živi tamo?”
„Pogodno mesto, zar ne?”, odvrati g. Enfild.
„Ја sam zapazio njegovu adresu; on živi na nekom skveru.”
„ I Vi se nikad niste raspitivali o mestu sa vratima?”, reče g.
Aterson.
„Ne, gospodine, ustručavao sam se iz obzira pristojnosti”,
glasio je odgovor.
„Ја sam protiv postavljanja pitanja; to suviše liči na strašni
sud. Pokrenete pitanje, i kao da ste pokrenuli kamen. Spokojno
sedite navrh brda. a kamen se kotrlja, pokrećući druge; i ubrzo neka
obazriva dobričina (na koju nikad ne biste ni pomislili) biva udarena
po glavi u svojoj sopstvenoj bašti i porodica mora da promeni ime.
Ne, gospodine, to sam postavio sebi kao pravilo: ukoliko neka stvar
izgleda više sumnjiva, utoliko manje pitam.”
„То je vrlo dobro pravilo,” kazao je advokat.
„Ali sam ispitao to mesto sebe radi,” nastavi g. Enfild.
„Jedva liči na kuću. Nema drugih vrata, i niko niti ulazi, niti
izlazi na njih osim, katkad, i to u dugim razmacima, junak mog
doživljaja. Ima tri prozora na prvom spratu koji gledaju u dvorište;
u prizemlju nema nijednog; prozori su uvek zatvoreni, ali su čisti.
Tamo se nalazi dimnjak koji se obično puši, tako da neko mora živeti
tamo. A ipak, to nije tako sigurno, jer zgrade su tako zbijene oko
dvorišta, da je teško reći gde se jedna završava, a druga počinje.”
Dva čoveka su opet šetala neko vreme nemo, a onda g. Aterson
reče:
„Enfilde, dobro je ono Vaše pravilo.”
„Da, mislim da jeste.”, odgovori Enfild.
„Pri svemu tome,” nastavio je advokat, „ima jedna stvar za
koju bih hteo da pitam: hteo bih da upitam za ime čoveka koji je
gazio dete.”
„Ра,” reče g. Enfild, „ne mislim da bi to moglo štetiti kome.
Bio je to čovek po imenu Hajd.”
„Hm,” izgovori g. Aterson.
„Kako izgleda?”
„Nije lako opisati ga. Ima u njegovom izgledu nečeg što nije
u redu; nečeg neprijatnog, nečeg nesumnjivo mrskog. Nikada nisam
sreo čoveka koji mi se toliko nije svideo, a ipak jedva znam zašto.
Mora da je bio u nečemu nakazan; ostavljao je jak utisak nakaznosti,
mada ne bih mogao da navedem kakve. On je čovek neobična
izgleda, a ja, ipak, ne mogu stvarno da navedem ništa što je
neobično. Ne, gospodine, ne mogu ništa da razumem; ne umem da
ga opišem. Nije to zbog nedostatka pamćenja, jer tvrdim da ga vidim
kao da je preda mnom ovog trenutka.”
G. Aterson je opet hodao neko vreme, ne govoreći i, očigledna
pod teretom misli.
„Uvereni ste da je upotrebio ključ?”, upitao je napokon.
 „Dragi moj gospodine...”, poče Enfild začuđeno.
„Da, znam”, reče Aterson, „znam da to mora izgledati čudno.
Stvar je u tome Što, ako Vas i ne pitam za ime onog drugog čoveka,
to je zato što ga već znam. Vidite, Ričarde, Vaša priča je pogodila
cilj. Ako ste bili netačni u ma kojoj pojedinosti, bolje da to
ispravite.”
„Mislim da ste me mogli unapred opomenuti“, odgovorio je
drugi s tragom zlovolje.
„Ali ja sam bio do krajnosti tačan, kako Vi to nazivate. Čovek
je imao ključ, štaviše, ima ga još. Video sam kako se služi njime,
nema ni nedelju dana.”
G. Aterson je duboko uzdahnuo, ali više nije progovorio ni
reči; i mladi čovek uskoro produži.
„Evo još jedne pouke da ne treba ništa pričati “, kazao je.
„Stidim se svog dugačkog jezika. Hajde da se pogodimo da
nikada više ne pominjemo ovo.”
„Pristajem od sveg srca.”, reče advokat.
„Evo vam ruke, Ričarde.”

TRAGANJE ZA G. HAJDOM

Te večeri g. Aterson se vratio kući u svoj momački dom u

mračnom raspoloženju i seo za večeru bez apetita. Bio je njegov
običaj da nedeljom, posle ovog obeda, sedi pored kamina, sa nekom
suvoparnom teološkom knjigom na stočiću za čitanje, dok sat na
susednoj crkvi ne izbije dvanaesti čas, kad bi smireno i zahvalno
legao da spava. Te noći, međutim, čim je stolnjak bio podignut, uzeo
je sveću i otišao u svoju sobu za rad. Tamo je otvorio svoju kasu,
izvukao iz najskrovitijeg njenog dela dokument označen na koverti
kao testament dr. Džekila i seo natuštena čela da prouči njegovu
sadržinu.
Testament je bio svojeručni, jer je g. Aterson, mada je preuzeo
staranje o njemu, kad je već bio napravljen, odbio i najmanju pomoć
pri njegovom sastavljanju; u njemu je bilo određeno da, ne samo u
slučaju smrti Henrija Džekila, doktora medicine, doktora
građanskog prava, doktora prava, člana Akademije nauka, itd., sva
njegova imovina ima da pređe u ruke njegovog „prijatelja i
dobrotvora Edvarda Hajda”, već da u slučaju dr. Džekilovog
„nestanka ili neobjašnjive odsutnosti za ma koji period vremena duži
od tri kalendarska meseca”, pomenuti Edvard Hajd ima da nasledi
rečenog Henrija Džekila bez daljeg odlaganja i da je oslobođen
svakog tereta ili obaveze, osim obaveze da isplati nekoliko malih
svota članovima doktorovog domaćinstva. Ovaj dokument je
odavno bio advokatu trn u oku.
Vređao ga je i kao advokata i kao ljubitelja razumnih i
uobičajenih postupaka u životu, kome neobičnost znači
neskromnost. Do tada je to što nije poznavao g. Hajda povećavalo
njegovu srdžbu, a sada, iznenadnim obrtom, to što ga poznaje. Već
je bilo dovoljno zlo dok je to ime bilo samo ime o kome on nije
mogao ništa više da sazna. Bilo je još gore otkad je ono počelo da se
zaodeva mrskim atributima; i iz promenljive, nestvarne magle, koja
je tako dugo zamračivala njegove oči, iskrsla je iznenada određena
spodoba đavoljeg zlikovca.
„Mislio sam da je posredi ludilo,” kazao je, dok je ostavljao
mrski dokument u kasu, „а sada počinjem da se plašim da se radi o
sramoti.”
Na to je utulio sveću, obukao vrskaput i krenuo u pravcu
Kevendiš skvera, te citadele medicine, gde je njegov prijatelj, veliki
dr. Lenjon, imao kuću i primao svoje mnogobrojne pacijente.
„Ako iko zna, znaće Lenjon.”, pomisli on.
Dostojanstveni sobar ga je poznao i pozdravio; nije bio izložen
nikakvom čekanju, već je bio uveden pravo s vrata u trpezariju, u
kojoj je dr Lenjon sedeo sam uz čašu vina. To je bio srdačan, zdrav,
kočoperan gospodin rumena lica, s pramenom prerano osedele kose
i bučnog i odlučnog držanja. Kad je ugledao g. Atersona, skočio je
sa stolice i dočekao ga obema rukama. Srdačnost, koja je bila
svojstvena ovom čoveku, bila je malo teatralna na oko, no ona je
poticala iz iskrenog osećanja. Njih dvojica su bili stari prijatelji, stari
drugovi i iz škole i koleža, dvojica ljudi koji su neobično poštovali
sebe i jedan drugoga, i, što ne proizilazi uvek iz toga, ljudi koji su
potpuno uživali u društvu onog drugog.
Posle kratkog ćaskanja, advokat je naveo razgovor na predmet
koji je bio tako neprijatno zaokupio njegov um.
„Verujem, Lenjone”, reče on, „da smo ti i ja najstariji prijatelji
koje ima Henri Džekil.”
„Voleo bih da su prijatelji mlađi.”, nasmejao se dr. Lenjon.
„Ali valjda jesmo. A šta je s tim? Sada ga malo viđam.”
„Odista?”, kazao je Aterson, „Mislio sam da vas vezuju
zajednički interesi.”
„Vezivali su nas”, glasio je odgovor, „ali ima više od deset
godina kako je Henri Džekil postao za mene isuviše sklon
fantastičnom. On je počeo da srlja, umno da srlja. 1 premda sam se
ja i dalje interesovao za njega, starog drugarstva radi, kao što se to
kaže, viđam i viđao sam vraški malo tog čoveka. Takvo nenaučno
lupetanje”, dodao je lekar, odjednom porumenevši, „otuđilo bi i
Damona i Pitiju.”
Ova izvesna razdraženost malo je umirila g. Atersona.
„Oni se samo nisu složili u nekom naučnom pitanju”, pomislio
je, i kako nije bio čovek sa nekim naučničkim strastima (osim u
pitanju prenosa imanja), čak je dodao: „Kad nije ništa gore!” Ostavio
je svog prijatelja nekoliko sekundi da se smiri i onda je prešao na
pitanje zbog koga je došao: „Jesi li ikad naišao na njegovog štićenika
- nekog Hajda?”, upitao je.
„Hajda?”, ponovio je Lenjon.
„Ne. Nikad nisam čuo za njega. Otkako znam za sebe.”
To su bila sva obaveštenja koja je advokat doneo sa sobom u
prostranu, tamnu postelju, po kojoj se prevrtao tamo-amo, sve dok
sitni sati nisu počeli da ustupaju mesto jutru. Bila je to noć sa malo
odmora za njegov napaćeni um, koji se mučio u samoj tami i
opsednut pitanjima.
Šest časova izbilo je na crkvi koja je bila tako zgodno blizu
stana g. Atersona, a on je čeprkao po problemu. Do tada ga je on
uznemiravao samo s intelektualne strane, no sada je i njegova
uobrazilja bila upletena, bolje reći porobljena, i dok je ležao i
prevrtao se u gustoj tmini noći i sobe sa spuštenim zavesama, priča
g. Enfilda prolazila je kroz njegovu svest poput trake osvetljenih
slika. Opazio bi veliko polje svetiljki noćnog grada, onda priliku
čoveka kako brzo korača; onda dete kako trči od lekara, i onda se
oni susreću i onaj Džugernaut u ljudskom obličju gazi dete i odlazi
dalje, ne obazirući se na njegov vrisak. Ili bi video sobu u bogatoj
kući, u kojoj njegov prijatelj spava, sanja i smeši se svojim snovima,
i onda bi vrata bila otvorena, zavese na postelji razgrnute, spavač
probuđen iz sna i gle! Pred njim bi stajala prilika kojoj je bila data
vlast, i čak u to gluvo doba, on mora da ustane i da izvrši njena
naređenja.
Ta prilika u ta dva obličja proganjala je advokata cele noći, i
čim bi ma imalo zadremao, odmah bi video kako se šunja još
pritajenije kroz usnule kuće, ili se kreće brže i sve brže, čak
vrtoglavo brzo, kroz šire lavirinte svetiljkama osvetljenog grada i na
svakom uličnom uglu gazi dete i ostavlja ga da vrišti. Ipak, prilika
nema lice po kom bi je mogao poznati; čak i u njegovim snovima
ona nema lica ili ima neko koje mu izmiče i topi se pred njegovim
očima. Tako se rodila i naglo porasla u advokatovom umu neobično
jaka, bezmalo neobuzdana radoznalost da osmotri lik pravog g.
Hajda. Kad bi samo jedanput mogao da baci pogled na nj, činilo mu
se da bi se tajna rasvetlila i možda bi je potpuno nestalo, kao što se
obično događa sa tajanstvenim stvarima kad se dobro ispitaju.
Možda bi video razlog za čudnu naklonost ili potčinjenost (nazovite
to kako vam drago) svog prijatelja, pa čak možda i za
zaprepašćujuću klauzulu u testamentu. U najmanju ruku to je lice
koje vredi videti: lice čoveka koji je bez osećanja milosti: lice koje
je trebalo samo da se pokaže, pa da u duši neupečatljivog Enfilda
izazove krajnju mržnju.
Od tog doba, g. Aterson je počeo da obilazi vrlo često vrata u
uličici s radnjama. Ujutru pre kancelarijskog vremena, u podne kad
je bilo puno posla (a malo vremena), noću pri zamagljenoj svetlosti
gradskog meseca, pri svakoj svetlosti i u svako doba, bilo pusto ili
živo od mnoštva sveta, mogao se advokat zateći na svojoj izabranoj
osmatračnici.
„Ako je on g. Hajd,” mislio je on, „ja ću biti g. Sik29.”
I najzad je njegovo strpljenje bilo nagrađeno. Bila je divna
suva noć; mraz u vazduhu, ulice čiste kao pod u balskoj dvorani;
svetiljke, koje vetar nije klatio, bacale su pravilnu šaru svetlosti i
senke. U deset sati, kad su radnje bile već zatvorene, ulica je bila
neobično pusta i, uprkos mukle tutnjave Londona svud unaokolo,
vrlo tiha. Sitni šumovi dopirali su daleko; domaći šumovi iz kuća
jasno su se čuli na obe strane puta; i bat koraka ma kog prolaznika
koji se približavao, čuo se mnogo ranije no što bi se on pojavio. G.
Aterson se nalazio nekoliko minuta na svom mestu, kad je osetio da
se neki čudni, laki koraci približuju. Za vreme svojih noćnih
patroliranja, bio se navikao na neobični utisak usled koga se bat
koraka jedne osobe, dok je ona još dosta daleko, odjednom jasno
izdvaja od silnog brujanja i vreve varoši. Ipak, tako nešto nikad
ranije nije toliko privuklo njegovu pažnju i s jakim, sujevernim
predviđanjem uspeha, povukao se on u ulaz dvorišta.
Koraci su se hitro približavali i postali odjednom bučniji kad
su na uglu zaokrenuli u ulicu. Advokat, izvirujući iz ulaza, uskoro je
mogao videti s kakvim čovekom ima posla. Bio je mali i vrlo
jednostavno odeven, njegov izgled čak i na toj daljini nekako je bio
strašno neprijatan posmatraču. No, on se uputio pravo ka vratima,
presekavši put da bi uštedeo u vremenu; i dok je išao, izvadio je ključ
iz džepa kao neko ko dolazi kući.
Kad je prolazio, g. Aterson istupi napred i dotaknu ga za rame.
“,G. Hajd, čini mi se?”
G. Hajd ustuknu piskavo uvlačeći dah. Ali njegov strah je bio
samo trenutan, i mada nije pogledao advokata u lice, odgovorio je
sasvim hladnokrvno: „Tako se zovem. Šta želite?”
„Vidim da hoćete da uđete.”, odgovori advokat.
„Ја sam stari prijatelj dr Džekila - g. Aterson iz ulice Gont -
morali ste čuti moje ime; pa kako sam Vas sreo u dobri čas, pomislio
sam da biste me mogli pustiti unutra.”

29
Igra reči. U engleskom ,,hide“ znači kriti se, a ,,seek“ tražiti. — Prev.
 „Nećete naći dr Džekila; otišao je od kuće.”, odgovori Hajd,
uvlačeći ključ. Onda odjednom, ali još ne gledajući naviše: „Otkud
me Vi znate?”, upitao je.
„Da li biste hteli Vi”, reče g. Aterson, „da mi učinite jednu
ljubaznost?”
„Sa zadovoljstvom.”, odgovori drugi.
„А šta to?”
„Da li biste mi dozvolili da vidim Vaše lice?”, upitao je
advokat.
G. Hajd kao da je oklevao i onda, kao na neku iznenadnu
misao, okrete lice s izrazom prkosa, i dvojica ljudi gledali su jedan
u drugoga dosta pažljivo nekoliko sekundi.
„Odsad ću Vas poznavati.”, reče g. Aterson.
„Možda će to biti korisno.”
„Da”, odgovori Hajd, “,i dobro je što smo se sreli; a propos,
trebalo bi da imate moju adresu.” I on navede kućni broj jedne ulice
u Sohou.
„Dobri bože!”, pomisli g. Aterson,.
„Da nije i on mislio na testament?” Zadržao je svoje misli za
sebe i samo je progunđao svoju zahvalnost za adresu.
„А sad,” kazao je drugi, „otkud me Vi znate?”
„Ро opisu.”, glasio je odgovor
„Čijem opisu?”
„Imamo zajedničkih prijatelja.”, reče g. Aterson.
„Zajedničkih prijatelja?”, ponovi g. Hajd, malo muklo.
„Kо su oni?”
„Džekil, na primer.”, kazao je advokat.
„On Vam nije kazao.”, povika g. Hajd u nastupu ljutnje.
„Nisam mislio da ćete lagati.”
„Slušajte,” reče g. Aterson, „to nije zgodan način izražavanja.”
Drugi zareža glasno u besnom smehu; i trenutak docnije,
izvanrednom hitrinom, otključao je vrata i iščezao u kuću.
 Advokat je stajao jedan časak pošto ga je g. Hajd ostavio, bio
je sušta slika nemira. Onda je počeo polako da se penje uz ulicu,
zastajući svaki korak-dva i stavljajući ruku na čelo, kao čovek u
umnoj pometenosti. Problem koji je on tako razmatrao dok je
koračao, bio je od onih koji se retko rešavaju. G.
Hajd je bio bled i zakržljao, davao je utisak nakaznosti bez
ikakvog određenog poremećaja, imao je neprijatan osmeh, poneo se
prema advokatu s nekom vrstom ubilačke mešavine plašljivosti i
odvažnosti, a govorio je hrapavim, šaputavim i nešto isprekidanim
glasom; sve ove pojedinosti bile su na njegovu štetu, ali ni sve one
zajedno nisu mogle objasniti do tada nepoznatu odvratnost, gnušanje
i strah s kojim je g. Aterson gledao na nj.
„Mora da tu ima nešto drugo.” reče zbunjeni gospodin. Ima tu
još nešto, kad bih mogao naći ime za to. Sačuvaj me bože, taj čovek
jedva liči na ljudsko biće! Nešto trogloditsko, da se tako izrazim! Ili,
da nije to ona stara priča o dr Felu? Ili je to prosto zračenje pogane
duše koja tako izbija i preobražava svoju ljušturu od ilovače? Ovo
poslednje, čini mi se; jer, o, moj jadni dobri Hari Džekile, ako sam
ikada video satanino obeležje na nečijem licu, video sam ga na licu
tvog novog prijatelja.“
Iza ugla ulice nalazio se skver starinskih, lepih kuća, koje su
sada većinom bile izgubile svoj visoki ugled i u kojima su se sobe i
stanovi izdavali ljudima svake vrste i položaja; graverima mapa,
arhitektima, sumnjivim advokatima i posrednicima mračnih
poslova. Jedna kuća, pak, i to druga od ugla, bila je još sva zauzeta;
i pred vratima te kuće, koja je imala upadljiv izgled bogatstva i
udobnosti, mada je sad bila sva utonula u tamu, osim lučnog prozora
nad vratima, g. Aterson se zaustavi i zakuca. Lepo odeven stariji
sluga otvori vrata.
„Da lije dr Džekil kod kuće, Pule?”, upitao je advokat.
„Videću g. Atersone.”, kazao je Pul, uvodeći posetioca, dok je
govorio, u prostranu, popločanu udobnu dvoranu niska krova,
zagrejanu (kao Stoje bio običaj na selu) sjajnom vatrom iz otvorenog
kamina i nameštenu skupocenim ormanima od hrastovine.
„Hoćete li pričekati ovde pored vatre, gospodine? Ili da vam
osvetlim trpezariju?”
„Ovde, hvala.”, rekao je advokat, prišao bliže i naslonio se na
visoku ogradu kamina. Dvorana, u kojoj je on sad ostao sam, bila je
prirasla za srce njegovom prijatelju lekaru. i sam Aterson obično bi
govorio o njoj kao o najprijatnijoj sobi u Londonu. Ali noćas je
osećao jezu u žilama; Hajdovo lice pritiskivalo je njegovo sećanje;
osećao je (što mu se retko događalo) gađenje i gnušanje prema
životu, i tako sumorno raspoloženom, činilo mu se kao da čita
pratnju u treperenju svetlosti vatre po uglačanim ormančićima i u
nemirnom kretanju senke na tavanici. Zastideo se što je osetio
olakšanje kad se Pul malo posle vratio da mu javi da je dr Džekil
izašao.
„Video sam kako g. Hajd ulazi kroz vrata na staroj sali za
seciranje, Pule.” kazao je.
„Је li to u redu kad dr Džekil nije kod kuće?”
„Sasvim u redu, g. Atersone,” odgovori sluga. “,g. Hajd ima
ključ.”
„Vaš gospodar, izgleda, ima veliko poverenje u tog mladog
čoveka, Pule.”, nastavi drugi zamišljeno.
„Jeste, gospodine, zaista ima”, reče Pul.
„Mi smo svi dobili naređenje da ga slušamo.”
„Ја se nisam, čini mi se, uopšte upoznao sa g. Hajdom, zar
ne?”, upitao je Aterson.
„О. dabome da niste, gospodine. On ovde nikada nije gost za
trpezom.”, odgovori sobar.
„Mi ga uistinu vrlo malo viđamo u ovom krilu kuće; on
najčešće dolazi i odlazi kroz laboratoriju.”
„Ра, laku noć, Pule.”
„Laku noć, g. Atersone.”
I advokat je pošao kući teška srca.
„Jadni Hari Džekil,” pomisli on, „strepim da je duboko
zabasao! Bio je mahnit kad je bio mlad, odavno začelo, ali po zakonu
božijem, nema roka zastarelosti. Da, mora da je to; sablast nekog
starog greha, rak-rana neke skrivene sramote; gde kazna stiže pede
claudo, mnogo godina pošto je greška iščezla iz sećanja i
samoljublje prešlo preko nje.” I advokat, prestrašen tom mišlju,
razmišljao je jedan trenutak o svojoj sopstvenoj prošlosti,
pretražujući svaki kutak sećanja, ne bi li slučajno nestašna pojava
kakvog starog greha iskrsla na videlo. Njegova prošlost bila je
prilično besprekorna i malo ljudi bi moglo čitati stranice svog života
s manje strepnje. Ipak, zbog mnogih rđavih dela koja je učinio,
osetio je silno uniženje, iz kojeg ga je uzdiglo do osećanja trezvene
i bojažljive zahvalnosti, sećanje na mnoga rđava dela koja je
izbegao, mada ih zamalo nije počinio. A onda, vraćajući se
prethodnom predmetu svojih misli, u njemu se zače iskra nade.
„Taj gospodin Hajd, kad bi ga čovek prostudirao”, pomisli,
„mora imati svojih sopstvenih tajni; mračnih tajni, sudeći po
njegovom izgledu; tajni prema kojima bi i najgore tajne sirotog
Džekila izgledale svetle kao sunce. Stvari ne mogu ovako ostati.
Sledim se kad pomislim kako se to stvorenje kao lopov šunja do
Harijeve postelje; jadni Hari, kakvo buđenje! I kako je to opasno, jer
ako taj Hajd podozreva da postoji onakav testament, mogao bi
postati nestrpljiv da dođe do nasledstva. Da, moram svojski da
zapnem - samo ako Džekil htedne da mi dopusti”, dodao je, „samo
ako Džekil htedne da mi dopusti.” Jer, još jednom je video u svojoj
svesti, jasno kao dan, čudne klauzule testamenta.

DR DŽEKIL JE SASVIM SPOKOJAN

Dve nedelje docnije, vanredno srećnim slučajem, lekar je

priredio jednu od svojih prijatnih večera za nekih pet ili šest starih
prijatelja, koji su svi bili umni, ugledni ljudi i svi poznavaoci dobrog
vina; i g. Aterson je tako udesio da je ostao kad su svi drugi otišli.
To nije bilo ništa novo, nego nešto što se događalo već mnogo puta.
Tamo gde su Atersona voleli, voleli su ga svojski. Domaćinima je
bilo drago da zadrže tihog advokata, kad bi bezbrižni i brbljivi gosti
već napuštali kuću, sviđalo im se da posede za časak u njegovom
nenametljivom društvu, vežbali su se tako za osamljenost, treznili se
za vreme dubokog ćutanja tog čoveka, posle izliva i napora
veselosti.
Dr Džekil nije bio izuzetak od ovog pravila; i dok je sada sedeo
na suprotnoj strani kamina - krupan, lepo razvijen, glatka lica, čovek
od pedeset godina, s nešto možda lukavosti u svom izgledu, ali sa
svim znacima sposobnosti i ljubaznosti - moglo se videti po izrazu
njegovog lica da je gajio iskrenu i toplu naklonost prema g.
Atersonu.
„Hteo sam da govorim s tobom, Džekile.”, počeo je ovaj drugi.
„Ti znaš onaj tvoj testament?”
Pažljiv posmatrač mogao je zaključiti da mu je ta tema bila
neprijatna, ali se lekar držao hrabro i veselo.
„Jadni moj Atersone”, kazao je, „ti si nesrećan s takvim
klijentom. Nikad nisam video da je neko toliko zabrinut zbog mog
testamenta kao što si ti; sem možda onog okorelog cepidlake,
Lenjona, koji je zabrinut zbog onog što je on nazvao mojim naučnim
jeresima. O, znam ja da je on dobar čovek - ne treba da se mrštiš -
izvrstan čovek, i vazda sam nameravao da se više viđam s njim, ali
je on okoreli cepidlaka pri svem tom; neznalački, bučni cepidlaka.
Nikada se nisam više razočarao ni u kog čoveka nego u Lenjona.”
„Ti znaš da ga nikad nisam odobravao.”, produžio je Aterson,
grubo se ne obazirući na novu temu.
„Moj testament? Jest, začelo, znam to “, reče lekar, pomalo
oštro.
„Kazao si mi to.”
„Ра lepo, kažem ti to opet.”, nastavio je advokat.
„Saznao sam ponešto o mladom Hajdu.”
Široko lepo lice dr Džekila pobledelo je do samih usana, a oko
njegovih očiju izbila je modrina.
„Ne želim ništa više da čujem“, reče.
„То je stvar za koju smo se složili; mislio sam, da je se više ne
dotičemo.”
„Ono što sam čuo užasno je.”, reče Aterson.
„Tu se ne može ništa izmeniti. Ti ne razumeš moj položaj.”,
odgovori lekar, na izvestan smušen način.
„Ја sam u mučnoj situaciji, Atersone; moj položaj je vrlo
čudan - vrlo čudan. To je jedna od onih stvari koje se ne mogu
popraviti pričanjem.”
„Džekile,”, reče Aterson, „ti me poznaješ, ja sam čovek u koga
se može imati poverenje. Priznaj mi sve i ja ne sumnjam da te mogu
izvući iz nevolje.”
„Moj dobri Atersone,” kazao je lekar, „to je vrlo lepo od tebe,
to je zaista vanredno lepo od tebe i ne mogu da nađem reči da ti
zahvalim. Ja ti potpuno verujem, imam više poverenja u tebe nego u
ikog živog; ha, više nego u sebe sama, kad bih mogao da biram, ali
odista to nije ono što ti zamišljaš; nije tako zlo; i samo da bih umirio
tvoje dobro srce, reći ću ti jednu stvar: onog trenutka kad to zaželim,
ja se mogu osloboditi g. Hajda. Evo ti moje ruke u potvrdu, i mnogo,
mnogo ti hvala; i dodaću još samo jedno, Atersone, za šta sam
uveren da ćeš razumeti kako treba: ovo je čisto lična stvar, pa te
molim da u nju ne diraš.”
Aterson je razmišljao malo, gledajući u vatru.
„Bez sumnje imaš potpuno pravo”, kazao je napokon, ustajući.
„Lepo, ali kad smo spomenuli ovu stvar, i to poslednji put,
nadam se”, nastavio je lekar, „ima jedna pojedinost koju bih voleo
da ti shvatiš. Mene odista vrlo mnogo zanima siroti Hajd. Znam da
si ga video; rekao mi je to, i bojim se da je on bio grub. Ali mene
iskreno i mnogo, vrlo mnogo zanima taj mladi čovek, i ako mene
nestane. Atersone, želeo bih da mi obećaš da ćeš se ponašati strpljivo
prema njemu i da ćeš mu pribaviti njegova prava. Mislim da bi to
učinio kad bi znao sve; a skinuo bi mi veliku brigu s vrata kad bi to
obećao.”
„Ne mogu se pretvarati da će mi se on ikada svideti.”, kazao
je advokat.
„Ne tražim to”, molio je Džekil, stavljajući ruku na mišicu
drugoga,, ja samo tražim pravdu; samo te molim da mu pomogneš
mene radi, kad ja ne budem bio više ovde.”
Atersonu se ote dubok uzdah: “,Dobro”, reče, „obećavam.”
 UBISTVO KERUA

Bezmalo godinu dana docnije, meseca oktobra, 18., zločin

neobične svireposti uznemirio je London, a visok položaj žrtve
doprineo je da zločin bude još zapaženiji.
Pojedinosti su bile malobrojne i zaprepašćujuće. Neka
služavka, koja je stanovala sama u kući nedaleko od Temze, otišla
je na gornji sprat da spava, oko jedanaest sati. Premda se magla
valjala nad gradom u ranim časovima, prvi deo noći bio je vedar, i
pun mesec bleštavo je osvetljavao sokak na koji gleda služavkin
prozor. Izgleda da je ona bila romantičar po prirodi, jer je sela na
svoj sanduk, koji je stajao odmah ispod samog prozora, i utonula u
sanjarenje.
Nikada (govorila je dok su joj suze tekle niz lice, kad god je
pričala o tom doživljaju) se nije osećala više prijateljski prema
ljudima uopšte, niti je mislila ljubaznije o svetu, nego tada, i dok je
tako sedela, primetila je starijeg naočitog gospodina sede kose, kako
dolazi uličicom, i kako mu u susret ide drugi gospodin vrlo malog
rasta, na koga je u početku obratila manje pažnje. Kad su oni bili
nadomak jedan drugom (što je bilo upravo pred devojčinim očima),
stariji čovek se poklonio i obratio se drugom na neobično uljudan
način, izgledalo je da predmet zbog koga mu se obratio nije bio od
velike važnosti; odista, sudeći prema njegovom pokazivanju rukom,
pokatkad se činilo kao da se on samo raspitivao za put; no mesec je
obasjavao njegovo lice dok je govorio, i devojci je bilo prijatno da
ga posmatra.
Izgledalo je da odiše tako bezazlenom i starovremskom
ljubaznom naravi, s nečim uzvišenim. Uskoro je njen pogled prešao
na drugoga i ona se iznenadila kad je u njemu prepoznala izvesnog
g. Hajda, koji je jednom posetio njenog gospodara, i prema kome je
ona osećala netrpeljivost. On je imao u ruci težak štap, kojim se
igrao, ali on nije odgovarao ni reći, i činilo se da je slušao s jedva
uzdržanim nestrpljenjem. Onda je odjednom pao u strašnu jarost,
udarao nogom o zemlju, vitlao štapom i ponašao se (kao što je
devojka opisivala) kao luđak. Stari gospodin je ustuknuo jedan
korak, kao čovek koji je veoma iznenađen i pomalo uvređen, i na to
je g. Hajd prešao sve granice i štapom ga oborio na zemlju. Trenutak
docnije, s majmunskim besom, gazio je nogama svoju žrtvu i
zasipao je pljuskom udaraca, pod kojima su kosti pucale, a telo
odskakalo po putu. Užasnuta ovim Stoje videla i čula, devojka se
onesvestila.
Bilo je dva sata kad je došla k sebi i pozvala policiju. Ubica je
bio davno otišao, ali je tu nasred uličice ležala njegova žrtva,
neverovatno unakažena. Štap kojim je delo bilo izvršeno, iako je bio
od nekog retkog i vrlo tvrdog i teškog drveta, prelomio se po sredini
pod snagom ove bezumne svireposti, i jedna prebijena polovina
otkotrljala se u obližnji kanal - druguje bez sumnje odneo ubica.
Novčanik i zlatan sat nađeni su kod žrtve, ali nikakve posetnice ili
isprave, osim jednog zapečaćenog pisma sa zalepljenom markom,
koje je verovatno nosio da preda na poštu i na kome je bilo ispisano
ime i adresa g. Atersona.
Ono je bilo doneto advokatu sledećeg jutra, pre nego što se bio
digao iz postelje; i čim gaje video, i pošto su mu ispričali okolnosti
tog slučaja, on ozbiljno isturi usnu.
„Neću ništa reći dok ne vidim telo”, reče on, „ovo može biti
vrlo ozbiljno. Budite ljubazni i pričekajte dok se ne obučem.” I ista
ozbiljna lica doručkovao je na brzu ruku i odvezao se do policijske
stanice, gde je telo bilo preneseno. Čim je stupio u ćeliju, klimnuo
je glavom.
„Jeste”, kazao je, „poznajem ga. Nažalost, to je Denvers
Keru.”
„Blagi bože, gospodine,” uzviknuo je činovnik, “je li
moguće?” I časak docnije njegovo oko zasijalo je ambicijom čoveka
njegove profesije.
„Ovo će podići veliku buku.”, reče.
„Možda biste Vi mogli da nam pomognete da uhvatimo tog
čoveka.” I ukratko je ispričao šta je služavka videla i pokazao mu
slomljeni štap.
G. Aterson je već bio zadrhtao pri pomenu imena Hajd, ali kad
je štap položen pred njega, više nije mogao sumnjati; iako je bio
slomljen i oguljen, poznao je da je to štap koji je pre mnogo godina
lično poklonio Henriju Džekilu.
„Је li taj g. Hajd ličnost malog rasta?”, upitao je.
„Neobično mali i neobično opaka izgleda, tako gaje služavka
opisala.”, rekao je činovnik.
G. Aterson je razmišljao, a onda, podižući glavu, reče: „Ako
hoćete da pođete sa mnom mojim fijakerom, mislim da Vas mogu
odvesti njegovoj kući.”
Bilo je tada oko devet izjutra, i spustila se prva magla te je
seni. Velik plašt boje čokolade spuštao se preko neba, ali je vetar
neprekidno napadao i rasterivao taj borbeni sloj pare, tako da je g.
Aterson, dok je fijaker mileo iz ulice u ulicu, video polusvetlost
neobično raznovrsnih stupnjeva i boja, jer ovde bi bilo mračno kao
pred kraj večeri, a tamo sjaj bogate, žestoke smeđe boje, kao svetlost
neobičnog požara; a ovde, za časak. magla bi bila sasvim resterana,
i bledi zračak svetlosti bi se probio između uskovitlanih pramenova
magle.
Bedna gradska četvrt Soho, gledana pod ovim promenljivim
vidicima kratka veka, sa svojim kaljavim putevima i prolaznicima
aljkava izgleda, i sa svojim svetiljkama koje uopšte nisu gašene ili
su ponovo paljene da se bore protiv ove žalosne ponovne najezde
mraka, izgledala je, u advokatovim očima, kao kraj nekog grada iz
košmara. Uz to, njegove misli bile su vrlo mračne, i kad je pogledao
čoveka s kojim se vozio, bio je svestan izvesnog straha od zakona i
sudskih činovnika, koji može pokatkad obuzeti i najčestitije.
Kad se fijaker zaustavio pred naznačenom adresom, magla se
malo podigla i pokazala mu prljavu ulicu, rakidžinicu, nisku
francusku gostionicu, dućan za maloprodaju stvari po jedan peni i
salate od dva penija, mnogo dronjave dece zgurene na vratima i
mnogo žena različitih narodnosti kako izlaze, s ključem u ruci, da
popiju čašicu izjutra; a trenutak docnije magla se opet spustila na taj
kraj, mrka kao umbra, i odsekla ga od te nitkovske okoline. To je bio
dom ljubimca Henrija Džekila, dom čoveka koji je bio naslednik
četvrt miliona funti sterlinga.
 Starica, lica boje slonovače i srebrnih vlasi, otvorila je vrata.
Imala je opako prepodobno lice jedne licemerke: ali njeno ponašanje
je bilo izvrsno. Jeste, kazala je, ovo je stan g. Hajda, ali on nije kod
kuće; svraćao je noćas vrlo dockan, ali je opet otišao posle manje od
jednog sata; nema ničeg neobičnog u tome, njegove navike su bile
daleko od ustaljenih, i često je odsutan; na primer, do juče je bilo
skoro dva meseca kako ga nije videla.
„Vrlo dobro, onda, želimo da vidimo njegove sobe.”, kazao je
advokat, i kad je žena počela da tvrdi da je to nemogućno, on
dodade: „Bolje da Vam kažem ko je ova osoba. Ovo je inspektor
Njukomen iz Skotland Jarda.”
Blesak gadne radosti pojavio se na ženinom licu. “,Ah!”,
kazala je, “,U neprilici je! Šta je uradio?”
G. Aterson i inspektor se pogledaše.
„Izgleda da nije vrlo omiljena ličnost.” primeti poslednji.
„ A sada, dobra ženo, dopustite meni i ovom gospodinu samo
da malo razgledamo.”
U celoj prostranoj kući, koja je izuzev stare žene inače bila
prazna, g. Hajd se služio samo dvema sobama, ali one su bile
nameštene raskošno i ukusno. Ostava je bila puna vina, posuđe
srebrno, stoni pokrivači elegantni, jedna lepa slika visila je na zidu,
poklon (kao što je Aterson pretpostavljao) Henrija Džekila, koji je
bio dobar poznavalac slikarstva; ćilimi su bili debeli i prijatnih boja.
U ovom času, pak, sobe su nosile sve znake skorog i žurnog
pretresanja; odelo je ležalo na podu, sa izvrnutim džepovima; fioke
s jakim bravama stajale su otvorene, a na ognjištu je ležala gomila
sivog pepela, kao da su mnoge hartije bile spaljene. Iz tih žeravica
inspektor izvadi okrajke zelene čekovne knjižice, koji su bili odoleli
vatri; druga polovina štapa nađena je iza vrata, i kako je ovo
potvrdilo njegove sumnje, činovnik izjavi da je veoma zadovoljan.
Poseta banci, gde je utvrdio da ubica ima na svom računu nekoliko
hiljada funti, upotpunila je njegovo zadovoljstvo.
„Možete računati kao sigurno, gospodine, da ga imam u
rukama.”, obrati se on g. Atersonu.
 „Mora da je izgubio glavu, inače ne bi nikada ostavio štap ili,
pre svega, spalio čekovnu knjižicu. Pa, novac je život za tog čoveka.
Mi imamo samo da čekamo na nj u banci i da izdamo poternice.”
Ovo poslednje, međutim, nije bilo tako lako postići, jer su
bliski poznanici g. Hajda bili malobrojni - čak i gazda služavke
video gaje samo dva puta; nigde se nije moglo ući u trag njegovoj
porodici; nikada se nije fotografisao, i ono nekoliko osoba koje su
ga mogle opisati mnogo su se razlikovale u svojim opisima, kao što
je obično slučaj sa običnim posmatračima. Samo u jednoj stvari svi
su se slagali, a to je bio težak utisak neodređene nakaznosti koji je
begunac ostavio na one koji su ga videli.

SLUČAJ S PISMOM

Bilo je kasno popodne kad je g. Aterson stigao na vrata kuće

dr Džekila, gde ga je Pul odmah uveo unutra i pored kuhinjskih
prostorija i kroz dvorište koje je nekad bilo vrt, odveo ga do zgrade
koju su nehajno zvali laboratorija ili sala za seciranje. Lekar je bio
kupio kuću od naslednika jednog čuvenog hirurga, i kako je njegov
sopstveni ukus naginjao više herniji nego anatomiji, dao je drugu
namenu zgradi u dnu baste. Bilo je to prvi put da advokat bude
primljen u tom delu stana svoga prijatelja, i on je radoznalo
posmatrao prljavu zgradu bez prozora i gledao unaokolo s
neprijatnim osećanjem neobičnosti dok je hodao amfiteatrom, koji
je nekad bio prepun revnosnih studenata, a sada je ležao sumoran i
tih. Stolovi u njemu bili su pretrpani hemijskim spravama, po podu
razbacane korpe za staklo i rasuta slama za pakovanje, a svetlost je
nejasno padala kroz zamagljenu kupolu. Na drugom kraju, stepenice
su vodile gore do vrata zastrtih crvenom Čojom; i kroz njih je najzad
g. Aterson uveden u lekarevu sobu za rad. Bila je to prostrana soba
sa staklenim ormanima svuda unaokolo, snabdevena, između ostalih
stvari, velikim pokretnim ogledalom i stolom za rad, a sa svoja tri
prašljiva prozora sa železnim šipkama gledala je na dvorište. Vatra
je gorela na ognjištu, zapaljena svetiljka bila je nameštena na polici
iznad ognjišta, jer je čak i u kućama magla počela da biva gusta; i
tu, sasvim uz vatru, sedeo je dr Džekil i izgledao strašno bolestan.
Nije ustao u susret posetiocu, već je ispružio hladnu ruku i poželeo
mu dobrodošlicu izmenjenim glasom.
„А sad”, reče g. Aterson, čim ih je Pul ostavio nasamo, „čuo
si novost?”
Lekar se strese.
„Vikali su o tome na skveru.”, reče.
„Čuo sam ih u trpezariji.”
„Jednu reč”, kazao je advokat.
„Kеru je bio moj klijent, ali i ti si, i ja hoću da znam šta radim.
Nisi, valjda, bio toliko lud da sakriješ tog čoveka?”
„Atersone, zaklinjem ti se bogom,” uzviknu lekar, „zaklinjem
se bogom da ga nikad više neću pogledati. Obavezujem ti se svojom
čašću da prekidam s njim na ovom svetu. Svemu je kraj. A njemu
odista nije potrebna moja pomoć; ti ga ne poznaješ tako kao ja; on
je bezbedan, sasvim bezbedan; zapamti moje reči, o njemu se nikada
više neće čuti.”
Advokat je turobno slušao; nije mu se dopadalo prijateljevo
grozničavo ponašanje.
„Ti kao da si prilično siguran u njega.”, kazao je.
„Tebe radi, nadam se da si u pravu. Kad bi došlo do suđenja,
tvoje ime bi moglo da bude upleteno.”
„Sasvim sam siguran u nj.”, odgovorio je Džekil.
„Imam razloga da budem siguran, koji ne mogu nikom
poveriti. Ali ima jedna stvar u kojoj bi me ti mogao posavetovati. Ja
sam —ja sam dobio jedno pismo, i u nedoumici sam da li bi trebalo
da ga pokažem policiji. Voleo bih da to tebi prepustim, Atersone; ti
ćeš pametno prosuditi, uveren sam; imam tako veliko poverenje u
tebe.”
„Bojiš se, valjda, da bi ono moglo pomoći da se on pronađe?”,
upita advokat.
,,Ne.” reče drugi.
„Ne mogu reći da hajem šta će biti sa Hajdom. Potpuno sam
raskrstio s njim. Mislio sam na svoj dobar glas, koji je ova mrska
stvar izložila priličnoj opasnosti.”
Aterson je premišljao za časak; bio je iznenađen sebičnošću
svog prijatelja, a ipak je osećao olakšanje zbog toga.
„Dobro”, reče naposletku, „da vidim pismo.”
Pismo je bilo napisano čudnim, pravim rukopisom i potpisano
„Edvard Hajd” i ono je objašnjavalo, dosta kratko, da piščev
dobrotvor dr Džekil, kome je on dugo vremena nedostojno uzvraćao
za hiljadu dobročinstava, ne treba da strepi za njegovu bezbednost,
jer on ima načina da se spase, u koji se potpuno uzda. Advokatu se
ovo pismo prilično svidelo, ono je prikazivalo njihovu prisnost u
boljoj svetlosti nego što je on očekivao; i on je koreo sebe zbog nekih
svojih ranijih sumnji.
„Imaš li koverat?”, upita.
„Spalio sam ga”, odgovori Džekil, „pre nego što sam razmislio
šta da radim. Ali on nije nosio nikakav poštanski žig. Pisamce je
predato iz ruke u ruku.”
„Da ga zadržim i da donesem odluku tek sutra?”, upita
Aterson.
„Želim da ti potpuno presudiš umesto mene.”, glasio je
odgovor.
„Izgubio sam poverenje u sebe.”
„Lepo, razmotriću.”, odgovorio je advokat.
„А sad samo još jednu reč: je li Hajd diktirao uslove u tvom
testamentu?”
Izgledalo je kao da je lekaru pozlilo; čvrsto je stisnuo usta i
klimnuo glavom.
„Znao sam to.”, reče Aterson.
„Nameravao je da te ubije. Ti si se srećno spasao.”
„Postigao sam nešto Stoje mnogo važnije.”, odgovorio je lekar
svečano.
„Dobio sam pouku - o bože, Atersone, i te kakvu sam pouku
dobio!” I za trenutak, pokrio je lice rukama.
Pri odlasku, advokat je zastao i progovorio reč-dve sa Pulom.
 „Uzgred, budi rečeno”, reče, „danas je uručeno jedno pismo:
kako je izgledao donosilac?” Ali, Pul je bio siguran da ništa nije
došlo osim poštom, “,i to samo neki cirkulari.”, dodao je.
Ova vest ispratila je posetioca obnovljenim strahom.
Očevidno da je pismo stiglo na laboratorijska vrata; mogućno je,
zaista, da je bilo napisano u sobi za rad, i ako je tako, o njemu se
mora drukčije suditi, i sa njim se mora postupati s više obazrivosti.
Dok je išao, prodavci novina vikali su do promuklosti po ulicama:
„Vanredno izdanje! Grozno ubistvo narodnog poslanika.“ Bila je to
pogrebna beseda jednom prijatelju i klijentu, i on nije mogao da se
odupre izvesnoj strepnji da dobar glas drugoga ne strada u vrtlogu te
bruke. Odluka koju je on trebalo da donese, bila je u najmanju ruku
škakljiva, i ma koliko da je bio, po navici, samopouzdan, počeo je
da čezne za nečijim savetom. Ne srne ga tražiti neposredno, ali,
možda bi mogao, pomislio je, zaobilaznim putem.
Ubrzo potom, Aterson je sedeo s jedne strane ognjišta u svojoj
kući, sa g. Gestom, svojim glavnim pisarom, s druge strane, a na
sredini između njih, na dobro sračunatoj daljini od vatre, nalazila se
boca osobitog starog vina koje je dugo ležalo, skriveno od sunca, u
podrumu njegove kuće. Magla je još počivala kao na krilima iznad
utonulog grada, u kome su svetiljke svetlucale kao rubini; i kroz
zastor i paru tih spuštenih oblaka, struja gradskog života se valjala,
protičući kroz velike arterije šumno kao silan vetar.
Sobu je veselo osvetljavala vatra. U boci su se kiseline odavno
rastvorile, sjajna boja se ublažila vremenom, kao što boja
bojadisanih prozora postaje bogatija; i sjaj vrelih jesenjih
popodneva, koji je žario vinograde na padinama, bio je spreman da
bude oslobođen i da razagna londonsku maglu. Neosetno, advokat
se raskravio. Nije bilo čoveka od koga je on krio manje tajni nego
od g. Gesta, a nije uvek bio uveren da ih je sakrio onoliko koliko je
nameravao.
Gest je često išao poslom lekarevoj kući, znao je Pula, teško
da nije čuo o g. Hajdovoj prisnosti sa tom kućom; mogao je doći do
zaključka: nije li, onda, bilo na svom mestu da on vidi pismo koje je
rasvetjavalo tu tajnu? Iznad svega, trebalo je tako da bude zato što
bi Gest, pošto se mnogo bavi izučavanjem i kritikom rukopisa,
smatrao korak prirodnim i ljubaznim. Pisar je, pored toga, bio čovek
koji je znao da da savet; teško da bi mogao pročitati tako čudan
dokument, a da ne stavi neku primedbu; i po toj primedbi g. Aterson
bi mogao da odredi kojim putem da pođe.
„Tužna je ova stvar sa ser Denversom.”, reče.
„Da, gospodine, začelo. Jako je uzbudila javno mnjenje.1',
odgovori Gest.
„Čovek je, dabogme, lud.”
„Voleo bih da čujem vaše mišljenje o tome.”, odvrati Aterson.
„Imam ovde dokument napisan njegovom rukom; ovo nek
ostane među nama, jer jedva znam šta s tim da uradim; u najboljem
slučaju, to je gadna stvar. Ali evo ga; tik pred vama svojeručni
rukopis jednog ubice.”
Gestove oči zasijaše i on je odmah seo i strasno ga ispitivao.
„Ne, gospodine,” kazao je, „nije lud, ali je ovo čudan rukopis.”
„I po svemu sudeći vrlo čudan pisac”, dodao je
advokat.Upravo tada služavka uđe s ceduljicom.
„Је li to od dr Džekila, gospodine?”, raspitivao se pisar.
„Mislim da poznajem rukopis. Nešto lično, g. Atersone?”
„Samo poziv na večeru, zašto? Hoćete li da ga vidite?”
„Jedan trenutak. Hvala, gospodine.”, i pisar je položio dva lista
hartije jedan pored drugog i marljivo uporedio njihove sadržine.
„Hvala, gospodine,” kazao je najzad, vraćajući mu oba, „to je
vrlo zanimljiv rukopis.”
Nastala je počivka, za vreme koje se g. Aterson borio sam sa
sobom.
„Zašto ste ih poredili, Geste?”, upita odjednom.
„Ра, gospodine,” odgovori pisar, „postoji neobična sličnost; ta
dva rukopisa su u mnogome istovetna: samo drukčije iskrenuta.”
„Prilično čudnovato.”, reče Aterson.
„То je, kao što ste kazali, prilično čudnovato.”, odvrati Gest.
„Ne treba pričati o ovoj cedulji, znate.”, kazao je šef.
 „Ne, gospodine.”, rekao je pisar.
„Razumom.”
Ali čim je g. Aterson te noći ostao sam, zaključao je cedulju u
svoju kasu, u kojoj je ostala od tog vremena na dalje. “,Šta,”
pomislio je, „da Henri Džekil krivotvori zbog ubice!” i krv mu se
sledila u žilama.

NEOBIČAN SLUČAJ DR LENJONA

Vreme je prolazilo, hiljadama funti ponuđeno je kao nagrada,

jer je smrt sera Denversa izazvala negodovanje kao zločin prema
javnosti, ali g. Hajd je bio iščezao i ostao van domašaja policije, kao
da nikad nije ni postojao. Odista mnogo šta iz njegove prošlosti bilo
je obelodanjeno, i sve je bilo sramno; pričale su se priče o svireposti
tog čoveka, u isti mah tako nemilosrdnoj i žestokoj, o njegovom
bestidnom životu, o njegovim čudnim drugovima, o mržnji koja
izgleda da je pratila njegov životni put, ali o njegovom sadašnjem
prebivalištu, ni reči. Od vremena kad je otišao iz kuće u Sohou,
ujutro, na dan ubistva, prosto kao da je bio zbrisan; i malo po malo,
ukoliko je vreme odmicalo, g. Aterson je počeo da se oporavlja od
žestine svoje strepnje i da postaje sve staloženiji. Smrt sera Denversa
bila je, po njegovom mišljenju, više no naknađen nestankom g.
Hajda.
Sada, kada je taj zli uticaj bio uklonjen, nov život otpočeo je
za dr Džekila. Otrgao se svoje osamljenosti, obnovio je odnose sa
prijateljima, opet postao njihov prisan gost i domaćin; i dok je do
sad uvek bio poznat po svojim dobročinstvima, sada se ne manje
isticao svojom pobožnošću. Radio je mnogo, izlazio je često na
vazduh, činio je dobra; izgledalo je da njegovo lice postaje otvoreno
i da se šija, kao od neke unutrašnje svesti da je od koristi; i više od
dva meseca lekar je živeo na miru. Osmog januara Aterson je
večerao kod lekara s malim društvom. Lenjon je bio tamo, i
domaćinovo lice prelazilo je pogledom od jednog na drugog, kao
nekad kad su njih trojica bili nerazdvojni prijatelji.
Dvanaestog, i ponovo četrnaestog, vrata su bila zatvorena za
advokata.
„Doktor se zatvorio u kuću”, kazao je Pul, “,i nikoga ne
prima.” Petnaestog je opet pokušao i opet bio odbijen; i kako je za
poslednja dva meseca bio navikao da viđa svog prijatelja bezmalo
svakodnevno, osetio je da mu ovaj povratak u osamljenost teško
pada. Pete noći pozvao je Gesta da večera s njime, a šeste pošao je
kući dr Lenjona.
Tamo mu bar nije bio zabranjen pristup, ali kad je ušao unutra,
bio je zaprepašćen promenom koja je bila nastala u lekarevom
izgledu. Žig smrti čitao mu se na licu. Rumeni čovek bio je
pobledeo, telo mu se opustilo, bio je očevidno postao ćelaviji i
stariji, pa ipak ovi znaci brzog telesnog opadanja nisu toliko privukli
advokatovu pažnju, koliko nekakav izraz njegova pogleda i
osobenost u držanju, koji kao da su svedočili o nekom duboko
usađenom užasu duše. Bilo je neverovatno da se lekar plaši smrti, a
ipak Aterson je bio u iskušenju da posumnja u to. “,Jest”, pomisli,
„on je lekar, mora da zna svoje stanje i da su mu dani izbrojani i nije
kadar da podnese to saznanje.” Ipak, kad je Aterson napomenuo
nešto o tome kako rđavo izgleda, Lenjon je vrlo odlučno izjavio da
je on čovek osuđen na smrt.
„Doživeo sam potres”, reče, „i nikada se neću oporavili. Samo
je pitanje nedelja. Pa, život je bio prijatan, voleo sam ga; da,
gospodine, voleo sam ga. Ponekad mislim da bismo mi, kad bismo
znali sve, radije išli na onaj svet.”
„ I Džekil je bolestan.”, primeti Aterson.
„Jesi li ga video?”
Ali Lenjonovo lice se promenilo i on podiže uzdrhtalu ruku.
„Ne želim više da vidim dr Džekila, ni da čujem išta o njemu.”,
reče povišenim, nesigurnim glasom.
„Sasvim sam raščistio s tom osobom, i molim te da me
poštediš svakog pomena čoveka koga smatram mrtvim.”
„Eh, eh.”, izgovori g. Aterson, a onda posle znatne pauze:
„Mogu li ja tu išta da učinim?”, upitao je.
„Nas trojica smo vrlo stan prijatelji, Lenjone; nećemo doživeti
da steknemo druge.”
„Ništa se tu ne može učiniti”, odvrati Lenjon, „pitaj njega.”
„On neće da me primi.”, kazao je advokat.
„Ne čudim se tome.”, glasio je odgovor.
„Jednog dana, Atersone, kad ja umrem, ti ćeš možda saznati
ćelu istinu o ovome. Ne mogu ti reći. A u međuvremenu, ako možeš
da sediš i razgovaraš sa mnom o drugim stvarima, tako ti boga,
ostani i učini to; ali ako ne možeš da se ne dotičeš tog prokletog
predmeta, onda, za ime boga, idi, jer ja ne mogu da ga podnesem.”
Čim je stigao kući, Aterson je seo i napisao Džekilu pismo,
žaleći se što ga ne prima u kuću i raspitujući se za uzrok onog
nesrećnog prekida sa Lenjonom i sutradan je dobio dugačak
odgovor, na mnogim mestima vrlo patetično rečit, a pokatkad
mračno tajanstven po smislu. Svađi sa Lenjonom nema leka.
„Ne krivim našeg starog prijatelja”, pisao je Džekil, „ali delim
njegovo gledište da se ne smemo nikada više sresti. Ja od sad
nameravam da živim do krajnosti povučeno; ne smeš se iznenaditi,
niti smeš sumnjati u moje prijateljstvo, ako moja vrata često budu
zatvorena čak i za tebe. Moraš me pustiti da idem svojim mračnim
putem. Navukao sam na se kaznu i opasnost koje sada ne mogu
navesti. Ako sam najveći od svih grešnika, ja sam isto tako najveći
paćenik. Nisam mogao ni pomisliti da na ovoj zemlji ima mesta za
patnje i užas, to je tako obeshrabrujuće; i ti možeš učiniti samo jednu
stvar, Atersone, da olakšaš ovaj udes, a to je da poštuješ moje
ćutanje.”
Aterson je bio zaprepašćen; mračni Hajdov uticaj bio je
otklonjen, lekar se bio vratio svojim starim zadacima i prijateljima;
Pre nedelju dana perspektiva za budućnost davala je sve izglede da
se doživi srećna i časna starost, a sada, za tili čas, prijateljstvo,
spokojstvo duše i sav smisao njegovog života bili su uništeni. Takva
velika i nepripremljena promena ukazivala je na ludilo; s obzirom
na Lenjonovo ponašanje i reći, morao je postojati neki dublji razlog.
Nedelju dana docnije dr Lenjon je pao u postelju i umro je
posle nešto manje od dve nedelje. One noći posle pogreba, koji ga
je bolno potresao, Aterson je zaključao vrata svoje sobe za rad, i
sedeći tu pri svetlosti tužne sveće, izvukao je i stavio preda se
koverat adresovan rukom i zapečaćen pečatom umrlog prijatelja.
„LIČNO; SAMO u ruke Dž. G. Atersona, a u slučaju da on
ranije umre, uništiti n e p r o č i t a n o.”, tako je bilo izričito
naglašeno u adresi, i advokat se užasavao da pogleda šta je unutra.
„Danas sam sahranio jednog prijatelja.”, pomislio je.
„Šta ako zbog ovoga moram da izgubim drugoga?” A onda je
osudio svoj strah kao nelojalnost i skinuo pečat.
Unutra je bio drugi omot, isto tako zapečaćen, i na poleđini
naznačeno: „Ne otvarati pre smrti ili nestanka dr Henrija Džekila.”
Aterson nije mogao da veruje svojim očima. Jeste, pisalo je
nestanak; ovde opet, kao u luđačkom testamentu koji je već odavno
vratio piscu testamenta; ovde se opet ime H. Džekila vezivalo za
pomisli na nestanak. Ali, u testamentu je ta misao poticala iz mračne
slutnje koju je pobuđivao onaj čovek Hajd; uneta je tamo sa svrhom
odviše jasnom i užasnom. Napisana Lenjonovom rukom, šta je
trebalo ta misao da znači?
Ogromna radoznalost obuzela je onoga kome je to pismo bilo
povereno, da prenebregne zabranu i da odmah zaroni do dna tih tajni,
ali profesionalna čast i vemost prema umrlom prijatelju bile su
stroge obaveze, i svežanj je počivao u najskrovitijem kutku njegove
lične kase.
Jedna je stvar uzdržavanjem suzbiti radoznalost, a druga
pobediti je, i moglo se sumnjati u to da je od toga dana Aterson želeo
društvo svog preživelog prijatelja sa istim onim žarom. Mislio je
prijateljski o njemu, ali su njegove misli bile nespokojne i pune
straha. Istina, išao je da ga poseti, ali je možda osećao olakšanje kad
nije bio primljen; možda je, u srcu, više voleo da razgovara sa Pulom
na vratima i okružen vazduhom i šumovima grada napolju, nego da
uđe u tu kuću dobrovoljnog zatočenja, i da sedi irazgovara sa njenim
neshvatljivim osamljenikom.
Pul zaista nije imao bogzna kako prijatne novosti da saopšti.
Lekar se, izgleda, sada više no ikada zatvarao u sobu za rad iznad
laboratorije, gde bi ponekad čak i spavao; bio je neraspoložen,
postao je ćutljiv, nije čitao; činilo se kao da ima nešto na duši.
Aterson se toliko navikao na nepromenljivu prirodu tih izveštaja, da
je, malo po malo, proređivao svoje posete.

DOGAĐAJ KOD PROZORA

Jedne nedelje, kad je g. Aterson bio u svojoj uobičajenoj šetnji

sa g. Enfildom, dogodilo se da ih je put opet vodio onom sporednom
ulicom, i da su, kad su došli ispred vrata, obojica zastali da ih
pogledaju.
„Ра,” reče Enfild, „bar je i toj priči kraj. Više nikad nećemo
videti g. Hajda.”
„Nadam se da nećemo.”, kazao je Aterson.
„Nisam li Vam već rekao da sam ga video jedanput i da sam,
kao i Vi, osetio gnušanje.”
„Nemogućno je jedno bez drugog “, odgovori Enfild.
„Uzgred, za kakvog li ste me magarca morali smatrati što
nisam znao da je ovo sporedni ulaz u dr Džekilovu kuću? Bila je to
delom Vaša krivica što sam to otkrio, čak i kad sam u tome uspeo.”
„Dakle, otkrili ste to, je 1’ te?”, upita Aterson.
„Ali ako je tako, možemo ući u dvorište da bacimo pogled na
prozore. Pravo da kažem, nespokojan sam zbog sirotog Džekila,
osećam da bi mu prisustvo prijatelja čak i spolja moglo činiti dobro.”
Dvorište je bilo vrlo sveže i pomalo vlažno i puno ranog
sumraka, mada je nebo, visoko iznad njih, bilo svelo od sunčeva
zalaska. Srednji od tri prozora bio je otškrinut, i Aterson je video
kako dr Džekil sedi sasvim uz njega i sa beskrajnom tugom na licu
udiše vazduh, kao kakav neutešni zatvorenik.
„Ehej! Džekile!”, uzviknuo je.
„Nadam se da ti je bolje.”
„Vrlo sam potišten, Atersone,” odgovori lekar tužno, „vrlo
potišten. Neće to trajati dugo, hvala bogu.”
„Isuviše se zadržavaš u kući,” reče advokat.
 „Treba da izlaziš napolje, da razdrmaš krvotok kao g. Enfild i
ja. (Ovo je moj rođak - g. Enfild - dr Džekil.) Hajde, uzmi šešir i
malo se prošetaj sa nama.”
„Ti si vrlo dobar.”, uzdahnu drugi.
„Ја bih to žarko želeo; ali ne, ne, ne, to je sasvim nemogućno;
ne smem. Ali odista, Atersone, vrlo mi je milo što te vidim; ovo je
zaista veliko zadovoljstvo; po-, zvao bih tebe i g. Enfilda gore, ali
ovde nije pospremljeno.”
„Ра onda,” kazao je advokat dobrodušno, „najbolje je da
ostanemo ovde dole i porazgovaramo s tobom odavde gde smo.”
„То sam upravo hteo da se usudim da predložim.”, odgovori
lekar sa smeškom. Ali tek što su reči bile izgovorene, kad smeha
odjednom nestade sa njegovog lica i zameni ga izraz tako kukavnog
straha i očajanja, da se sledila i sama krv dvojici gospode pod
prozorom. Oni su ga videli samo u magnovenju, jer je prozor bio
odmah zatvoren; no taj hitri pogled bio je dovoljan, i oni su se
okrenuli i izišli iz dvorišta bez reči. Prešli su i uličicu nemi, i tek kad
su došli na obližnju glavnu ulicu, gde je čak i nedeljom bilo još
nekog komešanja života, g. Aterson se najzad okrete i pogleda svog
sadruga. Obojica su bili bledi, i u njihovim očima bio je
odgovarajući užas.
„Oprosti nam, bože, oprosti nam. bože!”, reče g. Aterson.
Ali g. Enfild samo vrlo ozbiljno klimnu glavom i produži
dalje, opet ćuteći.

POSLEDNJANOĆ

Jedne večeri, dok je g. Aterson sedeo pored kamina posle

večere, bio je iznenađen Pulovom posetom.
„Blagi bože, Pule, šta Vas je dovelo ovamo?”, uzviknuo je; i
onda kad gaje i po drugi put pogledao.
„Šta vam je?”, dodade, „je li doktor bolestan?”
,,G. Atersone,” reče čovek, „nešto nije u redu.”
„Sedite i evo vam čaša vina.”, kazao je advokat.
 „Hajde, samo natenane, recite mi otvoreno šta hoćete?”
„Vi znate doktorove običaje, gospodine,” odgovori Pul, “,i
kako se on zatvara. Eto, on se opet zatvorio u sobu za rad i meni se
to ne dopada, gospodine - nek umrem ako mi se to sviđa. G.
Atersone, gospodine, strah me je.”
,,Dc, dobri čoveče,” reče advokat, „budite jasni. Čega se
plašite?”
,,U strahu sam već oko nedelju dana,” odgovori Pul uporno
zanemarujući pitanje, “,i ne mogu više to da podnesem.”
Čovekov izgled je u punoj meri potvrđivao njegove reči;
njegovo držanje bilo se izmenilo na gore, i osim onog trenutka kad
je prvi put izrazio svoj strah, nijednom nije pogledao advokata u lice.
Čak i sada je sedeo sa netaknutom čašom vina na kolenu, očiju uprtih
ujedan ugao poda.
„Ne mogu više to da podnosim.”, ponavljao je.
,,De, de,” kazao je advokat, „vidim da imate neki jak razlog,
Pule; vidim da nešto ozbiljno nije kako valja. Pokušajte da mi kažete
u čemu je stvar.”
„Mislim da je posredi prljavo delo.”, reče Pul muklo.
„Prljavo delo!”, uzviknu advokat jako uplašen i prilično sklon
da se zbog toga naljuti.
„Kakvo prljavo delo? Šta taj čovek hoće da kaže?”
„Ne usuđujem se da kažem, gospodine,” glasio je odgovor;
„ali hoćete li da pođete sa mnom i da sami vidite?”
G. Atersonov jedini odgovor bio je u tome što je ustao i uzeo
šešir i gornji kaput, ali s čuđenjem je primetio ogromno olakšanje
koje se pojavilo na sobarevom licu, i možda sa ne manje čuđenja, da
je vino bilo još netaknuto kad je sluga spustio čašu da bi pošao za
njim.
Bila je burna, hladna, prava martovska noć, s bledim mesecom
koji je bio okrenut srpovima naviše, kao da gaje vetar preturio, i sa
letećim ostacima oblaka od najprozračnije batistane materije. Vetar
je otežavao razgovor i terao krv u lice. Izgledalo je, uz to, da je vetar
skoro očistio ulice od prolaznika, jer g. Atersonu se učinilo da još
nikada nije video da je ovaj kraj Londona tako pust. Želeo je da je
bilo drukčije; nikada u svome životu nije osetio tako silnu želju da
vidi i dotakne svoje bližnje, jer, ma koliko da se borio, u njegovu
dušu je prodrlo nekakvo porazno osećanje nesreće. Na skveru je
bilo, kad su tamo stigli, puno prašine i vetrovito, i vitko drveće u
bašti lupkalo je o ogradu. Pul, koji je za sve vreme puta išao korak-
dva napred, sad stade nasred pločnika, i uprkos žestokoj hladnoći,
skide šešir i obrisa čelo crvenom maramicom. Iako je žurno išao,
nisu to bile graške znoja od naprezanja koje je on obrisao, već znoj
od nekog bola koji gaje gušio, jer njegovo lice bilo je bledo, a njegov
glas, kad je progovorio, grub i isprekidan.
„Ра, gospodine,” reče, „stigli smo, i daj bože da sve bude
dobro.”
„Amin, Pule”, rekao je advokat.
Potom sluga vrlo oprezno zakuca na vrata, koliko je lanac
dopuštao. Otvorila su se i jedan glas iznutra zapita: „Jesi li to ti,
Pule?”
„Ја sam.”, kazao je Pul.
„Otvori vrata.”
Kad su ušli, dvorana je bila jasno osvetljena; gorela je velika
vatra, a oko ognjišta stajali su zbijeni, kao stado ovaca, sva posluga,
ljudi i žene. Kad je ugledala g. Atersona, služavka brižnu u
histerično tiho jecanje, a kuvarica, uzviknuvši: „Mili bože! To je g.
Aterson!”, potrča napred kao da hoće da ga zagrli.
„Šta, šta? Zar ste svi tu?”, upitao je advokat osorno.
„То nije u redu, to je vrlo nepristojno; Vašem gospodaru se to
nimalo ne bi svidelo.”
“Svi se oni plaše”, reče Pul.
Nastala je mrtva tišina, niko da stavi primedbu; samo je
služavka povisila glas i sad je glasno plakala.
„Ućuti!”, reče joj Pul sa žestokim naglaskom što je svedočilo
da su i njegovi živci bili razdraženi; i odista, kad je služavka onako
naglo pojačala svoje jadikovanje, svi se prepadoše i okrenuše prema
unutrašnjim vratima, s izrazom strašnog očekivanja.
 „А sada,” nastavi sobar, obraćajući se dečku - čistaču noževa,
„donesi mi sveću, pa ćemo smesta sa ovim svršiti.” Zatim je zamolio
g. Atersona da pođe za njim, i povede ga u vrt iza kuće.
„Sad, gospodine,” kazao je on, „idite što tiše možete. Hoću da
Vi čujete, ali neću da Vas čuju. I čujte, gospodine, ako bi Vas on
slučajno pozvao da uđete unutra, ne ulazite.”
Na neočekivane poslednje reći živci g. Atersona toliko se
potresoše da bezmalo nije izgubio ravnotežu; no on prikupi ponovo
hrabrost i pođe za sobarom u laboratorijsku zgradu i kroz hirurški
amfiteatar, pretrpan korpama i bocama, do podnožja stepenica. Tu
mu Pul dade znak da stane u stranu i da sluša, a on sam, spustivši
sveću i prikupivši s velikim i očevidnim naporom odvažnost, pope
se uz stepenice i zakuca polako nesigurnom rukom na crvenom
čojom tapacirana vrata sobe za rad.
,,G. Aterson, gospodine, hoće da Vas vidi“, povika on, i čim
je to izgovorio, još jednom odlučno dade znak advokatu da sluša.
Glas odgovori iznutra: „Reci mu da ne mogu nikoga da
primim.”, rekao je tužno.
„Hvala, gospodine.”, reče Pul, s prizvukom nekog likovanja u
glasu, i uzevši sveću, povede g. Atersona natrag kroz dvorište u
veliku kujnu, u kojoj se vatra bila ugasila, a bubašvabe milele po
podu.
„Gospodine,” reče on, gledajući g. Atersona u oči, “je li ono
bio glas mog gospodara?”
„Kao da je mnogo izmenjen”, odgovori advokat, vrlo bled, ali
uzvraćajući mu čvrsto pogled.
„Izmenjen? Pa, da, i ja tako mislim.”, reče sobar.
„Zar sam ja proveo dvadeset godina u kući tog čoveka, pa da
se prevarim u njegovom glasu? Ne, gospodine, moj gospodar je
umoren, umoren je pre osam dana, kad smo ga čuli kako doziva
boga; a ko je tamo mesto njega, i zašto ostaje tamo, to vapije do neba
za rešenjem, g. Atersone.”
„То je vrlo neobična priča, Pule, to je prilično mahnita priča,
čoveče “, reče g. Aterson, grizući prst.
 „Pretpostavimo da je onako kao to Vi zamišljate,
pretpostavimo da je dr Džekil - no, ubijen, šta bi moglo da navede
ubicu da ostane ovde? To je neodrživo; to ne odgovara zdravom
razumu.”
„Ра, g. Atersone, Vas nije lako zadovoljiti, ali ću ja to ipak
učiniti.”, reče Pul.
„Treba da znate da je cele ove prošle sedmice on, ili ono, ili
bilo šta što živi u toj radnoj sobi, jadikovalo iz dana u noć za nekom
vrstom leka i nije moglo da ga se seti. Ponekada je to bio njegov
običaj - to jest gospodarev običaj - da napiše svoje naloge na tabaku
hartije i da ga baci na stepenice. Ništa drugo nije bilo ove nedelje;
ništa osim hartija i zatvorenih vrata, a i sami obedi ostavljani su tamo
da ih prokrijumčari unutra kad niko ne gleda. Eto, gospodine,
svakoga dana, jest, pa i dvaput i triput istog dana, primali smo
zapovesti i žalbe, i ja sam hitno odašiljan do svih drogerija na veliko
u gradu. Svaki put, kad bih doneo hemikalije, pojavila bi se druga
cedulja u kojoj mi se kaže da ih vratim, jer nisu čiste i nov nalog za
drugu firmu. Ta droga je preko potrebna, gospodine, ma za šta bila.”
„Imate li neku od tih hartija?”, upita Aterson.
Pul opipa džep i izvadi zgužvanu ceduljicu, koju advokat,
naginjući se bliže sveći, pažljivo razgleda. Njena sadržina je glasila:
“,Dr Džekil šalje svoje pozdrave gospodi Mo. Uverava ih da je
njihov poslednji primerak nečist i sasvim neupotrebljiv za svrhu u
koju je njemu sad potreban. - Godine 18—, dr Džekil je kupio
prilično veliku količinu od gospode Mo. Sada ih moli da potraže
najbrižljivije, i ako je ma šta preostalo od istog kvaliteta, da mu to
odmah pošalju. Cena ne igra nikakvu ulogu. Teško bi se moglo
preterati u oceni od kolike je ovo važnosti za dr Džekila.” Dotle je
pismo bilo napisano prilično staloženo, no ovde kroz nagli žestoki
potez pera, piščeva osećanja su se neobuzdano izlila.
„Boga radi,” dodao je „nađite mi koliko bilo od one stare
droge.”
„Ovo je neobična cedulja.”, reče g. Aterson; a onda oštro:
„Kako to da je ona otvorena?”
 „Čovek u Moovoj radnji bio je strašno ljut, gospodine, i bacio
mi ju je natrag kao kakvo đubre.”, odgovori Pul.
„Ovo je nesumnjivo doktorov rukopis, znate li?”, nastavi
advokat.
„Učinilo mi se kao da je njegov.”, kazao je sluga prilično
mrgodno, a onda, izmenjenim glasom, „Ali nije važan rukopis!”,
rekao je.
„Ја sam ga video!”
„Videli ste ga?”, ponovi g. Aterson.
„Ра?”
„Tako je!”, kazao je Pul.
„Bilo je to ovako. Iznenada sam ušao iz bašte u amfiteatar.
Izgleda da se on bio iskrao da potraži tu drogu ili bilo šta, jer vrata
sobe za rad bila su otvorena, i on je bio tamo u dnu amfiteatra i
preturao po korpama. Pogledao je naviše kad sam ja ušao, ispustio
nekakav krik i zaždio u sobu za rad. Video sam ga samo za trenutak,
ali kosa mi se digla na glavi. Gospodine, ako je to bio moj gospodar,
zašto je imao obrazinu na licu? Ako je to bio moj gospodar, zašto je
ciknuo kao pacov i pobegao od mene? Služim kod njega već dugo
vremena. A onda...” Čovek je ućutao i prešao rukom preko lica.
„Sve su to vrlo čudne okolnosti,” reče Aterson, „ali mislim da
počinjem da razumevam, Vašeg gospodara, Pule, snašla je neka od
onih bolesti koje muče i unakazuju bolesnika. Otuda, koliko ja mogu
da znam, promena u glasu; otuda ona obrazina i ono izbegavanje
prijatelja; otuda potiče njegova vatrena želja da nađe tu drogu,
pomoću koje siroti čovek gaji neku nadu u krajnje ozdravljenje - daj
bože da se ne prevari! To je moje objašnjenje; ono je prilično
žalosno, Pule, da, i strašno je kad čovek pomisli na njega; ali je jasno
i prirodno, logično povezano, i oslobađa nas svih preteranih
uzbuna.”
„Gospodine,” kazao je sobar, a nekakve blede pege izbile su
mu po licu, „to stvorenje nije bilo moj gospodar, i to je cela istina.
Moj gospodar je” - tu se obazreo oko sebe i počeo da šapuće - „visok,
lepo sazdan čovek, a ono je bilo više kao kepec.” Aterson pokuša da
ga prekine.
„О, gospodine,” uzviknuo je Pul, „zar Vi mislite da ja posle
dvadeset godina ne poznajem svog gospodara? Zar Vi mislite da ja
ne znam do koje visine dopire njegova glava kad stoji u vratima sobe
za rad, u kojima sam ga viđao svakog jutra mog života? Ne,
gospodine, to stvorenje pod obrazinom nikad nije bilo dr Džekil -
bogzna ko je to bio, ali to nikad nije bio dr Džekil; i u duši sam
uveren da je izvršeno umorstvo.14
„Pule,” odgovorio je advokat, „ako Vi to kažete, moja će
dužnost biti da to utvrdim. Ma koliko želeo da poštedim osećanja
Vašeg gospodara, ma koliko bio zbunjen ovom ceduljicom koja
izgleda da potvrđuje da je on još živ, smatraću za svoju dužnost da
razvalim vrata.”
„Ah, g. Atersone, to je prava reč!”, uzviknu sobar.
„А sad se postavlja drugo pitanje,” produži Aterson, „kо će to
učiniti?”
„Ра, Vi i ja, gospodine,” glasio je neustrašiv odgovor.
„То je valjano rečeno”, odvrati advokat, “,i ma šta iz tog
proizišlo, moja je stvar da se postaram da Vi ništa ne izgubite zbog
toga.”
,,U amfiteatru ima jedna sekira,” nastavi Pul, „а Vi možete
uzeti kuhinjski žarač.”
Advokat uze to grubo, ali teško oruđe u ruku i odmeri ga.
„Znate li, Pule,” kazao je podižući pogled naviše, „da ćemo se
Vi i ja izložiti izvesnoj opasnosti?”
„Začelo da je tako, gospodine.”
„Onda valja da budemo otvoreni”, kazao je drugi, “,i Vi i ja
više mislimo nego što kažemo; da govorimo sad otvoreno. Jeste li
poznali onu prerušenu osobu koju ste videli?”
„Ра, gospodine, ona je išla tako brzo, i stvorenje je bilo tako
presamićeno, da bih teško mogao da se zakunem u to.”, glasio je
odgovor.
„Ali ako me Vi pitate da lije to bio g. Hajd? - pa, jeste, mislim
da je bio! Vidite, bilo je skoro iste veličine, i kretalo se isto onako
hitro; a onda, ko bi drugi mogao ući kroz laboratorijska vrata? Vi
niste valjda zaboravili, gospodine, da je u vreme onog ubistva on još
imao ključ kod sebe? Ali, to nije sve. Ne znam, g. Atersone, da li ste
ikada sreli tog Hajda?”
„Da”, reče advokat, .jedanput sam razgovarao sa njim.”
„Onda morate znati, kao i mi ostali, da je bilo nečeg čudnog
na tom gospodinu - nečeg što je čoveka plašilo - ne znam kako da se
tačnije izrazim, gospodine, nego ovako: da Vas je do srži prožimalo
nešto hladno i oštro.”
„Priznajem da sam osetio nešto slično što opisujete.”, kazao je
g. Aterson.
„Sasvim tako, gospodine.”, odgovori Pul.
„Eto, kad je ona prilika pod obrazinom odskočila kao majmun
od hrpe hemikalija i šmugnula u sobu za rad, osetio sam da mi se
ledi kičma. O, znam ja da to nije dokaz, g. Atersone; toliko sam
načitan; ali to se može osetiti i kunem vam se u Sveto pismo da je to
bio g. Hajd.”
„Da, da.”, kazao je advokat.
„Moja strahovanja naginju u istom smislu. Zlo je, bojim se,
proizišlo - a zlo se moralo izroditi iz te veze. Da, zaista, verujem
Vam; verujem da je siroti Hari ubijen; i verujem da njegov ubica
(bog jedini zna s kakvom namerom) još vreba u sobi svoje žrtve.
Moramo ga, znači, osvetiti. Pozovi Bredšoa.”
Sluga je došao na poziv, vrlo bled i nervozan.
„Priberite se, Bredšoe.”, reče advokat.
„Ova neizvesnost, znam, pogađa sve vas, ali sada je naša
namera da je okončamo. Pul i ja ćemo silom da se probijamo u radnu
sobu. Ako je sve kako valja, moja pleća su dovoljno jaka da prime
na sebe krivicu. Međutim, ako nešto nije u redu, ili ako kakav
zločinac pokuša da pobegne na zadnji ulaz, Vi i dečak morate otići
iza ugla sa dve dobre toljage, i postaviti se pored laboratorijskih
vrata. da jemo vam deset minuta da odete do vaših mesta.”
Kad je Bredšo otišao, advokat pogleda na sat.
„А sad, Pule, da zauzmemo svoja mesta”, kazao je, i
stavljajući žarač pod mišku, pošao je prvi u dvorište. Vetar, koji je
prodirao samo u kratkim naletima u taj duboki bunar između zgrada,
bacao je svetlost lojanice tamo-amo oko njih, dok nisu došli u zaklon
amfiteatra, gde su nemo seli da čekaju. London je dostojanstveno
brujao svud unaokolo, ali bliže njima, tišinu je remetio samo bat
koraka ustumaranih po sobi za rad.
„Tako hoda vasceli dan, gospodine,” prošaputa Pul, “jest, i
veći deo noći. Samo kad nov uzorak stigne iz apoteke, nastane kratak
prekid. Ah, takav neprijatelj odmora je samo nečista savest! Ah,
gospodine, u svakom njegovom koraku oseća se trag zlikovački
prolivene krvi! Ali, slušajte opet, malo izbliže - pretvorite se u uvo.
G. Atersone, recite mi, je li to doktorov korak?”
Koraci su se spuštali lako i čudno, s izvesnim razmakom, tada
su odmicali tako polako; odista su bili drukčiji od teškog škripavog
hoda Henrija Džekila. Aterson je uzdahnuo.
„Zar se nikad ništa drugo ne čuje?”, upitao je.
Pul je klimnuo glavom.
„Jedanput.” kazao je.
„Jedanput sam ga čuo kako plače!”
„Plače? Kako to?”, reče advokat, osetivši iznenadnu jezu od
užasa.
„Plakao je kao žena ili izgubljena duša.”, kazao je sobar.
„Izašao sam s takvim osećanjem u srcu da sam i ja mogao
plakati.”
No, sada je proteklo onih deset minuta. Pul je izvukao sekiru
ispod gomile slame za pakovanje; sveću su metnuli na najbliži sto
da im prisvetli pri napadu, i oni su se, skoro ne dišući, primakli mestu
gde je strpljiva noga još vazda koračala gore-dole, gore-dole, u
noćnoj tišini. “,Džekile!”, viknuo je Aterson, jakim glasom.
„Zahtevam da te vidim.” Ućutao je za časak, ali nije bilo
odgovora.
„Pošteno te upozoravam da su naše sumnje podstaknute, i ja
moram i hoću da te vidim,” produžio je: „ako ne na pošten način,
onda na ružan - ako ne s tvojim pristankom, onda na silu!”
 „Atersone,” reče glas, „boga radi, imaj sažaljenja.”
„Ah, to nije Džekilov glas – Hajdov je!”, povika Aterson,
„Razvali vrata, Pule!”
Pul je visoko zamahnuo sekirom; udarac je potresao zgradu i
crvenom čojom tapacirana vrata poskočila su na bravi i šarkama.
Užasan vrisak, kao iz pravog životinjskog straha, odjeknu iz sobe za
rad. Ponovo se sekira podigla i ponovo su pandi prskali, a ram
odskočio; četiri puta je udarac pao, ali drvo je bilo tvrdo, a oprema
izvrsno izrađena, i tek posle petog udarca, brava je bila razvaljena i
razbijena vrata pala su unutra na ćilim.
Obijači, prestrašeni sopstvenom bukom i tišinom koja je zatim
nastala, malo su se povukli i zavirili unutra. Tu, pred njihovim
očima, bila je soba za rad u blagoj svetlosti svetiljke, jaka vatra
plamsala je i pucketala na ognjištu, čajnik je pevao svoju pesmicu,
jedna ili dve fioke bile su otvorene, hartije lepo sređene na stolu za
rad, a bliže kaminu, bilo je postavljeno za čaj; najmirnija soba, reklo
bi se, i da nije bilo staklenih ormančića punih hemikalija, najobičnija
soba te noći u Londonu.
Nasred sobe ležalo je telo čoveka, bolno zgrčeno, koje se još
trzalo. Približili su se na prstima, okrenuli ga na leđa i ugledali lice
Edvarda Hajda. Bio je odeven u odelo odviše veliko za nj, u odelo
lekareve veličine; mišići lica još su se grčili kao da je živ, ali je već
bio izdahnuo: po slomljenoj bočici u ruci i jakom mirisu semenki
koji je lebdeo u vazduhu. Aterson je bio svestan da gleda telo
samoubice.
„Stigli smo suviše kasno,” reče strogo, „bilo da spasemo, bilo
da kaznimo. Hajd je svršio svoje; i jedino nam ostaje da pronađemo
telo Vašeg gospodara.”
Najveći deo zgrade zauzimali su amfiteatar, koji je obuhvatao
bezmalo celo prizemlje i bio osvetljen odozgo, i soba za rad, koja je
najednom kraju sačinjavala gornji sprat i gledala u dvorište. Hodnik
je vezivao amfiteatar s vratima prema ulici; a sa njima je soba za rad
bila odvojeno vezana drugim stepenicama. Pored toga, na istom
nivou bilo je nekoliko mračnih sobičaka i prostran podrum. Sve te
prostorije su sad oni temeljno pretražili. Dovoljno je bilo baciti samo
jedan pogled u svaki sobičak, jer su svi bili prazni, i nijedan, sudeći
po prašini koja je padala sa vrata, nije bio dugo otvaran. Podrum je,
odista, bio pun drvenarije, koja je većinom poticala još iz vremena
hirurga koji je bio Džekilov prethodnik; ali čim su otvorili vrata,
gusta paučina, koja je godinama zatvarala ulaz, ukazala im je na
beskorisnost daljeg traganja. Nigde nije bilo traga od Henrija
Džekila, ni mrtvog ni živog.
Pul je udarao nogama po pločama u hodniku.
„Mora da je ovde zakopan.”, reče, osluškujući šumove.
„Ili je možda pobegao.”, kazao je Atersor i okrenuo se da ispita
vrata u sporednoj ulici. Bila su zaključana, i u blizini na pločama
našli su ključ, već zarđao.
„Ne izgleda da je upotrebljavan.”, primeti advokat.
„Upotrebljavan!”, ponovi Pul.
„Zar ne vidite, gospodine, da je slomljen? Kao da gaje čovek
slomio nogom.”
,,Da,” produžio je Aterson, „i naprsline su takođe zarđale.”
Dva čoveka su se pogledala prestrašeno.
„Ovo ne shvatam, Pule.”, reče advokat.
„Vratimo se u sobu za rad.”
Popeli su se nemo uza stepenice, i još bacajući povremeno
prestrašen pogled na mrtvo telo, nastavili su još temeljnije da
ispituju sadržinu radne sobe. Najednom stolu, bilo je tragova rada sa
hemikalijama, jer su razne premerene gomilice neke bele soli bile
stavljene na staklene plitice, kao da su bile spremljene za neki opit
u kome je nesrećni čovek bio sprečen.
„То je ista droga koju sam mu uvek donosio“ reče Pul, i upravo
dok je to govorio, čajnik prekipe sa iznenadnim šumom.
To ih je dovelo do kamina, kraj koga je bila udobno smeštena
naslonjača, i pribor za čaj bio pripremljen, uz lakat onoga koji bi tu
sedeo, čak je i šećer bio u šolji. Bilo je nekoliko knjiga na polici;
jedna je ležala otvorena pored pribora za čaj, i Aterson je bio
zaprepašćen kad je video da je to primerak jednog pobožnog dela, o
kome je Džekil nekoliko puta kazao da ga mnogo ceni, sa strašno
bogohulnim zabeleškama, napisanim njegovom rukom.
Potom, u toku pretraživanja odaje, oni naiđoše na veliko
pokretno ogledalo, u čije su dubine pogledali s nehotičnim užasom.
No ono je bilo tako okrenuto da im ništa drugo nije pokazivalo osim
ružičastog sjaja koji je titrao po krovu, vatru kako svetluca
umnožena stotinu puta na uglačanim prednjim stranama ormančića,
i njihove sopstvene blede i uplašene likove kako se saginju da
gledaju u ogledalo.
„Ovo staklo videlo je neobične stvari, gospodine.”, prošaputao
je Pul.
„Začelo ništa neobičnije nego što je ono samo.”, odgovori
advokat istim tonom.
„Jer šta je Džekilu,” trgao se kad je uhvatio sebe pri toj reči, a
onda, savlađujući svoju slabost - „staje Džekilu trebalo?', kazao je.
„То s pravom kažete!”, reče Pul.
Zatim su se okrenuli stolu za rad. Na pisaćem stolu, među
uredno poređanim hartijama, jedan veliki koverat bio je
najistaknutiji, i na njemu je, lekarevom rukom, bilo ispisano ime g.
Atersona. Advokat gaje raspečatio, i nekoliko omota je ispalo na
pod. Prvi je bio testament, sastavljen u istom ekscentričnom stilu kao
onaj, prvi, koji mu je pre šest meseci vratio, da posluži kao testament
u slučaju smrti i kao isprava o poklonu u slučaju nestanka; ali umesto
imena Edvarda Hajda, advokat je, s neopisivim zaprepašćenjem,
pročitao ime Gabriela Džona Atersona. Pogledao je Pula, a onda
ponovo u hartiju, i naposletku u mrtvog zločinca opruženog na
ćilimu.
„Vrti mi se u glavi.“, kazao je.
„On gaje imao u svojim rukama sve ovo vreme; nije imao
razloga da me voli; morao je besneti kada je video da je drugi
određen mesto njega, a nije uništio ovaj dokument.”
Dohvatio je drugu hartiju; to je bilo pisamce, napisano
lekarevom rukom i sa datumom u vrhu.
„О, Pule!”, povikao je advokat.
„On je bio živ, i ovde je bio danas. Nije ga se mogao otresti za
tako kratko vreme; mora da je još živ, mora da je pobegao! A onda,
zašto da pobegne? I kako? I u tom slučaju, smemo li da tvrdimo da
je ovo samoubistvo? O, moramo biti oprezni. Predviđam da bismo
Vašeg gospodara mogli još uplesti u neku groznu katastrofu.”
„Zašto ne pročitate pisamce, gospodine?”, upitao je Pul.
„Zato što se plašim.”, odgovori advokat ozbiljno.
„Daj bože da nemam razloga za to!” I na to je prineo hartiju
očima i pročitao sledeće:
„Moj dragi Atersone, kad ovo padne u tvoje ruke, ja ću
iščeznuti. pod kakvim okolnostima, nisam pronicljiv da predvidim,
ali moj nagon i sve okolnosti mog neopisivog položaja govore mi da
je kraj siguran i da mora doći uskoro. Idi onda i prvo pročitaj
pripovest za koju me je Lenjon upozorio da će je predati u tvoje ruke,
i ako budeš hteo da čuješ još nešto, pređi na ispovest tvog
nedostojnog i nesrećnog prijatelja, Henrija Džekila.”
„Bio je i treći prilog?”, upitao je Aterson.
„Evo ga, gospodine.” reče Pul i dade mu u ruke zamašan
svežanj zapečaćen na nekoliko mesta.
Advokat gaje stavio u džep.
„Ne treba ništa reći o ovim hartijama. Ako je Vaš gospodar
pobegao ili ako je mrtav, možemo bar sačuvati njegov ugled. Sad je
deset, moram otići kući i na miru pročitati ovaj dokument, ali vratiću
se pre ponoći, i onda ćemo pozvati policiju.”
Izišli su i zaključali za sobom vrata na amfiteatru, i Aterson,
ponovo ostavljajući poslugu sakupljenu oko kamina u dvorani, teška
hoda, vràtio se u svoju kancelariju da pročita dve pripovesti u kojima
će ova tajna sada biti objašnjena.

PRIČA DR LENJONA

Pre četiri dana, devetog januara, primio sam večernjom

poštom preporučeni koverat, adresovan rukom mog kolege i starog
školskog druga, Henrija Džekila. To me je prilično iznenadilo, jer
mi uopšte nismo imali običaj da se dopisujemo; video sam se s
čovekom, u stvari večerao sam s njime pretprošle večeri, te nisam
mogao zamisliti ma šta u našem drugarstvu što bi opravdalo pismenu
formu. Sadržina pisma povećala je moje čuđenje, jer evo kako je ono
glasilo:
10. decembar 18—.
„Dragi Lenjone, ti si jedan od mojih najstarijih prijatelja, i
mada se ponekad možda nismo slagali u naučnim pitanjima, ne
mogu da se setim, bar što se mene tiče, nikakvog prekida u našoj
drugarskoj ljubavi. Nije bilo dana kada ja, da si mi kazao, „Džekile,
moj život, moja čast, moj razum, zavise od tebe,” ne bih žrtvovao
svoju levu ruku da ti pomognem. Lenjone, moj život, moja čast, moj
razum, sve to stoji sad tebi na milost i nemilost. Ako me ti izneveriš
noćas, ja sam izgubljen. Možeš pretpostaviti, posle ovog uvoda, da
ću zatražiti od tebe nešto nepošteno. Sam prosudi.
Tražim od tebe da odložiš noćas sve druge obaveze - čak i kad
bi te pozvali bolesničkoj postelji kakvog cara; da uzmeš fijaker, sem
ako tvoja kola nisu pred samim tvojim vratima, i s ovim pismom u
ruci, kao podsetnikom, da se odvezeš pravo mojoj kući. Pul, moj
sobar, dobio je potrebna naređenja. Naći ćeš ga kako s bravarom
čeka na tvoj dolazak. Onda treba nasilno otvoriti vrata na mojoj sobi
za rad: ti treba da uđeš unutra sam, da otvoriš stakleni ormančić
(slovo E) na levoj strani, a ako je zaključan da razbiješ bravu na
njemu i da izvučeš sa celokupnom sadržinom onako kako stoji,
četvrtu fioku odozgo ili (što je isto) treću odozdo.
U svojoj prevelikoj duševnoj nevolji, osećam patološki strah
da ti ne dam pogrešna uputstva; ali čak i ako sam pogrešio, ti možeš
poznati pravu fioku po njenoj sadržini: nešto praškova, jedna bočica
i beležnik. Molim te da tu fioku poneseš sobom u Kevendiš skver
tačno onakvu kakva je. To je prvi deo usluge: sad dolazi drugi. Ti
treba da se vratiš, ako kreneš odmah po prijemu ovoga, mnogo pre
ponoći; a i ja ću ti ostaviti rok do ponoći, ne samo iz straha zbog
neke od onih smetnji koje niti se mogu sprečiti niti predvideti, već i
zato što je čas kad je tvoja posluga u postelji najpogodniji za ono što
će onda trebati da se učini.
U ponoć onda, moram da te zamolim da budeš sam u tvojoj
ordinaciji, da pustiš svojom rukom u kuću čoveka koji će doći u
moje ime i da mu daš u ruke fioku koju ćeš doneti sa sobom iz moje
sobe za rad. S time će biti završena tvoja usluga i potpuno ćeš
zaslužiti moju zahvalnost. Pet minuta posle toga, ako zahtevaš da
dobiješ objašnjenje, shvatićeš da su ove pripreme od presudne
važnosti i da bi ti, ako bi bila zanemarena ma i jedna od njih, ma
kako fantastično izgledale, opteretio svoju savest mojom smrću, ili
poremećajem mog razuma.
Ma kako da sam uveren da nećeš neozbiljno shvatiti moju
molbu, srce mi klone i ruka mi zadrhti pri samoj pomisli na takvu
mogućnost. Pomisli na to da sam ja u ovom času na jednom
neobičnom mestu, da me muči teška nevolja koju ničija mašta ne
može da preuveliča, ali da sam ipak svestan toga da će moje nevolje,
ako me ti samo tačno poslušaš, nestati kao završena priča. Učini mi
uslugu, moj dragi Lenjone, i spasi svog prijatelja,
H.Dž.”

,,P.S. Već sam bio zapečatio ovo pismo kad mi se nov strah
uvuče u dušu. Mogućno je da me pošta izneveri i da ovo pismo stigne
u tvoje ruke tek sutra ujutru. U tom slučaju, dragi Lenjone, izvrši
moj nalog u toku dana, kad ti bude najzgodnije, i opet očekuj mog
glasnika u ponoć. Onda može već biti isuviše kasno, i ako ta noć
prođe, a ništa se ne dogodi, znaj da si poslednji put video Henrija
Džekila.”
Kad sam pročitao ovo pismo, bio sam uveren da je moj kolega
poludeo, ali dok to ne bude nesumnjivo utvrđeno, osećao sam se
obaveznim da postupim onako kako je on to tražio. Ukoliko sam
manje razumevao ovu zbrku, utoliko sam manje bio u stanju da
prosudim njenu važnost, i tako napisana molba nije se mogla
zanemariti bez ozbiljne odgovornosti. Stoga sam ustao od stola,
popeo se u fijaker i odvezao se pravo Džekilovoj kući. Sobar je
čekao na moj dolazak; bio je primio preporučeno pismo sa
uputstvima istom poštom kao i ja moje i odmah poslao po bravara i
drvodelju. Zanatlije su stigle dok smo mi još bili u razgovoru, i pošli
smo u grupi ka starom hirurškom amfiteatru dr Denmana. iz koga je.
(kao što nesumnjivo znaš) najzgodnije ući u ličnu Džekilovu sobu
za rad. Vrata su bila vrlo jaka, brava odlična. Drvodelja je izjavio da
će imati velike muke i da će morati mnogo da ošteti vrata, ako ili
treba nasilno otvoriti, a bravar je bezmalo pao u očajanje. No, ovaj
poslednji bio je vešt momak, i posle dva sata rada. vrata su bila
otvorena. Ormančić obeležen sa “.E” otključan je, i ja sam izvukao
fioku, dao da se napuni slamom i uveže čaršavom, i vratio se s njom
u Kevendiš skver.
Ovde sam se dao na posao da ispitam njenu sadržinu. Praškovi
su bili dosta vešto upakovani,' ali ne onako lepo kao što ih pakuje
profesionalni apotekar; tako da je bilo jasno da su bili Džekilovo
lično delo, i kad sam otvorio jedan od omota, našao sam nešto što
mi je izgledalo kao prosta kristalna so bele boje. Bočica, na koju sam
potom obratio pažnju, mogla je biti skoro do pola puna tečnosti
crvene kao krv, koja je jako dražila čulo mirisa i činilo mi se da
sadrži fosfor i neki isparljivi etar.
Nisam mogao pogoditi šta su drugi sastojci. Knjiga je bila
obična beležnica i sadržavala je malo šta osim niza datuma. Oni su
obuhvatili period od mnogo godina, ali sam primetio da je njihovo
ubeležavanje prestalo bezmalo pre godinu dana i to sasvim naglo.
Ovde-onde kratka primedba bila je dodata datumu, obično ništa više
osim jedne jedine reči: „dvostruko” koja se pojavljivala možda šest
puta u zbiru od nekoliko stotina zabeležaka, a na jednom mestu, i to
na samom početku, i sa nekoliko znakova čuđenja dodato je „potpun
neuspeh!!!”
Sve ovo, mada je kopkalo moju radoznalost, kazivalo mi je
malo šta određeno. Ovde su bočica sa nekim rastvorom, hartija sa
nekom solju, i zabeleške o nizu opita koji nisu (kao tolika mnoga
Džekilo-va istraživanja) doveli ni do kakvog rezultata od praktične
koristi. Kako je to što se ovi predmeti nalaze u mojoj kući moglo
uticati na čast, ili razum, ili život mog lakoumnog kolege? Ako
njegov glasnik može otići na jedno mesto, zašto ne bi mogao otići i
na neko drugo? I čak, ako su i postojale neke smetnje, zašto je
trebalo da krišom primim tog gospodina? Što sam više razmišljao
sve više sam dolazio do uverenja da imam posla sa slučajem duševne
bolesti, i mada sam poslao poslugu na spavanje, napunio sam jedan
stari revolver, da bih bio u kakvom-takvom položaju da se branim.
Tek što je dvanaest sati otkucalo nad Londonom, kad se začu
vrlo tiho udaranje zvekira na vratima. Na taj poziv izašao sam lično
i zatekao sam nekog malog čoveka kako se zgurio između stubova
trema.
„Dolazite li vi od dr Džekila?”, upitao sam.
On je kazao “,da” usiljenim pokretom, i kad sam ga pozvao da
uđe, nije poslušao pre nego što je bacio ispitivački pogled za sobom
гл mračni skver. Nedaleko je bio policajac, koji se približavao budna
oka, i kad ga je ugledao, učinilo mi se da se moj posetilac trgao i da
je požurio.
. Ove pojedinosti, priznajem, neprijatno su me dirnule, i dok
sam išao za njim u jasno osvetljenu ordinaciju, držao sam spremnu
ruku na svom oružju. Ovde sam, najzad, imao prilike da ga jasno
vidim. Bilo je izvesno da ga nikad ranije nisam video. Bio je mali,
kao što sam kazao, i bio sam zaprepašćen odvratnim izrazom
njegovog lica, neobičnom kombinacijom velike snage mišića i
očevidno velike slabosti telesnog sastava, i - najzad, ali ne i najmanje
- čudnim subjektivnim osećanjem nemira prouzrokovanim
njegovom blizinom. Ovo je ličilo na početno kočenje i bilo
propraćeno osetnim slabljenjem bila. U to vreme ja sam to pripisivao
nekom idiosinkrazijskom, ličnom gnušanju, i samo se čudio
akutnosti simptoma, ali docnije sam imao razloga da verujem da
uzrok leži mnogo dublje u čovekovoj prirodi, i da se okreće na nekim
plemenitijim šarkama nego što je načelo mržnje.
Ta osoba (koja je tako, od prvog trenutka kad je ušla, izazvala
u meni nešto što ja mogu jedino opisati kao odvratnu
radoznalost)bila je odevena na način koji bi običnog čoveka činio
smešnim; to jest, njegovo odelo, mada je bilo od skupocene i
pristojne tkanine, bilo je preveliko za njega u svakoj pojedinosti -
pantalone su visile na njegovim nogama i bile podavijene da ne bi
doticale tie, struk kaputa bio mu je niže bedara, a okovratnik pao
široko po ramenima. Začudo, ova smešna odeća ni izdaleka nije
izazvala u meni smeh. Naprotiv, pošto je bilo nečeg nenormalnog i
sramnog u samoj suštini bića koje me je sada gledalo - nečeg što je
zaokupljalo, iznenađivalo, odvraćalo - ovaj novi nesklad činilo se da
mu samo pristaje uz to i da ga pojačava, tako da je pored mog
interesovanja za prirodu i karakter tog čoveka, postojala i
radoznalost u pogledu njegovog porekla, njegovog života, njegove
sudbine i njegovog statusa u svetu.
Ova zapažanja, mada su zauzela tako veliki prostor da se
zapišu, bila su samo posao od nekoliko trenutaka.
I posetilac je, odista, bio kao na žeravici od mračnog
uzbuđenja.
„Jeste lije doneli?”, uzviknuo je.
„Jeste lije doneli?” I toliko je silno bilo njegovo nestrpljenje,
da je on čak položio šaku na moju ruku i pokušao da me protrese.
Ja sam ga odgurnuo, osetivši pri njegovom dodiru izvestan
ledeni bol u krvi.
„De, de, gospodine,” rekoh.
„Vi ste zaboravili da ja još nemam to zadovoljstvo da Vas
poznajem. Sedite, molim.” 1 ja sam mu pružio primer i sam seo na
svoju uobičajenu stolicu i sa onoliko dobrog podražavanja svog
uobičajenog ponašanja prema pacijentu, koliko su mi dopuštali da to
postignem kasno doba noći, priroda moje zamišljenosti i užas koji
sam osećao prema svom posetiocu.
„Oprostite, dr Lenjone.”, odgovorio je dosta učtivo.
„То što ste kazali sasvim je opravdano, i moje nestrpljenje
preteklo je moju uljudnost. Dolazim ovamo na zahtev vašeg kolege,
dr Henrija Džekila, po poslu od prilične važnosti; i ja sam
razumeo...” Ućutao je i uhvatio se rukom za grlo, i ja sam mogao da
vidim, uprkos njegovom pribranom držanju, da se on otima nastupu
histerije - „Razumeo sam, neka fioka...”Ovde sam se sažalio na
neizvesnost mog posetioca, i nešto možda na svoju sve veću
radoznalost.
„Eno je, gospodine.“, rekoh, pokazujući fioku, koja je ležala
na podu iza stola i bila još pokrivena čaršavom.
Skočio je do nje i onda zastao i položio ruku na srce: čuo sam
kako mu zubi škripe od grčevitog pokreta njegovih vilica, a lice mu
je bilo tako samrtnički bledo da sam se uplašio i za njegov život i za
njegov razum.
„Priberite se.”, rekoh.
Osmehnuo se na mene groznim osmehom, i kao sa odlučnošću
punom očajanja, skinuo je čaršav. Kad je ugledao sadržinu, ispustio
je glasan jecaj tako ogromnog olakšanja da sam se skamenio.
Sledećeg trenutka, glasom koji je već bio prilično smiren, upitao je:
„Imate li gradiranu čašu?”
Podigao sam se sa svog mesta sa izvesnim naporom i dao mu
ono što je tražio.
Zahvalio mi je s osmehom, klimnuvši glavom, odmerio
nekoliko kapljica crvenog rastvora i dodao jedan od praškova. Ta
mešavina, koja je u početku bila crvenkaste boje, počela je, ukoliko
se kristal topio, da postaje svetlija po boji, da šumno kipi i da
izbacuje male mlazeve pare. Odjednom, i u istom trenutku, ključanje
je prestalo i mešavina je prešla u tamnopurpumu, koja je opet
polaganije bledela i postala vodenozelena. Moj posetilac, koji je
oštra oka posmatrao ove metamorfoze, nasmešio se, stavio čašu na
sto i onda se okrenuo i pogledao u mene ispitivački.
„А sada,” kazao je on, „da uredimo ostalo. Hoćete li biti
pametni? Hoćete li da Vas drugi vodi? Hoćete li mi dopustiti da
uzmem ovu čašu u ruke i da odem iz Vaše kuće bez daljeg
razgovora? Ili pohlepna radoznalost isuviše jako gospodari Vama?
Promislite pre nego što odgovorite, jer biće onako kako Vi odlučite.
Ako tako odlučite, ostaviću Vas onakvog kakvi ste bili ranije, ni
bogatijeg ni mudrijeg, osim ako se osećanje da ste učinili uslugu
čoveku u smrtnoj nevolji može ubrojati kao neka vrsta bogatstva
duše. Ili, ako tako mislite da izaberete, nova oblast znanja i novi
putevi ka slavi i moći otvoriće se pred Vama, ovde, u ovoj sobi, u
ovom trenutku, i Vaš vid će biti zasenjen jednim čudom koje bi
moglo da poljulja nevericu samog Sotone.”
„Gospodine,” kazao sam ja, izigravajući hladnokrvnost, koju
ni izdaleka nisam stvarno osećao, „Vi govorite u zagonetkama, i
nećete se možda čuditi što Vas slušam ne osećajući da Vam bogzna
koliko verujem, ali ja sam odveć daleko zabrazdio čineći
neobjašnjive usluge, da bih zastao pre nego što vidim kraj.”
„Dobro,” odgovori moj posetilac, „Lenjone, ti pamtiš svoju
zakletvu: ono što će se dogoditi, pod pečatom je naše profesije. A
sada, ti koji si tako dugo bio vezan za najuža i najmaterijalističnija
shvatanja, ti koji si poricao moć transcendentalne medicine, ti koji
si se rugao većima od sebe - gledaj !”
Prineo je čašu usnama i iskapio je. Čuo se krik; on se zaneo,
zateturao, uhvatio se za sto i držao, zureći zakrvavljenih očiju,
dahćući otvorenih usta, i dok sam ga posmatrao, nastala je, učinilo
mi se, promena - izgledalo je kao da se nadima - njegovo lice je
odjednom postalo crno, a crte lica kao da su se topile i menjale -
trenutak docnije, skočio sam na noge i odskočio natrag uza zid,
podižući ruke da se zaštitim od tog čudovišta, a moj um bio je
preplavljen strahom.
„О, bože!”, vrisnuo sam, i „О, bože!”, opet, pa opet, jer tu pred
mojim očima - bled i potresen, poluonesvešćen, i pipajući ispred
sebe rukama, kao čovek povraćen iz smrti - stajao je Henri Džekil!
Šta mi je ispričao u toku sledećeg časa, ne mogu da prisilim
svoj um da stavi na hartiju. Video sam što sam video, čuo sam što
sam čuo i mojoj duši se zgadilo na to. Pa ipak, sada kada mi je taj
prizor iščezao ispred očiju, pitam se verujem li u to i ne mogu da
odgovorim. Moj život je uzdrman iz korena, san me je napustio,
najveći samrtnički strah obuzima me u svako doba dana i noći, i
osećam da su mi dani izbrojani i da moram umreti. Pa ipak ću umreti
u neverici. Što se tiče moralne niskosti koju mi je taj čovek otkrio,
čak sa suzama kajanja, ne mogu, čak ni u sećanju, da se zadržim na
njoj bez trzanja od užasa. Reći ću ti samo jednu stvar, Atersone, (ako
možeš da prisiliš svoj um da poveruje) i to će biti više no dovoljno.
Stvorenje koje se ušunjalo te noći u moju kuću, bilo je, po
Džekilovom sopstvenom priznanju, poznato pod imenom Hajd i
gonjeno u svakom kutu zemlje kao Keruov ubica.
Heisfi Lenjon.
 POTPUNI ISKAZ HENRIJA DŽEKILA O ĆELOM
SLUČAJU

Rođen sam godine 18... u velikom bogatstvu, obdaren

izvrsnim sposobnostima, po prirodi naklonjen marljivosti, voleo
sam da budem poštovan od pametnih i valjanih među svojim
bližnjima, i tako, kao što se moglo pretpostaviti, imao sam sve
garancije za časnu i sjajnu budućnost. I odista najgora od mojih
mana bila je izvesna nestrpljiva veselost, onakva kakva je činila
sreću mnogih, ali onakva kakvu sam ja nalazio da je teško uskladiti
sa mojom neodoljivom željom da visoko držim glavu i da se pred
svetom držim više nego uobičajeno ozbiljno. Otuda je došlo da ja
tajim svoja zadovoljstva, i kad sam dostigao zrelo doba i stao da se
osvrćem oko sebe i razmatram svoj napredak i položaj u svetu, ja
sam se već našao duboko upleten u dvostruki život.
Mnogi ljudi bi čak razglašavali takve izgrede kakve sam ja
napravio; ali s visoke tačke gledišta koju sam postavio sebi, ja sam
gledao na njih i krio ih sa bezmalo bolesnim osećanjem stida. Tako
da me je pre neumoljiva priroda mojih težnji nego ikakva naročita
niskost mojih mana, napravila onim što sam bio i razvijala u meni
dublji jaz nego u većine ljudi između oblasti dobra i zla koje
sačinjavaju čovekovu dvostruku prirodu. U ovom slučaju, bio sam
primoran da duboko i uporno razmislim o onom okrutnom zakonu
života, koji leži u korenu religije i koji je jedan od najvećih izvora
patnji. Iako tako veliki dvoličnjak, ja nisam bio ni u kom slučaju
licemer; ijedna i druga moja strana bile su sasvim ozbiljne.
Nisam bio više ja kad sam odbacivao samokontrolu i tonuo u
sram, nego kad sam se udubljivao u posao, danju, da doprinesem
napretku nauke, ili da olakšam tuge i patnje, i dogodilo se da je
pravac mojih naučnih proučavanja, koji je u potpunosti bio usmeren
prema mistici i transcedentnom, imao dejstva i vrlo jako osvetljavao
ovo saznanje o dugovečnom ratu između pojedinih delova moga
bića. Svakim danom, i s obe strane moga intelekta, moralne i
intelektualne, ja sam se tako postojano približavao onoj istini, zbog
čijeg sam delimičnog otkrića bio osuđen na tako strašnu propast: da
čovek uistinu nije jedno biće, već stvarno dva.
Ja kažem dva, jer stepen mog sopstvenog znanja ne ide dalje
od toga. Drugi će doći za mnom, drugi će me prevazići na istom
polju misli; i ja se usuđujem da predvidim da će se najzad za čoveka
znati da je prosto organizovan skup najraznovrsnijih, neskladnih i
nezavisnih sustanara.
Što se mene tiče, ja sam usled prirode svog života, nepogrešno
išao u jednom pravcu i samo u jednom pravcu. Preko moralne strane,
i kroz svoju sopstvenu ličnost, spoznao sam potpunu i primitivnu
dvojnost čoveka; video sam, čak i kad bi se sa tačnošću moglo reći
da sam ja jedna ili druga od dve prirode koje su se borile na bojištu
moje savesti, da bi to bilo samo zato što sam u suštini ijedna i druga;
i davno, čak pre nego što je tok mojih naučnih otkrića počeo da
nagoveštava golu mogućnost takvih čuda, naučio sam da se sa
zadovoljstvom bavim, kao svojom omiljenom sanjarijom, mišlju o
razjedinjavanju tih elemenata.
Ako bi svaka od tih dveju priroda, kazao sam sam sebi, mogla
biti smeštena u posebne ličnosti, život bi bio oslobođen svega što je
nepodnošljivo; nepravednik bi mogao ići svojim putem, oslobođen
težnji i griže savesti svog poštenijeg blizanca, a pravednik bi mogao
postojano i pouzdano da korača svojom pravom stazom, da čini
dobra u kojima nalazi zadovoljstva, i da ne bude više izložen sramoti
i kajanju od strane njemu tuđeg zla. Prokletstvo je čovečanstva u
tome što su ti neskladni snopovi vezani tako zajedno - što se u
namučenoj utrobi svesti ti polarni blizanci moraju neprestano boriti.
Kako se, onda, mogu oni rastaviti?
Dotle sam bio došao u svojim razmišljanjima kad je, kao što
sam kazao, moj rad u laboratoriji počeo da unosi svetlost u ovu stvar.
Počeo sam da zapažam dublje nego što je to iko ikada ustvrdio,
drhtavu bestelesnost i prolaznost poput magle ovog prividno tako
čvrstog tela u koje smo zaodenuti i u kojem se krećemo. Utvrdio sam
da izvesna sredstva imaju moć da stresu tu telesnu odeću i da je
ponovo vrate, kao što se vetar može titrati sa zavesama na kakvom
paviljonu.
Iz dva valjana razloga neću dublje zalaziti u ovu naučnu stranu
moje ispovesti. Prvo, zato što sam bio primoran da zaključim da su
teška sudbina i breme našeg života zauvek natovareni na čovekova
pleća, i kad pokušamo da ih zbacimo, oni nam se samo vraćaju sa
još neobičnijom i strašnijom snagom. Drugo, zato što su moja
otkrića bila nepotpuna, kao što će moje kazivanje pokazati, avaj,
odveć jasno.
Dovoljno je, dakle, da ja nisam samo poznao svoje rođeno telo
kao prostu auru i zračenje nekih od sila koje su sačinjavale moj duh,
već sam uspeo da sastavim drogu pomoću koje su ove sile bile
svrgnute s vlasti, i oblik i lice zamenjeni drugim, ne manje prirodnim
za mene, jer su oni bili izraz i nosili pečat nižih sastojaka moje duše.
Dugo sam oklevao pre nego što sam ovu teoriju isprobao u
praksi. Znao sam dobro da se izlažem opasnosti smrti, jer svaka
droga koja, iako snažno upravlja samom tvrđavom ličnosti i potresa
je, mogla bi, usled upotrebe minimalno veće doze ili usled najmanje
nepodesnosti trenutka upotrebe, potpuno da zbriše onu bestelesnu
stranu mog bića, koju sam očekivao da droga izmeni. No, iskušenje
proizišlo iz otkrića tako jedinstvenog i krupnog, najzad je savladalo
opomene straha.
Odavno sam bio pripremio svoj rastvor, bio sam kupio
jednom, kod jedne firme hemikalija na veliko, veliku količinu
naročite soli za koju sam znao, po mojim opitima, da je poslednji
sastojak koji je bio potreban, i jedne proklete noći pomešao sam
elemente, posmatrao ih kako se puše i ključaju u čaši i kad je
ključanje prestalo, ponesen nastupom smelosti, ispio sam napitak.
Usledili su najžešći bolovi: trenje u kostima, samrtnička muka,
i duševni užas koji ne mogu biti veći ni u času rađanja ili smrti. Onda
su ove strašne muke počele da se brzo stišavaju, i ja sam došao k
sebi kao posle neke teške bolesti. Bilo je nečeg čudnog u mojim
čuvstvima, nečeg neopisivo novog i, zbog same novine, neverovatno
prijatnog.
Osećao sam se telesno mlađi, lakši, srećniji; u sebi sam bio
svestan žestoke neobuzdanosti, strujanja zbrkanih čulnih slika koje
su u mojoj uobrazilji tekle kao voda iz vodeničnog jaza, oslobođena
stega svake obaveze, nepoznate, ali ne nevine slobode duše. Znao
sam o sebi, od prvog daha ovog novog života, da sam gori, deset
puta gori, da sam prodam, rob mog prvobitnog zla, i ta misao, u tom
trenutku, krepila me je i podržavala mi uživanje kao vino. Ispružio
sam ruke, likujući u svežini tih osećanja, i dok sam to činio,
odjednom sam postao svestan da mi se rast smanjio.
Nije bilo ogledala, u to vreme, u mojoj sobi; ovo koje stoji
preda mnom dok pišem, doneto je ovde docnije i upravo zbog ovih
preobražaja. Noć je, međutim, već davno bila prešla u jutro - jutro,
mada mračno, bilo je bezmalo zrelo da začne dan - moji ukućani bili
su utonuti u najčvršće časove sna, i ja sam odlučio, pošto sam bio
opijen nadom i trijumfom, da odem u svom novom obliku do
spavaće sobe. Prošao sam kroz dvorište, u kojem su me sazvežđa
gledala, mogao sam pomisliti, u čudu, kao na prvo stvorenje te vrste
koje je njihovo budno bdenje otkrilo. Prikradao sam se hodnicima,
stranac u sopstvenoj kući, i došavši u svoju sobu, prvi put sam video
spoljašnji izgled Edvarda Hajda.
Ovde moram govoriti samo teorijski, ne kazujući ono što
znam, već ono što pretpostavljam da je najverovatnije. Zla strana
moje prirode, na koju sam sada preneo odlučujuću moć, bila je
manje krepka i manje razvijena negoli dobra, koju tek što sam bio
zbacio. S druge strane, u toku mog života, koji je bio, na kraju
krajeva, sa devet desetina život napora, vrline i obuzdavanja, ona je
bila mnogo manje vežbana i mnogo manje iscrpljivana, i otuda se,
kako ja mislim, dogodilo da Edvard Hajd bude tako mnogo manji,
sitniji i mlađi nego Henri Džekil. Kao što je dobro sijalo na licu
jednog, zlo je bilo krupno i jasno ispisano na liku drugoga. Pored
toga, zlo (za koje ja još moram verovati da je smrtna strana čoveka)
ostavilo je na tom telu žig nakaznosti i propadanja. A ipak, kad sam
gledao tog ružnog idola u ogledalu, nisam osećao nikakve
odvratnosti, već pre ushit dobrodošlice, i ovo sam bio ja. To moje ja
izgledalo je prirodno i ljudsko. U mojim očima imalo je življu sliku
duha, izgledalo je određenije i jedinstvenije, nego nesavršeni i
podeljeni lik koji sam do tada bio navikao da nazivam svojim, i
utoliko sam ja nesumnjivo bio u pravu. Zapazio sam da, dok sam
nosio lik Edvarda Hajda, niko mi se nije mogao približiti u početku
bez vidljivog fizičkog straha. To je bilo, kako ja shvatam, zato što
su sva ljudska bića, onakva kakva srećemo, sastavljena od dobra i
zla: a Edvard Hajd, jedini iz ljudskog roda, bio je čisto zlo.
Zadržao sam se samo trenutak pred ogledalom: drugi i
odlučujući opit trebalo je tek pokušati; još je ostajalo da se vidi
nisam li izgubio svoj identitet u nepovrat, te moram da bežim pre
svanuća iz kuće koja više nije moja; pa sam požurio u svoju radnu
sobu, opet spremio i ispio pehar, opet pretrpeo bolove razdvajanja, i
ponovo došao k sebi s karakterom, stasom i likom Henrija Džekila.
Te noći došao sam do kobne raskrsnice. Da sam prišao svom
otkriću u plemenitijem duhu, da sam se izložio opasnosti opita dok
su mnome gospodarile velikodušne i pobožne težnje, sve bi moralo
biti drukčije, i iz ovih agonija smrti i rađanja, ja bih izišao kao anđeo
umesto kao demon. Droga nije imala opredeljivačko dejstvo; nije
bila ni đavolska ni božanska; ona je samo zatresla vrata tamničkoj
zgradi mog raspoloženja, i ono što je bilo unutra izletelo je napolje,
poput zarobljenika sa Filipija. U to vreme moja vrlina je dremala,
moja zla priroda, koju je slavoljublje držalo budnom, bila je spremna
i hitra da ugrabi priliku, i ono što je proizišlo bilo je Edvard Hajd.
Otuda, mada sam ja sada imao dva karaktera i kao dva lika, jedan je
bio potpuno zao, a drugi još onaj stari Henri Džekil, ta neskladna
mešavina u čiji sam preporod i popravljanje bio izgubio nadu.
Pomeranje je bilo prema tome potpuno usmereno ka gorem.
Čak i u to vreme, ja nisam bio savladao svoju odvratnost
prema suvoparnosti naučničkog života. Još sam ponekad bio veselo
raspoložen, i kako su moja zadovoljstva bila (najblaže rečeno)
neprilična, a ja bio ne samo poznat i visoko cenjen, već i počeo da
starim, ovaj nesklad mog života svakodnevno je bivao sve
neprijatniji, s te strane moja nova moć me je dovodila u iskušenje,
dok nisam pao u ropstvo. Trebalo je samo da ispijem pehar, pa da se
namah oslobodim tela čuvenog profesora i da uzmem na se, kao
debeli plašt, telo Edvarda Hajda. Smešio sam se na tu zamisao, uto
vreme mi se činila šaljiva, i ja sam izvršio pripremu s
najsmišljenijom brižljivošću. Uzeo sam i namestio onu kuću u
Sohou, do koje je trag doveo policiju u poteri za Hajdom, i uzeo kao
domoupraviteljicu stvorenje za koje sam dobro znao da je ćutljivo i
bezobzirno. S druge strane, saopštio sam svojoj posluzi da sam
izvesnom g. Hajdu (koga sam opisao) dao punu slobodu i vlast u
mojoj kući na skveru, i da bih izbegao nezgode, ja sam čak učinio u
svojstvu svoje druge ličnosti, posete, tako da su me dobro upoznali.
Potom sam napisao onaj testament kome si se ti onako mnogo
protivio, da bih mogao, ako bi mi se nešto desilo kao dr Džekilu,
uzeti identitet Edvarda Hajda bez novčanog gubitka, i tako
obezbeđen, kako sam mislio, sa svih strana, počeo sam da se
koristim čudnom slobodom svog položaja.
Ranije su ljudi iznajmljivali ubice da izvedu svoje zločine, dok
su njihova sopstvena osoba i ugled ostajali u zaklonu. Ja sam bio
prvi koji je to činio iz zadovoljstva. Bio sam prvi koji je mogao
uporno da radi i da se pojavljuje pred svetom s bremenom
dobrodušne uvaženosti i da začas, kao đačić, svuče ove pozajmljene
stvari i strmoglavce skoči u more slobode. Ali za mene, u mom
neprobojnom ogrtaču, sigurnost je bila potpuna. Pomislite - čak
nisam ni postojao! Samo da trknem do svoje laboratorije, da imam
sekund-dva vremena da promešam i progutam napitak koji mi je
uvek stajao spremljen, i ma šta da je učinio, Edvard Hajd bi iščezao
bez traga daha na ogledalu; i tu, umesto njega, spokojno u svom
domu, doterujući svetiljku u svojoj sobi za rad, kao čovek koji bi
mogao da se smeje svakom podozrenju, bio bih Henri Džekil.
Zadovoljstva koja sam požurio da potražim u svom
prerušenom izgledu bila su, kao što sam kazao, neprilična; teško da
bih mogao da upotrebim oštriji izraz. Ali u rukama Edvarda Hajda,
ona su uskoro počela da postaju čudovišna. Po povratku sa ovih
izleta, često sam zapadao u neku vrstu čuđenja prema izopačenosti
moje druge ličnosti. Ovaj prijatelj koga sam dozivao iz svoje
sopstvene duše, i slao ga samog da radi što mu je volja, bio je
stvorenje suštastveno zlobno i nevaljaloj svako njegovo delo i misao
usredsređivali su se na njemu samom; uživao je s bestijalnom
požudom u svakom mučenju drugog; bio je neumoljiv kao čovek od
kamena. Ponekad je Henri Džekil bio prestravljen delima Edvarda
Hajda, ali položaj je bio izvan običnih zakona i podmuklo ublažavao
kontrolu savesti.
Hajd, na kraju krajeva, i to Hajd sam, bio je kriv. Džekil nije
bio ništa gori zbog toga; on se budio opet sa svojim dobrim, kako se
činilo, netaknutim osobinama; on bi, štaviše, pohitao, gde je to bilo
mogućno, da popravi zlo koje je Hajd učinio, i tako je njegova savest
dremala. Nemam namere da ulazim u pojedinosti nevaljalstva preko
koga sam tako ćutke prelazio (jer čak i sada jedva mogu dopustiti da
sam ja činio zla dela); nameravam samo da navedem sa kakvim mi
se opomenama i daljim koracima približavala kazna. Desio mi se
jedan slučaj, koji ću samo pomenuti, jer nije imao nikakvih
posledica. Jedan čin svireposti prema nekom detetu izazvao je protiv
mene bes jednog prolaznika, koga sam pre neki dan prepoznao u
ličnosti tvog rođaka; njemu su se pridružili lekar i detinja porodica;
bilo je trenutaka kad sam strepeo za svoj život i najzad, da bih umirio
njihovu isuviše opravdanu srdžbu, Edvard Hajd je morao da ih
dovede do vrata i da im plati čekom na kome je bilo ime Henrija
Džekila kao izdavaoca. No, za ubuduće ova opasnost lako je
otklonjena otvaranjem računa u drugoj banci na ime samog Edvarda
Hajda, i kad sam, izvrćući rukopis, snabdeo svog dvojnika potpisom,
mislio sam da sam van domašaja sudbine.
Nekih dva meseca pre ubistva sera Denversa, izišao sam radi
jedne od svojih pustolovina, vratio se dockan noću i probudio se
sutradan u postelji s nekakvim neobičnim čuvstvima. Uzalud sam se
obazirao oko sebe, uzalud sam gledao pristojni nameštaj i velike
dimenzije svoje sobe na skveru, uzalud što sam poznao šare na
posteljnim zavesama i ukrasni rad na okviru od mahagonija, nešto
mi se uporno nametalo da ja nisam tamo gde sam bio, da se nisam
probudio gde je izgledalo da sam, već u sobici u Sohou, u kojoj sam
običavao da spavam u telu Edvarda Hajda.
Nasmešio sam se samom sebi, i, na svoj psihološki način,
počeo sam lenjo da ispitujem elemente ovog uobraženja, pokadšto
padajući, dok sam to činio, u prijatan jutarnji dremež. Bio sam još
tako zauzet kad mi, u jednom od mojih budnijih trenutaka, pogled
pade na moju ruku. Ruka Henrija Džekila (kao što si često
primećivao) bila je ruka čoveka njegove struke po svom obliku i
veličini: velika, čvrsta, bela i lepa. Ali ruka koju sam ja sad video,
dovoljno jasno, pri svetlosti srednjelondonskog jutra, kako leži
poluzatvorena na krevetskom čaršavu, bila je mršava, izbrazdana,
čvomovata, tamnobleda i gusto osenčena mrkim maljama. Bila je to
ruka Edvarda Hajda.
Mora da sam zurio u nju bezmalo pola minuta, utonuo prosto
u glupo čuđenje, pre nego što se strah probudio u mojim grudima
odjednom i, kao prasak cimbala, iskočivši iz postelje, jurnuo sam ka
ogledalu. Na prizor koji su moje oči ugledale, krv mi se pretvorila u
nešto do krajnosti tanko i ledeno. Jeste, legao sam da spavam kao
Henri Džekil, a probudio sam se kao Edvard Hajd. Kako to da se
objasni?
Pitao sam se, i onda, u drugom nastupu straha - kako to da se
popravi? Bilo je već uveliko jutro, posluga je ustala, sve moje droge
bile su u sobi za rad - do koje je vodio dug put od mesta gde sam ja
stajao užasnut, niz dvoja stepeništa, kroz zadnji hodnik, preko
otvorenog dvorišta i kroz anatomski amfiteatar. Možda bi, istina,
bilo mogućno da pokrijem lice, ali od kakve bi to koristi bilo, kad
nisam bio u stanju da sakrijem promenu u mom rastu? I onda, sa
ogromnom prijatnošću osećanja olakšanja, setio sam se da je
posluga već bila naviknuta na dolaženje i odlaženje mog drugog ja.
Uskoro sam se obukao, kako sam umeo, u odelo svoje sopstvene
veličine; ubrzo sam prošao kroz kuću, u kojoj je Bredšo zabezeknuto
gledao i ustuknuo kad je video g. Hajda u to doba dana i u tako
čudnom odelu; a deset minuta docnije dr Džekil se vratio u svoj
sopstveni oblik i sedeo je, smračena čela, praveći se da doručkuje.
Slab je odista bio moj apetit. Ovaj neobjašnjivi događaj, ovo
preinačenje mog ranijeg iskustva, izgledalo je da poput vavilonskog
prsta na zidu, piše slova moje presude; i ja sam počeo da razmišljam
ozbiljnije nego ikad ranije o ishodu i mogućnostima mog dvostrukog
života. Onaj deo mene kome sam ja mogao da dam oblik izvan sebe,
bio je u poslednje vreme mnogo vežban i pothranjivan; činilo mi se
odskora kao da je telo Edvarda Hajda poraslo, kao da osećam (kad
sam uzimao na se taj oblik) obilniji tok krvi, i počeo sam da zapažam
opasnost da bi ravnoteža moje prirode, ako bi se ovo mnogo
produžilo, mogla da bude trajno poremećena, moć dobrovoljne
promene izgubljena, a karakter Edvarda Hajda postao neopozivo
moj.
Moć droge nije se uvek podjednako pokazivala. Jedanput, vrlo
rano u mom novom životu, potpuno me je izneverila; od tog
vremena bio sam prinuđen više puta da uzimam dvostruku dozu, a
jedanput, izlažući se strahovitoj opasnosti da umrem, trostruku
količinu, i ove retke neizvesnosti bacale su dosada jedinu senku na
moje zadovoljstvo. Sada, pak, i u svetlosti tog jutarnjeg događaja,
bio sam naveden da zapazim da, dok je teškoća, u početku, bila
odbaciti Džekilovo telo, ona je u poslednje vreme postepeno, ali
neospono prešla na drugu stranu. Sve je prema tome izgledalo da
ukazuje na ovo, da sam ja polako gubio vlast nad svojim prvobitnim
i boljim ja, i da se polako stapam sa svojim drugim i gorim ja.
Osećao sam sada da moram da biram između ovog dvoga.
Moje dve prirode imale su zajedničko pamćenje, ali sve druge
sposobnosti bile su vrlo nejednako podeljene između njih. Džekil
(koji je bio složen) čas preosetljiv u svojim strahovanjima, čas sa
požudnom nasladom, smišljao i delio Hajdova uživanja i
pustolovine; ali je Hajd bio ravnodušan prema Džekilu, ili ga se
samo sećao kao što se gorski hajduk seća pećine u koju se skriva od
potere. Džekil je pokazivao veću brigu od očinske, Hajd
ravnodušnost veću od sinovljeve. Da vežem svoj udes sa Džekilom
značilo je umreti za one apetite koje sam odavno krišom
zadovoljavao i koje sam od skora počeo da zadovoljavam u
preteranoj meri. Da vežem svoju sudbinu sa Hajdovom, značilo je
umreti za hiljade zanimanja i težnji, i postati jednim udarcem i
zauvek, prezren i bez prijatelja. Pogodba se mogla činiti nejednaka,
ali postojala je još jedna stvar koja se morala uzeti u obzir, a to je da,
dok bi Džekil ljuto patio u ognju uzdržavanja, Hajd čak ne bi bio ni
svestan svega onoga što je izgubio.
Ma kako bile čudne okolnosti moga slučaja, argumenti ove
moje raspre sa samim sobom stari su i obični kao sam čovek; skoro
istovetne pobude i strahovanja odlučivali su i kod svakog grešnika u
iskušenju i strahu; i meni sedogodilo, kao što se dešava ogromnoj
većini mojih bližnjih, da sam izabrao bolji deo sebe i da nisam imao
dovoljno snage da se držim njega. Jest, više sam voleo starog i
nezadovoljnog lekara, okruženog prijateljima i koji gaji časne nade,
i rekao sam odlučno zbogom slobodi, srazmernoj mladosti, lakom
koraku, brzim nagonima i tajnim zadovoljstvima, u kojima sam
uživao prerušen kao Hajd.
Napravio sam svoj izbor možda sa nekim nesvesnim
ograničenjem, jer nisam napustio kuću u Sohou, niti sam uništio
odelo Edvarda Hajda, koje je i dalje ležalo spremno u mojoj sobi za
rad. Dva meseca sam, ipak, bio veran svojoj odluci; dva meseca
vodio sam život tako strogog režima koji nikad ranije nisam
dostigao, i uživao sam u naknadama koje da je zadovoljna savest.
Ali vreme je počelo najzad da uništava snagu novine mog straha,
pohvale savesti počele su da postaju obična stvar; počinjali su da me
muče bolovi i čežnje, kao da se Hajd borio za slobodu, i napokon, u
času moralne slabosti, još jedanput sam sastavio i progutao napitak
koji preobražava.
Ne verujem da pijanicu, kad sam sa sobom umuje o svojoj
mani, jedanput u pet stotina puta kosnu opasnosti kojima se on izlaže
zbog svoje grube, fizičke neosetljivosti. Ni ja nisam, koliko god sam
dugo razmatrao svoj položaj, dovoljno uzeo u obzir potpunu
moralnu neosetljivost i nerazumnu gotovost za zlo, koje je bilo
glavna crta karaktera Edvarda Hajda. A upravo mi je ono i donelo
kaznu. Moj đavo koji je dugo bio zatvoren u kavezu, izišao je
urlajući. Bio sam svestan, još dok sam uzimao napitak,
neobuzdanije, bešnje sklonosti ka zlu.
Mora da je to bilo, valjda, ono što je pokretalo u mojoj duši
onu budnu strpljivost s kojom sam slušao uljudne reči moje nesrećne
žrtve. Tvrdim, bar, pred bogom, da nijedan čovek moralno zdrav ne
bi mogao da izvrši onaj zločin izazvan tako jadnom sitnicom, i da
sam udario svoju žrtvu isto onako nerazumno kao što bolesno dete
razbija kakvu igračku. Ali ja sam se dobrovoljno bio lišio onih
nagona koji odražavaju ravnotežu i pomoću kojih čak i najgori među
nama nastavlja da se kreće među iskušenjima sa izvesnom merom
čvrstine, tako da u mom slučaju, biti doveden u iskušenje, ma i
najmanje, značilo je podleći.
Namah se duh tada probudio u meni i razbesneo. Sa zanosom
veselja, tukao sam neotporno telo, uživajući silno u svakom udarcu,
i tek kad je zamor naišao, meni je odjednom, na vrhuncu nastupa
mog delirijuma, proboja srce hladna jeza straha. Magla se razišla,
video sam da ću životom platiti, i pobegao sam sa poprišta ovog
prestupa, u isti mah likujući i drhteći, sa svojom žudnjom za zlim
zadovoljstvom i do krajnosti obuzet ljubavlju za životom. Otrčao
sam u kuću u Sohou, i (da bih udvostručio sigurnost) uništio sam
svoje hartije; odatle sam krenuo kroz ulice osvetljene fenjerima, u
istom podeljenom ushićenju duše, zlurado uživajući u svom zločinu,
lakoumno smišljajući druge u budućnosti, a ipak još hitajući i još
osluškujući za sobom da se ne čuju koraci osvetnika. Hajd je s
pesmom na usnama spravljao napitak, a kad gaje ispijao, nazdravio
je mrtvom čoveku. Bolovi preobražavanja još nisu prestali da ga
razdiru, a Henri Džekil, lijući suze zahvalnosti i kajanja, pao je na
kolena i podigao sklopljene ruke prema bogu. Veo samoopraštanja
bio je rastrgan od glave do pete. Sagledao sam celi svoj život: pratio
sam ga od dana detinjstva, kad me je otac vodio za ruku, i kroz mučni
put samoodricanja, rad mog lekarskog života, stizao sam opet i opet,
s istim osećanjem nestvarnosti, do prokletih užasa ove večeri.
Mogao sam glasno vrisnuti; nastojao sam suzama i molitvama da
prigušim hrpu gnusnih slika šumova koji su vrveli u mom sećanju
protiv mene; a ipak, između molitava, ružno lice mojih grehova
zurilo je u moju dušu. Kad je žestina ovog kajanja počela da se
stišava, naišlo je osećanje radosti. Problem mog stanja bio je rešen.
Hajd od sada nije mogao više postojati; hteo ne hteo, bio sam sad
ograničen na bolji deo moga bića, i, o, kako sam se veselio da mislim
tako! Sa kakvom voljnom poniznošću sam iznova prigrlio
ograničenja prirodnog života! S kakvim iskrenim odricanjem sam
zaključao vrata kroz koja sam tako često izlazio i ulazio i smrvio
ključ nogama!
Sutradan, stigla je vest da je ubistvo ispitano, da je svima
očevidna Hajdova krivica i da je žrtva cenjen čovek. Nije bio to
samo zločin, bila je to tragična ludost. Mislim da mi je bilo drago
dato saznam, mislim da mi je bilo milo što su moji bolji nagoni bili
tako poduprti i čuvani strahom od gubilišta. Džekil je sad bio moje
utočište; nek samo Hajd izviri za trenutak, i sve će se ruke dići da ga
zgrabe i ubiju.
Odlučio sam da svojim budućim vladanjem iskupim prošlost,
i mogu pošteno reći da je moja odluka urodila plodom. Ti sam znaš
kako sam ozbiljno, poslednjih meseci prošle godine, radio da
olakšam tuđe patnje; znaš da sam mnogo učinio za druge, i da su
dani prolazili mimo, bezmalo srećni za me. Niti zaista mogu reći da
mi je dosadio taj dobrovoljni i bezgrešni život; naprotiv, mislim da
sam svakodnevno uživao u njemu sve potpunije; ali još sam bio
proklet dvojnošću svog cilja, i dok se prva oštrica mog kajanja
tupila, niža strana mene, kojoj se tako dugo popuštalo, a tako je
nedavno bila okovana, počela je da gunđa za neobuzdanom
slobodom. Nisam ja ni sanjao da vaskrsnem Hajda; sama pomisao o
tome prepala bi me luđačkim strahom: ne, već sam ja u svojoj
sopstvenoj ličnosti opet došao u iskušenje da se poigram svojom
savešću, i pao sam najzad, kao običan tajni grešnik, pred navalom
iskušenja.
Svemu dolazi kraj; i najobilnija mera se naposletku prevrši, i
ova kratka popustljivost prema mojoj zloj prirodi konačno je uništila
ravnotežu moje duše. A ipak ja se nisam uzbunio; pad se činio
prirodnim, kao povratak u stare dane pre nego što sam učinio svoje
otkriće.
Bio je lep, vedar, januarski dan, vlažno pod nogama gde se
mraz bio istopio, ali bez ijednog oblačka na nebu, i Ridžent park bio
je pun zimskog cvrkutanja i prijatnih prolećnih mirisa. Sedeo sam
na suncu, na klupi; životinja u meni oblizivala je isečke sećanja;
duhovna strana, malo uspavana, obećavala je naknadno pokajanje,
ali još nije bila podstaknuta da počne. Na kraju krajeva, razmišljao
sam, ja sam bio kao i moji susedi, i onda sam se nasmešio,
upoređujući sebe s drugim ljudima, upoređujući svoju aktivnu dobru
volju sa lenjom svirepošću njihovog nemara. I upravo u trenutku te
vrlo tašte misli, obuzela me je muka, užasno gađenje i samrtnička
jeza.
 To me je prošlo, ali osećao sam se klonuo, a onda, kad je
klonulost sa svoje strane popustila, počeo sam da bivam svestan
promene u prirodi mojih misli, veće odvažnosti, preziranja
opasnosti, razrešenja svih obaveza. Pogledao sam naniže, odelo je
bezoblično visilo na mojim smežuranim udovima, ruka koja je ležala
na mom kolenu bila je izborana i čupava. Opet sam bio Edvard Hajd.
Trenutak ranije ja sam bio siguran u poštovanje svih ljudi, bogat,
voljen - stolnjak prostrt za mene u trpezariji kod kuće; a sada sam
bio običan plen čovečanstva, gonjen, beskućnik, poznati ubica, rob
vešala.
Moj razum poklecnuo je, ali me nije potpuno izneverio. Više
puta sam zapazio da su, u mom drugom karakteru, moje sposobnosti
izgledale do krajnosti izoštrene, a moj duh napetije elastičan; tako se
desilo da tamo, gde bi možda Džekil podlegao, Hajd se pokaže
doraslim važnosti trenutka. Moje droge bile su u jednom od
staklenih ormančića u mojoj sobi za rad, kako da dođem do njih? To
je bio problem na koji sam bio (pritiskajući slepoočnice rukama)
prionuo da resim.
Bio sam zaključao laboratorijska vrata. Ako budem pokušavao
da uđem kroz kuću, moja sopstvena posluga predaće me na vešala.
Uvideo sam da moram upotrebiti tuđu ruku i pomislio sam na
Lenjona. Kako doći do njega? Kako ga nagovoriti? Pretpostavljajući
da ću izbeći da me uhvate na ulici, kako da dospem do njega? I kako
ću ja, nepoznati i neprijatni posetilac, nagovoriti slavnog lekara da
pohara radnu sobu svog kolege dr Džekila? Onda sam se setio da mi
je od mog prvobitnog karaktera preostao jedan delić: mogao sam
pisati svojim rukopisom. Kad mi je jedanput ta varnica sinula u
glavi, put kojim sam morao ići bio je osvetljen s kraja na kraj.
Potom sam uredio odelo najbolje što sam umeo, i pozvavši u
prolazu jedna kola, odvezao sam se u hotel u ulici Portland, čije sam
ime slučajno zapamtio. Kočijaš nije mogao sakriti svoje veselje zbog
mog izgleda (koji je odista bio dosta komičan, ma kako tragičnu
sudbinu ova odeća prikrivala). Škripnuo sam zubima na nj u nastupu
đavolskog besa, i osmeh je iščezao sa njegovog lica - srećom po
njega - još srećnije po mene, jer časak docnije ja bih ga začelo oborio
s njegovog sedišta. U krčmi, kad sam ušao, pogledao sam oko sebe
tako namrgođeno da je posluga zadrhtala.
Nijedan pogled nisu izmenjali u mom prisustvu, već su
ponizno primili moje zapovesti, odveli me u jednu zasebnu sobu i
doneli mi pribor za pisanje. Hajd, kad mu je život u opasnosti, bio je
novo stvorenje za me, bio je obuzet preteranom srdžbom, besan u
tolikoj meri da je bio kadar na ubistvo i žudeo je da nanese bol. Ipak
je to stvorenje bilo dovoljno lukavo; savladao je svoj bes s velikim
naporom volje, sročio je svoja dva važna pisma, jedno Lenjonu i
jedno Pulu, i da bi mogao imati stvaran dokaz da su predata na poštu,
poslao ih je s uputstvom da moraju biti preporučena. Posle toga
sedeo je celog dana u zasebnoj sobi pored vatre, grizući nokte; tamo
je i večerao, sedeći sam sa svojim strahom, dok se kelner vidno
plašio njegovog pogleda; i odatle je, kad se noć potpuno spustila,
krenuo zatvorenim kolima, sedeći sasvim u uglu, i vozio se tamo-
amo po ulicama grada.
On, kažem - ne mogu reći, ja. To čedo sada nije imalo ničeg
ljudskog, ništa u njemu nije živelo, osim straha i mržnje. 1 kad je
najzad, misleći da je kočijaš počeo da biva podozriv, otpustio fijaker
i usudio se da ide pešice usred noćnih prolaznika, odeven u svoje
nepodesno odelo, predodređen za posmatranje, ove dve niske strasti
besnele su u njemu kao bura. Išao je brzo, gonjen strahom, brbljajući
sam sa sobom, šunjajući se kroz manje prolazne ulice, brojeći
minute koji su ga još delili od ponoći. Jedanput ga je jedna žena
oslovila, nudeći mu, mislim, kutiju žižica. On ju je udario po licu i
ona je pobegla.
Kad sam kod Lenjona došao k sebi, užas mog starog prijatelja
možda me je donekle dirnuo: ne znam, bilo je to uostalom samo
kapljica vode u moru prema užasavanju s kojim sam ja gledao
unatrag na ove časove. Dogodila se promena u meni. Nije me više
raspinjao strah od vešala, već užas od toga što sam Hajd. Primio sam
Lenjonovu osudu donekle kao u snu, kao u snu vratio sam se kući,
svojoj sopstvenoj i legao da spavam. Spavao sam, posle onako
strahovito zamornog dana, teškim i dubokim snom koji čak ni more
koje su me pritiskivale nisu mogle prekinuti. Probudio sam se ujutru
potresen, oslabeo, ali osvežen. Još sam mrzeo i bojao se pomisli o
zveri koja je spavala u meni, i dabome da nisam zaboravio strašne
opasnosti od prethodnog dana, ali bio sam opet kod kuće, u svom
sopstvenom domu i pored svojih droga, i zahvalnost za izbavljenje
sijala je tako snažno u mojoj duši da je bila bezmalo ravna sjaju nade.
Šetao sam natenane dvorištem posle doručka, srčući sa
zadovoljstvom hladnoću vazduha, kad me opet obuzeše ona
neopisiva osećanja koja su najavljivala promenu, i samo sam imao
vremena da se sklonim u svoju sobu za rad, pre nego što su u meni
opet besnele i ledile se strasti Edvarda Hajda. Morao sam da uzmem
ovom prilikom dvostruku dozu da se povratim, i avaj, šest časova
posle toga, dok sam sedeo gledajući u vatru, bolovi su se ponovili i
droga se morala ponovo uzeti.
Ukratko, od toga dana nadalje činilo se da sam, samo s velikim
naporom kao kakvom gimnastikom, i samo pod neposrednim
dejstvom droge, bio u stanju da nosim Džekilov lik. U svako doba
dana i noći, spopadala bi me jeza kao predznak; povrh svega, ako
bih spavao, ili čak ako bih zadremao za časak u stolici, uvek sam se
budio kao Hajd. Pod teretom ove stalno preteče sudbine i zbog
nesanice na koju sam sada sebe osudio, da, duže nego što sam mislio
da je mogućna za čoveka, postao sam, i to ja sam, biće oronulo i
iscrpeno od groznice, mlitavo, slabo i dušom i telom, i obuzeto samo
jednom mišlju: užasom od svog drugog ja. Ali kad sam spavao, ili
kad je dejstvo medicine prestalo, ja bih uskakao gotovo bez prelaza
(jer bolovi preobražavanje bivali su svakodnevno sve manje
primetni) u posed mašte koja je kiptela užasnim slikama, duše koja
je ključala od bezrazložnih mržnji, i tela koje nije izgledalo dovoljno
snažno da drži u sebi razbesnele snage života.
Hajdove moći kao da su jačale Džekilovom slabošću, i začelo
da je mržnja koja ih je sada razdvajala bila jednaka s obe strane. Kod
Džekila to je bila stvar životnog nagona. On je sada video potpunu
nakaznost tog bića koje je delilo s njim neke fenomene svesti i bilo
njegov sunaslednik smrti: a izvan tih karika zajednice, koje su same
sobom činile najljući deo njegove nevolje, on je mislio o Hajdu,
uprkos njegovoj životnoj snazi, kao o nečem ne samo paklenom, već
i neorganskom.
Užasno je bilo to, što se činilo da iz kala jame dopiru krici i
glasovi, što je bezoblični prah davao znake i činio grešne stvari;
nešto što je bilo mrtvo i što nije imalo oblika preotima funkcije
života. A onda i to što je ta nakaza koja se podiže u njemu bila
spojena s njim čvršće nego venčana žena, čvršće nego oko: leži
zatvorena u njegovom mesu, kao u kavezu u kojem je čuje kako
mumla i oseća je kako se otima da se rodi; i u svakom času slabosti,
i u spokojstvu sna, nadvlađuje ga i lišava ga života.
Hajdova mržnja prema Džekilu bila je drugačije prirode.
Njegov strah od vešala stalno ga je gonio da izvrši privremeno
samoubistvo i da se vrati u svoj potčinjeni položaj dela ličnosti,
umesto da bude sam ličnost; ali on se gnušao te potrebe, gnušao se
obeshrabrenja u koje je Džekil bio zapao i ljutio se zbog
nedopadanja sa kojim se na nj gledalo. Otuda majmunska
nevaljalstva koja je izvodio na moj račun, škrabao mojim
sopstvenim rukopisom reči bogohuljenja po stranicama mojih
knjiga, spalio pisma i uništio portret moga oca; i odista, da se nije
plašio smrti, on bi se odavno upropastio samo da bi i mene uvukao
u propast. Ali njegova ljubav prema životu je čudesna; idem dalje:
ja, koga hvata muka i sledim se na samu pomisao o njemu, kad se
setim njegove jadne i strasne privrženosti životu, i kad znam kako
se on plaši moje moći da mu presečem život svojim samoubistvom,
ja osećam u srcu da ga žalim.
Beskorisno je, i u strašnoj sam oskudici vremena da produžim
ovo opisivanje; neka bude dovoljno kad kažem da niko nije nikada
prepatio ovakve muke, a ipak, čak i njima, navika je donela - ne, ne
olakšanje - već izvesnu neosetljivost duše, izvesnu pomirenost
očajanja; i moja kazna mogla je trajati godinama, da nije bilo
poslednje nesreće koja me je sada zadesila i koja me je konačno
odvojila od mog sopstvenog lica i prirode. Moja zaliha soli, koja nije
bila nikada obnavljana od vremena prvog opita, počela je da nestaje.
Poslao sam da mi se nabavi nova zaliha, pa sam sastavio
napitak; nastalo je ključanje, i prvo menjanje boje, ali ne i drugo;
ispio sam ga i on je bio bez dejstva. Saznaćeš od Pula kako je po
mom nalogu pretražio ceo London; bilo je uzalud, i ja sam sada
uveren da je moja prva zaliha bila nečista, i da je ta nepoznata
nečistoća i davala dejstvo napitku.
Prošlo je oko nedelju dana, i ja sada završavam ovaj iskaz pod
uticajem poslednje doze starog praška. Ovo je, onda, poslednji put,
sem ako se neko čudo desi da Henri Džekil može da misli svojim
mislima ili da vidi svoje lice (kako žalosno sada izmenjeno!) u
ogledalu. Ne smem ni suviše dugo odlagati da završim pisanje, jer
ako je moja priča dosad izbegla da bude uništena, zato treba zahvaliti
sticaju velike mudrosti i velike sreće. Ako bi me bolovi
preobražavanje uhvatili pri njenom pisanju, Hajd bi je iscepao u
paramparčad; ali ako bi izvesno vreme proteklo otkad bih je ostavio,
njegova čudna sebičnost i ograničavanje na trenutak verovatno će je
opet spasti od njegove majmunske zlobe, i odista kob koja se sada
spušta na nas obojicu, već gaje izmenila i smrvila.
Kroz pola sata, kad budem opet i zauvek uzeo na se taj mrski
lik, znam kako ću sedeti u stolici drhteći i plačući, ili produžiti, zanet
do krajnosti napetim i preplašenim osluškivanjem, da koračam gore-
dole po ovoj sobi (mom poslednjem ovozemaljskom utočištu) i da
ćulim uši na svaki šum opasnosti.
Hoće li Hajd umreti na vešalima? Ili će naći hrabrosti da se
oslobodi u poslednjem trenutku? Bog zna, ja ne hajem za to, ovo je
moj pravi čas smrti, i ono što će doći tiče se drugog, a ne mene.
Ovde, sada, dok odlažem pero i prelazim na pečaćenje moje
ispovesti, okončavam život tog nesrećnog Henrija Džekila.

Preveli Ljubica Popović i Dr. Milenko Popović

 Edvard Pejdž Mičel

TAHIPOMP

Matematička demonstracija
Nije bilo nikakve misterije u tome što me profesor Surd nije
voleo. Ja sam bio jedini loš matematičar u veoma dobrom
matematičkom odeljenju. Stari gospodin je ulazio u učionicu svakog
jutra sa oduševljenjem i napuštao je preko volje. Za njega je
najradosnija stvar bila da zatekne sedamdeset mladića koji, ili
pojedinačno ili grupno više vole x od XX30; koji više vole
diferencijale od pijanki i kojima su delovi nebeskih tela privlačniji
od onih zemaljskih.
Odnos između profesora matematike i studenata prve godine
univerziteta Polip bili su savršeni. Svaki od sedamdeset studenata bi
u svakom logaritmu video La Plasa, Šturma ili Njutna. Za njega je
najlepša stvar na svetu bila voditi ih kroz rajske doline koničnih
struktura koji su presecani mirnim vodama integralnih kalkulacija.
Figurativno govoreći, njegovi problemi nisu bili teški. Samo je
trebalo da manipuliše, da eliminiše, da sve diže na visok nivo i
trijumfalni rezultat završnog ispita bio je zagarantovan.
Ali ja sam bio taj problematični element, zbunjujuća
nepoznata vrednost, koja se nekako uvukla u njegov rad i koja je
ozbiljno pretila da poremeti sve njegove kalkulacije. Dirljivo je bilo
gledati starog matematičara kako se muči da mi objasni
zanemarivanje presedana kod kontagensa; ili koliko se napinjao, sa
pogledom punim straha, da ukaže na to da su ordinate opasna stvar
da bi se smatrala za sitnicu. Ali, sve je bilo uzalud. Više teorema je
prolazilo kroz moju glavu nego što je ostajalo unutra. Nikada kreda
nije pisala sa manje svrhe. I samim tim, kao posledica, profesorov
entuzijazam se smanjio na nulu. Na mene je gledao kao na sav užas
koji je nealgebarska priroda mogla da stvori. Profesor bi radije išao
u krug po ćelom trgu, pre nego što bi dozvolio sebi da se sretne sa
čovekom koji nije imao dar za matematiku.
30
Muški hromozomi su XY a ženski XX
 Za proslavu drugog semestra nisam dobio poziv iz kuće
profesora Surda. Sedamdeset studenata posluživalo se u
delegacijama oko profesorovog stola za čaj. Sedamdeset prvi nije
znao ništa o čarima savršene elipse, o dvostrukim grozdovima kod
fokaća i matematičkom pravilu cveća geranijuma.
Ovo, nažalost, nije bilo samo beznačajno ignorisanje. Nije baš
da sam bio oduševljen profesorovim slavljenjem pita sa limunom; ni
za objašnjenje da je sferoidni oblik šljive bio taj koji ih je činio
primamljivim; a naročito nisam želeo da slušam profesorove šaljive
opaske oko binominala i slikovita objašnjenja nejasnih paradoksa.
Objašnjenje svega bilo je drugačije. Profesor Surd imao je ćerku.
Dvadeset godina ranije zaprosio je sadašnju gospođu Surd. Uz to je
dodao i malu posledicu. Ta posledica bila je ćerka.
Absisa Surd bila je savršeno simetrična kao Đotov krug, i
pored toga bistra i razumna kao matematika koju je njen otac
predavao. Baš u vreme kada je proleće budilo smrznuto korenje
biljaka, ja sam se zaljubio u posledicu. Činjenica da ni ona nije bila
ravnodušna prema meni, bila mi je uskoro jasna.
Pažljiv čitalac je do sada primetio skoro sve elemente
neophodne za dobar zaplet. Predstavili smo heroinu, glavnog junaka,
roditelja-neprijatelja u svom najboljem izdanju.
Radnja priče, Deus ex machina31 trenutno nedostaje. Sa
zadovoljstvom mogu da obećam da krećem sa radnjom, samim tim
što Deus ex machina nikada nikome nisam ispričao.
Bilo bi nepotrebno reći da sam bio apsolutno svestan kojim
putem bi mogao da dođem u milost njenog oca; nikada nijedan
tupoglavac nije se posvetio matematici više od mene; poštenje nije
nikada dobilo tako malu nagradu. Krenuo sam na časove kod
privatnog profesora. Ali, njegovi časovi mi nisu puno pomogli.
Ime mog tutora bilo je Žan Mari Rivarol. On je bio čist
Alzašanin, iako je imao galsko ime i tevtonski karakter. Po rođenju
Francuz, obrazovao se u Nemačkoj. Imao je trideset godina; njegova
profesija, sveznanje; problem sa kojim se suočavao, siromaštvo;

31
Bog iz mašine prim.prev.
skelet u ormaru, trajna, ali neuzvraćena strast. Najveći principi
praktične nauke bili su njegove igračke; najdublje zamršenosti
apstraktne nauke bile su njegova razonoda. Problemi koji su za mene
bili nerešive misterije za njega su bili jasni kao dan. Možda će ovo
objasniti manjak uspeha u tom našem odnosu tutor-učenik; možda
je sve to prouzrokovala moja glupost. Rivarol je bio pod skutima
univerziteta nekoliko godina; zadovoljavao je svoje retke potrebe
pišući za naučne žurnale ili pomažući studentima koji su, kao i ja,
bili pogođeni prezasićenošću novčanika i manjkom ideja. U svom
stanu na tavanu je kuvao, spavao i jeo; to mesto je, takođe, bilo i
laboratorija za njegove čudne eksperimente.
Nije prošlo mnogo pre nego što smo shvatili da čak ni takav
ekscentrični genije nije u stanju da utuvi nešto pameti u moju glavu.
Odustao sam od svega, u očaju. Nesrećna godina se polako vukla.
Sumorna je to bila godina, osvetljena jedino povremenim
razgovorima sa Absisom, centrom mojih misli i snova.
Dan dodele diploma se brzo približio. Uskoro sam morao da
odem, sa ostatkom svoje grupe, u divni svet koji je čekao na nas.
Profesor me je izbegavao više nego ikada. Jedino su formalnosti,
mislim, činile da se ne ophodi prema meni potpuno neprijatno.
Na kraju, u potpunom očaju, odlučio sam da se vidim sa njim,
da razgovaram sa njim, da mu i pretim ako bude trebalo, da
rizikujem sve za jednu očajničku šansu. Napisao sam mu na neki
način prkosno pismo u kome sam naveo svoje namere, i laskajući
sebi, dao mu nedelju dana da mi odgovori, pošto ga prođe stres i
užas od samog čitanja svega toga. Tada sam bio pozvan i suočen sa
svojom sudbinom.
Tokom te nedelje neizvesnosti umalo sam se razboleo od
brige. Prvo je tu bila luđačka nada, a onda isti takav očaj. U petak
uveče, kada sam se pojavio ispred profesorovih vrata, bio sam toliko
unezveren, pospan, potpuno van forme, da mi je čak i mis Jokasta,
profesorova sestra, jedna teška baba-devojka, podarila zabrinut
pogled i ponudila mi da uđem i popijem čaj.
Profesor Surd je bio na fakultetskom sastanku. Da li bi ga
sačekao?
 Da, dok ne poplavim, ako treba. Mis Abi?
Absisa je otišla u Vilborou kod školskog druga. Stara devica
se nadala da ću se raskomotiti, ali da ću paziti da ne stanem na neku
putanju kojom se Jokasta kretala po kući.
Raskomotiti se! Seo sam u veliku neudobnu stolicu i čekao
sam, nemirnog duha kakav je normalan u ovim situacijama,
osluškujući svaki zvuk, ne bi li čuo korake čoveka sa kojim sam hteo
da se sastanem.
Sedeo sam tu najmanje sat vremena i postajao sam prilično
pospan.
Posle nekog vremena, profesor Surd se vratio. Seo je u
polutamu preko puta mene, a ja sam bio ubeđen da me njegove oči
gledaju sa nekim podlim zadovoljstvom. Posle nekog vremena je
progovorio.
„Ра, mladiću, Vi mislite da ste pravi suprug za moju
devojčicu?”
Počeo sam da pričam, zamuckujući, pokušavajući da rečima
promenim manjak ugleda koji sam imao kod njega; pričao sam o
svojim namerama, porodici, i takvim stvarima. Brao me je prekinuo.
„Pogrešno ste me razumeli, gospodine. Vaša sama priroda je
lišena matematičke percepcije i razumnosti koja je sigurna osnova
karaktera. Vi nemate matematike u sebi. Sposobni ste za izdaju,
podvale i plen, kako bi rekao Šekspir. Vaš uskogrudi intelekt ne
može da razume i ispoštuje veliki um. To je prava razlika između
Vas i Surdovih, i ako bih mogao tako da kažem, to je razlika kao
između infinitezimala32 i beskonačnosti. Zašto tako mislim, mogu
čak da se usudim da kažem da Vi ne razumete ni problem kurira33“
Priznajem da je problem A'ur/ra'obrađivan više bez mojih
zasluga nego sa njima. Žalio sam za ovom greškom veoma, i
predložio sam amandman. Negde u sebi sam gajio blagu nadu da će
mi se sreća osmehnuti.
„Novac”, nestrpljivo viknu on, „da li pokušavate da podmitite
32
Beskrajno mala veličina prim.prev.
33
Jedan od najpoznatijih zadataka iz kombinatorike u to vreme prim.prev.
rimskog senatora jednim penijem? Zašto se, mladiću, razmećete
vašim tričavim bogatstvom, koje izraženo ciframa, ne bi stiglo ni do
deset, pred čovekom koji meri orbite planeta i koji pokušava da
odgonetne beskonačnost?”
Oštro sam odbacio bilo koje namere da se razmećem tričavim
dolarima, ali on nastavi.
„Vaše pismo me je prilično iznenadilo. Pomislio sam da biste
Vi bili poslednja osoba na svetu koja bi mi predložila savezništvo.
Ali, iz samog poštovanja prema Vama, i opet sam primetio taj tračak
zlobe u očima i više zbog Absisine sreće, odlučio sam da ćete je
imati ali pod nekim uslovima. Pod nekim uslovima “, ponovio je to
sa poluprikrivenim podsmehom.
„Koji su to uslovi?”, viknuo sam oduševljeno.
„Samo recite koji su.”
„Ра, gospodine”, on nastavi, a kada bi razmotrili njegov govor
bila bi to sama definicija surovosti, „morate se dokazati vrednim
saveza sa matematičarskom porodicom. Imate samo da uradite
zadatak koji ću Vam sada dati. Vaše oči me već pitaju šta je u
pitanju. Reći ću Vam. Istaknite se u toj plemenitoj grani apstraktne
nauke u kojoj, to morate priznati, ste sada veoma slabi. Ja ću lično
staviti Absisinu ruku u Vašu ako se pojavite preda mnom sa
rešenjem za kvadraturu kruga34. Ne! To je previše lagan zadatak.
Sam bih sebe prevario. Na primer, perpetum mobile. Kako Vam se
to sviđa? Da li mislite da je to u u domenu Vaših mentalnih moći?
Ne smejete se. Možda Vaš um ne može da razume perpetum mobile.
Nekoliko ljudi je otkrilo da njihovi ne mogu.
Daću Vam još jednu šansu. Pričali smo o problemu kurira, a
mislim da ste Vi izrazili želju da znate više po tom ingenioznom
pitanju. Imaćete priliku. Sedite jednog dana, kada ne budete imali
ništa pametnije da radite, i otkrijte princip beskonačne brzine.
Mislim na zakon kretanja koji će omogućiti da se pređe beskonačno
velika distanca za beskonačno kratko vreme. Možete u to pomešati

34
Antički matematički problem definisan kao konstruisati kvadrat iste površine
kao dati krug prim.prev.
i malo praktične mehanike, ako Vam je tako lakše. Izmislite neki
metod kojim bi zakasneli kurir mogao da se kreće brzinom od
šezdeset milja u minuti. Demonstrirajte mi to otkriće (ako ga ikada
napravite) matematički, i po mogućstvu praktično, i Absisa je vaša.
Dok to ne uradite, bio bih Vam zahvalan da ne uznemiravate ni
mene, ni nju.
Nisam mogao više da izdržim njegovo omalovažavanje.
Oteturao sam se mehanički iz sobe, a onda i iz kuće. Čak sam
zaboravio i svoj šešir i rukavice. Sat vremena sam se šetao po
mesečini. Lagano sam misli vraćao u normalu. Ovo se sve desilo
zbog mog zanemarivanja matematike. Da sam razumeo pravo
značenje onoga što je on od mene tražio, bio bih potpuno utučen.
Možda u stvari, taj problem sa šezdeset minuta nije ni bio
toliko nerešiv. U svakom slučaju, trebalo bi da pokušam, iako su mi
šanse za uspeh bile slabe. Na pamet mi je pao Rivarol. Mogao sam
njega da pitam. Trebalo bi da ukrstim njegovo znanje sa mojom
očajničkom istrajnošću. Poleteo sam odmah ka njegovom stanu.
Naučnik je živeo na tavanu koji je bio neka vrsta četvrtog
sprata. Nikada Pre nisam bio kod njega u stanu. Kada sam ušao, on
je punio pivsku kriglu iz balona na kome je pisalo aqua fortis35.
„Sedi”, rekao je, „ne, ne u tu stolicu. To je moj regulator za
sitan novac.”, ali bilo je prekasno. Nemamo sam se bacio u stolicu
privlačnog izgleda. Na moje iznenađenje, iz nje su izašle dve
kosturske ruke i uhvatile me u stisak iz koga sam se uzalud
pokušavao izvući. Tada se lobanja pojavi iza mog ramena i sablasno
mi se iskezi u lice.
Rivarol priskoči da mi pomogne, izvinjavajući se do neba.
Dodirnuo je neku od opruga i regulator za sitan novac popusti svoj
užasni stisak. Pažljivo sam seo u trščanu stolicu za koju mi je Rivarol
tvrdio da je sigurna lokacija.
„Та stolica”, reče on, “je aranžman na kome sam sebi mogu da
čestitam. Napravio sam je u Hajdenbergu. Spasila me je velikog
broja malih nerviranja. Dizajnirana je da zagrli prijatelje koji su

35
Jaka voda lat. Prim.prev.
dosadni ili goste koji me razdražuju. Ali nikada nije bila toliko
efikasna kao kada sam prepao nekog trgovca koji mi je dosađivao
oko nekog sitnog računa. Odatle joj ime koje sada nosi. Veruj mi da
bi bilo koji trgovac u njoj bio prilično raspoložen da spusti visinu
duga. Da li shvataš moju ideju?”
Dok je Alzašanin ojačavao svoju čašu akva fortisa, sipajući u
nju malo gorkog likera, i to sve eksirao za izrazom velikog
zadovoljstva, ja sam imao vremena da pogledam ovaj čudan stan.
Sva četiri ugla sobe bila su zauzeta strugom, Ramkorf
kalemom36, malom parnom mašinom i planetarijumom u
nepomičnom stanju. Stolovi, police, stolice i patos bili su prekriveni
čudnom mešavinom alata, retorti, hemikalija, gasnih izdvajača,
filozofskih instrumenata, čizama, boca, kartonskih kutija, džepnih i
ogromnih knjiga. Bile su tu i gipsane biste Aristotela, Arhimeda i
Konta, dok je sve to vreme velika dremljiva sova treptala, čučeći na
velikoj obrvi Martin Farkar Tapera37.
„Uvek se tu namesti kada hoće da drema”, objasnio je moj
tutor, „ti si ptica neuobičajenog uma. Schlafen Sie wohl38.“
Iako su vrata ormara bila poluzatvorena, ipak sam mogao da
vidim humanoidnu figuru prekrivenu belim platnom. Rivarol je
primetio moj pogled.
„То”, reče, „to će biti moje remek-delo. To je Mikrokozm,
android, mada za sad samo poluzavršen. A zašto i ne bi? Albertus
Magnus39 je načinio sliku koja je mogla da predaje metafiziku i
opovrgne škole. To je učinio i Silvester II40; takođe i Robertus
Grejthed. Rodžer Bejkon je napravio drsku glavu koja je držala
rasprave. Ali prvi ovde navedeni je doživeo propast. Toma Akvinski
je pobesneo zbog nekih silogizama41 i razbio je sliku. Ta ideja je

36
Vrsta starog indukcionog kalema prim.prev.
37
Engleski pesnik, filozof i pisac najpoznatiji po svojoj knjizi Poslovična
filozofija prim.prev.
38
Lepo spavaj nem. Prim.prev.
39
Poznat i kao Albert Veliki (1206- 1280) katolički fratar i naučnik
40
Misli se na papu Silvestera II (946-1003)
41
Trojstvo sudova od kojih treći (ispravni) proizilazi iz druga dva koji moraju biti
veoma razumna. Mentalne akcije će jednom biti uvedene u zakone,
definisane poput fizičkih. Zašto ne bih mogao da napravim lutku
koja bi propovedala originalne ideje na isti način kao i prečasni
doktor Elkin, ili recitovala poeziju mehanički kao Pol Anapest? Moj
android već može da rešava probleme jednostavnih jednačina i da
komponuje sonete. Nadam se da ću ga naučiti pozitivističkoj
filozofiji.”
Karakteristično zbunjujućim pokretima, Rivarol odnekle
izvadi dve lule i napuni ih. Jednu dodade meni.
„А ovde”, reče, “ja živim i imam zadovoljavajući komfor.
Kada mi se na kaputu izližu laktovi, ja pronađem krojača koji mi
sašije drugi. Kada sam gladan, prošetam se do mesare i kući
donesem kobasice ili šnicle, koje savršeno skuvam za samo tri
sekunde na vodoničnom gorioniku. Ako sam žedan, poslaću nekoga
po balon akva fortisa. I sve mi je to plaćeno, sve mi je plaćeno. Moj
duh je daleko iznad tih sitnih problema. Retko kada dodirujem vaš
prljavi novac, a skoro nikada nisam koristio čekove.”
„Ра zar nemaš problema sa računima?”, upitah ga.
„Zar ti kreditori ne uništavaju život?”
„Kreditori”, viknu Rivarol, „nisam još naučio takvu reč na
vašem lepom jeziku. Taj koji dozvoli da mu duša bude vezana
kreditima je relikvija nesavršene civilizacije. Koja je svrha nauke
ako ne može da pomogne čoveku oko tekućeg računa? Slušaj! U
trenutku kada bilo ko otvori spoljna vrata malo električno zvonce me
upozori. Svaki korak na stepeništu gospođe Grimier odaje mi važne
informacije neophodne za moj opstanak. Prvi korak je najvažniji.
Taj prvi korak odmah me obavesti o tvojoj težini. Ne može biti lakše
od toga. To je kao bilo koja vaga. Ta težina mi se odmah ispisuje
ovde. Drugi korak mi da je informaciju o veličini stopala posetioca.
Treći mi govori o njegovoj visini, četvrti o građi i tako dalje. Do
trenutka dok on ne dođe do prvog sprata, ja imam prilično tačan
njegov opis ovde kod mene, i imam dovoljno vremenada isplaniram
akciju. Da li me pratiš? Veoma je jednostavno. To je samo ABC

tačni prim.prev.
moje nauke.”
„Pratim te”, rekao sam, „ali ne shvatam kako ti to pomaže.
Znanje da ti kreditor dolazi ti ne može platiti račune. Ne možeš da
pobegneš, sem ako ne iskočiš kroz prozor.”
Rivarol se slatko nasmeja.
„Reći ću ti. Videćeš šta se događa sa svakim jadnim vragom
koji dolazi da od mene traži novac, od mene čoveka od nauke. Ha!
Ha! Ovo me zadovoljava. Sedam nedelja sam usavršavao moj Dan
Prigušivač. Da li znaš”, počeo je da oduševljeno šapuće, ,,da li znaš
da postoji rupa u središtu zemlje? Fizičari već dugo sumnjaju u to;
ja sam prvi koji je to i otkrio. Čitao si kako je Rajgens, holandski
navigator, otkrio u Kerguelenovoj Zemlji42 bezdan u kome hiljadu
četristo fathoma43 dugačka cev nije dotakla dno. Her Tom, ta rupa
nema dna! Ona ide od jedne strane zemlje do suprotne. Dijametralna
je. Ali, gde je njena suprotna strana? Stojiš na njoj. Ovo sam otkrio
sasvim slučajno. Kopao sam duboko u podrumu gospođe Grimier,
ne bih li zakopao jadnu mačku koju sam žrtvovao u galvanskom
eksperimentu, kada se zemlja pod mojom lopatom urušila,
otkrivajući pećinu ispod, ostavljajući me da se čudim ispred
otvorenog bezdana. Bacio sam komad uglja unutra. On je padao
dole, dole, dole, odbijajući se, iznova i iznova. Posle dva i po časa
taj komad uglja se vratio. Uhvatio sam ga i vratio ga na Grimlerinu
gomilu. Samo pomisli na trenutak. Komad uglja je padao dole, brže
i brže, sve dok nije stigao do središta zemlje. Tada bi mogao da
stane, barem zbog momenta. Posle središta njegova putanja je išla
relativno uzbrdo, sve do suprotne strane zemlje. Tako je, gubeći
brzinu, išao sve sporije i sporije, dok nije stigao do površine. Da
nisam tu intervenisao, on bi, nalik na klatno, ponavljao taj put sve
dok se na kraju ne bi konačno smirio u centru zemlje. Nisam glup da
ne shvatam praktičnu primenu tako važnog otkrića. Moj Dan
Prigušivač je napravljen zato. Zamka, baš pored mojih vrata, opruga
ovde, kreditor u zamci, zar treba još nešto da kažem?”
42
Grupa ostrva u južnom Indijskom okeanu blizu Antartika prim.prev.
43
Mera za dužinu približno šest stopa (1.83 metra) korišćena u pomorstvu
prim.prev.
 „АП, zar to nije potpuno nehumano?”, blago sam mu rekao.
„Bacati nesrećno biće na večni put do i od Kergulenove
Zemlje, bez trenutka upozorenja.”
„Dajem im šansu. Kada prvi put dođu, čekam ih na ivici rupe
sa kanapom u ruci. Ako je iole razuman i voljan da pristane na moje
uslove, ne povlačim konopac. Ako nestanu, to je njihova greška.
Samo”, dodade sa smeškom, „središte zemlje se toliko brzo puni
mojim kreditorima da se plašim da uskoro tamo neće više biti
mesta.”
U tom trenutku sam shvatio koliko su velike sposobnosti mog
tutora. Ako bi me iko mogao provesti kroz svemir beskonačnom
brzinom, to je bio Rivarol. Napunio sam lulu i ispričao mu svoju
priču. Slušao me je tiho i pažljivo. Posle toga je pola sata razmišljao
u tišini. Na kraju je progovorio.
„Stari šifrer se precenio. Dao ti je izbor između dva problema,
za koje smatra da su nerešiva. Nijedan od njih nije nerešiv. Samo
kada bi pogledao bolje u stari kontagens, video bi da je kvadrirati
krug veoma jednostavno. Bio je u pravu. Dao ti je tvoju ljubav na
pet minuta. Ja sam kvadrirao krug pre nego što sam prerastao kratke
pantalone. Pokazaću ti taj rad, ali će to biti digresija, ako si u
raspoloženju za digresije Naša prva šansa je perpetum mobile. Sad,
dragi moj prijatelju, reći ću ti iskreno, iako sam rešio taj nerešivi
problem, ne želim da ti odam tajnu. I ja, her Tom, imam dušu.
Najlepša od svog pola me odbacuje. Kaže da njene iskusne vrline
nisu za Žan Mari Rivarola. Rekla mi je surovo da njene godine
zahtevaju da me gleda pre kao detc nego kao supružnika. Šta je
ljubav prema večnosti? Ovo pitanje još ti nisam postavio, o, divna
Jokasta.”
„Jokasta Surd.”, rekao sam iznenađeno, „Absisina tetka!”
„Upravo ona”, reče tužno, „ne želim da sakrijem da je devici
Jokasti moje devičansko srce poklonjeno. Daj mi ruku, moj nesuđeni
nećače.”
Rivarol obrisa neželjenu suzu i onda nastavi.
„Moja jedina nada leži u ovom otkriću perpetum mobila. To
će mi doneti slavu i bogatstvo. Da li bi Jokasta mogla ovo da odbije?
Ako bi i mogla, za mene ostaje samo zamka i Kergulenova zemlja!”
Pitao sam ga stidljivo da mi pokaže perpetum mobile mašinu.
Moj nesuđeni teča refleksno odmahnu glavom.
„Neki drugi put”, reče, „dovoljno je samo da ti kažem da je to
nešto što je bazirano na principu ženskog jezika. Sad vidiš zbog čega
se moramo osvrnuti i bazirati na tvoj rezervni zadatak beskonačnu
brzinu. Teoretski postoji nekoliko načina na koji se to može izvesti.
Uz pomoć poluge, na primer. Zamisli polugu sa jednom veoma
dugačkom, i jednom veoma kratkom stranom. Primeni silu na kraću
stranu što bi joj dalo veliko ubrzanje. Duži kraj poluge će se onda
kretati mnogo većom brzinom. Sada, ako bi skraćivao kraću stranu
na uštrb duže, samim približavanjem beskonačnosti razlike u
njihovim veličinama bi se približio beskonačnoj brzini kojom bi se
kretala duža strana. Ali to bi bilo teško demonstrirati, naročito pred
profesorom. Moraš pronaći neko drugo rešenje. Žan Mari će
razmisliti. Dođi kod mene za dve nedelje. Laku noć, ali stani! Da li
imaš novac das Geld 44? “
„Mnogo više nego što mi je potrebno.”
„Odlično! Hajde da se rukujemo. Zlato i znanje; nauka i
ljubav. Šta sve može postići takvo partnerstvo? Mi ćemo osvojiti
tebe, o, Absisa. Vonvdrts 45! “
Kada sam posle dve nedelje došao u Rivarolovu sobu, sa
blagom strepnjom sam prešao preko terminala vazduhoplovne
kompanije Kergulen zemlja, i uspešno izbegao stisak regulatora za
sitan novac. Rivarol mi pruži kriglu piva, a sebi u retortu sipa neko
svoje čudno piće.
„Dođi”, reče posle nekog vremena, „hajde da popijemo za
uspeh TAHIPOMPA.”
„TAHIPOMPA?”
„Da. Zašto da ne? Tahi brzo i pempo, pepotnpa, poslati. Da li
mogu da te ubrzano pošaljem na tvoj dan venčanja? Absisa je tvoja.

44
Novac nem. prim.prev.
45
Napred nem. prim.prev.
Gotovo je. Kada krećemo u prerije?”
„Gde je?”, upitah ga, razgledajući po sobi, tražeći bilo šta što
bi moglo da na neki način najavi moje venčanje.
„Ovde je.”, reče i kucnu se po čelu. Onda didaktički nastavi:
„Postoji sila kojom bi mogao da pokreneš materiju šezdeset milja u
minuti, možda i brže. Jedino što nam treba je da shvatimo kako da
je kombinujemo i primenimo. Mudar čovek neće hteti da velikom
silom izazove veliku brzinu. On će da istrajno primenjuje malu silu,
prema maloj sili, čineći da svaka mala sila proizvede malu brzinu,
sve dok sastavljene male sile ne budu dale veliku silu, a male brzine
se sabrale i dale veliku brzinu. Problem nije u sabiranju ovih sila;
problem leži u odgovarajućoj sumi brzina. Jedno puščano zrno ide,
na primer, milju. Nije teško uvećati silu puške hiljadu puta, ipak,
hiljadu puščanih zrna neće ići ni dalje, ni brže od prvog. Vidiš, u
tome leži problem. Ne možemo odmah dodavati brzinu na brzinu,
kao što dodajemo silu na silu. Moje otkriće je jednostavno upotreba
principa povećavanja brzine povećavanjem svake od sila. Ali, ovo
je metafizika fizike. Moramo da budemo praktični ili ništa. Kada
hodaš napred, u vozu koji se kreće, od zadnjeg vagona ka prednjem,
da li si ikada pomislio šta, u stvari, radiš?”
„Ра da, obično idem u pušački vagon da popušim cigaretu.”
„Mmm ne to! Mislim da li ti je ikada palo na pamet, da u tom
trenutku se, u stvari, krećeš brže od voza ? Voz prolazi pored
telegrafskih stubova pri brzini od, na primer, trideset milja na sat. Ti
hodaš napred prema pušačkom vagonu brzinom od četiri milje na
sat. U tom trenutku ti prolaziš pored telegrafskih stubova brzinom
od trideset četiri milje na sat. Tvoja apsolutna brzina je brzina voza,
plus brzina tvog sopstvenog kretanja. Da li me pratiš?” Dobijao sam
nagoveštaje o onome šta je on pričao i tako sam mu i rekao.
„Odlično. Hajde da idemo korak dalje. Tvoj dodatak brzini
voza je trivijalan, i prostor na kome možeš da se krećeš je ograničen.
Sada, zamisli dve stanice A i B, udaljene dve milje. Zamisli voz čiji
su vagoni platforme, gde je poslednji vagon na stanici A. Voz je, na
primer, dugačak milju. Samim tim, lokomotiva je udaljena milju od
stanice B. Sad, recimo da voz može da pređe milju za deset minuta.
Poslednji vagon, pošto mu treba dve milje da bi stigao, stiže do
stanice B za dvadeset minuta, ali lokomotiva će tamo stići za deset.
Ako si u poslednjem vagonu, na stanici A, i na primer si u žurbi da
stigneš do Absise koja je na stanici B, ako bi ostao u poslednjem
vagonu trebalo bi ti dvadeset dugih minuta da stigneš do nje. Ali,
lokomotiva bi stigla do divne dame za deset. Ti bi sad bio glupi
rezonovac i nezainteresovani ljubavnik ako ne bi potrčao koliko te
noge nose preko vagona da stigneš do lokomotive. Uzmi da možeš
da pretrčiš milju za deset minuta, što je dužina voza. Samim tim
stigao bi do Absise kada i lokomotiva, ili za deset minuta deset
minuta pre u odnosu kada bi lenjo sedeo u poslednjem vagonu i
diskutovao o politici sa kočničarem. Smanjio bi vreme za polovinu.
Dodao bi svojoj brzini brzinu voza što bi se sabralo. Nicht wahr46“
Razumeo sam savršeno; mnogo jasnije moguće, kada je u ceo
slučaj ubacio i Absisu.
Nastavio je.
„Ova ilustracija, iako spora, dovodi nas do principa koji se
može proširiti do beskonačnosti. Naša prva briga bila bi da
poštedimo tvoje noge truda. Hajde da pretpostavimo da su šine tih
dve milje savršeno prave i da je voz sastavljen iz jednog vagona koji
je milju dugačak, sa paralelnim šinama koje idu po krovu. Stavimo
jednu lutku na te šine, i pustimo je da ide napred-nazad po krovu
voza, dok cela kompozicija ide donjim šinama. Da li shvataš ideju?
Ta lutka neka bude ti. Ali, neka ona može da se kreće milju na sat
brže. E sad, zamisli da je lokomotiva dovoljno jaka da pređe dve
milje za dva minuta. Lutka ide istom brzinom. Kada lokomotiva
stigne do tačke B za minut, lutka, pošto je prešla milju na krovu
voza, stiže takođe do tačke B. Mi smo time iskombinovali brzine
dve mašine i time prešli dve milje za minut. Da li je to sve što treba
da uradimo? Spremi se da provežbaš maštu.”
Upalio sam lulu.
„I dalje su iste prave šine u dužini od dve milje između A i B.
Na šinama je dugačka kompozicija, koja je u tom trenutku na četvrt

46
Zar ne nem. prim.prev.
milje od tačke B. Sada ćemo da zaboravimo na standardne
lokomotive i da umesto toga stavimo lanac kompaktnih magnetnih
motora, raspoređenih ispod kompozicije u celoj njenoj dužini.”
„Ne razumem šta su ti magnetni motori.”
„Ра svaki od njih se sastoji od ogromne gvozdene potkovice,
sastavljene naizmenično od magneta i nemagneta, napajanih
naizmeničnom strujom iz baterije, a ta struja je regulisana satnim
mehanizmom. Kada je uključena struja, potkovica je magnet, i
pomera klatno unapred ogromnom snagom. Sledeće sekunde kada
je struja ugašena, to više nije magnet, i klatno se vraća. Klatno,
oscilirajući napred-nazad, prenosi rotirajuću silu ka zamajcu, koji
sve to prenosi na osovine točkova. Takvi su ti naši motori. To nije
ništa novo jer je dokazano da su mogući u praksi. Sa magnetnim
motorima na svakom točku, možemo realno očekivati da pokrenemo
našu zamišljenu kompoziciju, i da je ubrzamo na, na primer, milju u
minuti. Prednji kraj, pošto ima da pređe četvrtinu milje, stiže do
tačke B za petnaest sekundi. Možemo ga nazvati kola broj jedan. Na
krovu kola jedan se nalaze šine na kojima je još jedna mašina,
nazvaćemo je broj dva, četvrt milje kraća od broja jedan, i kreće se
u istom smeru.
Broj dva, kao i broj jedan ima mašinu na sebi koju možemo
nazvati broj tri, i koja se kreće nezavisno od nje, a četvrt milje je
kraća od broja dva. Broj dva je milju i po dugačka; broj tri milju i
četvrt. Iznad je broj četiri, milju dugačka, pa broj pet, tri četvrt milje,
pa broj šest, pola milje, pa broj sedam, četvrt milje, pa broj osam,
kao mali putnički auto na vrh svega. Svaka mašina se kreće iznad
mašine ispod nje, nezavisno jedna od druge, brzinom od milje u
minuti. Svaka mašina ima svoj sopstveni magnetni motor. Zadnji
krajevi svih mašina su u liniji tačke A.
I sad, Tom Fumens, dobar mašinovođa, i Žan Mari Rivarol,
inženjer, ispenju se merdevinama do naše mašine broj osam.
Komplikovani mehanizam se stavlja u pokret. Šta se dešava onda?
Broj osam prelazi četvrt milje za petnaest sekundi i stiže do kraja
broja sedam. U međuvremenu, broj sedam preleti četvrt milje za isto
vreme i stiže do kraja broja šest; broj šest, četvrt milje za pentaest
sekundi stiže do kraja broja pet; broj pet, do kraja broja četiri; broj
četiri do broja tri; broj tri do broja dva; broj iva io broja jedan. A broj
jedan, prešao je za petnaest sekundi svojih četvrt milje po najnižim
šinama i stigao do tačke B. Ovo se sve desilo za petnaest sekundi.
Samim tim su i brojevi 1,2,3,4,5,6,7 i 8 stigli do krajnje tačke B u
istom trenutku. Mi u broju osam stižemo do tačke B u istom trenutku
kada i broj jedan. Drugim rečima, mi smo prešli dve milje za
petnaest sekundi. Svaka od osam mašina, krećući se brzinom od
milje u minuti, prešla je četvrt milje puta i to uradila za petnaest
sekundi. Svih osam je odradilo svoj posao, tokom istih petnaest
sekundi. Samim tim, mi smo preleteli tu milju za nekih otprilike
sedam i nešto sekundi. To je Tahipomp. Da li opravdava svoje ime?”
Iako sam bio malo zbunjen kompleksnošću svih mašina, uspeo
sam da razumem osnovni princip rada mašine. Napravio sam
dijagram, i onda sam još bolje razumeo.
„Ti si, u stvari, samo poboljšao prvu ideju u kojoj sam se ja
kretao brže od voza kada sam išao ka pušačkom vagonu.”
„Tačno tako. Do sada smo se držali domena primenjivog. Da
bi zadovoljio profesora, možeš teoretisati nešto u ovom maniru; ako
bi duplirali broj mašina, istovremeno povećavajući za jednu
polovinu distancu koju svaka mašina mora preći, povećali bi brzinu
za duplo. Svaka od šesnaest mašina bi morala da pređe osminu milje.
Ako bi primenili taj obrazac, onda bi dve milje mogle da se pređu za
sedam i po, umesto za petnaest sekundi. Sa trideset dve mašine, i
šesnaestinom milje, ili dvadeset roda47 razlike u njihovim dužinama,
prešli bi milju za manje od dve sekunde; sa šezdeset četiri mašine,
da svaka prelazi samo pedeset roda, milju bi prešli za manje od
sekunde. Više od šezdeset milja u minuti! Ako ovo nije dovoljno
brzo za profesora, reci mu da nastavi da povećava broj mašina i da
smanjuje put koji svaka mora da pređe. Ako bi šezdeset četiri mašine
postigle brzinu od milje u sekundi, pusti ga da zamisli Tahipomp od
šest stotina četrdeset mašina, i neka se zabavi računajući brzinu
mašine broj 640. Samo mu uz to šapni da može primeniti i

47
1 rod = 5.03 m prim.prev.
beskonačni broj mašina sa beskonačno malom putanjom koju
moraju da pređu, i tim će dostići njegovu željenu beskonačnu brzinu.
Tada mu zatraži Absisu.”
Stegao sam šaku svog prijatelja sa tihom i velikom
zahvalnošću. Ništa nisam mogao da mu kažem.
„Poslušao si čoveka od teorije”, reče ponosno, „sada slušaj
praktičnog inženjera. Otići ćemo zapadno od Misisipija i pronaći
neku dobru lokaciju za eksperiment. Tamo bismo napravili prototip
Tahipompa. Onda ćemo da pozovemo profesora, njegovu kći zašto
da ne, njegovu divnu sestru Jokastu. Onda ćemo da ih povedemo na
put koji će prilično da uzbudi vremešnog Surda. On će posle toga da
stavi Absisine cifre među tvoje i da vas blagoslovi algebarskom
formulom. Jokasta će pasti na genijalnost Rivarola. Ali, imamo
mnogo posla. Moramo otići odmah do Sent Džozefa da bismo
nabavili materijal potreban za konstrukciju Tahipompa. Takođe,
moramo unajmiti i malu armiju radnika da bi uradili taj posao, ne bi
li skratili samo vreme izgradnje. Možda bi bilo najbolje da posetiš
svoje bankare.”
Nestrpljivo sam poleteo ka vratima. Nije bilo vremena za
gubljenje.
„Stani! Stani! Um Gottes Willenstani!48”, viknuo je Rivarol,
„Lansirao sam mesara jutros i nisam pomerio...”
Ali, bilo je prekasno. Upao sam u zamku. Otvorila se uz tresak,
i ja sam padao dole, i dole, i dole! Imao sam osećaj da padam kroz
beskonačno veliki prostor. Sećam se da sam se pitao, dok sam padao
kroz tamu, da li ću stići do Kergulenove zemlje ili ću se zaustaviti u
središtu. Izgledalo je kao večnost. Tada se moj put bolno završi.
Otvorio sam oči. Oko mene su bili zidovi radne sobe profesora
Surda. Ispod mene je bio tvrd, neudoban materijal koji sam veoma
dobro poznavao kao profesorov pod. Iza mene bila je crna, klizava
stolica presvučena konjskom dlakom, koja me je ispljunula, kao kit
Jova49. Ispred mene stajao je profesor Surd lično, ne gledajući me,

48
Za boga miloga nem. prim.prev.
49
Biblijska priča o prcpodobnom Jovu koji je boravio u utrobi kita prim. prev.
sa neprijatnim smeškom.
„Dobro veče, gosn Fumens. Dozvolite mi da Vam pomognem.
Izgledate umorno, gospodine. Nije ni čudo što ste zaspali kada sam
Vas ostavio da me čekate toliko dugo. Da Vam donesem čašu vina?
Ne? Inače, kada sam primio Vaše pismo, shvatio sam da ste Vi sin
mog starog prijatelja sudije Fumensa. Raspitao sam se, i iskreno, ne
vidim zašto Vi ne biste bili dobar suprug mojoj Absisi.”
Ja i dalje ne vidim nijedan razlog zbog čega Tahipomp ne bi
mogao da uspe. Da li vi vidite?

Preveo Ivan Branković

 Džerom K. Džerom

PARTNER ZA PLES

„Ova priča”, započe Mek Šoungesi, „dolazi iz Furtvangena,

malog grada u Crnoj Šumi. Tamo je živeo divan starac po imenu
Nikolas Gejbel. Njegov posao bio je da pravi mehaničke igračke, a
u tome je bio toliko dobar da je bio poznat skoro u celoj Evropi.
Pravio je zečeve koji su iskakali iz glavice kupusa, mahali ušima,
mrdali brkovima i ponovo uskakali; mačke koje su se umivale i
mjaukale toliko prirodno da su ih psi napadali; lutke sa sakrivenim
fonografima50 koje bi skidale šešir i govorile „dobro jutro,
gospodine”, a neke bi čak otpevale i pesmu.”
Ali on je bio mnogo više od pukog majstora; bio je umetnik.
Njegov posao bio je i njegov hobi, njegova strast. Radnja mu je bila
ispunjena velikim brojem čudnih stvari i uređaja koje nikada ne bi
mogao, a ni hteo da proda stvari koje je napravio iz čiste ljubavi
prema njima. Napravio je mehaničkog magarca koji je mogao da
kasa dva sata na pogon baterije, i kasao je, takođe, mnogo brže od
živog i sa manje muka po jahača. Tamo se nalazila i ptica koja je
mogla da poleti u vazduh, da leti u krugovima i onda da sleti tačno
na mesto sa kog je poletela; skelet koji je poduprt gvozdenom
šipkom igrao hornpajp51, lutka žene u prirodnoj veličini koja je
svirala violinu, i mehanički gospodin, šupalj iznutra, koji je pušio
lulu i mogao da popije više piva od tri prosečna nemačka studenta,
što je, samo po sebi, mnogo. Svi su verovali da je stari Gejbel mogao
da napravi čoveka koji bi bio u stanju da radi sve što bi se od njega
tražilo. Jednog dana, doduše, napravio je čoveka koji je radio i
previše stvari, a to se ovako desilo.
Mladi doktor Folen imao je bebu, a toj bebi je bio rođendan.
Njen prvi rođendan je izazvao u njegovom domaćinstvu veliku
pometnju, ali za drugi rođendan, gospođa doktora Folena je priredila

50 Uređaj sa kraja deventaestog veka koji je snimao i reprodukovao zvuk sa

voštanih cilindara prim.prev.
51 Vrsta plesa u Britaniji nastao u šesnaestom veku na brodovima prim, prev.
bal. Stari Gejbel i njegova kći Olga bili su među pozvanima.
Tokom popodneva sledećeg dana neke tri ili četiri Olgine
bliske prijateljice, koje su, takođe, bile na balu, komentarisale su
događaj. Komentarisale su muškarce, kritikujući način na koji su
plesali. Stari Gejbel bio je u sobi, ali se pravio da je zadubljen u
čitanje novina, i zbog toga ga devojke nisu ni primećivale.
„Izgleda da na svakom balu na koji odem samo nekoliko
muškaraca zna da pleše.”, rekla je jedna od devojaka.
„А nijedan od njih ne ume da se ponaša”, reče druga, „mnogo
se predomišljaju pre nego što te pozovu na ples.”
„А koliko glupo pričaju”, dodade treća, „uvek govore potpuno
identične stvari : „Koliko šarmantno izgledaš večeras”, „ Da li često
ideš za Beč? Oh, trebalo bi, tamo je divno”, „Baš ti je divna haljina”,
„Kako je danas bio topao dan”, „Da li voliš Vagnera?”. Volela bih
kad bi smislili nešto novo.”
„Ah, ja nikada ne obraćam pažnju šta pričaju”, reče četvrta,
„ako muškarac dobro pleše, može biti i budala što se mene tiče.”
„А većinom i jesu.”, dodade mršava devojka, prilično
ogorčeno.
„Ја idem na bal da bih plesala”, nastavi prethodna devojka, ne
primećujući upadicu, “,i sve što od njega tražim je da me pridržava
dobro, da vodi ples, i da se ne umori pre mene.”
„Mehanička stvar bi bila prava stvar za tebe.”, reče devojka
koja ju je malopre prekinula.
„Bravo!”, viknu jedna od njih tapšući, „Kakva kapitalna
ideja!”
„Kakva kapitalna ideja?”, upitaše ostale.
„Zašto da ne, mehanički plesač, ili još bolje plesač na struju
koji nikada ne prestaje da igra.”
Devojke su prihvatile ideju sa mnogo entuzijazma.
„Oh, kakav bi to sjajan partner bio”, reče jedna, „ne bi te
nikada nagazio, ili slučajno šutnuo.”
„Ili ti pocepao haljinu.”, reče druga.
 „Ili ispao iz ritma.”
„Ili se napio i oslonio se na tebe.”
„I nikada ne bi morao da briše lice maramicom. Mrzim kad
vidim muškarce kako to rade posle svakog plesa.”
„I ne bi želeo da provede celo veče u sobi sa jelima.”
„Što da ne, sa fonografom u sebi na koji bi bile nasnimane sve
uobičajene rečenice, ne bi mogao da ga razlikuješ od živog čoveka.”,
reče devojka čija je to ideja bila.
„О, da, mogao bi”, reče mršava devojka, „bio bi mnogo finiji.”
Stari Gejbel je spustio novine i pažljivo slušao devojke. Kada je
jedna od devojaka pogledala u njegovom pravcu, brže-bolje se
ponovo sakrio iza novina.
Kada su devojke otišle, on ode u svoju radionicu. Olga gaje
čula da se šetka po radionici i s vremena na vreme priča sam sa
sobom; te večeri je dugo i detaljno pričao sa njom o plesu i
plesačima. Pitao ju je koji su najpopularniji plesovi, kako se koji ples
igra, i mnogo drugih detalja koje nije znao.
Posle toga je nekoliko nedelja proveo u svojoj radionici,
veoma zamišljen i zauzet, a u nekim trenucima bi prasnuo u smeh,
kao da je čuo vic koji niko drugi nije.
Posle mesec dana ponovo se organizovao bal u Furtvangenu.
Ovom prilikom organizator je bio stari Vencel, bogati trgovac
drvnom građom, a razlog je bio veridba njegove nećake. Kao i
prethodnog puta, stari Gejbel i njegova kći bili su među zvanicama.
Kada je trebalo da se krene, Olga potraži oca. Pošto ga nije
pronašla u kući, pokucala je na vrata radionice. On se pojavi u
radnom odelu, zadihan, ali ozaren.
„Nemoj me čekati”, reče joj, „idi ti, ja ću ti se pridružiti. Imam
nešto još da obavim.”
Kada je krenula na bal, pozvao ju je.
„Reci im da dovodim jednog mladića sa sobom. To je jedan
divan mladić i sjajan plesač. Svim devojkama će se svideti.”, reče
to, nasmeja se i zatvori vrata. Njen otac je obično svoj posao krio od
svih, ali je ona imala neke aluzije šta je to on planirao i na neki način
je već pripremila goste za ono što ih čeka. Predviđanja su bila
različita, i svi su iščekivali starog majstora sa nestrpljenjem.
Posle nekog vremena, čuo se zvuk točkova spolja, praćen
žamorom među masom, i stari Vencel lično, lica crvenog od radosti
i uzbuđenja, ulete u salu i svečano najavi.
„Her Gejbel i ... prijatelj.”
Her Gejbel i njegov „prijatelj” uđoše pozdravljeni aplauzom i
smehom i dođoše do sredine sale.
„Dozvolite mi, dame i gospodo”, reče her Gejbel, „da vam
predstavim svog prijatelja, poručnika Frica. Fric, dragi moj, pokloni
se damama i gospodi.”
Gejbel sigurnim pokretom stavi ruku na Fricovo rame i
poručnik se nakloni, ispuštajući zvuk mehaničkog grebanja iz vrata
koje je pomalo podsećalo na zvuk davljenja. Ali, to je bio samo
detalj.
„On hoda malo ukočeno.”, reče stari Gejbel, uhvati ga za ruku
i povede ga nekoliko koraka. Stvarno je hodao ukočeno, ali hodanje
nije njegov zadatak.
„On je u osnovi igrač. Za sada sam uspeo da ga naučim da igra
samo valcer, ali u tome je besprekoran. Hajde, koja od vas dama bi
želela da proba da pleše sa njim? Ima savršen osećaj za ritam; nikada
se ne umara; držaće vas nežno kako vi želite, ubrzavaće i usporavaće
po vašoj komandi; ne napija se i veoma lepo priča. Hajde, reci nešto,
dečače moj.”
Stari gospodin okrete neke prekidače sa zadnje strane
Fricovog kaputa, i u tom trenutku on otvori usta, i tanki glas, koji je
dolazio iz zadnjeg dela glave, reče jasno.
„Imam li to zadovoljstvo?”, i onda zatvori usta naglo.
Taj poručnik Fric je ostavio bez sumnje jak utisak na sve
posetioce, ali nijedna od devojaka se nije usuđivala da zaigra sa
njim. Gledale su popreko njegovo voštano lice, ukočene oči i
namešten osmeh ih je plašio. Na kraju Gejbel priđe devojci koja je i
predložila pravljenje mašine.
„Ovo je tvoja ideja, izvedena do kraja”, reče Gejbel,
„električni plesač. Duguješ tom gospodinu jedan ples.”
Ona je bila bistra, drska devojka, željna provoda. Domaćin ju
je, takođe, ubeđivao i ona pristade. Her Gejbel joj približi Frica.
Desna ruka mu je bila nameštena oko njenog struka i držao ju je
nežno; čudno pokretljiva leva ruka držala je njenu levu ruku. Stari
majstor za igračke joj pokaza kako da podešava brzinu i kako da ga
zaustavi, a onda se pomeri.
„Okretaće te u punim krugovima”, objasnio joj je, „pazi samo
da se ne naslanjaš nigde, jer mu to može promeniti putanju.”
Muzika krete. Stari Gejbel pomeri neke prekidače i Aneta i
njen čudni partner započeše ples.
Neko vreme su svi stajali i gledali ih. Fric je igrao savršeno.
Održavajući besprekorno ritam i korak, držeći svoju sitnu partnerku
u nežnom, a opet čvrstom zagrljaju, okretao se mimo i u preciznim
razmacima bi započinjao nasnimljene razgovore, prekidajući ih
momentima tišine.
„Koliko šarmantno izgledaš večeras”, govorio je tankim,
udaljenim glasom.
„Kakav je divan dan danas bio. Da li voliš ples? Koliko se
odlično naši koraci slažu. Da li ćeš i sledeći ples da odigraš sa
mnom? Nemoj biti toliko surova. Koliko si šarmantna! Zar valcer
nije predivan? Ja bih mogao večno da plešem sa tobom. Da li si
večerala?”. Kako se sve više privikavala na neprirodno stvorenje,
polako joj je nestajala nervoza i počela je lepo da se zabavlja.
„Oh, on je tako divan”, govorila je kroz smeli, „sa njim bih
mogla celog života da plešem.”
Par za parom im se pridruživao i uskoro su se svi parovi u sali
vrteli plešući oko njih. Nikolas Gejbel ih je posmatrao, sijajući od
detinjastog zadovoljstva zbog uspeha svog rada.
Stari Vencel mu priđe i šapnu mu nešto. Stari Gejbel se
nasmeja i klimnu glavom, a onda njih dvojica tiho izađoše napolje.
„Ova kuća je večeras samo za mlade”, reče Vencel čim
izađoše napolje, „ti i ja ćemo da popušimo lulu i da popijemo čašu
vina na miru u letnjoj kući.”
 U međuvremenu je ples postajao brži i luđi. Mala Aneta je
otpustila šraf koji je regulisao brzinu igranja njenog partnera i sada
je Fric leteo sa njom po sali sve brže i brže. Par za parom je odustajao
zbog umora, ali oni su samo nastavljali sve brže, sve dok u jednom
trenutku ne ostadoše jedini koji igraju. Valcer je postajao sve luđi i
luđi. Muzika je kasnila; muzičari, u nemogućnosti da prate ritam,
stali su i posmatrali situaciju. Mladi gosti su aplaudirali, ali starijima
se na licu ukaza nervoza i briga.
„Bolje bi bilo da staneš, draga”, reče jedna od žena, „previše
ćeš se umoriti.”
Ali Aneta nije odgovarala.
„Mislim da se onesvestila.”, vrisnu devojka koja ugleda njeno
lice na trenutak.
Jedan mladić polete i pokuša da zauzda Frica, ali ga je on
lagano odbacio na pod, gde gaje i zgazio svojim čeličnim stopalom.
Stvar očigledno nije želela da se odrekne svoje nagrade tako lako.
Da je iko ostao hladne glave, figura, koja ne može da razmišlja sama,
bila bi lako zaustavljena. Dva ili tri čoveka bi mogli da ga lako
podignu ili da ga gumu u ugao. Ali retko ko razmišlja hladnom
glavom kada je uzbuđen. Oni koji nisu bili prisutni, komentarisali su
koliko su bili glupi ovi što su bili tamo; oni koji su bili, kasnije su
razmišljali o tome koliko je sve bilo jednostavno da se uradi, samo
da su na vreme razmislili o tome.
Žene su pohisterisale. Muškarci su vikali, pokušavajući da se
organizuju. Gomila njih pojuri ka figuri, što je kao rezultat imalo da
su je poremetili iz putanje i onda se ona preturila preko nameštaja i
udarila u zid. Mlaz krvi je potekao sa devojčine bele haljine i ona
pade na pod. Situacija je postajala odvratna. Žene, vrišteći, poleteše
napolje. Muškarci poleteše za njima. Jedini razuman predlog bio je
„pronađite Gejbela, pronađite Gejbela”.
Niko ga nije primetio kada je napustio salu i niko nije imao
pojma gde se on nalazi. Neki odoše da ga potraže. Drugi, previše
potreseni da bi se vratili u salu, stajali su ispred vrata i osluškivali.
Mogli su čuti zvuk zupčanika i točkića kako se mašina okretala po
podu; te zvukove je ponekad pratio tupi udarac, kada bi mašina na
svom putu naišla na neki objekat, a to bi je rikošetiralo u drugom
smeru. Stvar je bez prekida pričala svojim tankim glasom iste
rečenice „Kako šarmantno izgledaš večeras! Kakav je lep dan danas!
Ne budi tako surova. Ja mogu večno da plešem ... sa tobom. Da li si
večerala?“
Naravno, tražili su Gejbela svuda sem tamo gde je on bio.
Tražili su ga po svim sobama u kući, onda su odleteli do njegove
kuće i tamo su dragocene minute potrošili pokušavajući da probude
njegovu gluvu kućnu pomoćnicu. Na kraju se neko setio da je i
Vencel nedostajao i tada se stvorila ideja da su možda njih dvojica
mogli biti u letnjoj kući, gde su ih i pronašli.
On ustade, bled kao krpa i krete za njima. On i stari Vencel se
probiše kroz gužvu gostiju koji su stajali napolju, uđoše u salu i
zaključaše vrata za sobom. Odatle se čuo nerazgovetan zvuk
razgovora, brzi koraci koje je pratio konfuzan zvuk meteža i
lomljenja, onda usledi tišina, a nakon nekog vremena se ponovo čuše
glasovi.
Posle nekog vremena se otvoriše vrata, oni blizu poleteše da
uđu, ali je stari Vencel svojim širokim ramenima blokirao vrata.
„Trebate mi Vi, i Vi Bekleru”, reče obraćajući se dvojici
starijih ljudi. Glas mu je bio smiren, ali mu je lice bilo mrtvački
bledo, „ostali, molim vas da odete, odvedite žene što pre možete.”
Od tog dana stari Nikolas Gejbel se posvetio jedino starom
poslu pravljenja mehaničkih zečeva i mačaka koje su mjaukale i
umivale se.

Preveo Ivan Branković

 Artur Konan Doji

VELIKI EKSPERIMENT NA KAJNPLACU

Od svih nauka koje su intrigirale ljudski rod, nijedna nije imala

toliku privlačnost za učenog profesora Fon Baumgartena kao one
povezane sa psihologijom i slabo razjašnjenim odnosima između
uma i materije. Iako slavan anatom, hemičar dubokog znanja, i jedan
od najistaknutijih fiziologa u Evropi, on je osetio olakšanje kada se
okrenuo od ovih predmeta da bi svoje raznoliko znanje posvetio
proučavanju duše i tajanstvenim duhovnim međuodnosima. Isprva,
kada je kao mlad čovek uronio u tajne hipnoze, njegov um kao da je
lutao po čudnoj zemlji gde je sve bilo haos i tama, osim što bi se tu
i tamo pojavila neka neobjašnjiva i nepovezana činjenica koja se
isticala pred njim.
Ipak, dok su godine prolazile, i zalihe znanja valjanog
profesora se uvećavale, pošto znanje stvara novo znanje kao što
novac donosi kamate, mnogo toga što je izgledalo čudno i
nepojmljivo počelo je da poprima drugi oblik u njegovim očima.
Upoznao se sa novim pravcima razmišljanja, i opažao je veze koje
su spajale ono što je bilo nerazumljivo i zaprepašćujuće. Pomoću
eksperimenata koje je izvodio duže od dvadeset godina, on je od
činjenica sakupio osnovu na kojoj je imao nameru da izgradi novu
egzaktnu nauku koja bi obuhvatila hipnozu, spiritualizam i sve
srodne oblasti. U ovome mu je mnogo pomoglo njegovo blisko
poznavanje komplikovanijih delova životinjske fiziologije koja se
bavila nervnim strujanjima i radom mozga; pošto je Aleksis Fon
Baumgarten, profesor fiziologije na kraljevskom Univerzitetu
Kajnplac, imao sva laboratorijska sredstva da mu pomognu u
njegovim dubokim istraživanjima.
Profesor Fon Baumgarten je bio visok i vitak, uskog lica i
čelično sivih očiju, koje su bile neobično sjajne i prodorne. Od
mnogo razmišljanja čelo mu se naboralo, a guste obrve se skupile,
tako da je izgledao kao da je stalno namršten, što je često navodilo
ljude na pogrešnu procenu njegovog karaktera, pošto je on, iako
strog, bio blagog srca. Bio je omiljen među studentima, koji su se
nakon njegovih predavanja okupljali oko njega i rado slušali njegove
čudne teorije. Često bi pozivao volontere iz njihovih redova da
izvedu neki eksperiment, tako da na kraju jedva da je bilo nekog
momka u grupi koga njegov profesor nije nekom prilikom doveo u
stanje hipnotičkog transa.
Među ovim mladim posvećenicima nauci nije bilo nijednog
koji je po entuzijazmu bio ravan Fricu Fon Hartmanu. Često je
njegovim kolegama izgledalo čudno zašto bi divljačni, bezobzirni
Fric, brzoplet koliko i bilo koji mladić koji je ikada došao iz
Rajnlanda, posvetio svoje vreme i trud, kao što je činio, čitanju
zamršenih dela i pomaganju profesoru u njegovim čudnim
eksperimentima. Ipak, činjenica je bila da je Fric bio učen i vispren
momak. Mesecima pre toga on je predao svoje srce mladoj Elizi,
plavookoj, žutokosoj ćerki predavača. Iako je uspeo da sa njenih
usana sazna kako ona nije ravnodušna prema njegovom udvaranju,
nikada se nije usudio da se predstavi njenoj porodici kao zvanični
prosac. Stoga bi za njega bilo teško da viđa svoju mladu damu da
nije primenio ovo sredstvo da se nađe pri ruci profesoru. Na ovaj
način on je često pozivan u starčevu kuću, gde se on spremno
podvrgavao svim eksperimentima vršenim na njemu sve dok je
postojala ikakva mogućnost da bar na časak bude izložen pogledu
Elizinih blistavih očiju ili da oseti jedan dodir njene male ruke.
Mladi Fric Fon Hartman je bio prilično zgodan momak.
Takođe imao je je prostran posed koji će naslediti kada mu otac
umre. Mnogima bi on izgledao kao poželjan prosac; ali gospođa Fon
Baumgarten se mrštila na njegovo prisustvo u kući, i pridikovala
profesoru svaki put kada bi on dopustio takvom vuku da se prikrada
njihovom jagnjetu. Istinu govoreći, Fric je bio ozloglašen na
Kajnplacu. Nikada nije učestvovao u pobuni ili dvoboju, ni u bilo
kakvoj sličnoj nepodopštini, ali je mladi Rajnlanđanin važio kao
kolovođa takvih pojava. Niko nije govorio slobodnije ni žešće, niko
nije više pio, niko nije češće igrao karte, niko nije bio dokoniji, osim
u jednoj jedinoj stvari. Nije dakle čudo što je dobra profesorova
gospođa držala gospođicu pod svojim skutima, osećajući odbojnost
prema pažnji takvog mauvais sujet.52 Što se tiče valjanog predavača,
on je bio previše obuzet svojim čudnim izučavanjima da bi o toj temi
formirao mišljenje, ove ili one vrste.
Mnogo godina je postojalo jedno pitanje koje se neprestano
nametljivo pojavljivalo u njegovim mislima. Svi njegovi
eksperimenti i teorije vrteli su se oko jedne tačke. Po stotinu puta
dnevno profesor je postavljao sebi pitanje da li u ljudskom duhu
moguće da neko vreme postoji izdvojeno od tela, pa se ponovo vrati
u njega. Kada mu se po prvi put ukazala takva mogućnost, njegov
naučni um ju je odbio. Ona se previše oštro sukobljavala sa
predubeđenjima i predrasudama stečenim u ranim danima njegovog
učenja. Postepeno, ipak, kako je odmicao sve dalje i dalje stazom
originalnog istraživanja, njegov um se otresao svojih starih stega i
postao spreman da se suoči sa bilo kakvim zaključkom koji bi mogao
da bude u skladu sa činjenicama. Postojale su mnoge stvari koje su
ga navodile na verovanje kako je umu moguće da postoji odvojeno
od materije. Najzad mu je palo na um da bi se pitanje neopozivo
moglo razrešiti smelim i originalnim eksperimentom.
„Očigledno je”, naznačio je on u svom slavnom članku o
nevidljivim entitetima, koji je izašao u Kajnplac vohenlihe
medikalšrift 53 otprilike u to vreme, i koji je iznenadio ceo naučni
svet „da se pod izvesnim okolnostima duša ili um izdvajaju od tela.
U slučaju hipnotisane osobe, telo leži u kataleptičnom stanju, ali ga
je duh napustio. Možda ćete odgovoriti da je duša tu, ali u usnulom
stanju. Ja odgovaram da nije tako, inače, šta bi čovek mogao da kaže
o stanju vidovitosti, koje je dospelo na zao glas zbog spletki izvesnih
protuva, ali koje se lako može dokazati kao nesumnjiva činjenica?
Ja sam lično bio u mogućnosti, sa senzitivnim subjektom, da
dobijem tačan opis onoga što se dešavalo u drugoj prostoriji ili
drugoj kući. Kako bi se takvo znanje moglo objasniti bilo kojom
hipotezom osim one da je duša subjekta napustila telo i luta okolnim
prostorom? Na trenutak nju prizove glas vršioca eksperimenta i ona

52
Fr. opaki, loš subjekt prim. prev.
53
Nem. Nedeljni medicinski list Kajnplac prim.prev.
kaže šta je videla, a zatim ponovo odleti svojim putem kroz vazduh.
Pošto je duh po samoj svojoj prirodi nevidljiv, mi ne možemo
da vidimo te odlaske i dolaske, ali vidimo njihov učinak u telu
subjekta, koje je čas ukočeno i nepokretno, a čas se napreže da iskaže
utiske koji nikada nisu mogli stići do njega prirodnim sredstvima.
Postoji koliko ja mogu da vidim samo jedan način kojim se ta
činjenica može demonstrirati. Iako mi telesno ne možemo da vidimo
ove duhove, ipak bi naš sopstveni duh, ako bismo mogli da ga
odvojimo od tela, bio svestan prisustva drugih. Stoga je moja namera
da nakratko hipnotišem jednog od svojih učenika. Zatim ću
hipnotisati sebe na način koji je za mene postao lak. Posle toga, ako
je moja teorija ispravna, moj duh neće imati teškoća da se susretne i
udruži sa duhom mog učenika, dok su oba odvojena od tela. Nadam
se da ću moći da iznesem rezultat ovog zanimljivog eksperimenta u
nekom od sledećih brojeva Kajnplac vohenlihe medikalšrifta.”
Kada je dobri profesor najzad ispunio svoje obećanje, i objavio
izveštaj o onome što se desilo, priča je bila toliko čudnovata da je
primljena sa opštom nevericom. Stil pisanja u nekim novinama bio
je toliko uvredljiv u komentarima na tu temu da je ljutiti naučnik
izjavio kako nikada više neće govoriti o tome ili na bilo koji način
pomenuti ćelu stvar i tog obećanja se verno pridržavao. Ipak, ova
pripovest je sastavljena iz sasvim autentičnih izvora, i za događaje
navedene u njoj se može imati poverenja da su suštinski tačni.
Dakle, desilo se da je, nedugo nakon što se profesoru Fon
Baumgartenu javila ideja o gore pomenutom eksperimentu, on
zamišljeno hodao ka kući posle dugog dana u laboratoriji, kada je
naišao na grupu bučnih studenata koji su upravo izašli iz pivnice.
Ispred svih njih, napola pijan i veoma glasan, bio je mladi Fric Fon
Hartman. Profesor bi prošao pored njih, ali njegov štićenik je
pritrčao i presreo ga.
„На! Moj valjani učitelju!”, rekao je on, hvatajući starca za
rukav i vodeći ga niz ulicu sa sobom.
„Ima nešto što moram da Vam kažem i lakše mi je da Vam to
kažem sada, dok dobro pivo bruji u mojoj glavi, nego u neko drugo
vreme.”
 „Šta je, dakle, u pitanju, Frice?”, pitao je fiziolog, gledajući ga
donekle iznenađeno.
„Čuo sam, majn her, da se spremate da izvedete neki čudesan
eksperiment u kome se nadate da ćete čovekovu dušu izvesti iz
njegovog tela, a zatim je opet vratiti u njega. Zar nije tako?”
„То je tačno, Frice.”
„А da li ste razmišljali, moj dragi gospodine, da biste mogli
imati izvesnih teškoća u pronalaženju nekoga na kome biste ovo
mogli da isprobate? Poctauzend!54 Pretpostavimo da duša izađe i ne
vrati se. To bi bio loš posao. Ko će preuzeti rizik?”
„No, Frice”, uzviknuo je profesor, veoma uznemiren zbog
ovakvog gledišta na stvari, „uzdao sam se u tvoju pomoć u tom
pokušaju. Ti me svakako nećeš napustiti. Pomisli na čast i slavu.”
„Pomislite đavola!”, ljutito je viknuo student.
„Hoću li uvek biti plaćen na taj način? Zar nisam stajao dva
sata u staklenom izolatoru dok ste Vi puštali elektricitet u moje telo?
Zar niste stimulisali nerve moje dijafragme, uz to mi uništavajući
probavu galvanskom strujom prikačenom oko mog stomaka?
Trideset četiri puta ste me hipnotisali i šta sam dobio od svega toga?
Ništa. A sada želite da izvučete moju dušu napolje, kao što biste
izvadili mehanizam iz časovnika. To je više nego što ljudski krv i
meso mogu da podnesu.”
„Bože, Bože!”, vikao je profesor veoma uzrujano.
„То je prava istina, Frice. Nikada pre nisam mislio o tome.
Ako bi samo mogao da predložiš kako mogu da ti se odužim, videćeš
da sam spreman i voljan to da uradim.”
„Onda slušajte.”, ozbiljno je rekao Fric.
„Ako mi date svoju reč da posle ovog eksperimenta mogu
dobiti ruku Vaše ćerke, onda sam voljan da Vam pomognem; ali ako
ne, neću imati ništa sa tim. To je moj jedini uslov.”
„А šta će moja ćerka reći na to?”, uskliknuo je profesor, posle
zaprepašćenog ćutanja.

54
Potztausend, nem. duše mi, tako mi Boga, na moju reč - prim prev.
 „Eliza će to rado prihvatiti”, odgovori mladić.
„Nas dvoje se odavno volimo.”
„Onda će ona biti tvoja”, odlučno je rekao fiziolog, „pošto si
ti mladić dobrog srca, ijedan od najboljih subjekata za eksperimente
sa nervima koje sam ikada video to jest kada nisi pod uticajem
alkohola. Moj eksperiment će biti izveden četvrtog dana sledećeg
meseca. Ti ćeš doći u fiziološku laboratoriju u dvanaest časova. To
će biti veliki događaj, Frice. Fon Gruben dolazi iz Jene, a Hinterštajn
iz Bazela. Glavni naučnik cele južne Nemačke će biti tamo.”
„Biću tačan”, kratko reče student; i tako se njih dvojica
rastadoše. Profesor se s mukom odvukao do kuće, razmišljajući o
predstojećem velikom događaju, dok se mladić oteturao za svojim
bučnim drugovima, uma ispunjenog slikom plavooke Elize, i
mislima o ugovoru koji je zaključio sa njenim ocem.
Profesor nije preterivao kada je govorio o širokom zanimanju
podstaknutom njegovim novim psiho-fiziološkim eksperimentom.
Dugo pre ugovorenog vremena prostoriju su ispunili bezbrojni
naučni talenti. Osim slavnih ličnosti koje je pomenuo, iz Londona je
došao veliki naučnik, profesor Larčer, koji je upravo potvrdio svoj
ugled izuzetnim tretmanom moždanih nervnih centara. Nekoliko
slavnih predstavnika udruženja spiritualista takođe je prešlo dalek
put da bi prisustvovali ovome, kao i predstavnik svedenborgovaca,
koji je smatrao da bi ono što sledi moglo donekle da razjasni doktrine
Ružičastog krsta.
Na pojavu profesora Fon Baumgartena i subjekta njegovog
eksperimenta na pozornici, okupljeni su počeli snažno da
aplaudiraju. Predavač je sa nekoliko dobro odabranih reči objasnio
kakva su njegova gledišta i kako namerava da ih proveri.
„Smatram”, rekao je, „da kada je osoba pod uticajem hipnoze,
njen duh je na neko vreme oslobođen od njenog tela i izazivam
svakoga da iznese bilo koju drugu hipotezu koja bi mogla da objasni
činjenicu vidovitosti. Stoga se nadam da će, nakon što hipnotišem
ovog mog mladog prijatelja, a zatim i sebe dovedem u trans, naši
duhovi moći da se spoje, iako će naša tela ležati mimo i nepokretno.
Posle nekog vremena priroda će nastaviti svojim tokom, naši duhovi
će se vratiti svaki u svoje telo, i sve će biti kao što je bilo i prc. Uz
vaše ljubazno dopuštenje, sada ćemo da pređemo na izvođenje
eksperimenta.”
Posle ovoga govora se ponovo razlegao aplauz i publika je
sela, u tišini ispunjenoj iščekivanjem. U nekoliko hitrih poteza
profesor je hipnotisao mladića, koji se zavalio u svojoj stolici, bled
i ukočen. Zatim je profesor izvadio bleštavu staklenu kuglu iz svog
džepa i usmerivši svoj nepomični pogled na nju uz ulaganje velikog
mentalnog napora, uspeo je da sebe dovede u isto stanje. Bio je to
čudan i upečatljiv prizor, videti starca i mladića koji su zajedno
sedeli u istom kataleptičnom stanju. Da li su, dakle, njihove duše
izašle iz tela? To je bilo pitanje koje se postavljalo pred svakog
posmatrača.
Prošlo je pet minuta, zatim deset, pa petnaest, i još petnaest,
dok su profesor i njegov učenik ukočeno i kruto sedeli na pozornici.
Za to vreme ni glasa se nije čulo od okupljenih naučnika, nego su
sve oči bile usmerene r.a dva bleda lica, u potrazi za prvim znacima
povratka svesti. Prošlo je skoro sat vremena pre nego što su strpljivi
posmatrači bili nagrađeni. Bleda boja vratila se u obraze profesora
Fon Baumgartena. Duša se ponovo vraćala u svoje zemaljsko
stanište. On je iznenada ispružio svoje duge tanke ruke, kao neko ko
se budi iz sna, i protrljavši oči, ustao iz stolice i zagledao se oko sebe
kao da jedva shvata gde se nalazi.
„Tauzend tnjfel!55“ uzviknuo je, izgovarajući strašnu
južnonemačku kletvu, na veliko zaprepašćenje publike i gađenje
svedenborgovca.
„Gde sam onda, do đavola ja i šta se, bestraga mu glava,
dogodilo? O, da, sada se sećam. Jedan od onih besmislenih
eksperimenata sa hipnozom. Ovog puta nije bilo rezultata, pošto se
ničega ne sećam od kada sam izgubio svest; tako da ste svi vi prešli
dug put uzalud, moji učeni prijatelji, što je takođe veoma dobra
šala.”
Na to je profesor fiziologije sa kraljevskog univerziteta

55
Tausend Teufel'. nem. hiljadu mu đavola - prim. prev.
prasnuo u bučan smeh i pljesnuo se po butini na veoma neuglađen
način. Publika se toliko razbesnela zbog ovog nedoličnog ponašanja
njihovog domaćina da je moglo doći do velikih nevolja, da nije bilo
razumne intervencije mladog Frica Fon Hartmana, koji se sada
povratio iz svoje obamrlosti. Istupivši na prednji deo pozornice,
mladić se izvinio za ponašanje svog saradnika.
„Žao mi je što moram da kažem”, rekao je on, „da je on
neodgovoran čovek, iako izgleda toliko ozbiljno dok vrši svoje
eksperimente. Još uvek trpi posledice hipnoze, i jedva da je
odgovoran za svoje reći. Što se tiče samog eksperimenta, ja ne
mislim da je on pretrpeo neuspeh. Vrlo je moguće da su se naši
duhovi ujedinili u vazduhu u ovih sat vremena; ali, nažalost, većina
našeg telesnog pamćenja razdvojena je od našeg duha i ne možemo
da se prisetimo šta se događalo. Ja ću svoje snage sada posvetiti
smišljanju nekih sredstava pomoću kojih bi duh mogao biti u stanju
da se priseti šta mu se dešavalo u oslobođenom stanju i verujem da
ću, kada ovo obavim, možda imati zadovoljstvo da vas sve još
jednom susretnem u ovoj sali i prikažem vam rezultate.” Ovo
obraćanje, poteklo od jednog tako mladog studenta, izazvalo je dosta
zapanjenosti među slušaocima i neki su bili skloni da ovo shvate kao
uvredu, misleći kako on sebi pripisuje previše važnosti. Većina je,
ipak, gledala na njega kao na mladića koji mnogo obećava, i dok su
slušaoci izlazili iz sale, napravljena su mnoga poređenja između
njegovog dostojanstvenog držanja i neozbiljnosti njegovog
profesora, koji se za vreme gore iznetih primedbi od srca smejao u
uglu prostorije, ni na koji način postiđen ishodom eksperimenta.
No, iako su svi ovi učeni ljudi izlazili iz sale za predavanja pod
utiskom da nisu videli ništa vredno pomena, zapravo se baš pred
njihovim očima dogodila jedna od najčudesnijih stvari u celoj
ljudskoj istoriji. Profesor Fon Baumgarten je bio u pravu u svojoj
teoriji da su i njegov i duh njegovog učenika neko vreme bili odsutni
iz njihovih tela. Zatim je došlo do čudne i nepredviđene
komplikacije. Pri njihovom povratku duh Frica Fon Hartmana je
ušao u telo Aleksisa Fon Baumgartena, a duh Aleksisa Fon
Baumgartena se smestio u obličje Frica Fon Hartmana. Otuda ulični
govor i prostaštvo koje se začulo sa usana ozbiljnog profesora, i
otuda poštovanja dostojne reči i ozbiljne izjave koje je dao bezbrižni
student. Bio je to do tad neviđen događaj, a ipak niko nije znao za
njega, osim onih koji su neposredno učestvovali u njemu. Telo
profesora, iznenada postavši svesno velike suvoće u dnu grla,
izjurilo je napolje na ulicu, i dalje se kikoćući za sebe, zbog rezultata
eksperimenta, pošto je Fricova duša unutar njega bezobzirno uživala
na pomisao o mladi koju je tako lako osvojila. Njegov prvi poriv je
bio da ode kući i vidi je, ali kad je bolje razmislio zaključio je da bi
bilo najbolje držati se podalje dok gospođa Baumgarten muža ne
obavesti o dogovoru koji je postignut. On je zato krenuo do Grener
Mana56, koji je bio jedno od omiljenih okupljališta razuzdanijih
studenata, i utrčao, hvalisavo mašući svojim štapom kroz vazduh, u
mali salon, gde su sedeli Špigel i Miler i još pet-šest drugih veselih
drugara.
„На! Ha! Momci moji”, vikao je on, „znao sam da ću vas naći
ovde. Ispijte, svi vi, i naručite šta želite, pošto ja sve plaćam.14
Daje zeleni čovek naslikan na tabli pred vratima ove poznate
krčme iznenada ušao u prostoriju i naručio flašu vina, studenti ne bi
bili toliko zaprepašćeni kao što su bili zbog ovog iznenadnog ulaska
njihovog cenjenog profesora. Bili su toliko zapanjeni da su minut ili
dva buljili u njega krajnje zbunjeno, ne mogući da daju ikakav
odgovor na njegov srdačni predlog.
„Doner und blicen!” 57, povikao je profesor ljutito.
„Šta je, do đavola, s vama? Sedite tu kao gomila svinja
spremnih za ražanj buljeći u mene. Šta je dakle u pitanju?”
„Ovo je neočekivana čast”, s oklevanjem je započeo Špigel,
koji je sedeo na čelu stola.
„Čast gluposti!”, nestrpljivo je rekao profesor.
„Mislite li da sam samo zbog toga što se desilo da pokazujem
hipnozu grupi starih fosila previše gord da se družim sa dragim
starim prijateljima kao što ste vi? Ustaj iz te naslonjače, Špigele

56 Gruner Mann, nem. zeleni čovek - prim. prev.

57 Donner und Blitzen, nem. munje i gromovi, kletva - prim. prev.
momče moj, pošto ću ja sada da predsedavam. Pivo ili vino ili rakiju
momci moji naručite šta želite i sve stavite na moj račun.”
Nikada nije bilo takvog popodneva u Grener Manu. Bokali
uskiptelog piva i flaše rajnskog vina sa zelenim grlićima radosno su
pristizale. Postepeno su studenti izgubili svoju stidljivost u prisustvu
profesora. Što se njega tiče, on je vikao, pevao, urlao, balansirao
dugačkom lulom na svom nosu, i predlagao da se trka na sto metara
protiv bilo kog člana družine. Konobar i šankerica su se sašaptavali
ispred vrata zapanjeni takvim nastupom jednog profesora na
drevnom kraljevskom univerzitetu Kajnplac. Imali su još više
razloga za sašaptavanje kasnije, postoje učeni profesor kelneru
iscepao kapu i poljubio šankericu iza kuhinjskih vrata.
„Gospodo”, rekao je profesor, ustajući, iako pomalo teturavo,
na čelu stola, i njišući svoju starinsku čašu za vino u koščatoj ruci,
„sada moram da vam objasnim šta je razlog za ovu proslavu.”
„Čujmo! Čujmo!”, urlali su studenti, lupajući svojim pivskim
čašama po stolu.
„Govor, govor! Ćutite da čujemo govor!”
„Činjenica je, prijatelji moji”, rekao je profesor, ozareno
gledajući kroz svoje naočare, „da se nadam kako ću se vrlo brzo
oženiti.”
„Oženiti!”, povikao je jedan student, smeliji od ostalih.
„Da li je onda Vaša gospođa umrla?”
„Koja gospođa?”
„Ра gospođa Baumgarten, naravno.”
„На, ha!”, nasmejao se profesor; „Dakle, mogu da razumem
da svi vi znate za moje pređašnje teškoće. Ne, ona nije umrla, ali
imam razloga da verujem kako se neće protiviti mom braku.”
„То je vrlo ljubazno od nje.” primetio je jedan od drugova.
„Zapravo,” rekao je profesor, „nadam se da će ona sada biti
podstaknuta da mi pomogne da dobijem ženu. Ona i ja nikada nismo
mnogo razgovarali; ali sada se nadam da bi sve to moglo da se
okonča i kada se oženim, ona će doći i ostati sa mnom.”
„Kakva srećna porodica!”, uskliknuo je neki šaljivdžija.
 „Da, zaista jeste; a nadam se da ćete doći na moje venčanje,
svi vi. Neću pominjati imena, nego da nazdravimo mojoj maloj
mladi!”, i profesor razmahnu svojom čašom kroz vazduh.
„Nazdravimo njegovoj maloj mladi!”, uzviknuli su veseli mladići,
glasno se smejući. “U njeno zdravlje. Zi zol leben - hoh! 58”
I tako se zabava nastavila još žešće i brže, dok je svaki mladi
prijatelj sledio profesorov primer, i ispijao u zdravlje izabranice
njegovog srca.
Dok se ovo slavlje odvijalo u Grener manu, na drugom mestu
nastao je veoma suprotan prizor. Mladi Fric Fon Hartman, ozbiljnog
lica i uzdržanog ponašanja, nakon eksperimenta je pregledao i
podesio neke svoje matematičke instrumente; posle čega je, uz
nekoliko naredbi domarima, izašao na ulicu i polako se zaputio
prema profesorovoj kući. Dok je išao, video je ispred sebe Fon
Althausa, profesora anatomije i pristigao ga. ubrzavši korak.
„Fon Althause,” uzviknuo je potapšavši ga po ramenu, „rekao
bih da si pre neki dan od mene tražio neke podatke u vezi srednjeg
reda moždanih arterija. Dakle, otkrio sam...”
„Donnenvetter!59” povika Fon Althaus, koji je bio džangrizav
starac.
„Šta, do đavola, smeraš sa tom svojom drskošću! Zbog ovoga
ću da te izvedem pred akademsko veće, gospodine;” i uz tu pretnju
se okrenuo na peti i požurio da se udalji. Fon Hartman je bio veroma
iznenađen ovakvim dočekom.
„То je zbog neuspeha mog eksperimenta,” rekao je sani za
sebe i zamišljeno nastavio svojim putem.
Ipak, čekala su ga nova iznenađenja. Žurio je dalje, kada su ga
presrela dva studenta. Ovi mladići, umesto da podignu kape ili
pokažu bilo kakav drugi znak poštovanja, ispustiše divljački zvižduk
radosti čim su ga videli, i jumuvši na njega, zgrabiše ga za obe ruke
i povukoše sa sobom.

58
Sie soli leben - Hoch! nem. u njeno zdravlje - podignimo čaše visoko - prim.
prev.
59
Donnenvetter! nem. bestraga, dođavola prim. prev
 „Got in himel!60”-, zareža Fon Hartman.
„Kakvo je značenje ove neuporedive uvrede? Gde me vodite?”
„Da ispiješ flašu vina sa nama.”, rekoše dva studenta.
„Polazi! Ovo je poziv koji nikada nisi odbio.”
„Nikad u životu nisam čuo za ovakvu uvredu!”, povika Fon
Hartman.
„Pustite mi ruke! Zasigurno ću vas zbog ovoga izbaciti sa
univerziteta. Pustite me, kažem!”, i on se besno ritnu na momke koji
su ga držali.
„О, ako si odabrao da se duriš, možeš ići gde god želiš”, rеkoše
studenti, puštajući ga.
„Možemo mi sasvim lepo i bez tebe.”
„Znam ja vas. Odužiću vam se za ovo”, besno reče Fon
Hartman, i nastavi u pravcu u kom je mislio da je njegova kuća,
veoma razgnevljen zbog dva događaja koja su ga zadesila uz put.
No, gospođa Baumgarten, koja je gledala kroz prozor i pitala
se zašto njen muž kasni na večeru, bila je i te kako zapanjena kad je
videla mladog studenta kako ljutito dolazi niz ulicu. Kao što je već
pomenuto, ona je osećala snažnu antipatiju prema njemu, i ako bi se
on ikada odvažio da uđe u kuću, to bi bio potišten ulazak i pod
zaštitom profesora. Bila je stoga još zapanjenija kad ga je ugledala
kako otvara mala vrata na kapiji i krupnim koracima dolazi uz
baštensku stazu sa izgledom nekoga ko sasvim vlada situacijom.
Jedva da je mogla poverovati u ono što vidi, i požurila je ka vratima
sa pobuđenim svim materinskim instinktima. Sa gornjih prozora je
lepa Eliza, takođe, primetila ovaj smeli dolazak svog voljenog, i srce
joj je brzo zakucalo od pomešanog ponosa i zaprepašćenja.
„Dobar Vam dan, gospodine”, obratila se gospođa
Baumgarten uljezu, stojeći u svom dostojanstvu pred otvorenim
vratima.
„Zaista je veoma lep dan, Marta.”, odvrati mladić.
„No, nemoj da stojiš tu kao Junonin kip, nego se daj na posao

60
Gott in Himmel! nem. Bože na nebesima prim. prev.
i spremi večeru, pošto skoro da umirem od gladi.”
„Marta! Večera!”, izgovori nekako dama, uzmičući u svojoj
zaprepašćenosti.
„Da, večeru, Marta, večeru!”, zapevao je Fon Hartman, koji je
počinjao da se nervira.
„Ima li ičeg čudnog u tom zahtevu kada je čovek bio napolju
celi dan? Sačekaću u trpezariji. Posluži bilo šta. Šunka i kobasica, i
suve šljive bilo šta što se nađe. Pogledaj samo, ti ponovo stojiš i
buljiš u mene. Ženo, hoćeš li ti da se pokreneš ili nećeš?”
Ovo poslednje obraćanje, izgovoreno uz nesumnjiv gnev,
imalo je učinak da pošalje dobru gospođu Baumgarten u bekstvo niz
hodnik i kroz kuhinju, gde se zaključala u ostavu i predala silovitom
napadu histerije. U međuvremenu je Fon Hartman krupnim
koracima ušao u sobu i bacio se na sofu veoma loše raspoložen.
,,Elizo!”, povikao je on.
„Prokleta bila ta devojka! Elizo!” Ovako grubo pozvana,
mlada dama je stidljivo došla niz stepenice pred svog voljenog.
„Najdraži!”, povikala je ona, obuhvatajući ga rukama, „Znam
da sve ovo radiš zbog mene! To je varka izvedena da bi me video!”
Fon Hartmanov bes zbog ovog novog napada na njega bio je
tako veliki da je na minut ostao bez reči i mogao je samo da gleda i
maše pesnicama, dok se otimao iz njenog zagrljaja. Kada mu se,
najzad, povratila moć govora, prepustio se takvoj provali ljutnje da
se mlada dama, okamenjena od straha, srušila u naslonjaču iza sebe.
„Nikada u životu nisam proveo ovakav dan”, vikao je Fon
Hartman, lupajući nogom po podu.
„Moj eksperiment nije uspeo. Fon Althaus me uvredio. Dva
studenta su me vukli po gradskoj ulici. Žena mi se skoro onesvestila
kada sam zatražio večeru od nje, a ćerka juri na mene i grli me kao
medvedica.”
„Ti si bolestan, dragi “, povika mlada dama.
„Tvoj um luta. Nisi me čak ni poljubio.”
„Ne, i ne nameravam.”, odlučno reče Fon Hartman.
 „Trebalo bi da te je stid. Zašto ne odeš da mi doneseš papuče
i pomogneš svojoj majci da spremi večeru?”
„Da li sam zbog ovoga”, zaplakala je Eliza skrivajući lice u
maramicu „da li sam te zbog ovoga strasno volela proteklih deset
meseci? Da li sam zbog ovog iskušavala majčin gnev? O, slomio si
mi srce; sigurna sam da jesi!”, i ona histerično zajeca.
„Ne mogu da izdržim još mnogo ovoga”, gnevno zareža Fon
Hartman.
„Šta do đavola ovo znači, devojko? Šta sam proteklih deset
mcseci radio što te podstaklo na tako čudnovatu blagonaklonost
prema meni? Ako me zaista toliko voliš, bolje bi bilo da otrčiš dole
i nađeš šunku i malo hleba, umesto što pričaš sve te besmislice.”
„О, dragi moj!”, zaplaka nesrećna devica, bacajući se u
naručje onoga za kog je mislila da je njen ljubljeni, „Ti se samo šališ
da bi uplašio svoju malu Elizu.”
Sada se desilo da se u času ovog neočekivanog zagrljaja Fon
Hartman još uvek oslanjao na kraj sofe, koja je, kao što često biva
sa nemačkim nameštajem, bila u pomalo rasklimanom stanju.
Takođe se desilo da je ispod tog kraja sofe bila posuda puna vode u
kojoj je fiziolog izvodio neke eksperimente sa ribljim jajnim
ćelijama i koju je držao u dnevnom boravku da bi joj obezbedio
postojanu temperaturu. Dodatna težina devojke, zajedno sa
pritiskom koji je izvršila bacivši se na njega, dovela je do toga da
nepouzdani komad nameštaja popusti i telo nesrećnog studenta se
svalilo unazad u posudu, u koju su mu se ramena i glava čvrsto
zaglavili, dok su mu udovi bespomoćno mlatarali po vazduhu. Ovo
je bila kap koja je prelila čašu. Izvukavši se, uz izvesne teškoće iz
svog neugodnog položaja, Fon Hartman je ispustio neartikulisan
povik besa, i izjurivši iz sobe, uprkos Elizinim pozivima, dograbio
je svoj šešir i odjurio u grad, sav mokar i raščupan, s namerom da u
nekoj gostionici potraži hranu i udobnost koje nije mogao naći kod
kuće.
Dok je duh Fon Baumgartena zatvoren u telu Fon Hartmana
išao niz krivudavu stazu koja je vodila naniže do varoši, ljutito
premišljajući o mnogim nepravdama koje su mu učinjene, postao je
svestan da mu prilazi stariji čovek, koji je izgledao kao da je prilično
popio. Fon Hartman je čekao pored puta i gledao ovog čoveka, koji
se posrćući približavao, kako se tetura sa jedne strane ulice na drugu,
i peva studentsku pesmu veoma promuklim i pijanim glasom. Isprva
je njegovo zanimanje bilo pobuđeno samom činjenicom da vidi
čoveka tako dostojanstvenog izgleda u tako nečasnom stanju, ali
kako se primicao bliže, postao je uveren da dobro poznaje tog
drugog čoveka, iako nije mogao da se seti kada ili gde ga je sreo.
Ovaj utisak ga je toliko snažno obuzeo da je, kada je neznanac prišao
pored njega, istupio i dobro se zagledao u njegovo lice.
„Ра, sinko”, reče pijani čovek osmotrivši Fon Hartmana i
ljuljajući se na nogama ispred njega, „gde li sam te, do đavola, već
video? Znam te dobro koliko znam samog sebe. Ko si, bestraga mu
glava, ti?”
„Ја sam profesor Fon Baumgarten.”, reče student.
„Mogu li da pitam ko si ti? Neobično su mi poznate tvoje crte
lica.”
„Nikada ne bi trebalo da ležeš, mladiću.”, reče onaj drugi.
„Ti svakako nisi profesor, pošto je on ružan i neprijatan stari
druškan, a ti si mlad momak širokih ramena. Što se mene tiče, ja sam
Fric Fon Hartman, tebi na usluzi.”
„Taj sigurno nisi.”, uzviknu telo Fon Hartmana.
„Ti bi sasvim lako mogao da mu budeš otac. Ali, čekaj malo,
gospodine, da li si svestan da nosiš moju dugmad i moj lanac za sat?”
„Donerveter!”, štucnuo je drugi.
„Ako to nisu pantalone zbog kojih moj krojač hoće da me tuži,
neka nikad ponovo ne bih okusio piva.”
Sada, dok je Fon Hartman, savladan mnogim čudnim stvarima
koje su mu se tog dana desile, prelazio rukom preko čela spuštajući
pogled naniže, on slučajno opazi odraz sopstvenog lica u bari
zaostaloj na putu posle kiše. Na svoje krajnje zaprepašćenje on vide
da je njegovo lice mladalačko, da mu je odeća kao kod pomodnog
mladog studenta, i da je u svakom pogledu on suprotnost ozbiljne i
učene pojave u kojoj je njegov um navikao da boravi. Istog trenutka
njegov delatni um prelete preko niza zbivanja koja su mu se dogodila
i dođe do zaključka. On se prilično zatetura od ovog otkrića.
„Himel!”, povika on, „Sada sve razumem. Naše duše su u
pogrešnim telima. Ja sam ti, a ti si ja. Moja teorija je dokazana ali
po koju cenu! Da li najučeniji um Evrope treba da ide okolo sa
ovakvim razuzdanim spoljašnjim izgledom? O, vredni rad koji je
trajao celog života je uništen!”, i on se u očajanju udari u grudi.
„Ја kažem”, primeti pravi Fon Hartman iz profesorovog tela,
„da sasvim uviđam valjanost tvojih primedbi, ali ne udaram tako po
svom telu. Dobio si ga u odličnom stanju, ali primećujem da si ga
skvasio i napravio mu modrice i isprljao nabranu prednju stranu
moje košulje.”
„То nema mnogo značaja.”, reče drugi sumorno.
„Moramo ostati ovakvi kakvi jesmo. Moja teorija je
trijumflano potvrđena, ali cena je užasna.”
„Kada bih mislio tako”, reče duh studenta, „zaista bi mi bilo
teško. Šta mogu ja sa ovim ukočenim starim udovima, i kako
moguda se udvaram Elizi i ubedim je da nisam njen otac? Ne, hvala
nebesima, uprkos pivu koje me opilo više nego što bi ikada moglo
da opije onog pravog mene, ja mogu da vidim izlaz iz ovoga.”
„Kako?”, prodahtao je profesor.
„Ра, ponavljanjem eksperimenta. Oslobodi naše duše još
jednom i postoji mogućnost da će one pronaći put u svoja
pripadajuća tela.” Nijedan davljenik se ne bi hitrije uhvatio za
slamku nego što se Fon Baumgartenov duh uhvatio za ovaj predlog.
U grozničavoj žurbi on je povukao sopstveno telo sa puta i doveo ga
u stanje hipnotičkog transa; zatim je izvadio kristalnu kuglu iz džepa
i uspeo da i sebe dovede u isto stanje.
Neki studenti i seljaci koji su slučajno tuda prošli u sledećih
sat vremena bili su zapanjeni videvši valjanog profesora fiziologije
i njegovog omiljenog studenta kako sede na veoma blatnjavoj ogradi
puta u potpuno nesvesnom stanju. Pre nego što je ceo sat istekao,
okupila se gomila ljudi i raspravljali su da li je pametno pozvati
bolnička kola da odvezu ovu dvojicu u bolnicu, kada je učeni
naučnik otvorio oči i odsutno pogledao oko sebe. Na trenutak je
izgledalo kao da je zaboravio kako je dospeo ovamo, ali sledećeg
trenutka on je zaprepastio svoje posmatrače mahnuvši mršavim
rukama iznad glave i viknuvši ushićenim glasom: „Got zi gedankt
61
“ Ja sam ponovo ja. Osećam da jesam!”
Začuđenost nije bila manja ni kada je student, skočivši na
noge, ispustio isti poklič, i njih dvojica su izveli neku vrstu radosnog
plesa nasred puta.
Neko vreme posle toga ljudi su gajili izvesne sumnje u
mentalno zdravlje obojice aktera ovog čudnog događaja. Kada je
profesor objavio svoja iskustva u Medikalšriftu kao što je obećao,
dočekan je aluzijama, koje su iznosile čak i njegove kolege, kako bi
bilo dobro da povede računa o svom mentalnom stanju, i da će ga
još jedna takva objava svakako poslati u duševnu bolnicu. Student
je, takođe, iz iskustva saznao da je najbolje da ćuti o toj stvari.
Kada se valjani predavač vratio kući, te večeri nije primio
srdačnu dobrodošlicu kakvu je možda očekivao posle svojih čudnih
doživljaja. Nasuprot tome, oštro su ga na smenu prekorevale obe
žene iz njegove porodice jer je zaudarao na piće i duvan, a takođe i
zato što nije bio prisutan kada je mladi nevaljalac upao u kuću i
vređao njene stanare.
Prošlo je dosta vremena pre nego što je domaća atmosfera u
predavačevoj kući ponovo postala mirna, a još više vremena pre
nego što je prijateljsko lice Fon Hartmana viđeno ispod tog krova.
Ipak, upornost prevazilazi sve prepreke, i student je na kraju uspeo
da umiri razbesnele dame i stekne ponovo svoj stari status. Sada više
nije imao nikakvog razloga da se plaši gospođinog neprijateljstva,
pošto je sada zapovednik Fon Hartman, pripadnik carevih ličnih
ulanskih jedinica, a njegova voljena žena Eliza već mu je podarila
dva mala ulana kao vidljivi znak i dokaz svoje ljubavi.

Preveo Mirko Bižić

61
Goti sei gedankt! nem. hvala Bogu prim. prev.
 Artur Mahen

VELIKI BOG PAN

Sadržaj

I Eksperiment
II Memoari gospodina Klarka
III Grad vaskrsnuća
IV Otkriće u Pol Štritu
V Pismo sa savetom
VI Samoubistva
VII Susret u Sohou
VIII Fragmenti

I - Eksperiment

„Drago mi je što si došao, Klark; zapravo veoma drago. Nisam

bio siguran da ćeš moći da odvojiš vreme.”
„Uspeo sam da napravim dogovore za nekoliko dana; stvari se
ne odvijaju previše brzo ovih dana. Zar nemaš bojazni, Rejmonde?
Da li je potpuno bezbedno?”
Dvojica ljudi su polako koračali ispred kuće doktora
Rejmonda. Sunce se još videlo iznad zapadnih planina, ali je sijalo
tupom crvenom svetlošću koja nije bacala senke i sve je u vazduhu
bilo tiho; sladak dašak mirisa dopirao je odozgo, iz velike šume na
padini brda, a sa njim povremeno i blagi nerazgovetni zov divljih
golubova. Dole ispod, u dugačkoj prelepoj dolini, rеkа je krivudala
između i pored samotnih brda i, dok se sunce polako spuštalo i
nestajalo na zapadu, slaba magla, čisto bela, počela je da se diže sa
brda. Doktor Rejmond se naglo okrenuo ka svom prijatelju.
„Bezbedno? Naravno da jeste. Operacija je sama po sebi
savršeno jednostavna; svaki hirurg bi mogao da je obavi.”
„Nema opasnosti u bilo kojoj drugoj fazi?”
„Nema; uopšte nema nikakve fizičke opasnosti, da jem ti svoju
reč. Ti si uvek povučen, Klark, uvek; ali ti znaš moj istorijat. Ja sam
se posvetio transcendentalnoj medicini poslednjih dvadeset godina.
Čuo sam kako me nazivaju prevarantom i šarlatanom i
samozvancem, ali sam sve vreme znao da sam na pravom putu. Pre
pet godina sam dostigao cilj, i od tada je svaki dan bio priprema za
ono što ćemo uraditi noćas.”
„Voleo bih da verujem da je sve to istina.” Klark je nabrao
obrve i sumnjičavo pogledao doktora Rejmonda.
„Da li si savršeno siguran, Rejmonde, da tvoja teorija nije
fantazmagorija divna vizija, svakako, ali ipak samo vizija?”
Doktor Rejmond se zaustavio u hodu i naglo okrenuo. On je
bio sredovečan Čovek, mršav i ispijen, žućkasto-bledog lica, ali dok
je odgovarao Klarku, okrenut licem prema njemu, na obrazima mu
se pojavilo rumenilo.
„Osvrni se oko sebe, Klark. Vidiš planinu i brdo iza brda, kao
talas za talasom, vidiš Šume i voćnjak, polja zrelog kukuruza, i
livade koje se prostiru do trščanih čestara kraj reke. Vidiš mene kako
stojim tu kraj tebe, i čuješ moj glas; ali reći ću ti da sve to da, od one
zvezde koja je upravo zasjala na nebu do čvrste zemlje ispod naših
stopa kažem da su sve to tek snovi i seni; seni koje skrivaju stvarni
svet od naših očiju. Postoji stvaran svet, ali on je izvan ovog sjaja i
domašaja ovog vida; izvan ovih ispraznih predavanja, snova o
karijeri, iza svega toga kao iza vela. Ne znam da lije ijedno ljudsko
biće ikada podiglo taj veo; ali znam, Klark, da ćemo ti i ja videti
kako se on podiže upravo ove noći ispred očiju drugih. Možeš da
misliš kako je sve ovo čudna besmislica; možda je čudno, ali je
istina, a ljudi iz starine su znali šta znači podizanje vela. Oni su to
nazivali viđenjem boga Pana.”
Klark je zadrhtao; bela magla koja se skupljala nad rekom, bila
je hladna.
„To je zaista čudesno.“, rekao je.
„Mi stojimo na ivici jednog čudnog sveta, Rejmonde, ako je
ono što kažeš istina. Pretpostavljam da je nož apsolutno
neophodan?”
 „Da; mali zasek u sivoj materiji, to je sve; sitna preraspodela
određenih ćelija, mikroskopska promena koja bi promakla pažnji
devedeset i devetorici od stotinu specijalista za mozak. Ne želim da
te gnjavim zanatom. Klark; mogao bih da ti dam gomilu tehničkih
pojedinosti koje bi zvučale veoma impozantno i ostavile bi te isto
onoliko prosvetljenog koliko si i sada. Ali, pretpostavljam da si
čitao, uzgredno, u sporednim člancima svojih novina, da su u
poslednje vreme načinjeni ogromni koraci u oblasti fiziologije
mozga.
Pre neki dan sam video članak o Digbijevoj teoriji i otkrićima
Braun Fejbera. Teorije i otkrića! Tu gde su oni, ja sam bio pre
petnaest godina, a ne treba da ti govorim kako za tih petnaest godina
nisam stajao u mestu. Biće dovoljno ako kažem da sam pre pet
godina došao do otkrića na koje mislim kada tvrdim da sam pre deset
godina stigao do cilja.
Nakon godina vrednog rada, nakon godina naprezanja i
pipanja u mraku, nakon noći i dana punih razočaranja, à ponekad i
očajanja, u kojima sam znao, s vremena na vreme, da drhtim i ježim
se na pomisao kako možda postoje i drugi koji tragaju za onim za
čime tragam i ja. Najzad, posle toliko vremena, nalet iznenadne
radosti sevnuo je u mojoj duši i znao sam da se dugom putovanju
bliži kraj.
Zahvaljujući nečemu što je tada delovalo i još deluje kao
slučajnost, nagoveštaj iz trenutne dokone pomisli koja se kretala
poznatim smemicama i putanjama, kojima sam već prošao na stotine
puta, velika istina iskrsnula je ispred mene i video sam, ocrtan
vidljivim obrisima, ceo svet, nepoznatu sferu; kontinente i ostrva, i
ogromne okeane u kojima nijedan brod nije plovio (po mom
uverenju) otkad je čovek po prvi put podigao pogled i spazio sunce,
i zvezde nebeske, i tihu zemlju pod njima. Mislićeš da je sve ovo
visokoparna priča, Klark, ali teško je to izraziti. A ipak; ne znam da
li je ovo što nagoveštavam nemoguće izraziti jednostavnim i
pojedinačnim pojmovima.
Na primer, ovaj naš svet je prilično isprepleten telegrafskim
žicama i kablovima; misli se, brzinom nešto manjom od brzine misli,
prenose od izlaska do zalaska sunca, od severa na jug, preko vodenih
i pustinjskih prostranstava. Pretpostavimo da taj današnji električar
iznenada opazi da su se on i njegovi prijatelji prosto igrali
kamenčićima koje su pogrešno smatrali temeljima sveta;
pretpostavimo da takav čovek vidi potpuno neograničeni prostor
kako se otvara za prenos, i ljudske reči odleću preko njega do sunca
i iza sunca u udaljenije nebeske sisteme, i glas čoveka koji
razumljivo govori odjekuje u bezmernoj praznini koja odražava našu
misao.
Dokle analogija seže, ovo je prilično dobra analogija onog što
sam ja uradio; sada možeš malo da razumeš kako sam se osećao
stojeći ovde jedne večeri; bilo je to letnje veče, i dolina je izgledala
dosta slično kao što izgleda sad; stajao sam ovde, i video pred sobom
neizrecivi, nezamislivi otvor koji duboko zjapi između dva sveta,
materijalnog sveta i duhovnog sveta; video sam ogromnu praznu
dubinu kako se nejasno otvara ispod mene, i istog časka se most od
svetla pružio sa zemlje do nepoznate obale, i bezdan je prekoračen.
Možeš pogledati u Braun Fejberovu knjigu, ako želiš, i pronaći ćeš
da do današnjeg dana ljudi od nauke ne mogu da objasne prisustvo,
ili otkriju funkciju određene grupe nervnih ćelija u mozgu.
Ta grupa je stoga zemljište za izdavanje, puki prazan prostor
za maštovite teorije. Ja nisam u poziciji Braun Fejbera i stručnjaka,
ja sam savršeno poučen o mogućim funkcijama tih nervnih centara
u opštem poretku stvari. Jednim dodirom ih mogu uvesti u igru,
jednim dodirom, kažem, mogu osloboditi strujanje, dodirom mogu
upotpuniti komunikaciju između ovog sveta razuma i kasnije ćemo
moći da dovršimo ovu rečenicu. Da, nož je neophodan; ali pomisli
samo šta će taj nož izazvati. On će do kraja srušiti čvrsti zid razuma
i verovatno po prvi put otkada je čovek stvoren, duh će se zagledati
u duhovni svet. Klark, Meri će videti boga Pana!”
„Ali, sećaš se šta si mi napisao? Mislio sam da će biti
neophodno da ona...”
Prošaptao je ostatak rečenice doktoru na uho.
„Uopšte ne, uopšte ne. To je besmislica. Uveravam te.
Zapravo, bolje je ovako kako jeste; sasvim sam siguran u to.”
 „Dobro razmisli o ovome, Rejmonde. To je velika
odgovornost. Nešto može krenuti naopako; bićeš ojađen čovek do
kraja svog života.”
„Ne, mislim da neću, čak i ako se dogodi ono najgore. Kao što
znaš, spasao sam Meri iz blatišta, i od skoro sigurne smrti od gladi,
kada je bila dete; smatram da je njen život moj, da ga koristim kako
nađem za shodno. Dođi, već je kasno; bolje da uđemo unutra.”
Doktor Rejmond je prvi krenuo u kuću, kroz predvorje i niz
dugački i mračni hodnik. Izvadio je ključ iz džepa i otvorio teška
vrata, a zatim pokretom pozvao Klarka u svoju laboratoriju. To je
nekada bila sala za bilijar i bila je osvetljena staklenom kuglom
okačenom na sredinu plafona, odakle je još bacala sumorno sivo
svetio na obličje doktora koji je palio svetiljku sa teškim abažurom
i stavljao je na sto u sredini prostorije.
Klark se osvrnuo oko sebe. Jedva da je i stopa zida bila
nepokrivena; svuda uokolo su bile police natrpane bočicama i
epruvetama svih oblika i boja, a najednom kraju prostorije stajao je
mali čipendejl ormarić za knjige. Rejmond je pokazao na njega.
„Vidiš li taj pergament koji je ispisao Osvald Krolijus? On je
bio jedan od prvih koji su mi pokazali put, iako ne verujem da ga je
sam ikada pronašao. Čudna je njegova izreka: U svakom zrnu žita
leži skrivena duša zvezde.”
U laboratoriji nije bilo mnogo nameštaja. Sto u sredini,
kamena ploča sa odvodnim kanalom u jednom uglu, dve fotelje u
kojima su Rejmond i Klark sedeli; to je bilo sve, osim jedne stolice
čudnog izgleda na najdaljem kraju sobe. Klark ju je pogledao i
podigao obrve.
„Da, to je ta stolica.”, reče Rejmond.
„Možemo i da je postavimo na mesto.” Ustao je i dogurao
stolicu do osvetljenog dela prostorije i počeo da podiže i spušta
naslon, podešava je pod raznim uglovima i namešta njenu papučicu
za oslanjanje nogu. Delovala je sasvim udobno i Klark pređe rukom
preko mekanog zelenog baršuna, dok je doktor podešavao poluge.
„Dakle, Klark, smesti se udobno. Imam nekoliko sati rada pred
sobom; morao sam da ostavim određene stvari za sam kraj.”
Rejmond je prišao kamenoj ploči, a Klark gaje sumorno
posmatrao dok se naginjao iznad reda epruveta i palio plamen ispod
lonca za taljenje. Doktor je postavio malu ručnu lampu, zasenjenu
kao i ona veća, na policu iznad svog aparata, a Klark, koji je sedeo
u senci, pogledao je niz veliku, senkama ispunjenu sobu, čudeći se
čudnim efektima jarke svetlosti i neprozirne tmine koje su stvarale
međusobni kontrast. Uskoro je postao svestan čudnog zadaha, na
početku tek slabašnog nagoveštaja zadaha u prostoriji i, kako je taj
zadah postajao sve izraženiji, osetio se iznenađenim što nije
podsećao na miris hemičarske radnje ili himrške sale. Klark se
zatekao kako u besposlici želi da analizira taj nadražaj, i napola
nesvesno, počeo je da misli o danu od pre petnaest godina, koji je
proveo lutajući šumama i livadama u blizini svoje kuće.
Bio je vreo dan na početku avgusta, vrućina je rasplinula
obrise svih objekata i na svim udaljenostima u blagoj izmaglici, a
ljudi koji su gledali na termometar pričali su o abnormalnim
vrednostima, o temperaturi koja je bila skoro tropska. Čudno je što
se taj čudesno vruć dan iz pedesetih godina ponovo pojavio u
Klarkovoj mašti; osećaj zaslepljujuće sveprožimajuće sunčeve
svetlosti kao da je zasenio svetlosti i senke u laboratoriji i on je
ponovo osetio užaren vazduh kako mu u naletima struji oko lica,
video bljesak koji se odbija sa trave i čuo bezbrojne prigušene zvuke
leta.
„Nadam se da ti miris ne smeta, Klark; nema ničeg nečistog u
njemu. Može da te učini pomalo pospanim, to je sve.”
Klark je čuo reči sasvim jasno i znao je da se Rejmond obraća
njemu, ali ni za živu glavu nije mogao da se prene iz svoje letargije.
Mogao je da misli samo na samotnu šetnju u koju je otišao pre
petnaest godina; bio je to njegov poslednji pogled na polja i šume
koje je poznavao otkada je bio dete, i sada se sve to isticalo u
bleštavoj svetlosti, kao slika, pred njim. Više od svega, njegove
nozdrve je preplavljivao miris leta, izmešana aroma cvetova, i miris
šume, senovitih mesta u dubokoj hladovini, miris zelenih bespuća,
izmamljenih sunčevom vrelinom; i miris dobre zemlje, dok je ležao
na njoj ispruženih ruku, osmehnutih usana, potpuno obuzet utiscima.
Mašta ga je terala da luta, kao što je lutao pre mnogo vremena,
sa polja u šumu, prolazeći stazicom kroz blistavo nisko rastinje ispod
brezinih stabala; a žubor vode koja se slivala sa krečnjačke stene
zvučao je kao jasna melodija u nekom snu. Misli su počele da mu
skreću i mešaju se sa drugim mislima; staza između breza pretvorila
se u stazu između stabala zimzelenog hrasta, a tu i tamo se divlja
loza pružala sa grane na granu, pružajući uvis izuvijanu mladicu,
povijena pod težinom ljubičastog grožđa, a retki zeleno sivi listovi
divlje masline isticali su se naspram tamnih senki zimzelenog hrasta.
Klark je, u dubokim udolinama sna, bio svestan da ga je staza
od kuće njegovog oca odvela do neotkrivene zemlje, i čudio se
svemu tome, kad iznenada, umesto letnjeg huka i brujanja kao da je
bezgranična tišina pala na sve u okolini, i šuma se utišala, i na jedan
trenutak on je stajao licem u lice sa nečim što nije bilo ni čovek ni
zver, ni živo ni mrtvo, nego sve to istovremeno, s nekim oblikom
svega ovoga, a, ipak, lišeno svakog oblika. U tom trenutku, sveta
tajna tela i duše se rastočila, i glas kao da je viknuo „Hajdemo
odavde,” a zatim je zavladala tmina poput tmine što se prostire iza
zvezda, neprolazna tmina.
Kada se Klark, prenuvši se, probudio, video je kako Rejmond
sipa nekoliko kapi neke uljane tečnosti u zelenu epruvetu, koju je
čvrsto zapušio.
„Dremao si,” rekao je on, „mora da te putovanje zamorilo.
Sada je završeno. Idem da dovedem Men; vratiću se za deset
minuta.”
Klark se zavalio u svojoj stolici, čudeći se. Izgledalo je kao da
je samo prešao iz jednog sna u drugi. Napola je očekivao da vidi
zidove laboratorije kako se tope i nestaju i da se probudi u Londonu,
drhteći zbog sopstvenih maštarija iz sna. Najzad su se vrata otvorila
i doktor se vratio, a za njim je ušla devojka od nekih sedamnaest
godina, odevena sva u belo. Bila je tako lepa da se Klark nije čudio
onome što mu je Rejmond pisao. Sada je porumenela u licu, po vratu
i rukama, ali na Rejmonda to, naizgled, nije uticalo.
,,Meri,” rekao je on, „došlo je vreme. Potpuno si slobodna. Da
li si voljna da mi se u celosti prepustiš?”
„Da, dragi
„Čuješ li to Klark? Ti si mi svedok. Evo stolice, Meri. Sasvim
je lako. Samo sedi u nju i zavali se. Da li si spremna?”
„Da, dragi, sasvim spremna. Poljubi me pre nego što počneš.”
Doktor je zastao i poljubio njena usta, sasvim blago.
„Sada sklopi oči.” rekao je. Devojka je spustila očne kapke,
kao da je bila umorna i čezne za snom, a Rejmond joj je stavio zelenu
epruvetu pod nozdrve. Lice joj je pobelelo, bilo je belje od njene
haljine; slabašno se opirala, a zatim sa snažnim osećajem
pokoravanja u sebi, prekrstila ruke na grudima kao malo dete koje
se sprema da izgovori molitvu. Sjajna svetlost lampe potpuno je
obasjala i Klark je posmatrao promene koje su joj prolazile preko
lica kao promene na brdima kada letnji oblaci prolaze ispred sunca.
Zatim je legla, sasvim pobelela i mirna, i doktor joj je podigao jedan
očni kapak. Bila je potpuno bez svesti. Rejmond je snažno pritisnuo
jednu polugu i stolica se odmah spustila. Klark je video kako iseca
krug, poput tonzure, u njenoj kosi, i približava svetiljku. Rejmond je
uzeo mali svetlucavi instrument iz kutije, a Klark se okrenuo,
uzdrhtavši. Kada je ponovo pogledao u njega, doktor je zašivao ranu
koju je napravio.
„Probudiće se za pet minuta.” Rejmond je i dalje bio savršeno
miran.
„Nema više šta da se uradi; možemo samo da čekamo.”
Minuti su sporo proticali; mogli su da čuju spore, teške
otkucaje. U hodniku se nalazio stari časovnik. Klark je osetio
mučninu i slabost; kolena su mu zadrhtala, jedva je mogao da stoji.
Odjednom, dok su posmatrali, čuli su dubok udah i iznenada
se boja, koja se bila povukla, vratila u devojčine obraze i oči su joj
se naglo otvorile. Klark je ustuknuo pred njima. Sijale su užasnim
svetlom, gledajući u daljinu, i velika začuđenost joj se spustila na
lice, a ruke su joj se ispružile kao da će dodirnuti nešto nevidljivo.
Istog trenutka je začuđenost prošla i ustupila mesto krajnjem užasu.
Mišići na licu bili su joj grozno zgrčeni, tresla se od glave do pete;
izgledalo je kao da se duša bori i drhti unutar svog staništa od mesa.
Bio je to jeziv prizor, a Klark je jurnuo napred, kada se vrišteći
srušila na pod. Tri dana kasnije, Rejmond je poveo Klarka do njene
postelje. Ležala je potpuno budna, okrećući glavu sa jedne strane na
drugu i odsutno se cereći.
,,Da,” rekao je doktor, i dalje sasvim mimo, „to je veoma
žalosno; ona je beznadežni idiot. U svakom slučaju, tome nema
pomoći; a, uostalom, videla je velikog boga Pana.”

II - Memoari gospodina Klarka

Gospodin Klark, džentlmen koga je doktor Rejmond odabrao

da prisustvuje čudnom eksperimentu sa bogom Panom, bio je ličnost
u čijem su karakteru oprez i radoznalost bili čudno izmešani; u
svojim trezvenim trenucima mislio je o neobičnim i ekscentričnim
stvarima sa neskrivenom averzijom, a ipak, duboko u njegovom
srcu, postojala je nezajažljiva ljubopitljivost u odnosu na sve nejasne
i ezoterične elemente u prirodi ljudi.
Ova druga sklonost je prevagnula kada je prihvatio
Rejmondov poziv, pošto, iako je njegovo razumno rasuđivanje uvek
odbacivalo doktorove teorije i neobuzdane besmislice, ipak je
potajno prihvatio verovanje u razne maštarije, i bilo bi mu drago da
vidi kako je to verovanje potvrđeno. Užasi kojima je prisustvovao u
sumornoj laboratoriji bili su do izvesne mere otrežnjujući; bio je
svestan da je uključen u posao koji nije bio potpuno prihvatljiv, i
mnogo godina nakon toga odlučno se držao onog što je uobičajeno,
odbacujući sva zbivanja gde se proučavalo okultno.
Zaista, po nekom homeopatskom principu, neko vreme je
odlazio na seanse istaknutih medijuma, u nadi da će mu nespretni
trikovi ove gospode potpuno ogaditi misticizam svake vrste ali ovaj
lek, iako oštar, nije bio efikasan. Klark je znao da je još opsednut
onim nevidljivim i, malo po malo, stara strast je počela ponovo da
se javlja kako je Merino lice, uzdrhtalo i zgrčeno od neznanog užasa,
polako bledelo u njegovom sećanju. Pošto je po ceo dan bio zauzet
ozbiljnim i unosnim poslovima, iskušenje da se uveče opusti je bilo
preveliko, pogotovo u zimskim mesecima, kada je vatra bacala toplu
svetlost na njegovudobni momački stan, a flaša nekog biranog klarea
mu stajala na dohvat ruke. Kada bi svario večeru, nakratko bi se
pretvarao da čita večernje novine, ali puki spisak novosti bi mu
uskoro dodijao, i Klark bi uhvatio sebe kako upućuje čežnjive
poglede ka starom japanskom pisaćem stolu, koji je stajao na
pristojnoj udaljenosti od ognjišta.
Kao dečak ispred ostave sa džemom, nekoliko minuta bi
neodlučno oklevao, ali strast je uvek preovlađivala, i završilo bi se
tako što je Klark privlačio svoju stolicu, palio sveću i sedao ispred
pisaćeg stola. Otvori i fioke u njemu bili su krcati dokumentima o
najmorbidnijim temama, a u jedan dobro skriveni debeli svezak sa
rukopisima, izuzetno pažljivo je pohranjivao dragulje iz svoje
zbirke. Klark je osećao istančani prezir prema objavljivanoj
literaturi; jeziva priča je prestajala da ga zanima ako bi se desilo da
bude odštampana; jedino zadovoljstvo mu je bilo čitanje,
sakupljanje i preslaganje onoga što je nazivao „Memoarima koji
dokazuju postojanje đavola,” i kada bi se upustio u ovo, veče kao da
je prosto proletalo, a noć je izgledala prekratko.
Jedne posebne večeri, pred ružnu decembarsku noć, crnu od
magle i surovo ledenu, Klark je požurio sa svojom večerom, i jedva
da je i ispunio svoj uobičajeni ritual podizanja novina da bi ih odmah
ponovo spustio. Prešao je dva ili tri puta ćelom dužinom sobe i
otvorio pisaći sto, stajao mirno na trenutak, pa zatim seo. Zavalio se
u stolici, obuzet jednim od onih snova koji su mu dolazili, i najzad
izvukao svoju knjigu, pa je otvorio na poslednjem unosu. Tu su bile
tri ili četiri stranice gusto prekrivene Klarkovim oblim, čvrstim
rukopisom, a na samom početku je napisao nešto krupnijim slovima:
Neobična priča koju mi je ispričao moj prijatelj, doktor Filips.
Uverio me da su svi podaci izneti u njoj potpuno i neosporno istiniti,
ali odbio je da otkrije bilo prezimena osoba o kojima se radi, bilo
mesto gde su se ovi izuzetni događaji odigrali. Gospodin Klark
počeo je da iščitava izveštaj po deseti put, s vremena na vreme
skrećući pogled na beleške olovkom, koje je napravio dok mu je
prijatelj kazivao priču. Jedno od zadovoljstava mu je bilo da se
ponosi izvesnom književnom veštinom; imao je dobro mišljenje o
svom stilu i veoma se potrudio da okolnosti prikaže na dramatičan
način. Pročitao je sledeću priču:
Osobe o kojima se radi u ovoj izjavi su Helen V. koja, ako je
još živa, sada mora imati dvadeset tri godine, Rejčel M., od tada
upokojena, koja je bila godinu mlađa od prvopomenute, i Trevor V,
imbecil, star osamnaest godina. Ove osobe su bile u vreme kada se
priča odvija stanovnici sela na granici Velsa, mesta od izvesne
važnosti u vreme rimske okupacije, ali sada raštrkanog seoca, sa ne
više od petsto stanovnika. Mesto se nalazi na uzdignutom zemljištu,
na nekih deset kilometara od mora i zaklonjeno je velikom i
živopisnom šumom.
Pre nekih jedanaest godina, Helen V. je došla u selo pod
prilično neobičnim okolnostima. Kako smo razumeli nju je, pošto je
bila siroče, kao detence usvojio dalji rođak, koji je odgajao u svojoj
kući do njene dvanaeste godine. Misleći, ipak, kako bi za dete bilo
bolje da ima drugove za igru svog uzrasta, on je u nekoliko mesnih
novina dao oglas kako traži dobar dom u udobnoj seoskoj kući za
devojčicu od dvanaest godina, a na ovaj oglas se javio gospodin R.,
dobrostojeći farmer iz gore pomenutog sela. Pošto su se njegove
preporuke pokazale zadovoljavajućim, gospodin je poslao svoju
usvojenu ćerku gospodinu R. sa pismom u kome je zahtevao da
devojčica ima sobu za sebe i izjavio da njeni staratelji ne treba da se
brinu što se tiče obrazovanja, pošto je već bila dovoljno obrazovana
za položaj koji će u životu zauzimati.
Zapravo, gospodinu R. je stavljeno na znanje da devojčici
treba dopustiti da pronađe sopstvena zanimanja i provodi vreme
skoro onako kako joj se dopada. Gospodin R. je po dogovoru
sačekao na najbližoj železničkoj stanici, u gradiću deset kilometara
udaljenom od njegove kuće, i izgleda da nije primetio ništa neobično
u vezi sa detetom, osim što je bila ćutljiva u vezi svog dotadašnjeg
života i svog poočima. Ona je, ipak, bila veoma različita od ostalih
stanovnika sela; koža joj je bila čista i svetlomaslinasta, a crte lica
jako naglašene i pomalo stranog izgleda. Naizgled se dosta lako
uklopila u život seoske kuće i postala omiljena među decom, koja su
je ponekad pratila u njenim lutanjima po šumi, pošto se ona tako
zabavljala.
Gospodin R. je izjavio kako je znao da ona sama izlazi odmah
posle njihovog ranog doručka i ne vraća se do posle sumraka i da se,
osećajući nelagodu što devojčica sama provodi napolju toliko
vremena, obratio njenom poočimu, koji je u kratkoj poruci
odgovorio da Helen mora da radi onako kako sama odabere. U zimu,
kada su šumske staze neprohodne, provodila je najveći deo vremena
u svojoj sobi, gde je spavala sama, u skladu sa uputstvima njenog
srodnika. Najednom od ovih izleta se dogodio prvi od čudnih
događaja sa kojima je devojčica bila povezana, a to je bilo otprilike
godinu dana posle njenog dolaska u selo.
Prethodna zima je bila izuzetno oštra, sneg je napadao
izuzetno visoko, a mraz je trajao dugo kao nikad pre. Leto posle toga
je bilo upamćeno po izuzetnim vrućinama. Jednog od najvrelijih
dana tog leta, Helen V. je otišla iz kuće na jedno od svojih dugih
lutanja po šumi, ponevši sa sobom, kao i obično, malo hleba i mesa
za ručak. Neki ljudi su je videli u poljima preko kojih se dolazilo do
starog rimskog puta, zelenog izdignutog puta koji je prosecao
najviše delove šume i bili su zapanjeni, videvši da je devojčica
skinula šešir, iako je vrelina sunca već bila tropska.
Desilo se da je radnik po imenu Džozef V. radio u šumi u
blizini rimskog puta, a u dvanaest sati je njegov mali sin, Trevor,
doneo je čoveku njegov ručak, hleb i sir. Posle obroka je dečak, koji
je u to vreme imao nekih sedam godina, ostavio svog oca da radi i,
kako je rekao, pošao da potraži cveće u šumi, a čovek, koji je mogao
da čuje njegove radosne povike dok je nalazio cveće, nije osećao
nikakvu bojazan zbog njega.
Ipak, iznenada se užasnuo začuvši krajnje jezive krike,
izazvane očigledno velikim strahom, i krenuo u pravcu u kom je
njegov sin otišao, žurno odbacivši svoj alat i potrčavši da vidi šta se
dogodilo. Određujući pravac kretanja prema zvuku, susreo je
dečačića koji je trčao glavom bez obzira i očigledno bio užasno
uplašen. Nakon što ga je propitao, čovek je saznao da se dečak osetio
umorno kada je ubrao buket cveća, pa je legao i zaspao.
 Iznenada ga je probudio, kako je izjavio, čudnovat zvuk,
nekakvo pevanje kako ga je opisao, i provirivši između grana, video
je Helen V. kako se igra na travi sa „čudnim nagim čovekom,” koga
izgleda nije mogao potpunije opisati. Rekao je da se osetio stravično
uplašen i pobegao je dozivajući oca. Džozef V. je produžio u pravcu
koji mu je pokazao sin, i zatekao Helen V. kako sedi na travi nasred
livade ili čistine koju su napravili ljudi koji prave ćumur.
Ljutito ju je napao što je uplašila njegovog malog dečaka, ali
ona je u potpunosti poricala optužbe i smejala se na detetovu priču
o „čudnom čoveku,” kojoj ni sam nije pridavao mnogo značaja.
Džozef V. je došao do zaključka da se dečak probudio iznenada se
uplašivši, kao što se deci ponekad dešava, ali Trevor je istrajavao u
svojoj priči, i ostao u tako vidljivom stanju uzrujanosti da gaje, na
kraju, otac odveo kući, nadajući se da će majka moći da ga primiri.
Ipak, nekoliko nedelja je dečak veoma brinuo svoje roditelje; postao
je nervozan i čudno se ponašao, odbijajući da izađe iz kuće sam.
Stalno se, uznemirujući domaćinstvo, budio noću uz krike „Čovek u
šumi! Oče! Oče!”.
Vremenom je ipak taj utisak naizgled izbledeo i, nekih tri
meseca kasnije, on se pridruži svom ocu na putu do obližnje kuće
jednog gospodina, za kog je Džozef V. povremeno radio. Muškarca
su uveli u gospodinovu radnu sobu, a dečak je ostao da sedi u
predvorju, i nekoliko minuta kasnije, dok je gospodin davao
Džozefu V. naloge za rad, obojicu je prestravio prodoran krik i zvuk
pada. Izjurivši iz prostorije, zatekli su dete kako bez svesti leži na
podu, lica izobličenog od užasa. Odmah su pozvali lekara, i posle
pregleda, on je otkrio da je dete doživelo neku vrstu napada,
izazvanog iznenadnim šokom.
Dečaka su odneli u jednu spavaću sobu, i posle nekog
vremena, došao je svesti, ali samo da bi zapao u stanje koje je čovek
od medicine opisao kao nasilnu histeriju. Doktor je propisao jak
sedativ, i kroz dva sata procenio da je dete sposobno da hoda do
kuće, ali tokom prolaska hodnikom naleti straha su se vratili, uz
pojačanu žestinu. Otac je primetio da dete pokazuje na nešto, i čuo
njegov stari krik, „Čovek u šumi”. Pogledavši u tom pravcu, video
je kamenu glavu grotesknog izgleda, ugrađenu u zid iznad jednih
vrata. Izgleda da je vlasnik kuće nedavno dorađivao kuću, i dok su
kopali temelje za neke radne prostorije, ljudi su pronašli čudnu
glavu, očigledno iz rimskog razdoblja, koju su postavili u kuću kako
je opisano. Najiskusniji arheolozi iz tog kraja proglasili su da je to
glava fauna ili satira. (Doktor Filips mi je rekao da je video tu glavu,
i uveravao me da nikada nije video tako živu predstavu intenzivne
zlobe.)
Iz kakvog god razloga nastao, ovaj drugi šok kao da je bio
previše surov za dečaka Trevora i on do dan-danas pokazuje znake
slaboumnosti, za koju je malo nade da će biti izlečena. Ovo je
izazvalo popriličnu senzaciju u to vreme, a devojčicu Helen je
pažljivo ispitao gospodin R., ali bez učinka, pošto je ona postojano
poricala da je uplašila ili na bilo koji način maltretirala Trevora.
Drugi događaj sa kojim je povezano ime ove devojčice
odigrao se pre oko šest godina, i bio je još neobičnije prirode.
Početkom leta 1882. godine, Helen je sklopila neobično blisko
prijateljstvo sa Rejčel M., ćerkom imućnog farmera iz susedstva.
Ovu devojčicu, koja je bila godinu dana mlađa od Helen, većina ljudi
je smatrala lepšom, iako su se Helenine crte lica u velikoj meri
ublažile dok je odrastala. Dve devojčice, koje su bivale zajedno u
svakoj prilici koja im se ukazala, predstavljale su neobičnu
suprotnost, jedna čiste maslinaste kože, i skoro italijanskog izgleda,
a druga bele i rumene kože kakva je, kako kažu, česta u našim
seoskim krajevima.
Mora se naglasiti da su nadoknade koje su isplaćivane
gospodinu R. za izdržavanje Helen bile čuvene u selu po svojoj
izdašnosti, i postojao je opšti utisak da će ona jednog dana nasiediti
veliki iznos novca od svog srodnika. Stoga Rejčelini roditelji nisu
imali ništa protiv prijateljstva svoje ćerke sa Helen, i čak su
podsticali njihovu bliskost, iako se sada gorko kaju zbog toga. Helen
je još sačuvala svoju izuzetnu ljubav prema šumi, i u nekoliko prilika
Rejčel joj je pravila društvo, pa su dve prijateljice kretale rano
ujutro, i ostajale u šumi do sumraka.
U jednoj ili dve prilike posle ovih izleta, gospođi M. se
ponašanje njene kćeri činilo prilično čudnovatim; deiovala je
usporeno i sneno, i kao što je to opisala „drugačije nego inače,” ali
ove neobičnosti je izgleda smatrala previše nevažnim da bi obraćala
pažnju na njih. Ipak, jedne večeri nakon što je Rejčel došla kući,
njena majka je u devojčicinoj sobi čula zvuk koji je zvučao kao
prigušen plač. Kada je ušla unutra, zatekla ju je kako leži na krevetu
napola razodevena, očigledno u velikoj uzrujanosti.
Čim je videla majku, uzviknula je: „О, majko, majko, zašto si
me pustila u šumu sa Helen?” Gospođa M. je bila zapanjena zbog
tako čudnog pitanja, i počela je da joj postavlja pitanja. Rejčel joj je
ispričala svoju neverovatnu priču. Rekla je-
Klark je uz tresak zatvorio knjigu i okrenuo svoju stolicu
prema vatri. Kada je njegov prijatelj jedne večeri sedeo baš u ovoj
stolici, i kazivao svoju priču, Klark ga je prekinuo u delu koji je
sledio odmah za ovim, i zaustavio ga na pola reći u grču straha.
„Bože moj!”, uzviknuo je.
„Razmisli, razmisli šta govoriš. To je previše neverovatno,
previše čudovišno; takvih stvari uopšte ne može biti u ovom tihom
svetu, u kom muškarci i žene žive i umiru, i naprežu se, i uspevaju,
ili možda ne uspevaju, i padaju pod pritiskom tuge, i trpe i podnose
čudne sudbine godinama; ali ne to, Filipse, ne postoji nešto poput
toga. Mora postojati neko objašnjenje, neki izlaz iz užasa. Pa čoveče,
da su takvi slučajevi mogući, naš svet bi bio košmar.”
Ali Filips je ispričao svoju priču do kraja, zaključujući:
„Njen beg ostaje misterija sve do danas; nestala je usred bela
dana; videli su je kako hoda po livadi, a nekoliko trenutaka kasnije,
tamo je nije bilo.”
Klark je pokušao da ponovo razmisli o celoj stvari, dok je
sedeo kraj vatre, i ponovo mu je um uzdrhtao i ustuknuo, zapanjen
pred prizorom takvih užasnih, neizrecivih elemenata tako usađenih
i pobednički postavljenih u ljudskom tkivu. Pred njim se pružao
dugačak zamagljen pogled na zeleni izdignuti put kroz šumu, kao
što gaje opisao njegov prijatelj; video je zanjihano lišće i uzdrhtale
senke na travi, video je sunčev sjaj i cveće, a tamo daleko, na velikoj
udaljenosti, dve prilike su se kretale ka njemu. Jedna je bih Rejčel,
ali druga? Klark je dao sve od sebe da ne poveruje u sve ovo, ali na
kraju priče, kako ju je zapisao u svoju knjigu, bio je postavio natpis:
ET DIABOLUS INCARNATE EST. ET HOMO FACTUS
EST.

III - Grad vaskrsnuća

„Herberte! Blagi Bože! Da lije to moguće?”

„Da, moje ime je Herbert. Mislim da je i meni poznato vaše
lice, ali ne sećam se vašeg imena. Pamćenje mi je veoma nesigurno.”
„Zar se ne sećaš Vilijersa od Vodema?”
„Dakle, tako je, dakle tako je. Molim te za oproštaj, Vilijerse,
nisam ni pomislio da prosim od jednog starog prijatelja s koledža.
Laku noć.”
„Dragi moj druže, nema potrebe za takvom žurbom. Moje
odaje su ovde u blizini, ali još nećemo tamo. Čini mi se da bismo
mogli malo da prošetamo Avenijom Šaftsberi? Ali, kako si, za ime
sveta, dospeo u ovo stanje, Herberte?”
„То je duga priča, Vilijerse, a takođe i čudna, ali mogu da ti je
ispričam ako želiš.”
„Hajdemo onda. Uhvati me pod ruku, ne deluješ previše
snažno.”
Neskladni par krenuo je polako uz Rupert Strit; jedan u
prljavim dronjcima bednog izgleda, a drugi odeven u standardno
odelo gradskog čoveka, doteran, gizdav i očigledno imućan. Vilijers
je izašao iz svog omiljenog restorana nakon izvrsne večere od više
jela, propraćene prigodno malom flašom kjantija, i u duševnom
stanju koje je kod njega bilo skoro konstantno, zastao trenutak na
vratima, zagledajući niz slabo osvetljenu ulicu, tražeći one
tajanstvene događaje i ličnosti kojih su londonske ulice prepune u
svakom delu grada i u svako vreme.
Vilijers se ponosio Stoje uvežban istraživač takvih skrivenih
lavirinata i sporednih ulica londonskog života, a u tom
neprofitabilnom zanimanju pokazivao je prilježnost dostojnu mnogo
ozbiljnijeg posla. Stajao je tako pored stuba ulične svetiljke
posmatrajući prolaznike s neskrivenom radoznalošću, i sa onom
ozbiljnošću znanom samo nekom ko redovno večeravanapolju.
Upravo je u sebi izgovarao formulu: „London nazivaju gradom
susreta; on je više od toga, on je grad vaskrsnuća”, kad mu je takva
razmišljanja, iznenada, prekinulo žalosno cviljenje tik kraj njega i
jadna molba za milostinju. Okrenuo se donekle iznervirano i, naglo
se prenuvši, zatekao se pred otelotvorenim dokazom njegovih
pomalo nategnutih maštarija.
Tu, pored njega, lica izmenjenog i izobličenog siromaštvom i
bedom, tela oskudno pokrivenog prljavim i oklembešenim ritama,
stajao je njegov stari prijatelj Čarls Herbert, koji je primljen na
koledž istog dana kao i on, i sa kojim je mudrovao i slavio dvanaest
semestara. Drugačija zanimanja i različita interesovanja prekinula su
njihovo prijateljstvo. Prošlo je šest godina otkada je Vilijers
poslednji put video Herberta, a sada je gledao u ovu olupinu od
čoveka s tugom i žalošću, izmešanim sa određenom ljubopitljivošću
kakav ga je to sumorni niz događaja doveo u ovakvo bedno stanje.
Vilijers je, zajedno sa sažaljenjem, osećao strastvenu
radoznalost amaterskog proučavaoca misterija i čestitao je sebi na
svojim dokonim premišljanjima ispred restorana.
Ćutke su hodali neko vreme, i više prolaznika se zapanjeno
zagledalo u neuobičajen prizor dobro odevenog čoveka sa nekim
koje očigledno bio prosjak i ko mu se držao pod ruku. Primetivši
ovo, Vilijers je krenuo kao jednoj mračnoj ulici u Sohou. Ovde je
ponovio svoje pitanje.
„Kako se, za ime sveta to desilo, Herberte? Uvek sam
podrazumevao da ćeš se uzdići do izvanrednog položaja u
Dorsetširu. Da li te otac lišio nasledstva? Zasigurno nije?”
„Ne, Vilijerse; došao sam u posed sve imovine posle smrti
mog jadnog oca; on je umro godinu dana nakon što sam izašao sa
Oksforda. Bio je veoma dobar otac, i krajnje iskreno sam ožalio
njegovu smrt. Ali ti znaš kakvi su mladi ljudi; nekoliko meseci
kasnije došao sam u grad i počeo dosta da se krećem u društvu.
Naravno da sam imao izvrsna poznanstva, i uspeo sam da veoma
uživam na bezopasan način. Pomalo sam se kockao, naravno, ali
nikada za visoke uloge, a nekoliko opklada na konje donelo mi je
novac samo poneku funtu, znaš, ali dovoljno da se plate cigarete i
takva sitna zadovoljstva. U drugoj godini se sreća okrenula. Naravno
da si čuo za moj brak?”
„Ne, nikada nisam čuo ništa o tome.”
„Da, oženio sam se Vilijerse. Upoznao sam devojku,
najčudesnije i najčudnije lepote, u kući nekih ljudi koje sam
poznavao. Ne mogu da ti kažem njene godine; nikada to nisam znao,
ali koliko mogu da pretpostavim, rekao bih da je morala imati nekih
devetnaest kada sam je upoznao. Moji prijatelji su je upoznali u
Firenci; rekla im je da je siroče, dete oca Engleza i majke Italijanke,
i ona ih je očarala kao što je očarala i mene. Prvi put sam je video na
jednoj večernjoj zabavi. Stajao sam pored vrata, razgovarajući sa
prijateljem, kad sam iznenada kroz šum i žagor razgovora čuo glas
od kog kao da mi je srce uzdrhtalo. Pevala je neku italijansku pesmu.
Te večeri su me predstavili Helen, i za tri meseca venčao sam
se sa njom. Vilijerse, ta žena, ako mogu da je nazovem ženom,
iskvarila je moju dušu. Na noć venčanja zatekao sam se kako sedim
u njenoj sobi u hotelu, slušajući je kako priča. Sedela je u krevetu, a
ja sam slušao kako govori svojim prelepim glasom, govori o
stvarima za koje seja, čak ni sada, ne usuđujem da ih prošapćem ni
u najcrnjoj noći, makar stajao u sred pustoši.
Ti, Vilijerse, možeš misliti da poznaješ život, i London, i ono
što se dešava danju i noću u ovom užasnom gradu; po svemu sudeći
možda si čuo priče i onih najopakijih, ali kažem ti da ne možeš imati
predstavu o onome što ja znam, ni u svojim najfantastičnijim,
najgroznijim snovima ne možeš zamisliti ni najslabiju senku onoga
što sam ja čuo i video. Da, video. Video sam neverovatne stvari,
takve užase da se i sam ponekad zaustavim nasred ulice i upitam da
li moguće čoveku da vidi takve stvari i nastavi živeti. Za godinu
dana, Vilijerse, ja sam postao uništen čovek, u telu i duši u telu i
duši.”
„Ali tvoja imovina, Herberte? Imao si zemlju u Dorsetu.”
 „Sve sam prodao; polja i šume; dragu staru kuću sve.”
„А novac?”
„Ona mi je sve uzela.”
„А zatim te ostavila?”
„Da; jedne noći je nestala. Ne znam gde je otišla, ali siguran
sam da, ako bih je ponovo video, to bi me ubilo. Ostatak moje priče
nije zanimljiv; gorka beda, to je sve. Možeš da pomisliš, Vilijerse,
da sam preterivao ili doterivao priču; ali nisam ti ni ispričao ni pola
onog što imam. Mogao bih ti reći izvesne stvari koje bi te ubedile,
ali nikada više ne bi proživeo srećan dan. Provodio bi ostatak života
kao što ga provodim ja; kao progonjen čovek, čovek koji je video
pakao.”
Vilijers je poveo zlosrećnog čoveka u svoje odaje i dao mu
obrok. Herbert je mogao da pojede samo malo, i jedva da je i
dodirnuo čašu vina postavljenu pred njega. Sedeo je zamišljeno i
ćutke pored vatre, i izgledalo je kao da mu je laknulo kada ga je
Vilijers pustio da ide uz mali novčani poklon.
„Uzgred, Herberte,” rekao je Vilijers, dok su se rastajali na
vratima, „kako se zove tvoja žena? Rekao si Helen, čini mi se?
Helen, a prezime?”
„Ime kojim se predstavljala kada sam je upoznao bilo je Helen
Von, ali kako joj je bilo pravo ime ne bih mogao da kažem. Ne
verujem da je imala ime. Ne, ne, ne na taj način. Samo ljudska bića
imaju imena, Vilijerse; ne mogu da kažem više. Zbogom, da; neću
propustiti da navratim ako budem video ikakav način da mi možeš
pomoći. Laku noć.”
Čovek je izašao u okrutnu noć, a Vilijers se vratio do svog
ognjišta. Bilo je nečeg u vezi Herberta što ga je neopisivo šokiralo;
ne njegove bedne rite niti belezi koje je siromaštvo ostavilo na
njegovom licu, nego pre nerazjašnjeni užas koji se širio oko njega
kao magla. On je priznao da ni sam nije lišen krivice; žena mu je,
tvrdio je, iskvarila telo i dušu, a Vilijers je osećao da je taj čovek.
nekada njegov prijatelj, učestovao u zlim stvarima koje su bile izvan
domašaja reči.
 Njegovoj priči nije bila potrebna potvrda: on sam je bio njen
otelotvoreni dokaz. Vilijers je radoznalo premišljao o priči koju je
čuo i pitao se da li je čuo i njen početak i kraj. “,Ne,” pomislio je,
„svakako ne kraj, verovatno je ovo tek početak. Ovakvi slučajevi su
kao niz kineskih kutija; otvaraš jednu za drugom i nalaziš sve veštije
radove u svakoj sledećoj. Najverovatnije je siroti Herbert samo
jedna od spoljašnjih kutija; postoje još čudnije koje će se tek
pojaviti.”
Vilijers nije mogao da skrene misli od Herberta i njegove
priče, koja je naizgled postajala sve neverovatnija, kako je noć
odmicala. Vatra kao da se stišala, i leden jutarnji vazduh se uvukao
u sobu; Vilijers je ustao, osvrnuvši se preko ramena i, blago
uzdrhtavši, otišao u krevet.
Nekoliko dana kasnije u svom klubu je video džentlmena kog
je poznavao, po imenu Ostin, koji je bio čuven po svom bliskom
poznavanju londonskog života, i u svojim mračnim i svetlim fazama.
Vilijers, još obuzet susretom koji je doživeo u Sohou i njegovim
posledicama, pomislio je kako bi Ostin, možda, bio u stanju da
donekle pojasni Herbertov istorijat, i zato je posle malo uzgrednog
razgovora iznenada postavio pitanje:
„Da li nekim slučajem znaš nešto o čoveku po imenu Herbert
Čarls Herbert?”
Ostin se naglo okrenuo i zagledao se u Vilijersa donekle
zaprepašćeno.
„Čarls Herbert? Zar nisi bio u gradu poslednjih tri godine? Ne,
ti onda nisi čuo za slučaj u Pol Stritu? Taj slučaj je izazvao dosta
senzacije u to vreme.”
„Kakav je to slučaj?”
„Ра, jedan gospodin, čovek veoma istaknutog društvenog
položaja, pronađen je mrtav, već sasvim ukočen, u sporednom
dvorištu izvesne kuće u Pol Stritu, pored Totenhem Kurt Rouda.
Naravno da ga nije pronašla policija; ako se desi da sediš ćelu noć
sa svetlom u prozoru, pozornik će pozvoniti na vrata, ali ako se desi
da ležiš mrtav u području za koje je zadužen neki od njih, ostaviće
te na miru. U ovom slučaju, kao i u tolikim drugim, uzbunu je
podigao nekakav lutalica; ne mislim na običnog skitnicu ili
neradnika iz neke krčme, nego na gospodina, kog je posao ili
zadovoljstvo, ili oboje, navelo da posmatra londonske ulice u pet
ujutro. Ovaj čovek je, kako je rekao, „išao kući,” ne kaže se kuda ili
otkuda, i slučajno prošao kroz Pol Strit između četiri i pet časova
ujutro.
Nešto mu je privuklo pogled pored broja 20; rekao je, prilično
besmisleno, da je kuća imala najneprijatniji izgled koji je ikada
video ali, u svakom slučaju, on je pogledao u dvorište i bio veoma
zapanjen videvši čoveka kako leži na kamenim pločama, u
zgrčenom položaju, lica okrenutog naviše. Naš gospodin je pomislio
kako to lice deluje neobično jezivo, i zato se dao u trk u potrazi za
najbližim policajcem. Pozornik je iz početka bio sklon da se prema
celoj stvari odnosi nehajno, sumnjajući da je u pitanju obično
pijanstvo; ipak, došao je, i nakon što je pogledao čovekovo lice,
veoma brzo je promenio stav. Ranoranilac koji je ugrabio ovaj, ne
baš srećan slučaj, otposlat je po doktora, a policajac je zvonio i kucao
na vrata dok neuredna sluškinja nije sišla do njih, izgledajući više
nego napola usnulo.
Pozornik je služavki pokazao na ono što se nalazi u dvorištu,
a ona je vrisnula dovoljno glasno da razbudi ćelu ulicu, ali nije znala
ništa o tom čoveku; nikada ga nije videla u kući i tako dalje. U
međuvremenu, čovek koji ga je pronašao se vratio sa lekarom.
Kapija je bila otvorena, pa se cela četvorka spustila dole niz
stepenice. Doktoru je bio potreban samo jedan trenutak za pregled;
rekao je da je jadnik mrtav već nekoliko sati, i tada je slučaj počeo
da postaje zanimljiv. Mrtvac nije bio opljačkan, a u jednom džepu
su mu se nalazili dokumenti koji su ga identifikovali pa, kao čoveka
iz dobre porodice i imućnog, omiljenog u društvu, koji, koliko je bilo
poznato, nije imao neprijatelja. Ne govorim njegovo ime, Vilijerse,
jer to nema nikakve veze sa pričom, i zbog toga što nije dobro
preturati po tim stvarima u vezi sa mrtvima, kada to nema veze sa
živima. Sledeća čudnovata stvar bila je to što ljudi od medicine nisu
mogli da se slože oko uzroka smrti.
 Na ramenima je imao nekakve neupadljive modrice, ali one su
bile toliko male da je izgledalo kao da gaje neko grubo gurnuo kroz
kuhinjska vrata, a ne bacio sa ulice preko ograde ili dovukao niz
stepenice. Nema sumnje da nije bilo nikakvih drugih tragova nasilja
na njemu, a svakako nikakvih kojim bi se mogla pripisati njegova
smrt. Kada je izvršena autopsija, nije bilo tragova nikakvog otrova.
Naravno da je policija htela da zna sve o ljudima iz kuće na broju
20, i ovde se opet, kako sam čuo iz svojih izvora, pojavila poneka
čudna pojedinost.
Izgleda da su stanari kuće bili gospodin Čarls Herbert i
njegova supruga; za njega je rečeno da je bio zemljoposednik, iako
se većini ljudičinilo da Pol Strit nije baš mesto na kome biste
očekivali da naiđete na seoskog plemića. Što se tiče gospođe
Herbert, kao da niko nije znao koje ili šta je ona, a među nama
govoreći, rekao bih da bi se oni koji bi se zadubili u njenu prošlost
našli u dosta čudnim vodama.
Naravno da su oboje poricali da išta znaju o pokojniku, i u
nedostatku bilo kakvih dokaza protiv njih, oboje su pušteni. Ali, na
površinu su izbile neke veoma čudne stvari u vezi sa njima. Iako je
bilo između pet i šest časova ujutro kada je mrtvac odnet, okupilo se
mnoštvo ljudi, a nekoliko komšija je dotrčalo da vidi šta se dešava.
Oni su, po onome što se priča, iznosili dosta otvorene komentare, i
iz njih se moglo zaključiti da je broj 20 bio na veoma lošem glasu u
Pol Stritu.
Detektivi su pokušali da pronađu uzrok ovim glasinama u
nekim čvrstim činjenicama, ali nisu mogli da dođu ni do čega. Ljudi
su odmahivali glavama i podizali obrve, misleći kako su Herbertovi
dosta „uvrnuti/1 „kako je bolje da vas ne vide da ulazite u njihovu
kuću” i tako dalje, ali nije bilo ničeg opipljivog.
Vlasti su bile čvrsto ubeđene da je čovek na neki način umro
u kući i odatle izbačen kroz kuhinjska vrata, ali nisu to mogle
dokazati, a odsustvo ikakvih naznaka nasilja ili trovanja činilo ih je
bespomoćnim. Čudnovat slučaj, zar ne? Vrlo zanimljivo, ima još
nešto što ti nisam rekao. Slučajno poznajem jednog od doktora koji
su konsultovani oko uzroka smrti, i neko vreme posle istrage sam ga
sreo i pitao za to.
„Da li zaista hoćeš da mi kažeš,” rekoh, „da vas je slučaj
zbunio, da zaista ne znate od čega je čovek umro?”
„Izvini molim te,” odgovorio mi je, “ja savršeno dobro znam
šta je uzrokovalo smrt. Načisto je umro od straha, od pukog, jezivog
užasa; nikada nisam video tako grozno izobličene crte lica tokom
cele svoje karijere, a video sam lica čitave vojske mrtvaca.”
Doktor je obično bio prilično hladnog držanja, i izvesna
silovitost u njegovom držanju me iznenadila, ali nisam mogao da
izvučem ništa više iz njega. Pretpostavljam da ministarstvo pravde
nije imalo način da tuži Herbertovc što su čoveka nasmrt uplašili; u
svakom slučaju, nije učinjeno ništa, i ceo slučaj je ljudima izbledeo
iz svesti. Da li nekim slučajem znaš nešto o Herbertu?”
„Ра,” odgovorio je Vilijers, „on mi je bio stari drug sa
koledža.”
„Ма, zaista? Da li si ikada video njegovu ženu?”
„Ne, nisam. Izgubio sam HcrBerta iz vida pre mnogo godina.”
„Čudno je, zar ne, razdvojiti se sa čovekom na kapiji koledža
ili u Pedingtonu, uopšte ga ne videti godinama, a zatim čuti kako se
pojavljuje u tako neobičnim okolnostima? Ali ja bih voleo da sam
video gospođu Herbert; ljudi pričaju izuzetne stvari o njoj.”
„Kakve stvari?”
„Ра, jedva da znam kako to da ti kažem. Svako ko ju je video
na krivičnom sudu rekao je da je bila istovremeno i najlepša i
najodvratnija žena koju su ikada videli. Pričao sam sa čovekom koji
je video i tvrdim ti da je zaista drhtao dok je pokušavao da opiše tu
ženu, ali nije mogao da kaže zašto. Izgleda da je ona bila neka vrsta
enigme; a očekujem da je onaj mrtvac mogao da priča, on bi ispričao
neke neobično uvrnute priče. Evo ti još jedne zagonetke; šta bi
mogao ugledni seoski plemić kao što je gospodin Neznani
(nazvaćemo ga tako ako ti ne smeta) da traži u takvoj veoma čudnoj
kući kao Stoje bila kuća broj 20 u Pol Stritu? Sve to zajedno je
veoma neobičan čudan slučaj, zar ne?”
„Zaista jeste, Ostine; izuzetan slučaj. Nisam mislio, kada sam
te pitao za mog starog prijatelja, da ću naleteti na tako čudnu
materiju. Pa, moram da idem; prijatan dan.”
Vilijers je otišao, misleći na svoje poređenje sa kineskim
kutijama; ovde je u pitanju zaista bio vešt zanatski rad.

IV - Otkriće u Pol Stritu

Nekoliko meseci nakon što se Vilijers susreo sa Herbertom,

gospodin Klark je sedeo, kao i obično, pored svog ognjišta posle
večere, odlučno sprečavajući svoju uobrazilju da odluta u pravcu
pisaćeg stola. Duže od nedelju dana uspeo je da se drži podalje od
„Memoara.” i gajio je nadu u potpunu promenu sebe samog; ali,
uprkos svojim nastojanjima, nije mogao da potisne začuđenost i
neobičnu radoznalost koju je zadnji zapisani slučaj pobudio u njemu.
Uzgredno je izneo slučaj, ili pre njegove osnovne obrise, prijatelju
naučniku, koji je odmahnuo glavom, i pomislio kako Klark postaje
uvrnut, a ove večeri se Klark trudio da racionalizuje priču, kad gaje
iznenadno kucanje na vratima prenulo iz njegovih razmišljanja.
„Gospodin Vilijers je došao da se Vidi sa vama, gospodine.”
„Zaboga milog, Vilijerse, veoma je ljubazno od tebe što me
obilaziš; nisam te video mesecima; rekao bih skoro godinu dana.
Uđi, uđi. I kako si, Vilijerse? Hoćeš neki savet oko investicija?”
„Ne, hvala, umišljam da je sve što imam u tom smislu prilično
bezbedno. Ne, Klark, zapravo sam došao da se s tobom posavetujem
oko prilično čudnovatog pitanja koje mi je nedavno skrenulo pažnju.
Plašim se da ćeš ga smatrati prilično besmislenim kada ti ispričam
svoju priču. Ponekad tako i sam mislim, i upravo zbog toga sam se
odlučio da dođem kod tebe, pošto znam da si ti praktičan čovek.”
Gospodin Vilijers nije znao za „Memoare koji dokazuju
postojanje đavola. “
„Dakle, Vilijerse, biće mi zadovoljstvo da ti dam svoj savet,
kako najbolje budem umeo. Kakve je prirode taj slučaj?'
„То je sveukupno nesvakidašnja stvar. Ti znaš moje načine;
uvek držim oči otvorene na ulicama, a u svoje vreme naišao sam na
neke čudne tipove, a takođe i čudne slučajeve, ali ovo ih, kako mi se
čini, sve prevazilazi. Izlazio sam iz restorana jedne gadne zimske
noći pre oko tri meseca; bio sam obilno večerao i popio flašu
kjantija, i na trenutak sam stajao na pločniku, razmišljajući o
tajnama koje postoje u vezi sa ulicama Londona i društava koja
prolaze njima.
Flaša crvenog vina podstiče ovakva razmišljanja, Klark, i
usuđujem se da kažem da bih smislio čitavu priču, ali me prekinuo
prosjak koji mi je prišao sa leđa, izgovarajući uobičajene molbe.
Naravno da sam se osvrnuo ka njemu i ispostavilo se da je taj prosjak
ono što je preostalo od jednog mog starog prijatelja, čoveka po
imenu Herbert. Pitao sam ga kako je dospeo u tako žalosno stanje, i
on mi je rekao. Išli smo gore i dole niz jednu od mračnih ulica Sohoa,
i tu sam saslušao njegovu priču. Rekao je da se oženio prelepom
devojkom, nekoliko godina mlađom od sebe, i, kako je on to izrazio,
ona mu je iskvarila telo i dušu.
Nije hteo da zalazi u pojedinosti; rekao je da se ne usuđuje, da
ga ono što je čuo i video progoni danju i noću, i kada sam mu
pogledao lice, znao sam da govori istinu. Bilo je nečega u vezi s tim
čovekom što me nateralo da zadrhtim. Ne znam šta, ali je postojalo.
Dao sam mu malo novca i otpravio ga dalje, a uveravam te da sam
se, kada je otišao, borio da povratim dah. Njegovo prisustvo kao da
je čoveku hladilo krv.”
„Nije li sve to pomalo plod mašte, Vilijerse? Pretpostavljam
da je siroti čovek neobazrivo stupio u brak, i, govoreći jednostavno,
otišao u propast.”
„Dakle, saslušaj ovo.” Vilijers je Klarku ispričao priču koju je
čuo od Ostina.
„Vidiš,” zaključio je, „ne može biti mnogo sumnje da je taj
gospodin Neznani, ko god da je bio, umro od čistog užasa; video je
nešto tako užasavajuće, tako grozno, da mu je to preseklo život. A
ono što je video, zasigurno je video u toj kući, koja je iz ovog ili
onog razloga bila na lošem glasu u komšiluku.
Bio sam dovoljno radoznao da odem i lično pogledam to
mesto. To je ulica koja izaziva tugu; kuće su dovoljno stare da
izgledaju zlokobno i sumorno, ali ne dovoljno stare da budu
umetničke starine. Koliko sam mogao da vidim, većina njih se izdaje
za stanovanje, sa nameštajem ili bez njega, a skoro na svakim
vratima su po tri zvona.
Mestimično su prizemlja prepravljena u radnje
najjednostavnije vrste; to je turobna ulica na svaki način. Otkrio sam
da se broj 20 izdaje i odšetao sam do vlasnikovog zastupnika i uzeo
ključ. Naravno da nisam mogao ništa čuti o Herbertovima u ovoj
četvrti, ali sam pitao čoveka, pošteno i neposredno, koliko dugo se
već kuća izdaje i da li je u međuvremenu bilo drugih stanara.
Neobično me gledao jedan minut, i rekao mi da su se Herbertovi
iselili odmah posle nemilog događaja, kako je on to nazvao, i da je
od tada kuća prazna.”
Gospodin Vilijers je zastao na trenutak.
„Uvek sam voleo da razgledam prazne kuće; postoji neka vrsta
fascinacije napuštenim praznim prostorijama, sa ekserima zabijenim
u zidove, i prašinom koja je u debelom sloju napadala na prozorske
daske. Ali, nisam uživao u obilasku kuće na broju 20 u Pol Stritu.
Jedva da sam i stupio nogom u hodnik kada sam opazio čudnu, tešku
atmosferu kuće. Naravno da su sve nenaseljene kuće zagušljive, i
tome slično, ali ovo je bilo nešto sasvim drugačije; ne mogu to da ti
opišem, ali izgledalo je kao da zaustavlja dah.
Ušao sam u prednju i zadnju sobu i kuhinju u prizemlju; sve
prostorije su bile dosta prljave i prašnjave, kao što bi se i očekivalo,
ali bilo je nečeg čudnog u vezi sa njima. Ne mogu to da ti objasnim,
samo znam da sam se osećao neobično. Ipak, bila je jedna od soba
na prvom spratu koja je bila najgora. Bila je to velika prostorija i,
nekada su tapete u njoj sigurno ostavljale sasvim vedar utisak, ali
kada sam je ja video, boja, tapete i sve ostalo bilo je krajnje žalosno.
Soba je bila puna užasa; osetio sam kako mi zubi cvokoću kad sam
stavio ruku na vrata, a kada sam ušao, mislim da se moglo dogoditi
da se bez svesti srušim na pod. Ipak, pribrao sam se i naslonio na
zid, pitajući šta to za ime sveta može postojati u vezi sa sobom što
mi tera udove na drhtanje, a srce na lupanje, kao da mi je nastupio
smrtni čas.
U jednom uglu je bila gomila novina bačenih na pod i počeo
sam da ih pregledam; bile su to novine od pre tri ili četiri godine,
neke od njih napola iscepane, a neke zgužvane kao da su bile
korišćene za pakovanje. Pregledao sam ćelu gomilu i među
novinama pronašao neobičan crtež; uskoro ću ti ga pokazati. Ali,
nisam mogao da ostanem u sobi; osećao sam da ne mogu to podneti.
Bio sam zahvalan kada sam izašao, živ i zdrav, na čist vazduh.
Ljudi su gledali u mene dok sam išao ulicom, a jedan čovek je rekao
da sam pijan. Teturao sam se sa jedne strane pločnika na drugu i
smogao sam samo toliko snage da vratim ključ zastupniku i stignem
kući. Ležao sam u krevetu nedelju dana, bolujući od nečega što je
moj lekar nazvao uzdrmanim živcima i iscrpljenošću. Jednog od tih
dana čitao sam večernje novine i slučajno primetio članak s
naslovom: Izgladneo do smrti.’
Bio je to zapis u uobičajenom stilu: tipična kuća za izdavanje
u Merilebonu, vrata zaključana nekoliko dana, i kada su provalili
unutra, mrtav čovek u svojoj stolici. ’Pokojnik je,’ pisalo je u članku,
’bio poznat kao Čarls Herbert, i misli se da je nekada bio imućan
seoski plemić. Njegovo ime je postalo poznato javnosti pre tri
godine u vezi sa tajanstvenim slučajem smrti u Pol Strini, na
Totenhem Kurt Roudu, gde je pokojnik stanovao u kući broj 20, u
čijem je dvorištu ugledan gospodin pronađen mrtav pod okolnostima
koje su izazvale dosta sumnji.’ Tragičan kraj. zar ne? Ali najzad, ako
je ono što mi je rekao bilo istina, život tog čoveka je bio potpuna
tragedija, i to tragedija čudnija od onih koje se prikazuju u
pozorištima.”
„I to je ta priča, je li tako?”, rekao je Klark zabavljeno.
„Da, to je ta priča.”
„Ра, Vilijerse, zaista jedva znam šta da kažem o tome.
Nesumnjivo u tom slučaju postoje okolnosti koje deluju čudnovato,
pronalazak mrtvog čoveka u dvorištu Herbertove kuće, na primer, i
neuobičajeno mišljenje lekara po pitanju uzroka smrti; ali uostalom,
razumljivo je da se činjenice mogu objasniti na razumljiv način.
Što se tiče tvojih sopstvenih osećaja. kada si otišao da
pogledaš kuću, ja bih pretpostavio da su bili izazvani živom maštom;
mora da si sanjario, napola nesvestan. o onome što si čuo. Ne vidim
zaista šta bi se više moglo reći ili učiniti u vezi sa tom stvari; ti
očigledno misliš da tu postoji nekakva misterija, ali Herbert je
mrtav; gde onda predlažeš da se traga za njom?
,.Ja predlažem da se traga za ženom; ženom kojom se bio
oženio. Ona je misterija.”
Dvojica ljudi su ćutke sedeli pored vatre; Klark je potajno
čestitao sebi što je uspešno zadržao osobine zastupnika zdravog
razuma, a Vilijers je utonuo u svoje sumorne izmišljotine.
„Mislim da ću popušiti jednu cigaretu,” rekao je on najzad, i
gurnuo ruku u džep da pronađe kutiju za cigarete.
,.A!” uzviknuo je blago se trznuvši.
„Zaboravio sam da imam nešto da ti pokažem. Sećaš se da sam
rekao kako sam pronašao prilično neobičan crtež u gomili starih
novina u kući u Pol Strini? Evo ga.”
Vilijers je izvukao mali tanki paket iz džepa. Bio je obmotan
smeđim papirom i uvezan kanapom, a čvorovi na njemu su bili
veoma čvrsti. I protiv svoje volje, Klark je osetio radoznalost;
nagnuo se napred u svojoj stolici dok je Vilijers s mukom razvezivao
kanap, i razmotavao spoljni omotač. Unutra je bio još jedan omotač,
i Vilijers ga je skinuo, pa bez reči pružio Klarku malo parče papira.
U sobi je vladala smrtna tišina nekih pet minuta ili i duže;
dvojica ljudi su sedela toliko mimo da su mogli čuti otkucaje
visokog starinskog sata koji je stajao napolju u hodniku, a u svesti
jednog od njih spora jednoličnost zvuka probudila je daleku, daleku
uspomenu. On je napeto gledao u mali, perom i mastilom nacrtan
prikaz ženske glave; bio je očigledno nacrtan veoma pažljivo, a to je
uradio istinski umetnik, pošto je ženina duša gledala kroz te oči, a
usne joj bile razdvojene u čudnom osmehu.
Klark je nepomično zurio u to lice; ono mu je u sećanje
prizvalo jedno letnje veče, pre mnogo vremena; ponovo je video
dugačku lepu dolinu, reku koja je vijugala između brda, livade i
kukuruznih polja, prigušeni crveni sjaj sunca, i hladnu belu maglu
koja se dizala sa vode.
Čuo je glas koji mu se obraćao preko ustalasanog prostranstva
mnogih godina, i govorio, „Klark, Meri će videti velikog boga
Pana!”, a zatim je stajao u sumornoj sobi iza doktora, slušajući teške
otkucaje sata, čekajući i gledajući, gledajući priliku koja je ležala na
zelenoj stolici pod svetlošću lampe. Meri je ustala, i on joj je
pogledao u oči, i srce se ohladilo u njemu.
„Koje ova žena?”, upitao je najzad. Glas mu je bio suv i
promukao.
„То je žena kojom se Herbert oženio.”
Klark je ponovo pogledao crtež; to ipak nije bila Meri. Tu je
svakako bilo Merino lice, ali postojalo je nešto drugo, nešto što nije
video na Merinim crtama kada je devojka odevena u belo ušla u
laboratoriju sa doktorom, niti posle užasnog buđenja, niti kada je
ležala cereći se na krevetu. Šta god da je to bilo, pogled koji je
dopirao iz tih očiju, osmeh na punim usnama, ili izraz celog lica,
Klark je uzdrhtao pred time u najdubljem delu duše, i nehotice
pomislio na reči doktora Filipsa, „najživlja predstava zla koju sam
ikada video.“ Ne razmišljajući, okrenuo je papir u rukama i pogledao
poleđinu.
„Blagi Bože! Klark, šta je bilo? Pobeleo si kao mrtvac.”
Vilijers je silovito skočio iz stolice, dok se Klark, krkljajući,
zavalio u svojoj, i pustio papir da mu ispadne iz ruku.
„Ne osećam se baš dobro, Vilijerse, imam te napade. Naspi mi
malo vina; hvala ti, to će biti dovoljno. Osećaću se bolje za nekoliko
minuta.”
Vilijers je podigao ispušteni crtež i okrenuo ga kao što je i
Klark bio uradio.
„Video si to?”, upitao je.
„Tako sam ustanovio da je to portret Herbertove žene ili bi
trebalo da kažem njegove udovice. Kako se sada osećaš?”
„Bolje, hvala ti. Bila je to samo prolazna nesvestica. Mislim
da nisam sasvim razumeo na šta misliš. Šta si rekao, šta ti je
omogućilo da otkriješ koje na slici?”
„Ova reč Helen napisana na poleđini. Zar ti nisam rekao da joj
je ime bilo Helen? Da, Helen Von.”
 Klark je zakrkljao; nije moglo biti ni najmanje sumnje.
„Dakle, zar se ne slažeš sa mnom,” rekao je Vilijers, „da u
priči koju sam ti ispričao večeras, i u ulozi koju je ova žena imala u
njoj, postoje neki veoma čudni delovi?”
„Da, Vilijerse,” promrmljao je Klark, „to je zaista čudna priča;
zaista čudna priča. Moraš mi dopustiti da razmislim o njoj; možda
ću moći da ti pomognem, a možda i ne. Sada moraš da ideš? Pa, laku
noć, Vilijerse, laku noć. Dođi da se vidimo u toku ove nedelje.”

V - Pismo sa savetom

„Znaš li ti, Ostine,” rekao je Vilijers, dok su dvojica prijatelja

ozbiljno koračali niz Pikadili jednog prijatnog majskog jutra, „znaš
li da sam ubeđen kako je ono što si mi ispričao o Pol Stritu i
Herbertovima tek puka epizoda u jednom izuzetno čudnom
istorijatu? Takođe, mogu i da ti priznam da, kada sam te pitao za
Herberta pre nekoliko meseci, bio sam ga upravo video.”
„Video si ga? Gde?”
„Prosio je od mene na ulici jedne noći. Bio je u krajnje
žalosnom stanju, ali prepoznao sam čoveka, i naveo ga da mi ispriča
šta mu se dešavalo, bar u glavnim crtama. Ukratko, svodi se na ovo
njega je uništila njegova žena.”
„Na koji način?”
„Nije hteo da mi kaže; rekao je samo da ga je ona uništila,
telesno i duševno. Čovek je sada mrtav.”
„А šta je bilo sa njegovom ženom?”
„Ah, to je ono što bih voleo da znam i nameravam da je
pronađem pre ili kasnije. Poznajem čoveka po imenu Klark,
jednostavnog tipa, zapravo poslovnog čoveka, ali sasvim
oštroumnog. Razumeš na šta mislim; nije oštrouman u čisto
poslovnom smislu, nego je čovek koji zaista zna ponešto o ljudima
i životu. Dakle, predočio sam mu ceo slučaj i to je na njega ostavilo
vidljiv utisak. Rekao je da mora da razmisli i zatražio da ponovo
dođem za nedelju dana. Nekoliko dana kasnije, dobio sam ovo
neobično pismo.”
 Ostin je uzeo kovertu, izvukao pismo i radoznalo ga pročitao.
Pisalo je:
„DRAGI MOJ VILIJERSE razmišljao sam o stvari o kojoj si
me pitao za savet pre neko veče i moj savet ti je ovakav. Baci portret
u vatru, izbaci ćelu priču iz glave. Nikada više ne razmišljaj o njoj,
Vilijerse, ili ćeš zažaliti. Pomislićeš svakako da imam neke tajne
informacije i do izvesne mere, zaista je tako. Ali ja znam tek nešto
malo: ja sam poput putnika koji viri iz ivice nad ambisom, i povlači
se užasnuto unazad. Ono što znam je dovoljno čudno i dovoljno
užasno, ali izvan granica mog znanja postoje dubine užasa još
strasnijih, još neverovatnijih nego i u jednoj priči koja se u zimske
noći kazuje kraj vatre. Ja sam se odlučio i ništa neće uzdrmati tu
odlučnost, da ne istražujem dalje, a ako ti je stalo do sopstvene sreće
i ti ćeš doneti istu odluku.
Dođi mi u posetu u svakom slučaju; ali pričaćemo o veselijim
temama od ove.”
Ostin je pažljivo presavio pismo i vratio ga Vilijersu.
„Ovo je svakako neobično pismo,” rekao je, „na kakav je to
portret mislio?“
„Ah! Zaboravio sam da ti kažem da sam bio u Pol Stritu i nešto
pronašao.”
Vilijers je ispričao isto ono što je ispričao i Klarku, a Ostin je
ćutke slušao. Delovao je zbunjeno.
„Veoma je zanimljivo što si doživeo tako neprijatan osećaj u
toj sobi!”, najzad je rekao.
„Teško mogu prihvatiti da je samo mašta u pitanju; ukratko
rečeno, osećaj odbojnosti.”
„Ne, osećaj je bio više fizički nego psihički. Bilo je to kao da
sa svakim udisajem uvlačim u sebe neko smrtonosno isparenje, koje
kao da je prodiralo u svaki živac, kost i nervni završetak u mom telu.
Osećao sam se uzdrmano od glave do pete, počelo je da mi se muti
pred očima; bilo je kao početak smrti.”
„Da, da; veoma čudno, nema sumnje. Znaš, tvoj prijatelj je
priznao da postoji neka veoma mračna priča povezana sa tom
ženom. Da li si kod njega primetio neku posebnu emociju kada si
mu pričao svoju priču?”
„Da, jesam. Osetio je veliku slabost, ali me uveravao da je to
samo prolazni napad kakav ga povremeno muči.”
„Da li si mu poverovao?”
„Tada jesam, ali sada više ne. Slušao je ono što sam imao da
kažem dosta nezainteresovano, dok mu nisam pokazao portret. Tada
ga je obuzeo napad o kom sam govorio. Izgledao je jezivo, uveravam
te.”
„Onda mora da je video tu ženu i pre. Ali možda postoji i
drugo objašnjenje; možda mu je bilo poznato ime, a ne lice. Šta ti
misliš?”
„Ne bih mogao da kažem. Čvrsto sam uveren da je skoro pao
sa stolice tek nakon što je okrenuo portret u rukama. Ime je, znaš,
bilo napisano sa zadnje strane.”
„Baš tako. Najzad, nemoguće je doći do bilo kakvog zaključka
u slučaju kao što je ovaj. Mrzim melodrame i ništa mi ne deluje
banalnije i dosadnije od uobičajenih priča o duhovima kakve se
prodaju; ali zaista, Vilijerse, izgleda kao da je bilo nečeg veoma
čudnog iza svega ovoga.”
Dvojica ljudi su, i ne primetivši to, skrenuli u Ešli Strit, koja
je vodila na sever sa Pikadilija. Bila je to duga i prilično sumorna
ulica, ali mestimično je nečiji živahniji ukus osvetljavao tamne kuće
cvećem i živopisnim zavesama ili veselim bojama na vratima.
Vilijers je skrenuo pogled kada je Ostin prestao da govori i pogledao
jednu od ovih kuća; geranijumi, crveni i beli, visili su sa svakog
prozora, zastrtog svetložutim zavesama.
„Deluje vedro, zar ne?”, rekao je on.
„Da, a unutra je još vedrije. Jedna od prijatnijih kuća u
poslednje vreme, koliko sam čuo. Nisam bio u njoj, ali sam sreo
nekoliko ljudi koji jesu, i rekli su mi da je tamo neobično veselo.”
„Čija je to kuća?”
„Gospođe Bomont.”
„А koje ona?”
 „Ne znam da ti kažem. Čuo sam da je došla iz Južne Amerike,
ali uostalom, ko je ona nije mnogo važno. Ona je veoma bogata žena,
u to nema sumnje, i neki od najboljih ljudi su je primili u društvo.
Čuo sam da ima divan klare, zaista čudesno vino, koje sigurno košta
basnoslovan iznos. Lord Ardžentajn mi je pričao o tome; bio je tamo
prošle nedelje uveče. Ubeđivao me da nikada nije okusio takvo vino,
a Ardžentajn je, kao što znaš, stručnjak za to. Uzgred, to me
podsetilo, ona mora biti čudnovata žena, ta gospođa Bomont.
Ardžentajn je pitao koliko je vino staro, i šta misliš šta je rekla?
„Oko hiljadu godina, čini mi se.”
Lord Ardžentajn je pomislio da se šali sa njim, znaš, ali kada
se nasmejao, rekla je da govori potpuno ozbiljno i ponudila da mu
pokaže krčag. Naravno, posle toga nije mogao da kaže ništa više; ali
to deluje kao prilično mnogo godina za neko piće, zar ne? No, evo
nas kod mog stana. Hoćeš li da uđeš?”
„Hvala, mislim da hoću. Odavno nisam video radnju sa
retkostima.”
Prostorija je bila nameštena bogato, a ipak neobično, jer su u
njoj svaki ćup i polica za knjige i sto, i svaki ćilim i posuda i ukras
izgledali različito, čuvajući sopstvenu posebnost.
„Da li si u poslednje vreme doneo nešto novo?”, rekao je
Vilijers posle nekog vremena.
„Ne, mislim da nisam; video si ove čudne ćupove, zar ne?
Tako sam i mislio. Čini mi se da nisam ni na šta naišao u poslednjih
nekoliko nedelja.”
Ostin je gledao po prostoriji od vitrine do vitrine, od police do
police, u potrazi za nekom novom čudnovatošću. Najzad mu se
pogled spustio na neki čudan ormarić, lepo i vesto izrezbaren, koji
je stajao u tamnom uglu prostorije.
„А,” rekao je, „zaboravio sam, imam nešto da ti pokažem.”
Ostin je otključao ormarić, izvadio debelu knjigu u tvrdom povezu,
položio je na sto i nastavio da puši cigaretu koju je bio odložio.
„Da li si poznavao slikara Artura Majrika, Vilijerse?”
„Pomalo, sreo sam ga dva ili tri puta u kući jednog svog
prijatelja. Šta je bilo sa njim? Nisam čuo da ga pominju već neko
vreme.”
„Mrtav je.”
„Ма šta kažeš! Bio je sasvim mlad, zar ne?”
„Da, imao je samo trideset godina kada je umro.”
„Od čega je umro?”
„Ne znam. Bio mi je blizak prijatelj i veoma dobar čovek.
Dolazio je ovamo i satima razgovarao sa mnom, a bio je jedan od
najboljih sagovornika koje sam ikada upoznao. Znao je da priča čak
i o slikanju, što se ne može reći za većinu slikara. Pre nekih
osamnaest meseci osećao se prilično preopterećeno poslom, i
delimično zahvaljujući mom predlogu, otišao je na neku vrstu
lutajućeg putovanja, bez ikakvog određenog cilja ili svrhe u tome.
Mislim da mu je Njujork bio prvo pristanište, ali nikada mi se nije
javio. Pre tri meseca sam dobio ovu knjigu, sa ljubaznim pismom od
engleskog lekara koji radi u Buenos Airesu, u kome je izjavio da je
lečio pokojnog gospodina Majrika tokom njegove bolesti i da je pre
smrti snažno izrazio želju da se ovaj zatvoren paket pošalje meni
nakon njegove smrti. To je bilo sve.”
„Zar nisi poslao pismo tražeći dodatne pojedinosti?”
„Razmišljao sam da to uradim. Ti bi mi savetovao da pišem
doktoru?”
„Svakako. A šta je sa knjigom?”
„Bila je zapečaćena kad sam je dobio. Ne verujem da ju je
doktor video.”
„Da li je u pitanju nešto veoma retko? Majrik je možda bio
kolekcionar?”
„Ne, mislim da ne, teško da je bio kolekcionar. No, šta misliš
o ovim ćupovima Ainua?”
„Čudni su, ali mi se dopadaju. Ali, zar mi nećeš pokazati
zaveštanje jadnog Majrika?”
„Da, da, naravno. Činjenica je da je to prilično čudna stvar, i
nisam je nikome pokazao. Ne bih ništa pričao o tome da sam na tvom
mestu. Evo ga.”
 Vilijers je uzeo knjigu i nasumično je otvorio.
„То dakle nije štampana knjiga?”, rekao je.
„Ne. To je zbirka crteža u crno-beloj tehnici mog jadnog
prijatelja Majrika.”
Vilijers je okrenuo prvu stranicu, ona je bila prazna; na drugoj
je bio kratak natpis ove sadržine:
Silet per dim universus, nec sine horrore secretus est; lucet
noctumis ignibus, chorus Aegipanum undique personatur: audiuntur
et cantus tibiarum, et tinnitus cymbalorum per oram maritimam.
Na trećoj strani je bio crtež koji je naterao Vilijersa da se prene
i pogleda Ostina; on je odsutno zurio kroz prozor. Vilijers je okretao
stranicu za stranicom, obuzet, protiv svoje volje, zastrašujućom
Valpurgijskom noći zla, neobično čudovišnog zla, koje je pokojni
umetnik prikazao sirovom crno-belom tehnikom. Obličja fauna i
satira i Aegipana poigravale su pred njegovim očima, mračni čestari,
ples na planinskom vrhu, prizori sa pustih obala, zelenih vinograda,
kraj stena i samotnih mesta, promicali su pred njim: svet pred kojim
se ljudska duša naizgled povlačila i drhtala. Vilijers je prelistao
preostale stranice; video je dovoljno, ali slika sa poslednjeg lista
privukla mu je pogled kada je već skoro bio sklopio knjigu.
„Ostine!”
„No, staje sad?”
„Znaš li ko je to?”
Bilo je to lice žene, usamljeno na beloj stranici.
„Da li znam koje to? Ne, naravno da ne znam.”
„Ја znam.”
„Koje to?”
„То je gospođa Herbert.”
„Jesi li siguran?”
„Savršeno sam siguran u to. Jadni Majrik! On je još jedno
poglavlje u njenoj istoriji.”
„Ali, šta ti misliš o crtežima?”
„Zastrašujući su. Ponovo zaključaj knjigu, Ostine. Da sam na
tvom mestu spalio bih je; ona sigurno predstavlja užasno društvo,
čak i kada se nalazi u ormariću.”
„Da, to su čudnovati crteži. Ali, pitam se, kakva bi veza mogla
postojati između Majrika i gospođe Herbert, ili, opet, kakva je veza
između nje i ovih crteža?”
„О, ko to može da kaže? Moguće je da će se završiti na ovome
i nikada nećemo to saznati, ali po mom mišljenju ta Helen Von, ili
gospođa Herbert, je tek počela. Ona će se vratiti u London, Ostine;
budi siguran u to, ona će se vratiti, i tada ćemo čuti još o njoj.
Sumnjam da će to biti baš prijatne vesti.”

VI - Samoubistva

Lord Ardžentajn je bio veoma omiljen u londonskom društvu.

Sa dvadeset godina je bio siromah, potpomognut prezimenom
istaknute porodice, ali primoran da zarađuje za život kako zna i ume,
a ni riziku najskloniji zelenaši mu ne bi pozajmili pedeset funti,
verujući da će uz svoje ime ikada uspeti da doda titulu, a svoje
siromaštvo da pretvori u veliko bogatstvo.
Njegov otac je bio dovoljno blizu izvoru blagodeti da obezbedi
pristojan život jednom članu porodice, ali sin, čak i da je primao
njegova naređenja, teško da bi dobio i toliko, a uz to nije osećao ni
sklonost ka svešteničkom pozivu. Tako se on suočio sa svetom, bez
ikakvog oklopa, osim odore diplomca koledža i oštroumnosti unuka
mlađeg sina u porodici, a sa tom opremom se nekako upustio u borbu
koja je bila podnošljiva. U dvadeset petoj godini gospodin Čarls
Obemon nalazio se u položaju čoveka koji je još u problemima i u
ratu sa svetom, ali od sedmorice koji su dolazili pre njega na visoka
mesta na porodičnom stablu, preostala su bila samo trojica.
Ova trojica su ipak bili “,u dobrom zdravlju”, ali to nije bila
zaštita protiv koplja Zulua i tifusa, i tako se jednog jutra Obemon
probudio kao lord Ardžentajn, čovek od trideset godina, koji se
suočio sa teškoćama života, i pobedio. Ta situacija gaje neopisivo
zabavila i bio je odlučan da će mu bogatstvo prijati isto onoliko
koliko mu je oduvek prijalo siromaštvo. Ardžentajn je, posle nešto
malo razmišljanja, došao do zaključka da su večere u društvu,
posmatrane kao lepa umetnost, možda bile najzabavnija zanimacija
dostupna posrnulom čovečanstvu, i tako su njegove večere postale
slavne u Londonu, a poziv za njegov sto nešto što se pohlepno
priželjkivalo.
Posle deset godina nošenja lordovske titule i organizovanja
večera, Ardžentajn je i dalje odbijao da se zamori, i dalje je
istrajavao u želji da uživa u životu, i zahvaljujući nekoj vrsti
pomodne zaraze, počeli su da ga prepoznaju kao povod radosti za
druge, ukratko, kao najbolje moguće društvo. Njegova iznenadna i
tragična smrt je, stoga, izazvala sveopšte i duboko interesovanje.
Ljudi jedva da su mogli poverovati u to, iako su držali novine sa tom
vešću pred očima, a povik o „tajanstvenoj smrti plemića” odjekivao
je ulicama.
U novinama se nalazio samo kratki članak: „lorda Ardžentajna
je jutros mrtvog pronašao njegov sluga u krajnje uznemirujućim
okolnostima. Tvrdi se kako ne može biti sumnje da je lord počinio
samoubistvo, iako se ne može pronaći nikakav motiv za taj čin.
Pokojni plemić je bio veoma poznat u društvu i jako omiljen zbog
svog srdačnog ponašanja i velikodušne gostoprimljivosti. Njega će
naslediti...”
Pojedinosti su se postepeno obelodanile, ali slučaj je i dalje
ostao tajanstven. Glavni svedok pri istrazi bio je pokojnikov sluga,
koji je rekao da je prethodne večeri njegov pokojni gospodar
Ardžentajn večerao sa damom visokog društvenog položaja, čije ime
se nagađalo u novinskim izveštajima. Oko jedanaest sati se lord
Ardžentajn vratio, i obavestio svog čoveka da mu njegove usluge
neće biti potrebne do narednog jutra.
Malo kasnije je sluga slučajno prošao kroz hol i bio donekle
zaprepašćen, videvši kako njegov gospodar tiho izlazi na prednja
vrata. Bio je skinuo svoje večernje odelo i bio odeven u lovačku
jaknu i pantalone do kolena, a na glavi je imao plitak smeđi šešir.
Sluga nije imao razloga da pretpostavi kako ga je lord Ardžentajn
video, pa, iako je njegov gospodar retko izlazio kasno, nije mnogo
mislio o tome do sledećeg jutra, kada je pokucao na vrata njegove
spavaće sobe u petnaest do devet, kao i obično.
Nije bilo odgovora i, nakon što je pokucao još dva ili tri puta,
ušao je u sobu i video telo lorda Ardžentajna pod uglom nagnuto ka
napred, kraj donjeg dela kreveta. Video je da je njegov gospodar
čvrsto vezao uže za jedan stub koji je držao baldahin iznad kreveta
i, pošto je napravio omču i navukao je sebi oko vrata, nesrećni čovek
se mora biti odlučno bacio napred, da polako umre od davljenja. Bio
je obučen u lagano odelo u kom ga je sluga video da izlazi, a doktor
koga su pozvali, proglasio je da je smrt nastupila pre više od četiri
sata. Svi dokumenti, pisma i ostalo izgledali su u savršenom redu, i
nije pronađeno ništa što bi i na najzaobilazniji način ukazivalo na
ikakav, bilo mali ili veliki skandal. To je bilo sve što se tiče dokaza;
ništa se više nije moglo otkriti. Nekoliko ljudi je prisustvovalo
večernjoj zabavi na kojoj je bio i lord Ardžentajn, i svima njima je
delovalo da je on u svom uobičajenom srdačnom raspoloženju.
Sluga je zaista i rekao da je pomislio kako je njegov gospodar
delovao pomalo uzbuđeno kada je došao kući, ali je priznao da je
promena u njegovom držanju bila veoma mala, zapravo, jedva
primetna. Delovalo je uzaludno tražiti bilo kakav povod i opšte je
prihvaćena pretpostavka da je lorda Ardžentajna iznenadno obuzela
akutna samoubilačka manija.
Stvari su, ipak, stajale drugačije kada su kroz tri nedelje još tri
gospodina, od kojih jedan plemić, a dvojica ljudi na istaknutom
položaju i dobrog imovnog stanja, žalosno skončali na skoro
potpuno isti način. Lord Svonli je pronađen jednog jutra u svojoj
garderobi obešen na vešalicu u zidu, a gospodin Kolijer-Stjuart i
gospodin Heriz su odabrali da umru kao lord Ardžentajn. Ni u
jednom slučaju nije bilo objašnjenja; nekoliko prostih činjenica; živ
čovek uveče, a leš pocrnelog i nadutog lica ujutro. Policija je bila
primorana da prizna sebi kako nije u stanju da izvrši hapšenje ili
objasni grozna ubistva u Vajtčepelu; ali pred užasnim
samoubistvima na Pikadiliju i Mejferu ona je bila zbunjena, pošto ni
puko divljaštvo, koje je poslužilo kao objašnjenje zločina na 1st
Endu, nije moglo da bude od koristi u slučajevima na Vest Endu.
Svaki od ovih ljudi koji se odlučio da umre mučnom i sramnom
smrću bio je bogat, uspešan i po svemu sudeći u dobrim odnosima
sa svetom oko sebe, a ni najpažljivijim istraživanjem nije moglo da
se dođe ni do naznake nekog nagoveštaja prikrivenog motiva ni u
jednom od slučajeva. Užas je visio u vazduhu, i ljudi su zagledali
jedni drugima u lice kada bi se sreli, i svaki se pitao da li će onaj
drugi biti žrtva u petoj neopisivoj tragediji. Novinari su uzaludno
tragali za materijalom za svoje beležnice na osnovu kog bi započeli
priče o proteklim zbivanjima; a u mnogim kućama su jutarnje novine
otvarane uz osećaj jeze; niko nije znao kada ili gde će nesreća sledeći
put da udari.
Nedugo posle poslednjeg od ovih strašnih događaja, Ostin je
došao u posetu gospodinu Vilijersu. Radoznalo je iščekivao da sazna
da li je Vilijers uspeo da pronađe neke nove tragove gospođe
Herbert, bilo preko Klarka ili preko drugih izvora, i postavio je to
pitanje nedugo pošto je seo.
,,Ne,” rekao je Vilijers, „pisao sam Klarku, ali on je ostao
nepopustljiv po ovom pitanju, pa sam pokušao preko drugih kanala,
ali bez ikakvog rezultata. Ne mogu da otkrijem šta je bilo sa Helen
Von nakon što je otišla iz Pol Strita, ali mislim da je sigurno otišla u
inostranstvo. Istinu govoreći, Ostine, nisam obraćao mnogo pažnje
na ovu temu u poslednjih nekoliko nedelja; blisko sam poznavao
sirotog Heriza, i njegova grozna smrt je za mene bila veliki šok,
veliki šok.”
„Nije mi teško da poverujem u to,” ozbiljno je odgovorio
Ostin, „ti znaš da je Ardžentajn bio moj prijatelj. Ako se dobro
sećam, razgovarali smo o njemu onaj dan kada si navratio u moje
odaje.”
„Da; bilo je to u vezi one kuće u Ešli Stritu, kuće gospođe
Bomont. Rekao si nešto o tome kako je Ardžentajn večerao tamo.”
„Baš tako. Naravno da ti znaš da je Ardžentajn tamo večerao
one noći pre pre svoje smrti.”
„Ne, to nisam čuo.”
„О, da; ime nije otkriveno novinarima da bi se poštedela
gospođa Bomont. Ardžentajn joj je bio veoma drag i kažu da je neko
vreme posle toga bila užasno potresena.1'
Čudan izraz se pojavio na Vilijersovom licu; izgledalo je da se
ne može odlučiti da li da nešto kaže ili ne. Ostin je ponovo počeo da
govori.
„Nikada nisam iskusio takav osećaj užasa kao kada sam čitao
izveštaj o Ardžentajnovoj smrti. Nisam to tada razumeo, a ne
razumem ni sad. Dobro sam ga poznavao i bilo kakav mogući razlog
koji je on mogao imati ili bilo ko od onih ostalih kad smo već kod
toga da se hladnokrvno odluči da umre na tako grozan način,
potpuno prevazilazi moje razumevanje. Ti znaš kako ljudi brbljaju o
karakteru drugih ljudi u Londonu, i možeš biti siguran da bi bilo
kakav tajni skandal ili prikriveno zlodelo bili izneti na svetio dana u
slučaju kao što je ovaj; ali ništa slično se nije dogodilo. Što se tiče
teorije o maniji, to je naravno veoma dobro za mrtvozornika i
njegovu procenu, ali svako zna da je sve to besmislica.
Samoubilačka manija nije isto što i male boginje.”
Ostin je utonuo u tmurno ćutanje. Vilijers je takođe sedeo u
tišini, posmatrajući svog prijatelja. Izraz neodlučnosti još mu je
lebdeo na licu; izgledalo je kao da odmerava svoje misli i dovodi ih
u ravnotežu, a ta razmatranja navodila su ga da ćuti. Ostin je pokušao
da izbaci iz misli sećanje na tragedije toliko beznadežno zamršene
kao Dedalov lavirint, i počeo je da govori ravnim glasom o
prijatnijim događajima i aktuelnim dogodovštinama.
„Та gospođa Bomont,” rekao je, „о kojoj smo govorili je
postigla veliki uspeh; zauzela je London skoro najuriš. Sreo sam je
pre neko veće kod Fulemovih; ona je zaista izuzetna žena.”
„Upoznao si gospođu Bomont?”
„Da, ona ima pravu dvorsku svitu oko sebe. Mogla bi se
opisati kao veoma zgodna, rekao bih, a ipak ima nečega u njenom
licu što mi se ne dopada. Crte lica su delikatne, ali njegov izraz je
čudan. Sve vreme sam gledao u nju, i posle toga, kada sam išao kući,
imao sam interesantan osećaj da mi je sam taj izraz ne neki način
poznat.”
„Mora da si je video u pozorištu.”
 „Ne, siguran sam da nikada pre u životu nisam video tu ženu;
to je ono što stvar čini tako zbunjujućom. A čvrsto sam uveren da
nikada nisam video nikoga poput nje; ono što sam osetio bila je neka
vrsta nejasne i daleke uspomene, nejasne, ali istrajne. Jedino
iskustvo sa kojim to mogu da uporedim je čudno osećanje koje
čovek ponekad ima u snu, kada se fantastični gradovi i neverovatne
zemlje i fantomske ličnosti čine poznatim i uobičajenim.”
Vilijers je klimnuo glavom i besciljno se osvrnuo po sobi,
možda u potrazi za nečim na šta bi mogao da skrene razgovor.
Pogled mu se spustio na stari sanduk donekle sličan onome u kom
je čudno umetnikovo zaveštanje ležalo skriveno ispod zaštitnog
omotača.
„Da li si pisao doktoru u vezi sirotog Majrika?”, upitao je.
„Da, pisao sam tražeći sve pojedinosti o njegovoj bolesti i
smrti. Ne očekujem da ću dobiti odgovor u sledeće tri nedelje ili
mesec dana. Mislim da sam isto tako mogao pitati i da li je Majrik
poznavao Engleskinju koja se preziva Herbert, i ako jeste, da li bi
mi doktor mogao dati neku informaciju o njoj. Veoma je moguće da
je Majrik naišao na nju u Njujorku, Meksiku ili San Francisku;
nemam predstave o domašaju ili pravcu njegovih putovanja.”
„Da, a veoma je moguće i da ta žena ima više od jednog
imena.”
„Tačno. Želeo bih da sam se setio i zatražio od tebe da mi
pozajmiš njen portret koji imaš. Mogao sam da ga pošaljem uz svoje
pismo doktoru Metjuzu.”
„Ра i mogao si; to mi uopšte nije palo na pamet. Slušaj! Šta to
ti momci viču?”
Dok su dvojica ljudi razgovarali, nejasni zvuk vikanja
postepeno se pojačavao. Zvuk je dopirao sa istoka i razlegao se niz
Pikadili, prilazeći sve bliže i bliže, prava bujica zvuka; preplavljivala
je obično tihe ulice, i pretvorila svaki prozor u okvir za poneko lice,
radoznalo ili uzbuđeno. Povici i glasovi su dopirali, odjekujući uz
tihu ulicu u kojoj je Vilijers živeo, postajući razgovetniji kako su se
primicali i, kada je Vilijers postavio pitanje, sa pločnika se začuo
odgovor:
„Užasi sa Vest Enda; još jedno užasno samoubistvo; sve
pojedinosti!”
Ostin je jurnuo niz stepenice, kupio novine i pročitao članak
Vilijersu dok se galama na ulici naizmenično pojačavala i jenjavala.
Prozor je bio otvoren a vazduh kao da je bio ispunjen bukom i
strahom.
„Još jedan plemić je pao kao žrtva užasne epidemije
samoubistava koja je u poslednjih mesec dana zavladala Vest
Endom. Gospodin Sidni Krešou, od Stouk Hausa u Fulemu, i Kings
Pomeroja u Devonu, pronađen je posle duge potrage kako visi
obešen sa grane drveta u svom vrtu danas u jedan čas popodne.
Preminuli gospodin je prošle večeri večerao u Karlton klubu i
izgledalo je da je raspoložen i zdrav kao i obično. Izašao je iz kluba
oko deset časova, i malo kasnije je viđen kako opušteno hoda Sent
Džejms Stritom. Njegovom kretanju se nakon ovoga ne može ući u
trag. Po otkrivanju tela, smesta je pozvana medicinska pomoć, ali
smrt je očigledno bila već odavno nastupila. Koliko je poznato,
gospodin Krešou nije imao nikakvih problema ni razloga za strah.
Ovo tragično samoubistvo biće upamćeno kao peto iste vrste u
mesec dana. Zvaničnici iz Skotland Jarda ne mogu da ukažu ni na
kakvo objašnjenje ovih jezivih događaja.”
Ostin je spustio novine u nemom užasu.
„Sutra ću otići iz Londona,” rekao je, „ovo je grad košmara.
Kako je ovo grozno, Vilijerse!”Gospodin Vilijers je sedeo pored
prozora ćutke gledajući napolje na ulicu. Pažljivo je slušao novinski
izveštaj, i na njegovom licu nije više bilo nagoveštaja neodlučnosti.
„Sačekaj malo, Ostine,” odvratio je, „odlučio sam se da
pomenem jednu sitnicu koja se dogodila sinoć. Rekli su, čini mi se,
da je Krešou poslednji put viđen živ u Sent Džejms Stritu malo posle
deset časova?”
„Da, mislim da je tako. Pogledaću ponovo. Da, potpuno si u
pravu.”
„Upravo tako. Dakle, u mogućnosti sam da u svakom slučaju
osporim tu izjavu. Krešou je viđen posle toga; zapravo znatno
kasnije.”
„Kako ti to znaš?”
„Pošto se desilo da sam lično video Krešoua oko dva sata posle
ponoći.”
„Video si Krešoua? Ti, Vilijerse?”
„Da, video sam ga sasvim jasno; zaista, bili smo udaljeni samo
nekoliko metara.”
„Gde si ga, za ime sveta, video?”
„Nedaleko odavde. Video sam ga u Ešli Stritu. Upravo je
izlazio iz kuće.”
„Da li si primetio koja je to kuća bila?”
„Da. Bila je to kuća gospođe Bomont.”
„Vilijerse! Razmisli o tome što kažeš; sigurno je u pitanju neka
greška. Kako bi Krešou mogao da bude u kući gospođe Bomont u
dva sata ujutro? Sigurno, sigurno si sanjao, Vilijerse; uvek si bio
dosta podložan mašti.”
„Ne, bio sam sasvim dovoljno budan. Čak i da sam sanjao kao
što kažeš, ono što sam video i te kako bi me razbudilo.”
„Šta si video? Šta si to video? Da li je bilo nečega čudnog u
vezi Krešoua? Ne mogu da verujem u to, to je nemoguće.”
„Ра, ako želiš, reći ću ti šta sam video, ili ako ti se tako više
sviđa, šta mislim da sam video, a ti možeš da proceniš sam.”
„Vrlo dobro, Vilijerse.”
Žagor i buka sa ulice su utihnuli, iako je, s vremena na vreme,
povik još dopirao iz daljine, a teška, olovna tišina delovala je kao
ona tišina koja zavlada posle zemljotresa ili oluje. Vilijers se
okrenuo od prozora i počeo da govori.
„Prošle noći sam bio u kući blizu Ridžents Parka, i kada sam
izašao, poželeo sam da prošetam do kuće umesto da uzmem kočiju.
Bila je vedra i dosta prijatna noć, i posle nekoliko minuta hoda, na
ulicama nije više bilo skoro nikoga osim mene. Zanimljivo je to,
Ostine, biti sam u Londonu noću, dok se gasne svetiljke pružaju pred
tobom u daljinu, i ta mrtva tišina, a zatim možda usledi jurnjava i
zveket kočija po kamenom pločniku, dok varnice sevaju ispod
konjskih kopita.
Išao sam dosta žustro, pošto sam se osetio pomalo umorno od
toga što sam napolju sam u noći, i kada su časovnici otkucali dva
sata, skrenuo sam u Ešli Strit, pošto mi je ona, kao što znaš, usput.
U ulici je bilo tiše nego ikad pre, a svetla je bilo manje; sve u svemu,
izgledalo je mračno i sumorno, kao u zimu u šumi. Prešao sam
otprilike pola dužine ulice kad sam čuo kako se vrata veoma blago
zatvaraju i prirodno je da sam pogledao koje to napolju kao i ja u
tako pozni sat. Sticajem okolnosti, jedna ulična svetiljka je sasvim
blizu kuće o kojoj se radi, i video sam čoveka koji je stajao na
stepenicama.
Upravo je zatvorio vrata i bio je licem okrenut ka meni, i
odmah sam prepoznao Krešoua. Nikada se nisam toliko poznavao sa
njim da bismo razgovarali, ali sam ga često viđao, i siguran sam da
nisam pogrešno video ko je taj čovek. Gledao sam u njegovo lice na
trenutak, a onda se priznaću ćelu istinu dao u silovit trk, i nastavio
tako dok se nisam našao iza svojih vrata.”
„Zašto?”
„Zašto? Jer mi se krv zaledila kada sam video čovekovo lice.
Nisam mogao ni da pretpostavim da takva mešavina paklenih strasti
može da se promoli kroz bilo kakve ljudske oči; skoro sam se
onesvestio gledajući u njih. Znao sam da sam pogledao u oči
izgubljene duše, Ostine, spoljašnjost čoveka je zadržana, ali unutra
se nalazio čitav pakao. Pomamna požuda i mržnja koja je bila poput
vatre, gubitak svake nade i užas koji kao da je glasno vrištao u noć,
iako su zubi bili stegnuti, bili su prisutni na njegovom licu,
ispunjenom crnilom očaja. Siguran sam da me nije video; on nije
videoništa što ti ili ja možemo da vidimo, ali ono što je on video,
nadam se da mi nikada nećemo. Ne znam kada je umro;
pretpostavljam za sat vremena, ili možda dva, ali kada sam prošao
Ešli Stritom i čuo vrata kako se zatvaraju, taj čovek više nije
pripadao ovome svetu; to što sam pogledao bilo je lice đavola.”
U sobi je nastala tišina kada je Vilijers prestao da govori.
Svetio je slabilo, a sva gungula od pre sat vremena, potpuno se
utišala. Ostin je pognuo glavu po završetku priče, i rukama je pokrio
oči.
„Šta bi to moglo da znači?”, najzad je rekao.
„K.0 zna, Ostine, ko zna? To su mračne stvari, ali mislim da je
bolje da sve zadržimo između nas, u svakom slučaju bar za sada.
Proveriću mogu li išta da saznam o toj kući preko privatnih izvora
informacija, i ako mi se išta razjasni, obavestiću te o tomc.”

VII - Susret u Sohou

Tri nedelje kasnije, Ostin je dobio poruku od Vilijersa, u kojoj

je tražio da navrati do njega tog ili sledećeg popodneva. On je
odabrao da to uradi što pre, i zatekao Vilijersa kako, kao i obično
sedi kraj prozora, naizgled izgubljen u premišljanju o tromom
saobraćaju dole na ulici. Pored njega je stajao sto od bambusa,
izvanredno lepa stvar, ukrašena pozlatom i neobičnim oslikanim
prizorima, a na njemu je bila gomila papira, poređana i poravnata
uredno, kao stvari u kancelariji gospodina Klarka.
„Dakle, Vilijerse, da li si došao do ikakvih otkrića u poslednje
tri nedelje?” .
„Mislim da jesam; imam ovde jednu ili dve zabeleške koje mi
se čine neobičnim, a tu je i jedna izjava na koju ću ti skrenuti
pažnju.”
„Ti se dokumenti odnose na gospođu Bomont? Da li je čovek
koga si video da stoji na pragu kuće one noći zaista bio Krešou?”
„Što se toga tiče, moja uverenost ostaje nepromenjena, ali ni
moja istraživanja ni njihovi rezultati nemaju nikakve posebne veze
sa gospodinom Krešouom. U mojim istraživanjima pojavila se jedna
čudna stavka. Saznao sam koje gospođa Bomont!”
„Kako to misliš? Ko je ona?”
„Mislim da je ti i ja bolje poznajemo pod drugim
prezimenom.”
„Koje je to prezime?”
 „Herbert.”
„Herbert!” Ostin je ponovio reč, omamljen od zaprepašćenja.
„Da, gospođa Herbert iz Pol Strita, Helen Von iz ranijih
dogodovština, meni nepoznatih. Imao si razloga da prepoznaš izraz
na njenom licu; kada se vratiš kući pogledaj lice u Majrikovoj knjizi
užasa, i znaćeš izvor svojih sećanja.”
„А ti imaš dokaz za ovo?”
„Da, najbolji mogući; video sam gospođu Bomont ili bi trebalo
da kažemo gospođu Herbert?”
„Gde si je video?”
„Na mestu gde bi se teško moglo očekivati da vidiš damu koja
živi u Ešli Stritu na Pikadiliju. Video sam je kako ulazi u neku kuću
u jednoj od najopakijih i najozloglašenijih ulica u Sohou. Zapravo,
došao sam u zakazano vreme i mesto, iako nisam imao zakazan
sastanak sa njom, a ona je bila tačna i što se tiče vremena i mesta.”
„Sve to deluje sasvim čudesno, ali ne mogu to nazvati i
neverovatnim. Mora da se sećaš, Vilijerse, da sam ja video tu ženu
u običnoj zanimaciji londonskog društva, dok razgovara i smeje se,
i pijucka kafu u običnoj dnevnoj sobi sa običnim ljudima. Ali, ti znaš
o čemu govoriš.”
„Znam; nisam sebi dopustio da me zavedu nagađanja ili
uobrazilja. Nisam mislio da tražim gospođu Herbert kad sam tražio
gospođu Bomont u mračnim vodama londonskog života, ali tako je
ispalo.”
„Sigurno si išao na čudna mesta, Vilijerse.”
„Da, bio sam na veoma čudnim mestima. Bilo bi beskorisno,
znaš, ići u Ešli Strit, i tražiti od gospođe Bomont da mi u kratkim
crtama iznese svoj dosadašnji život. Ne; pretpostavljajući, kao što
sam morao da pretpostavim, da njena prošlost nije baš najčistija, bilo
bi prilično sigurno da je u nekom prošlom vremenu ona morala da
se kreće u društvenim krugovima koji nisu toliko prefinjeni kao ovi
u kojima se kreće danas. Ako vidiš blato na površini potoka, možeš
biti siguran da je ono nekada ležalo na njegovom dnu. Otišao sam
na dno.
 Uvek sam voleo da zalazim u Čudnu ulicu da bih se zabavio,
i otkrio sam da je moje poznavanje tog mesta i njegovih stanovnika
veoma korisno. Možda nema potrebe da kažem kako moji prijatelji
nikada nisu čuli za prezime Bomont, a kako ja nikada nisam video
dotičnu damu, i uopšte nisam mogao da je opišem, morao sam da
organizujem posao na drugačiji način. Ljudi me tamo poznaju; bio
sam u mogućnosti da nekima od njih, s vremena na vreme, učinim
uslugu, tako da im nije smetalo da mi daju informacije; oni su svesni
da ja nemam nikakvu ni direktnu ni indirektnu vezu sa Skotland
Jardom. Ipak, morao sam da zabacim mnogo udica, pre nego što sam
dobio šta sam želeo, a kada sam izvukao ribu nisam ni na trenutak
pretpostavio da je to riba koju sam tražio. Ali, slušao sam ono što mi
je rečeno iz urođene sklonosti ka nepotrebnim informacijama i došao
sam u posed veoma interesantne priče, iako, kako sam zamišljao, ne
one priče za kojom sam tragao. Ali, bilo je tako. Pre nekih pet ili šest
godina, žena koja se preživala Rejmond iznenada se pojavila u kraju
o kome govorim.
Opisali su mi je kao veoma mladu, verovatno ne stariju od
sedamnaest ili osamnaest godina, veoma zgodnu, i izgledala je kao
da je došla sa sela. Pogrcšio bih ako bih rekao da je pronašla pravo
okruženje za sebe, došavši baš u tu gradsku četvrt ili družeći se sa
tim ljudima, pošto prema onome što mi je rečeno, smatrao bih i
najgoru jazbinu u Londonu previše dobrom za nju. Osoba od koje
sam dobio informacije, kao što i možeš da pretpostaviš, ne baš
moralni čistunac, drhtala je i osećala mučninu dok mi je pričala o
bezimenim beščašćima koja se toj ženi stavljaju na račun. Pošto je
tu proživela godinu dana, ili možda malo više, nestala je iznenadno
kao što se i pojavila, i oni više nisu ništa čuli njoj otprilike do
vremena kada se desio slučaj u Pol Stritu.
Isprva je dolazila do svog starog boravišta samo uzgredno,
zatim češće, najzad se tu naselila kao nekada, i ostala šest ili osam
meseci. Nema koristi da ulazim u pojedinosti života koji je ta žena
vodila; ako želiš pojedinosti možeš pogledati u Majrikovo
zaveštanje. Ti crteži nisu napravljeni na osnovu njegove mašte. Ona
je ponovo nestala, i ljudi iz tog kraja nisu je videli do pre nekoliko
meseci unazad. Moj dojavljivač rekao mi je da je iznajmila neke
sobe u kući na koju mi je pokazao, a u te sobe je imala naviku da
dolazi dva ili tri puta nedeljno, i uvek u deset sati ujutro.
Došao sam do zaključka da će se jedna od tih poseta dogoditi
određenog dana pre nekih sedmicu dana, i u skladu sa tim, uspeo
sam da budem na straži sa svojim vodičem u petnaest do deset, a
dama se pojavila tačno u očekivani sat. Moj prijatelj i ja smo stajali
u prolazu, malo izmaknuti od ulice, ali ona nas je videla i uputila mi
pogled za koji će mi trebati mnogo vremena da ga zaboravim. Taj
pogled mi je bio sasvim dovoljan; znao sam da je gospođa Rejmond
bila gospođa Herbert; što se tiče gospođe Bomont, ona mi je bila
potpuno nestala iz misli. Ušla je u kuću, a ja sam stražario do četiri
po podne kada je izašla, i zatim je pratio.
Bilo je to dugačko gonjenje, i morao sam da budem veoma
pažljiv i držim se daleko iza nje, a ipak je ne izgubim iz vida. Odvela
me dole do Stranda, pa zatim do Vestminstera, a zatim uz Sent
Džejms Strit, i duž Pikadilija. Osetio sam nelagodu kada je skrenula
u Ešli Strit; pomisao da je gospođa Herbert gospođa Bomont pala mi
je na um, ali je to delovalo previše nemoguće da bi bilo istinito.
Čekao sam na uglu, sve vreme je držeći na oku, i posebno sam se
pobrinuo da zapamtim kuću kod koje se zaustavila. Bila je to kuća
sa živopisnim zavesama, kuća cvetova, kuća iz koje je Kješou izašao
one noći kada se obesio u vrtu. Upravo sam krenuo, došavši do svog
otkrića, kada sam video praznu kočiju kako dolazi iza ugla i prilazi
kući, pa sam došao do zaključka da gospođa Bomont izlazi da se
provoza, i bio sam u pravu. Tu sam, kako se desilo, sreo čoveka kog
poznajem, i stajali smo razgovarajući nedaleko od kočije, kojoj sam
bio okrenut leđima. Nismo tako proveli duže od deset minuta kada
je moj prijatelj skinuo šešir, a ja sam se okrenuo i video damu koju
sam pratio celog dana.
„Kо je to?”, upitao sam, a njegov odgovor je bio: „Gospođa
Bomont; ona živi u Ešli Stritu.” Naravno da posle toga nije moglo
biti sumnje. Ne znam da li me je videla, ali mislim da nije. Odmah
sam otišao kući i, razmotrivši stvar, pomislio da imam dovoljno
dobar slučaj da ga iznesem pred Klarka.”
 „Zašto pred Klarka?”
„Zato što sam siguran da je Klark u posedu nekih činjenica o
ovoj ženi, činjenica o kojima ja ništa ne znam.”
„Ра, šta dalje?1'
Gospodin Vilijers se zavalio u svojoj stolici i na trenutak
zamišljeno gledao u Ostina pre nego što je odgovorio:
„Moja zamisao je bila da bi Klark i ja trebalo da navratimo kod
gospođe Bomont.”
„Valjdà nikada ne bi otišao u takvu kuću, ne tek tako? Ne, ne
Vilijerse, ne možeš to da uradiš. Osim toga, razmisli, kakav
rezultat...”
„Uskoro ću ti reći. Reći ću ti sada i da se moje informacije ne
završavaju ovim; one su upotpunjene na neobičan način.”
„Pogledaj ovaj uredni svežanj rukopisa; stranice su označene,
vidiš, a potrudio sam se i da ga ljubazno okitim crvenom vrpcom u
koju je povezan. Deluje skoro službeno, zar ne? Malo ga pogledaj,
Ostine. To je izveštaj o zabavama gospođe Bomont koje je upriličila
svojim biranim gostima. Čovek koji je ovo napisao izvukao se živ,
ali ne verujem da će poživeti još mnogo godina. Doktori su mu rekli
da je sigurno preživeo neki težak šok za živce.”
Ostin je uzeo rukopis, ali ga uopšte nije pročitao. Dok je
nasumično otvarao uredno složene strane, pogled mu je privukla
jedna reč i rečenica koja je sledila za njom; i osećajući stezanje u
srcu, pobelelih usana i dok mu je hladan znoj tekao sa čela kao voda,
ispustio je papire iz ruku.
„Skloni ovo, Vilijerse, nikada nemoj ponovo da govoriš o
tome. Da li si ti od kamena, čoveče? Pa, jeza i užas same smrti, misli
čoveka koji stoji na oštrom jutarnjem vazduhu sam na crnoj
platformi, vezan, dok mu zvuk zvona odjekuje u ušima, i dok čeka
grubi zveket povlačenja poluge vešala, nisu ništa u poređenju sa
ovim. Ja to neću čitati; nikada više ne bih spavao.”
„Vrlo dobro. Mogu da zamislim šta si video pred sobom. Da;
to je dovoljno strašno; ali najzad, to je stara priča, stara misterija koja
se odigrava u naše vreme, i na maglovitim ulicama Londona, umesto
u vinogradima i maslinicima.
Znamo šta se dogodilo onima koji su imali prilike da vide
velikog boga Pana, i onima koji su dovoljno mudri da znaju da su
svi simboli simboli nečega, a ne ničega. To je zaista izuzetan simbol
kojim ljudi odavno prekrivaju svoje znanje o najstrašnijim,
najtajnijim silama koje se nalaze u srži svih stvari; silama pred kojim
duša čoveka mora uvenuti i umreti i pocrneti, kao što njegovo telo
pocrni pod udarom električne struje. Takve sile ne mogu se
imenovati, ne mogu se izgovoriti, ne mogu se zamisliti osim pod
pokrovom simbola, simbola koji većini nas izgleda kao zastarela,
pesnička maštarija, a nekima kao glupava priča.
Ti i ja smo u svakom slučaju spoznali nešto od strave koja
može da se skriva u tajnom mestu života, i ispoljava kroz ljudsko
telo; koja, budući bez oblika, uzima za sebe oblik. O, Ostine, kako
je to moguće? Kako to da samo sunčevo svetio ne pocrni pred ovim,
tvrda zemlja se ne rastopi i proključa pod takvim teretom?”
Vilijers je koračao napred i nazad po sobi, a po čelu su mu
izbile graške znoja. Ostin je neko vreme sedeo u tišini, ali Vilijers je
video kako se krsti.
„Ponovo te pitam, Vilijerse, ti valjda nikada ne bi otišao u
takvu kuću tek tako? Nikada ne bi izašao živ.”
„Da, Ostine, izaći ću živ ja, i Klark sa mnom”
„Kako to misliš? Ti ne možeš, ne bi se usudio...”
„Sačekaj trenutak. Vazduh je bio veoma svež i prijatan tog
jutra; pirkao je vetrić, čak i kroz ovu zagušljivu ulicu i pomislio sam
kako bih voleo da prošetam. Pikadili se pružao preda mnom kao čist,
jasan vidik, a sunce je sijalo na kočijama i uznjihanim listovima u
parku. Bilo je to radosno jutro; i ljudi i žene gledali su u nebo i
osmehivali se dok su išli za svojim poslom ili zadovoljstvom, a vetar
je živahno duvao, kao preko livada i mirisnih čestara vresa. Ali ja
sam nekako izašao iz užurbanosti i radosti i zatekao se kako polako
idem tihom, sumornom ulicom, u kojoj naizgled kao da nije bilo
sunčevog sjaja ni vazduha, i gde su retki prolaznici oklevali u hodu
i neodlučno se zadržavali po ćoškovima i prolazima.
 Išao sam dalje, jedva poznajući gde idem ili šta radim tu, ali
osećajući se primorano, kao što čovek ponekad biva, da istražujem
još dalje, sa nejasnom zamisli o dostizanju nekog nepoznatog cilja.
Tako sam odmicao uz ulicu i zapazio mali kiosk pored mlekare,
čudeći se nedoslednoj zbrci od jeftinih lula, crnog duvana, slatkiša,
novina i zbirki komičnih pesama nabacanih jednih preko drugih u
uskom prostom jednog i jedinog izloga.
Mislim da je drhtaj jeze koji me iznenada prožeo bio ono što
me prvo upozorilo da sam pronašao ono što sam tražio. Pogledao
sam sa pločnika i zastao ispred prašnjave prodavnice, iznad koje je
natpis izbledeo, i na kojoj su crvene cigle, uzidane pre dvesta godina,
pocrnele; na kojoj su prozori na sebi sakupili prašinu nebrojenih
zima. Video sam ono što mi je trebalo; ali mislim da je prošlo pet
minuta pre nego što sam se sabrao i uspeo da uđem unutra i zatražim
to hladnim glasom i mirnog lica.
Mislim da je čak i tada moralo biti drhtaja u mom glasu, pošto
me starac, koji je izašao iz mračne sobe i počeo da sporo pretura po
svojoj robi, čudno gledao dok je vezivao paketić. Platio sam koliko
je tražio, i stajao naslonjen na tezgu, uz čudno oklevanje da uzmem
ono što sam kupio i odem. Pitao sam kako ide posao, i saznao da je
prodaja loša i da se zarada žalosno umanjila; ali, opet, ulica nije
onakva kao što je bila pre nego što je saobraćaj preusmeren iz nje, a
to se dogodilo pre četrdeset godina, ’upravo pre nego što će moj otac
umreti,’ rekao je on. Najzad sam izašao i krenuo hitrim koracima;
bila je to zaista nevesela ulica i bilo mi je drago da se vratim u gužvu
i buku. Da li bi želeo da vidiš šta sam kupio?”
Ostin ništa nije rekao, nego je polako klimnuo glavom; i dalje
je izgledao bled i kao da mu je muka. Vilijers je izvukao fioku iz
stola od bambusa, i pokazao Ostinu dugački namotaj konopa,
čvrstog i novog; a na jednom kraju je bila omča.
„То je najbolje upredeno uže,” rekao je Vilijers, „baš onakvo
kakvo su nekada pravili, rekao mi je čovek. Nema ni centimetra jute
sa kraja na kraj.”
Ostin je čvrsto stegnuo zube, i zagledao se u Vilijersa,
postajući sve bleđi dok gaje gledao.
 „Nećeš to uraditi.”, najzad je promrmljao.
„Nećeš isprljati ruke krvlju. Bože moj!”, uzviknuo je sa
nenadanom žestinom.
„Nije moguće da to nameravaš, Vilijerse, da učiniš sebe
dželatom?”
„Ne. Ponudiću joj izbor, i ostaviti Helen Von samu sa ovim
užetom u zaključanoj sobi na petnaest minuta. Ako to bude završeno
kada uđemo unutra, pozvaću najbližeg policajca. To je sve.”
„Sada moram da idem. Ne mogu ovde da ostanem više ni
malo; ne mogu ovo da podnesem. Laku noć.”
„Laku noć, Ostine.”
Vrata su se zatvorila, ali su se sledećeg trenutka ponovo
otvorila, i na njima je, bled i avetinjskog izgleda, ponovo stajao
Ostin.
„Zaboravio sam,” rekao je, „da imam nešto da ti kažem. Dobio
sam pismo od doktora Hardinga iz Buenos Airesa. Kaže da je lečio
Majrika tri sedmice pred njegovu smrt.”
„I da li kaže šta gaje odnelo u naponu životne snage? Nije to
bila groznica?”
„Ne, nije bila groznica. Prema doktorovim rečima, bio je to
potpuni kolaps celog sistema, verovatno uzrokovan nekim žestokim
šokom. Ali on tvrdi da pacijent nije hteo ništa da mu kaže, i da je
stoga imao poteškoća u lečenju.”
„Ima li još nešto?”
„Da. Doktor Harding završava svoje pismo rečima: ’Mislim
da su ovo sve informacije koje Vam mogu dati o Vašem sirotom
prijatelju. Nije bio dugo u Buenos Airesu, i jedva da je ikoga
poznavao, izuzev jedne osobe koja nije baš najboljeg karaktera, i u
međuvremenu je otputovala gospođe Von.”

VIII - Fragmenti

(Među dokumentima poznatog lekara, doktora Roberta

Metisona, iz Ešli Strita na Pikadiliju, koji je iznenadno preminuo od
srčane kapi početkom 1892. godine, pronađen je list rukopisa,
prekriven mrljama od pera. Te beleške su na latinskom, uglavnom u
skraćenicama, i očigledno su napravljene u velikoj žurbi. Rukopis je
dešifrovan tek uz mnogo teškoća, a neke reči su do sada izmakle
svim naporima stručnjaka koji su uposleni na njihovom tumačenju.
Datum ’XXV jul 1888.’ upisan je u desnom uglu u dnu rukopisa.
Ovo što sledi je prevod rukopisa doktora Metisona.)
„Da li će nauka imati koristi od ovih kratkih beleški ako budu
mogle da se objave, ja ne znam, ali dosta sumnjam u to. Ali sigurno
je da ja nikad ne bih preuzeo odgovornost da objavim ili sa drugima
podelim nijednu reč od ovoga što je ovde napisano, ne samo zbog
mog obećanja koje sam bez razmišljanja dao ovim dvema osobama
koje su prisutne, nego i zbog toga što su pojedinosti previše
odvratne. Verovatno je da ću, nakon zrelog razmatranja, i
odmeravanja dobra i zla u takvom postupku, jednog dana uništiti
ovaj papir, ili ga bar ostaviti zapečaćenog mom prijatelju D.,
verujući u njegovu diskreciju, da ga upotrebi ili spali, kako nađe za
shodno.”
„Kao što je i priličilo, učinio sam sve što sam znao i umeo da
budem siguran kako nisam ni na koji način obmanut. Isprva
zapanjen, jedva da sam mogao da razmišljam, ali kroz jedan minut
bio sam siguran da mi je puls postojan i pravilan, i da sam pri zdravoj
i čistoj svesti. Zatim sam ćutke usmerio pogled na ono što se nalazilo
ispred mene.”
„Iako se u meni javila užasna i odvratna mučnina, a zadah
raspadanja mi zagušio disanje, ostao sam čvrst. Zatim sam imao
povlasticu ili prokletstvo, ne usuđujem se da odredim šta od to dvoje,
da vidim kako se to što je bilo na krevetu, ležeći tamo poput crnog
mastila, preobrazilo pred mojim očima. Koža, i tkivo, i mišići, i
kosti, i čvrsta struktura ljudskog tela koju sam smatrao
nepromenljivom, i trajnom poput granita, počeli su da se tope i
rastaču.”
„Znam da se telo može rastaviti na delove spoljašnjim
faktorima, ali trebalo je da odbijem da poverujem u ono što sam
video, pošto je ovde postojala neka unutrašnja sila, o kojoj ništa ne
znam, koja je uzrokovala rastakanje i promenu.”
„Ovde se, takođe, čitav rad kojim je čovek bio stvoren ponovio
pred mojim očima. Video sam obličje koje je prelazilo iz jednog pola
u drugi, deleći se od samog sebe, a onda se ponovo sjedinjujući.
Onda sam video telo kako se spušta do zveri iz koje se jednom
uzdiglo, i kako se ono što je bilo u visinama, spušta dole u dubine,
čak u ambis celokupnog postojanja. Princip života, koji tvori
organizam, uvek se zadržavao, iako se spoljašnji oblik menjao.”
„Svetlost u prostoriji se pretvorila u crnilo, ali ne u tamu noći,
u kojoj se predmeti nejasno vide, pošto sam mogao da vidim jasno i
bez teškoće. Ali to je bila negacija svetla; predmeti su se pojavljivali
pred mojim očima, ako tako mogu da kažem, bez ikakvog
posredovanja, na takav način da, u slučaju da je u prostoriji stajala
prizma, ne bih video boje prelomljene kroz nju.”
„Gledao sam, i na kraju nisam video ništa osim neke
želatinozne tvari. Zatim su se lestvice ponovo spustile... (ovde se
rukopis ne može rastumačiti) ...na trenutak sam video Oblik, izvajan
u neprozirnosti ispred mene, koji neću dodatno opisivati. Simbol
ovog oblika se može videti na drevnim skulpturama i na slikama
koje su sačuvane ispod slojeva lave, previše odvratnog da bi se o
njemu govorilo... kad se stravični i neopisivi oblik, ni čovek ni zver,
promenio u ljudsko obličje, najzad je usledila smrt.”
„Ја, koji sam video sve ovo, ne bez velikog užasa i zgađenosti
duše, ovde potpisujem svoje ime, izjavljujući da je sve što je
stavljeno na ovaj papir istina.
ROBERT METISON, doktor medicine.“
Takva je, Rejmonde, priča o onome što znam i što sam video.
Njen teret je previše težak za mene da ga nosim sam, a ipak ovo ne
mogu da ispričam nikome osim tebi. Vilijers, koji je sa mnom bio na
kraju, ne zna ništa o toj stravičnoj tajni iz šume, o tome kako je ono
što smo obojica videli kako umire ležalo na glatkoj, mirisnoj travi
između letnjih cvetova, napola na suncu, a napola u seni, držeći ruku
devojčice Rejčel, i kako je pozvalo i dozvalo onu svoju pratnju, a
uobličen u čvrstu formu, na zemlji kojom hodamo, pojavio se užas
koji možemo tek da nagovestimo, koji možemo da imenujemo samo
figurativno. Neću reći Vilijersu za ovo, niti za onu sličnost, koja me
pogodila pravo u srce, kada sam video portret, što je na kraju
prepunilo čašu užasa. Šta to može da znači, ne usuđujem se da
nagađam. Znam da ono što sam video kako nestaje nije bila Meri, a
ipak su u poslednjoj agoniji Merine oči gledale u moje. Može li da
postoji iko ko može ukazati na poslednju kariku u ovom lancu
užasne misterije, ja ne znam, ali ako ima ikog ko će to da uradi, ti si,
Rejmonde, taj čovek. A ako ti znaš tajnu, na tebi je da je kažeš ili ne,
prema sopstvenoj želji.
Pišem ti ovo pismo odmah po svom povratku u grad. Bio sam
na selu poslednjih nekoliko dana; možda možeš da pretpostaviš u
kojoj oblasti. Dok su užas i zaprepašćenost u Londonu bili na svom
vrhuncu pošto je „gospođa Bomont,” kao što sam ti rekao, bila
poznata u društvu pisao sam svom prijatelju doktoru Filipsu,
iznoseći mu u kratkim crtama obrise, ili pre nagoveštaj onoga što se
dogodilo, i tražeći od njega da mi kaže ime sela gde su se odigrali
događaji koje mi je prepričao.
Dao mi je ime sela, kao što je sam rekao bez imalo oklevanja,
pošto su Rejčelin otac i majka bili mrtvi, a ostatak porodice je otišao
u državu Vašington šest meseci pre toga. Roditelji su, rekao je on,
nesumnjivo umrli od bola i užasa uzrokovanog groznom smrću svoje
kćeri, i onim što se dogodilo pre te smrti. U veče dana kad sam
primio Filipsovo pismo, bio sam u Kaermaenu i stajao ispod
raspadajućih rimskih zidina, pobelelih od zima poslednjih
sedamnaest stoleća, i gledao preko livade gde je nekada stajao stariji
hram „Boga dubina,” i video kuću kako blista na suncu.
Bila je to kuća gde je Helen živela. Ostao sam u Kaermaenu
nekoliko dana. Ljudi iz tog mesta, kako sam ustanovio, znali su
malo, a nagađali još manje. Oni sa kojima sam razgovarao o ovome
izgledali su iznenađeno što se antikvar (za šta sam sebe proglasio)
bavi seoskom tragedijom, o kojoj su izneli veoma obično viđenje, a,
kao što možeš da zamisliš, ja nisam rekao ništa od onog što sam
znao.
Većinu vremena sam proveo u ogromnoj šumi koja se diže tik
iznad sela i uspinje uz padinu brda. pa se zatim spušta do reke u
dolini; još jednoj dugačkoj i divnoj dolini, Rejmonde, poput one
koju smo mi gledali jedne letnje noći, šetajući se ispred tvoje kuće.
Duge sate lutao sam kroz bespuće šume, okrećući čas levo, čas
desno, koračajući polako niz duge prolaze između niskog rastinja,
senovite i hladne, čak i ispod podnevnog sunca, i zaustavljajući se
ispod ogromnih hrastova; ležeći na niskoj travi proplanka gde je blag
miris divljih ruža stizao do mene na vetru i mešao se sa teškom
aromom zove, a ta mešavina aroma bila je poput vonja iz
mrtvačnice, isparenja tamjana i raspadanja.
Stajao sam na ivici šume, zagledan u razmetljivi niz žbunja
besnika koje se uzdizalo između paprati i crveno se sjajilo u jasnoj
sunčevoj svetlosti, i iza njega u duboki čestar gusto izraslog niskog
rastinja gde su izdanci izbijali iz kamena i u nabujalu trsku, vlažnu i
zlokobnu. Ali, u svim svojim lutanjima, izbegavao sam jedan deo
šume; tek juče sam se popeo do vrha brda, i stao na drevni rimski
drum koji vodi preko najvišeg šumovitog obronka. Ovde su one
hodale, Helen i Rejčel, niz ovaj tihi uzdignuti put, preko ploča
obraslih zelenom travom, ograđenih sa obe strane nasipom od
crvene nabijene zemlje, i visokom živom ogradom od bleštavo
zelenih bukvi, a ja sam ovuda pratio njihove korake, gledajući s
vremena na vreme kroz razmaknute debele grane, i videći sa jedne
strane padinu obraslu šumom kako se prostire široko ulevo i udesno,
i spušta se u ravnicu, i još dalje, žuto more, i zemlju preko mora. Na
drugoj strani je bila dolina i геkа, i brdo za brdom poput talasa za
talasom, i šuma i livada, i kukuruzno polje, i blistavo bele kuće, i
veliki zid planina, i daleki plavi vrhovi na sevcru.
I tako sam najzad stigao do tog mesta. Staza se uspinjala uz
blagu strminu, i širila u otvoren prostor okružen zidom od niskog
rastinja, koji se zatim ponovo sužavao nestajući u daljini u
bledoplavoj izmaglici od letnje vrućine. A na tu prijatnu letnju
čistinu izašla je Rejčel pored devojke, i ostavila je za sobom, ko
može da kaže šta? Nisam se dugo zadržao tu.
U malom gradu u blizini Kaermaena postoji muzej, u kom je
izložena uglavnom zaostavština iz rimskog vremena koja je
pronađena u okolini u razna vremena. Dan posle mog dolaska u
Kaermaen, otišao sam do pomenutog gradića i iskoristio priliku da
obiđem muzej. Pošto sam video većinu izvajanog kamenja, kovčega,
prstenja, novčića, i fragmenata mozaika izloženih na tom mestu,
pokazali su mi mali četvrtasti stub od belog kamena, koji je nedavno
otkriven u šumi o kojoj sam govorio, i to, kao što sam ustanovio
nakon ispitivanja, na onom otvorenom prostoru gde se rimski put
širi. Na jednoj strani stuba bio je natpis, koji sam prepisao. Neka
slova su bila izbrisana, ali ne verujem da ima ikakve sumnje o onima
koja prenosim. Natpis je bio sledeći:
DEVOMNODENTi
FLAvIVSSENILISPOSSVit
PROPTERNVP tia
quaSVIDITSVBVMBra
„Velikom bogu Nodensu (bog velike dubine ili ambisa)
Flavijus Senilis podigao je ovaj stub zbog braka koji je on video iz
senki.”
Kustos muzeja me obavestio da su mesni stručnjaci za starine
bili veoma zbunjeni, ne natpisom, ili bilo kakvom teškoćom u
prevodu, nego zbivanjem ili ritualom koji se pominje.
...A sada, dragi moj Klark, o onome što si mi rekao o Helen
Von, za koju si mi rekao da si je video kako umire u okolnostima
krajnjeg i skoro neverovatnog užasa. Zainteresovao me tvoj izveštaj,
mada sam veliki deo, ne i sve, onoga što si mi rekao već znao. Mogu
da razumem čudnu sličnost koju si primetio i na portretu i na pravom
licu; ti si video Heleninu majku. Ti se sećaš one mirne letnje noći
pre toliko godina, kada sam sa tobom pričao o svetu iza senki, i o
bogu Panu. Ti se sećaš Meri. Ona je bila majka Helen Von, koja je
rođena devet meseci posle te noći.
Meri nikada nije povratila razum. Ležala je, onako kao što si
je video, sve vreme na svom krevetu, a nekoliko dana po rođenju
deteta je umrla. Umišljam da me na samom kraju prepoznala; stajao
sam pored kreveta, i stari pogled joj se vratio u oči na sekundu, a
onda je zadrhtala i zaječala i umrla. Bio je to zao posao koji sam
obavio one noći kada si i ti bio prisutan; provalio sam vrata kuće
života, ne znajući i ne mareći šta može da izađe napolje ili uđe
unutra.
Sećam se da si mi tada rekao, dosta oštro, a takođe na neki
način i ispravno, kako sam uništio razlog ljudskog postojanja glupim
eksperimentom, zasnovanim na apsurdnoj teoriji. Dobro si uradio
što si me okrivio, ali moja teorija nije bila sasvim apsurdna. Ono što
sam rekao da će Meri videti, ona je i vidcla, ali ja sam bio zaboravio
da nijedne ljudske oči ne mogu pogledati takav prizor nekažnjeno. I
zaboravio sam, kao što sam upravo rekao, da kada se kuća života
tako otvori, unutra može da uđe nešto za šta nemamo imena, i
ljudsko meso može postati plašt pod kojim se skriva užas koji se
čovek ne usuđuje da opiše. Igrao sam se sa silama koje nisam video,
a ti si video svršetak te igre.
Helen Von je dobro uradila što je obmotala konop sebi oko
vrata i umrla, iako je smrt bila stravična. Pocrnelo lice, odvratno
obličje na krevetu, koje se pred tvojim očima rastapalo i menjalo od
žene u muškarca, od muškarca u zver, i od zveri u nešto gore od
zveri, sav taj čudni užas kome si prisustvovao, ne iznenađuje me
mnogo. Ono što si rekao da je doktor kog si pozvao video i od toga
drhtao, ja sam odavno opazio; znao sam šta sam uradio onog
trenutka kada je dete rođeno, i kada je imalo jedva pet godina
iznenadio sam ga, ne jednom ili dvaput, nego mnogo puta sa drugom
u igri, možeš da pretpostaviš kakvim.
Za mene je to bio stalni, otelotvoreni užas, i posle nekoliko
godina osetio sam da ne mogu više da ga podnosim, i poslao sam
Helen Von daleko od sebe. Sada znaš šta je prestravilo dečaka u
šumi. Ostatak čudne priče, i sve ostalo što si mi rekao, što je otkrio
tvoj prijatelj, ja sam uspeo da saznam deo po deo, skoro do
poslednjeg poglavlja. A sada je Helen sa svojim pratiocima...

Preveo Mirko Bižić

 Herbert Džordž Vels

ZVEZDA

Prvog dana nove godine saopštenje je dato, skoro istovremeno

iz tri opservatorije, da je kretanje planete Neptun, najdalje planete
koja se okreće oko Sunca, postalo veoma nepravilno.
Oglivi je još u decembru upozoravao na moguće nepravilnosti
u kretanju. Takva vest jedva da je bila zanimljiva u svetu gde je
većina ljudi nesvesna samog postojanja planete Neptun, a i van same
astronomske profesije otkriće neočekivanog izvora slabe svetlosti u
regionu te planete ne bi izazvalo nikakvo uzbuđenje. Ipak ljudi od
nauke su shvatili da je informacija dovoljno značajna, čak i pre nego
što je otkriveno da nepoznato telo postaje veće i svetlije, i da je
njegovo kretanje potpuno suprotno kretanju ostalih planeta, i da je
skretanje Neptuna i njegovog satelita sa putanje postalo događaj bez
presedana.
Samo nekolicina ljudi bez osnovne edukacije o astronomiji bi
mogli da shvate ogromnu izolovanost Sunčevog sistema. Sunce sa
svojim planetarna, gomilom planetoida, i neshvatljivim kometama,
pliva u praznom prostoru koji je teško shvatljiv. Izvan orbite
Neptuna nalazi se svemir, prazan do granice ljudskih posmatranja,
bez toplote, svetlosti ili zvuka, praznina dvadeset miliona puta
milion milja. To je najmanja procenjena putanja koju bi trebalo preći
do najbliže zvezde. A ne računajući nekoliko kometa, ne većih od
iskrica u tom prostoru, ljudsko znanje nije moglo da pređe te granice
sve do ranog dvadesetog veka kada se pojavila ova čudna lutalica.
Bila je to ogromna masa materije, teška, bez upozorenja se pojavila
niotkuda i ušla u orbitu Sunca.
Do kraja drugog dana već je bila jasno vidljiva od strane bilo
kakvog boljeg instrumenta, kao mrlja u jedva osetljivom dijametru
u sazvežđu Lava blizu Regulusa. Malo kasnije bila je vidljiva i sa
operskim dvogledom. Trećeg dana nove godine čitaoci sa obe
hemisfere bili su svesni po prvi put stvarne važnosti ovog neobičnog
događaja na nebu.
 „Sudar planeta”, kako su jedne londonske novine navele, i
objavile Duhejnovo mišljenje da će se nova planeta verovatno
sudariti sa Neptunom. Glavni novinari su se obrušili na priču; zbog
toga se trećeg januara u većini glavnih gradova sveta očekivao neki
veliki fenomen na nebu; i kako je noć pratila dan, hiljade ljudi su
okrenuli pogled ka nebesima da bi videli iste stare zvezde kao što su
uvek i bile.
Do tada je u Londonu bila zora i Poluks62 se postavljao dok su
ostale zvezde bledele na nebu. Bilo je to zimsko jutro, sunčeva
svetlost bila je bolesno filtrirana kroz oblake, a svetlost gasnih lampi
i sveća je bacala žutu svetlost na prozorima onih stanova u kojima
su ljudi bili na nogama. Ali zevajući policajac je video tu stvar, ljudi
u gužvama u marketima su zapanjeno stali, radnici koji su se
spremali da krenu na svoj posao, mlekadžije, raznosači novina,
rasipnici koji su išli kućama iznureni i bledi, beskućnici, čuvari na
svojim mestima, a u unutrašnjosti zemlje, radnici koji su pešačili
daleko, krovolovci u poteri, cela ubrzana zemlja je to mogla videti i
mornari na otvorenom moru dok su čekali dan mogli su videti
ogromnu belu zvezdu na zapadnom nebu!
Bila je svetlija od bilo koje zvezde na našem nebu; svetlija i
od zvezde danice po najvedrijem vremenu. Sijala je i dalje belo, ali
nije više bila samo treperava tačka na nebu već mali okrugli disk.
Pun sat posle svitanja je i dalje bila tu. A na mestima gde nauka još
nije stigla, ljudi su posmatrali uplašeno, govoreći jedan drugom da
je ovo predskazanje skorih ratova i epidemija. Snažni buri,
misteriozni Hotentoti, crnci sa Zlatne obale 63, Francuzi, Španci,
Portugalci, stajali su na toploti jutarnjeg sunca, posmatrajući
postavljanje ove nove čudne zvezde.
A u stotinama opservatorija vladalo je stanje kontrolisanog
uzbuđenja, ponekad se čak čuo i neki uzvik oduševljenja. A kako su
se dva udaljena tela približavala, počela je jurnjava oko spremanja
fotoaparata i spektroskopa, nameštanja raznih ostalih instrumenata,

62
Najsjajnija zvezda sazvežđa blizanaca
63
Današnja Gana
da bi se zabeležio ovaj jedinstveni trenutak, uništenje sveta. Jer ovo
je bio svet, sestrinska planeta zemlji, ali mnogo veća od same
zemlje, koja je tako iznenada nestala u vatrenoj lopti. Neptun je bio
pogođen direktno čudnom planetom iz dalekog svemira, i toplota
samog sudara je pretvorila dve čvrste kugle u jednu ogromnu usijanu
masu. Oko cele zemlje je tog dana, dva sata pre zore, preko neba
prešla velika bela zvezda, umanjujući sjaj jedino kada je zalazila za
horizont dok se sunce uzdizalo sa druge strane. Svuda su ljudi bili
zbunjeni zbog toga, ali niko nije bio zbunjen kao mornari, stalni
posmatrači zvezda, koji su bili daleko na moru i nisu slušali vesti,
samo su videli da se nešto nalik na umanjeni mesec uzdiže i penje u
zenit, a zatim nestaje na zapadu kako dolazi novi dan.
Sledećeg dana po celoj Evropi gomile posmatrača su bile
načičkane po obroncima brda, krovovima kuća i otvorenim poljima.
Gledali su na istok čekajući izlazak velike nove zvezde. Zvezda je
izašla okružena bledom svetlošću nalik na oreol oko bele vatre, a oni
koji su je nekim slučajem videli prethodne noći vikali su iz sveg
glasa „Veće je”, „svetlije je”. Istina, mesec je bio u prvoj četvrtini i
njegovo zalaženje na zapadu bilo je neuporedivo slabije, ali čak i da
je bio pun, teško da bi svetleo više od ove čudne nove zvezde.
„Svetlije je”, vikali su ljudi gurajući se na ulicama. Ali u miru
opservatorija astronomi su zadržavali dah gledajući se zabrinuto.
„Bliže je”, govorili su. “,Bliže”.
I glas za glasom je ponavljao „bliže je” i telegraf je to otkucao
i poslao niz telefonske žice, i u hiljadama gradova nova kompozicija
je pevana.
„Bliže je”, ljudi su pisali u kancelarijama, pogođeni čudnim
otkrićem, bacali su olovke, ljudi koji su pričali na hiljadama mesta
odjednom su bili svesni te groteksne mogućnosti u rečima „bliže je”.
Vest je jurila niz ulice koje su se budile, izgovarana je po smrznutim
seoskim stazama, ljudi koji su čitali ove stvari u novinama, stajali bi
u ulazima govoreći vest prolaznicima. Bliže je. Lepe žene,
našminkane i sređene, koje su čule vest u šaljivom tonu u pauzama
plesa, osetile su napad radoznalosti koji im nije bio uobičajen.
„Bliže! Stvarno! Kako zanimljivo! Koliko veoma, veoma
pametni ljudi moraju biti ti koji su to otkrili!”
Usamljene skitnice dok su lutale kroz zimsku noć, govorile su
te reči da bi se utešili, gledajući ka nebu.
„Moralo bi da bude bliže, jer su noći hladne kao milostinja.
Meni ništa nije toplije zbog toga što je to bliže.”
„Šta je nova zvezda donela meni?”, jecala je žena klečeći kraj
svog mrtvog.
Školarac, ustajući rano da bi učio za ispit, za sebe je sklapao
teoriju; a velika bela zvezda je sijala jako kroz njegove smrznute
prozore.
„Centrifugalna, centripetalna”, rekao je, naslonjen bradom na
pesnicu, „ako bi zaustavio planetino kretanje, i uništio njenu
centrifugalnu silu, šta onda? Tu je cetripetalna, i ona pada u sunce!
A to znači... da li ćemo mi biti na putu, pitam se?”
Svetla tog dana su se polako ugasila i u mraznoj noći pojavila
se ponovo ta čudna zvezda. Sada je bila toliko svetla da je mesec
izgledao kao duh samog sebe, ogroman pri zalasku sunca. U jednom
južnoafričkom gradu, bitan čovek se ženio, i sve ulice su bile
osvetljene ne bi li proslavile njegov povratak sa mladom. Laskavci
su govorili „čak su i nebesa zbog njega osvetljena”. Pod sazvežđem
jarca, dvoje crnih ljubavnika, razdražujući divlje zveri i zle duhove
zbog uzajamne ljubavi, sklupčali su se zajedno ispod žbuna trske
oko kojeg su leteli vilini konjici.
„То je naša zvezda”, Šaputali su i osećali čudnu sigurnost od
njene svetlosti.
Vrhunski matematičar, u svojoj radnoj sobi odgurnuo je papire
od sebe. Njegovi proračuni su konačno bili gotovi. U beloj flašici
ostalo je i dalje malo droge koja mu je omogućavala da ostane budan
i aktivan tokom četiri duge noći. Svakog dana, spokojan, tačan i
večito strpljiv, predavao je svojim učenicima, a posle toga se odmah
upuštao u te proračune. Lice mu je bilo bledo, ispijeno i jektičavo
zbog stalne upotrebe droge. Neko vreme je izgledalo kao da se
izgubio u sopstvenim mislima. Onda je otišao do prozora, i otvorio
žaluzine. Na pola neba, iznad limenih krovova, dimnjaka i svetla
grada, stajala je zvezda.
Gledao je kao što bi neko gledao u oči hrabrog neprijatelja.
„Možda ćeš me ubiti”, rekao je posle nekog vremena, „ali ću
te uhvatiti e ceo univerzum zbog toga u stisak ovog malog mozga.
Neću se promeniti, čak ni sada”
Gledao je u bočicu.
„Nema više potrebe za spavanjem.”, reče. Sledećeg dana u
podne; tačan u minut, ušao je u svoju učionicu, stavio šešir na kraj
stola po navici, i pažljivo izabrao najveći komad krede. Postojala je
šala među njegovim studentima da nije mogao da predaje ako nije
imao kredu koju bi vrteo u rukama, a jednom su mu uskratili to, jer
su sakrili sve krede. Stao je i pogledao ispod svojih sedih obrva ka
redovima svežih mladih lica, i progovorio je svojim uobičajenim
akademskim glasom:
„Okolnosti su nastale, okolnosti van moje kontrole,” rekao je
i zastao, „koje će me sprečiti da završim ovaj kurs koji sam planirao.
Izgleda gospodo, ako bih to mogao da kažem jednostavno i kratko,
čovečanstvo je živelo uzalud.”
Studenti su se pogledali među sobom. Da li su to čuli dobro?
Da lije on poludeo? Bilo je tu podignutih obrva i namrštenih lica, a
jedno ili dva lica su ostala hladnokrvna, imitirajući njega.
„Ovo će biti interesantno”, govorio je, „da posvetimo ovo jutro
izlaganju kojem bih pokušao da vam objasnim proračune koji su me
doveli do ovog zaključka. Da rezimiram...”
Okrenuo se ka tabli, gledajući zamišljeno u dijagram, što je
inače bilo uobičajeno za njega.
„Šta mu je to značilo živeli smo uzalud?”, šapnuo je jedan
student drugom.
„Slušaj”, reče mu taj drugi, pokazujući ka profesoru.
I onda su počeli da shvataju.
To veče je zvezda izašla kasnije, jer ju je njeno normalno
kretanje prema istoku nosilo preko sazvežđa lava prema vagi, a
njena svetlost je bila toliko jaka da je nebo postalo plavičasto dok je
izlazila, što je za posledicu imalo da se većina zvezda nije videla.
Jedino je ostao Jupiter blizu zenita, Kapela, Aldebam, Sirijus i
glavne zvezde velikog medveda. Bilo je veoma belo i veoma lepo.
U mnogim delovima sveta te noći se oko zvezde pojavio veliki bledi
oreol. Bila je dosta veća; na čistom prelamajućem tropskom nebu
bila je velika skoro kao četvrtina meseca. Mraz je i dalje okivao
zemlju u Engleskoj, ali sve je bilo osvetljeno kao da je letnja
mesečina. Mogao si da čitaš bez problema pri toj svetlosti, a u
gradovima ulično osvetljenje je gorelo žućkasto.
Ceo svet je bio budan te noći, a širom hrišćanskog sveta,
turobni žamor je visio u vazduhu iznad sela, kao zvuk roja pčela u
leto, a taj žamor se samo pojačavao i postajao buka u gradovima. To
je bio zvuk zvona miliona crkava i katedrala, koji su pozivali ljude
da ne spavaju više, da ne greše, nego da se skupe u crkvama i da se
mole. Iznad njihovih glava, rastući sve više i bivajući sve svetlija
kako se zemlja okretala oko nje, i kako je noć prolazila, uzdizala se
zaslepljujuća zvezda.
Ulice i kuće po gradovima bile su osvetljene, luke su sijale, i
koji god da je put vodio ka nekom uzvišenju, bio je prepun ljudi ćelu
noć. U svim morima civilizovanog sveta, brodovi na motorni pogon
i brodovi sa jedrima, stajali su okrenuti ka severnom nebu prepuni
ljudi. Jer već je upozorenje vrhunskog matematičara obišlo svet,
prevedeno na hiljade jezika. Nova planeta i Neptun, uhvaćeni u
svom fatalnom zagrljaju, rotirali su sve brže i kretali se ka Suncu.
Već je svakog trenutka ta užarena masa prelazila stotine milja, i
svake sekunde se njena brzina povećavala. Po sadašnjoj putanji,
trebalo bi da prođe sto miliona milja daleko od Zemlje i da to na
Zemlju ima slabog uticaja. Ali na njenom putu, iako tek malo
poremećene putanje, nalazi se moćna planeta Jupiter i njeni meseci.
Svakog trenutka privlačna sila između vrele zvezde i najveće od
planeta raste. A koji je rezultat toga? Neizbežno, Jupiter će izleteti
iz svoje orbite u eliptični put, a zvezda će, pomerena zbog gravitacije
sa svog puta ka Suncu, napraviti „zavijeno kretanje” koje će se
poklopiti, ili barem proći veoma blizu Zemlje.
„Zemljotresi, vulkanske erupcije, cikloni, ogromni talasi,
poplave, i porast temperature do nivoa koji ne mogu da predvidim”,
predskazivao je vrhunski matematičar. A iznad glava, noseći
njegove reći, usamljena i hladna, sijala je zvezda dolazećeg strašnog
suda.
Nekima koji su je te noći gledali dok ih oči nisu zabolele,
izgledalo je kao da se i vidljivo približava. Te noći takođe se i vreme
promenilo, i mraz koji je okovao ćelu centralnu Evropu .poče da
slabi i da se topi.
Iako sam govorio o ljudima koji su se molili i išli na brodove
ili bežali u planine, nije ceo svet bio u užasu zbog zvezde. U stvari,
rad i navika su i dalje vladali svetom, i sem priče u slobodno vreme
i sjaja u noći, devet ljudi od deset je i dalje bilo zauzeto svojim
svakodnevnim radom. U svim gradovima su prodavnice, sem
poneke, bile otvarane i zatvarane u pravo vreme, lekari i grobari su
radili svoj posao, radnici su išli u fabrike, vojnici marširali, đaci
učili, ljubavnici se zavetovali jedno drugom, lopovi su krali i bežali,
političari planirali nove projekte. Štamparije novina su radile po ćelu
noć, a mnogi sveštenici nisu želeli da otvaraju crkve dok ne prođe
ono što su zvali budalastom panikom.
Novine su insistirale na lekciji iz godine hiljadite; jer tada je
dosta ljudi bilo ubeđeno da dolazi kraj. Zvezda nije bila u stvari
zvezda, samo gomila gasa, kometa; a da je bila zvezda ne bi teoretski
mogla da udari u Zemlju. Za takve stvari nije bilo presedana. Razum
je svuda prevladavao, prezriv, šaljiv, usmeren ka ismevanju
uplašenih. To veče, u sedam i petnaest po Griniču, zvezda bi trebalo
da bude najbliža Jupiteru. Tada će svet videti u kom smeru će se
stvari odvijati.
Upozorenja glavnog matematičara su od mnogih smatrana za
puko samoreklamiranje. Zdrav razum na kraju, pomalo zagrejan
argumentima, doneo je nepromenjivu sigurnost onima koji su išli da
spavaju. Takođe su i varvarizam i divljaštvo, uveliko umorni od
novina, nastavili sa svojim noćnim poslovima, i sem ponekog psa
koji je lajao na nju, zverski svet je prenebregavao zvezdu.
A ipak, kada su poslednji posmatrači u evropskim državama
videli zvezdu da izlazi, istina sat kasnije, ali ne veća nego što je bila
noć pre, počelo je podsmevanje na račun vrhunskog matematičara
svi su mislili da je opasnost prošla. Ali tu je smeh prestao. Zvezda je
rasla - rasla je zastrašujuće pravilno iz sata u sat, istovremeno se
pomerajući ka ponoćnom zenitu, svetlija i svetlija, sve dok nije
pretvorila noć u drugi dan. Da lije došla pravim putem prema Zemlji
umesto zakrivljenim, da lije izgubila brzinu zbog Jupitera, možda je
preskočila taj gravitacijski jaz za dan, ali kakogod, trebalo joj je pet
dana sve ukupno da stigne do naše planete.
Sledeće večeri je bila veličine trećine meseca pre nego što je
zašla za oči Engleza, i otopljavanje je bilo sigurno. Nad Amerikom
se pojavila velika skoro kao mesec, previše sjajna da bi se mogla
gledati i vrela; vruć vetar je sad duvao pojačavajući snagu, a u
Virdžiniji, Brazilu, čak i u dolini Sent Lorenc, javile su se oluje
praćene grmljavinom, jakim munjama, i do sad neviđenim gradom.
U Manitobi je bilo vrelo i poplave su uništavale sve oko sebe. Na
vrhovima svih planina na zemlji sneg je počeo da se topi te noći i
sve reke su nabujale tako da su uskoro, naročito u gornjim tokovima,
nosile iščupano drveće i ljudske i životinjske leševe. Rasle su
neprekidno, neprekidno u svom uništiteljskom sjaju, i na kraju su se
sve prelile preko obala i razlile po dolinama koje su ih okruživale.
A uz obalu Argentine i niz južni Atlantik plime su bile najveće
u istoriji, oluje su nosile vodu miljama u dubinu teritorije, potapajući
cele gradove. Toliko je te noći skočila temperatura da je izlazak
sunca izgledao kao dolazak senke. Zemljotresi su krenuli i nisu
prestajali sve dok se cela Amerika, od arktičkog kruga do Kejp
Horna nije tresla. Obronci brda su klizali, pukotine su se otvarale, a
kuće i zidovi se rušili do temelja. Cela strana Kotopaksija64 se
prelomila uz ogroman tresak i bujica veoma tečne lave je poletela
toliko visoko i brzo da je za dan stigla do mora.
Tako je zvezda, sa sjajnim mesecom kao pratiocem, prelazila
preko Pacifika, noseći sa sobom oluje kao šlic na haljini, a iza je
rastao plimski talas koji je potapao ostrvo za ostrvom, čisteći ih od
ljudi. Kada je talas na kraju stigao do kopna uz zaslepljujuću svetlost
i ogromnu toplotu, brz i neumoljiv zid vode pedeset stopa visok,

64
Deo nacionalnog parka Kolorado
jurio je gladno niz obale Azije, i prodirao niz ravnice Kine. Zvezda
koja je sada bila vrelija, veća i sjajnija od Sunca, osvetlila je
poslednji put veliku i naseljenu zemlju; gradove i sela sa svojim
pagodama i drvećem, puteve, ogromna zasejana polja, milione
besanih ljudi koji su gledali u nebo u nemoćnom užasu; a tada, uz
duboki zvuk pojavila se poplava. To se desilo milionima ljudi te noći
nije bilo gde da se beži, udovi su bili teški od vreline i dan se gubio
od straha, a zid vode je dolazio brz i beo. A za njim je dolazila smrt.
Kina je bila belo osvetljena, ali iznad Japana i Jave i ostalih
ostrva istočne Azije zvezda je izgledala kao lopta crvene vatre zbog
pare, pepela i dima iz vulkana koji su je erupcijama pozdravljali.
Iznad je bila lava, vreli gasovi i pepeo, ispod poplave i zemljotresi
koji su drmali ćelu zemlju. Uskoro su se i večni snegovi Tibeta i
Himalaja počeli topiti i praviti bujicu koja je hiljadama kanala išla
prema dolinama Burme i Hindustana65. Na hiljadama mesta u
indijskim džunglama izbijali su požari, a pored nabujalih rеkа, na
okukama videli su se cmi objekti koji su se i dalje mlitavo borili sa
crvenim vatrenim jezicima. U potpunom haosu gomila ljudi i žena
je bežala niz rečne tokove prema poslednjoj nadi čovečanstva
otvorenom moru.
Zvezda je postajala veća, vrelija i svetlija užasno brzo. Tropski
okeani su izgubili svoju fosforoscenciju, i vrtlog pare se uzdizao
poput duha iznad crnih talasa koji su neprekidno divljali, istačkani
izgubljenim brodovima.
A tada se javi čudo. Za one koji su u Evropi gledali i očekivali
izlazak zvezde, izgledalo je kao da je zemlja prestala da se okreće.
Sa hiljada mesta na otvorenom, ljudi koji su pobegli od poplava,
kuća koje su se rušile i planina koje su klizile, uzaludno su čekali
izlazak zvezde. Sat za satom je prolazio u teškom iščekivanju, ali
zvezda se nije pojavila. Još jednom su ljudi mogli da vide stara
sazvežđa za koja su mislili da su zauvek izgubljena. U Engleskoj je
bilo toplo i vedro, iako je zemlja podrhtavala stalno. Ali zato su u
tropima Sirijus, Kapelu i Aldebaran gledali kroz zavesu pare. A kada

65
Tadašnji naziv za celo indijsko poluostrvo
se na kraju velika zvezda pojavila sa zakašnjenjem od skoro deset
sati, sunce je izašlo uz nju, a u zvezdinom belom centru je bio crni
disk.
Iznad Azije je zvezda počela da zalazi, kada se odjednom
zaustavila iznad Indije, bledeći. Celo Indijsko poluostrvo, od ušća
Inda do ušća Ganga bilo je prazno ništavilo svetleće vode, iz koje su
se na nekim mestima videli vrhovi palata, hramova i brda, prekriveni
ljudima. Svaki minaret je nosio ogromnu masu ljudi, koji su
povremeno padali u uzburkanu vodu od straha i iscrpljenosti. Cela
zemlja je očekivala svoj kraj, kada se odjednom nanela senka nad tu
peć očaja, i dah hladnog vetra, i spasonosnih oblaka se pojavi. Ljudi
su pogledali gore, skoro zaslepljeni, i videli su crni disk kako
zamračuje svetlost. To je bio Mesec, koji se isprečio između zvezde
i Zemlje. A dok su se ljudi zahvaljivali bogu na ovom čudu, sa istoka
neočekivano brzo pojavi se Sunce. A onda su Sunce, zvezda i Mesec
krenuli preko nebesa.
Zbog toga su posmatračima u Evropi Sunce i zvezda zajedno
izašli, neko vreme išli uporedo, a onda su na kraju Sunce i zvezda se
spojili u vatrenu kuglu u zenitu. Mesec je i dalje bio tu, ali se nije
video zbog svetlog neba. Oni koji su i dalje bili živi, posmatrali su
to tupim pogledom koji izaziva glad, vrućina i umor. Ipak, i dalje je
bilo ljudi koji su shvatili značenje ovih stvari. Zvezda je prolazila
najbliže Zemlji, zvezda je obletela oko Zemlje i produžila dalje.
Sada se udaljavala, sve brže i brže, idući ka svom konačnom cilju, a
to je bilo Sunce.
Tada se oblaci skupiše, zatamnjujući celo nebo, i munje i
gromovi protresoše zemlju. Na celoj planeti su padale kiše kakve
čovek nikada nije video, a vulkani su bili kao crvene baklje oko kojih
su se stvarale bujice blata. Svuda je voda izbijala iz zemlje,
ostavljajući blatne ruševine, zemlja je ličila na plažu posle oluje,
samo prekrivenu telima ljudi i njihove dece. Danima je voda spirala
zemlju, kupeći uz put tlo, drveće i zgrade.
Bujica je pravila ogromne nasipe i titanska brda tamo gde su
nekada bila polja. To su bili dani mraka koji su pratili zvezdu i
toplotu. A sve to vreme, tokom mnogo nedelja i meseci, zemljotresi
su se nastavljali. Ali zvezda je prošla, i ljudi, vođeni što glađu, što
hrabrošću, su počeli da se polako vraćaju u svoje uništene gradove,
srušene silose i potopljena polja. Samo nekoliko brodova je uspelo
da izbegne oluju, i oni su oprezno plovili i trubili, pokušavajući da
se snađu u nekada poznatim zalivima i lukama. Kako su oluje
slabile, ljudi su shvatili da su svuda dani topliji nego ranije, i da se
mesec smanjio na trećinu svoje veličine, i da mu je sada vreme od
mladog do mladog meseca trajalo osamdeset dana.
Ali novo društvo koje se sada stvaralo među ljudima, čuvajući
zakone, knjige i mašine, kao i čudne promene na Islandu, Grenlandu
i Bafin beju, nije verovao mornarima koji su prvi stigli tamo, pošto
su i oni sami sebi jedva verovali Ti novi ljudi bili su zeleni i
graciozni. Ni migracija ljudi sada, kada je zemlja bila toplija, nije
išla prema polovima. Jedino što ih je interesovalo je da li će se
zvezda ponovo vratiti.
Marsovski astronomi jer na Marsu postoje astronomi, iako su
oni potpuno drugačija bića od nas bili su prirodno zainteresovani za
ove stvari. Oni su, naravno, sve videli iz svoje perspektive.
„Ako bi uzeli u obzir masu i temperaturu objekta koji je
proleteo kroz naš solarni sistem i završio u Suncu, začuđujuće koliko
je malo štete pretrpela Zemlja, iako ju je promašio za malo. Svi
poznati oblici kontinenata i morske mase su ostali netaknuti, a jedina
stvarna promena je izgleda nestanak bele diskoloracije
(pretpostavljamo da je to smrznuta voda) oko oba pola”. To samo
pokazuje koliko malene ljudske katastrofe mogu izgledati sa
udaljenosti od nekoliko miliona milja.

Preveo Ivan Branković

 Saki

TOBERMORI

Bilo je to hladnog poznoavgustovskog popodneva, umivenog

kišom. Ovo doba godine se smatra nedefinisanim, jarebice su u
sigurnosti hladnih skladišta, pa nema ničega što bi se moglo loviti,
izuzev ako se ne nalazite blizu bristolskog kanala. U tom slučaju, uz
specijalnu dozvolu, moglo bi se krenuti u lov na jelene.
Posed lejdi Blejmli nije se na severu graničio sa bristolskim
kanalom, ali se ipak veliki broj gostiju okupio oko stola za čaj ovog
popodneva. Uprkos bledilu toga dana i stereotipnosti događaja, u
društvu se nije primećivao nemir koji izaziva strah od pianole ili
potčinjena žudnja za bridžom. Neprikrivena apsolutna pažnja cele
družine bila je prikovana na osrednje negativnu figuru gospodina
Kornelijusa Epina. Od svih gostiju koji su došli kod gospođe
Blejmli, njega je pratila najmaglovitija reputacija. Neki su za njega
govorili da je „pametan”, tako da je on pozivnicu i očekivao. Što se
tiče domaćice zabave, ta porcija njegove pameti mogla je dobro da
posluži za zabavu gostiju. Do pet sati tog dana ona nije uspevala da
shvati kuda ta pamet vodi ili da li je uopšte ima. Nije imao smisla za
humor, a nije bio ni dobar igrač kriketa; nije čak imao ni malo
hipnotičke moći, niti trag neke glumačke veštine. Čak ni njegova
spoljašnjost nije oslikavala čoveka kome bi žene bile spremne da
oproste manjak mentalne snage. On je jednostavno postao gospodin
Epin, a Kornelijus je bilo nešto kao blef sa krštenja. Sada je tvrdio
da je izumeo stvar pored koje će barut, štamparska mašina i parna
lokomotiva izgledati kao sitni trikovi. Nauka je napravila izlete u
mnoge smerove tokom poslednjih nekoliko dekada, ali ova stvar je
bila više u domenu čuda nego naučnog otkrića.
„Vi stvarno želite da mi verujemo”, reče ser Vilfrid, „da ste
otkrili način da naučite životinje da pričaju i da je stari dobri
Tobermori vaš prvi uspešni učenik?”
„То je problem na kojem sam radio poslednjih sedamnaest
godina”, reče gospodin Epin, „ali tek tokom poslednjih osam ili
devet meseci sam bio nagrađen svetlom uspeha. Naravno,
eksperimentisao sam sa hiljadama životinja, ali u poslednje vreme
samo sa mačkama, tim divnim stvorenjima koje su uspele da se
fantastično asimiluju u našu civilizaciju, istovremeno zadržavajući
svoje životinjske instinkte. Tu i tamo među mačkama bih naleteo na
neki primerak koji bi bio inteligentniji od ostalih, kao što možete na
isto naleteti i među ljudskim bićima. Kada sad počeo da radim sa
Tobermorijem pre nedelju dana, odmah sam shvatio da sam naleteo
na “supermačka” inteligenciju. Išao sam u eksperimentima dalje
nego ikada; sa Tobermorijem, kako ga vi zovete, postigao sam cilj.”
Gospodin Epin je završio svoje čudno izlaganje trijumfalnim
tonom. Niko nije rekao „pacovi66“ iako su se Klovisove usne
pomerile nemo, kao da su iskazivale negodovanje.
„Mislili ste da kažete “, reče gospođa Resker posle kratke
pauze, „da ste naučili Tobermorija da izgovara i da razume
jednostavne rečenice i jednosložne reči?”
„Draga moja gospođo Resker”, reče mimo čudotvorac, „kada
učite decu, divljake ili zaostale ljude takvim stvarima, radite na taj
način; kada rešite problem početnog učenja životinje koja je
izuzetno inteligentna, nema potrebe da se primenjuju takve zaostale
metode. Tobermori govori naš jezik savršeno.”
Ovog puta je Klovis tiho rekla “pacovčine”, a ser Vilfred bio
je finiji nego obično, ali i dalje skeptičan.
„Zar nije bolje da vidimo mačku pa da sami prosudimo?”, reče
gospođa Blejmli.
Ser Vilfred ode da traži životinju, a društvo je sedelo u tišini
očekujući da budu svedoci nečega što bi trebalo da bude malo veštije
trbuhozborenje. Posle minut ser Vilfred se vratio u sobu bledog lica
i očiju koje su igrale od uzbuđenja.
„Bokca ti, istina je!”
Njegova uzrujanost bila je iskrena i slušaocima se probudilo
interesovanje za ceo eksperiment.
Padajući u fotelju, nastavio je da priča bez daha: „Pronašao
66
Kod engleske aristokratije fin način da se kaže glupost
sam ga da drema u sobi za pušenje i pozvao ga da dođe na čaj.
Trepnuo mi je na njegov uobičajen način, a ja sam mu rekao „hajde
Tobi; nemoj da te čekamo, bokca ti”. On mi je odgovorio
zastrašujuće prirodnim glasom da će doći kad bude bio spreman!
Umalo sam iskočio iz kože!”
Epin je pričao potpuno nepoverljivim slušaocima; ali ser
Vilfredovo izlaganje je izazvalo momentalno poverenje. Hor
odobravanja je počeo da peva, a naučnik je sedeo pored u tišini,
uživajući u prvim plodovima svog čudesnog otkrića.
Usred meteža Tobermori uđe u sobu i prilazeći polako,
studirao je grupu koja je sedela oko stola za čaj.
Iznenadni zvuk čuđenja i neprijatnosti pade na društvo.
Nekako su svi osetili tračak stida gledajući domaću mačku koja je
na neki način bila jednaka njima, barem što se tiče govora.
„Da li bi želeo mleka, Tobermori?”, upita ga lejdi Blejmli
malo uplašenim glasom.
„Svejedno mi je.”, glasio je odgovor, izgovoren tonom krajnje
nezainteresovanosti. Drhtaj uzbuđenja prođe kroz slušače, samo se
čula lejdi Blejmli dok je nervozno sipala mleko u činiju.
„Plašim se da sam prosula dobar deo. “, reče, izvinjavajući se.
„Ра na kraju krajeva, nije to moj persijski tepih.”, bio je
Tobermorijev odgovor.
Ponovo je tišina zavladala u prostoriji, sve dok mis Resker, u
svom najfinijem tonu nije pitala da li mu je ljudski jezik bio težak za
učenje. Tobermori je blago pogleda, a onda se zagleda u daljinu.
Bilo je očigledno da su ta dosadna pitanja izvan njegovih
razmišljanja u životu.
„Kakvo je vaše mišljenje o ljudskoj inteligenciji?”, upita ga
Mevis Pelington nesigurno.
„О čijoj posebno inteligenciji mislite?”, upita hladno
Tobermori.
„ Pa, na primer, o mojoj.”, reče Mevis, lagano se nasmešivši.
„Stavljate me u neprijatnu situaciju.”, reče Tobermori, čiji su
ton i raspoloženje odražavali sve sem neprijatnosti ili čak stida.
 „Kada je Vaše ime pomenuto na spisku zvanica za ovu zabavu,
ser Vilfrid je rekao da ste Vi najgluplja žena koju je sreo i da postoji
velika razlika između domaćinskog ponašanja i brige o
maloumnima. Lejdi Blejmli je odgovorila da je vaš manjak pameti
bio stvar koja Vam je obezbedila pozivnicu, jer ste bili jedina osoba
koju zna, koja bi bila dovoljno glupa da kupi njena stara kola. Znate
ona koja zovu „Sizifova zavist” jer idu veoma dobro uzbrdo ako ih
pogurate.”
Protesti lejdi Blejmli bi možda i imali većeg efekta da ona nije
slučajno to jutro rekla Mevis da bi baš ta kola o kojima se priča bila
savršena za njenu kuću u Devonširu.
Major Barnfild upade glasno u razgovor da bi napravio neku
vrstu diverzije.
„Da vas pitam oko motanja sa onom šarenom mačkom u štali,
a? “
U trenutku kada je to rekao, svi su shvatili da je to bila potpuna
glupost.
„Takve stvari se obično ne pričaju u javnosti”, reče hladno
Tobermori, „ iz blagog pogleda na Vaše ponašanje od kada ste stigli
u kuću, samo mogu da zamislim koliko bi Vam bilo neprijatno da
popričamo o Vašim malim aferama.”
Panika koja je usledila nije bila ograničena samo na majora.
„Želite li da odete i pogledate da li Vam je kuvar spremio
večeru?”, reče lejdi Blejmli nervozno, prenebregavajući činjenicu da
ima još dva sata do Tobermorijeve večere.
„Hvala”, reče Tobermori.
„ Ne bih jeo odmah posle čaja. Ne želim da umrem od loše
probave.”
„ Mačke imaju devet života, znate.”, reče ser Vilfred veselo.
„Moguće”, odgovori mu Tobermori “„ali samo jednu jetru.”
„Adelaida!”, reče gospođa Kornet.
„Da li nameravaš da ohrabruješ mačku da ide i da nas ogovara
kod posluge?”
 Panika je sad već postala opšta. Uska balustrada ukrašena
ornamentima prostirala se pored većine spavaćih soba u zamku, i
sada su se svi setili da je to bilo omiljena Tobermorijeva promenada
u svako doba, mesto odakle je mogao da posmatra golubove i ko zna
šta još. Ako bi stvarno nastavio sa takvim ponašanjem u budućnosti,
efekat toga bi mogao da bude mnogo veći od uznemirujućeg.
Gospođa Komet, koja je mnogo vremena provodila oko svog stola
za toaletu, i čija je narav bila poznata kao nomadska, a opet
proračunata, gledala je sa strahom u majora.
Mis Skrejven, koja je pisala osetljive ljubavne pesine i živela
nevinim životom, pokazala je tragove nervoze; ako si metodičan i
bezgrešan u privatnom životu, ne želiš da svi znaju za to. Berti Van
Tan, koji je bio toliko iskvaren već sa sedamnaest da nije ni
pokušavao da bude bolji, dobio je bledu boju stolnjaka, ali nije
počinio grešku bežeći iz sobe kao Odo Finsberi, mladi gospodin koji
je bio posvećen crkvi i koji je, verovatno, bio uznemiren time što bi
se skandali koji bi tu izbili na površinu mogli ticati njemu bliskih
ljudi.
Klovis je uspevala da barem spolja izgleda kao da je smirena;
privatno je računala koliko bi joj trebalo da nabavi kutiju skupih
miševa preko agencije Razmena i trgovina kao vrstu mita za Tobija.
Čak i u ovako delikatnoj situaciji kao što je ova, Agnes Reskcr
nije mogla da izdrži dugo da bude ncprimećena.
„Zašto sam ja uopšte došla ovde?”, reče dramatično.
Tobermori je odmah prihvatio priču.
„Ро onome što ste rekli gospođi Komet na terenu za kriket
juče, ostali ste bez hrane. Opisali ste Blejmli je kao najgluplje ljude
kod kojih bi mogli da boravite, ali dovoljno pametne da uposle
prvorazrednog kuvara; u drugom slučaju, bilo kome bi bilo
nemoguće da dođe drugi put kod njih.”
„Tu nema ni trunke istine! Pitajte gospođu Komet...”, vrisnu
Agnes.
„Gospođa Komet je ponovila to što ste rekli kasnije Bertiju
Van Tanu”, nastavi Tobermori, “,i rekla je „ta žena je živi marš za
hranu; otišla bi bilo gde gde može da jede četiri puta u toku dana”, a
na to je Berti Tan rekao...”U tom trenutku njegova priča milosrdno
stade. Tobermori je primetio velikog žutog mačka iz parohijskog
doma kako se prikrada kroz grmlje pored štale. U trenutku nestade
kroz otvoren prozor.
Kako mu je nestao njegov najbolji učenik, Kornelijus Epin se
zatekao u uraganu prekorevanja, nervoznih propitivanja i crnih
predviđanja. Odgovornost za situaciju je bila na njemu, i on mora da
učini nešto da sve to ne postane još gore. Da li bi Tobermori mogao
da prenese taj opasan dar na druge mačke bilo je prvo pitanje na koje
je morao da da odgovor. Ako ako bi to bilo moguće, odgovorio im
je, moguće je da bi to mogao da prenese na njegovu intimnu
prijateljicu, mačku iz štale, ali za to je verovatnoća prilično mala.
„Onda”, reče gospođa Kornet, „Tobermori bi možda bio
vredna mačka i odličan ljubimac; ali sigurna sam da se slažeš sa tim,
Adelaida, da se moramo bez odlaganja otarasiti i njega i ostalih
mačaka.”
„Nemoj da misliš da sam ja uživala u poslednjih petnaest
minuta”, reče kiselo lejdi Blejmli, „moj suprug i ja veoma volimo
Tobermorija ako ništa voleli smo ga pre nego što je ova grozna stvar
primenjena na njemu. Naravno, sada je jedino rešenje da ga uništimo
što je pre moguće.”
„Možemo da stavimo strihnin u meso koje dobija za večeru”,
reče sir Vilfred, „ a ja ću lično otići i zadaviti mačku iz štale.
Konjušar će biti verovatno tužan što će izgubiti ljubimca, ali ubijanje
obe mačke će sprečiti da se ovo proširi dalje. “
„Ali moje veliko otkriće!”, vrisnu gospodin Epin.
„Posle svih godina eksperimenata...”
„Možete da odete i da eksperimentišete na stoci sa farme, koja
je pod dobrim nadzorom”, reče gospođa Komet, „ ili na slonovima
iz zoološkog vrta. Za njih se govori da su veoma inteligentni, a oni
imaju tu osobinu da ne upadaju u naše spavaće sobe, ispod stolica, i
tako dalje.”
Arhanđel koji bi u ekstazi sleteo da najavi novi dolazak
gospodnji, a koji bi onda shvatio da se to nažalost poklapa sa trkama
u Henliju67, bio bi manje razočaran nego što je Kornelijus Epin bio
budućnošću svog ogromnog otkrića. Javno mnjenje je bilo protiv
njega u stvari, da je neko stavio na glasanje da i njega stave na
ishranu baziranu strihninom, taj bi predlog glatko prošao.
Loš red vožnje železnice i nervozna želja da se stvari dovedu
do kraja, sprečili su trenutno rasturanje zabave, ali je večera bila sve
sem društveni uspeh. Ser Vilfred je imao težak posao sa štalskom
mačkom, a bogami i sa konjušarem. Agnes Resker je odlučila da to
veče ne jede ništa sem suvog tosta, koji je grizla kao da joj je smrtni
neprijatelj; sve to vreme Mevis Pelington nije progovorila ni reč.
Lejdi Blejmli pokušavala je da održi nešto što bi se zvalo
razgovorom, ali je pažnja svih bila okrenuta ka vratima. Tanjir pun
ribe je čekao na pragu, čak su kasnije dodati i ukusni deserti, ali
Tobermori se nije pojavio ni u trpezariji, ni u kuhinji.
Grobna večera je bila vesela u odnosu na kasnije bdenje u
pušačkoj sobi. Jelo i piće su barem odvraćali pažnju od sramote koja
je sledila. Bridž nije bio ni spominjan, a kada je Odo Finsberi
napravio žalostiv prikaz „Melisande u šume” hladnoj publici,
muzika je bila prećutno ignorisana. U jedanaest su sluge otišle u
krevet, obaveštavajući gospodu da je mali prozor u ostavi ostavljen
otvoren, u slučaju da se Tobermori vrati. Gosti su lagano prelistavali
nove magazine, opustivši se uz „Badmintonsku biblioteku” i
nekoliko brojeva Punča. Lejdi Blejmli je povremeno odlazila u
ostavu, vraćajući se svaki put sa izrazom hladne nervoze koja je bila
odgovor na svako pitanje.
U dva sata Klovis je prekinula neprijatnu tišinu.
„Neće se pojaviti večeras. Verovatno je u lokalnoj redakciji
novina, diktira prvo poglavlje svojih sećanja. Knjiga gospođe Kako-
se-ono-zove neće biti u novinama. Ovo će biti događaj dana. “
Pridodajući ovo generalnoj radosti, Klovis je otišla u krevet.
Posle nekog vremena, jedno po jedno, i ostali ukućani odoše.
Sluge su uz jutarnji čaj već spremile govor za pitanje koje su

67
Najpoznatije veslačke trke u Engleskoj
znali da će im biti postavljeno. Tobermori se nije vratio. Doručak je
bio, ako ništa drugo, manje neprijatan nego večera. Pred kraj,
situacija je bila rešcna. Tobermorijev leš je donet iz žbunja, gde gaje
baštovan pronašao. Po ujedima na vratu i žutom krznu oko kandži
bilo je jasno da je pao u nepravednoj borbi sa velikim mačkom iz
parohijskog doma.
Do podneva su svi gosti napustili imanje, a posle ručka lejdi
Blejmli se oporavila dovoljno da napiše veoma ljutito pismo
parohijskom domu, žaleći se zbog gubitka vrednog ljubimca.
Tobermori je bio Epinov prvi uspešni đak, a sudbina je htela
da nema naslednike. Nekoliko nedelja kasnije u drezdenskom
zoološkom vrtu slon, koji pre toga nije pokazivao znake divljaštva,
oslobodio se i ubio Engleza koji ga je u tom trenutku dresirao.
Žrtvino prezime je različito bilo navedeno u novinama, negde kao
Opin negde kao Epelin, ali ime je bilo nepogrešivo napisano kao
Kornelijus.
„Pokušavao je da nauči jadnu životinju nepravilnim glagolima
nemačkog”, rekla je Klovis “ „zaslužio je što je i dobio.”

Preveo Ivan Branković

 Leonid Nikolajevič Andrejev

ELEAZAR

Kad je Eleazar izišao iz groba, gde se tri dana i tri noći nalazio
pod zagonetnom vlašću smrti, i živ se vratio u svoju kuću, poznanici
dugo nisu u njemu primećivali one zlokobne osobenosti koje su
vremenom učinile strašnim i samo njegovo ime. Radujući se svetlom
radošću vraćenome u život, prijatelji i bližnji su ga neprestano
milovali, i u brigama oko pića, hrane i nove odeće utoljavali svoju
požudnu pažnju. Raskošno su ga obukli u jarke boje nade i smeha, i
kad se on, slično ženiku u svadbenom odelu, ponovo našao među
njima za stolom, ponovo jeo i ponovo pio, oni su plakali od ganutosti
i zvali susede da pogledaju na čudotvorno vaskrsloga. Dolazili su
susedi i ganuto se radovali; dolazili su nepoznati ljudi iz dalekih
gradova i naselja, i burnim pokličima izražavali svoje divljenje
prema čudu kao da su pčele zujale nad kućom Marijinom i
Martinom.
Ono novo što se pojavilo na Eleazarovom licu i u njegovim
pokretima objašnjavali su kao prirodne tragove teške bolesti i
doživljenih potresa. Očevidno, rušilačka rabota smrti nad mrtvim
telom bila je samo zaustavljena čudesnom vlašću, ali ne i sasvim
uništena; i ono što je smrt već uspela da učini s Eleazarovim licem i
telom, bilo je kao nezavršeni umetnikov crtež pod tankim staklom.
Na Eleazarovim slepoočnicama, pod njegovim očima i u
udubljenjima obraza taložilo se zemljasto modrilo; isto tako
zemljasto-modri behu dugi prsti ruku, i na noktima izraslim u grobu
to modrilo je postajalo grimiznocrveno i tamno. Ovde-onde na
usnama i na telu, natečenim u grobu, koža se rasprsla i na tim su
mestima ostajale tanke, crvenkaste pukotine, sjajne, kao pokrivene
liskunom. I postao je debeo. Telo naduveno u grobu sačuvalo je te
nakazne razmere, te strašne izbočine, ispod kojih se oseća smrdljiva
vlaga raspadanja. Mrtvački, teški zadah kojim je bila prožeta
Eleazarova pogrebna odeća i, činilo se, i samo njegovo telo, ubrzo
je sasvim iščezao, a posle izvesnog vremena umanjilo se modrilo
ruku i lica, i izgladile su se crvenkaste naprsline kože, iako nikad
nisu sasvim nestale. S takvim licem izišao je on pred ljude u drugom
svom životu; ali ono je izgledalo prirodno onima koji su ga videli
sahranjena.
Sem lica kao da se izmenila i Eleazarova narav, ali ni tome se
niko nije čudio, niti je na to obraćao dužnu pažnju. Pre svoje smrti
Eleazar je bio uvek veseo i bezbrižan, voleo smeh i bezazlenu šalu.
Zbog te prijatne i postojane veselosti, lišene zlobe i mraka, baš ga je
toliko i zavoleo Učitelj. Sada je, pak, bio ozbiljan i ćutljiv; sàm se
nije šalio i na tuđe šale nije odgovarao smehom; i reči koje bi retko
izgovarao bile bi najprostije, najobičnije i najneophodnije reči, isto
onako lišene sadržine i dubine kao zvuci kojima životinje izražavaju
bol i zadovoljstvo, glad i žeđ. Takve reči čovek može izgovarati
celog života, i niko nikad neće saznati od čega je bolovala i čemu se
radovala njegova duboka duša.
Tako, s licem mrtvaca nad kojim je tri dana, u mraku,
gospodarila smrt u svečanoj svadbenoj odeći koja je svetlucala žutim
zlatom i krvavim purpurom, već do užasa drugačiji i izuzetan, (što
niko nije priznavao) sedeo je on za slavljeničkim stolom među
prijateljima i rođacima. U širokim talasima, čas nežnim, čas burno-
glasnim, brujalo je oko njega slavlje; i topli pogledi ljubavi hrlili su
prema njegovom licu koje je još čuvalo hladnoću groba; i topla ruka
prijatelja milovala je njegovu modru, tešku ruku. I muzika je svirala.
Doveli su muzičare i oni su veselo svirali: timpan i svirala, citra i
gusle. Kao da su pčele zujale kao da su zrikavci zrikali kao da su
ptice pevale nad srećnim domom Marijinim i Martinim.

II

Neko neoprezan pridiže pokrov. Neko jednim dahom bačene

reči razruši svetle čari i otkri istinu u ružnoj ogoljenosti. Još misao
ne postade jasna u njegovoj glavi, kad usta, smešeći se, upitaše:
„Zašto nam ne ispričaš, Eleazare, šta je tamo bilo?”
I svi zaćutaše, zaprepašćeni pitanjem. Kao da su tek sad
pogodili da tri dana beše mrtav Eleazar, i gledahu s radoznalošću,
očekujući odgovor. No Eleazar ćutaše.
„Nećeš da nam ispričaš?14, začudi se ovaj što ispitivaše.
„Zar je tako strašno tamo?”
I opet njegova misao iđaše iza reči; da je išla ispred njih, on ne
bi postavio pitanje od koga bi se u istom trenu od neizdržljivog
straha steglo njegovo sopstveno srce. I svi osetiše nemir, i već
čežnjivo iščekivahu Eleazarove reči, ali on ćutaše hladno i strogo, i
oči njegove behu oborene. Tad, ponovo kao da prvi put primetiše i
strašnu pomodrelost njegova lica i odvratnu nadutost; na stolu, kao
zaboravljena, stajaše Eleazarova modrocrvena ruka i svi se pogledi
nepomično i protiv volje prikovaše uz nju, kao da od nje očekivahu
željeni odgovor. A muzičari još svirahu; no, evo, i do njih dopre
ćutanje, i kao što voda gasi razbacane žeravice, tako i ćutanje ugasnu
sve vesele zvuke. Ućuta svirala; ućutaše i zvonki timpan, i žuborave
gusle; i kao da se prekide struna, kao da umre i sama pesma
drhtavim, prekinutim zvukom oglasi se citra. I nasla tišina.
„Nećeš?”, ponovi ispitivač, nemoćan da zaustavi svoj brbljivi
jezik. Beše tiho, nepomično ležaše na stolu Eleazarova modrocrvena
ruka. I evo, ona se lako pomeri, i svi s olakšanjem odahnuše i digoše
oči: pravo u njih, sve obuhvatajući jednim pogledom, teško i strašno
gledaše vaskrsli Eleazar.
Beše to trećeg dana po Eleazarovu izlasku iz groba. Otada su
mnogi osetili razornu snagu njegova pogleda, ali ni oni što behu
njime slomljeni zanavek, ni oni što su u samim praizvorima života,
isto tako tajanstvenog kao i smrt, našli volju ka otporu nikad ne
mogoše objasniti ono strahotno što ostajaše nepomično u dubini
njegovih crnih ženica.
Eleazar gledaše spokojno i pravo, bez želje da bilo šta sakrije,
ali i bez namere da bilo šta kaže čak i hladno gledaše, kao onaj koji
je krajnje ravnodušan prema svemu živome. I mnogi bezbrižni ljudi
našli bi se u njegovoj blizini ne primećujući ga, a potom bi uplašeno
prepoznali koje taj ugojeni, mirni čovek koji ih je okrznuo krajem
svoje svečane odeće jarkih boja. Ne prestajaše da svetli sunce kad bi
on gledao, ne prestajaše da žubori šedrvan, i po starome bi
bezoblačno plavo ostajalo rodno nebo, ali čovek, koji bi pao pod
njegov zagonetni pogled ne bi više čuo šedrvan niti bi prepoznavao
rodno nebo.
Ponekad bi čovek gorko plakao; ponekad bi u očajanju čupao
kosu na glavi i bezumno prizivao druge ljude u pomoć, ali češće bi
se dešavalo tako da bi ravnodušno i spokojno počinjao da umire i da
bi umirao tokom dugih godina, umirao pred očima svih, umirao
bezbojan, mlitav i dosadan kao drvo koje ćutke sahne na kamenom
tlu. I prvi, oni što viču i luduju, ponekad se vraćaju u život, a drugi
nikad.
„Znači, nećeš da nam ispričaš, Eleazare, šta si tamo video?”,
po treći put ponovi radoznalac. Sad njegov glas beše ravnodušan i
bezbojan, i mrtva, siva dosada tupo gledaše iz njegovih očiju. I sva
lica prekri, poput prašine, ta ista mrtva, siva dosada, i s tupim
čuđenjem gosti se osvrtahu jedan na drugog i ne shvatahu zbog čega
okupljeni ovde sede za bogatom trpezom. Prestaše da govore.
Ravnodušno mišljahu kako, verovatno, treba ići kući, ali ne mogahu
da prevladaju glibavu i lenu dosadu koja im sisaše snagu iz mišića,
te produžavahu da sede, svi otrgnuti jedan od drugog kao slabački
plamenovi razbacani po noćnom polju.
Muzičarima je plaćeno da sviraju te se oni ponovo latiše
instrumenata i ponovo počeše teći i skakutati naučeno veseli,
naučeno tužni zvuci. Iz njih se razvijala ona uobičajena harmonija,
ali gosti slušahu začuđeno: ne beše im jasno zbog čega je potrebno i
zbog čega je lepo kad ljudi trzaju strune, kad naduvanih obraza
duvaju u tanke svirale i stvaraju čudan, raznoglasni šum.
„Kako loše sviraju!”, reče neko.
Muzičari se uvrediše i odoše. Za njima, jedan po jedan, odoše
gosti, jer već nastade noć. I kad ih sa svih strana okruži spokojna
tama i kad već beše lakše disati, odjednom pred svakim od njih u
groznom sjaju iskrsnu Eleazarova slika: modro lice mrtvaca, šarena
i jarka svadbena odeća, i hladni pogled u čijoj se dubini nepomično
unedrilo nešto užasno. Kao u kamen pretvoreni stajahu na raznim
stranama, i okruživaše ih tama, i u tami se sve jače razgorevaše
užasna vizija, natprirodna slika onoga što se tri dana nalažaše pod
zagonetnom vlašću smrti. Tri dana bio je mrtav; tri puta je izlazilo i
zalazilo sunce, a on je bio mrtav; deca su se igrala, po kamenju je
žuborila voda, vrela prašina se dizala na velikom drumu a on je bio
mrtav. I sad je on opet među ljudima dotiče ih gleda ih gleda ih! i
kroz crne kružiće njegovih ženica, kao kroz tamna stakla, gleda na
ljude najnedokučivije Tamo.

III

Niko ne vodaše brigu o Eleazaru, ne ostaše mu rođaci i

prijatelji, i velika pustinja koja opasivaše sveti grad stizaše do samog
praga njegove nastambe. I u kuću njegovu uđe, i na krevetu se
njegovu ispruži kao žena, i vatre pogasi. Niko ne vodaše brigu o
Eleazaru. Jedna za drugom odoše sestre njegove Marija i Marta dugo
ga ne hte napuštati Marta jer ne znađaše ko će ga hraniti i žaliti ga,
plakaše i moljaše se.
Ali jedne noći, dok vetar duvaše u pustinji i s fijukom povijaše
čemprese iznad krova, ona se polako obuče i nečujno ode.
Verovatno stiže do Eleazarova sluha kad se zalupiše vrata i
nezatvorena sasvim, nastaviše da lupaju o dovratak pod naletima
vetra ali se ne diže Eleazar, ne iziđe, ne pogleda. I svu noć do zore
zviždahu nad njegovom glavom čempresi, i žalosno lupkahu vrata,
puštajući u stan hladnu, požudno ustumaranu pustinju. Kao
okuženog svi ga izbegavahu, i, kao okuženom, htedoše o vrat da mu
obese zvonce kako bi ga izbegavali pri susretu. Ali neko,
prebledevši, reče da će biti veoma strašno ako noću budu čuli pod
prozorima Eleazarovo zvonce i svi se, bledeći, saglasiše s njim. kako
ni on sàm ne vodaše o sebi brigu, možda bi i umro od gladi da mu
susedi, bojeći se nečeg, ne ostavljahu hranu. Donosila bi je deca: ona
se nisu bojala Eleazara, ali mu se nisu ni podsmevala, kao što se s
nevinom okrutnošću podsmevaju nesrećnicima. Bila su ravnodušna
prema njemu, i istom takvom ravnodušnošću njima je plaćao
Eleazar: nije u njega bilo želje da pomiluje crnu dečju glavu i da
zaviri u naivne, blistave oči.
Predat vlasti vremena i pustinje rušio se njegov dom, i odavno
se razbežaše po susednim kućama gladne, meketave koze. I ovešta
njegovo svadbeno ruho. Kako gaje obukao onog srećnog dana kad
je svirala muzika, tako ga je i nosio ne menjajući ga, kao da ne viđaše
razliku između novog i starog, između pocepanog i čitavog. Jarke
boje izgoreše i izbledeše; ljuti gradski psi i oštro pustinjsko trnje
pretvoriše u dronjke nežnu tkaninu.
Danju, kad bi bespoštedno sunce postajalo ubica svega živog
i kad bi se čak i škorpioni zavlačili pod kamenje i tamo se grčih od
bezumne želje da žacaju, Eleazar bi nepomično sedeo pod zracima,
digavši naviše svoje modro lice i kosmatu, divlju bradu.
Dok su još s njim razgovarali, neko ga jednom upita:
„Jadni Eleazare! Prija ti da sediš i da gledaš u sunce?”
I on odgovori:
„Da, prija mi.”
Tako je, verovatno, silna bila hladnoća trodnevnog groba, tako
dubok njegov mrak da nije na zemlji bilo takve žege ni takve
svetlosti koja bi mogla da ogreje Eleazara i da obasja mrak njegovih
noći pomisliše radoznalci i sa uzdahom odoše.
A kad bi se grimiznocrveni, spljošteni disk spuštao prema
zemlji, Eleazar bi odlazio u pustinju i išao pravo prema suncu, kao
da je težio da ga stigne. Uvek je išao pravo prema suncu, i oni što
pokušaše da slede njegov put i da saznaju šta on radi noću u pustinji,
neizbrisivo sačuvaše u sećanju crnu pojavu visokog, ugojenog
čoveka na crvenoj pozadini ogromnog spljoštenog diska. Noć ih je
rasterala svojim strahovima, i tako ne saznaše šta radi u pustinji
Eleazar, ali slika crne siluete na crvenoj pozadini osta urezana u
njihovom mozgu. Kao što zver kad mu prašina uleti u oči besno trlja
šapama njušku, tako su i oni glupo trljali oči, ali lik Eleazarov beše
neizbrisiv i zaboravljaše se možda samo smrću. Postojahu ljudi koji
življahu daleko i koji nikad pre ne sretahu Eleazara, nego samo
slušahu o njemu. Sa drznovenim ljubopitstvom koje je jače od straha
i hrani se strahom, s pritajenim podsmehom u duši, oni bi prilazili
čoveku što sedi na suncu i stupali bi s njim u razgovor. U to vreme
Eleazarov izgled se već beše izmenio nabolje i on ne beše tako
strašan; u prvom trenutku ovi bi ljudi pucketali prstima i s
neodobravanjem bi mislili o gluposti žitelja svetog grada. A kad bi
se kratki razgovor završavao i kad bi odlazili kući, oni bi izgledali
tako da bi ih žitelji svetog grada odmah prepoznavali i govorili:
„Evo još jednog luđaka na koga je pogledao Eleazar”, i
sažaljivo bi cmokali usnama i dizali ruke.
Dolazili bi, zveckajući oružjem, hrabri vojnici koji ne znaju za
strah; dolazili bi sa smehom i pesmom srećni mladići; na trenutak bi
navraćali i brižni poslovni ljudi, zveckajući novcem; i nadmeni
služitelji hrama stavljali bi svoje štapove kraj Eleazarovih vrata i
niko se ne bi vraćao isti kao što je dolazio. Jedna i ista stravična
senka padala bi im na dušu, i novi izgled bi davala starome,
poznatom svetu.
Tako su saopštavali o svojim osećanjima oni koji su još imali
volje da govore. Svi predmeti koje oko vidi i koje ruke dosežu
postajali su prazni, laki i prozračni nalik na svetle senke u noćnom
mraku; jer ona velika tama što obuhvata svu vaseljenu nije mogla
biti rasejana ni suncem, ni mesecom, ni zvezdama, nego je kao
preogromni crni pokrov prekrivala zemlju, grlila je kao majka; u sva
je tela prodirala, u železo i kamen, i usamljene su postajale čestice
tela, izgubivši vezu s drugima; i u dubinu čestica prodirala je, i
usamljene su postajale čestice čestica; u pustoši su širila svoje
korenje drveta, no i sama behu pusta; u pustoši, preteći avetinjskim
padom, uzdizali su se hramovi, dvorci i zgrade, a sami behu pusti; i
u pustoši se nemirno kretaše čovek, no i sam beše pust i lak kao
senka; jer je nestajalo vreme, i približio se početak svake stvari
njenome kraju: još se gradila zgrada i još su graditelji lupali
čekićima, a već su se videle njene ruševine i pustoš na mestu
ruševina; tek se rađao čovek, a nad glavom su se njegovom već palile
samrtne sveće, i već su se i one gasile, i pustoš se stvarala na mestu
čoveka i pogrebnih sveca; i, zahvaćen prazninom i mrakom,
beznadno je drhtao čovek suočen sa užasom beskraja.
Tako su govorili oni koji su još imali volju da govore. Ali,
verovatno bi više mogli da kažu oni koji nisu želeli da govore i koji
su ćutke umirali.
 IV

U to vreme živeo je u Rimu jedan slavni vajar. Od gline,

mramora i bronze stvarao je tela bogova i ljudi, i takva je velika bila
njihova božanstvena lepota da su je ljudi nazivali besmrtnom. Ali
sàm on je bio nezadovoljan i tvrdio da ima još nešto, istinski lepše,
što on ne može da ostvari ni u mramoru, ni u bronzi.
„Još nisam nakupio svetlosti mesečine”, govorio je “ još se
nisam opio sunčanim sjajem i nema u mome mramoru duše, nema
života u mojoj lepoj bronzi.” I kad bi noću u mesečini lagano
prolazio gradom, prosecajući crne senke Čempresa, belasajući se
belim hitonom na mesečini, prijatelji bi mu u susretu veselo
dovikivali:
„Da ne ideš da skupljaš mesečinu, Avrelije? Što nisi poneo sa
sobom korpu?”
A on bi, smejući se, pokazivao na svoje oči:
„Ovo su moje korpe u koje sakupljam svetlost meseca i blesak
sunca.”
1 to je bilo istina: mesečina je sijala u njegovim očima, i sunce
je bleštalo u njima. Ali on nije mogao da ih prenese u mramor, i u
tome je bila svetla patnja njegova života.
Poticao je on iz drevnog patricijskog roda, imao dobru ženu i
dccu, i ni u čemu nije oskudevao.
Kad stiže do njega nejasna vest o Eleazaru, vajar se
posavetova sa ženom i prijateljima i uputi se na daleki put u Judeju
da vidi čoveka koji je čudotvorno vaskrsnuo. Nešto se bio dosađivao
tih dana i nadao se da će u putu izoštriti svoju zamorenu pažnju. Ono
što su mu pričali o vaskrslom čoveku nije ga plašilo: on je mnogo
razmišljao o smrti, nije je voleo, ali nije voleo ni one koji smrt
mešaju sa životom. Na jednoj strani je lepi život, a na drugoj
zagonetna smrt razmišljao je, i ništa bolje ne može smisliti čovek
sem da se živeći raduje životu i lepoti svega što živi. 1 imao je čak
izvesnu taštu želju: da Eleazara ubedi u istinu svoga stanovišta i da
vrati životu njegovu dušu, kao što je bilo vraćeno njegovo telo. I to
mu je izgledalo tim lakše, što vesti koje su stizale o vaskrslom iz
mrtvih, bojažljive i čudne, nisu saopštavale svu istinu o njemu, nego
su samo nejasno opominjale pred nečim užasnim.
Eleazar je već ustajao s kamena da bi krenuo za suncem koje
je odlazilo u pustinju, kad stiže pred njega bogati Rimljanin u pratnji
naoružana roba, i glasno ga oslovi:
,,Eleazare!”
1 ugleda Eleazar divno, oholo lice, obasjano slavom, i svetio
odelo, i drago kamenje koje je svetlucalo na suncu. Crvenkasti zraci
su licu i glavi davali sličnost sa mutno bleštećom bronzom i to
ugleda Eleazar. On sede poslušno na svoje mesto i umorno obori oči.
„Da, ružan si ti, siroti moj Eleazare”, govorio je mimo
Rimljanin igrajući se zlatnim lancem „ti si čak i strašan, siroti moj
prijatelju; i smrt nije bila lena onoga dana kad si joj tako neoprezno
pao u šake. Ali ti si debeo kao bure, a debeli ljudi su po prirodi dobri,
govorio je veliki Cezar, i ja ne shvatam zašto se ljudi tebe toliko
plaše. Hoćeš li mi dozvoliti da kod tebe prenoćim? Već je kasno, a
ja nemam noćišta.”
Još niko nije Eleazara molio da provede kod njega noć.
„Ја nemam krevet.”, reče.
„Ја sam pomalo vojnik i mogu da spavam sedeći.”, odgovori
Rimljanin.
„Zapalićemo vatru ...”
,,U mene nema vatre ...”
„Onda ćemo razgovarati u mraku, kao dva prijatelja. Mislim
da će se naći malo vina ...”
,,U mene nema vina.”
Rimljanin se nasmeja.
„Sad shvatam zašto si tako mračan i ne voliš svoj drugi život.
Nema vina! Pa dobro, ostaćemo i tako; jer postoje reči koje ošamute
glavu ništa gore nego falemsko vino. “Pokretom ruke on otpusti
roba, i ostaše on i Eleazar sami. I opet progovori vajar, ali kao da je
uporedo sa odlazećim suncem odlazio život iz njegovih reći, i one
su postajale blede i prazne kao da su se ljuljale na nesigurnim
nogama, kao da su klizile i padale, opivši se vinom čežnje i očajanja.
I crne provalije pojaviše se između njih kao daleke aluzije na veliku
pustoš i veliki mrak.
„Sad sam ja tvoj gost i ti me nećeš uvrediti, Eleazare!”,
govorio je.
„Gostoprimstvo je obavezno čak i za one koji su tri dana bili
mrtvi. Jer tri dana si, rekoše mi, proveo u grobu. Tamo mora da je
hladno ... i otuda si poneo ovu gadnu naviku da sediš bez vatre i vina.
A ja volim vatru, ovde se tako brzo smračuje... Ti imaš vrlo
zanimljive linije obrva i čela: kao da su pepelom prekrivene ruševine
nekih dvoraca posle zemljotresa. Ali zašto si u tako čudnoj i ružnoj
odeći? Ja sam video ženike u vašoj zemlji, i oni nose takvu odeću
takvu smešnu odeću takvu strašnu odeću ... Ali, zar si ti ženik?”
Već se skrilo sunce, crna gigantska senka polete sa istoka kao
da bose, ogromne noge zašuškaše po pesku, a vazduh pokrenut
brzim trčanjem zapljusnu leđa hladnoćom.
„U mraku mi izgledaš još veći, Eleazare, kao da si se još više
raširio za ovih nekoliko minuta. Možda se ti hraniš tamom? ... A ja
bih želeo vatre bar neku malu vatru, bar neku malu. Malo mi je i
hladno, kod vas su tako varvarski hladne noći... Da nije ovakav
mrak, pomislio bih da ti gledaš u mene, Eleazare. Da, čini mi se da
gledaš ... Gledaš u mene, osećam evo, sad si se osmehnuo ...” Stiže
noć i teškim mrakom ispuni vazduh.
„Biće lepo kad sutra ponovo iziđe sunce ... Jer, znaš li ti da
sam ja veliki vajar tako me prijatelji zovu. Ja stvaram, da, to se
naziva stvaranjem ... ali za to je potreban dan. Hladnome mramoru
ja da jem život, talim na vatri zvonku bronzu, na jakoj, žestokoj
vatri... Zašto si me dotakao rukom?”
,,Idemo.”, reče Eleazar.
„Ti si moj gost.”
I pođoše u kuću. I duga noć leže na zemlju.
Rob nije mogao da dočeka gospodara i pođe po njega, a sunce
je bilo već visoko na nebu. I ugleda: pravo pod sunčevim vrelim
zracima sedeli su jedan pored drugog Eleazar i vajar, gledali uvis i
ćutali. Rob zaplaka i glasno povika:
 „Gospodaru, staje s tobom? Gospodaru!”
Istog dana vajar je otputovao u Rim. Celim putem bio je
zamišljen i ćutao je, pažljivo posmatrajući sve ljude, brod i more, i
kao da se trudio da nešto upamti. Na moru ih je sustigla snažna bura,
a Avrelije je, dokle god je trajala, ostao na palubi i požudno se
zaglédao u talase koji su se dizali i padali. Kod kuće se uplašiše zbog
strašne promene koja se ogledala na vajaru, ali on ukućane umiri,
rekavši važno:
„Našao sam.”
I u istoj onoj prljavoj odeći koju nije menjao na ćelom putu on
se prihvati rada, i mramor pokorno zazvoni pod glasnim udarima
čekića. Radio je dugo i požudno, nikog ne puštajući u radionicu, i
najzad, jednog jutra reče da je delo gotovo, i reče da se pozovu
prijatelji, strogi ocenjivači i poznavaoci umetnosti. I čekajući ih,
svečano se obuče u praznično odelo jarkih boja koje je bleštalo od
žutog zlata i crvenelo se purpurom bisusa.68
„Evo šta sam stvorio”, reče zaneseno.
Prijatelji ga pogledaše i senka duboke zabrinutosti prelete
preko njihovih lica. Delo je predstavljalo nešto čudovišno što nije
imalo nijedan od oku poznatih oblika, ali što nije bilo lišeno
podsećanja na neki novi, nepoznati lik. Na tankoj, krivoj grančici ili
na njenoj nakaznoj slici i prilici krivo i neobično je stajala šlepa,
ružna, raskrečena gromada nečeg uvrnutog unutra, nečeg izvrnutog
prema spoljašnjosti, nekih besmislenih fragmenata koji su
bespomoćno težili da izađu iz sebe. I slučajno, pod jednom od
grozno nasrtljivih izbočina zapaziše čudno izvajanu leptiriću s
prozračnim krilcima koja kao da su treperila u bespomoćnoj želji da
polete. .
„А šta će ova čudna leptirića, Avrelije?”, upita neko
neodlučno.
„Ne znam.”, odgovori vajar.
Ali valjalo je reći istinu i jedan od prijatelja, onaj koji je

68
Bisus naziv za vlakna kojima se jedna vrsta morske školjke pričvršćuje za tle, i
od kojih se pravi tzv. „morska svila”.
najviše voleo Avrelija, odlučno reče:
„То je ružno, jadni moj prijatelju. To treba uništiti. Daj čekić.”
I u dva udarca razbi nakaznu gromadu, ostavivši samo čudno
izvajanu leptiriću.
Od tog vremena Avrelije ništa više nije stvorio. S najdubljom
ravnodušnošću je gledao na mramor i na bronzu i na svoja
nekadašnja božanstvena dela na kojima je počivala besmrtna lepota.
U nadi da će udahnuti u njega staru vatru prema radu, da će razbuditi
njegovu umrtvljenu dušu, vodili su ga da gleda tuđa divna dela ali
on je ostao jednako ravnodušan i smešak nije zagrevao njegova
stisnuta usta. I samo, kad bi mu mnogo i dugo govorili o lepoti, on
bi odvraćao umorno i bezvoljno:
„Та sve je to laž!”
A po danu, kada bi sijalo sunce, on bi odlazio u svoj bogati,
umetnički uređeni vrt i, našavši mesto gde nije bilo hlada, predavao
bi svoju nepokrivenu glavu i pomućene oči sunčanom blesku i
vrelini. Lepršali bi crveni i beli leptirići; u mramorni bazen ulivala
bi se, žuboreći, voda iz iskrivljenih usta blaženo-pijanog satira, a
Avrelije bi sedeo nepomično kao bledi odraz onoga koji je u dubokoj
daljini, kraj samih vrata kamene pustinje, isto ovako sedeo pod
vatrenim suncem.

I evo pozva k sebi Eleazara sam veliki, božanski Avgust.

Obukoše Eleazara svečano, u prazničnu svadbenu odeću kao
da je vreme tu vrstu odeće ozakonilo i kao da je Eleazar do same
svoje smrti bio dužan da ostane ženik neznane neveste. Bilo je to
kao da se na stari, polutruli mrtvački sanduk koji se već počinjao
raspadati, nanosila nova pozlata i da su vešane na njega nove, vesele
kićanke. I svečano ga odvezoše, svi svečano obučeni i u jarkim
bojama kao da se zaista kretala svadbena povorka, i oni spreda su
glasno duvali u trube da bi otvorili put imperatorovim glasnicima.
Ali pusti behu Eleazarovi putevi; cela njegova domovina već je
odavno proklinjala mrsko ime čoveka koji je čudom vaskrsao, i ljudi
su bežali kud koji već na samu vest da se on približava. Usamljeno
su zvučale bakarne trube, i samo je pustinja odgovarala svojim
otegnutim odjekom.
Potom ga povezoše preko mora. I to beše najparadniji i
najtužniji brod koji se ikad ogledao u ažurnim valima Sredozemnog
mora. Mnogo ljudi je bilo na brodu, ali kao grobnica bio je on nem
i tih, i kao da je beznadno plakala voda koja je udarala o oštri, lepo
izvijeni pramac. Usamljen je sedeo tamo Eleazar, izlažući svoju
nepokrivenu glavu suncu, slušajući žuborenje vode i ćuteći, a
podalje od njega, u tužnoj grupi, kao tužne senke bespomoćno su i
mlitavo ležali i sedeli mornari i glasnici. da je tada udario grom, da
je vetar poneo lepa jedra, brod bi verovatno potonuo, jer niko od
onih što behu na njemu nije imao ni snage, ni volje da se bori za
život. S krajnjim naporom neki su prilazili ivici palube i željno se
zagledali u plavi, providni bezdan, pitajući se neće li u talasima
blesnuti rumenim plamenom, neće li projuriti, prskajući kopitama,
bezumno-veseli i pijani kentaur. Ali pusto beše more, i morska
pučina beše nema i pusta.
Ravnodušno je stupio Eleazar na ulice Večnoga grada. Kao da
sve njegovo bogatstvo, sva veličanstvenost zdanja koja su podigli
giganti, sav blesak i lepota, i muzika prefinjenog života behu samo
odjek vetra u pustinji, odsjaj mrtvog pokretnog peska. Jurila su kola,
prolazile gomile snažnih, lepih, nadmenih ljudi, graditelja Večnoga
grada i oholih učesnika njegova života; razleglo se pevanje smejale
su se fontane i žene svojim bisernim smehom filozofirali su pijanci
sa osmehom su ih slušali trezni ljudi i potkovice su udarale,
potkovice su lupale o kameni kolovoz. I zahvaćen sa svih strana
veselim šumom, kao hladna nema mrlja kretao se sredinom grada
ugojeni, teški čovek i sejao u svom putu ljutnju, gnev i uzrujanu,
izjedajuću čamotinju. “Ko srne da bude tužan u Rimu?”, negodovali
su građani i mrštili se, a dva dana kasnije već je ceo pričljivi Rim
znao za čoveka koji je čudotvorno vaskrsnuo, i plašljivo su ga se svi
klonili.
Ali bilo je i tu mnogo smelih ljudi koji su želeli da okušaju
svoju moć, i Eleazar bi se poslušno odazivao na njihov nepromišljeni
poziv. Zauzet državnim poslovima, imperator je odlagao prijem i
čudotvorno vaskrsli je punu sedmicu obilazio ljude.
Tako je došao veselom pijancu, i pijanac gaje dočekao
smehom crvenih usana.
„Pij, Eleazare, pij !”, vikao je.
„Nek se nasmeje Avgust kad te vidi pijana!”
1 smejale su se razgolićene, pijane žene, i latice ruža padale su
na modre Eleazarove ruke. Ali pijanac pogleda u njegove oči i
zanavek se izgubi njegova radost. Do kraja života je ostao pijan, nije
više okusio piće, ali je ostao pijan no umesto radosnih varki koje
stvara vino, strašni snovi ispuniše nesrećnu njegovu glavu. Strašni
snovi ostadoše jedina hrana njegovog zapanjenog duha. Strašni
snovi su ga i danju i noću držali u pometenosti svojih čudovišnih
tvorevina, i sama smrt nije bila strasnija od onoga čime su se iskazale
njene svirepe preteče.
Dođe Eleazar k mladiću i devojci koji su se ljubili i bili
prekrasni u ljubavi svojoj. Oholo i čvrsto grlio je mladić svoju
voljenu, govoreći s tihim sažaljenjem:
„Pogledaj nas, Eleazare, i budi radostan s nama. Zar ima nečeg
što je jače od ljubavi?”
I pogleda ih Eleazar. I celog života nastaviše oni da vole jedno
drugo, ali žalosna i sumorna postade njihova ljubav, poput onih
nadgrobnih čempresa što svoje krošnje hrane truležom grobnica i
oštrinom svojih crnih vrhova uzalud traže nebo i tihe sutone. Bacani
nepoznatom životnom snagom u međusobne zagrljaje, poljupce su
smenjivali suzama, nasladu bolom, i dva puta su se osećali kao
robovi: kao robovi života punog zahteva, i kao ponizne sluge grozno
ćutljivog Ničega. Večno sjedinjeni, večno razjedinjeni, plamsali su
kao iskre, i kao iskre su gasnuli u beskrajnome mraku.
Dođe Eleazar gordome mudracu i mudrac mu reče:
„Ја već znam da ti možeš da kažeš nešto užasno, Eleazare.
Čime možeš da me užasneš?”
Ali ne prođe mnogo vremena, i već oseti mudrac da
poznavanje užasnoga još nije užasno, i da viđenje smrti još nije smrt.
I oseti da su mudrost i glupost ravnopravni pred licem Beskraja, jer
Beskraj za njih ne zna. I iščeze granica između znanja i neznanja,
između istine i laži, između gore i dole, i u praznini ostade da visi
njegova bezoblična misao. Tada se on uhvati za sedu glavu i
pomamno povika:
„Ја ne mogu da mislim! Ne mogu da mislim!”
Tako je pod ravnodušnim pogledom čudotvorno vaskrsloga
ginulo sve što služi učvršćenju života, smisla i njegove radosti. I
počeše govoriti da je opasno puštati ga pred imperatora, da je bolje
ubiti ga i, tajno ga sahranivši, reći da se on sakrio neznano gde. I već
su se oštrili mačevi, i junoše odane službi narodu samopregorno se
spremahu da postanu ubice, kad Avgust zatraži da se Eleazar
sutradan javi njemu, i time imperator pokvari okrutne planove.
Ako nije bilo moguće sasvim ukloniti Eleazara, podanici su
želeli da bar donekle ublaže onaj teški utisak kakav pobuđuje
njegovo lice. I s tom namerom prikupili su vešte umetnike, frizere i
slikare, i svu noć su se trudili nad Eleazarovom glavom. Potkresali
su mu bradu, nakovrdžali je i dali joj lep izgled. Neprijatno je bilo
sivilo njegovih ruku i lica, te ga bojama ukloniše: ruke nabeliše,
obraze narumeniše. Odvratne su bile bore patnji koje su brazdale
staro lice, te i njih zamazaše, obojiše, sasvim ih ukloniše, a na čistoj
podlozi tankim kičicama veštački iscrtaše bore dobrodušnog smeha
i prijatne, bezlobive veselosti.
Eleazar se ravnodušno pokoravao svemu što su s njim radili, i
ubrzo se pretvorio u prirodno debelog, lepog starca, u spokojnog i
dobrodušnog dedu mnogobrojnih unučića. Još ne siđe s njegovih
usana osmeh uz koji je on pričao smešne bajke, još je u uglu očiju
tinjala tiha staračka nežnost takav izgledaše. Ali ne usudiše se da
svuku s njega svadbeno ruho, ali ne mogoše da promene njegove oči
ta tamna i strašna stakla kroz koja je na ljude gledalo
najnedokučivije Tamo.

VI

Ne tronu Eleazara velelepnost carskih odaja. Kao da nije video

razliku između svoje kuće što se rušila, kuće kojoj se sasvim
približila pustinja, i kamenih, čvrstih, lepih dvoraca tako je on
ravnodušno prolazio, gledajući i ne gledajući. I tvrdi mramor podova
pod njegovim nogama je postajao sličan sipkavom pustinjskom
pesku, i mnoštvo divno obučenih, nadmenih ljudi postajalo je za
njegov pogled slično praznom vazduhu. Niko nije gledao u njegovo
lice kad je prolazio jer su se svi bojali da ne potpadnu pod strašni
uticaj njegovih očiju; ali kad su po zvuku teških koraka utvrđivali da
to on prolazi, ovi što su stajali dizali su glave i sa bojažljivom
radoznalošću su posmatrali pojavu debelog, visokog, malo
pogrbljenog starca koji je polako ulazio u samo srce imperatorskog
dvora. Da je sama smrt prolazila ne bi je se ljudi više plašili, jer je
smrt poznavao samo onaj koji umre, a živ čovek je poznavao samo
život i nije bilo mosta između njih. A ovaj neobični čovek poznavao
je smrt, i bilo je zagonetno i strašno prokletstvo to njegovo
poznavanje.
„On će ubiti našeg velikog božanskog Avgusta!”, sa strahom
su mislili ljudi i upućivali bespomoćna prokletstva za Eleazarom
koji je polako i ravnodušno ulazio sve dalje i dalje, sve dublje i
dublje.
Već je i Cezar znao koje Eleazar, i pripremio se za susret. Ali
on je bio hrabar čovek, osećao je ogromnu, nepobedivu svoju moć i
želeo je da u sudbonosnom dvoboju sa čudotvorno vaskrslim ne traži
oslonac u slabim ljudima. U četiri oka, licem u lice sastao se on s
Eleazarom.
„Ne diži na mene pogled svoj, Eleazare”, naredi ovome kad ga
uvedoše.
„Čuo sam da je tvoja glava slična meduzinoj glavi i da pretvara
u kamen svakoga na koga ti pogledaš. A ja hoću da te razgledam i
da porazgovaram s tobom, pre nego što se pretvorim u kamen”,
dodade on s carskom šaljivošću koja ne beše lišena straha.
Prišavši blizu, on pažljivo razgleda Eleazarovo lice i njegovo
neobično, praznično odelo. I beše obmanut veštim falsifikatom, iako
je imao oštar i pronicljiv pogled.
„Tako. Po izgledu ti nisi strašan, dobri starče. Ali tim gore za
ljude kad ono što je strašno poprimi takav pošten i prijatan izgled.
Sada da porazgovaramo.”
Avgust sede i, ispitujući pogledom koliko i rečima, poče
razgovor:
„Zašto me nisi pozdravio kad si ušao?”
Eleazar ravnodušno odgovori :„Nisam znao da je to
potrebno.1'
„Ti si hrišćanin?”
„Nisam.”
Avgust s odobravanjem klimnu glavom.
„То je dobro. Ne volim hrišćane. Oni tresu drvo života ne
davši mu da se pokrije plodovima, i bacaju u vetar njegov mirisni
behar. Ali ko si ti?”
Sa izvesnim naporom Eleazar odgovori:
„Ја sam bio mrtav.”
„То sam čuo. Ali ko si sada?”
Eleazar oklevaše sa odgovorom i najzad ponovi ravnodušno i
muklo:
„Ја sam bio mrtav.”
„Čuj me, nepoznati”, reče imperator, govoreći razgovetno i
strogo ono o čemu je već ranije mislio, moje je carstvo carstvo živih,
moj je narod narod živih, a ne mrtvih. I ti si suvišan ovde. Ne znam
ko si ti, ne znam šta si video tamo no ako lažeš, ja mrzim tvoju laž,
a ako govoriš istinu ja mrzim tvoju istinu. U svojim grudima ja
osećam drhtaj života; u svojim rukama ja osećam moć i moje ohole
misli kao orlovi lete po prostranstvu. A tamo, iza mojih leđa, pod
zaštitom moje vlasti, pod senkom zakona koje sam ja propisao žive,
rade i raduju se ljudi. Da li ti osećaš tu čudnu harmoniju života?
Osećaš li taj ratoborni poklič koji ljudi bacaju u lice onome što
nailazi, pozivajući ga na borbu?”
Avgust kao u molitvi pruži ruke i svečano uskliknu:
„Budi blagosloven, veliki, božanstveni živote!”
Ali Eleazar ćutaše, a imperator strože nastavi:
 „Ti si ovde suvišan. Ti si žalosni ostatak koji smrt nije pojela
do kraja, i ti ljudima ulivaš čamotinju i odvratnost prema životu; ti
poput gusenice u polju objedaš puni klas radosti i izbacuješ sluz
očaja i patnje. Tvoja je istina slična zarđalom maču u rukama noćnog
ubice i, kao ubicu, ja ću te predati da budeš pogubljen. Ali pre toga
hoću da pogledam u tvoje oči. Možda se njih boje samo kukavice, a
da u hrabrome one pobuđuju želju za borbom i pobedom; u tom
slučaju dostojan si ne da budeš kažnjen, nego da budeš nagrađen...
Pogledaj me, Eleazare.”
I u prvom trenutku učini se božanskom Avgustu da ga to gleda
prijatelj tako je blag, tako nežno očaravajući bio Eleazarov pogled.
Ne užas, nego je tihi mir obećavao on, i Beskrajnost je izgledala kao
nežna ljubavnica i saosećajna sestra. Ali sve čvršći poče da postaje
njegov nežni zahvat, i već su počinjala da otimaju disanje usta željna
poljubaca, i već je kroz meko telesno tkivo prodiralo železo kostiju
koje su se savile u železni krug i nečiji tupi, hladni nokti kosnuše se
srca i meko proniknuše u njega.
„Boli reče božanski Avgust bledeći.
„Ali gledaj, Eleazare, gledaj !”
Kao da su se polako razilazila neka teška, od iskoni zatvorena
vrata, i da se u rastuću pukotinu hladno i mimo ulivao grozni užas
Beskraja. Kao dve senke uđoše neobuhvatna pustoš i neobuhvatni
mrak, i ugasiše sunce, od nogu otrgnuše zemlju, i krov otrgnuše
iznad glave.
I prestade da boli srce koje se zaledi vaše.
„Gledaj, gledaj, Eleazare!”, naredi Avgust, ljuljajući se.
Zaustavi se vreme, i strašno se približi početak svake stvari
njenome kraju. Tek što je podignut, već se raspao Avgustov presto,
i pustoš beše na mestu prestola i Avgusta. Bešumno se razruši Rim,
i novi grad se diže na njegovom mestu i bi progutan prazninom. Kao
avetinjski divovi brzo su padali i nestajali u pustoši gradovi, države
i zemlje, i ravnodušno ih gutaše, ne zasićujući se, crna utroba
Beskraja.
,,Stani.”, naredi imperator. Već je ravnodušno zvučao njegov
glas, i bespomoćno su visile njegove ruke, i u uzaludnoj borbi s
narastajućim mrakom plamsale su i gasile se njegove orlovske oči.
„Ubio si me, Eleazare!”, reče on potmulo i apatično.
I te beznadne reči ga spasoše. On se seti naroda kome je
pozvan da bude štit, i oštrim, spasilačkim bolom ispuni se njegovo
zamrlo srce.
„Osuđeni na pogibiju”, sa bolom pomisli on. “Svetle senke u
mraku Beskraja” sa užasom pomisli on.
„Krhke posude sa živom, uzbudljivom krvlju, sa srcem koje
zna za brigu i za veliku radost”, sa nežnošću pomisli on.
I tako razmišljajući i osećajući, povijajući vagu čas na stranu
života, čas na stranu smrti, on se polako vrati životu da bi u njegovim
patnjama i radostima našao zaštitu protiv mraka pustoši i strahote
beskraja.
„Ne, nisi me ubio, Eleazare”, reče čvrsto.
„Ali ja ću ubiti tebe. Idi!”
Te večeri, s naročitom radošću uzimaše hranu i piće božanski
Avgust. Ali povremeno bi zastajala u vazduhu njegova dignuta ruka,
i pomućeni blesak zamenjivao bi jarki sjaj njegovih orlovskih očiju
a čas bi užas prolazio poput ledenog talasa ispred njegovih nogu.
Pobeđen, ali ne ubijen, hladno očekujući svoje vreme, taj se talas u
vidu crne senke za ceo život zaustavio kraj Avgustova uzglavlja,
vladajući u noćima i prepuštajući svetle dane brigama i radostima
života.
Sutradan, po carevom naređenju usijanim železom ispališe
Eleazaru oči i otpraviše ga u domovinu. Nije se rešio da ga pogubi
božanski Avgust.
Vratio se Eleazar u pustinju, i pustinja ga dočeka hujanjem
vetra i vrelinom usijanog sunca. Ponovo je sedeo na kamenju digavši
uvis kosmatu, divlju bradu, i dve crne duplje na mestu sažeženih
očiju tupo su i strašno zurile u nebo. U daljini je nemirno šumio i
kretao se sveti grad, a u blizini je bilo bezljudno i nemo: niko se nije
približavao mestu gde je dotrajavao svoje dane čovek koji je
čudotvorno vaskrsnuo, i susedi su odavno napustili svoje domove.
Prognano usijanim železom u dubinu lobanje, prokleto Eleazarovo
znanje tajilo se tamo kao u zasedi; kao iz zasede ono se hiljadama
slepih očiju upijalo u čoveka i niko se više nije usuđivao da pogleda
na Eleazara.
A uveče, kad se, šireći se i crveneći, sunce klonilo zapadu, za
njim se lagano kretao siepi Eleazar. Spotičući se o kamenje, on je
padao, teško ustajao, i nastavljao da korača; i na crvenoj pozadini
večernjeg rumenila njegovo cmo telo i raširene ruke stvarali su
nakaznu sliku krsta.
Desilo se da je jednom tako pošao i više se nije vratio. Tako
se verovatno završio drugi život Eleazara koji je tri dana proveo u
zagonetnoj vlasti smrti i koji je čudotvorno bio vaskrsnuo.

Preveo Milivoje Jovanović

 Edgar Rajs Barouz

USKRSNUĆE DŽIMBER-DŽOVA

Zasluge za ovu priču pripadaju Divljem Petu Morganu, tom

veselom, crnokosom unuku irskih tresetišta. Petu Morganu, nekada
vazduhoplovnom poručniku AEF-a69, bivšem pronalazaču,
amaterskom bokseru, i partneru za piće par ekselans.
Upoznao sam Peta Morgana u lokalnom baru, jednom od
mnogih takvih mesta. Posle treće ture viskija sa sodom, već smo se
oslovljavali ličnim imenima. Posle šeste smo već izvlačili porodične
kosture iz ormara i brisali prašinu sa njih. Malo kasnije smo plakali
jedan drugome na ramenu i tako je sve počelo.
To veče smo se prilično lepo upoznali, a posle toga je naše
prijateljstvo samo raslo. Mnogo smo jedan o drugome saznali kada
je on dovezao svoj brod70 na aerodrom gde sam ja držao svoj.
Njegova žena bila je mrtva, i on je bio prilično usamljeno stvorenje;
zbog toga sam ga često zvao kod sebe na večere.
Bio je prilično mlad kada je izbio rat, ali je uspeo da stigne na
front u Francusku baš pred sam kraj. Mislim da je oborio tri
neprijateljska aviona, iako je bio dete. To sam čuo od drugog pilota;
Pet nikada nije pričao o tome. Ipak bio je pun anegdota o drugim
ratnim pilotima i o svojim kaskaderskim iskustvima u filmovima. Tu
drugu profesiju je praktikovao poslednjih nekoliko godina. Ništa od
ovoga nema veze sa mojom pričom. Ovim sam samo hteo da
objasnim da sam bio veoma blizak sa Petom Morganom i zbog toga
mi je on ispričao čudnu priču o njegovom letu u Rusiju, o naučniku
koji je pobedio vreme, i o čoveku iz 50 000. godine pre nove ere koji
se zvao Džimber-džov.

69
American expeditionary forces - naziv koji su Amerikanci koristili za svoje
trupe tokom Prvog svetskog rata prim.prev.
70
Ship u slengu može da znači bilo koje vozilo kojem se daje značaj, u ovom
slučaju avion prim.prev.
 Tog dana smo ručali zajedno u Vendomu. Čekao sam Peta u
baru, raspravljajući sa ostalima o nestanku rvača Stouna. Svima je
naravno bio poznat Stounov meteorski uspon od sportiste do dobro
plaćene filmske zvezde, a njegov nestanak bio je jedno od onih čuda
za tri dana. Pokušavali smo da shvatimo da li je Stoun bio
kidnapovan ili su zahtevi za otkup bili samo delo prevaranata, kada
se Pet Morgan pojavio sa primerkom Heralda i Ekspresa koji je
kupio od kolportera na ulici.
Krenuo sam sa Petom do našeg stola i on raširi novine. Veliki
naslov objašnjavao je ćelu priču.
„Izgleda da su ga našli.”, rekoh ja.
Pet Morgan klimnu glavom.
„Zvali su me iz policije zbog toga. Upravo dolazim iz stanice.”
Slegnuo je ramenima, namrštio se i počeo polako da priča.

II

Uvek sam bio sklon petljanju sa raznim pronalascima (pričao

je Pet Morgan), a posle ženine smrti pokušavao sam da prebrodim
usamljenost fokusirajući se na rad u laboratoriji. Bila je to jadna
zamena za prijateljstvo koje sam imao, ali na neki način mi je donelo
spasenje.
Radio sam na novom gorivu koje bi bilo mnogo jevtinije i
manje glomazno od benzina; ali sam shvatio da to traži i radikalne
promene u dizajnu motora, a ja nisam imao dovoljno novca da
primenim svoje nacrte na metalu.
U to neko vreme moj deda je preminuo i ostavo mi prilično
bogatstvo. Veliko parče toga otišlo je na eksperimente sa motorom
pre nego što sam uspeo da konačno usavršim jedan. Bio je to pun
pogodak. Napravio sam brod i na njega sam instalirao svoj motor;
tada sam pokušao da prodam patente i za motor i gorivo vladi; ali
nešto se dogodilo. Kada sam stigao do određenog nivoa u ovim
pregovorima, naleteo sam na nevidljivi kameni zid bio sam
zaustavljen za stalno. Nisam čak mogao ni da dobijem dozvolu da
sam proizvodim motor.
 Nikada nisam otkrio ko me je zaustavio, ali se sećam slučaja
Doblovih parnih automobila71. Moguće da se i ti toga sećaš.
Tada mi je pukao film i krenuo sam da sarađujem sa Rusima.
Vetrovi rata su već počeli da duvaju Evropom, i drugovi Sovjeti su
bili zainteresovani za razvoj novih letelica. Imali su novca za
trošenje, a njihovi predstavnici su znali kako da izleče povređeni ego
utučenog pronalazača. Na kraju su napravili sjajnu ponudu da
odnesu moje planove i formule u Moskvu i da tamo razvijaju motor
i gorivo. Kao dodatak, zbog propagande i ostalih stvari, ponudili su
mi dodatni bonus ako bih ja lično odleteo tamo i radio na tome.
Prihvatio sam šansu, želeći da ismejem one birokratske njuške
u Vašingtonu. Hteo sam da pokažem tim momcima šta su propustili.
Tokom tih pregovora upoznao sam doktora Stejda koji je
takođe flertovao sa braćom iz SSSR-a. Profesor Marvin Stejd, kako
mu je glasilo puno ime i titula, bio je izuzetan momak. Krupan
momak, građen kao vo, kolerik u duši, imao je najledenije plave oči
koje sam u životu video. Sigurno si u novinama pročitao članke o
Stejdovim eksperimentima sa smrznutim psima i majmunima. On bi
ih držao smrznute danima i nedeljama, onda bi ih odmrzavao i
oživljavao ih. Takođe je vršio jedinstvena istraživanja na polju
hirurške hipnoze, time je, naravno, stajao na žulj uštogljenim
medicinarima.
S.P.C.A.72 i ministarstvo zdravstva su bacili rukavicu
Stejdovom programu i uspeli da ga ukinu a to je bio konačni okidač
kod njega. Nas dvojica smo bili dve usijane glave, možda, ali smo
mislili da imamo puno pravo da to i budemo. Sam bog zna da smo
obojica bili iskreni u tome šta smo želeli da postignemo on je hteo
da se bori protiv bolesti, a ja da učinim progres na polju avijacije.
Crveni su dočekali doktora Stejda raširenih ruku. Ne samo što
su se složili da nastavi sa eksperimentima koliko je želeo, nego su te

71
Doblovi parni automobili bila je fabrika koja je proizvodila automobile sa
parnom mašinom od 1909. - 1931. prim.prev.
72
Society for prevention of cruelty to animals - nacionalno udruženje za
prevenciju surovosti prema životinjama prim.prev.
eksperimente i finansirali. Čak su mu obećali da će mu dozvoliti da
koristi ljudske subjekte u eksperimentima i da će ga snabdeti
dovoljnom količinom tih subjekata. Pretpostavljam da su imali
veoma veliki broj kontrarevolucionara koje su mogli da iskoriste.
Kada je Stejd otkrio da ja planiram da odletim svojim avionom
za Moskvu, zamolio me je da krene sa mnom. On je bio šoumen
istog ranga kao i naučnik, i javnost ga je pomno pratila. Rekao sam
mu da je rizik bio preveliki, i da ne želim da preuzimam odgovornost
ni za jedan život sem sopstvenog, ali je on odbacivao sve te moje
tvrdnje tim svojim dubokim glasom. Na kraju sam pristao na sve.
Neću te zamarati detaljima leta. O tome nisi mogao da pročitaš
ništa u novinama, naravno, jer zvanični kanali informacija su nas
ignorisali. Štampa je na nas bacila veo tišine i to je bilo to. Bilo je
malo poteškoća sa pasošem, odbijanja registracije aviona i tako
nekih stvari. Nekako smo uspeli da to pregrmimo.
Motor je radio savršeno. Gorivo takođe. Sve je u stvari radilo
savršeno, uključujući tu i moju navigaciju, sve dok nismo stigli do
najzabačenijeg mesta na svetu negde u severnom Sibiru, po mojim
mapama. Tu je moj, lično dizajnirani karburator, odlučio da crkne.
U tom trenutku smo bili na nekih tri hiljade metara, ali nam to
nije bilo od pomoći. Nije bilo nigde mesta za sletanje. Svuda oko
nas bile su samo beskonačne šume i reke stotine reka.
Okrenuo sam avion da bi me vetar nosio, računajući da ću tako
moći da pređem veću razdaljinu nego ako bih kružio; i non-stop sam
pažljivo posmatrao zemlju, tražeći neko mesto gde bih mogao da
sletim bez oštećenja. Nikada ne bismo mogli da izađemo iz te
beskonačne šume, znao sam, sem ako je ne preletimo.
Uvek sam voleo drveće ljubitelj sam prirode u duši ali dok sam
gledao dole na to beskonačno more tišine i divljine, osetio sam strah,
i nešto što bi se moglo nazvati mržnjom. Samoću i prazninu sam
osetio u duši. Stajali su tu pukovi i divizije, armije, spremne da nas
uhvate i nikada ne puste; kada bi i pokušali da sačuvamo naša krhka
tela, slomili bi nas, razneli bi nas u komade.
Tada sam ugledao mali jezičak žutog u daljini. Izgledao mi je
ne veći od dlana, ali je bio otvoreni prostor mali jezičak spasenja u
samom srcu neprijateljske teritorije. Kako smo mu prilazili, porastao
je, dok na kraju nisam video da je to u stvari nekoliko hektara
crvenkasto-žute zemlje na kojoj nije bilo drveća. Bio je to najlepši
predeo koji sam ikada video.
Kada se avion uzdrmao, slećući na tu i tamo ravnu podlogu,
okrenuo sam se i pogledao doktora Stejda. On je palio cigaretu.
Zastao je, dok je šibica i dalje gorela i iskezio mi se. Tada sam
shvatio da je bio u redu. Čudno je to što nismo progovorili ni reč od
kada je motor stao. To je bilo potpuno ispravno; jer nije bilo šta da
se kaže barem ne nešto što bi bilo korisno.
Izašli smo i pogledali okolo. Pored nas, rečica je išla na sever
da bi na kraju stigla do arktičkog okeana. Naš mali proplanak spasa
nalazio se na zapadnoj obali reke. Sa istočne strane uzdizala se litica,
visoka skoro sto metara. Najniži sloj je izgledao kao prljavo staklo.
Iznad toga bio je sloj konglomeratne i sedimentne stene; a iznad
svega toga, zlobno se mrštila sablasna šuma.
„Smešna stena.”, prokomentarisao sam, pokazujući na donji
sloj.
„Led”, reče Stejd.
„prijatelju, upravo posmatraš ostatke prežaljenog ledenog
perioda koji je načinio haos u plezioscenu73. Šta ćemo za hranu?”
„Imamo puške.”, podsetio sam ga.
„Da. Veoma je pametno od tebe što si zatražio dozvolu da
ponesemo oružje i municiju, ali šta ćemo loviti?”
Slegnuo sam ramenima.
„Mora da ima nečega. Čemu bi služilo ovoliko drveće? Postoji
tu da bi neke ptice sedele na granama. U međuvremenu imamo
nekoliko sendviča i par termosa vruće kafe. U stvari, nadam se da je
vruća.”
„I ja se isto nadam.”

73
Geološka epoha koja je trajala od pre oprilike 2 588 000 godina do pre otprilike
11 700 godina
 Ali nije bila...
Uzeo sam sačmaru i krenuo u lov uz reku. Ulovio sam zeca
bio je samo krzno i kost i nekoliko ptica koje su podsećale na
jarebice. Kada sam se vratio u kamp, vreme je postalo preteće. Oluja
se spremala severno od nas. Mogao sam da vidim munje i da čujem
grmljavinu u daljini.
Već smo odgurali avion na zapadni i najviši deo proplanka i
uspeli da ga naguramo pod krošnje drveća koliko je to bilo moguće.
Ništa se više nije moglo učiniti.
Kada smo ispekli i pojeli večeru, kiša je polako počela da
pada. Dugački, severni sumrak je nestao zahvaljujući besnim
oblacima koji su se gomilali sa severa. Grmljavina je tresla svuda
oko nas. Munje su u rafalima obasjavale prostor. Uvukli smo se u
kabinu aviona i raširili ćebad na pod iza sedišta.
Padala je kiša. Ali kada kažem kiša, mislim baš na kišu.
Biblijski potop u odnosu na ovo bio je samo letnji pljusak; jer njemu
je trebalo četrdeset dana i noći da uradi to što je ova kiša uradila
nekoj bezimenoj reci u Sibiru za jednu noć. Nikada neću zaboraviti
taj pljusak.
Ne znam koliko sam dugo spavao, ali kada sam se probudio
padalo je kao iz kabla, i to bez namere da stane. Izvukao sam se do
prozora i pogledao napolje. Sledeća munja mi je osvetlila predeo i
video sam da je reka stigla skoro do našeg aviona.
Prodrmao sam doktora Stejda i ukazao mu na opasnost
situacije u kojoj smo se nalazili.
„Prokletstvo”, rekao je, „sačekaj dok ne potopi.” Okrenuo se i
nastavio da spava. Naravno nije to bio njegov avion, a možda je i
bio dobar plivač. Ali ja nisam. Ostatak noći proveo sam budan.
Nabujala reka je već poplavila točkove letelice; tada je počela
polako da opada.
Sledeće jutro reka je tekla u novom koritu nekoliko metara od
aviona, a litica se pomerila za barem petnaest metara na istok.
Prednji deo litice se obrušio u reku i bio je odnesen. Donji sloj je bio
čist i sjajan led.
 Ukazao sam Stejdu na topografske promene.
„То je interesantno.”, rekao je „Da lije kojim slučajem ostao
neki deo jarebice ili zeca?”
Ostao je i pojeli smo ih. Onda smo izašli i ugacali u blato.
Bacio sam se na posao oko karburatora. Stejd je proučavao haos koji
je oluja ostavila.
Bio je na obali reke, posmatrajući novu ivicu litice kada me je
pozvao uzbuđen. Nikada nisam video snažnog profesora da
prikazuje bilo kakvo uzbuđenje, sem kada je psovao S.P.C.A. i
Ministarstvo zdravlja. Poleteo sam ka njemu.
Nisam video ništa oko čega bi trebalo da bude uzbuđen.
„Šta se desilo?”, upitao sam ga.
„Dođi ovamo, glupi Ircu, da vidiš čoveka starog pedeset
hiljada godina ili tako nešto”. Stejd je bio potomak Škota i Nemaca,
što je možda imalo veze sa njegovim čudnim smislom za humor.
Bio sam zabrinut. Pomislio sam da je to bilo od vrućine, ali
nije bilo vrućina. Nije moglo biti ni od velike visine; tako da sam
zaključio da je to verovatno nasledno ludilo i prišao sam mu.
„Pogledaj!”, reče. Pokaza preko reke na liticu.
Pogledao sam i tamo je i bio. Zamrznuto u ledu, bilo je telo
muškarca. Bio je obučen u krzno i imao je veliku bradu. Ležao je na
strani, sa jednom rukom ispod glave, kao da je spavao.
Stejd je bio veoma iznenađen. Samo je stajao tu, i zapanjenim
pogledom posmatrao muškarca. Na kraju se iz njegovih grudi začu
dubok uzdah.
„Da li ti shvataš, Pet, da mi upravo gledamo u čoveka koji je
živeo pre pedeset hiljada godina, na preživeli primerak kamenog
doba?
„Kakvo otkriće za tebe, doco “, rekoh ja.
„Otkriće za mene? Kako to misliš?”
„Ра možeš da ga otopiš i vratiš u život.”
Posmatrao me je tupim pogledom, kao da ne može da razume
šta sam hteo da mu kažem. Usne su mu se pomerale, mumlao je
nešto, a onda je odmahnuo glavom.
„Plašim se da je predugo bio zamrznut.”, reče.
„Pedeset hiljada godina jeste mnogo, ali zar ne misliš da je
vredno truda? Time se možeš zanimati dok ja pokušam da popravim
avion i odvedem nas odavde.”
Ponovo me je posmatrao tim tupim pogledom. Oči su mu bile
hladne i bezizražajne kao ledena litica ispred nas.
„U redu, Peti, druže”, reče odjednom, „ali mi moraš pomoći.”

III

Moj predlog je, naravno, bio šala, sli Stejd je bio smrtno
ozbiljan u svojoj nameri. Ja nisam bio puno od koristi posle prvih
nekoliko dana, jer sam navukao čudnu kombinaciju smrzotina i
temperature koja me je činila luckastim većinu vremena. Ali, radio
sam kada sam mogao.
Trebalo nam je dve nedelje da napravimo jednostavnu kolibu
od pruća i da je ulepimo blatom. Imala je ognjište unutra i policu za
čudne rekvizite koje je Stejd nosio sa sobom imao je stvari za koje
nisam ni pretpostavljao čemu služe. Onda smo potrošili još dve
nedelje da bismo isekli našeg pećinskog čoveka iz leda. Morali smo
da budemo pažljivi; postojala je opasnost da ga razbijemo.
Ja sam bio taj koji je lešu dao ime. Tu u ledu, u krznenom
odelu i kosmatog lica, izgledao je kao veliki grizli. Imao je usku
vilicu koju sam video jednom davno u Jeloustonu. Njegovo ime je
bilo Džimber-Džov i tako sam nazvao naše otkriće. Temperatura me
je obarala, veruj mi, toliko da sam se većinu vremena osećao kao da
sam pijan.
Bez obzira, mi smo se dali na posao oko našeg smrznutog
subjekta, ostavivši ga upakovanog u mali blok leda. Onda smo ga
stavili na zemlju, otplovili sa njim preko reke i odvukli ga na
sankama do naše improvizovane laboratorije. Sve vreme dok smo
radili oko njega, dosta smo razmišljali. Ja sam ćelu stvar smatrao za
budalaštinu, ali je Stejd postajao sve ozbiljniji kako su dani prolazili.
Njegova zapanjujuća energija je i mene vukla. Noću, pored vatre,
raspravljali smo jedan sa drugim o sećanjima koja mora da su
zaključana u toj smrznutoj glavi. Kakve li su predele te zaleđene oči
videle, u vreme kada je svet bio mlad? Kakve ljubavi ili mržnje su
protresale to moćno telo?
On je bio stvorenje koje je živelo u vreme mamuta,
sabljozubih tigrova i velikih letećih čudovišta. Pobedio je
verovatnoću, predatorski svet, preživljavajući samo uz kameno
koplje i kameni nož, sve dok ga veliki led nije zarobio i savladao.
Stejd je tvrdio da je bio u lovu i da ga je zavejala mećava.
Otupeo od hladnoće, pao je na sneg predajući se tom neizbežnom
nagonu za snom koji ubije sve smrznute ljude. Pedeset hiljada
godina je spavao, neuznemiren (bog zna koliko mu nekada zavidim).
Ja sam bio prilično savladan kada smo imali prvi test.
Temperatura mi je bila iznad 38 stepeni i šetkao sam se naokolo u
nekom poludelirijumu veći deo pre podneva. Ali Stejd je insistirao
na tome da mu trebam i da moram da ostanem na nogama. Nakljukao
me je kininom i viskijem i ja sam se pretvorio u pevušeću mašinu.
Setio sam se reči nekih starih pesama za koje sam mislio da sam ih
zaboravio.
Zbog toga se određenih delova tog dana jedva sećam, nekih
samo kroz maglu.
Stejd je založio ogromnu vatru i naša laboratorija-koliba je
bila pregrejana. Propeler aviona na malom gasu činio je da vazduh
u kolibi cirkuliše, duvajući ga kroz otvor na zidu, u tu svrhu
načinjen. Pomogao sam da se naš subjekat stavi ispred vatre, a onda
sam pao, grogiran, i pustio Stejda da odradi posao do kraja. Bila je
to njegova struka.
Neprekidno je okretao Džimber-džova. Prvo prednju, a onda
zadnju stranu ka vatri, sve dok se led nije otopio. Tada je celo telo
izložio toploti.
Prestao sam da pevam dovoljno dugo da bih se osvestio. Sa
mukom sam vratio mozak u normalu i postmatrao Stejda. Znao sam
unapred da je najbolje što može da se desi to da naša preistorijska
statua poplavi i počne da smrdi, ali iz nekog razloga nisam mogao
da odolim uzbuđenju da posmatram. Stejdova napetost je i mene
uhvatila. Veliki doktor je pokušavao da bude hladnokrvan, da se
ponaša kao čovek od nauke, ali nije uspevao u tome. Prsti su mu se
tresli dok je palio cigaretu, a polusmešak na njegovom licu bila je
nervozna grimasa, zaleđena u momentu.
Prigušeno sam se nasmejao.
„Šta ako oživi, doco?”, pitao sam ga.
„Šta misliš o tome? Misliš li da bi bilo surovo prema starom
Džimberu odvojiti ga pedeset hiljada godina od prijatelja? Da li si
razmislio šta bi nam mogao učiniti?
Zabavljao sam se zamišljajući to i smejao se.
„Kakvi li su bili ljudi iz kamenog doba?”, nastavljao sam.
„Nazvali smo ovu bebicu prema grizliju, a tako i izgleda.
Izgleda mi kao lik koji ima neprijateljske namere prema strancima
koji bude ljude koji nisu hteli da im to se desi ljude koji mimo
spavaju pedeset hiljada godina. Pretpostavimo da poludi, a, doco?”
Stejd slegnu ramenima. Đavolska vatra je igrala u njegovim
očima.
„Da li stvarno misliš, Pet, da će on oživeti?”, šapnuo je.
„Ti bi to trebalo da znaš, ti si doktor.”
Klimnuo je glavom.
„Ра, teoretski, trebalo bi. To nije nemoguće... Dođi i sedi ovde,
Pet.”
Stejd se nagnuo iznad mene, polusmešeći se, dok me je gledao
pravo u oči. Nije rekao ništa, a nisam ni ja. Praktično me je odneo
preko sobe i posadio me u stolicu.
Ostatak mi je maglovit. Video sam sve jasno slika cele scene
mi je jasna kao dan ali mi je sve bilo kao u nekoj izmaglici. Kao
nešto što bi video očima duha koji je napustio telo. Možda je to bila
kombinacija temperature i viskija; i dalje ne znam.
Prvo je Stejd dao velikom Džimu krv, koristeći mene kao
donora. Posle toga je ubrizgao andrenalin pomešan sa još nečim u
stomak. Doktor se nagnuo nad mlitavim telom i postavio njegovo
lice pravo ispred mene. Njegove oči bile su vatra koja treperi.
Odjednom, pustio je pacijenta i ja sam čuo neki zvuk. Džimber-džov
je otvorio usta i zevnuo.
Osećao sam se kao da su me svi divovi sveta ošamarili. Stao
mi je dah i neko vreme nisam video ništa. Stejd me je gledao,
očekujući potvrdu i ja sam mu je dao. Nikada u životu nisam osetio
toliku odgovornost. Zašto, koji đavo, taj čovek nije ostao smrznut
zašto nije počeo da se raspada? Sada, kada je pokazivao znake
života, morali smo da nastavimo. Bilo bi ubistvo ne završiti ono što
smo počeli. Sećam se da sam pokušavao da razmišljam; ne bi bilo
ispravno ubiti čoveka koji se rodio pre pedeset hiljada godina.
Stejd mu je ubrizgao četrdeset dva mililitra hipofizne tečnosti.
Veliki Džim se namrštio i promrdao prstima. Bio je definitivno živ,
i to me je plašilo. Umalo nisam zacvileo. Osećao sam se kao da se
petljamo u poslove koje treba prepustiti bogu.
Stejd napuni špric hipofiznom tečnošću i ubrizga je našem
otkriću pod kožu. Za trenutak se ništa nije dogodilo. Tada se
pećinski čovek okrete i pokuša da se uspravi. Stejd mu nešto viknu,
a ja sam počeo polako da padam u nesvest.
Kao u snu sam video Stejda da ga gura i da priča nežno sa
njim. Nisam mogao da čujem o čemu pričaju. Tada mu doktor
ubrizga polne hormone ovce i isprsi se trijumfalno. Prišao mi je,
oduševljenog lica, i u to neko vreme mi je pao mrak...
Bio je mrak kada sam se osvestio. Imao sam ogromnu
glavobolju, ruka mi je bila otečena i bolna, ali sem toga, bio sam u
redu. Ti napadi temperature su izgleda prošli. Stejd je sedeo za
stolom, zavrnutih rukava, sa bočicom na pregibu lakta.
„Koliko je prošlo od kada sam se onesvestio?”, pitao sam ga.
„Trideset četiri sata.”
„Koji je danas dan?”
Zarežao je na mene: „Koji ti je đavo, Pet? Da nisi potpuno
prolupao?”
Uspravio sam se i seo. Video sam figuru na klupi. Ipak ono
nije bio loš san. Izgleda da je Stejd skinuo istrulelu kožu sa Džimber-
džova i on je sad bio umotan u našu ćebad iz aviona, mimo
spavajući. Prišao sam mu i dodirnuo mu rame prava koža. Mogao
sam da vidim njegove grudi kako se dižu i spuštaju i mogao da čujem
kako diše. Polako sam se odvukao do improvizovane stolice i pao u
nju. Sa licem zabijenim u šake, pokušao sam da razmišljam. Kada
sam podigao pogled, sreo sam se sa Stejdovim pogledom. On je
slegao ramenima i klimnuo glavom.
Načinili smo čudo i sad smo bili zaglavljeni sa njim.
Veliki Džim bio je lep primerak čoveka, oko metar devedeset
visok i prilično mišićav. Ispod brade se naziralo da ima pravilne i
lepe crte lica, iako mu je vilica možda bila malo prevelika. Stejd je
mislio da ima manje od trideset godina. Sigurno nije bio star.
Nekih dva sata kasnije naš gost iz prošlosti se probudio i
pogledao nas. Preko čela mu pređe mrštenje, i on pogleda oko sebe
brzo, tražeći oružje. Ali ono nije bilo tu Stejd je to predvideo.
Pokušao je da ustane, ali je bio preslab.
„Polako druškane.”, rekao sam mu i on leže ponovo. Neko
vreme nas je posmatrao očima koje su bile velike i mime, ali opet
oprezne kao životinjske. Tada on ponovo zaspa.
Veoma dugo je bio bolestan. Obojica smo mislili da se neće
izvući. Sve to vreme smo ga negovali kao bebu i bdeli nad njim; za
vreme oporavka polako smo počeli da zadobijamo njegovo
poverenje. Više se nije mrštio, ili okretao oko sebe da potraži oružje;
sada nam se smejao, i to pobedničkim osmehom.
U prvom trenutku je bio u delirijumu; pričao je na mnogo
čudnom jeziku koji nismo uspeli da razumemo. Mekan, tečan jezik
sa labijalima i vokalima na neobičnim mestima; a sve je tu pričao
dubokim glasom, zvučao je kao duboka reka. Jednu reč je ponavljao
stalno u svom delirijumu “lilami”. Način na koji ju je izgovarao bio
je nekada nalik na molitvu, a nekada bi je govorio besno.
Ja sam u međuvremenu popravio karburator. Ništa toliko
ozbiljno nije bilo sa njim, samo se zapušio. Mogli smo da odletimo
čim se povuče poplava, ali tu je bio Džimber-džov (čije smo ime na
kraju skratili u Džim). Nismo mogli da ga ostavimo da umre. a bio
je previše bolestan da bismo ga poveli na put; zbog toga smo ostali
sa njim. Nismo nikada razgovarali o toj stvari samo smo zdravo za
gotovo prihvatili odgovornost koja je bila naša i to je bilo to. Stejd
je, naravno, bio oduševljen uspehom svoje prve praktične
demonstracije dugo istraživane teorije. Mislim da nisi mogao da ga
odvojiš od Džima ni volovskom zapregom. Ipak, kako su dani
prolazili, dobri doktor se sve više povlačio u sebe. Treniranje našeg
eksperimenta je prepušteno meni.
Činjenica da nisam mogao da razgovaram sa Džimom me je
izluđivala. Bilo je toliko stvari koje sam hteo da ga pitam. Samo
zamisli! Tu je bio čovek iz kamenog doba, koji je mogao da nam
ispriča sve o uslovima u pleziocenu, pre pedeset hiljada godina,
možda; a ja nisam mogao da razmenim ni slovce sa njim. Na kraju
smo i za to pronašli lek.
Čim je malo ojačao počeo sam da ga podučavam engleski. U
početku je to bio težak i spor proces; ali Džim se pokazao kao dobar
učenik, i uskoro je uz malo muke mnogo napredovao. Imao je
savršenu memoriju. Nikada ništa nije zaboravljao jednom kada bi
nešto shvatio, to je bilo shvaćeno.
Nema svrhe da objašnjavam detaljno duge nedelje njegovog
oporavka i obrazovanja. Potpuno se oporavio i naučio da govori
engleski odlično je govorio jer je Stejd bio obrazovan i kulturan
čovek. Bilo je očigledno da Džim nije od mene naučio jezik kasarne
i hangari nisu mesta gde ćeš naučiti akademski engleski.
Ako je Džim nama bio čudan i zanimljiv, zamisli samo koliko
smo mi njemu bili. Jednosobna koliba koju smo mi napravili i u
kojoj se oporavio mora da je bila arhitektonsko čudo prema onome
što je on do tada video. Rekao nam je da njegov narod živi u
pećinama; i mislio je da je to veoma čudna pećina koju smo mi
pronašli, sve dok mu nismo objasnili da smo je napravili.
Naša odeća mu je bila zanimljiva; a naše oružje nepresušni
izvor čuđenja. Kada sam ga prvi put poveo u lov i da malo vežba
gađanje, izgubio se. Verovatno se uplašio od dima i nagle smrti
životinje, ali i to nije pokazivao. Džim nikada nije pokazivao strah;
možda ga nije ni osećao. Sam, naoružan samo kopljem sa kamenim
vrhom, lovio je velikog crvenog medveda kada ga je oluja zarobila.
Ispričao nam je o tome.
„Dan pre nego što ste me našli”, rekao je, „ lovio sam velikog
crvenog medveda. Vetar je duvao i nosio sneg pravo meni u lice.
Nisam znao u kom pravcu se krećem. Postao sam veoma umoran.
Znao sam da, ako legnem i zaspim, neću se nikada probuditi; ali na
kraju nisam mogao više da izdržim i legao sam. Da niste došli,
sledećeg dana bih verovatno umro.
Kako da mu objasnimo da je to juče bilo u stvari pre pedeset
hiljada godina?
Na kraju smo na neki način i uspeli u tome, iako ja sumnjam
da je on ikada uspeo da shvati ogromnu vremensku razliku koja se
desila od kada je izašao iz očeve pećine i krenuo u lov na velikog
crvenog medveda.
Kada je shvatio da je prošlo mnogo vremena od toga dana i da
se ništa od toga ne može vratiti, ponovo je izgovorio tu jednu reč
“lilami”. To je bila neka vrsta jecaja. Nikada ne bih pretpostavio da
se toliki bol, tolika zabrinutost može iskazati samo jednom rečju.
Pitao sam ga šta to znači.
Trebalo mu je vremena da mi odgovori. Izgledalo je kao da se
bori sa emocijama, što je bilo neobično za velikog Džima.
Uobičajeno se ponašao kao da nema emocija. Jednog dana mi je
rekao zašto. Veliki ratnik nikada ne dozvoljava da ga izdaju bes, bol
ili tuga. Primetićeš da nije pomenuo strah. Nekada pomislim da
nikada nije naučio staje to strah. Pre nego što je kao mladić primljen
u društvo ratnika, mučenje da bi bio siguran da može da kontroliše
emocije.
Ali, da se vratimo na “lilami”.
Na kraju je progovorio.
„Lilami je devojka, mislim bila je devojka. Ona je trebalo da
bude moja žena kada se vratim sa glavom velikog crnog medveda.
Gde je ona sada, Pet Morgan?”
Uf, to je bilo pitanje! Da nismo otkrili Džima i odledili ga,
Lilami ne bi bila ni sećanje.
 „Ne pokušavaj da misliš o njoj, stari”, rekao sam, „nećeš više
nikada videti Lilami, ne na ovom svetu.”
„Da, hoću”, odgovorio mi je, „ ako ja nisam mrtav, ni Lilami
nije mrtva. Pronaći ću je.”

IV

Avion je bio toliko van Džimber-džovovog poimanja

stvarnosti da čak nije ni postavljao pitanja o tome. Mislim da bi
svaka osoba na svetu, pod istim okolnostima, bila prestravljena kada
smo konačno uzleteli sa tog izgubljenog sibirskog proplanka.
Zujanje propelera, brundanje motora, divlje poskakivanje tokom
uzletanja mora da su ostavili neki utisak na Džima, ali on to nije
pokazivao ničim više osim treptanjem.
Izgledao je kao mnogi današnji modemi momci. Dao sam mu
moje staro odelo; pantalone, čizme, i kožni kaput. Sada je bio sveže
obrijan. Kada je video nas da stružemo brade svaki dan, insistirao je
da prvo bude obrijan, a onda da i sam da nauči da se brije.
Transformacija je bila neverovatna od planinskog grmalja do
Adonisa, sa par poteza makazama i par prelaza brijača.
Kada sam ga pogledao i pomislio o civilizaciji u koju je trebalo
da upadne po prvi put, bilo mi je žao Lilami. Uskoro će mu ona
verovatno izbledeti iz sećanja. Ali ja nisam poznavao velikog Džima
tada.
Pa, na kraju smo konačno stigli u Moskvu; a đavo i po smo
morali da platimo zbog našeg neočekivanog putnika. Niko nam nije
verovao. Jedva da smo mogli i da ih okrivimo zbog toga. Ono šta me
je najviše zabolelo bile su njihove uporne tvrdnje da smo mi samo
špijuni i kontrarevolucionari, nacisti, fašisti, kapitalisti i bog-te-pitaj
kakvi sve anatemisani ljudi u crvenoj Rusiji.
Naravno, Džim nije imao pasoš. Pokušali smo da im
objasnimo da u pleziocenu nisu izdavali pasoše, ali nismo daleko
stigli. Hteli su da nas streljaju; ali američki ambasador je došao da
nas spase, pa su oni odustali od streljanja i rešili samo da nas
proteraju iz zemlje zauvek. To mi je odgovaralo. Ako bih ikada
video i jednog „druga”, bilo bi prerano za mene, Peta Morgana.
Posle našeg iskustva u Rusiji, Stejd i ja smo odlučili da držimo
jezik za zubima oko Džimovog porekla i predaka. Bila je to Stejdova
ideja, i priznajem da sam bio prilično iznenađen njegovim
predlogom. Dobri doktor nikada nije imao naklonost javnosti, a eto
sada je bila najveća šansa da on zasvira svojim bubnjem. Pomisli
samo na te uobražene naučne njuške koje su ga od početka prozivale.
Ali Stejd nije bio zainteresovan za to, kako je rekao. Postao je
odjednom veoma čudan počeo je da mi priča o teškoćama da se
ustanovi potpuni naučni dokaz i tako te gluposti. Predložio mi je da
je bolje sačekati neko vreme da pomognemo kolosu da se snađe u
svetu. Ostavio je Džima meni na brigu neko vreme, jer je imao
veoma bitan posao koji gaje čekao u Čikagu.
Ja sam slegnuo ramenima i složio se.
Stigli smo u Ameriku okruženi velom tišine. U stvari,
prokrijumčarili smo Džima u stare dobre SAD, i posle toga smo
morali da držimo jezik za zubima o njemu. Šta smo mogli drugo da
radimo? Na kraju krajeva, ne postoji pleziocenska kvota.
Kada smo stigli, odveo sam ga u svoju kuću na Beverli Hilsu
i rekao sam ljudima da je to moj stari prijatelj Džim Stoun iz
Šhenektedija.
Bio je veoma impresioniran ogromnim gradovima koje je
video. Mislio je da su neboderi planine sa pećinama. Iako veoma
inteligentan, nije mogao da shvati da čovek može da napravi išta
toliko kolosalno.
Bilo je opasno voditi ga okolo. Filmovi su za njega bili stvarni
koliko smrt i porez. U jednom od filmova bila je scena sa pećinskim
ljudima i Džim se stvarno uživeo u nju. Znao sam da će imati
problema da se obuzda. Glavni junak na filmu se spremao da uđe u
jednu od pećina. Kada je uhvatio glavnu glumicu za kosu i počeo da
je vuče preko scenografije, veliki Džim je ustao sa sedišta i poleteo
ka platnu. Pokušao sam da ga uhvatim za kaiš kaputa, ali je paralelna
montaža spasila stvar.
A da, i Džim se lepo zabavio.
 Jedne večeri sam ga poveo na rvački meč u Olimpik. Imali
smo sedišta sa desne strane. Usamljeni Vuk i Mršavi Panjić (107 kg)
masakrirali su jedan drugog unutar konopaca. Izgledalo je kao da to
ide na živce Džimu.
„Zar ti njih nazivaš velikim ratnicima?”, upita me. Tada, pre
nego što sam mogao da učinim bilo šta, poleteo je preko konopaca i
bacio ih obojicu u treći red.
Usamljeni Vuk i Mršavi Panjić su bili poniženi, ali publika i
promoter su dali stoprocentnu podršku Džimber-džovu. Pre kraja
večeri, potpisan je ugovor da Džim uđe u ring sa pobednikom, i
nedelju dana kasnije, naš preživeli čovek iz kamenog doba, stao je u
ring sa Mršavim Panjićem.
Još se smejem kad se setim toga. Mršavi je važio za opasnog
momka. Znao je sve prljave trikove koje su znali i drugi rvači, s tim
što je izmislio i nekoliko sopstvenih. Ali nije imao prilike da ih
isproba na Džimu. U trenutku kada su se našli na sredini ringa, čovek
koji je živeo u vreme mamuta ga je podigao, odneo ga do konopaca,
i bacio ga u četvrti red. To je uradio tri puta, a treći put je Mršavi
ostao tu gde je bačen. Nisi ga mogao nagovoriti da se vrati u ring.
Skoro ista stvar se dogodila i u boksu. Džimu sam davao neka
uputstva oko muške veštine pravljenja karfiol ušiju74. Do tog
trenutka bio je već veoma poznat rvač. Svakog četvrtka išao bi u
Olimpik i povređivao bi nekoliko stalnih mušterija bacajući
protivnike na njih. To je bilo sve što je radio. Nikada se nije rvao,
nikada nije pravio grimase, nikada nije davao ni malo šanse
protivnicima. Samo bi ih poneo i bacio iza ringa, i to bi nastavljao
da radi sve dok se ne bi odlučili da tamo i ostanu.
Promoter mi je prišao jednom prilikom.
„Ume li on da boksuje?”, upitao me je.
„Ne znam. Ne ume ni da se rve, ali svaki put pobeđuje. Zašto
ne proveriš sam? Ja mogu da stavim hiljadu dolara na to da će poslati
na spavanje svakog od tvojih momaka.

74
Česta vrsta deformacije uveta zbog blokade krvnih sudova usled jakih udaraca
prim.prev.
 „Opklada važi.”
Borba je bila zakazana za sledeći četvrtak. Upozorio sam
Džima.
„Nemoj da zaboraviš”, savetovao sam ga, „da treba da
boksuješ, ne da se rveš.”
„Ја udaram?”, raspitivao se Džim.
„Da, ti udaraš, i udari ih jako.”
„Oki-doki”, reče čovek iz kamenog doba, „pusti ih na mene.”
Rukovali su se i otišli svaki u svoj ugao; tada se ču zvono.
Mlada nada boksa je krenuo u napad kao laka konjica kod Balaklave,
i završio je istovetno. Veliki Džim zamahnu desnicom tako jako, da
sam pomislio da je taj potez naučio od pećinskog medveda, te je
udarcem umalo prebacio mladog boksera preko konopaca. To je bio
i kraj borbe. Ostali su prolazili slično; i tada su filmski tajkuni
primetili Džimber-džova.
Jedne večeri, dok smo pregovarali o filmskom ugovoru, otišli
smo da vidimo najavu za film. Loma Douns je bila glavna zvezda.
U trenutku kada se pojavila na ekranu, Džim je skočio na noge.
„Lilami!”, vrisnuo je, „to sam ja, Kolani.”
Veliki čovek je vređao Lomu u tom trenutku. Džim poskoči iz
stolice kada je Loma krenula prema bašti. Bez trenutka razmišljanja
pokušao je da je prati.
Šteta koju je učinio na platnu nije bila tolika koliko je bio
povređen menadžerov ponos. Napravio je grešku time što je pokušao
da izbaci Džima na silu. To je bila velika greška. Kada su kasnije
pokupili menadžera sa trotoara i odneli ga do kancelarije, nekako
sam uspeo da izgladim sve sa njim da ne bi Džim otišao u zatvor.
Kada smo stigli kući, upitao sam Džima šta se to desilo.
„То je bila Lilami-”, objasnio mi je.
„То nije bila Lilami - to je bila Lorna Douns. A to što si video
čak nije bila ni lično ona, nego samo njena pokretna slika.”
„Bila je to Lilami”, veliki momak je to rekao sa sigurnošću,
„rekao sam ti da ću je pronaći.”
 V

Loma Douns je bila na istočnoj obali promovišući svoj

poslednji film. Džim je želeo da krene za njom. Objasnio sam mu da
je sada potpisao ugovor o snimanju filmova i da sad mora da živi po
tim pravilima. Takođe sam mu objasnio da će se Lorna vratiti u
Holivud za nekoliko nedelja, tako da je on nevoljno pristao da čeka.
U međuvremenu smo se ubacili u filmske krugove, i to je samim tim
predstavljalo novu fazu u Džimovoj karijeri. Odjednom je postao
društveni lav. Muškarci su ga voleli, a žene su za njim ludele.
Prvi put kada smo otišli u Trokadero okrenuo se i upitao me:
Kakve su ovde žene?
Rekao sam mu, da kada bi se to merilo slavom i bogatstvom,
one su bile sam krem društva.
„One nemaju stida”, rekao je, „ispred muškaraca hodaju skoro
gole. U mojoj zemlji bi ih muškarci odvukli za kosu kući i prebili
ih.”
Morao sam da mu priznam da i neki od naših muškaraca to
žele da im urade.
„Kakva je korist od partnera u tvojoj zemlji?”, upitao me je.
Ne razlikuju se od muškaraca. Muškarci puše; žene puše. Muškarci
piju; žene piju. Muškarci psuju; žene psuju. Kockaju se, pričaju
prljave priče, ostaju napolju ćelu noć i onda ujutru ne mogu da budu
odmorne da bi se brinule o pećini i deci. Dobre su samo za one stvari,
inače u svemu ostalom su kao muškarci. Niko ne treba da ima
partnera za ono što one pružaju. U mojoj zemlji takve žene bi bile
ubijene. Niko ne bi želeo da sa njima ima decu.
Etika, standardi i filozofija kamenog doba onemogućavali su
Džimu da se potpuno uklopi u moderno društvo. Prestao je da izlazi
uveče sem do bioskopa ili na borbe. Čekao je da se Lilami vrati.
„Ona je drugačija”, rekao je.
Žalio sam ga. Nisam poznavao Lomu Douns, ali mogao sam
da se kladim da nije bila toliko drugačija.
Na kraju se Lorna vratila. Bio sam sa Džimom kada su se
upoznali. To se desilo na setu u studiju. Bilo je to usred scene, ali
kada ju je video, napustio je scenu i krenuo pravo ka njoj. Nikada
pre nisam video toliko sreće i ljubavi na nečijem licu.
„Lilami.”, rekao je glasom punim emocija dok joj je prilazio.
Ona se povuče nekoliko koraka unazad.
„Staje tvoj problem veliki?”, pitala gaje.
„Ра zar me ne poznaješ, Lilami? To sam ja, Kolani. Sada kada
sam te pronašao, možemo da odemo zajedno. Tražio sam te dugo.”
Pogledala je u mene.
„Jesi li ti njegov čuvar, mister?”, pitala me je.
„Ako jesi, bolje ga vrati u ludnicu iz koje si ga doveo i
zaključaj ga.”
Sklonio sam Džima i popričao sa njom. Nisam joj naravno
rekao sve, ali rekao sam joj dovoljno da shvati da Džim nije lud, da
je dobar momak i da on stvarno veruje da je ona devojka koju je
poznavao dok je živeo u drugoj zemlji.
On je stajao malo sa strane, a ona sede, i pogleda ga nekoliko
trenutaka pre nego što odgovori; tada mi reče da će biti prijatna sa
njim.
„Mislim da će ovo biti zabavno.”, reče.
Posle toga su provodili mnogo vremena zajedno. Izgledalo je
kao da se filmska diva polako zaljubljuje u pećinskog čoveka. Išli su
zajedno na zabave, večerali na mirnim mestima i išli u duge
zajedničke vožnje.
Tada, jednog popodneva, ona je otišla na koktel bez njega.
Nije mu rekla da ide; ali je on to saznao i oko sedam sati se pojavio
na istom mestu.
Loma je sedela nekom momku u krilima, on ju je grlio i ljubili
su se. To nije značilo ništa, ne njima. Devojka se može ljubiti sa kim
želi na koktelima sa bilo kim sem sa sopstvenim mužem. Ali to je
značilo puno Džimber-džovu iz godine 50 000. pre nove ere.
Preleteo je preko sale u dva koraka. Nije rekao ni reč, samo je
zgrabio Lomu za kosu i skinuo je sa mladićevog kolena. Tada je
drugom rukom podigao momka i bacio ga preko sale. Bio je pravi
pećinski čovek, bez sumnje.
Loma se nekako oslobodi stiska i ošamari ga.
„Odlazi odavde govedo jedno”, vrištala je, „ti tenku od Romea
odlazi i nestani. Za mene ne postojiš više. Završila sam sa tobom.”
Džimovi prsti su se skupili u pesnicu, ali je nije udario.
Potisnuti bes je učinio da mu zadrhti celo telo. Okrenuo se bez reči
i izašao napolje. To je bio poslednji put da gaje iko video do ovog
jutra. Pet Morgan dade rukom signal konobaru da donese još dva
viskija sa sodom. Gledao me je bezizražajno, povremeno sležući
ramenima.
„То je priča o Džimber-džovu”, rekao je, „prihvati je ili
nemoj... video sam ti na licu da misliš isto ono šta sam i ja mislio
jedno vreme; da je Stejd iskoristio moju omamljenost bolešću da me
je možda čak i hipnotisao ne bi li me naterao da pomislim da sam
video nešto u sibirskoj kolibi što se nikada nije desilo. To je moguće.
Možda je naleteo na nekog lutalicu, kulaka75, nadrogirao ga, ubedio
ga u nešto, da moguće je da, se tako dogodilo. Ali ja u to ne
verujem.”
Lupnuo je po novinama na mestu gde se nalazio ogroman
naslov o pronađenom telu Džima Stouna. Priča je govorila o
Stounovom brzom usponu, o nestanku, i o nalaženju tela tog jutra, o
verovatnom samoubistvu.
„Ali nije cela priča tu”, reče Pet Morgan, „policija me je zvala
da identifikujem leš, i da, to je bio veliki Džim. Pronašli su ga u
mesarskoj hladnjači bio je tamo nedeljama možda. Ležao je na
strani, sa rukom ispod glave, i ja nikada nisam video čoveka, živog
ili mrtvog, koji je izgledao toliko smireno. Na kaputu mu je bila
zakačena poruka za mene. Policija nije mogla da shvati ništa oko te
poruke, ali je znala da je nešto bitno u pitanju. Poruka je glasila:
„Otišao sam da pronađem pravu Lilami. Nemoj me ponovo
odmrzavati.”
Preveo Ivan Branković
75
Izraz za slobodnog seljaka u Rusiji prim.prev.
 Džek London

HILJADU SMRTI

Bio sam u vodi otprilike sat vremena i smrznutom,

iscrpljenom, sa užasnim grčem u desnom listu noge, izgledalo je kao
da mi je kucnuo poslednji čas. Uzaludno se boreći protiv jake struje
izazvane osekom, opazio sam niz svetala u pristaništu kako promiču
pored mene, što me izluđivalo, ali sada sam odustao od pokušaja da
plivam uz struju i zadovoljio sam se gorkim mislima o straćenoj
karijeri, koja se sada primicala svom kraju.
Imao sam sreće da potičem iz dobre engleske loze, ali od
roditelja čiji je bankovni račun daleko prevazilazio njihovo znanje o
dečijoj prirodi i podizanju dece. Iako sam rođen u bogatstvu, blaženo
okruženje porodičnog doma meni je bilo nepoznato. Moj otac,
veoma učen čovek i slavan starinar, nije obraćao pažnju na svoju
porodicu, pošto je neprestano bio izgubljen u apstrakcijama svojih
izučavanja; dok se moja majka, mnogo poznatija po svom dobrom
izgledu nego zdravom razumu, zadovoljavala divljenjem društva
kojim je večno bila okružena.
Prošao sam kroz redovno školovanje i studije (uobičajeno za
momka iz engleske buržoazije), i dok sam godinama postajao sve
jači i strastveniji, moji roditelji su iznenada postali svesni da i ja
imam besmrtnu dušu i pokušali su da mi pritegnu uzde. Ali bilo je
prekasno; počinio sam najneobuzdaniju i najdrskiju glupost, i
odrekao me se moj narod, isključilo me društvo koje sam tako dugo
dovodio do besa, i sa hiljadu funti koje mi je dao moj otac, uz objavu
da on niti više želi da me ikada vidi, niti će mi dati više, ja sam
krenuo na putovanje u Australiju kao putnik prve klase.
Od tada je moj život bio jedno dugo lutanje od istoka do
zapada, od Arktika do Antarktika da bih se najzad zatekao, kao vešt
pomorac od trideset godina, u punom naponu svoje muževnosti,
kako se utapam u zalivu San Franciska zbog katastrofalno uspešnog
pokušaja da dezertiram sa broda na kom sam služio.
Desnu nogu mi je obuzeo grč i patio sam u najstrašnijoj
agoniji. Blag povetarac mreškao je uzburkano more, koje mi je
pljuskalo u usta i niz grlo, što nisam mogao da sprečim. Iako sam se
i dalje naprezao da se održim na površini, to je bilo čisto mehanički,
pošto sam ubrzano postajao nesvestan svega oko sebe. Nejasno sam
se prisećao kako sam plutao pored keja i kako sam načas spazio
svetio na desnom boku parobroda koji je išao uz reku; zatim je sve
nestalo.
Čuo sam tiho brujanje insekata, i osetio prijatni vazduh
prolećnog jutra kako mi vijori na obrazu. Postepeno je vijorenje
poprimilo ritmičan protok, a moje telo kao da je odgovaralo na to
blago pulsiranje. Plutao sam na nežnim nedrima letnjeg mora,
uzdižući se i padajući, uz sneno zadovoljstvo sa svakim talasom koji
me njihao. Pulsiranje se pojačavalo, zujanje je postajalo glasnije,
talasi su postajali veći, silovitiji uokolo me bacalo olujno more.
Obuzela me nepodnošljiva agonija. Blještave, neprekidne varnice
svetlosti sevale su preko moje unutrašnje svesnosti; u ušima mi je
brujao zvuk mnogih voda; onda se razlegao nagli prasak nečeg
nerazumljivog, i ja sam se probudio.
Prizor koji me okruživao beše neobičan. Jedan pogled je bio
dovoljan da ustanovim kako ležim na podu kabine u jahti nekog
gospodina, u krajnje neudobnom položaju. Sa obe strane, dograbivši
moje ruke i pokrećući ih gore i dole kao ručke pumpe, stajala su dva
neobično obučena stvora tamne kože. Iako sam poznavao mnoge
vrste urođenika, nisam mogao da odredim njihovu nacionalnost.
Oko glave mi je bilo privezano nešto što je povezivalo moje disajne
organe sa mašinom koju ću sada opisati. U svakom slučaju, nozdrve
su mi bile zatvorene, što me primoravalo da dišem na usta.
Vidokruga suženog, zbog iskrivljenosti mog ugla posmatranja,
spazio sam dve cevi, slične uskim crevima, ali od drugačijeg
materijala, koje su izlazile iz mojih usta i razdvajale se jedna od
druge pod oštrim uglom. Prva se naglo prekidala i ležala na podu
pored mene; druga se protezala preko poda u brojnim kolutovima,
povezana sa aparatom koji sam obećao da ću opisati.
U danima pre nego što je moj život izgubio svrhu, poprilično
sam se petljao u nauku i, upoznat sa opremom i uopšte pomagalima
u laboratoriji, procenio sam mašinu u koju sam sada gledao. Bila je
napravljena uglavnom od stakla, sastavljena na onaj grubi način
kakav se primenjuje u eksperimentalne svrhe. Posuda sa vodom bila
je okružena vazdušnom komorom, za koju je bila pričvršćena
uspravna cev, na čijem vrhu se nalazila kugla. U njenom središtu je
bio merač vakuuma. Voda se u cevi pokretala naviše i naniže,
izazivajući naizmenične udisaje i izdisaje, koji su prenošeni do mene
kroz crevo. Ovim, i uz pomoć ljudi koji su tako silovito pomerali
moje ruke, veštački je obavljan proces disanja, moja prsa su se
podizala i spuštala, a pluća su mi se širila i sužavala, da bi se priroda
ubedila da ponovo preuzme delovanje koje se tražilo od nje.
Kad sam otvorio oči sprava koja mi je obuhvatala glavu,
nozdrve i ustaje uklonjena. Ispivši ukočeno tri prsta brendija,
teturavo sam se uspravio na noge da zahvalim svom spasiocu i
suočio se sa svojim ocem. Duge godine izlaganja opasnosti naučile
su me samokontroli, pa sam sačekao da vidim da li će me on
prepoznati. To se nije desilo; on je u meni video tek odbeglog
mornara i u skladu sa tim se i ophodio prema meni.
Ostavivši me brizi crnaca, on se posvetio pregledanju beleški
koje je napravio o mom povratku svesti. Kada sam pojeo valjan
obrok koji mi je poslužen, na palubi je počela trka, i na osnovu
popevanja mornara i zveketa čekrka i užadi pretpostavio sam da
isplovljavamo. Kakva šala! Krećem na krstarenje sa svojim ocem
usamljenikom na prostranstvo Tihog Okeana! Nisam dobro shvatao,
dok sam se smejao u sebi, na čiji će račun biti ova šala. Avaj, da sam
znao, bacio bih se sa broda i sa dobrodošlicom dočekao prljavi
pramac broda sa kog sam upravo bio pobegao.
Nije mi bilo dopušteno da izađem na palubu dok nismo prošli
pored Faralonskih ostrva i poslednjeg pilotskog čamca. Pripisao sam
ovakvu predostrožnost svom ocu i odlučio da mu se srdačno
zahvalim, na svoj grubi mornarski način. Nisam mogao pretpostaviti
da on u vidu ima svoje ciljeve, ovako zadržavajući moje prisustvo u
tajnosti pred svima osim posade. Ukratko mi je ispričao kako su me
spasili njegovi mornari, uveravajući me da je to okolnost povoljna
po njega, pošto sam se pojavio u najzgodnijem času. On je napravio
aparat za potvrđivanje teorije koja se odnosila na izvesni biološki
fenomen, i čekao je priliku da ga upotrebi.
„Vi ste to potvrdili izvan svake sumnje”, rekao je; a zatim sa
uzdahom dodao, „ali samo kod nevažnog primera utapanja.” Ali, da
skratim priču on mi je ponudio dve funte više u odnosu na moju
pređašnju platu da plovim sa njim, a ovo sam ja smatrao dobrom
prilikom, pošto mu zapravo nisam bio potreban. Nasuprot mom
očekivanju, nisam raspoređen u mornarske zajedničke prostorije, u
prednjem delu broda, nego sam smešten u udobnu kabinu i jeo sam
za kapetanovim stolom. On je primetio da ja nisam običan mornar,
a ja sam odlučio da iskoristim ovu priliku da se vratim u njegovu
naklonost. Istkao sam priču o svojoj izmišljenoj prošlosti da bih
objasnio svoje obrazovanje i sadašnji položaj, i dao sam sve od sebe
da uspostavim kontakt sa njim. Nije mi trebalo dugo vremena da
otkrijem svoje predispozicije za naučna istraživanja, a ni njemu da
proceni moju sposobnost. Postao sam njegov asistent, uz
odgovarajuće povećanje plate, i nedugo posle toga, kad sam se do
detalja upoznao sa njegovim teorijama, osećao sam isti entuzijazam
kao i on sam.
Dani su brzo prolazili, pošto sam bio duboko zainteresovan za
svoja nova izučavanja, provodeći svoje budne sate u njegovoj dobro
snabdevenoj biblioteci, ili slušajući njegove planove i pomažući mu
u njegovom laboratorijskom radu. Bili smo prisiljeni da odustanemo
od mnogih podsticajnih eksperimenata, pošto brod u pokretu nije baš
bio odgovarajuće mesto za delikatan ili pipav posao. On mi je, ipak,
obećao mnoge prijatne časove u njegovoj veličanstvenoj laboratoriji
prema kojoj smo plovili. On je došao u posed jednog, na kartama
neobeleženog ostrva, u južnim morima, kako je rekao, i pretvorio ga
u raj za naučnike.
Nismo proveli mnogo vremena na ostrvu pre nego što sam
otkrio u kakvu sam užasnu zbrku upao. Pre nego što opišem čudne
stvari koje će se tu dogoditi, moram ukratko da naznačim uzroke koji
su doveli do uznemirujućeg iskustva, kakvo retko zadesi nekog
čoveka.
U svom poodmaklom dobu, moj otac je napustio ustajale draži
starinarstva i podlegao onima koje su ga više opčinjavale,
obuhvaćene opštim pojmom biologije. Pošto je stekao temeljne
osnove za to u svojoj mladosti, on je munjevitom brzinom proučio
sve više sfere oblasti nauke do kojih se bilo stiglo, i zatekao se na
ničijoj zemlji. Namera mu je bila da prigrabi deo ove ničije teritorije,
i u toj fazi njegovih istraživanja su nam se putevi susreli. Budući
pametan čovek, iako to kažem sam za sebe, razumeo sam sve
njegove pretpostavke i načine zaključivanja, poludevši skoro koliko
i on sam. Ali ne bi trebalo ovako da govorim. Čudesni rezultati koje
smo kasnije postigli mogu samo da dokažu njegovu razumnost.
Mogu samo da kažem da je on bio najnenormalniji uzor hladnokrvne
surovosti koji sam ikada video.
Nakon prodiranja u dvojne tajne fiziologije i psihologije,
njegova misao gaje dovela na ivicu velikog polja, zbog čega je, da
bi ga bolje istražio, on počeo da proučava više oblasti organske
hernije, patologije, toksikologije i drugih nauka i podnauka, koje su
smatrane srodnim dodacima njegovim spekulativnim hipotezama.
Počevši od pretpostavke da je neposredni uzrok privremenog i
trajnog obustavljanja životnosti izazvan zgrušavanjem određenih
elemenata i smesa u protoplazmi, on je izdvojio te razne tvari i
podvrgnuo ih bezbrojnim eksperimentima. Pošto privremeno
obustavljanje vitalnosti u organizmu izaziva komu, a trajno izaziva
smrt, on je smatrao da veštačkim sredstvima ovo zgrušavanje
protoplazme može da se osujeti, spreči, pa čak i nadvlada u
izuzetnim stanjima očvršćavanja. Ili, da odbacimo tehničke izraze,
on je tvrdio da je smrt, kada nije izazvana nasilnim putem i pri kojoj
nijedan od organa nije pretrpeo povredu, puko obustavljanje
životnosti; i da, u takvim slučajevima, život može biti podstaknut da
nastavi sa svojim funkcijama uz upotrebu odgovarajućih metoda.
Dakle, ovo je bila njegova ideja: otkriti metod i praktičnim
eksperimentisanjem dokazati mogućnost obnavljanja vitalnosti u
strukturi iz koje je ona naizgled nestala. Naravno, on je shvatao
uzaludnost ovakvih nastojanja nakon što je razlaganje započelo;
morao je da ima organizme koji su tek pre trenutka, sata ili dana bili
puni života. Na meni je, na sirov način, dokazao svoju teoriju. Ja
sam bio zaista utopljen, zaista mrtav, kada su me izvadili iz voda
zaliva San Francisko ali varnica vitalnosti je obnovljena pomoću
njegovog aeroterapeutskog aparata, kako gaje on nazivao.
A sada o njegovim mračnim namerama u vezi sa mnom. Prvo
mi je pokazao kako sam u potpunosti u njegovoj vlasti. Poslao je
jahtu da otputuje na godinu dana, zadržavajući samo svoju dvojicu
crnaca, koji su mu bili krajnje odani. Zatim je obavio iscrpan pregled
svoje teorije i uobličio metod dokazivanja koji je usvojio,
zaključujući u jednoj objavi koja me prenerazila kako ću ja biti
podvrgnut tom postupku.
Suočavao sam se sa smrću i odmeravao svoje šanse u mnogim
očajničkim poduhvatima, ali nikada u nekom ove vrste. Mogu da se
zakunem kako nisam kukavica, a ipak je ovaj predlog da putujem
napred i nazad preko granične oblasti smrti izazvao mučni strah u
meni. Zatražio sam vremena, što mi je on odobrio, istovremeno me
uveravajući da postoji samo jedna otvorena mogućnost moram se
povinovati. Beg sa ostrva nije dolazio u obzir; o bekstvu pomoću
samoubistva nije trebalo razmišljati, iako je to zapravo bilo bolje od
onoga kroz Šta sam naizgled morao proći; jedina nada mi je bila da
uništim one koji su me ovde zatočili. Ali ovo poslednje je bilo
onemogućeno merama opreza koje je preduzeo moj otac. Bio sam
pod stalnim nadzorom, i čak i u snu na mene je pazio jedan ili drugi
od one dvojice crnaca.
Pošto sam uzalud preklinjao, obznanio sam i dokazao da sam
njegov sin. Bila je to moja poslednja karta, i bacio sam je, polažući
sve nade u nju. Ali on je bio neumoljiv; to nije bio otac, nego naučna
mašina. Pitam se još kako je ikada došlo do toga da se oženio mojom
majkom i začeo me, pošto u njegovoj prirodi nije bilo ni najmanjeg
trunka emocije. Razum je za njega bio sve i svja, i on nije mogao
razumeti takve stvari kao što su ljubav ili saučešće kod drugih ljudi,
osim kao sitne slabosti koje treba prevazići. Tako me on obavestio
da mi je on na početku i dao život, pa ko bi imao veće pravo da mi
ga uzme nego on? Ipak, kako je rekao, to mu nije bila želja; on je
prosto želeo da ga povremeno pozajmi, obećavajući da će mi ga
vratiti tačno u zakazano vreme. Naravno, postojala je mogućnost
nezgode, ali ja nisam mogao ništa drugo nego da preuzmem rizik,
pošto su ljudska posla inače puna takvih nezgoda.
Da bi bio sigurniji u uspeh, on je hteo da budem u najboljoj
mogućoj kondiciji, tako da sam jeo i vežbao kao veliki sportista pre
odlučujućeg takmičenja. Šta sam mogao da uradim? Ako sam morao
da prođem kroz opasnost, najbolje je bilo da budem u dobroj formi.
U trenucima kada sam se odmarao, on mi je dopuštao da pomažem
u postavljanju aparata i u raznim sporednim eksperimentima. Može
se zamisliti koliko sam zanimanja imao za sve takve delatnosti.
Ovladao sam poslom isto tako temeljno kao i on, i često sam imao
zadovoljstvo da vidim kako se primenjuju neki od mojih predloga i
modifikacija. Posle takvih situacija sumorno bih se nasmešio,
svestan kako sudelujem u sopstvenom pogrebu.
Počeo je sa uvođenjem niza toksikoloških eksperimenata.
Kada je sve bilo spremno, ubijen sam pozamašnom dozom strihnina
i pušten da ležim mrtav nekih dvadeset sati. Za to vreme moje telo
je bilo mrtvo, potpuno mrtvo. Sasvim su zaustavljeni disanje i
cirkulacija; ali ono zastrašujuće u svemu tome je bilo to što dok se
zgrušavanje protoplazme nastavljalo, ja sam ostajao svestan i bio
sam u mogućnosti da to proučavam u svim sablasnim detaljima.
Aparat koji je trebalo da me vraća u život bio je vazdušno
nepropusna komora, prilagođena da u sebe primi moje telo.
Mehanizam je bio jednostavan nekoliko ventila, obrtna osovina i
prenosnik, i električni motor. Kada se pusti u pogon, unutrašnja
atmosfera se na smenu zgušnjavala i razređivala, tako prenoseći u
moja pluća veštačke udisaje bez prenosnog sredstva u vidu cevčice
koje je prethodno korišćeno. Iako mi je telo bilo nepokretno i, koliko
sam mogao da prosudim, u prvim stadijumima razlaganja,
razumevao sam sve što se dešavalo. Znao sam kada su me smeštali
u komoru, i iako su mi sva čula bila stišana, bio sam svestan injekcija
koje su mi ubrizgavane pod kožu sa smesom koja je trebalo da deluje
na proces zgušnjavanja. Zatim se komora zatvarala i mašina se
pokretala. Osećao sam užasnu strepnju; ali cirkulacija se postepeno
obnavljala, različiti organi su počinjali da vrše svoje odgovarajuće
funkcije, i za sat vremena ja bih pojeo valjanu večeru.
 Ne bi se moglo reći da sam učestvovao u ovim nizovima
eksperimenata, kao ni u onim sporednim, sa mnogo poleta; ali posle
dva neuspešna pokušaja bekstva, počeo sam prilično da se zanimam
za njih. Osim toga, počinjao sam da se navikavam. Moj otac je bio
van sebe zbog svog uspeha, i dok su meseci prolazili, njegove
spekulacije postajale su sve neobuzdanije. Isprobali smo tri velike
grupe otrova, neurotike, gasovite otrove i iritante, ali smo pažljivo
izbegavali neke od mineralnih iritanata i izbegli čitavu grupu
koroziva. Za vreme režima trovanja, potpuno sam se navikao na
umiranje i doživeo samo jednu nezgodu koja je uzdrmala moje sve
veće samopouzdanje. Prosekavši brojne manje krvne sudove u mojoj
ruci, ubrizgao mi je pažljivo odmerenu dozu tog najstrašnijeg od
svih otrova, otrova za strele ili kurarea. Na početku sam izgubio
svest, nakon čega je brzo usledio prestanak disanja i cirkulacije, i
očvršćivanje protoplazme je toliko uznapredovalo da je on bio
izgubio svu nadu. Ali, u poslednjem trenutku, primenio je otkriće na
kome je radio, nakon čega se toliko ohrabrio da je udvostručio svoje
napore.
U staklenom vakuumu, sličnom, ali ne sasvim istovetnom
Krukovoj cevi, bilo je postavljeno magnetno polje. Kada bi u njega
prodrla polarizovana svetlost, nije dolazilo do pojave svetlucanja ili
pravolinijskog iskakanja atoma, nego su se odašiljali zraci bez
svetlosti, slični x-zracima. Dok x-zraci mogu otkriti nevidljive
predmete skrivene u gustom okruženju, ovi su prodirali daleko
površnije. Pomoću njih, on je fotografisao moje telo, i na negativu
video beskonačan broj rasplinutih senki, nastalih usled hemijskih i
električnih kretanja koja su se još nastavljala. Ovo je bio nepogrešiv
dokaz da rigor mortis u kome sam se nalazio nije bio pravi; to jest,
one tajanstvene sile, one fine veze koje su držale moju dušu uz moje
telo, još su bile na delu. Posledice svih drugih trovanja nisu bile
vidljive, osim onih obavljenih smesama žive, od kojih sam bio slab
po nekoliko dana.
Sledeći niz zanimljivih eksperimenata vršen je pomoću
elektriciteta. Potvrdili smo Teslinu tvrdnju da su visoki naponi
krajnje bezopasni tako što smo propustili 100 000 volti kroz moje
telo. Pošto ovo nije uticalo na mene, napon je snižen na 2500 volti i
brzo sam pogubljen udarom struje. Ovog puta se on odvažio na to
da me ostavi mrtvog, ili u stanju obustavljene životnosti, na tri dana.
Trebalo mu je četiri sata da me povrati u život.
Jednom prilikom, dodao je i smrt od tetanusa; ali bolovi
umiranja bili su tako jaki da sam neopozivo odbio da se podvrgavam
takvim eksperimentima. Najteže smrti bile su one izazvane
nedostatkom vazduha, kao na primer pri utapanju, davljenju i
gušenju gasom; dok smrti izazvane morfijumom, opijumom,
kokainom i hloroformom uopšte nisu bile teške.
Drugi put, nakon što sam ugušen, držao me u hladnoj ostavi
tri meseca, ne dopuštajući ni da se smrznem ni raspadnem. Ovo je
izvedeno bez mog znanja, i bio sam u velikom strahu kada sam
otkrio koliko vremena je prošlo. Uplašio sam se onoga što je on
mogao da radi sa mnom dok sam ležao mrtav, a postao sam još
uzbunjeniji zbog sklonosti prema vivisekciji koju je počeo da
pokazuje. Poslednji put kad sam vaskrsnuo, otkrio sam da mi je
petljao po grudima. Iako je pažljivo zatvorio i zašio rane, one su bile
tako teške da sam neko vreme morao da ležim u krevetu. Tokom tog
oporavka razvio sam plan pomoću kog sam najzad pobegao.
Glumeći neobuzdani entuzijazam za rad, tražio sam i dobio
odmor od mog samrtnog zanimanja. U tom vremenu posvetio sam
se radu u laboratoriji, dok je on bio previše zadubljen u vivisekciju
mnoštva životinja koje su crnci ulovili da bi obraćao pažnju na moj
rad.
Na ove dve postavke sam zasnovao svoju teoriju: prvo, na
elektrolizi, ili razlaganju vode na dva gasa koji je čine uz pomoć
elektriciteta; i drugo, na hipotetičkom postojanju sile, suprotne
gravitaciji, koju je Astor nazvao “apergijom”. Zemljina privlačnost,
na primer, jednostavno privlači predmete jedne ka drugima ali ih ne
spaja; stoga je apergija prosto odbijanje. No, atomska ili
molekularna privlačnost ne samo da privlače predmete jedne ka
drugima nego ih integrišu; i bila je to sila suprotna ovome, ili
dezintegrativna sila koju sam želeo, ne samo radi otkrivanja i
izazivanja, nego i da upravljam njom. Tako molekuli kiseonika i
vodonika reaguju jedni na druge, izdvajaju se i stvaraju nove
molekule koji sadrže oba elementa i čine vodu. Elektroliza dovodi
do toga da se ovi molekuli razdele i vrate u svoje prvobitno stanje,
stvarajući dva odvojena gasa. Sila koju sam želeo da otkrijem morala
je ovo da učini ne samo sa dva, nego sa svim elementima, bez obzira
u kakvoj smesi se nalaze. Ako bih zatim mogao da domamim svog
oca u njen domašaj, on bi smesta bio dezintegrisan i raspršen na sve
četiri strane, u vidu mase izdvojenih elemenata.
Ne treba misliti kako ova sila, kojom sam na kraju počeo da
upravljam, poništava materiju; ona jednostavno poništava oblik. Niti
je ona, kao što sam uskoro otkrio, imala ikakvog učinka na
neorganske strukture; ali za sve organske oblike ona je bila potpuno
pogubna. Ova parcijalnost me iz početka zbunjivala, iako da sam
zastao da dublje promislim o tome, razumeo bih proces do kraja.
Pošto je broj atoma u organskim molekulima daleko veći nego i u
najsloženijim mineralnim molekulima, organska jedinjenja su
karakteristična po svojoj nestabilnosti i lakoći sa kojom se dele uz
pomoć fizičkih sila i hemijskih reagensa.
Uz pomoć dva jaka akumulatora, povezana sa magnetima
napravljenim naročito za ovu svrhu, izazvane su dve zastrašujuće
sile. Ako se posmatraju izdvojeno jedna od druge, one su bile krajnje
bezopasne; ali one su obavljale svoju svrhu kada bi se usredsredile
u nevidljivu tačku u središtu između njih. Nakon što sam praktično
demonstrirao njihov učinak, uz to za dlaku izbegavši da budem
rastočen u ništavilo, postavio sam svoju zamku. Sakrivši magnete,
tako da njihove sile pretvore čitav prostor ispred ulaza u moju sobu
poljem smrti, i smestivši na svoj kauč dugme pomoću kog sam
mogao osloboditi struju iz skrivenih akumulatora, legao sam u
krevet.
Crnci su još čuvali moje spavaće odaje, smenjujući jedan
drugoga u ponoć. Uključio sam struju čim je prvi čovek došao. Jedva
sam i zadremao kad me prenuo oštar zveket metala. Tu, ispred praga,
ležala je ogrlica Dena, psa bernardinca mog oca. Moj čuvar je
pritrčao da je podigne. Nestao je kao dašak vetra, a njegova odeća je
u gomili pala na pod. U vazduhu se osećao blagi tračak ozona, ali
pošto su glavni gasoviti sastojci njegovog tela bili vodonik, kiseonik
i azot, koji su podjednako bezbojni i bezmirisni, nije bilo drugog
ispoljavanja njegovog nestanka. Ipak, kada sam isključio struju i
uklonio odeću, pronašao sam naslagu ugljenika u obliku ugljene
prašine; kao i druge vrste praha, izdvojene, čvrste elemente iz
njegovog organizma, kao što su sumpor, kalijum i gvožđe. Ponovo
namestivši zamku, uvukao sam se u krevet. U ponoć sam ustao i
uklonio ostatke drugog crnca, a zatim mimo spavao do jutra.
Probudio me prodorni glas mog oca, koji me dozivao iz
laboratorije. Nasmejao sam se sam za sebe. Nije bilo nikoga da ga
probudi i on se uspavao. Čuo sam ga dok je prilazio mojoj sobi u
nameri da me probudi, pa sam se uspravio u krevetu, da bolje vidim
njegovu transformaciju ili je možda bolje reći odlazak u večnost. Na
trenutak je zastao na pragu, a zatim napravio pogubni korak. Paf!
Zvučalo je poput vetra koji uzdiše među borovima. Nestao je.
Njegova odeća se srušila na pod, stvarajući neverovatan oblik. Osim
ozona, osetio sam blag zadah fosfornih jedinjenja sličan mirisu
belog luka. Među njegovom odećom ležala je gomilica čvrstih
elemenata. Ispred mene se prostirao svet u svoj svojoj širini. Oni koji
su me zarobili više nisu postojali.

Preveo Mirko Bižić

 Hauard Filips Lavkraft

BOJA IZ SPOLJAŠNJEG SVEMIRA

Zapadno od Arkema uzdižu se divlja brda, i ima dolina sa

gustim šumama koje sekira nikada nije sekla. Ima tu mračnih uskih
udolina sa drvećem nagnutim pod neverovatnim uglovima, i malim
vrelima iz kojih curi voda koju nikad nije obasjao ni zračak sunca.
Na blagim padinama su farme, drevne i kamenite, sa niskim,
mahovinom obraslim kolibama u večnom bdenju nad starim tajnama
Nove Engleske u zavetrini ogromnih grebena; sve one su sada
napuštene, široki dimnjaci se urušavaju, a njihove popločane strane
se opasno nadimaju ispod niskih kupastih krovova na dve vode.
Stari stanovnici su otišli, a doseljenici ne vole da žive ovde.
Kanadski Francuzi su probali, Italijani su probali, i Poljaci su došli i
otišli. Razlog nije bio ništa što se moglo videti ili čuti ili rukom
dodirnuti, nego nešto što se zamišljalo. To mesto nije dobro za
maštu, i ne donosi spokojne snove noću. Mora da je to bilo ono što
je držalo strance podalje, pošto im stari Ejmi Pirs nikada nije rekao
ni za šta čega se sećao iz čudnih dana. Ejmi, koji je bio pomalo
uvrnut već godinama unazad, jedini je koji je još tu ostao, i koji je
uopšte pričao o čudnim danima, a usuđivao se to da radi jer mu je
kuća toliko blizu otvorenim poljima i prometnim putevima oko
Arkema.
Nekada je postojao put preko brda i kroz doline, koji je vodio
pravo tamo gde je sada uništena livada; ljudi su prestali da ga koriste
i napravljen je novi put koji se izvijao daleko ka jugu. Ostaci starog
i dalje se mogu pronaći među korovom divljine koja ga ponovo
pokriva, a neki od njih će se nesumnjivo sačuvati čak i kada polovina
uvala bude poplavljena radi pravljenja novog veštačkog jezera. Tada
će mračne šume biti posečene, a uništena livada će utonuti duboko
ispod plave vode čija će površina odražavati nebo i mreškati se pod
suncem. Tajne iz čudnih dana biće tajne dubine, tajne skrivenog
znanja starog okeana, i sve tajanstvenosti zemlje iz prvih dana
njenog postojanja.
 Kada sam otišao u brda i doline da pregledam mesto za novo
veštačko jezero, rekli su mi da je to mesto zlo. Ovo su mi rekli u
Arkemu, a pošto je to veoma stara varoš puna legendi o veštičarenju,
pomislio sam da to zlo mora biti nešto što su bake vekovima šaputale
deci. Naziv „uništena livada” delovao mi je veoma čudno i teatralno,
i pitao sam se kako je ono ušlo u folklor puritanskog naroda. Onda
sam i sam video mračni na zapad nagnuti splet udolina i strmina, i
prestao da se čudim zbog bilo čega osim njegove sopstvene stare
misterije. Bilo je jutro kada sam ga video, ali su se svuda nadvijale
senke. Drveće je bilo previše gusto, a stabla su mu bila prevelika za
bilo koje normalno drvo iz Nove Engleske. Bilo je previše tišine u
tamnim prolazima između tih stabala, a šumsko tle je bilo previše
meko od vlažne mahovine i taloga bezbrojnih godina raspadanja.
Na čistinama, uglavnom duž starog puta, na obroncima brda,
nalazile su se stare farme; ponekad sa svim građevinama koje su još
stajale, ponekad sa samo jednom ili dve, a ponekad samo sa
usamljenim dimnjakom ili podrumom za skladištenje prinosa.
Posvuda su rasli korov i trnje, a pritajeni divlji stvorovi šuškali su u
niskom rastinju. Iznad svega je lebdela zavesa nespokoja i nelagode;
dodir nečeg nestvarnog i grotesknog, kao da je neki ključni element
perspektive ili nijansiranja boje bio izopačen. Nisam se čudio što
stranci nisu ostajali ovde, pošto ovo nije bilo mesto na kom je trebalo
prespavati. Previše je ličilo na pejzaž Salvator Rose; previše poput
nekog zabranjenog drvoreza u priči užasa.
Ali, sve ovo nije bilo toliko loše kao uništena livada. Znao sam
to istog časa kada sam došao do nje na dnu prostrane doline; pošto
nijedno drugo ime nije moglo pristajati nečemu ovakvom, niti je bilo
šta drugo pristajalo takvom imenu. Bilo je to kao da je pesnik smislio
naziv videvši upravo ovo područje. Ovo je morala, pomislio sam dok
sam gledao, biti posledica požara; ali zašto ništa nije ponovo izraslo
na ovih pet jutara sive pustoši koja se prostirala pod nebom kao
veliki komad šuma i polja razjeden kiselinom?
Livada se prostirala najvećim delom severno od linije drevnog
puta, ali je prelazila malo i na drugu stranu. Osećao sam čudno
oklevanje dok sam joj prilazio, i učinio sam to samo zato što me
posao vodio dalje preko nje. Nije bilo nikakvog rastinja na ovoj
širokoj čistini, nego samo sitna siva prašina ili pepeo koji izgleda
nikakav vetar nikada nije raznosio uokolo. Obližnje drveće je
izgledalo bolesno i zakržljalo, a mnogo mrtvih stabala je stajalo ili
ležalo na ivici puste livade i trunulo.
Dok sam žurno prolazio pored, video sam ispreturane cigle i
kamenje starog dimnjaka, podrum sa svoje desne strane i razjapljeno
crno ždrelo napuštenog bunara čija su ustajala isparenja izvodila
čudne varke sa sunčevim zracima. Čak je i dugačka padina
prekrivena mračnom šumom iza mene izgledala kao dobrodošla
suprotnost, i više se nisam čudio uplašenim šapatima naroda iz
Arkema. U blizini nije bilo nikakve kuće ni ruševine; čak i u prošlim
vremenima ovo mesto mora da je bilo samotno i zabačeno. U
sumrak, strepeći od ponovnog prolaska kraj tog zlokobnog mesta,
naokolo sam se vratio do gradića neobičnim putem ka jugu. Nejasno
sam želeo da se naoblači, pošto mi se u dušu uvukla čudnovata
bojazan od duboke praznine neba iznad mene.
Uveče sam pitao stare ljude u Arkemu o prokletoj livadi, i šta
se podrazumeva pod izrazom „čudni dani” koji su mnogi od njih
često mrmljali. Ipak, nisam mogao da dobijem nikakav valjan
odgovor osim da je sva ta misterija bila mnogo novijeg datuma nego
što sam ikad pretpostavljao. Nije to uopšte bio predmet starih
legendi, nego nešto što se dogodilo za života onih koji su o tome
govorili. To se dogodilo osamdesetih godina veka, a jedna porodica
je nestala ili bila ubijena.
Pripovedači nisu hteli da budu tačni; a pošto su mi svi oni rekli
da ne obraćam pažnju na lude priče starog Ejmija Pirsa, potražio sam
ga sledećeg jutra, budući da sam čuo kako on živi sam u prastaroj
ruševnoj kolibi, baš na mestu gde je drveće počinjalo da raste veoma
gusto. Bilo je to zastrašujuće staro mesto, i počelo je da odiše
nejasno nečistim vonjem koji se zadržava u kućama koje predugo
traju. Tek sam nakon upornog kucanja uspeo da probudim starca, i
kad se on bojažljivo dogegao do vrata, moglo se videti da mu nije
drago što me vidi. Nije bio tako slabašan kao što sam očekivao; ali
oči su mu bile utonule na neobičan način, a njegova zapuštena odeća
i seda brada činili su da izgleda veoma istrošeno i turobno.
Ne znajući kako bi bilo najbolje navesti ga da počne sa svojim
pričama, pretvarao sam se da sam došao poslom; rekao sam mu za
izviđanje terena, i postavio neodređena pitanja o toj oblasti. Bio je
mnogo bistriji i obrazovaniji nego što su me naveli da mislim, i pre
nego što sam toga i bio svestan, shvatio je isto onoliko o toj temi
koliko i bilo koji čovek sa kojim sam razgovarao u Arkemu. Nije bio
poput drugih seljaka koje sam upoznao u područjima gde je trebalo
da budu napravljene akumulacije vode. On se nije žalio što će
kilometri šume i obradive zemlje biti potopljeni, iako bi se možda i
žalio da se njegova kuća nije nalazila izvan granica u kojim će se u
budućnosti nalaziti jezero. Pokazivao je samo olakšanje; olakšanje
od prokletstva mračnih drevnih dolina kojima je lutao celog svog
života. Sada je bilo bolje da se one nađu pod vodom bilo je bolje da
se nađu pod vodom još od čudnih dana.
I uz ovakav početak razgovora, njegov promukli glas se
prigušio, dok mu se telo pognulo napred i počeo je da drhtavo i
značajno pokazuje kažiprstom.
Tada sam čuo priču, i dok je nesigurni glas nastavljao da škripi
i šapuće, ja sam stalno iznova podrhtavao, uprkos toploti letnjeg
dana. Često sam morao da govornika vraćam od skretanja s teme,
prikupljam naučne činjenice koje je on poznavao samo na osnovu
izbledelog sećanja na papagajsko ponavljanje onog što su profesori
govorili, ili spajam pukotine u priči, gde se njegov smisao za logiku
i kontinuitet gubio. Kada je završio, nisam se čudio što mu je razum
malo popustio ili što ljudi iz Arkema nisu hteli mnogo da pričaju o
prokletoj livadi. Požurio sam pre sunčevog zalaska do hotela u kome
sam odseo, nespreman da čekam da se na otvorenom nebu iznad
mene pojave zvezde; a sledećeg dana sam se vratio u Boston da dam
otkaz na svoje radno mesto. Nisam mogao ponovo da zađem u tu
tamnu zbrku stare šume i brdskih obronaka, ili se još jednom suočim
sa onom sivom sprženom livadom gde cmi bunar duboko zjapi iza
preturenog kamenja i cigli. Jezero će uskoro biti napravljeno, i sve
one stare tajne će biti zauvek bezbedno pohranjene ispod duboke
vode. Ali, nisam verovao da bih čak ni tada rado posetio taj predeo
noću bar ne kada su zlokobne zvezde gore na nebu; i ničim me ne bi
mogli podmititi da pijem arkemsku novu gradsku vodu.
Sve je počelo, rekao je stari Ejmi, sa meteoritom. Pre tog
vremena uopšte nije bilo surovih legendi još od suđenja vešticama,
a čak ni tada, ove zapadne šume nisu bile toliko strašne ni u pola
toliko kao malo ostrvo u reci Miskatonik, gde je đavo propovedao
iza jednog čudnovatog oltara starijeg od Indijanaca. Ovo nisu bile
uklete šume, a fantastični zalasci sunca u njima nikada nisu bili
užasni do čudnih dana. Onda je došao taj beli podnevni oblak, taj niz
eksplozija u vazduhu, i taj dimni stub iz doline daleko u šumi. Do
večeri je ceo Arkem čuo za veliki kamen koji je pao sa neba i zario
se u zemlju pored bunara na imanju Nehama Gardnera. To je bila
kuća koja je stajala na mestu gde će nastati uništena livada uredna
bela kuća Nehama Gardnera usred svojih plodnih bašti i voćnjaka.
Neham je došao u varoš da kaže ljudima za taj kamen, i usput
navratio kod Ejmija Pirsa. Ejmi je tada imao četrdeset godina, i sve
neobične stvari su mu snažno opsedale um. On i njegova žena su
pošli sa tri profesora sa Miskatonik univerziteta, koji su sledećeg
jutra požurili da vide čudnovatu stvar pristiglu iz nepoznatog
nebeskog prostranstva, i pitali su se zašto ju je Neham prethodnog
dana opisao kao tako veliku. Skupio se, rekao je Neham, pokazujući
veliku smeđu uzvisinu iznad razrovarene zemlje i ugljenisane trave
blizu starinskog okna bunara u njegovom prednjem dvorištu; ali
učeni ljudi su odgovorili da se kamenje ne skuplja.
Kamen je zadržao svoju toplotu i Neham je tvrdio da noću
ispušta slabu svetlost. Profesori su mu isprobali čvrstoću geološkim
čekićima i otkrili da je neobično mek. Bio je, zapravo, toliko mek
skoro kao da je plastika; isklesali su uzorak dletom umesto da ga
odlome, pa ga poneli na koledž na testiranje. Odneli su ga u staroj
kanti pozajmljenoj iz Nehamove kuhinje, pošto se čak ni mali komad
nije hladio. U povratku su zastali kod Ejmija da se odmore, i
izgledali su zamišljeno kada je gospođa Pirs primetila da se komad
smanjuje i progoreva dno kante. Istina, nije bio velik, ali možda su
oni uzeli manji komad nego što su mislili.
Dan posle svega ovoga, u junu ’82. godine profesori su ponovo
dojurili u velikom uzbuđenju. Dok su prolazili pored Ejmijeve kuće
rekli su mu kakve je čudne stvari uzorak uradio, i kako je u
potpunosti nestao kada su ga stavili u staklenu laboratorijsku
posudu. Posuda je takođe isparila i učeni ljudi su pričali o afinitetu
čudnog kamena prema silikonu. On se ponašao sasvim neverovatno
u tim dobro organizovanim laboratorijskim uslovima; uopšte ne
reagujući i ne pokazujući ispuštanje ikakvih gasova kada je grejan
ugljenom, sa potpuno negativnom reakcijom u rastvoru boraksa, i
uskoro se pokazao apsolutno neisparljivim na bilo kojoj temperaturi
koja se mogla postići, uključujući i onu u oksihidrogenskom
plameniku. Na nakovnju se pokazao kao veoma kovljiv, a u mraku
je njegov sjaj bio vrlo vidljiv. Uporno se ne hladeći, uskoro je doveo
celi koledž u stanje pravog uzbuđenja; a kada je posle zagrevanja
ispred spektroskopa prikazao blistave trake boje, neslične ijednoj iz
normalnog spektra, usledilo je mnogo zadihanih razgovora o novim
elementima, čudnim optičkim osobinama, i drugim stvarima o
kojima zbunjeni ljudi od nauke imaju naviku da govore kada se
suoče sa nepoznatim.
Onako vrućeg kakav je bio, isprobali su ga u tučku sa svim
odgovarajućim reagensima. Voda nije izazvala nikakvu reakciju.
Isto je bilo sa hidrohloridom. Nitratna kiselina, pa čak i aqua regia76
samo su zašištale i raspršile se na njegovoj vreloj neprobojnoj
površini. Ejmi je imao teškoća da se priseti svega ovoga, ali je
prepoznao neke rastvarače kada sam ih pomenuo kao sredstva koja
se obično koriste. Usledili su amonijum hidroksid i kaustična soda,
alkohol i etar, karbon disulfid koji izaziva mučninu i desetak drugih
sredstava; ali iako je težina postojano opadala kako je vreme
prolazilo, a odlomak se naizgled pomalo hladio, nije bilo promene u
rastvaračima koja bi pokazala da su oni uopšte delovali na
supstancu. Ipak, to je bez svake sumnje bio metal. Kao prvo, imao
je magnetske osobine; a nakon njegovog uranjanja u kiseline
izgledalo je kao da nastaju slabašni tragovi Vidmanštatenovih figura
kakvi su nalaženi na meteorskom gvožđu. Kada je došlo do

76
Nitrohidrohloridna kiselina, korozivna mešavina koja se koristi za testiranje
metala i rastvaranje platine i zlata prim. prev.
značajnog hlađenja, izvedeni su opiti na staklu; a u staklenoj retorti
su ostavili sve odlomke sa prvobitnog uzorka nastale tokom rada.
Sledećeg jutra su i odlomci i retorta nestali bez traga, i samo je
pocrnela tačka označavala mesto na drvenoj polici gde su se nalazili.
Profesori su sve ovo ispričali Ejmiju kada su zastali na
njegovim vratima, i on je još jednom pošao sa njima da vidi
kamenog izaslanika sa zvezda, iako mu ovog puta njegova žena nije
pravila društvo. Stena se ovog puta neporecivo bila skupila, i čak ni
pribrani profesori nisu mogli sumnjati u istinitost onog što su videli.
Svuda oko smanjene smeđe gomile pored bunara bio je upražnjen
prostor, osim na mestima gde se zemlja urušila u njega; a na mestu
gde je ona bila široka dobrih dva metra prethodnog dana, sada je bila
široka jedva metar i po. Još je bila vruća i mudraci su radoznalo
proučavali njenu površinu dok su odlamali drugi, veći komad
čekićem i dletom. Ovog puta su duboko klesali, i dok su odlamali
sitnije komade, videli su da jezgro predmeta nije sasvim homogeno.
Otkrili su nešto što je izgledalo kao stranica velike obojene
lopte obavijene onom metalnom susptancom. Boju, koja je
podsećala na neke trake iz čudnog meteorskog spektra, bilo je skoro
nemoguće opisati; a samo po analogiji su je uopšte i nazvali bojom.
Struktura lopte je bila bleštava i kada bi se kucnulo po njoj izgledalo
je da je i lomljiva i šuplja. Jedan od profesora je oštro udario
čekićem, i ona je pukla uz neprijatan, tih prasak. Ništa nije izašlo iz
nje, nestala je bez traga kada je probijena. Za njom je ostala sferična
šupljina promera od otprilike sedam centimetara i svi su pomislili
kako će verovatno biti pronađene druge slične šupljine dok se okolna
supstanca bude odstranjivala. Nagađanje je bilo uzaludno; zato su
posle bezuspešnih pokušaja da pronađu još lopti bušenjem,
istraživači ponovo otišli sa svojim novim uzorkom, koji se, u
svakom slučaju, u laboratoriji pokazao isto toliko zbunjujućim kao i
onaj prethodni. Osim toga što je bio skoro plastičan, posedovao
toplotu, magnetizam i emitovao blagu svetlost, pomalo se hladio u
jakim kiselinama, imao nepoznat svetlosni spektar, trošio se na
vazduhu, i napadao silikonske smese sa obostranim uništenjem kao
posledicom, on nije pokazivao nikakve prepoznatljive osobine; i na
kraju eksperimentisanja, profesori koledža su bili prisiljeni na
priznanje da ne mogu ni u šta da ga svrstaju. Nije to bilo ništa sa ove
zemlje, nego komad velike spoljašnjosti; i kao takvo se odlikovalo
spoljašnjim osobinama i povinovalo se spoljašnjim zakonima.
Te noći je došla oluja sa grmljavinom, i kada su profesori
sutradan otišli do Nehama, dočekalo ih je gorko razočaranje.
Kamen, sa magnetizmom koji je posedovao, sigurno je imao neku
neobičnu električnu osobinu; pošto je „privlačio munje,” kako je
Neham rekao, sa izuzetnom istrajnošću. Šest puta za sat vremena,
farmer je video munju kako se izvija u prednjem dvorištu, a kada je
oluja prošla, nije ostalo ništa osim okrnjenog okna prastarog bunara,
napola zagušenog urušenom zemljom. Kopanje nije donelo
nikakvog rezultata i naučnici su potvrdili činjenicu da je predmet u
celosti iščezao. Neuspeh je bio potpun; zato nisu mogli više ništa da
urade osim da se vrate u laboratoriju i ponovo testiraju odlomak
sklon nestajanju, koji su brižljivo ostavili obavijen olovom. Taj
odlomak je potrajao sedmicu dana, nakon čega nisu saznali ništa
vredno o njemu. Kada je iščezao, za njim nije ostalo ništa, i
povremeno su profesori bili jedva sigurni da su zaista videli u
budnom stanju taj nerazumljivi dokaz postojanja neizmernih
praznina u spoljašnjem svemiru, tu usamljenu, čudnovatu poruku iz
drugih vasiona i drugih kraljevstava materije, sile i postojanja.
Kao što je i bilo prirodno, arkemske novine su posvetile
mnogo pažnje ovom događaju i bavljenju profesora sa koledža
njime, i poslale su novinare da razgovaraju sa Nehamom Gardnerom
i njegovom porodicom. Bar jedan bostonski dnevni list je, takođe,
poslao dopisnika, i Neham je brzo postao neka vrsta mesne slavne
ličnosti. On je bio vitak, prijatan čovek, star pedesetak godina, koji
je živeo sa ženom i tri sina na dopadljivoj farmi u dolini. On i Ejmi
su se često međusobno posećivali, kao i njihove supruge; a Ejmi je,
posle svih tih godina, o njemu govorio samo pohvalno. On se
naizgled pomalo ponosio pažnjom koju je njegovo imanje privlačilo,
i često je govorio o meteoritu u nedeljama koje su usledile. Taj
avgust i jul su bili vreli; a Neham je vredno kosio seno sa pašnjaka
površine deset jutara, nasuprot Čepmenovog potoka; njegova
rasklimana kola usecala su duboke tragove po usputnim senovitim
stazama. Težak rad ga je zamorio više nego godinama unazad, i
osetio je da godine počinju da ga sustižu.
Zatim je došlo vreme žetve i branja voća. Kruške i jabuke su
polako dozrevale, a Neham je izjavljivao kako mu je voćnjak bolje
rodio nego ikada pre. Voće je naraslo do neverovatne veličine i bilo
je neuobičajeno jedro, a u takvom izobilju poručene su dodatne kace
za skladištenje buduće berbe. Ali uz zrenje je došlo gorko
razočaranje, pošto od svog tog niza naročito jedrih voćki, nijedna
jedina nije bila jestiva. U fini ukus kruški i jabuka uvukla se pritajena
gorčina koja je izazivala mučninu, tako da su i najmanji zalogaji
izazivali dugotrajno gađenje. Isto je bilo i sa lubenicama i
paradajzom, i Neham je s tugom uvideo da je čitav njegov prinos
propao. Brzo povezujući događaje, on je izjavio da je meteorit
zatrovao tle, i zahvalio se nebesima što je većina drugih zasada bila
na njivi koja se nalazila naviše uz put.
Zima je došla rano i bila veoma hladna. Ejmi je viđao Nehama
rede nego obično, i primetio je kako on počinje da izgleda zabrinuto.
Ostatak njegove porodice je, takođe, naizgled postao ćutljiv, i daleko
od toga da su bili redovni u dolascima u crkvu ili na razne seoske
društvene događaje. Za ovu uzdržanost ili setu nije se mogao pronaći
uzrok, iako su se svi članovi domaćinstva s vremena na vreme žalili
na lošije zdravlje i osećaj neodređenog nemira. Sam Neham je dao
najodređeniju izjavu od svih kada je rekao da je uznemiren zbog
izvesnih otisaka stopa u snegu. To su bili uobičajeni zimski tragovi
crvenih veverica, belih zečeva i lisica, ali zabrinuti farmer je tvrdio
da je video nešto što se nije sasvim uklapalo u njihov raspored i
izgled. Nikada nije rekao određeno, ali izgledalo je da misli kako
nisu karakteristični za anatomiju i navike veverica, zečeva i lisica,
kao što bi trebalo da budu. Ejmi je bez zanimanja slušao ove reči do
jedne noći kada se vozio pored Nehamove kuće u svojim sankama,
na povratku od Klarks Kornera. Bila je mesečina, i zec je pretrčao
preko puta, a skokovi tog zeca su bili duži nego što se to dopadalo,
bilo Ejmiju, bilo njegovom konju. Konj je zapravo zamalo pobegao,
ali ga je Ejmi čvrsto držao na uzdama. Posle toga je Ejmi ukazivao
više poštovanja Nehamovim pričama, i pitao se zašto Gardnerovi psi
izgledaju toliko uzrujano i uzdrhtalo svakog jutra. To je dovelo do
toga da su skoro izgubili želju za lajanjem.
U februaru su Makgregorovi momci sa Midou Hila izašli u lov
na mrmote, i nedaleko od Gardnerovog imanja ulovili veoma čudan
primerak. Proporcije tela izgledale su blago izmenjene na čudan
način, nemoguć za opisivanje, dok mu je njuška imala izraz koji niko
nikad pre nije video kod mrmota. Momci su bili istinski prestrašeni
i odmah su bacili stvora, tako da su jedino njihove groteskne priče o
tome uopšte i dospele do naroda po selima. Ali, plašljivost konja u
okolini Nehamove kuće, sada je postala poznata stvar, i osnova za
krug prošaptanih legendi.
Ljudi su se zaklinjali da se sneg otapao brže oko Nehamove
kuće nego igde drugo, i početkom marta, u Poterovoj prodavnici
mešovite robe na Klarks Korneru došlo je do strahom ispunjene
rasprave. Stiven Rajs se ujutro vozio pored imanja Gardnerovih i
primetio je stabljike smrdljevka koje su izbijale kroz blato na ivici
šuma kraj puta. Nikada pre nisu viđene ove biljke tolike veličine, a
imale su čudne boje koje se nisu mogle prikazati nikakvim rečima.
Oblici biljki su bili čudovišni, a konj je frktao od njihovog zadaha
koji je Stivenu delovao kao do tad u potpunosti nepoznat. Tog
popodneva se nekoliko osoba provezlo da vidi abnormalno rastinje,
i svi su se složili da biljke te vrste nikada ne bi trebalo da niču u
normalnom svetu. Loše voće od prethodne jeseni je često
pominjano, i od usta do usta se širilo kako je u Nehamovoj zemlji
otrov. Naravno da je to bilo zbog meteorita; i prisećajući se koliko
je bio čudan taj kamen prema nalazima ljudi sa koledža, nekoliko
farmera je razgovaralo sa njima o tom pitanju.
Jednog dana oni su posetili Nehama; ali pošto nisu imali
naklonosti prema neobuzdanim pričama i folkloru, bili su veoma
uzdržani u svojim zaključcima. Biljke su bilo nesumnjivo čudne, ali
sve biljke smrdljivog kupusa su manje ili više čudne po svom obliku
i nijansi. Možda je neki mineralni sastojak iz kamena ušao u
zemljište, ali će on uskoro biti ispran iz njega. A što se ticalo otisaka
stopa i zaplašenih konja naravno da su to bile puke seoske priče koje
bi takva pojava kao što je meteorit zasigurno pokrenula. Nije bilo
zaista ničega što bi ozbiljni ljudi mogli da urade u vezi sa
slučajevima nesputanog trača, pošto će sujeverni seljaci reći i
poverovati u bilo šta. Tako su se celim tokom čudnih dana profesori
sa nipodaštavanjem držali podalje. Samo se jedan od njih, kad su mu
date dve epruvete prašine na analizu radi policijskog posla, više od
godinu i po dana kasnije, setio da je nenormalna boja onog
smrdljevka bila veoma slična neprirodnoj boji svetlosnih traka koju
je pokazao odlomak meteora na spektroskopu na koledžu, i lomljivoj
lopti nađenoj usađenoj u stenu iz nebeskog bezdana. Uzorci u ovim
analizama isprva su pokazali iste čudne svetlosne trake, iako su
kasnije izgubile tu osobinu.
Drveće je preuranjeno pupelo oko Nehamove kuće, a noću se
zlokobno povijalo na vetru. Nehamov drugi sin Tadeus, dečak od
petnaest leta, zaklinjao se da se ono povijalo i kada nije bilo vetra,
ali, čak m u tračevima, ovome se nije pridavala važnost. Ipak,
nespokoj se nesumnjivo osećao u atmosferi. Cela porodica Gardner
stekla je naviku da potajno osluškuje, iako ne u očekivanju bilo
kakvog zvuka koji bi mogli svesno imenovati. Do osluškivanja je
zapravo dolazilo pre u trenucima kada se svest naizgled napola
gubila. Nažalost, ovakvih trenutaka je bilo sve više iz nedelje u
nedelju, dok nije postalo uobičajeno da se govori kako „nešto nije u
redu sa ćelom Nehamovom porodicom.”
Kada su rani izdanci kamenike izbili iz zemlje imali su novu
čudnu boju; ne sasvim poput one kod smrdljevka, ali očigledno
srodnu i podjednako nepoznatu svakome ko ju je video. Neham je
odneo nekoliko cvetova u Arkem i pokazao ih uredniku novina, ali
taj ugledni čovek nije uradio ništa više osim da napiše šaljivi članak
o tome, u kom su mračni strahovi seljaka izloženi uglađenom
podsmehu. Neham je pogrešio ispričavši bezosećajnom gradskom
čoveku kako su se prema kamenikama ponašali preterano izrasli
leptiri „kraljev plašt”.
April je doneo neku vrstu ludila među narod sa sela, i otpočelo
je izbegavanje puta pored Nehamove kuće, koje je na kraju dovelo
do njegovog napuštanja. Bilo je to zbog vegetacije. Sve drveće u
voćnjaku cvetalo je u čudnim bojama, a kroz kamenito zemljište
dvorišta i pašnjaka, koje se odatle nastavljao nicalo je bizarno
rastinje koje je samo botaničar mogao povezati sa odgovarajućim
primerkom biljnom sveta. Nigde se nije mogla videti potpuno zdrava
boja, osim na travi i listovima, nego su se svuda nalazile te
grozničave i drečave varijante nekakvog bolesnog, osnovnog tona,
koji nije spadao u poznate boje ovog sveta. Divlji krasuljak je postao
nešto što predstavlja zlokobnu pretnju, a krvavi koren je uvredljivo
rastao u svojoj hromatskoj izopačenosti.
Ejmi i Gardnerovi su mislili da im je većina boja nekako
zloslutno poznata, i zaključili su da one podsećaju na boju lomljive
lopte iz meteora. Neham je izorao i posejao pašnjak od deset jutara
i njivu gore uzbrdo, ali nije radio ništa sa zemljištem oko kuće. Znao
je da od nje neće biti koristi, i nadao se da će čudno letnje rastinje
izvući sav otrov iz zemlje. Sada je bio spreman na skoro bilo šta, i
navikao se na osećaj da je u njegovoj blizini nešto što želi da ga on
čuje. To što su komšije izbegavale njegovu kuću imalo je uticaja na
njega, naravno, ali je na njegovu ženu imalo još više. Dečacima je
bilo lakše, pošto su po ceo dan bili u školi; ali nisu mogli da se ne
uplaše od tračeva. Tadeus, naročito osetljiv mladić, najviše je patio.
U maju su došli insekti i Nehamovo imanje se pretvorilo u
košmar od zujanja i puzanja. Većina stvorenja nije delovala sasvim
obično po svom izgledu i kretanju, a njihove noćne navike
suprotstavljale su se svim prethodnim iskustvima. Gardnerovi su
počeli da stražare noću gledali su nasumično u svim pravcima u
potrazi za nečim a nisu mogli da kažu za čim. Tadeus je bio u pravu
u vezi sa drvećem. Gospođa Gardner je bila sledeća koja je to videla
sa prozora dok je posmatrala otekle grane breze pod mesečinom
obasjanim nebom.
Grane su se nesumnjivo pomerale, a nije bilo vetra. Mora da
je to bilo zbog sokova u drvetu. Čudnovatost se sada uvukla u sve
što je raslo. Ipak, do sledećeg otkrića nije došao niko od Nehamove
porodice. Naviknutost ih je otupela, a ono što oni nisu mogli da vide,
spazio je povučeni mlinar iz Boltona koji je jedne večeri tuda
prolazio kolima, ne znajući za seoske legende. O onome što je
ispričao u Arkemu izašla je kratka napomena u novinama; to su svi
farmeri, uključujući i Nehama, prvi put videli. Noć je bila mračna i
lampe kočija su bacale slabu svetlost, ali u okolini farme u dolini za
koju su svi iz priča znali da je Nehamova, tama je bila manje gusta.
Prigušena, a ipak jasno vidljiva svetlost kao da je podjednako ušla u
svu vegetaciju, travu, lišće i cvetove, dok je u jednom trenutku
izgledalo kao da se izdvojeno zračenje svetlosti potajno pojavilo u
dvorištu blizu ambara.
Trava je do sada izgledala nedirnuto, a krave su slobodno
napasane na livadi blizu kuće, ali pred kraj maja, mleko je počelo da
bude loše. Zatim ih je Neham poveo na pašnjake naviše uz brdo
nakon čega su ovi problemi prestali. Nedugo posle ovog, promena
na lišću i travi postala je vidljiva. Sve zelenilo je posivelo i počelo
je dobijati veoma neobičnu krtost. Ejmi je sada bio jedina osoba koja
je uopšte dolazila na ovo mesto, a i njegove posete su postajale sve
rede i rede. Kada se škola zatvorila, Gardnerovi su bili doslovno
odsečeni od sveta, i ponekad su prepuštali Ejmiju da obavi sitne
poslove za njih u varoši. Čudnovato su propadali i fizički i psihički,
i niko nije bio iznenađen kada se proširila priča o ludilu gospođe
Gardner.
To se dogodilo u junu, otprilike na godišnjicu od pada
meteora, i jadna žena je vrištala o stvarima u vazduhu koje nije
mogla da opiše. U njenom brbljanju nije bilo nijedne jedine imenice,
nego samo glagoli i zamenice. Stvari su se kretale i menjale i
lepršale, a uši naprezale da čuju impulse koji nisu bili zvukovi u
potpunosti. Nešto je bilo uzeto iz nje je nešto istrgnuto nešto se
pričvrstilo uz nju, nešto što ne bi trebalo da bude tu neko je morao
to da odagna noću ništa nikada nije mirovalo zidovi i prozori su se
pomerali. Neham je nije poslao u oblasni sanatorijum, nego je pustio
da luta oko kuće sve dok je bezopasna za sebe i druge. Čak i kada
joj se izraz lica promenio, nije ništa preduzeo. Ali kada su dečaci
počeli da je se plaše, a Tadeus se skoro onesvestio od izraza lica koje
je pravila pred njim, odlučio je da je drži zaključanu na tavanu. Do
jula je prestala da govori i puzala je na sve četiri, a pre kraja tog
meseca, Neham je imao suludo opažanje da je ona pomalo svetlela
u mraku, kao što je sada jasno video da je slučaj sa obližnjom
vegetacijom.
Malo pre ovoga konji su krenuli u stampedo. Nešto ih je
uznemirilo u noći, i njihovo njištanje i ritanje u štali bilo je užasno.
Izgledalo je da se bukvalno ništa ne može uraditi da bi se primirili,
a kada je Neham otvorio vrata štale, svi su izjurili napolje kao
preplašeni šumski jeleni. Trebalo mu je nedelju dana da pronađe sva
četiri konja, a kada ih je našao, video je da su potpuno beskorisni i
da se njima ne može upravljati. Nešto im je prepuklo u mozgovima
i svaki je morao da bude ustreljen radi svog dobra.
Neham je pozajmio konja od Ejmija da bi pokupio seno, ali
otkrio je da konj neće da priđe njegovom ambaru. Konj se otimao,
ukopavao na mestu i njištao, i na kraju nije mogao da uradi ništa
drugo nego da ga poterà u dvorište dok su ljudi koristili sopstvenu
snagu da dovuku teška kola dovoljno blizu sušare da bi mogli da
ubace seno vilama. Sve vreme je vegetacija sivela i postajala krta.
Čak i cvetovi čije su boje bile tako čudne, sada su siveli, a voće je
rađalo sivo, zakržljalo i bezukusno. Lepe kate i zlatošipke cvetale su
sive i iskrivljene, a ruže, cinije i slez u prednjem dvorištu izgledali
su toliko bogohulno da ih je Nehamov najstariji sin Zenas posekao.
U to vreme su okolo crkavali čudno naduveni insekti, a čak su i pčele
napustile svoje košnice i otišle u šume.
Do septembra se sve rastinje brzo osipalo u sivkasti prah i
Neham se plašio da će drveće uvenuti pre nego što otrov izađe iz
zemlje. Njegova žena je sada imala napade užasnog vrištanja, a on i
dečaci su neprestano bili u stanju nervne napetosti. Sada su se klonili
ljudi, a kada se škola otvorila, dečaci nisu išli u nju. Ali je Ejmi, u
jednoj od svojih retkih poseta, bio prvi koji je shvatio da voda iz
bunara više nije dobra. Imala je gadan ukus koji nije bio ni sasvim
bljutav ni sasvim slan, a Ejmi je posavetovao svog prijatelja da
iskopa drugi bunar na višem zemljištu koji će koristiti dok zemljište
ne bude ponovo čisto.
Neham, ipak, nije obratio pažnju na upozorenje, pošto je do
tada već bio oguglao na čudne i neprijatne stvari. On i dečaci su
nastavili da koriste zagađenu vodu, pijući je nemamo i mehanički,
kao što su jeli svoje oskudne i loše spremljene obroke i obavljali
svoje nezahvalne i monotone poslove u toku besciljnih dana. Bilo je
nekakve bezosećajne pomirenosti u svima njima, kao da su napola
zašli u drugi svet, između redova bezimenih čuvara ka izvesnom i
poznatom usudu.
Tadeus je poludeo u septembru nakon jednog odlaska do
bunara. Otišao je sa kantom, a vratio se praznih ruku, vrišteći i
mašući rukama, i povremeno zapadajući u isprazno brbljanje ili
šaptanje o „pokretnim bojama tamo dole.” Dvoje članova porodice
bili su veoma loše, ali Neham je bio veoma hrabar u vezi sa tim.
Pustio je dečaka da se slobodno kreće otprilike nedelju dana, pre
nego što je počeo da posrče i povređuje se, a onda gaje zatvorio u
prostoriju na tavanu, na suprotnoj strani hodnika od sobe njegove
majke. Način na koji su oni vrištali jedno na drugo kroz zaključana
vrata bio je veoma zastrašujući, pogotovo za najmlađeg dečaka
Mervina, jer je umišljao da oni razgovaraju nekim užasnim jezikom
koji nije sa ovoga sveta. Perad je počela da poprima sivkastu boju i
veoma brzo gasne, a meso joj je bilo suvo i odvratno zaudaralo kad
se raseče. Svinje su postale nesrazmerno debele, a zatim iznenada
počele da prolaze kroz odvratne promene koje niko nije mogao da
objasni. Meso im je, naravno, bilo neupotrebljivo, i Neham je bio na
kraju snaga.
Nijedan seoski veterinar nije hteo da priđe njegovom posedu,
a gradski veterinari iz Arkema su bili neskriveno zbunjeni. Svinje su
počinjale da sive i bivaju krhke, i raspadale su se pre nego što bi
uginule, a oči i njuške su im se čudnovato izmenile. To je bilo sasvim
neobjašnjivo, pošto uopšte nisu jele zagađeno bilje. Zatim je nešto
pogodilo krave. Određeni delovi, a ponekad i celo telo postajali bi
jezivo usahli ili napregnuti, a uobičajena pojava je bilo raspadanje
ili razlaganje tkiva. U poslednjim stadijumima a ishod je uvek bio
smrt postajale bi sive i krhke, kao i u slučaju bolesti koja je opsela
krmače.
Trovanje nije moglo dolaziti u obzir, postoje do svih slučajeva
bolesti došlo u zaključanoj i nedirnutoj staji. Nikakvi ujedi
grabljivaca koji su se prikrali nisu mogli preneti virus, jer koja je
živa zemaljska zver mogla proći kroz čvrste prepreke? To je morala
da bude tek neka prirodna zaraza a opet, koja je zaraza mogla
izazvati takve ishode, niko nije mogao da pretpostavi. Kada je došlo
vreme žetve na imanju nije bilo nijedne preživele životinje, pošto su
stoka i perad uginuli, a psi pobegli. Ti psi, njih troje, nestali su jedne
noći i nikada više nisu viđeni. Pet mačaka je otišlo nešto ranije, ali
njihov odlazak je jedva i primećen pošto je sada izgledalo kao da
nema miševa, a samo se gospođa Gardner prema tim gracioznim
životinjama odnosila kao prema ljubimcima.
Devetnaestog oktobra Neham se uteturao u Ejmijevu kuću sa
užasnim vestima. Smrt je zadesila sirotog Tadeusa u njegovoj
tavanskoj sobi, i to na način koji se nije mogao ispričati. Neham je
iskopao grob na ograđenom porodičnom groblju iza farme, i tamo
položio ostatke koje je pronašao u sobi. U pitanju nije moglo biti
ništa što je došlo spolja, pošto su mali prozor sa rešetkama i
zaključana vrata bili netaknuti; bilo je to dosta slično kao ono što se
dogodilo u staji. Ejmi i njegova žena tešili su potresenog čoveka
najbolje što su mogli, ali su sve vreme drhtali. Surovi užas kao da je
okružavao Gardnerove i sve čega bi se oni dotakli, a samo prisustvo
jednog od njih u kući unosio je dašak iz neimenovanih oblasti. Ejmi
je pratio Nehama do kuće uz krajnju neodlučnost, i učinio je šta je
mogao da umiri histerične jecaje malog Mervina. Zenasu nije bilo
potrebno umirivanje. On je u poslednje vreme stigao do toga da ne
radi ništa osim da zuri u prazno i povinuje se onome što mu otac
kaže; a Ejmi je mislio kako je sudbina prema njemu zapravo bila
veoma milostiva. S vremena na vreme je na Mervinove krike stizao
prigušen odgovor sa tavana, a u odgovor na Ejmijev upitan pogled,
Neham je rekao da njegova žena postaje veoma slabašna. Kada se
približio dolazak noći, Ejmi je uspeo da se izvuče odatle; pošto ga
čak ni prijateljstvo nije moglo naterati da ostane na tom mestu kada
se pojavio nejasni sjaj iz vegetacije, a drveće se možda uvijalo, a
možda i nije, od vetra. Bila je prava sreća za Ejmija što nije bio
podložniji uticaju svoje mašte. Čak i takvom kakav je bio, svest mu
se blago poremetila; ali da je bio u stanju da poveže sve zlokobne
predznake oko sebe i razmisli o njima, on bi se neizbežno morao
pretvoriti u potpunog manijaka. U sumrak je požurio kući, dok su
mu u ušima jezivo odjekivali krici lude žene i nervno rastrojenog
deteta.
Tri dana kasnije Neham je upao u Ejmijevu kuhinju rano
ujutro, i u odsustvu domaćina, nepovezano je izneo još jednu
očajničku priču, dok ga je gospođa Pirs slušala zgrčena od straha.
Ovog puta je u pitanju bio mali Mervin. Nestao je. Izašao je po vodu
kasno uveče sa lampom i kofom, i uopšte se nije vratio. Bio je
sasvim rastrojen danima i jedva je znao šta radi. Vrištao je na sve što
se dešavalo. Tada se začuo i grozničav krik iz dvorišta, ali pre nego
što je otac mogao da stigne do vrata, dečak je nestao. Nije bilo
svetlosti od lampe koju je nosio, a od samog deteta ni traga.
U tom času je Neham mislio da su lampa i kofa takođe nestali;
ali kada je svanula zora, a čovek se s naporom vratio iz celonoćne
potrage po šumama i poljima, pronašao je neke veoma čudne stvari
pored bunara. Tu je bila smrskana i naizgled pomalo rastopljena
masa gvožđa koja je nesumnjivo nekad bila lampa; dok su
polukružna ručka i izuvijani gvozdeni obruči iza nje, napola sprženi,
naizgled nagoveštavali ostatke kofe. To je bilo sve. Neham je bio
otupeo, gospođa Pirs je bila potpuno izgubila razum, a Ejmi, kada je
stigao do kuće i čuo priču, nije mogao da pretpostavi šta se dogodilo.
Mervin je bio nestao, i nije bilo koristi o tome pričati ljudima u
okolini, koji su sada izbegavali sve Gardnerove.
Nije bilo svrhe pričati ni ljudima iz Arkema, koji su se svemu
smejali. Sada nije bilo ni Mervina. Nešto se prikradalo i prikradalo i
čekalo da bude viđeno i da ga neko čuje. Nehama uskoro takođe neće
biti, i on je želeo da Ejmi pazi na njegovu ženu i Zenasa ako ga oni
nadžive. Sve je to morala biti nekakva sudbina, iako nije mogao da
zamisli čime je zaslužena, pošto se on, koliko je znao, uvek ispravno
držao puteva Gospodnjih.
Duže od dve sedmice Ejmi uopšte nije video Nehama; a onda,
zabrinut zbog onoga što je moglo da se desi, prevazišao je svoje
strahove i navratio do Gardnerovog imanja. Iz velikog dimnjaka se
nije podizao dim, i na trenutak je posetilac strepeo od najgoreg.
Izgled cele farme izazivao je šok sivkasta uvenula trava i lišće na
zemlji, lomljive puzavice opale u gomili sa starih zidova i zabata, i
ogromno ogolelo drveće koje je štrcalo u sivo novembarsko nebo sa
smišljenom zlokobnošću za koju je Ejmi osećao da je poticala iz
neke pritajene promene u položaju grana. Ali, Neham je barem bio
živ. Bio je slab, i ležao na kauču u kuhinji niskog stropa, ali je bio
potpuno svestan i sposoban da izdaje kratke naredbe Zenasu.
Prostorija je bila smrtno hladna, i kako je Ejmi vidljivo drhtao,
njegov domaćin je promuklim glasom pozvao Zenasa da donese još
drva. Drva su zaista bila i te kako potrebna, pošto je prostrani kamin
bio ugašen i prazan, ispunjen samo oblakom gareži koja je letela
uokolo na ledenom vetru što je duvao kroz dimnjak. Sada ga je
Neham upitao da li će mu biti imalo udobnije ako donesu još drva,
a onda je Ejmi uvideo šta se desilo. Najčvršća nit u njegovom umu
se konačno prekinula, i zlosrećni farmer je sada bio zaštićen od
dodatne tuge.
Obazrivo postavljajući pitanja, Ejmi nije mogao dobiti
nikakve jasne odgovore zašto nema Zenasa. “,U bunaru on živi u
bunaru...” bilo je sve što je sumorni otac hteo da kaže. Zatim je gostu
kroz um proletela iznenadna pomisao na poludelu ženu, i promenio
je smer svog propitivanja.
„Nejbi? Pa, evo nje!”, glasio je iznenađeni odgovor sirotog
Nehama, i Ejmi je uskoro uvideo da mora sam da je potraži.
Ostavivši čoveka koji je bezazleno brbljao na kauču, skinuo je
ključeve sa kuke pored vrata i popeo se škripavim stepenicama na
tavan. Gore je bilo veoma tesno i zagušljivo, i niotkuda se nije
mogao čuti nikakav zvuk. Od četvoro vrata koja su se mogla videti,
samo su jedna bila zaključana, i na njima je isprobao razne ključeve
iz svežnja koji je poneo. Treći ključ se pokazao kao odgovarajući, i
posle malo petljanja oko brave, Ejmi je rastvorio niska bela vrata.
Unutra je bio potpuni mrak, postoje prozor bio mali i napola
zatamnjen grubim drvenim rešetkama; a Ejmi nije mogao da vidi baš
ništa na podu od širokih greda.
Smrad je bio nepodnošljiv, i pre nego što zađe u prostoriju,
morao je da se povuče u drugu i vrati se pluća ispunjenih vazduhom
koji je mogao da se udiše. Kada je ušao, video je nešto tamno u uglu,
i kada je postalo jasnije, odmah je vrisnuo. Dok je vrištao, pomislio
je kako je oblak na trenutak zamračio prozor, a časak kasnije osetio
je kako ga je nešto okrznulo, kao neko odvratno strujanje isparenja.
Pred očima su mu poigravale čudne boje; a da ga trenutni užas nije
bio otupeo, pomislio bi na loptu u meteoru koja je skršena geološkim
čekićem, i na grozno rastinje koje je izniklo u proleće. U stanju u
kakvom je bio, mislio je jedino na bezbožnu čudovišnu pojavu sa
kojom se suočio, jer je žena, i previše očigledno, imala istu
neizrecivu sudbinu mladog Tadeusa i stoke sa farme. Najstrašnije
kod ovog užasa je bilo što se telo veoma sporo, ali vidljivo pomeralo
dok je nastavljao da se osipa.
Ejmi nije hteo da mi iznese dodatne pojedinosti o ovom što je
video, ali oblik u uglu se nije ponovo pojavio u njegovoj priči kao
pokretni objekt. Postoje stvari koje se ne mogu pominjati, a onome
što se uradi iz razumljive ljudskosti, zakon ponekad surovo sudi.
Razumeo sam da ništa što se kreće nije ostavljeno u toj tavanskoj
prostoriji, i da bi ostaviti bilo šta sposobno da se kreće na tom mestu
bio tako čudovišan čin kao prokleti bilo koje razumno biće na večne
muke. Svako osim očvrslog farmera bi pao u nesvest ili poludeo, ali
je Ejmi pri svesti prošao nazad kroz ta niska vrata i zaključao
prokletu tajnu za sobom. Sada će morati da se pobrine za Nehama;
njega treba hraniti i negovati, i premestiti na neko mesto gde će moći
da se brinu o njemu.
Započevši svoj silazak niz mračno stepenište, Ejmi je čuo tup
udarac ispod sebe. Čak je hteo da vrisne, ali se iznenada zagrcnuo, i
nervozno se prisetio lepljivog isparenja koje ga je okrznulo u
strašnoj prostoriji gore iznad njega. Kakvu je stvar njegov vrisak i
ulazak pokrenuo? Zadržan nekim nejasnim strahom, slušao je još
zvukova ispod sebe. Čulo se kako se vuče nešto teško i jedan krajnje
odvratan mljackavi zvuk, kao da neki đavolski i nečisti stvor nešto
usisava. Uz nejasnu asocijaciju koja mu je izazvala grozničavo
silovita osećanja, on je bezrazložno pomislio na ono što je video na
tavanu. Blagi Bože! Kakav je to jezivi košmarni svet bio ovaj u koji
je on zalutao? Nije se usuđivao da krene ni napred, ni nazad, nego je
stajao u mestu, drhteći na mračnom zavoju zatvorenog stepeništa.
Svaka sitnica iz njegovog okruženja urezivala mu se u mozak.
Zvuci, osećaj jezivog iščekivanja, tama, strmost uskih stepenica
milostivi Bože! slaba, ali nepogrešivo vidljiva svetlost drvenarije
svuda oko njega; stepenica, zidova stepeništa, nosećih greda i
stubova.
Zatim se razleglo grozničavo njištanje Ejmijevog konja ispred
kuće, smesta praćeno topotom koji je ukazivao na grčeviti beg.
Sledećeg trenutka konji i kočije izmakli su izvan domašaja sluha,
ostavljajući prestravljenog čoveka na mračnom stepeništu da nagađa
šta je dovelo do toga. Ali, to nije bilo sve. Napolju se čuo još jedan
zvuk. Neka vrsta šljapkanja po tečnosti voda to mora da je bio bunar.
Bio je ostavio Junaka nevezanog pored bunara, a točak kočija je
sigurno okrznuo vrh zida i odlomio kamen. Još je bledo svetlucanje
sevalo po toj gnusnoj prastaroj drvenariji. Bože! Koliko je kuća bila
stara! Njen veći deo izgrađen je pre 1670., a krov sa zabatima ne
kasnije od 1730. godine.
Slabo grebanje po podu u prizemlju se sada jasno čulo, a Ejmi
je čvršće stegnuo tešku palicu koju je, za neku svrhu, uzeo na tavanu.
Polako, vraćajući vlast nad sobom, sišao je niz stepenice i smelo
krenuo prema kuhinji. Ali nije došao do kraja planirane putanje, jer
ono što je tražio, nije više bilo tamo. Ono je došlo da ga presretne, i
bilo je donekle još živo. Da li je puzalo ili su ga vukle neke spoljne
sile, Ejmi nije mogao da odredi; ali smrt je bila na njemu. Sve što se
dogodilo u poslednjih pola sata, propadanje, poprimanje sivila i
razlaganje bilo je veoma uznapredovalo. Bilo je užasno krhko i suvi
delovi su otpadali sa njega. Ejmi nije mogao da ga dodirne, nego je
užasnuto gledao u izobličenu imitaciju onoga što je nekada bilo lice.
„Šta je to bilo, Nehame šta je to bilo?”, šapnuo je on, a
raspukle, podbule usne bile su u stanju tek da kreštavo ispuste
poslednji odgovor.
„Ništa... ništa... boja... ona spaljuje... hladna i vlažna, ali pali...
to je živelo u bunaru... video sam ga... kao nekakav dim... a opet
sličan cvetovima od prošlog proleća... bunar je sijao noću... Tad i
Mervin i Zenas... sve živo... isisava život iz svega... u onom
kamenu... mora da je došlo u onom kamenu i opselo celo mesto... ne
znam šta hoće... ta okrugla stvar koju su ljudi sa koledža iskopali iz
kamena... razbili su je... bilo je iste boje... baš kao cvetovi i biljke...
mora da ih ima još... seme... seme... oni rastu... video sam to prvi put
ove nedelje... sigurno je ojačalo od Zenasa... bio je krupan dečak,
pun života... to ti slomi um i uzme te... spali te... u vodi iz bunara...
bio si u pravu u vezi sa tim... zla voda... Zenas se nikada nije vratio
iz bunara... nije mogao da se otrgne... vuče te... znaš da nešto dolazi,
ali ti je to znanje uzalud... viđao sam to s vremena na vreme otkad je
Zenas uzet... gde je Nejbi, Ejmi?... Glava mi nije u redu... ne znam
koliko je prošlo otkad sam je nahranio... to će je dočepati, ako ne
budemo pažljivi... opet boja... njeno liceje ponekad pred veče imalo
tu boju... a to pali i usisava... dolazi sa nekog mesta gde stvari nisu
kao što su ovde... jedan od onih profesora je to rekao... bio je u
pravu... pazi se, Ejmi, to će uraditi još nešto... isisava život.”
Ali, to je bilo sve. To što je govorilo nije više moglo da govori
jer se potpuno urušilo. Ejmi je položio crveni kockasti stolnjak preko
ostataka i isteturao se kroz zadnja vrata u polja. Popeo su uz strminu
do pašnjaka od deset jutara i odšepao kući severnim putem i kroz
šume. Nije mogao proći pored onog bunara od kog su njegovi konji
pobegli. Gledao gaje kroz prozor i video da nijedan kamen ne
nedostaje sa kamenog zida koji gaje okruživao. Onda zanjihana
kočija, ipak, nije ništa izbacila iz ležišta pljusak je izazvalo nešto
drugo nešto što je ušlo u bunar nakon što je završilo sa jadnim
Nehamom.
Kada je Ejmi stigao do svoje kuće, konji i kočije su već bili
stigli i izazvali kod njegove žene napad straha. Umirujući je bez
objašnjavanja, on se smesta zaputio u Arkem i obavestio da porodice
Gardner više nema. Nije se upuštao u pojedinosti, nego je samo
ispričao o smrti Nehama i Nejbi, dok se za Tadeusovu smrt već
znalo, i pomenuo je da je uzrok izgleda isto čudno oboljenje koje je
pobilo stoku. Takođe je izjavio da su Mervin i Zenas nestali.
Usledilo je dosta ispitivanja u policijskoj stanici, a na kraju je Ejmi
bio prinuđen da povede tri policajca do Gardnerove farme, zajedno
sa mrtvozornikom, medicinskim istražiteljem i veterinarom koji je
lečio obolelu stoku. Krenuo je uglavnom protiv svoje volje, postoje
poslepodne odmicalo i on se plašio spuštanja noći na tom prokletom
mestu, ali izvesnu utehu je predstavljalo to što je sa njim bilo toliko
drugih ljudi.
Šestorica ljudi su krenuli u lakim kočijama, prateći Ejmijeva
kola, i stigli do pošašću poharane kuće na farmi oko četiri časa
popodne. Koliko god policajci bili naviknuti na grozna iskustva,
nijedan nije ostao nedirnut onim što su našli na tavanu i ispod
crvenog stolnjaka sa kockastim šarama u prizemlju. Celokupni
izgled farme u njenoj sivoj zapuštenosti bio je dovoljno zastrašujući,
ali ova dva urušena objekta bili su ono što je prelazilo sve granice.
Niko nije mogao dugo da gleda u njih, a čak je i medicinski istražitelj
priznao da je bilo malo toga za istraživanje. Uzorci su, naravno,
mogli da se analiziraju, pa se on pozabavio njihovim uzimanjem i
ovo je dovelo do veoma zbunjujućeg ishoda u laboratoriji koledža,
kuda su na kraju odnete dve epruvete sa prahom. Pod spektroskopom
oba uzorka su emitovala nepoznat spektar zračenja, u kom su mnoge
od zbunjujućih svetlosnih traka bile tačno onakve kakve je pokazao
i čudni meteor prethodne godine. Osobina emitovanja ovakvog
spektra nestala je posle mesec dana, a prah se nakon toga sastojao
uglavnom od alkalnih fosfata i karbonata.
Ejmi ne bi rekao ovim ljudima ništa o bunaru da je mislio kako
oni nameravaju da išta urade odmah i na licu mesta. Bližio se zalazak
sunca i on je jedva čekao da ode odatle. Ali, nije mogao da se suzdrži
da se nervozno ne osvrće prema kružno ozidanom kamenu pored
ogromnog otvora, i kada ga je detektiv ispitao, on je priznao da se
Neham plašio nečega dole, toliko da nikad nije ni pomislio da u
njemu potraži Mervina i Zenasa. Posle toga se nije moglo ništa
drugo nego da oni smesta isprazne i pretraže bunar, pa je Ejmi morao
da čeka drhteći, dok su kanta za kantom smrdljive vode izvlačene i
prosipane na natopljenu zemlju pored bunara. Ljudi su sa gađenjem
šmrktali na tu tečnost, i pred kraj se držali za noseve zbog zadaha
koji su otkrivali ispod nje. To nije bio tako dugotrajan posao kao što
su se bojali da će biti, pošto je nivo vode bio neverovatno nizak.
Nema potrebe tačno govoriti o onome što su našli. I Mervin i
Zenas su bili tu, delimično, pošto su ostaci bili uglavnom koštani.
Unutra su, takođe, bili mali jelen i veliki pas, u otprilike istom stanju,
i brojne kosti sitnijih životinja. Vlaga i sluz na dnu izgledali su
neobjašnjivo porozni i mehurasti, a čovek koji se spustio niz lestvice
od užeta sa dugačkom motkom otkrio je da može da zabije drvenu
motku do kraja u blato na dnu, a da ne naiđe ni na kakvu čvrstu
prepreku.
Sada se već bio spustio sumrak, i iz kuće su donetc svetiljke.
Onda, kad su uvideli da se ništa više ne može naći u bunaru, svi su
ušli u kuću i okupili se u prastaroj dnevnoj sobi dok je postojana
svetlost sablasnog polumeseca bledo poigravala po sivoj pustoši
napolju. Ljudi su bili iskreno zbunjeni celim slučajem, i nisu mogli
da pronađu ubedljiv zajednički činilac za povezivanje čudnog stanja
biljaka, nepoznatog oboljenja ljudi i stoke, i neobjašnjivih smrti
Mervina i Zenasa u zagađenom bunaru.
Oni su čuli uopštene seoske tračeve, to je tačno; ali nisu mogli
verovati da se dogodilo išta suprotno zakonima prirode. Nema
sumnje da je meteor zatrovao zemljište, ali bolest životinja i ljudi
koji nisu jeli ništa što je izraslo na toj zemlji, bila je druga stvar. Da
lije u pitanju bila voda iz bunara? Vrlo verovatno. To je mogla biti
dobra ideja za analizu. Ali kakvo je čudnovato ludilo moglo naterati
oba dečaka da skoče u bunar? Njihov postupak je bio toliko sličan a
ostaci su pokazali da su obojica patili od smrtne zaraze sive krhkosti.
Zašto je sve bilo tako sivo i krhko?
Bio je to mrtvozomik, dok je sedeo pored prozora s pogledom
na dvorište, koji je prvi primetio sjaj oko bunara. Noć se sasvim
spustila, a sve odbojno okolno zemljište izgledalo je kao da blago
svetluca pod više nego nestalnim mescčevim zracima. Ovaj novi sjaj
je bio očevidan i jasan, i kao da je izbijao iz crne jame
poputprigušenog zraka svetionika, mutno se odražavajući u
baricama na zemlji, zaostalim od pražnjenja vode iz bunara. Imao je
veoma čudnovatu boju, i kad su se svi ljudi okupili oko prozora,
Ejmi se divlje trznuo, pošto ovaj neobični zrak sablasnog isparenja
za njega nije bio nepoznate nijanse.
On je video tu boju i pre, i plašio se da pomisli šta bi to moglo
da znači. Video ju je u poganoj lomljivoj lopti u onom kamenu s
neba pre dve godine, video ju je u onom nenormalnom prolećnom
rastinju, a mislio je da ju je načas video i baš ovog jutra na malom
prozoru s rešetkama u onoj užasnoj tavanskoj sobi gde su se desile
neizrecive stvari. Blesnulo je na trenutak, a neprijatna i odvratna
struja isparenja prohujala je pored njega a onda je sirotog Nehama
uzelo nešto takve boje. On je to na kraju rekao rekao je da je to bilo
poput lopte i biljaka. Nakon toga je došlo do bekstva u dvorištu i
pljuska u bunaru a sada je taj bunar izbacivao u noć bledi ogavni
zrak iste demonske boje.
Mora se odati priznanje budnosti Ejmijevog uma pošto se on,
čak i u tom napetom trenutku, nosio sa zaključkom koji je u suštini
bio naučni. On nije mogao ništa drugo sem da se čudi što je stekao
isti utisak o isparenju koji je spazio po danu, na prozoru okrenutom
prema jutarnjem nebu, i o noćnom isparenju viđenom kao svetlucava
magla na sprženom i pocrnelom okolišu. To nije bilo ispravno-bi lo
je protivprirodno i on je mislio o onim strašnim poslednjim rečima
njegovog obolelog prijatelja, „Došlo je sa nekog mesta gde stvari
nisu kao što su ovde... jedan od onih profesora je tako rekao...”
Sva tri konja napolju, vezana za dve zakržljale sadnice kraj
puta, sada su njištala i grozničavo toptala kopitama. Vozač kola
krenuo je prema vratima da preduzme nešto u vezi sa tim, ali Ejmi
mu je položio svoju drhtavu ruku na rame.
„Ne idi tamo napolje,” šapnuo je.
„Ima više toga što je ovde u pitanju nego što mi znamo. Neham
je rekao da je u bunaru živelo nešto što ti je isisavalo život. Rekao je
da je to moralo biti nešto što je izraslo iz okruglog mehura nalik na
onaj koji smo videli u meteorskom kamenu u junu prošle godine.
Isisava i pali, rekao je, a to je samo oblak boje poput onog oblaka
tamo napolju, koji teško možete videti i ne možete reći Staje to.
Neham je mislio da se to hrani svime što živi i stalno postaje sve
jače. Rekao je da gaje video prošle nedelje. To mora biti nešto iz
velike daljine na nebu, kao što su ljudi sa koledža prošle godine rekli
da je i meteor. Način na koji je to stvoreno i način na koji deluje nije
sličan nijednom načinu iz Božijeg sveta. To je nešto izvan njega.”
Tako su ljudi neodlučno zastali dok je svetlo iz bunara
postajalo sve jače, a privezani konji toptali i njištali u sve većoj
grozničavosti. Bio je to istinski užasavajući trenutak; sa strahom u
samoj toj drevnoj i prokletoj kući, četiri čudovišne gomile ostataka
dve iz kuće i dve iz bunara sa šupom za drva pozadi, i tom jamom
nepoznatog i nečistog zračenja iz sluzavih dubina napred. Ejmi je
zaustavio kočijaša nagonski, zaboravljajući kako je on sam bio
nepovređen posle jezivog dodira tog obojenog isparenja u tavanskoj
sobi, ali možda je bilo dobro što je uradio baš onako kako je uradio.
Niko nikada neće znati šta je bilo napolju te noći; i iako bezbožna
pojava iz daljine do sada nije naudila nijednom čoveku kome um
nije bio oslabljen, ne može se znati šta sve nije mogla da uradi u tom
poslednjem trenutku, a sa svojom naizgled narastajućom snagom i
naročitim znacima namere.
Odjednom je jedan od detektiva kraj prozora ispustio kratak,
oštar uzdah. Ostali su ga pogledali, a zatim hitro pogledom počeli da
prate njegov pogled usmeren naviše do tačke gde je njegovo zaludno
lutanje bilo naglo zaustavljeno. Nije bilo potrebe za rečima. Ono što
je bilo sporno u seoskim tračevima više se nije osporavalo, a zbog
nečega o čemu su se svi ljudi iz te družine kasnije šapatom složili, o
čudnim danima se nikada nije pričalo u Arkemu. Neophodno je
unapred reći da nije bilo vetra u taj noćni sat. Vetar je dunuo nedugo
zatim, ali tada ga uopšte nije bilo. Čak su i suvi vršci preostale
slezovače, sivi i sparušeni, i rese na krovu lakih kočija bili
nepomični. A ipak su se, usred tog napetog bezbožnog mira, visoke
gole grane svog drveća u dvorištu pokretale. Uvijale su se bolesno i
grčevito, grabeći u epileptičnom i napregnutom ludilu ka mesečinom
osvetljenim oblacima, nemoćno grebući opoganjeni vazduh, kao da
su povlačene nekom sebi sličnom i bestelesnom vezom sa
podzemnim užasima koji su se izvijali i mučili ispod crnog korenja.
Nijedan od ljudi nije disao nekoliko sekundi. Onda je oblak
dubljeg crnila prešao preko meseca, i senke grana, koje su posezale
u nebo, namah su izbledele. Na ovo se začuo zajednički uzvik;
prigušen zaprepašćenjem, ali promukao i skoro istovetan iz svakog
grla. Pošto užas nije bio izbledeo sa senkama, u zastrašujućem
momentu dublje tmine, posmatrači su videli na najvišem vrhu drveta
komešanje hiljadu sićušnih tačaka slabog zračenja, koje je
dodirivalo svaku granu poput vatre svetog Elma ili plamenova koji
su se spustili na glave apostola na praznike Duhove. Bila je to
čudovišno raspoređena neprirodna svetlost, kao naduti roj svitaca što
se hrane leševima koji pleše paklenu sarabandu iznad uklete
pustopoljine, a bila je iste one tuđinske bezimene boje koju je Ejmi
počeo da prepoznaje i od nje strepi. Sve to vreme je svetlucavi stub
iz bunara postajao sve sjajniji i sjajniji, unoseći u misli međusobno
blisko primaknutih ljudi osećaj zle kobi i abnormalnosti, koji je
daleko nadmašivao svaku pretpostavku koju bi njihov svesni um
mogao da oblikuje. To više nije prosijavalo napolje, nego se izlivalo;
a kada je bezoblični tok neshvatljive boje izašao iz bunara, izgledalo
je kao da teče pravo u nebo.
Veterinar se stresao i prišao do prednjih vrata da navuče još
jednu tešku rezu na njih. Ejmi nije drhtao ništa manje, i morao je da
vuče ljude i pokazuje prstom jer nije mogao da ispusti nikakvog
razumljivog glasa da bi im skrenuo pažnju na sve veću osvetljenost
drveća. Njištanje i topot konja sad su izražavali krajnju zastrašenost,
ali niko živ iz te grupe ljudi u staroj kući ne bi se odvažio da izađe
ni za šta na svetu.
Svakog trenutka se isijavanje iz drveća pojačavalo, dok su se
njegove nespokojne grane, naizgled, sve više izdizale u uspravan
položaj. Drvena poluga za vađenje vode iz bunara sada je bleštala, i
tada je policajac tupo pokazao na neke drvene nadstrešnice i pčelinje
košnice pored kamenog zida na zapadnoj strani. One su, takođe,
počinjale da sijaju, iako su privezana vozila posetilaca izgledala
zasad nezahvaćena tom pojavom. Zatim je usledilo divlje komešanje
i toptanje na putu, ikada je Ejmi ugasio lampu da bi bolje videli,
shvatili su da je par prestravljenih šivaća prekinuo užad kojom je bio
vezan i odjurio sa lakim kolima.
Šok je pomogao da se nekima razveže jezik, i razmenjeni su
uznemireni šapati.
„То se širi na sve organskog porekla što se nalazi u blizini,”
promrmljao je medicinski istražitelj. Niko nije odgovorio, ali je
čovek koji se spuštao u bunar nagovestio da je njegova dugačka
motka sigurno pokrenula nešto nepojmljivo.
„Bilo je jezivo,” dodao je on.
„Uopšte nije bilo dna. Samo talog i mehuri i osećaj kako nešto
vreba dole ispod.” Ejmijev konj je još zaglušujuće njištao i toptao
napolju na drumu, i skoro učinio nečujnim slabašni i drhtavi glas
svog vlasnika, dok je ovaj mrmljao svoja neuobličena razmišljanja.
„Došlo je iz kamena poraslo je tamo dole ono hvata sve živo
hrani se živim bićima, njihovim umom i telom Tadom i Mervinom,
Zenasom i Nejbi Neham je bio poslednji svi oni su pili tu vodu ono
je steklo vlast nad njima došlo je odnekud spolja, gde stvari nisu
onakve kao što bivaju ovde sada se vraća kući...”
U ovom trenutku, kad je stub nepoznate boje iznenada buknuo
jače i počeo da se uvija u neverovatni nagoveštaj oblika koji je svaki
posmatrač različito opisao, od sirotog vezanog Junaka dopro je takav
zvuk kakav nijedan čovek pre ni posle toga nije čuo od konja. Svaki
čovek u toj dnevnoj sobi niskog svoda zapušio je uši, a Ejmi se
okrenuo od prozora sa užasom i mučninom. Reči to nisu mogle da
izraze kada je Ejmi ponovo pogledao napolje, nesrećna životinja
ležala je zgrčena i nepokretna na mesečinom osvetljenom tlu između
rascepljenih osovina kočija. To je bilo poslednje što su videli od
Junaka dok ga nisu zakopali sutradan. Trenutno nije bilo vremena za
žaljenje, pošto im je skoro istog časa detektiv skrenuo pažnju na
nešto užasno u samoj sobi u kojoj su se nalazili.
U odsustvu svetlosti lampe bilo je vidljivo da slabo svetlucanje
počinje da prodire u ćelu prostoriju. Bleštalo je na podu od širokih
greda i delovima krpene podne prostirke, i bacao odsjaj na okvire
prozora sa malim oknima. Kretalo se gore i dole po isturenim
ugaonim stubovima, sevalo oko polica i kamina, i zahvatalo i sama
vrata i nameštaj. Svakog minuta je bilo sve jače, i najzad je postalo
sasvim jasno da zdrava živa bića moraju napustiti tu kuću.
Ejmi im je pokazao zadnja vrata i put naviše preko polja do
pašnjaka od deset jutara. Išli su i spoticali se kao u snu, i nisu se
usudili da se osvrnu dok nisu bili daleko na izdignutom zemljištu.
Bilo im je drago što postoji ta staza, jer nisu mogli otići prednjim
putem, pored onog bunara. Bilo je dovoljno loše i proći pored
bleštavog ambara i šupa, i onih isijavajućih voćki sa njihovim
uvrnutim, demonskim obrisima, ali hvala nebesima što je ono
najgore što su grane radile bilo da se izvijaju naviše. Mesec je zašao
iza nekih veoma crnih oblaka dok su prelazili starinski most preko
Čepmenovog potoka, i odatle su se naslepo probijali do otvorenih
livada.
Kada su se osvrnuli prema dolini i dalekom Gardnerovom
imanju, na dnu uvale videli su zastrašujući prizor. Sa farme je
dopiralo isijavanje sa gnusnom nepoznatom mešavinom boja;
drveće, građevine pa čak i trava i bilje bili su potpuno izmenjeni do
smrtonosne sive lomljivosti. Sve grane su se ustremile ka nebu, sa
jezicima gnusnog plamena na svojim vrhovima, a drhtavi plamičci
iste čudovišne vatre prikradali su se nosećim stubovima kuće,
ambara i šupa. Bio je to prizor iz Fuselijeve vizije, a iznad svega
ostalog u toku je bilo divljanje svetlećeg bezobličja, ta strana i
dimenzija lišena duga od tajanstvenog otrova iz bunara ključajući,
pipajući, prekrivajući, posežući, blistajući, protežući se i zloćudno
se nadimajući u svom kosmičkom i neprepoznatljivom koloritu.
Zatim se bez upozorenja gnusna tvar vinula uspravno ka nebu
kao raketa ili meteor, ne ostavljajući za sobom traga i nestajući kroz
okruglu i čudnovato pravilnu rupu u oblacima pre nego što je iko
mogao da uzdahne ili vikne. Nijedan posmatrač nikada nije mogao
da zaboravi taj prizor, a Ejmi je prazno zurio u zvezde iz sazvežđa
Labuda, a Deneb je svetleo iznad ostalih, gde se nepoznata boja
utopila u Mlečni put. Pogled mu je sledećeg časka hitro skrenuo na
zemlju zbog praska u dolini. Bilo je samo to. Samo pucanje i
krckanje drveta, a ne eksplozija, kao što su se mnogi iz družine
zaklinjali. Ipak je ishod bio isti, pošto je u jednom grozničavom
kaledioskopski obojenom trenutku iz te kobne i uklete farme izbila
bleštava kataklizmična erupcija neprirodnih varnica i materije;
pomućujući pogled nekolicine onih koji su to videli i šaljući do
nebeskog zenita, poput bombe, oblak raznetih obojenih i
neverovatnih ulomaka kakav je naša vasiona morala da odbaci od
sebe. Kroz isparenja koja su se hitro ponovo zgušnjavala pratili su
ogromnu čudovišnu pojavu koja je nestajala, a sledeće sekunde
nestala su i ta isparenja. Iza i ispod njih bila je samo tmina u koju se
ljudi nisu usudili da se vrate, a svuda uokolo je vetar jačao, kao da
se spuštao u crnim, ledenim naletima iz međuzvezdanog prostora.
Vrištao je i zavijao, šibao polja i izobličene šume u ludoj kosmičkoj
groznici, dok uzdrhtala družina nije shvatila da neće biti svrhe
Čekati mesec da im pokaže šta je preostalo dole na Nehamovom
imanju.
Previše užasnuti Čak i da iznose nagoveštaje teorija,
sedmorica uzdrhtalih ljudi vraćali su se teškim korakom prema
Arkemu, severnim putem. Ejmi se osećao gore od njegovih
saputnika, i preklinjao ih je da ga otprate do njegove kuhinje, umesto
da nastave pravo do grada. Nije želeo da prođe kroz okužene, vetrom
šibane šume sam do svoje kuće na glavnom putu. On je preživeo
dodatni šok kog su ostali bili pošteđeni, i bio je zauvek skršen
istrajnim strahom koji se nije usuđivao čak ni da spomene mnogo
godina potom. Pošto su ostali posmatrači sa tog olujnog brda
ravnodušno okrenuli lica prema drumu, Ejmi se na trenutak osvrnuo
ka senovitoj dolini pustošenja koja je još nedavno bila dom njegovog
zlosrećnog prijatelja. Video je kako se nešto slabašno izdiže sa te
uništene, udaljene tačke, samo da bi ponovo utonulo na mesto
odakle se ogromni bezoblični užas vinuo u nebo. Bila je to samo
boja-ali nijedna od boja naše zemlje ili neba. Pošto je Ejmi
prepoznao tu boju i znao da taj poslednji zaostatak sigurno i dalje
vreba dole u bunaru, više nikada nije bio sasvim dobro.
Ejmi više nikada nije hteo da se približi tome mestu. Prošlo je
četrdeset četiri godine od kada se užas dogodio, ali on nikada nije
bio tamo, i biće mu drago kada novo jezero potopi to mesto. I meni
bi trebalo da bude drago, pošto mi se ne sviđa način na koji sunčeva
svetlost menja boju oko ždrela tog napuštenog bunara pored kog sam
prošao. Nadam se da će voda uvek biti veoma duboka ali čak i ako
bude tako, jaje nikada neću piti. Ne verujem da ću posle ovoga
ponovo posetiti arkemsku oblast. Trojica od ljudi koji su bili sa
Ejmijem, vratili su se sledećeg jutra da vide ruševine na dnevnom
svetlu, ali nije bilo nikakvih pravih ruševina. Samo cigle dimnjaka,
kamenje podrumskih zidova, nešto mineralnog i metalnog otpada tu
i tamo, i obod onog odvratnog bunara. Osim mrtvog Ejmijevog
konja, koga su odvukli odatle i pokopali, i kočija koje su ubrzo vratili
Ejmiju, sve što je ikada tu živelo, nestalo je. Ostalo je pet jezivih
jutara prašnjave sive pustinje, no tu više nikada ništa nije raslo. Do
danas se to mesto prostire ogoljeno pod nebom kao velika tačka
izjedena kiselinom u šumama i poljima, a oni retki, koji su se ikada
usudili da ga nakratko osmotre uprkos seoskim pričama, nazvali su
ga „raznetom ledinom.14
Seoske priče su uvrnute. Mogle bi da budu čak još uvrnutije
kada bi se ljudi iz grada i hemičari sa koledža mogli dovoljno
zainteresovati da analiziraju vodu iz tog neupotrebljavanog bunara
ili sivu prašinu koju nijedan vetar naizgled ne raznosi. Botaničari bi,
takođe, trebalo da prouče zakržljali biljni svet na granicama tog
mesta, pošto bi mogli da razjasne seoska opažanja kako se pošast širi
malo-pomalo, možda nekoliko centimetara godišnje. Ljudi kažu da
boja bilja u okolini u proleće nije sasvim odgovarajuća i da divlja
stvorenja ostavljaju čudne tragove zimi u snegu. Sneg naizgled
nikada nije onoliko dubok na raznetoj ledini kao što je na drugim
mestima. Konji ono malo što ih je preostalo u ovom dobu motornih
vozila postaju nespokojni u tihoj dolini; a lovci ne mogu da se
pouzdaju u svoje pse previše blizu velikoj mrlji sivkaste prašine.
Priča se da je njen uticaj na psihu takođe veoma loš; brojni
ljudi su postali uvrnuti u godinama posle Nehamovog nestanka, a
uvek im je nedostajalo snage da se izvuku odatle. Zatim su svi ljudi
jače psihe napustili tu oblast, i samo su stranci pokušali da žive u
tamošnjim oronulim domaćinstvima. Ipak, nisu mogli da se zadrže;
i čovek se ponekad upita kakav su im uvid, dublji od našeg, dale
njihove čudnovate, nepouzdane priče i šaputanja o magiji. Noću su
im snovi, žalili su se oni, potpuno užasni u toj grotesknoj oblasti, a
svakako je i sam pogled na ovo mračno kraljevstvo dovoljan da
podstakne bolesnu maštu. Nijedan putnik nikada nije izmakao
osećaju nečeg čudnog u tim dubokim klancima, a umetnici drhte dok
slikaju guste šume, čija tajanstvenost je podjednaka za duh koliko i
za oko. Lično sam radoznao u vezi osećaja koji sam stekao iz svoje
jedne samotne šetnje pre nego što mi je Ejmi ispričao svoju priču.
Kada se spustio sumrak, nejasno sam poželeo da se prikupe neki
oblaci, pošto se neobična strepnja od dubokih nebeskih praznina
iznad mene uvukla u moju dušu.
Ne pitajte me kakvo je moje mišljenje. Ne znam to je sve.
Nema nikoga osim Ejmija kome bi se mogla postaviti pitanja; pošto
ljudi iz Arkema neće da pričaju o čudnim danima, a sva tri profesora
koji su videli nebeski kamen i obojenu loptu u njemu su mrtva.
Postoje i druge lopte budite sigurni u to. Jedna mora da se nahranila
i pobegla, a verovatno postoji i druga koja je zakasnila. Nema
sumnje da je i dalje dole u bunaru znam da nešto nije bilo u redu sa
sunčevim svetlom koje sam video iznad zagađenog kamenog zida
bunara. Seljaci kažu da se pošast polako širi nekoliko centimetara
godišnje, pa je, dakle, možda u pitanju neka vrsta rasta ili uzgoja,
čak i sada. Ali kakav god da je demonski nakot tamo, on mora da je
nečim obuzdan, inače bi se brzo proširio. Da li je privezan za korenje
drveća koje grebe po vazduhu? Jedna od novijih arkemskih priča
govori o debelim hrastovima koji noću svetle i pokreću se kao što ne
bi trebalo da rade.
Šta je to, sam Bog zna. Što se tiče materije, pretpostavljam da
bi tvar koju je Ejmi opisao trebalo nazvati gasom, ali taj gas se
povinovao zakonima koji nisu iz našeg kosmosa. To nije bio
proizvod onih svetova i sunaca koja sijaju u teleskopima i na
fotografskim pločama naših opservatorija. Ovo nije bio dašak sa
nebesa čije kretanje i dimenzije naši astronomi mere ili smatraju
previše ogromnim za merenje. To je bila jednostavno boja izvan
ovog svemira zastrašujući glasnik iz neuobličenih kraljevstava
beskraja, izvan svake prirode kakvu mi poznajemo; iz kraljevstava
čije puko postojanje parališe mozak i čini nas otupelim, crnim, izvan
kosmičkih bezdana koji se rastvaraju pred našim prestravljenim
očima.
Čisto sumnjam da me Ejmi svesno lagao i uopšte ne mislim da
je njegova priča ispoljenje ludila kao što su me upozorili ljudi iz
grada. Nešto užasno je došlo u brda i doline na tom meteoru, i nešto
užasno mada ne znam u kojim razmerama i dalje se zadržalo. Biće
mi drago da vidim kako voda nadire. Nadam se da se u
međuvremenu ništa loše neće dogoditi Ejmiju. On je video tako
mnogo od toga a uticaj toga je bio izuzetno štetan. Zašto nikada nije
mogao da se odseli? Kako se jasno on prisećao onih reči umirućeg
Nehama: „Ne možeš da se izvučeš privlači te znaš da nešto dolazi,
ali ti je to znanje uzalud. ..” Ejmi je tako dobar starac kada ekipa za
izgradnju veštačkog jezera počne sa radom, moraću da pišem
glavnom inženjeru da dobro pazi na njega. Bilo bi mi grozno da
mislim o njemu kao sivoj, uvrnutoj, krhkoj čudovišnoj tvari koja mi
sve više i više ometa miran san.

Preveo Mirko Bižić

 Sterili Grauman Vajnbaum

MARSOVSKA ODISEJA

Džarvis se protegao što je bolje mogao u tesnom komandnom

delu Aresa.
„Vazduh koji dišemo”, rekao je likujući „nalik je na gustu
čorbu posle onog vazduha tamo napolju.“
Glavom pokaza na pejzaž Marsa, koji se protezao ravan, go i
napušten, pod svetlošću najbližeg meseca, iza sigurnosnog stakla.
Ostala trojica su ga posmatrala sa simpatijama Pate, inženjer,
Liroj, biolog, i Herison, astronom i kapetan ekspedicije. Dik Džarvis
bio je hemičar te slavne ekipe ekspedicije Ares, prvih ljudskih bića
koja su poslata da kroče na zemljinog misterioznog komšiju, na
planetu Mars. Ovo je naravno bilo u stare dane, manje od dvadeset
godina postoje ludi Amerikanac Dohejni usavršio atomsku
eksploziju po cenu sopstvenog života, i samo deceniju pošto je
jednako ludi Kardoza sleteo na Mesec. Oni su bili pravi pioniri, njih
četvorica sa Aresa. Osim nekoliko ekspedicija na Mesec, i neuspeli
De Lensijev let prema zavodljivoj Veneri, oni su bili prva ljudska
bića koja su osetila gravitaciju drugačiju od Zemljine i, naravno, bili
su prva uspešna ekspedicija koja je napustila sistem Zemlja Mesec.
I zaslužili su uspeh kada se pogleda koliko su teškoća i napora prošli
zbog toga meseci provedeni u aklimatizacionoj sobi na Zemlji, gde
su se navikavali da dišu redak vazduh kakav je na Marsu, izazov
putovanja u malenoj raketi koju su pokretali nesigurni reakcioni
motori dvadeset prvog veka, a iznad svega bilo je suočavanje sa
nepoznatim svetom.
Džarvis se proteže i dodirnu grub i perutav vrh svog promrzlog
nosa. Uzdahnu ponovo zadovoljno.
„Ра”, viknu Herison iznenada „da li ćemo čuti šta se dogodilo?
Svu brodsku opremu si stavio u pomoćnu raketu, nismo provirli
nigde deset dana, i na kraju, Pate te spasava iz onog luđačkog
mravinjaka sa sve idiotskim nojem od prijatelja! Prospi sve
konačno!”
 „Igraj77?”, upita Liroj začuđeno.
„Da igram šta?”
„Mislio je na spiel 78“, objasni Pate trezveno.
„То je trebalo reći.”
Džarvis srete Herisonov radoznao pogled bez i senke osmeha.
“U pravu si, Karle”, reče, nemo se složivši sa Patcom. „Ich
spiel est!79“, groknuo je zadovoljno i počeo.
„Prema naređenjima” reče “ja sam nadgledao Karla dok se ne
ukrca i ne krene na sever, a onda sam se ukrcao u tu leteću saunu i
krenuo na jug. ’Zapamtite, kapetane, nemamo naređenja da sletimo,
samo da osmatramo teren i da beležimo interesantne stvari.’
Namestio sam dve kamere da snimaju, a leteo sam prilično visoko
na oko šeststo stopa iz više razloga. Prvo, na taj način kamere imaju
veće vidno polje, a drugi razlog je što motori koji ih pokreću mogu
da podignu prašinu u ovom poluvakuumu ako bi letele niže.”
„Sve to nam je Pate već rekao”, promrmlja Herison „voleo bih
da si sačuvao filmove. Oni bi platili troškove ove gluposti; seti se
samo kako je javnost razgrabila prve fotografije sa Meseca.”
„Filmovi su na sigurnom”, odgovori Džarvis.
„Ра kako sam i rekao, dakle, naleteo sam na prilično dobar
snimak; kao što smo i predvideli, krila nemaju puno uzgona u ovoj
atmosferi, tako da sam i pri sto kilometara na sat morao da koristim
pomoćne motore. Tako da, zbog brzine i visine, kao i zbog
zamućenja od rada motora, snimci nisu bog zna šta. Mogao sam,
doduše, da vidim dovoljno da bih razabrao da je to što smo snimali
samo siva ravnica koju istražujemo već nedelju dana, od kad smo
ovde isto grudvasto rastinje, i isti beskonačni tepih puzećih malih
biljaka-životinja ili biopoda, kako ih je Liroj nazvao. Zbog toga sam
nastavio dalje, prijavljujući svoju poziciju svakog sata, kao što mi je
naređeno, ne znajući da li me vi uopšte čujete.”.
„Ја sam čuo.‘‘ upade Herison.
77
Igra reči spill i speel (prim, prev)
78
Igra (nem) (prim, prev)
79
Ja to igram (nem) (prim prev)
 „Nekih dvesta milja južno”, nastavi Džarvis ne uzbuđujući se
„teren se promenio u neku vrstu visoravni prekrivene samo
narandžastim peskom. Zaključio sam da smo bili u pravu sa
pretpostavkama, i da je ova siva ravnica stvarno Mare Cimmerium80,
što bi značilo da je narandžasta peščana pustinja region koji se zove
Ksantus81. Da je to tačno, pretpostavljao sam da bih onda morao da
naletim na sledeću sivu dolinu, Mare Chronium82, a posle nje,
nekoliko stotina milja dalje, stigao bih do sledeće narandžaste
pustinje, Tula 1 ili 2. I tako je i bilo.”
„Pate je utvrdio našu poziciju pre nedelju i po dana!”
promrmlja kapetan.
„Pređi na stvar.”
„Dolazim do toga”, pobuni se Džarvis.
„Dvadeset milja u dubini Tule verovali ili ne naleteo sam na
kanal!”
„Pate ih je fotografisao stotinu. Daj nam nešto novo!”
„А da li je video i grad?”
„Dvadesetak, ako bi mogao one gomile blata da nazoveš
gradovima!”
„Ра”, primeti Džarvis „sad počinjem da pričam o stvarima koje
Pate nije video!”, počešao je promrzli nos i nastavio.
„Znao sam da u ovo doba godine imam šesnaest sati dnevnog
svetla, tako da kada sam bio na osamsto milja odavde a osamsto
milja je jednako osam sati putovanja odlučio sam da se vratim nazad.
I dalje sam bio iznad Tule, da li je to bila Tula 1 ili 2 ne znam, ali
nisam bio više od dvadesetak milja u dubini teritorije. I baš tamo,
Patcov ljubimac od motora me je izdao.”
„Izdao? Kako?”, upita Pate zabrinuto.
„Atomski pogon je oslabio. Počeo sam da gubim visinu, i
odjednom sam se srušio usred Tule! Takođe, razbio sam nos na
80
Mesto na južnoj hemisferi Marsa, koje, kada se gleda teleskopom sa Zemlje,
izgleda tamno. (prim, prev)
81
Crvena pustinja na Marsu koja se nadovezuje na Mare Cimmerum. (prim, prev)
82
More vremena (lat) (prim, prev)
vetrobran”, reče to i protrlja povređeni nos.
„Da li si pokušao da očistiš gorionik sa kiselinom
sumpornom?”, upita Pate.
„То bi ti dalo drugi pogon.”
„Јоk!”, reče nervozno Džarvis.
„Naravno da sam pokušao, i to desetak puta. Ali pad je oštetio
opremu za sletanje i pomoćni motori su se polomili. Čak i da sam
popravio mašinu šta bih sa njom radio? Desetak milja bih leteo sa
jednim motorom i verovatno bi se neki od delova istopio!”, ponovo
protrlja nos.
„Sreća te ovde funta teži samo sedam unci, jer bi u suprotnom
poginuo.”
„Ја bih to mogao da popravim!”, viknu inženjer.
„Kladim se da nije bilo ozbiljno.”
„Verovatno nije”, dodade Džarvis sarkastično „ali mislim da
ne bi letelo. Ništa možda nije bilo ozbiljno, ali sam ja imao izbor da
čekam da me pokupe ili da pešačim nazad osam stotina kilometara,
a mi odlazimo za dvadeset dana. To bi značilo da pešačim četrdeset
kilometara dnevno! Ipak, izabrao sam da pešačim. Iste su mi šanse
kao i da čekam da me nađete, ali se barem zanimam nečim.”
„I mi smo te pronašli”, reče Herison.
„Nema sumnje. U svakom slučaju, napravio sam sebi neku
vrstu nosiljke od pojaseva sa sedišta, time sam rezervoar za vodu
zakačio za leđa, uzeo sam revolver, municiju i konzerve sa hranom,
i onda sam krenuo.”
„Rezervoar za vodu!”, viknu sitni biolog, Liroj.
„Ра on teži četvrt tone!”
„Nije bio pun. Na Zemlji bi bio težak nekih dvesta pedeset
funti, što je osamdeset pet ovde. Pored toga, mojih dvesta deset funti
je samo sedamdeset na Marsu, tako da sam sa sve rezervoarom i
ostalim stvarima bio težak oko sto pedeset pet funti, ili pedeset pet
funti manje nego što bi samo ja bio težak na Zemlji. To sam shvatio
kada sam isplanirao dnevnu maršutu od četrdeset milja. I da,
naravno, uzeo sam i toplu vreću za spavanje zbog hladnih noći na
Marsu. Tako sam krenuo, napredujući veoma brzo. Sedam sati
dnevnog svetla značilo je dvadesetak milja ili više. Bilo mi je
naporno, naravno noge su mi propadale u mekani pesak, a nisam
mogao da vidim ništa, čak ni te Lirojove puzeće biopode. Posle
nekih sat vremena stigao sam do kanala bio je to isušeni rov, prav
kao strela. Ali mislim da je u njemu nekada bilo vode. Dno je bilo
pokriveno nečim što bih mogao nazvati lepim zelenim travnjakom.
Samo što se, kada sam se približio, travnjak pomerio!”
,,Šta?”, reče Liroj.
„Da, to je bila neka vrsta tvojih biopoda. Uhvatio sam jedno
travoliko stvorenje, dugačko koliko moj prst, koje je imalo dve tanke
nožice.”
„ Gde je to sad?”, Liroj je bio nestrpljiv.
„Pustio sam ga! Morao sam da se krećem, tako da sam prolazio
kroz travu koja se kretala, otvarala se ispred mene i zatvarala se iza.
A onda sam ponovo bio u naranžastoj pustinji Tula. Nastavio sam
napred, proklinjući mekani pesak, i naravno proklinjao sam i tvoj
Sugavi motor, Karle. Baš pred sumrak stigao sam do ivice Tule, i
bacio sam pogled na sivi Mare Chronium. Znao sam da me čeka
sedamdeset pet milja pešačenja po tome, a onda i nekoliko stotina
milja pustinje Ksantus, a na kraju i isto toliko u Mare Cimmerium.
Da li sam bio srećan? Počeo sam da vas sve proklinjem što me niste
još našli!”
„Pokušavali smo, budalo!”, reče Herison.
„То mi nije pomoglo. Ipak, shvatio sam da bi bilo najbolje da
pokušam da iskoristim dnevno svetio da se popnem na jednu od
litica koje su okruživale Tulu. Pronašao sam zgodan put i krenuo
njime. Mare Chromium je mesto isto kao i ovo blesave biljke bez
lišća i gomila biopoda; bacio sam još jedan pogled i izvadio vreću
za spavanje. Do tog trenutka, kao što svi znate, nismo videli ništa što
bi nas zabrinulo u ovom polumrtvom svetu ništa opasno.”
„А da li si ti?”, upita Herison.
„Da li sam! Čućeš kad stignem do tog dela. Taman sam se
spremao da zaspim kada sam odjednom čuo najdivljiji mogući
marifetluk.”
„Šta bi bila to marifeteluk?”, upita Pate. •
„Rekao je je ne sais quoi”, reče Liroj „mislio je ’ne znam šta
je to’”.
„Da, to je to”, složi se Džarvis „nisam znao staje u pitanju,
tako da sam se prišunjao da vidim. Buka je bila takva da sam
pomislio da gomila vrana jede gomilu kanarinaca gukanje, pištanje,
gakanje, ćurlikanje, i šta još sve... Zašao sam iza stene i tamo je bio
Tvil!”
,,Tvil?”, reče Herison.
,,Tvel?”, rekoše Liroj i Pate.
„Taj prokleti noj”, objasni Džarvis.
„Ako ništa, Tvil je bilo najbliže što mogu da izgovorim. On je
sebe zvao nešto kao Trrvehhlll”
„I šta je radio?”, upita kapetan.
„Jeli su ga! I vrištao je, naravno, kao i svako drugi.”
„Jeli su ga? Ko ga je jeo?”
„То sam posle shvatio. Tada sam mogao da razaberem samo
gomilu crnih ruku, nalik na konopce, kako se uvijaju oko nečega što
je Pate nazvao nojem. Nisam hteo da se mešam, naravno; ako su oba
stvorenja opasna, onda ću imati jedno manje zbog kog treba da se
brinem. Ali pticoliko stvorenje se borilo prilično dobro, zadajući
jake udarce svojim osamnaestoinčnim kljunom. A pored toga, uspeo
sam da vidim šta se nalazi na kraju tih ruku.” Džarvis tu zadrhta.
„Ali glavna stvar se desila kada sam primetio malu crnu kesu
ili kutiju oko vrata pticolikog stvorenja! Ono je bilo inteligentno. Ili
je bilo samo dresirano. Kakogod, doneo sam odluku. Izvadio sam
pištolj i pucao u to što ga je napadalo. Komadi mesa i crne tečnosti
su se razlili, a onda se stvar, oslobađajući odvratan zvuk, uvukla u
rupu u tlu, odakle je verovatno i došla. Ovo drugo stvorenje se
oglasilo kloparajućim zvukom, sa poteškoćama se uspravilo na
nogama, koje su bile krute kao štapovi za golf, i onda se odjednom
okrenulo prema meni. Držao sam oružje spremno, i tako smo se neko
vreme posmatrali.
 Marsovac, u stvari, nije bio ptica. Nije čak bio ni pticolik, sem
na prvi pogled. Imao je kljun, dobro, i nekoliko perjastih izraslina,
ali kljun nije stvarno bio kljun. Na neki način, bio je fleksibilan;
mogao sam da primetim da se vrh pomerao lagano levo-desno; kao
da je to bila neka vrsta prelaznog oblika između kljuna i surle. Imao
je Četiri prsta na nogama i na rukama, ili kakogod da nazovem te
izrasline. Telo mu je bilo malo i okruglo, sa dugačkim vratom koji
se završavao sitnom glavom, na kojoj je bio već pomenuti kljun. Bio
je možda inč viši od mene. a sve u svemu. Pate gaje video “
„Ja! Video sam!”. reče inženjer.
Džarvis nastavi:
„Tako smo se nas dvojica gledali. Na kraju je stvorenje počelo
da klikće i da se mrda, i pružilo mi je ruke pokazujući da su prazne.
To sam shvatio kao gest prijateljstva.”
„Možda ti je videlo nos i pomislilo da si mu brat!”, reče
Herison.
„На! Smešniji si kada ćutiš! Kakogod, odložio sam oružje i
rekao nešto kao “.ne moraš mi se zahvaljivati”, stvorenje mi je prišlo
i postali smo ortaci.
Do tog trenutka, sunce je bilo već prilično nisko i znao sam da
moram da založim vatru ili da se uvučeni u vreću. Odlučio sam se
za vatru. Izabrao sam mesto u podnožju litice iznad Tule, gde bi
okolne stene mogle da refiektuju malo toplote. Počeo sam da lomim
grančice osušene marsovske vegetacije, a moj kompanjon je otišao i
vratio se sa punim rukama granja. Potražio sam šibicu, ali je
marsovac izvadio iz džepa nešto sto je izgledalo kao svetleći komad
uglja; jedan dodir toga i vatra je gorela-a vi svi znate koliki je
problem zapaliti vatru u ovako retkoj atmosferi!
A ta njegova vreća!” nastavi Džarvis „То je bila mehanička
naprava, drugari; pritisneš jedan kraj i ona se otvarala, pritisneš li na
sredinu, ona bi se zatvarala, a nigde nisam video šavove. Bolje nego
rajsferšlus. Tako smo zapalili vatru, seli pored nje i posle nekog
vremena pokušali da uspostavimo neki vid komunikacije. Ja sam
pokazao na sebe i rekao “,Dik”; odmah je shvatio poentu, pružio je
koščatu kandžu prema meni i ponovio „Tik”. Tada sam ja pokazao
na njega, i on je izgovorio nešto što sam uspeo da shvatim kao Tvil;
ne mogu da izgovorim tačno.
Stvari su se lepo razvijale; da bismo zapamtili imena, ja sam
ponovio „Dik”, a onda, kada sam pokazao na njega, izgovorio sam
„Tvil” Tada smo se zaglavili! Počeo je da klikće uznemireno što sam
shvatio kao negaciju i onda izgovorio nešto kao „Ppprut”. A to je
bio samo početak; ja sam uvek bio „Tik” za njega, ali on je nekada
bio „Tvil” nekada „Ppprut”, a nekada bi izgovarao šesnaest
drugačijih zvukova! Jednostavno nismo mogli da se razumemo.
Pokušao sam sa „kamenom”, pokušao sam „zvezda”, „drvo” i
„vatra”, i bog zna šta sve, ali od njega, koliko god da sam pokušavao,
nisam mogao da dobijem ni reč. Nijednu stvar nije isto nazivao ni
dva minuta, i ako je to jezik, ja sam alhemičar. Na kraju sam odustao
i nastavio da ga po svome zovem Tvil. Ali Tvil je shvatio neke moje
reči. Zapamtio je nekoliko njih, što mogu da smatram velikim
uspehom, pošto je verovatno navikao na jezik koji se menja svakog
minuta. Ali nisam uspevao da uhvatim nikakav smisao u njegovom
pričanju; ili sam ja propustio neku bitnu činjenicu. Ili mi jednostavno
nismo mislili na isti način a lično mislim da je to drugo bilo u pitanju.
Imao sam i druge razloge da verujem u to. Posle nekog vremena
odustao sam od jezika i probao sam matematiku. Granom sam u
pesku napisao dva plus dva jednako četiri, i to sam mu demonstrirao
sa grančicama. Ponovo je Tvil odmah shvatio o čemu pričam i
objasnio mi da je tri plus tri šest. Opet je izgledalo kao da
napredujemo.
Pretpostavljajući da Tvil ima barem neku vrstu
srednjoškolskog obrazovanja, nacrtao sam krug koji je predstavljao
Sunce, naravno prvo sam pokazao na zalazeće Sunce. Tada sam
nacrtao Merkur, Veneru, majku Zemlju i Mars. Onda sam
pokazujući na Mars drugom rukom pokazivao unaokolo,
pokušavajući da mu objasnim da je Mars naša trenutna lokacija.
Razmišljao sam na koji način da mu objasnim da ja dolazim sa
Zemlje. Tvil je dobro razumeo dijagram. Kljunom je bocnuo sliku, i
uz kliktanje nacrtao Deimos i Fobos83 pored Marsa, a zatim je
nacrtao i Zemljin mesec! Vidite šta to znači? To dokazuje da Tvilova
rasa koristi teleskope i da su civilizovani.”
„Ne znači”, ubaci se Herison „mesec je vidljiv odavde kao
zvezda pete kategorije. Mogli su da posmatraju njegovo kretanje
golim okom.” „Mesec da!”, reče Džarvis „АН promašio si moju
poentu. Merkur nije vidljiv! A Tvil je znao za Merkur jer je stavio
Mesec pored treće planete, ne pored druge. Da nije znao za Merkur,
mislio bi da je Zemlja druga, a Mars treći, vidiš?” reče Herison.
„Kakogod”, nastavi Džarvis.
„Nastavio sam sa lekcijama. Stvari su išle glatko, i izgledalo
je da ću uspeti sa svojom idejom. Pokazao sam Zemlju na dijagramu,
onda na sebe, i da bih to još bolje objasnio pokazao sam ka Zemlji,
koja je zelenkasto svetlela na zenitu. Tvil je zakliktao uzbuđeno,
tako da sam bio siguran da me razumeo. Skakutao je gore-dole, i
odjednom pokazao na sebe pa na nebo, pa onda ponovo na sebe, pa
ponovo na nebo. Pokazao je na svoj stomak, pa onda na Velikog
medveda, onda na Šiljak84. Posle je pokazivao na svoja stopala, i na
ostale zvezde. Odjednom je skočio. Čoveče, kakav je to bio skok!
Ispalio se pravo u nebo, sigurno jedno sedamdeset pet stopa! Video
sam ga kao siluetu na nebu, video sam ga da se okreće i da leti prema
meni sa glavom napred, i onda se zabio u zemlju kao koplje! Zabio
se pravo u sredinu mog sunčevog sistema pravo u centar!”
„Idiot!”, primeti kapetan.
„Obični idiot!”
„То sam i ja pomislio u prvom trenutku! Stajao sam i gledao
sam ga otvorenih usta dok je on vadio glavu iz peska i uspravljao se.
Tada sam shvatio da sam možda promašio smisao, i počeo sam sa
celim objašnjenjem iznova, ali se sve završilo na isti način, sa
Tvilovim kljunom u sredini mog dijagrama!”
„Možda je to neka vrsta religijskog obreda”, reče Herison.
„Možda”, reče Džarvis sumnjičavo „Ali, kakogod, tu smo gde

83
Marsovi meseci (prim, prev)
84
Najsjajnija zvezda sazvežđa Device (prim, prev)
smo. Mogli smo da razmenjujemo ideje do određene granice, ali
onda je sledio fijasko! Nešto je kod nas bilo drugačije, nepovezano;
ne sumnjam da je Tvil mislio za mene da sam ja poremećen, kao što
sam ja mislio za njega. Naši umovi su jednostavno posmatrali svet
na drugačiji način, možda je njegov način ispravniji od našeg. Ali
nismo mogli da komuniciramo i to ti je. Ipak, uprkos svim
razlikama, Tvil mi se svideo i bio sam siguran da sam se i ja sviđao
njemu.” „Idioti!”, ponovi kapetan.
„Samo budalasti.”
„Misliš! Čekaj i videćeš. Nekoliko puta sam pomislio da smo
nas dvojica možda...”, zastao je na trenutak i onda nastavio
„kakogod, na kraju sam odustao i uvukao se u svoju toplu vreću za
spavanje. Vatra me nije mogla toliko zagrejati, ali je prokleta vreća
za spavanje to učinila. Zakuntao sam pet minuta pošto sam se
uvukao u nju. U jednom trenutku sam slučajno otvorio vreću i bingo!
Nekih osamdeset ispod nule me je strefilo u nos, i tada sam dobio
ovu divnu malu promrzotinu na nosu, što je bio završni dodatak na
celo povređivanje od pada rakete.
Nisam znao šta je Tvil radio dok sam ja spavao. Sedeo je tu
pored vatre, ali kada sam seja probudio, on je nestao. Izvlačio sam
se iz vreće kada sam čuo neko cvrkutanje, i odjednom se on ponovo
pojavio, trčeći niz jednu od litica Tule, visoke kao trospratnica. Kada
je video da sam budan, seo je pored mene. Ja sam pokazao na sebe i
na sever, a on je pokazao na sebe i na jug, a kada sam se spakovao i
krenuo, on je krenuo za mnom.
Čoveče, kako je on putovao! Sto pedeset stopa mu je bio skok,
leteo je kroz vazduh kao koplje, i sletao je na kljun. Izgledao je
zbunjen mojim kretanjem, ali posle pet minuta je napravio svoj
ritam, tako da je pravio jedan od njegovih skokova i sletanja u pesak,
onda bi me pogledao i skočio prema meni kao koplje, i uvek bi sleteo
tik pored mene. Tako smo nas dvojica prošli preko Mare Chronium.
Predeo je isti kao i ovaj iste čudne biljke i isti mali biopodi, koji su
rasli iz peska ili su puzali za tobom. Pričali smo nije da smo se
razumeli, ali prijalo je barem zbog društva. Ja sam pevao pesme, a
pretpostavljam da je i Tvil to radio; ispuštao je neka cvrkutanja i
zvrndanja, koji su se meni činili kao nekakav ritam.
U nekim trenucima Tvil je izgovarao neke svoje verzije
engleskih reči. Pokazivao bi na stenovito tlo i govorio bi „kamen”,
onda bi pokazivao na šljunak i isto to bi rekao; ili bi me uhvatio za
ruku i rekao „Tik” i to nekoliko puta. Izgledao je zadivljen
činjenicom da je ista reč značila isto dva puta za redom, ili da je ista
reč mogla da se primeni na različite stvari. Naveo me je na
razmišljanje da možda njegov jezik nije bio kao jezik primitivnih
naroda na Zemlji znaš, kapetane, kao Negritosi85, koji nemaju
nikakve stalne reči. Ne postoji reč za hranu ili vodu ili čoveka imaju
reci za dobru hranu i lošu hranu, za kišnicu i morsku vodu, ili za
jakog ili slabog čoveka ali ne postoji ime za posebne stvari. Isuviše
su primitivni da bi shvatili da su kišnica i morska voda samo različita
varijanta iste stvari. Ali to nije bio slučaj sa Tvilom; jednostavno,
naši umovi su bili potpuno drugačiji razmišljali smo na način koji je
ovom drugom bio stran. Ali ipak bili smo jedan drugom simpatični.”
„Dve budale, to je to” reče Herison.
„То je razlog što ste se jedan drugom toliko sviđali.”
„Ра i ti si mi drag”, prokomentarisa Džarvis pokvareno.
„Kako bilo”, nastavi „nije mi padalo na pamet da postoji išta
ekscentrično kod Tvila. U stvari, nisam bio siguran da je mogao da
nauči bilo šta od naše hvaljene ljudske inteligencije, sem jednog ili
dva trika. On nije bio intelektualni supermen, pretpostavljam; ali
nisam prevideo činjenicu da je uspeo da shvati barem malo mojih
ideja i priča, dok ja nisam uspeo da shvatim ništa od njegovih.”
„Zbog toga što ih on nije ni imao!”, reče kapetan dok su Pate
i Liroj treptali pažljivo.
„О tome možeš suditi kada završim”, reče Džarvis.
„Tako smo išli preko Mare Chromium-a ceo dan i ceo sledeći.
Mare Chromium more vremena! Istina je da sam bio spreman složiti
se sa Šiaparelijevim86 nazivom do kraja marša! Samo siva,

85
Grupe izolovanih plemena jugoistočne Azije. (pnm. prev)
86
Đovani Šiapareli, italijanski astronom poznat po osmatranju površine Marsa,
pretpostavljao je da su kanali i doline na Marsu delo inteligentne civilizacije
beskonačna dolina čudnih biljaka, bez ikakvog traga nekakvog
drugačijeg života. Toliko je bilo monotono da sam se čak obradovao
kada sam video pustinju Ksantusa do kraja sledećeg dana. Ja sam
bio prilično umoran, ali je Tvil bio svež kao da je tek sad krenuo, a
ni u jednom trenutku ga nisam video da jede ili da pije. Mislim da
bismo njegovim skokovima mogli da pređemo Mare Chromium za
nekoliko sati. Ponudio sam mu vodu jednom ili dva puta; uzeo je
solju od mene i srknuo je malo kljunom, a zatim bi pažljivo sve
vratio u solju. Taman smo stigli do Ksantusa, ili barem do planina
koje su je okruživale, kada se jedna od onih gadnih peščanih oluja
podigla. Nije bila jaka kao one koje imamo ovde, ali je bilo teško
putovati. Ja sam otkinuo par traka sa vreće za spavanje da bih zaštitio
lice, a primetio sam da je Tvil imao neke pernate izrasline na dnu
kljuna kojima je štitio nozdrve, a nešto slično mu je raslo i oko
očiju.”
„On je pustinjsko stvorenje!” viknu sitni biolog Liroj.
„На? Šta?”
,,Ne pije vodu prilagođen je za pustinjske oluje...”
„То ne dokazuje ništa! Nigde na ovoj peščanoj kugli koja se
zove Mars nema vode za traćenje. Na Zemlji bismo sve oko nas zvali
pustinjom”, zastao je.
„Kakogod, kad se oluja smirila, duvao je samo prijatan vetrić,
ne toliko jak, čak ni da podigne pesak. Ali odjednom, neke stvari su
se pojavile sa litica Ksantusa male providne sfere, nalik na staklene
teniske loptice! A bile su veoma lagane - lagane toliko da su skoro
lebdele i bile su prazne, mislim razbio sam nekoliko njih i ništa iz
njih nije izašlo, sem jakog smrada. Upitao sam Tvila za njih, ali on
mi je rekao nešto kao „ne, ne, ne”, što sam ja shvatio kao znak da ne
zna ništa o njima. Tako su ta stvorenja nastavila da skakuću po pesku
kao kotrljani ili baloni sapunice. Mi smo nastavili dalje u Ksantus.
Tvil je pokazao na jednu od kristalnih kugli i rekao „kamen”, ali sam
ja bio previše umoran da bih mu se suprotstavio. Kasnije sam shvatio
o čemu je mislio. Kada smo na kraju stigli do podnožja litica oko
Ksantusa, sunce je već zalazilo. Ja sam želeo da spavam na nekom
uzvišenju, ako je to bilo moguće; ako je bilo šta postojalo što bi bilo
opasno, lakše mu je bilo da prođe kroz vegetaciju Mare Chromiuma
nego kroz pesak Ksantusa. Mada nije bilo znakova opasnosti, osim
onog crnog stvorenja koje je napalo Tvila.
To stvorenje izgleda nije jurilo svoj plen, nego je čekalo u
zasedi. Nije me moglo uhvatiti dok spavam, naročito zbog toga što
Tvil nije uopšte spavao, samo je strpljivo sedeo po ćelu noć. Pitao
sam se kako gaje to stvorenje uhvatilo, ali nisam znao kako to da ga
pitam. Kasnije sam shvatio kako gaje uhvatilo; i to je đavolska stvar!
Kakogod, išli smo oko podnožja brda u Ksantusu, tražeći neko
mesto kuda bismo se mogli popeti. U krajnjem slučaju, ja sam tražio.
Tvil je mogao da skoči na stene vrlo lako, jer su bile niže od onih u
Tuli možda oko šezdeset stopa.
Pronašao sam dobro mesto i krenuo sam, psujući rezervoar za
vodu, koji mi je bio zakačen za leđa nije mi smetao, sem kada sam
se peo i odjednom sam čuo zvuk koji sam prepoznao. Znate i sami
koliko zvukovi mogu da prevare u ovoj retkoj atmosferi. Pucanj iz
pištolja se često čuje kao zvuk otvaranja flaše. Ali ovaj zvuk je bio
zvuk raketnog motora, i bio sam siguran da je to naš motor, koji se
nalazi oko deset milja zapadno, između mene i zalazećeg sunca!”
„То ja sam bio”, reče Pate „tražilo sam te.”
„Da; znao sam to, ali šta sam imao od toga. Visio sam sa stene,
vikao i mahao jednom rukom. Tvil je sve to primetio i on je počeo
da klikće i da skače. Prvo je skočio na jednu od stena, a onda se
vinuo u vazduh. A dok se sve to dešavalo, mašina je odjurila prema
senkama juga.
Popeo sam se na vrh stene. Tvil je i dalje pokazivao ka letelici
i kliktao uzbuđeno, poletao je u vazduh i sletao je u pesak. Pokazao
sam na sebe, na jug, i on je rekao „da, da, da”, ali nekako sam mislio
da je on razumeo da je letelica neki moj rođak, ili roditelj. Možda
sam pogrešno procenio njegovu inteligenciju; sada sam i siguran u
to.
Bio sam razočaran činjenicom da nisam mogao da privučem
pažnju. Izvadio sam vreću za spavanje i uvukao se u nju, jer je noćna
hladnoća već počinjala. Tvil je zabio kljun u pesak i podigao noge u
vis tako da je izgledao kao jedna od onih bezlisnih biljaka. Mislim
da je tako ostao ćelu noć.”
„Zaštitna mimikrija”, reče Liroj „vidiš! On je pustinjsko
stvorenje.”
„Ujutru”, nastavi Džarvis „nastavili smo dalje. Nismo zašli ni
stotinu metara u Ksantus kada sam primetio nešto čudno! To je
jedina stvar koju Pate nije fotografisao, barem tako mislim!
Bio je to red piramida malih, ne većih od šest inča. One su se
prostirale po Ksantusu dokle ti je pogled sezao! Male građevine
napravljene od sitne cigle, bile su šuplje iznutra i razrušene, ili im je
barem vrh bio otkinut.
Pokazao sam na njih i rekao Tvilu: “Šta?“, a on mi je
odgovorio nekim negativnim kliktanjem, tako da sam pretpostavio
da ne zna. Nastavili smo, prateći red piramida jer su se one protezale
ka severu, a mi smo ka severu išli. Čoveče, pratili smo ih satima.
Posle nekog vremena primetio sam jednu još čudniju stvar: postajale
su veće. Isti je bio broj cigala u svakoj, samo što su cigle bile veće.
Do večeri su već dosezale do ramena. Pogledao sam u par njih iste
su bile kao i prethodne, polomljenog vrha i prazne. Pogledao sam
ciglu ili dve pažljivo; bile su od silikata i stare koliko i planeta.”
„Kako to znaš?”, upita ga Liroj.
„Nagrizao ih je zub vremena ivice su počele da se zaobljavaju.
Silikat se teško oštećuje čak i pri zemaljskoj klimi, a kamoli pri
ovoj...”
„Koliko misliš da su bile stare?”
„Pedeset hiljada ili sto hiljada godina. Kako mogu da
procenim? One male na koje smo naleteli ujutru su možda bile i
starije možda i deset puta starije. Raspadaju se. Koliko bi trebalo da
budu stare? Pola miliona godina? Ko će ga znati?” Džarvis zastade
na trenutak.
„Ра”, nastavi „pratili smo liniju. Tvil je pokazao na njih i rekao
„kamen” jednom ili dva puta, ali to je radio i mnogo puta pre toga.
Pored toga, oko njih je barem bio manje-više u pravu.
Pokušao sam da ga ispitam, pokazivao sam na piramide i pitao
ga: „Ljudi?” i onda pokazivao na nas dvojicu. On je zakliktao
negativno i rekao „Ne, ne, ne”. Ne, ne jedan, dva, ne dva, četiri, i u
međuvremenu je trljao stomak. Ja sam ga samo posmatrao, a on je
nastavio sa svojim objašnjavanjem.
„Ne, jedan, jedan, dva, dva, ne, dva, četiri”. Ja sam ga samo
posmatrao.”
„То dokazuje sve!”, viknu Herison.
„Idioti!”
„Ti i dalje to misliš?”, reče Džarvis zlobno.
„Ра, ja sam drugačije zaključio! Ne jedan, jedan, dva! Još uvek
ne shvataš, zar ne?”
„Jok, a mislim da ni ti ne shvataš!”
„Ја mislim da sam shvatio! Tvil je koristio nekoliko engleskih
reči koje je znao da bi mi objasnio veoma kompleksnu stvar. Pa da
te pitam, na šta te matematika podseća?”
„Šta? Astronomija. Ili logika!”
„То je to! Ne, jedan, jedan, dva! Tvil mi je govorio da
graditelji piramida nisu bili ljudi ili da nisu bili inteligentni, da nisu
bili razumna stvorenja! Da li sad shvataš?”
„Uh! Nek sam proklet!”
„Verovatno ćeš biti.”
„Što je”, dodade Liroj „trljao stomak?”
„Što? Možda je to, moj dragi biologu, mesto gde im je mozak!
Ne u sitnoj glavi nego u sredini!”
„C'est, nemoguće!”
„Ne, nije na Marsu! Ova flora i fauna nisu baš zemaljski; tvoji
biopodi to dokazuju.”, Džarvis se naceri i nastavi sa pričom.
„Kakogod, nastavili smo niz Ksantus i negde oko podneva, još
jedna čudna stvar se dogodila. Red piramida se završio.”
„Završio!”
„Da; a i još čudniji deo bio je da je poslednja a rekao sam već
da su imale oko deset stopa imala vrh! Vidiš? Šta god daju je
napravilo i dalje je bilo unutra; pratili smo im put tokom istorije od
pola miliona godina. Tvil i ja smo primetili to u isto vreme. Izvukao
sam svoj pištolj (imao sam šaržer Bolandovih eksplozivnih metaka),
a Tvil je brzinom mađioničarskog trika izvukao mali stakleni
revolver iz vreće. Izgledao je kao naše oružje, sem što je rukohvat
bio veći zbog njihovih šaka i kandži. Držali smo oružje spremno dok
smo se šunjali niz liniju praznih piramida. Tvil je prvi primetio
pokret. Gornji red cigala se pomerio, zatresao, i onda se obrušio uz
lagani tresak. A onda je nešto - nešto - nešto je krenulo napolje!
Dugačka srebrnasto siva ruka se pojavila, a za njom i
oklopljeno telo. Pod oklopljenim mislim na krljušti, srebrnkasto sive
boje, koja nije imala nikakav sjaj. Ruka je podigla telo iz rupe; i zver
je pala na pesak. Bilo je to neopisivo stvorenje telo nalik na sivu
vreću, ruka, i neka vrsta usne šupljine na jednoj strani; a krut, šiljat
rep nalazio se na drugoj strani i to je bilo to. Nije bilo drugih udova,
očiju, ušiju, nosa ništa! Stvar se vukla nekoliko metara, ubacila je
svoj šiljati rep u pesak, pridigla se i jednostavno sela.
Tvil i ja smo je posmatrali desetak minuta pre nego što se
pomerila. Onda uz krckav neobičan zvuk o da, nalik na zvuk cepanja
starog papira - ruka se pomerila do usnog otvora i odatle je izašla
cigla! Ruka je ciglu položila pažljivo na zemlju, i onda se stvar
ponovo smirila.
Posle desetak minuta izletela je još jedna cigla. Divna prirodna
ciglana. Ja sam se spremao da nastavim dalje kada je Tvil pokazao
na stvar i rekao: „Kamen!” Ja sam upitao: „Šta?”, i on je ponovo to
rekao. Tada je uz jedan od svojih zvukova rekao: „ne, ne” i dva ili
tri puta fijuknuo.
Nekako sam shvatio da je mislio na čudo! Rekao sam mu da
stvorenje ne diše i demonstrirao reč. Tvil je bio oduševljen. Rekao
je: „Da, da, da! Ne duše!”. Onda je odskočio na svoj način i sleteo
pored čudovišta.
Bio sam zapanjen, možete i sami zamisliti koliko! Ruka je
krenula da uzme još jednu ciglu, a ja sam očekivao da vidim Tvila
uhvaćenog i pojedenog, ali ništa se nije dogodilo! Tvil je udario
stvorenje, a njegova ruka je samo uzela ciglu i stavila je pažljivo
pored ostalih. Tvil je ponovo udario stvorenje i rekao „kamen”, a ja
sam tada skupio hrabrost da i sam priđem da pogledam.
 Tvil je bio u pravu. Stvorenje jeste bilo od kamena i nije
disalo!”
„Kako si to zaključio?”, ubaci se Liroj, dok su mu crne oči
sijale od radoznalosti.
„Zbog toga što sam hemičar. Stvar je bila napravljena od
silikata! Mora da je u samom pesku bilo mnogo silicijuma i ono je
živelo od toga. Shvatate? Mi, Tvil i one biljke napolju, čak i biopodi
smo bića bazirana na ugljeniku ova stvar je živela od sasvim
drugačijih hemijskih reakcija. To je život baziran na silicijumu!”
„La vie silicieuse! 87“, viknu Liroj.
„Sumnjao sam, ali sada imam dokaz! Moram da odem da
vidim to! Il faul que je...“ 88
„U redu! U redu!”, reče Džarvis.
„Možeš da odeš da vidiš. Kakogod, tu je bila ta stvar, živa, ali
ipak i neživa, pomerala se na svakih desetak minuta i to samo da bi
stavila ciglu. Te cigle su im bile otpadne materije. Vidiš, Francuzu?
Mi smo od ugljenika, i mi ispuštamo ugljen-dioksid, a ova stvar je
od silicijuma i njegov otpad je silicijum-dioksid silikat. A silikat je
čvrst, otuda i cigle. A sam se zatrpava time, i kada se skroz zatrpa
onda se pomera na novo mesto i počinje ispočetka. Nije ni čudo što
su sve piramide bile polomljene! Živo stvorenje staro pola miliona
godina!”
„Kako znaš koliko je bilo staro?”, Liroj je bio frenetičan.
„Pratio sam piramide od početka, zar ne? Ako ovo stvorenje
nije originalni graditelj svih piramida, onda bi se red završio negde
ranije, zar ne? Završio bi se i krenuo od malih. To je barem
jednostavno, zar ne?
Ali ono se razmnožava ili barem pokušava. Pre nego što je
treća cigla izašla, ponovo je ispustio neki čudan zvuk i onda je
izbacio ceo oblak onih malih kristalnih kugli. To su njegove spore,
ili seme zovi ih kako želiš. One su odskakutale niz Ksantus kao što
smo videli da skakuću kroz Mare Chromium. Imam i ideju na koji

87
Silicijumski život fran. prim. prev.
88
Jednostavno moram fran. prim. prev.
način rade, takođe to je informacija za tebe, Liroje. Mislim da je
kristalna kugla od silikata samo zaštita, kao ljuska jajeta, a da je
aktivna supstanca onaj smrad unutra. To je neka vrsta gasa koji
nagriza silikat i ako ljuska pukne blizu izvora takvog elementa, neka
reakcija počinje, i na kraju se stvara jedna od tih zveri.”
„Trebalo je da pokušaš!“, viknu mali Francuz.
„Moramo da polomimo jednu i da vidimo!”
„Misliš? Pa i jesam. Razbio sam nekoliko. Da li bi želeo da se
vratiš ovde za nekih desetak hiljada godina da vidiš da li sam dobro
posadio stvorenja koja grade piramide? Tada bi mi možda mogao
reći nešto više.”
Džarvis zastade i uzdahnu duboko: „Bože! To čudno
stvorenje, da li možete da zamislite? Slepo, gluvo, bez nerava, bez
mozga samo mehanizam i još besmrtan! Prinuđen da pravi cigle i
piramide, dokle god postoji silicijum i kiseonik, a čak i tada, samo
bi stalo. Ne bi bilo mrtvo. Ako bi mu posle milion godina neki
incident omogućio da se ponovo hrani, on bi nastavio, dok bi umovi
i civilizacije bili stvar prošlosti. Čudna zverka, ali sreo sam još
čudniju!“
„Ako jesi, ona mora da je bila u tvojim snovima!”, pobuni se
Herison.
,,U pravu si!”, reče kiselo Džarvis.
„Na neki način si u pravu. Zver snova! To je najbolje ime za
nju to je najgore i najstrašnije stvorenje koje bi mogao zamisliti!
Opasnije od lava, i podmuklije od zmije!”
„Reci mi!”, molio je Liroj.
„Moram da ga vidim!”
„Ne ovog demona!”, zastade, pa nastavi.
„Tako smo Tvil i ja ostavili graditelja piramida i krenuli niz
Ksantus. Bio sam umoran i demoralisan tim što Pate nije uspeo da
me pokupi, a i Tvilovo kliktanje je počinjalo da mi ide na živce, kao
i njegovi uporni skokovi. Tako sam se samo vukao bez reči, satima,
po monotonoj pustinji.
Negde oko sredine popodneva ugledali smo tamnu liniju na
horizontu. Znao sam staje u pitanju. Bio je to kanal; prešao sam ga
u letelici i znao sam da smo tek na trećini Ksantusa. Lepa misao, zar
ne? Ali, i dalje sam napredovao po planu.
Prišli smo kanalu lagano; zapamtio sam da je okružen čudnom
vegetacijom i da je Blatnograd bio tu.
Bio sam umoran kao što sam i rekao. Počeo sam da razmišljam
o toplom obroku, i palo mi je na pamet koliko bi divno i gostoljubivo
i Borneo izgledao posle ove lude planete, a onda sam se prebacio na
misli o starom dobrom Nju Jorku, i na kraju sam razmišljao o jednoj
devojci koju znam odatle Fensi Long. Znate je?
„Vizuelni zabavljač”, reče Herison „viđao sam je. Lepa
plavuša igra i peva u emisiji Jirba mejt.”
„То je ona”, reče Džarvis neotesano.
„Znam je prilično dobro samo smo prijatelji, ako me kapirate,
iako je ipak svratila danas vidi u Aresu pre poletanja. Pa mislio sam
o njoj, osećao sam se prilično usamljeno, a sve to vreme smo se
približavali liniji gumastog rastinja.
A onda rekao sam: „Šta koji moj?!” I zurio sam. Tamo je bila
ona Fensi Long, stajala je jasno kao dan ispod jednog od onih čudnih
stabala, smejala mi se i mahala baš kao kad smo se rastajali !”
„Ti si isto idiot!”, primeti kapetan.
„Čoveče, umalo da se složim sa tobom! Piljio sam, ubo sam
se, zatvorio oči, ponovo ih otvarao, ali sve to vreme tamo je bila
Fensi Long, smejala se i mahala! Tvil je takođe nešto video; on je
kliktao i skakutao, ali sam ja jedva obraćao pažnju na njega. Kretao
sam se prema njoj, isuviše zapanjen da bi čak i sam sebi postavljao
ikakva pitanja ili sumnje.
Bio sam na oko dvadeset stopa od nje kada me je Tvil uhvatio
jednim od onih njegovih skokova. Uhvatio me je za ruku vrišteći:
„Ne, ne, ne!”. Pokušao sam da ga se otresem bio je lagan kao da je
od bambusa ali me je čvrsto držao kandžama i vrištao je. Na kraju
mi se deo svesti vratio, i stao sam na manje od deset stopa od nje.
Tu je stajala ona, izgledala je realno kao sada Patcova glava.”
„Što?”, reče inženjer.
 „Smejala se i mahala, mahala je i smejala se, a ja sam stajao
tamo, tupav kao Liroj, dok mi je Tvil kliktao i pokušavao da objasni.
Znao sam da to nije stvarno, ali ipak, bila je tamo.
Konačno sam rekao: „Fensi! Fensi Long!”. Ona se samo i dalje
smejala i mahala, a bila je stvarna kao da nije udaljena trideset sedam
miliona milja.
Tvil je izvukao svoj stakleni pištolj i uperio u nju. Uhvatio sam
mu ruku, ali je on pokušao da me odgurne. Pokazao je na nju i rekao:
„Ne duše! Ne duše!”, a ja sam razumeo da je hteo da kaže da Fensi
Long stvar nije živa. Čoveče, glava mi je bila u haosu.
Ipak, uhvatili su me žmarci kada sam video da poteže oružje
prema njoj. Nisam znao zašto sam stajao mimo i gledao ga kako je
nišani, ali sam to radio. On je tada stegnuo ručku oružja; mali oblak
pare je izleteo i Fensi Long je nestala! A na njenom mestu pojavilo
se jedno od onih crnih stvorenja sa rukama nalik na konopce, isto
stvorenje od kojeg sam spasao Tvila!
Zver snova! Stajao sam tu omamljen dok je Tvil kliktao i
šištao. Na kraju mi je dodirnuo ruku, pokazao prema-stvorenju i
rekao: „Ti, jedan, jedan, dva, on, jedan, jedan, dva”. Kada je to
ponovio nekih osam ili deset puta, shvatio sam. Da lije iko od vas?
,,Da”, reče Liroj. “Moi - je le comprends89! Mislio je da treba
da razmišljaš o nekoj zveri koju znaš, psu, gladnom psu, video bi
veliku kosku sa mesom! Ili bi osetio miris zar ne?”
„Upravo to!”, reče Džarvis.
„Zver snova koristi žrtvine želje i snove kao zamku. Ptica bi u
vreme parenja videla svog partnera, lisica bi dok goni plen videla
bespomoćnog zeca!”
„Kako li to radi?”, upita Liroj.
„ Kako bih ja to znao? Kako zmija na zemlji uspe da hipnotiše
pticu da joj praktično skoči u usta? A tek ribe iz velikih dubina koje
uspevaju da namame plen preko svetlećih mamaca? Bože!”, reče
Džarvis i zadrhta „Da li shvatate koliko je to podmuklo stvorenje?
89
Jednostavno moram fran. prim. prev.
Sada smo upozoreni ali ipak ne možemo ni rođenim očima da
verujemo. Možeš da gledaš mene ja mogu da vidim tebe a to može
da bude jedno od tih užasnih bića!”
„Kako je to tvoj prijatelj znao?”, upita odjednom kapetan.
„Tvil? I ja se pitam! Moguće da je mislio o nečemu što mene
nije moglo da zainteresuje, a kada sam ja krenuo napred, shvatio je
da sam ja video nešto drugačije i to mu je bilo upozorenje. A možda
i zver snova može da pravi samo jednu projekciju, tako da je Tvil ili
video šta sam ja video, ili ništa. Nisam mogao da ga pitam. Ali to je
još jedan dokaz da je njegova inteligencija jednaka našoj, ili čak i
veća.”
„On je bre gluperda, kažem ti!”, reče Herison.
„Što misliš da mu je inteligencija u rangu sa ljudskom?”
„Dosta stvari! Prvo piramida-životinja. Nije video neku pre
toga; toliko je rekao. Ipak prepoznao je da je to poluživi automaton
od silicijuma.”
„Mogao je da čuje za nju”, reče Herison „on živi u tim
predelima, zar ne?”
„А šta ćemo za jezik? Ja nisam uspeo nijednu njegovu reč da
protumačim dok je on uspeo da nauči šest ili sedam mojih. A da li
shvatate koliko je kompleksnih ideja on meni objasnio uz pomoć
samo šest ili sedam reči? Piramida-životinja, zver-snova! U jednoj
frazi mi je objasnio da je jedno biće bilo bezopasan automaton, a
drugo opasni hipnozer. Šta ćemo za to?”
„Uf!”, reče kapetan.
„Ufkaj ti koliko hoćeš! Da li bi ti sam mogao to sve da objasniš
kad bi znao samo šest reči engleskog? Da li bi mogao i više, kao što
je Tvil uradio, i da mi kažeš da je drugo stvorenje bilo vrsta
inteligencije potpuno drugačije od naše i da bi razumevanje istog
bilo nemoguće da je bila veća razlika u razumevanju osnovnih stvari
od razlika između Tvila i mene?
„Hm, o čemu ti to?
„То ću kasnije. Smisao svega je da je Tvilova rasa vredna
upoznavanja i prijateljstva. Negde na Marsu a videćeš da sam u
pravu postoji civilizacija i kultura jednaka našoj, možda i više nego
jednaka. I komunikacija između nas je moguća; Tvil je živi dokaz
toga. Možda će biti potrebne godine pažljivog proučavanja, jer su
njihovi umovi strani za nas, ali su manje strani od sledećih umova
na koje smo naleteli ako su to uopšte umovi.”
„Sledeći? Postoje sledeći?”
„Ljudi iz gradova od blata pored kanala.
Džarvis se nakašlja i nastavi priču:
„Mislio sam da su zver-snova i silikatno stvorenje najčudnija
bića koje čovek može da zamisli, ali sam pogrešio. Ova stvorenja su
još više strana, i još manje razumljiva, daleko manje od Tvila, sa kim
je prijateljstvo bilo moguće, a čak, ponekad uz strpljenje, i razmena
ideja.
Tako smo”, nastavi on dalje „napustili umiruću zver-snova,
koja se povlačila u svoju rupu, i krenuli smo prema kanalu. Ceo tepih
te čudne hodajuće trave nalazio nam se na putu, i kada smo stigli do
obale, kroz kanal je curkao potočić žute vode. Grad od blata, koji
sam video iz letelice, bio je oko milju desno i bio sam radoznao da
ga pogledam.
Izgledao mi je napušteno kada sam ga posmatrao sa visine, a i
ako ima nekih bića tamo, pa Tvil i ja smo bili naoružani. A inače, to
kristalno oružje koje je Tvil nosio bilo je zanimljiv izum; bacio sam
pogled na to posle epizode sa monstrumom. Ispaljivalo je male
staklene ampule, pretpostavljao sam da su otrovne, i mislim da mu
je u magacinu bilo preko sto punjenja. Pokretač je bila para samo
para.”
„Раrа!”, viknu Pate.
„Odakle mogla došla para?”
„Od vode, naravno! Voda se videla kroz providnu ručku, a u
drugoj pregradi je bila nekakva gusta, žuta tečnost. Kada bi Tvil
stegao dršku nije bilo obarača kap vode i kap te žute tečnosti ušle bi
u komoru za ispaljivanje, voda bi isparila i pop to bi bilo to. Nije
nešto komplikovano; mislim da mi možemo da razvijemo sličan
princip. Koncentrisana sumporna kiselina bi mogla da zagreje vodu
do tačke ključanja, i to veoma brzo, a tek kalijum i natrijum...
Naravno, oružje nije imalo domet kao moje, ali nije bilo toliko
loše u ovom razređenom vazduhu, a imalo je municije koliko i
revolveri u kaubojskim filmovima. Bilo je efikasno, ako ni protiv
čega drugog, onda protiv oblika života na Marsu. Isprobao sam je,
nišaneći na jednu od onih čudnih biljaka, i ubi me ako biljka nije
uvela u trenutku. Zato mislim da su staklene ampule bile napunjene
otrovom.
Kakogod, krenuli smo ka gradu od blata, a ja sam počeo da se
pitam da li su graditelji grada takođe napravili i kanal. Pokazao sam
na grad, pa onda na kanal, a Tvil mi je rekao: „ne, ne, ne”, i pokazao
na jug. Shvatio sam da je neka druga civilizacija napravila sistem
kanala, možda čak i Tvilova. Ne znam; možda postoji još neka
inteligentna rasa na planeti, ili možda desetine drugih. Mars je čudni
mali svet.
Nekih sto jardi od grada naišli smo na put u stvari, na samo
dobro utabanu stazu i onda, niotkuda, pojavili su se graditelji grada.
Čoveče koliko su to fantastična stvorenja! Izgledali su kao
burad koja su se kretala na četiri noge, sa još četiri ruke, ili kakogod
zvao te ekstremitete. Nisu imali glave, samo telo, ekstremitete i red
očiju oko tela. Gornji deo tog burastog tela bila je dijafragma,
zategnuta kao koža na bubnju i to je bilo to. To stvorenje koje smo
prvo videli. guralo je prazna bakama kolica i prošlo je pored nas kao
slepi miš pored pakla. Nije nas ni primetilo, iako su mu se oči sa te
naše strane malo pomerile dok je prolazilo.
Posle nekoliko trenutaka, još jedno stvorenje se pojavilo
gurajući još jedna prazna kolica. Isto kao i prvo samo je prošlo pored
nas. Pa, ja nisam bio spreman da me ignoriše gomila burića koja se
igra vozića, tako da sam, kada se treće stvorenje pojavilo, stao sam
njemu na put naravno, bio sam spreman da skočim, da se nije
zaustavilo.
Ali zaustavilo se. Stalo je i ispustilo je zvuke bubnjanja iz
dijafragme na vrhu. Ja sam ispružio obe ruke ka njemu i rekao: „Mi
smo prijatelji!”. Možete li da zamislite staje to stvorenje tada
uradilo?”
 „Kladim se da je reklo da mu je drago što te je upoznao”, reče
Herison.
„Bio bih manje iznenađen da se tako nešto desilo! Izbubnjalo
je dijafragmom nešto u početku, a onda je tim zvukom reklo: „mi
smo preeejatelji”, i pokušalo da me udari kolicima! Ja sam skočio u
stranu, a ono je nastavilo put dok sam gaja zbunjeno gledao.
Posle nekih minut još jedno je naletelo. Ovo nije zastalo, nego
je samo odbubnjalo „mi smo preejatelji” i otišlo. Kako je naučilo tu
frazu? Da li su sva ta bića bila u nekoj vrsti stalne komunikacije
između sebe? Da li su bili samo deo centralnog organizma? Nisam
znao, iako mislim da je Tvil znao.
Kakogod, ta bića su prolazila pored nas, svako od njih nas je
pozdravljalo istom rečenicom. To je bilo urnebesno; nisam nikada
pomislio da mogu da steknem toliko prijatelja na ovoj od boga
zaboravljenoj kugli! Konačno sam napravio neku gestikulaciju koju
je Tvil razumeo; mislim da me je razumeo jer sam rekao: „Jedan,
jedan, dva da! Dva, dva, četiri ne!”, jeste me razumeli?”
„Naravno”, reče Herison.
„То je marsovska uspavanka.”
„Ра da! Već sam se navikao na Tvilovu simboliku, i shvatio je
na ovaj način da “ jedan, jedan, dva da” znači da su bića inteligentna.
„Dva, dva, četiri ne” nije značilo da nisu inteligentna, nego da
je to nešto izvan logike i moje i njegove. Možda sam i promašio
značenje. Možda je to značilo da su njihovi umovi na nižem stepenu
razvoja, u mogućnosti da razumeju samo jednostavne stvari-jedan,
jedan, dva-da-ali ne i komplikovane stvari dva, dva, četiri ne! Ali po
onome što sam kasnije video, mislim da sam pogodio značenje.
Posle nekoliko trenutaka, stvorenja su se vraćala prvo jedno,
onda i drugo. Kolica su im sada bila puna kamenja, peska, grana
gumastog bilja, i tako nekog smeća. Marširali su pored nas
pozdravljajući nas na isti način, mada mi nije više zvučalo to toliko
prijateljski. Treći od njih, pretpostavljao sam, bio je onaj sa kojim
sam počeo komunikaciju, tako da sam odlučio da ponovo proćaskam
sa njim. Stao sam mu na put i čekao.
 On se pojavio uskoro, bubnjajući „mi smo preejatelji” i stao.
Pogledao sam ga; četiri ili pet njegovih očiju me je gledalo. Ponovio
je tu za šifru, ponovo je pokušao da gume kolica na mene, ali sam ja
stajao mimo. A onda je on prokleto stvorenje, pokrenulo jednu od
svojih ruku i sa dva prsta mi uštinulo nos!”
,,Ju!”, uzviknu Herison.
„Možda ta bića imaju osećaj za lepo!”
„На, ha”, progunđa Džarvis „već sam imao gadnu ranu i
рrоmrzlinu na nosu. Kakogod, jauknuo sam i skočio u stranu, a
stvorenje je onda prošlo; ali od tad njihov pozdrav je bio: „Mi smo
preeejatelji! Jao!”, čudne zveri!
Tvil i ja smo pratili put do najbližeg nasipa. Stvorenja su
prolazila pored, ne primećujući nas, vozeći svoje gomile đubreta.
Put se jednostavno razdvojio i nakrivio i deo je išao u kao neki stari
rudnik, a iz i u njega su ulazili i izlazili burad-ljudi, pozdravljajući
nas istom frazom.
Pogledao sam unutra; negde odozdo dolazila je svetlost, i ja
sam bio radoznao da vidim. Nije izgledalo kao plamen baklje, ako
me razumete, nego kao civilizovana svetlost, i to me je navelo na
razmišljanje da li je to možda neki znak razvijenosti ovih bića. Tako
sam ja ušao unutra, Tvil me je pratio, naravno, ne bez nekog
kliktanja i zviždanja.
Svetio je bilo interesantno; pucketalo je i sijalo kao stari
galvanski luk, ali je dolazilo iz jedne crne šipke koja je bila zakačena
na zid. Bilo je električno, bez ikakve sumnje. Stvorenja su izgleda
bila prilično civilizovana.
Tada sam video još jedno svetio, i kada sam prišao da
pogledam, to je bila samo gomila svetlucavog peska. Okrenuo sam
se ka izlazu da odem, a đavo me ubio ako izlaz nije nestao.
Pretpostavio sam da je tunel imao krivinu, ili da sam slučajno
ušao u jedan od sporednih prolaza. Kakogod, hodao sam u istom
smeru odakle sam i došao, i sve što sam video bilo je još mračnih
hodnika. Mesto je bilo lavirint! Nije bilo ničega sem prolaza koji su
išli u svim smerovima, neki od njih su bili osvetljeni ponekim
svetlom, tu i tamo bi neko od stvorenja prošlo, nekada sa kolicima,
nekada bez.
U početku nisam bio mnogo zabrinut. Tvil i ja smo napravili
samo nekoliko koraka od ulaza. Ali svaki sledeći korak kao da nas
je uvlačio dalje. Na kraju smo pokušali da pratimo jedno od tih
stvorenja koje je išlo sa praznim kolicima, misleći da je krenulo
napolje po još smeća, ali je ono išlo unaokolo bez cilja, od jednog
prolaza u drugi. Kada je krenulo da se okreće oko jednog stuba kao
oni japanski miševi što igraju valcer, odustao sam, skinuo rezervoar
sa vodom, i seo.
Tvil je bio izgubljen kao i ja. Pokazao sam na gore i on je
uplašeno rekao: „Ne, ne, ne”. A nismo mogli da dobijemo nikakvu
pomoć od urođenika. Nisu na nas obraćali pažnju, sem što su nas
uveravali da su nam prijatelji jao!
Bože, ne znam koliko smo sati ili dana lutali tuda! Spavao sam
dva puta iz čiste iscrpljenosti; Tvilu kao da san nije ni bio potreban.
Pokušali smo da pratimo jedan od prolaza koji su išli uzbrdo, ali su
oni kratko išli uzbrdo, pa bi se vraćali nizbrdo. Temperatura u tom
prokletom mravinjaku bila je konstantna; nisi mogao da razlikuješ
noć od dana, a posle prvog spavanja nisam znao da li sam spavao
jedan ili trinaest sati, tako da nisam mogao da zaključim da li je bila
ponoć ili podne. Videli smo mnogo čudnih stvari. Postojale su
mašine koje su radile u nekim prolazima, ali nisu radile ništa
konkretno samo su se točkovi okretali. I nekoliko puta sam video
dva stvorenja sa još jednim malim, koje raste između njih.
,,Partenogeneza90!”, viknu Liroj.
„Partenogeneza pupljenjem, kao les tulipes !”
„Ako ti tako kažeš, Francuzu”, složi se Džarvis.
„Stvorenja nas nisu primećivala uopšte, sem, kako sam već
rekao, da nas pozdrave sa: „Mi smo preeejatelji! Jao!”. Izgledalo je
kao da nemaju nikakav društveni život, samo su lutali sa kolicima,
donoseći đubre. A na kraju sam otkrio šta su sa njim radili.
Imali smo sreće sa sledećim prolazom, jednim od onih koji su
90
Aseksualna reprodukcija (prim, prev)
išli daleko uzbrdo. Imao sam osećaj da smo blizu površine kada se
prolaz odjednom proširio u ogromnu prostoriju, jedinu koju smo
videli na tom mestu. I čoveče, hteo sam da zaigram kada sam video
nešto nalik na dnevnu svetlost kako izbija kroz tavanicu.
Postojala je neka vrsta mašine u sobi, samo jedan ogroman
točak koji se okretao sporo, a jedno od stvorenja je upravo ubacivalo
đubre ispod njega. Točak je uhvatio to đubre pesak, kamenje, biljke,
i sve smrvio u sitan prah koji je odlazio negde. Dok smo posmatrali
sve to, ostali su istresali kolica, ponavljajući proces, i to je bilo to.
Nije bilo ni smisla ni razloga za ćelu stvar-ali to kao da je
karakteristika ove lude planete. A postojala je još jedna stvar, skoro
previše bizarna da bi bila stvarna.
Jedno od stvorenja, pošto je istreslo kolica, gurnulo je kolica
sa strane uz tresak i opušteno je leglo pod točak! Posmatrao sam ga
kako biva smrvljeno, isuviše glupo da bi napravilo ikakav zvuk, i
trenutak kasnije, sledeće gaje pratilo! Rili su savršeno metodični u
tome; jedno od stvorenja bez kolica je preuzelo napuštena kolica.
Tvil nije bio iznenađen time; pokazao sam mu na sledećeg
samoubicu, a on mi je uputio ljudski nemarni pogled, kao da je želeo
da kaže pa šta! Mora da je znao dosta o tim stvorenjima.
Tada sam video nešto drugo. Bilo je nešto iza točka, nešto što
je sijalo na nekoj vrsti niskog pijedastala. Prišao sam; tamo se
nalazio mali kristal, veličine jajeta, svetlucav da je mogao da postidi
i Tofet91. Njegova svetlost je učinila da mi se naježi koža na licu i
rukama, kao statički elektricitet, a tada sam primetio jednu
zanimljivu stvar. Sećate se bradavice koju sam imao na levom
palcu? Pogledajte!”
Džarvis pokaza šaku.
„Osušila se i otpala tek tako! A moj povređeni nos bol je
nestao kao magijom odnesen! Stvar je isijavala neku vrstu jakih iks
zraka ili čak gama zraka, ili nešto treće; uništavala je bolesno tkivo
i zamenjivala ga zdravim!

91
Mesto iz Starog zaveta. Hram posvećen Molohu, jugoistočno od Jerusalima, gde
su podnošene ljudske žrtve (prim, prev)
 Razmišljao sam kakav bi to poklon bio kad bismo se vratili na
majku Zemlju, kada me je u tom trenutku prekinuo zvuk lomljenja.
Pomerili smo se od točka na vreme da vidimo jedna od kolica kako
bivaju smrvljena. Jedno samoubistvo je bilo nespretno, tako je
izgledalo.
Tada su se odjednom stvorenja pojavila oko nas, lupajući i
ječeći toliko da je to bilo teško podnošljivo. Gomila njih je krenula
na nas; mi smo krenuli ka nečemu što je trebalo da bude prolaz kojim
smo ušli, ali su oni krenuli za nama, neki su gurali kolica, a neki ne.
Luđaci! Horski je odzvanjalo: „Mi smo preecjatelji! Jao!”, a to “jao”
mi se nije sviđalo; izgledalo je veoma sugestivno.
Tvil je izvadio svoj stakleni pištolj, a ja sam odbacio rezervoar
za vodu zbog veće pokretljivosti i izvadio svoj. Povukli smo se u
prolaz dok je za nama išlo oko dvadeset stvorenja. Čudna stvar se
desila jedno koje je prolazilo sa punim kolicima, prošlo je nekoliko
inča od nas, a da nas nije ni primetilo.
Tvil mora da je to primetio. Odjednom je izvadio onaj svetleći
upaljač za cigarete ili kamen i njim dodirnuo kolica puna granja.
Puf! Ceo tovar je goreo a blesavo stvorenje je nastavilo da ga gura
bez stajanja ili promene pravca. To je izazvalo nemir među
„preeejateljima” u trenutku i tada sam primetio da se dim izvija
pored nas i bio sam siguran da je to put ka izlazu!
Zgrabio sam Tvila za ruku i poleteli smo za dimom, dok nas
je dvadeset goniča pratilo. Dnevna svetlost mi je izgledala kao raj,
iako sam primetio iz prve da je sunce već zalazilo, Stoje bila loša
stvar, jer bez moje termo-vreće nisam mogao da preživim noć na
Marsu, ili barem bez vatre.
Sve stvari se pogoršavaju u žurbi. Upali smo u klopku između
dva nasipa i nismo mogli dalje. Ja nisam pucao, a nije ni Tvil; nije
bilo svrhe da još više razbesnimo napadače. Stali su na malu
udaljenost od nas i počeli sa svojim bubnjanjem o prijateljstvu i
jaukanju.
Ali stvari su se pogoršavale! Jedan buroliki je izvezao kolica i
svi su iz njih zagrabili stopu dugačka bakama koplja veoma oštra.
Jedno od njih mi je prozujalo u tom trenutku pored uveta! To je bila
situacija ili da pucam ili da umrem.
Dobro smo se u početku držali. Gađali smo one pored kolica i
uspevali da smanjimo njihovu paljbu na minimum, ali odjednom se
čula grmljavina bubnjeva, koji su odjekivali istu poznatu pesmu, i
pojavila se cela armija burolikih.
Čoveče, bili smo gotovi znao sam to! Tada sam shvatio da Tvil
može da se izvuče. Mogao je da skoči na jedan od nasipa veoma
lagano. Ali on je ostao zbog mene!
Čoveče, zaplakao bih da je bilo vremena za to! Sviđao mi se
Tvil od prvog trenutka, ali da li sam zaslužio toliku zahvalnost
mislim jesam ga spasao od zveri-snova i on je to učinio za mene, zar
ne? Uhvatio sam ga za ruku i rekao: „Tvil”. Pokazao sam ka gore, a
on je razumeo. Rekao je: „Ne, ne, ne, Tik” i nastavio da puca svojim
staklenim pištoljem.
Šta sam mogao da učinim? Svejedno bih umro čim bi sunce
zašlo, ali to mu nisam mogao objasniti. Rekao sam mu: „Hvala ti,
Tvile, stvarno si ortak”, a imao sam osećaj da nikada ne bih mogao
da nađem dobar kompliment. Čoveče! Nekolicina ljudi bi bila
spremna na tako nešto.
Tako sam ja pucao svojim pištoljem, Tvil je pufkao svojim, a
buroliki su bacali koplja na nas i bili spremni da krenu u juriš, sve
vreme bubnjajući o prijateljstvu. Tada se odjednom anđeo spustio
pravo sa nebesa u formi Patca, koji je raketnim motorima oduvao
burolike u delove.
Čoveče! Vrisnuo sam iz petnih žila i poleteo ka letelici; Pate
je otvorio vrata i ja sam ušao, istovremeno se smejući i plačući. Na
nekoliko trenutaka sam izgubio iz misli Tvila; pogledao sam dole
taman na vreme da vidim kako poleće na svoj način i nestaje.
Svađao sam se do krvi sa Patcom nagovarajući ga da ga
pratimo! U trenutku kada smo uzleteli mrak je već pao; znate i sami
kako je to ovde, kao da neko ugasi svetio. Proleteli smo krug ili dva
po pustinji. Urlao sam Tvilovo ime stotinama puta, mislim. Nismo
ga mogli naći; mogao je putovati brzinom vetra i sve što sam čuo ili
sam barem umislio da čujem bilo je tiho kliktanje i skičanje na jugu.
Otišao je, prokletstvo! Želeo bih želeo bih da nije!”
Četiri čoveka sa Aresa su sedela u tišini, čak i sarkastični
Herison. Na kraju je Liroj prekinuo tišinu.
„Voleo bih da sam to video”, promrmljao je.
,,Da”, reče Herison “,i taj lek-kamen. Šteta što si ga ostavio;
možda je to lek za rak, koji bi trebalo da traže još vek ili dva.”
„А, to!” promrmlja Džarvis zagonetno.
„To je i ono što je započelo celu tuču”, reče to i izvadi sjajni
objekat iz džepa.
Evo ga.

Preveo Ivan Branković

 Robert Ervin Hauard

DECA NOĆI

Bilo nas je, sećam se dobro, šestorica u Konradovoj bizarno

opremljenoj radnoj sobi, sa svim onim čudnim relikvijama iz celog
sveta i dugačkim nizom knjiga koje su išle od Mendrejk pres edicije
Bokača do primerka Missale Romanum92 ukoričene hrastovim
daščicama, štampane u Veneciji 1740. Klemans i profesor Kiroven
su upravo bili usred antropološke rasprave; Klemans se držao teorije
o odvojenoj, dalekoj alpskoj rasi, dok se profesor držao stanovišta
da je ta takozvana rasa samo devijacija originalne arijevske rase;
moguće da je posledica mešanja mediteranskih rasa i Nordijaca.
„A kako bi”, upita Klemans, „objasnio njihov
brahicefalizam93? Mediteranski ljudi su imali izdužene lobanje kao
i Arijevci; kako bi mešavina ovih dohilocefalnih94 naroda izrodila
tip ravne lobanje?”
„Specijalni uslovi bi možda doveli do promene u originalnom
tipu izdužene lobanje”, upade Kirovan, „Boaz je demonstrirao slučaj
emigranata u Americi kojima se često oblik lobanje menja nakon
jedne generacije. A Flinders Petri je dokazao da su Lombardijci
promenili oblik iz izdužene u okruglu lobanju za nekoliko vekova.”
„Ali šta je izazvalo te promene?”
„То je još nepoznato nauci”, odgovori Kirovan,,, a mi ne
smemo biti dogmatični. Niko još ne zna zašto ljudi britanskog i
irskog porekla imaju tendenciju visokog rasta u Darlig distriktu u
Australiji; Kukuruznjaci, da, tako ih lokalci zovu zbog toga što su
im se lica neobično izdužila posle nekoliko generacija u Novoj
Engleskoj. Univerzum je prepun neobjašnjivog.”
„I zbog toga je i nezanimljiv, kako bi rekao Mehen”, nasmeja
se Taverel.

92
Knjiga koja sadrži molitve i pesme potrebne za misu
93
Brahicefalija ili sindrom ravne glave, jedna vrsta urođene deformacije
prim.prev.
94
Sindrom izdužene lobanje prim.prev.
 Kontrad odmahnu glavom.
„ Ne mogu se složiti. Što se mene tiče, istraživanje nepoznatog
predstavlja slatke Tantalove muke.”
„Što se, verujem, bez sumnje odnosi na sve radove vezane za
veštičarenje i demonologiju koje vidim na tvojim policama”, reče
Ketrik, pokazujući rukom ka redu knjiga.
Da sad napišem nešto o Ketriku. Sva šestorica smo bili istog
roda, kako bih to mogao da kažem, Britanci, ili Amerikanci, ili
britanski iseljenici. Pod Britancima podrazumevam sve
starosedelačke narode u Britaniji. Mi predstavljamo različite
mešavine engleske i keltske krvi, ali u osnovi nema tu mnogo
razlike. Ali Ketrik; taj čovek je meni uvek izgledao malo kao
vanzemaljac. U njegovim očima se videla najveća razlika. Bile su
ćilibarne, skoro žute, i pomalo kose. Ponekad, kada bi pogledao
njegovo lice iz različitih uglova, izgledao je pomalo kao Kinez.
I drugi su sem mene primetili njegovo lice, toliko različito od
ljudi čisto anglo-saksonskog porekla. Uobičajene priče govore da
kose oči imaju veze sa nekim poteškoćama u trudnoći, a ja se sećam
da je profesor Hendrik Brulerjednom izjavio da je Ketrik bez sumnje
slučaj atavizma, da mu se javio ostatak neke daleke loze koja je
možda imala i mongolske krvi; neka vrsta čudne reverzije jer niko u
njegovoj porodici nije imao sličnih osobina.
Ali Ketrik je poticao od velške loze Kedriksa iz Saseksa, i
njegovo porodično stablo je bilo ovekovečeno u Knjizi plemića.
Tamo se može pročitati ceo njegov rodoslov, koji je neprekinut još
od doba Knuta95. Ni najmanji trag mongoloidne mešavine se ne
pojavljuje u njegovoj genealogiji, a i kako bi mogao da se desi takav
slučaj u staroj saksonskoj Engleskoj? Ketrik je poticao od modernije
grane Kedrika koja je pobegla u Vels pre danske invazije. Muški
članovi porodice su se isključivo ženili Engleskinjama, i samim tim
su postali veliki Sasečki Kedrici; skoro stoprocentni Saksonci. Što
se samog našeg prijatelja tiče, njegov defekt sa očima, ako bi se to
moglo nazvati defektom, bio je njegova jedina anomalija, ako ne

95
Knut veliki kralj Danske. Engleske i Norveške (9851035) prim, prev.
bismo računali povremeno šuškanje u govoru. On je bio veoma
obrazovan, veoma dobar prijatelj, izuzetak je bila blaga
rezervisanost i nemarna nezainteresovanost, koje su možda bile
samo maska koja krije veoma nežnu dušu.
Nadovezujući se na njegovu opasku, rekao sam sa smeškom:
„Konrad juri opskurno i mistično kao što neki ljudi jure romantiku;
njegove police su pretrpane predivnim noćnim morama svake vrste.”
Naš domaćin je klimnuo glavom: „Ovde možete pronaći veliki
broj zanimljivih dela; Mehen, Po, Blekvud, Maturin; pogledajte evo
retkog izdanja Strašnih misterija, Markiza od Groša, originalno
izdanje iz osamnaestog veka. “
Taverel je razgledao police.
„Čudna proza izgleda da se bori sa radovima o veštičarenju,
vuduu i crnoj magiji.”
Istina je; istoričari i hroničari su obično dosadni; pripovedači,
a nikad pisci, to mislim. Vudu žrtvovanje može biti opisano na toliko
suvoparan način, kada bi se izbacila sva fantazija iz toga, ostalo bi
samo prljavo ubistvo. Moram priznati da je par pisaca fikcije stvarno
dodirnulo prave visine horora, mnogo njihovih dela je suviše čvrsto,
suviše oblikovano po zemaljskim oblicima i dimenzijama. Ali priče
kao što su Poov Pad kuće Ušera, Mekenova Crna foka ili Lafkraftov
Zov Ktulua; tri majstora horor priča, po mom mišljenju, vode čitaoca
u tamne i nadrealne dimenzije mašte.
„Ali pogledaj ovde”, nastavio je, „tu u sendviču između te
noćne more od Hajsmansa i Volpolovog Otranskog zamka; Fon
Juncovi Bezimeni kultovi. To je knjiga koje te drži budnim ćelu noć.”
„Čitao sam je”, reče Taverel,,, i ubeđen sam da je taj čovek
lud. Njegovi radovi su kao razgovor manijaka; početak mu je jasan
i razuman, ali onda odjednom ode u neodređene i rasplinute
gluposti.“
Konrad odmahnu glavom.
„Da li si ikada promislio da je u stvari samo duševno zdravlje
razlog zašto on piše tako? Šta ako se on ne usuđuje da stavi na papir
sve što zna? Šta ako su te njegove nepovezane misli zapravo samo
misteriozni tragovi, delovi slagalice, za onoga koji zna?“
„Besmislica reče Kirovan, „da li se ti plašiš da je i jedan od tih
užasnih kultova o kojima Fon June govori i dalje živ, ako su uopšte
ikada i postojali sem u bolesnom mozgu tog poludelog pesnika i
filozofa?”
„Nije samo on koristio skrivena značenja”, odgovori Konrad,
„ako bi proučio različite radove nekoliko velikih pesnika, možda bi
pronašao i dvostruka značenja. Ljudi su se u prošlosti spoticali o
tajne kosmosa i davali njihova rešenja u zagonetnim natpisima. Da
li se sećaš Fon Juncovih aluzija o „gradu u pustoši”? Šta misliš o
Flekerovom stihu:
„Ne prolazite! Ljudi govore da ima još ruža u kamenoj
pustinji,
Ali bez skerletnog odsjaja na laticama, i bez mirisa koji
mami... “
Ljudi mogu da nalete na tajne stvari, ali je Fon June ušao
duboko u zabranjene misterije. On je jedan od nekoliko ljudi, na
primer, koji je imao priliku da čita Nekronomikon u originalnom
grčkom prevodu.”
Taverel slegnu ramenima, a profesor Kirovan, iako je frknuo
dunuo besno u lulu, nije direktno odgovorio. Za njega, kao i za
Konrada, postojala je samo latinska verzija knjige i tamo je pronašao
stvari koje ni najhladnokrvniji naučnik nije mogao da objasni ili
opovrgne.
„Ра”, reče on posle nekog vremena, „pretpostavimo da su
tačne tvrdnje o postojanju tih kultova koji su se klanjali bezimenim
i groznim bogovima kao što su Ktulu. Jog Sotot, Tsatogua. Golgorot
i slični. Jednostavno ne mogu da poverujem u postojanje tih kultova
čak i u najzabačenijim krajevima modernog sveta.”
Na naše iznenađenje, Klemans odgovori. On je bio visok,
suvonjav čovek, tih, skoro do granice uhranjenosti. Njegova gadna
borba sa siromaštvom u mladosti ostavila je traga na njegovom licu.
Kao i mnogi drugi umetnici, živeo je neku vrstu dvostrukog
književnog života. Njegove uzbudljive priče su mu donosile veliki
prihod, a pozicija urednika u Rascepljenom kopitu mu je
dozvoljavala potpunu umetničku slobodu. Rascepljeno kopito bio je
književni magazin čiji bizarni sadržaj je često izazivao šokantni
interes kod konzervativne kritike.
„Ako se sećaš, Fon June je pomenuo takozvani Branov kult”,
reče Klemans puneći svoju lulu neobično jeftinom vrstom duvana,
„mislim da sam čuo tebe i Taverela da pričate jednom o tomc.” .
„ Kako sam ja shvatio iz njegovih napomena”, upade Kirovan,
„Fon June ubraja ovaj kult među one koji i danas postoje.
Apsurdno.”
Ponovo je Klemans odmahnuo glavom.
„Kada sam se kao mladić borio da uspem na jednom
univerzitetu, imao sam cimera koji je bio siromašan momak i
ambiciozan, kao ja. Ako bih ti rekao njegovo ime, to bi te iznenadilo.
Iako potiče iz stare škotske loze Geloveja, očigledno je bilo da nije
arijevski tip čoveka.
Ne navodim njegovo ime iz čiste diskrecije i, razumećete me.
Moj cimer je govorio u snu. Ja sam počeo da ga slušam i da
povezujem njegova mrmljanja. U njegovim mrmljanjima sam prvi
put čuo za jedan od antičkih kultova pomenutih od strane Fon Junca;
o kralju koji vlada Mračnom Imperijom, koja je poticala od još
mračnije i starije, čak iz kamenog doba; i o velikoj, bezimenoj pećini
gde stoluje Mračni Čovek; lik Bran Mak Moma, isklesan od ruke
majstora, dok je veliki kralj još bio živ, mesto gde svaki poklonik
njegovog kulta odlazi na hodočašće makar jednom u životu. Da, taj
kult i dalje živi u potomcima Branovog naroda; tih, nepoznat plovi
morem života, čekajući da kamena statua Brana prodiše, oživi i da
izađe iz velike pećine i obnovi njihovu izgubljenu imperiju.”
„А koji je narod koji je živeo u toj imperiji?”, upita Ketrik.
„Pikti “, odgovori Taverel.
„Bez sumnje, narod kasnije poznat kao divlji Pikti iz Geloveja;
bili su većinom keltski narod; mešavina Gejlika, Kimrika i možda
Tevtonaca. Da li su uzeli ime po tom starijem narodu ili su sami sebi
dali ime, to je još nepoznato. Ali, kada Fon June priča o Piktima,
govori isključivo o sitnom, tamnom narodu koji je obožavao beli
luk, poticao sa Mediterana i doneo neolitsku kulturu u Britaniju. Prvi
naseljenici ove zemlje, oni koji su izmislili priče o duhovima zemlje
i goblinima.”
„Ne mogu se složiti sa tom poslednjom rečenicom”, reče
Konrad.
„Ove legende opisuju deformitete i neljudski izgled likova. Ne
postoji ništa što bi kod Pikta izazvalo takav strah ili odbojnost, a što
bi videli kod Arijevaca. Ja verujem da je pre tih Mediteranaca
postojao mongoloidni narod, veoma nerazvijen, koji je i bio
inspiracija za ove priče.”
„Veoma moguće”, prekide ga Kirovan, „ali ne verujem baš da
su oni naselili Britaniju pre tih, kako si rekao, Pikta. Pronalazimo
legende o trolovima i patuljcima na ćelom kontitentu, i siguran sam
da su i mediteranski i arijevski narodi doneli ove priče sa kontinenta.
Mora da su ti mongoloidi bili prilično neljudskog izgleda.”
„Ako ništa”, reče Konrad, „evo malja od kremena koji je jedan
rudar u Velsu pronašao i dao mi, a koji nikada nije bio objašnjen do
kraja. Očigledno je bilo da nije klasične neolitske izrade. Pogledajte
koliko je mali u poređenju sa većinom stvari iz tog doba; skoro je
kao dečija igračka; opet, iznenađujuće je težak i bez sumnje bi
mogao da nanese i smrtonosne povrede. Napravio sam mu ručku, i
bili biste veoma iznenađeni koliko je teško bilo oblikovati je i
namestiti da balansira dobro sa glavom.”
Pogledali smo u stvar. Bila je dobro napravljena, oblikovana
nekako nalik na ostale artefakte iz doba neolita, a opet čudno
drugačija. Mala veličina toga bila je prilično uznemirujuća, jer nije
izgledala ni malo nalik na igračku, naprotiv. Bila bi to bolesna misao
uporediti je sa astečkim žrtvenim bodežom. Konrad je napravio od
hrastovine dršku veoma lepo. oblikujući je da nalegne na glavu.
Drška je davala dodatni natprirodni izgled ćelom malju. Čak je
iskopirao i stil drvodelja primitivnih vremena, učvršćujući je
dodatno sirovom kožom.
„Tako ti svega”, Taverel napravi nespretan pokret ka
zamišljenom napadaču i umalo time obori skupocenu vazu iz
dinastije Šeng, „balans ove stvari je pomeren; moraću sve ponovo
da preračunam i namestim novu ručku.”
„Da pogledam”, reč Ketrik i uze stvar. Mahao je njom,
pokušavajući da otkrije kako se pravilno držala. Posle nekog
vremena, verovatno nervozan, zamahnuo je i udario jako u štit koji
je visio na zidu pored. Ja sam stajao tu; video sam da se pakleni malj
uvija u njegovoj ruci nalik na zmiju, a udarac gaje izbacio iz
Ketrikove ruke. Čuo sam vrisak upozorenja, a onda je nastupila
tama, kao posledica udarca malja u moju glavu.
Polako mi se svest vraćala. U prvom trenutku sam imao tup
osećaj slepila i potpune amnezije gde sam i ko sam; onda su mi se
sećanja maglovito vratila i nešto teško mi je pritiskalo rebra. Tada
se magla raščisti i ja se potpuno osvestih.
Ležao sam na leđima na nekoj šikari, a glava mi je jako
bubnjala. Kosa mi je bila ulepljena krvlju jer sam imao otvorenu
ranu na glavi. Razgledao sam očima telo i udove i video da sam nag,
ne računajući ogrtač od jelenske kože i sandale od istog materijala,
ali nisam imao više nijednu ranu. To što mi je pritiskalo rebra bila je
moja sekira na koju sam pao.
Sada mi je neko nerazumljivo brbljanje stiglo do ušiju i vratilo
me u potpunosti u svest. Zvuk je u neku ruku zvučao kao jezik, ali
ne jezik na koji su ljudi navikli. Zvučao je više kao siktanje prilično
velikih zmija.
Posmatrao sam. Ležao sam u velikoj mračnoj šumi. Proplanak
je bio u senci, tako da je čak i preko dana bilo veoma mračno. Ta
šuma bila je mračna, hladna, tiha, ogromna i krajnje grozna. A ja
sam gledao proplanak.
Video sam klanicu. Petoro ljudi je ležalo tu; u stvari ostaci
petoro ljudi. Sada, kada sam detaljno primetio grozna sakaćenja,
smučilo mi se. Oko njih su bile grupisane Stvari. Bili su ljudi, na
neki način, iako ih ne bi tako nazvao. Bili su niski i zdepasti, velikih
glava, prevelikih za njihova sitna tela. Kosa im je bila poput
upletenih zmija, lica su im bila ravna i široka, prćastih noseva,
užasno kosih očiju, tankih i sitnih usana i imali su zašiljene uši. Bili
su ogrnuti kožama zveri, kao i ja, ali su ta stvorenja bila grublje
odevena. Bili su naoružani malim lukovima i strelama sa kamenim
vrhom, kamenim noževima i toljagama. Govor im je bio čudan kao
i oni, šištav, reptilski jezik, koji me je ispunjavao užasom.
Oh, kako sam ih mrzeo dok sam ležao tu; mozak mi je goreo
od mržnje. I sada sam se setio. Mi smo lovili, nas šestorica mladića
Naroda Mača i odlutali smo daleko u tamnu šumu koju je moj narod
uglavnom izbegavao. Umorni od potrage, rešili smo da se
odmorimo; ja sam bio prvi na straži, jer u to vreme, san bez straže
nije bio siguran. Sada mi je celo telo obuzeo osećaj srama i
odvratnosti. Zaspao sam, izdao sam svoje drugove. Kako su samo
ležali tamo isečeni i unakaženi, iskasapljeni dok su spavali, od
štetočina koje se nikada nisu usuđivale da se suoče sa nama
ravnopravno. Ja, Arijara, izneverio sam poverenje.
Ah, sećam se. Spavao sam i u sred sna o lovu, vatra i munje su
eksplodirale u mojoj glavi i upao sam u crnilo u kome nije bilo
snova. A sad je sledila kazna. Oni koji su me udarili u gustoj šumi
mislili su da sam mrtav, tako da se nisu zadržali da me raskomadaju.
Misleći da sam gotov, pojurili su da što pre obave svoj grozan posao.
Sad su verovatno na neko vreme zaboravili na mene. Sedeo sam
odvojen od ostalih, i kada sam udaren, pao sam u neko žbunje. Ali
uskoro će me se setiti i ja više neću loviti, neću plesati u obredima
za lov, ljubav i rat, i neću više videti kolibe od pruća Naroda Mača.
Ali nemam želje da se vratim svom narodu. Da li treba da se
odvučem nazad i da ispričam priču o slabosti i sramoti? Da li treba
da čujem reči osude koje će mi pleme uputiti, da li treba da vidim
devojke koje će prstom pokazivati na mladića koji je zaspao i predao
svoje drugove noževima neprijatelja?
Suze su mi navrle na oči, i polako je mržnja ovladavala u mom
srcu i mom mozgu. Nikada neću nositi mač koji označava ratnika.
Nikada neću trijumfovati protiv omraženog neprijatelja i umreti
slavno od strela Pikta ili sekira Vučijeg i Rečnog Naroda. Ja sam
osuđen da umrem pod napadima odvratne rulje, koju su Pikti još
davno proterali u šume i pećine, kao pacove. Ludi bes me je obuzeo
i osušio mi suze. Ako ti reptili treba da mi donesu smrt, nateraću ih
da je dugo pamte, ako uopšte te zveri i imaju sećanje.
 Oprezno sam pretraživao rukom dok nisam čvrsto uhvatio
sekiru; tada sam prizvao Il-marinena i pripremio se za napad kao
sabljozubi tigar. Uleteo sam među neprijatelje i razbio jednu ravnu
lobanju, kao što bi neko razbio glavu zmije. Nagli divlji napad straha
je uhvatio moje neprijatelje i oni se skupiše oko mene, pokušavajući
da me iseku i ubodu. Nož me je posekao po grudima, ali nisam na to
obratio pažnju. Crvena magla mi se stvorila pred očima, a moje telo
i udovi su se kretali savršeno, po komandama borbenog mozga.
Režao sam, udarao i sekao, bio sam tigar među reptilima. Odjednom
su oni počeli da beže, ostavivši me sa pola tuceta leševa. Ali, ja
nisam bio time zadovoljan.
Bio sam za petama najvišeg, koji mi je bio otprilike do ramena,
a koji je, izgleda, bio njihov vođa. Bežao je od mene, siktajući kao
ogroman gušter, i kada sam ga skoro stigao, zaronio je, kao zmija, u
grmlja Bio sam isuviše blizu njega, tako da sam ga izvukao iz žbunja
i raskomadao ga na najsuroviji način.
Kroz žbunje sam video stazu koju je on pokušavao da dosegne,
krivudala je između drveća, skoro preuska da bi je primetio čovek
normalne građe. Odsekao sam glavu svoje grozne žrtve, i noseći je
u levoj ruci, krenuo niz zmijsku stazu, sa okrvavljenom sekirom u
desnoj ruci.
Išao sam brzo stazom i ostavljao trag krvi, iz vrata svog
neprijatelja. Sve vreme sam mislio na one koje sam lovio. Ah, nismo
za njih imali ni malo poštovanja, lovili smo danju u šumi koju su oni
zauzeli. Kako su oni sebe zvali, to nismo nikada saznali; niko iz
našeg plemena nikada nije naučio to grozno siktanje, kao što su oni
naučili naš jezik; zvali smo ih Deca Noći. A i bili su noćne stvari,
jer su se skrivali u dubinama mračnih šuma, u podzemnim
prolazima, izlazeći na otvoreno jedino kada su njihovi neprijatelji
spavali. Noću su izvodili svoje razbojničke poduhvate; neprimetne
strele koje su ubijale stoku ili neopreznog čoveka, čak su nekada
otimali i poneko dete koje bi odlutalo daleko od sela. Nismo im samo
zbog ovoga dali to ime; bili su, uistinu, stvorenja noći i tame,
prastare užasne senke iz prošlih vremena. Ova bića su bila veoma
stara, predstavnici starog doba. Nekada su oni vladali ovom
zemljom, ali su bili proterani i naterani na skrivanje i tamu od strane
borbenih malih Pikta, sa kojima smo mi sada ratovali, a koji su ih
mrzeli i lovili, gore nego što smo mi to radili.
Pikti su bili drugačiji od nas po izgledu, bili su nižeg rasta i
tamnije kose, očiju i kože, dok smo mi bili visoki i jaki, žute kose i
svetlih očiju. Ali, manje-više, svi smo bili iz istog kalupa. Ova Deca
Noći nam se nisu doimala ljudski, sa njihovim deformisanim
patuljastim telima, žutom kožom i odvratnim licima. Ipak, bili su
reptili, štetočine.
Osetio sam nalet besa kada sam pomislio da je ova štetočina'
bila ta zbog koje sam hteo da bacim sekiru i da pobegnem. Fuj!
Nema slave u ubijanju zmija i umiranju od njihovog ujeda. Sav bes
i razočaranje su ih pretvorili u objekat moje vrhunske mržnje, i sa
crvenom maglom pred očima, zakleo sam se svim bogovima koje
sam znao, da ću napraviti takav krvavi haos pre nego što umrem, da
ću ostati u najgorem sećanju onima koji budu preživeli.
Moj narod me neće slaviti, jer su sa prezirom gledali na Decu,
ali ta Deca koju budem ostavio u životu će me se sećati i drhtati zbog
mene. Zbog toga sam se zakleo, stežući divlje svoju bronzanu sekiru.
Sekiru sam stavio u rascep hrasta i zategao je sirovom kožom.
Tada sam čuo šuštanje, nerazumljiv govor, i do mene je stigao
odvratan smrad, ljudski, ili nalik na ljudski. Posle nekoliko trenutaka
sam izašao iz duboke senke na otvoreno polje. Nikada nisam video
selo Dece. Bila je to gomila zemljanih koliba, sa niskim vratima
ukopanim u zemlju; bedne udžerice, pola iznad, a pola ispod zemlje.
Znao sam iz priča starih ratnika da su ove udžerice povezane
sistemom podzemnih prolaza, tako da je celo selo bilo kao
mravinjak, ili kao sistem zmijskih rupa. Pitao sam se da li neki od
tunela ide duboko pod zemlju i izlazi negde daleko od sela.
Ispred kućica se skupila velika grupa stvorenja, sikćući i
blebećući glasno.
Ubrzao sam korak, i sada, kada sam izašao iz zaklona, pojurio
sam koliko su me noge nosile. Divlja pometnja je uhvatila rulju kada
su videli osvetnika, visokog, krvavog, kako užarenih očiju izleće iz
šume. Vrištao sam besno, bacivši im glavu vođe; uleteo sam među
njih kao besni tigar.
Sada više nije bilo mogućnosti za beg! Mogli su da pobegnu u
svoje tunele, ali i tamo bi ih pratio, čak do samog pakla. Znali su da
me moraju ubiti i njih stotinu se skupilo oko mene u toj nameri.
Nije mi se upalio plamen slave jer se om nisu smatrali vrednim
toga. Ipak, stari luđački bes moje rase mi je bio u krvi, a miris krvi i
razaranja mi je ispunio nozdrve.
Ne znam koliko sam ih pobio. Znam samo da su se nakupili
oko mene u nepreglednoj uvijajućoj masi, kao zmije oko vuka, a ja
sam udarao sve dok mi se glava sekire nije prvo istupila, a onda i
polomila. Na kraju mi je sekira ličila na toljagu, ali sam i njome
lomio lobanje, kidao glave, kosti; krv i mozak su prštali oko mene,
a sve je to bila jedna velika žrtva za 11-marinena, boga Naroda
Mača.
Krvareći iz par stotina rana, oslepljen posekotinom pored oka,
osetio sam kameni nož kako mi se zabada duboko u prepone, a u isto
vreme mi je toljaga razbila lobanju. Pao sam na kolena, ali sam
ponovo ustao i kroz crvenu maglu video prsten iscerenih kosookih
lica. Napao sam pokretima umirućeg tigra, a lica su se razlila u
crvenu propast.
Dok sam se njihao, gubeći ravnotežu mahanjem, nečije kandže
su mi se sklopile oko grla i kameni nož mi se zabio među rebra i
divlje protresao. Od gomile udaraca sam ponovo pao, ali stvorenje
sa nožem je palo ispod mene tako da sam ga pronašao levom rukom
i polomio mu vrat pre nego što je uspeo da se izmigolji.
Život je iz mene brzo isticao; kroz siktanje i vrištanje Dece čuo
sam glas Il-marinena. Još jednom sam se teškom mukom uspravio,
iako me bola oluja kopalja i noževa. Nisam više mogao da vidim
svoje neprijatelje, samo crvenu maglu. Jedva sam se pridržavao,
uhvatio sam klizavu dršku sekire i udario još jednom, poslednji put.
Mora da sam umro na nogama, jer nisam imao osećaj da sam pao;
poslednjim atomom snage i divljaštva naneo sam udarac, čuo sam
lobanju kako puca pod sekirom i mrak me je odneo u zaborav.
Odjednom sam došao sebi. Bio sam poluzavaljen u velikoj
naslonjači i Konrad je sipao vodu na mene. Glava me je bolela, a
kapi krvi su se skorele na mom licu. Kirovan, Tavarel i Klemans su
bili nagnuti nad mene, nervozno, dok je Ketrik stajao tik ispred
mene, i dalje držeći malj. Lice mu je bilo pristojno uznemireno, iako
to oči nisu pokazivale. Kako sam ugledao te uklete oči, ludilo me je
obuzelo.
„Evo”, Konrad je govorio, „rekao sam ti da će se oporaviti za
tren; samo mali udarac. Primao je on i gore. Sad si u redu, zar ne,
O’Donele?”
Tada sam ih odgurnuo i uz duboko besno režanje se bacio na
Ketrika. Pošto sam ga uhvatio na prepad, nije imao priliku da se
odbrani. Ruke sam stegao oko njegovog vrata i zajedno smo pali na
divan. Ostali su uzviknuli od iznenađenja i užasa, a onda su pokušali
da nas rastave; u stvari, da mene skinu sa žrtve, jer su Ketrikove kose
oči već počele da kolutaju.
„Tako ti boga O’Donele”, vrisnu Konrad, pokušavajući da
prekine moj stisak, “,šta te je spopalo? Ketrik nije hteo da te udari,
pusti ga, budalo!”
Bes me umalo potpuno obuzeo, jer ti ljudi su bili moji
prijatelji, moje pleme, i ja sam se zakleo njima i izdao ih, ali su me
na kraju uspeli odvojiti od Ketrika. On je seo kašljući, prepipavao je
plave masnice koje su mu moji prsti ostavili, dok sam ja besneo i
psovao, pokušavajući da se otmem iz stiska četvorice ljudi koji su
me držali.
„Budale!”, vrištao sam, „Pustite me! Pustite me da ispunim
svoju dužnost prema plemenu! Vi, slepe budale! Briga me za taj mali
udarac koji mi je sad naneo, on i njegovi su mi naneli mnogo veći
udarac u davna vremena. Budale jedne, on je označen znakom zveri,
reptil, štetočina koju smo istrebili pre mnogo milenijuma! Moram ga
slomiti, uništiti, očistiti zemlju od njegove uklete prljavštine!”
Tako sam se borio i besneo, a Konrad je viknuo Ketriku preko
ramena:
„Izađi brzo! Poludeo je! Misli su mu poremećene! Beži od
njega!”
 Sada razmišljam često o tim brdima, dolinama i velikim
šumama iz mojih prastarih snova. Nekako, taj udarac drevnog
ukletog malja me je vratio u neko drugo doba i u neki drugi život.
Dok sam bio Arijara nisam se sećao nekog drugog života. To nije
bio san; to je bio samo prelaz u drugu realnost gde sam ja Džon
O’Donel, jednom živeo i umro. Tamo sam bio upućen, preko tokova
vremena i prostora, slučajnim udarcem. Vreme i vremena su kao
zupčanici, uglavljeni se vrte nekada nezavisno jedan od drugog.
Nekada, ali samo retko, zupci stanu; tada se delovi prošlosti preliju
i čovek može da pogleda preko svakodnevnog slepila koje nazivamo
realnošću.
Ja sam Džon O’Donel i ja sam bio Arijara, koji je sanjao o
ratničkoj slavi, lovačkoj slavi i gozbama, a koji je umro na crvenoj
gomili svojih žrtava u neko zaboravljeno vreme. Ali, kada je to bilo
i gde?
Na ovo drugo mogu da odgovorim. Planine i reke menjaju svoj
izgled i tok; predeli se menjaju; ali doline najmanje. Sada kada ih
vidim sećam ih se, ne samo kroz oči Džona O’Donela, nego i kroz
Arijarove oči. Malo su se promenile. Nekada velika šuma se sada
smanjila i iscepkala na mnogo malih delova, neki delovi su nestali.
Ali u ovim predelima je Arijara živeo, borio se i voleo; i u toj šumi
je umro. Kirovan nije bio u pravu. Mali, ratoborni, tamni Pikti nisu
bili prvi ljudi na Ostrvu. Postojala su stvorenja pre njih, da, ta Deca
Noći. Deca nam nisu bila nepoznata kada smo došli na mesto koje
sad zovemo Britanijom. Mi smo se sa njima sretali ranije, vekovima
ranije. Već smo imali mitove vezane za njih. Ali, pronašli smo ih u
Britaniji. A Pikti ih nisu potpuno istrebili.
Pikti nisu došli mnogo pre nas kako mnogi misle. Mi smo ih
gurali napred kako smo napredovali, u toj velikoj seobi sa istoka. Ja,
Arijara, znao sam starce koji su učestvovali na tom vekovnom
maršu; koji su rođeni na rukama žutokosih žena, a odrasli su
nabezbrojnim miljama šuma i ravnica, su bili prethodnica invazije
još kao mladići.
Koji je to bio milenijum, to ne mogu da odgovorim. Ali ja,
Arijara sam bio sigurno Arijevac, i moje pleme je bilo arijevsko,
jedno od hiljadu nepoznatih i nezapamćenih plemena žutokosih i
plavookih ljudi koji su se vekovima širili po ćelom svetu. Kelti nisu
prvi stigli u zapadnu Evropu. Ja, Arijara, bio sam iste krvi i porekla
kao i ljudi koji su uništili Rim, ali moja linija je bila mnogo starija.
Što se tiče jezika koji sam govorio, on nije ostao u mislima Džona
O’Donela, ali ja pretpostavljam da je Arijarin jezik bio starokeltski
za ono što je starokeltski gejliku96.
Il-marinen! Zapamtio sam boga kojeg sam prizivao, drevnog,
predrevnog boga koji je radio sa metalima; tada sa bronzom. Jer Il-
marinen je bio jedan od glavnih bogova arijcvaca od koga su nastali
mnogi drugi bogovi; on je u gvozdeno vreme postao Viland i
Vulkan. Za Arijaru on je bio Il-marinen.
Arijara je pripadao jednom od mnogih plemena i porodica.
Nije samo Narod Mača došao u Britaniju. Rečni Narod je bio tu pre
njih, a Vučiji Narod je došao kasnije. Oni su bili arijevci kao i mi,
svetlih očiju, visoki i plavi. Mi smo se borili sa njima, iz raznih
razloga zbog čega su se Arijevci uvek borili jedni protiv drugih, kao
što su se Ahajci borili sa Dorjanima, ili kao što se Kelti i Germani
često hvataju za gušu; na primer kao Heleni i Persijanci, koji su bili
njarod istog porekla, ali podeljeni tokom vekova, da bi se na kraju
sreli i krvlju okupali Malu Aziju.
Sada razumem da sve ovo Arijara nije znao. Ja, Arijara, nisam
znao ništa o svim ovim svetskim putovanjima i deljenjima rase.
Samo sam znao da je moj narod osvajački, i da su pre nekoliko
vekova moji preci krenuli u seobu sa velikih dolina istoka, dolina
naseljenih ratobornim, žutokosim, svetlookim ljudima kao što sam
bio ja; da su moji preci došli na zapad u toj velikoj seobi, i kada bi u
toj seobi nailazili na plemena drugačije rase, razarali bi ih i
uništavali, a kada bi upoznali druge žutokose i žutooke ljude, od
starijih ili novijih seoba, borili bi se protiv njih još varvarskije i
nemilosrdnije što je bio stari, nelogični arijevski običaj. Ovo je
Arijara znao, a ja, Džon O’Donel, koji sam znao mnogo više i mnogo

Gejlik (gaelic) keltski jezik kojim se još uvek govori u nekim delovima Irske i
96

Velsa prim.prev.
manje nego Arijara, kombinovao sam znanje nas dvojice i došao sam
do rešenja koje bi uznemirilo mnoge naučnike i istoričare.
Ova činjenica je dobro poznata; Arijevci su propadali brzo od
mirnog i lagodnog života. Njihov pravi život je nomadski; kada su
se smirili i počeli da uzgajaju kulture, započeli su sopstveni pad; a
kada su se organizovali u gradove i opasali se zidovima, potpisali su
sebi presudu. Ja, Arijara sećam se priča staraca, kako su Sinovi Mača
na tim velikim putovanjima nailazili na sela žutokosih ljudi koji su
živeli zajedno sa crnim narodom koji je jeo beli luk, i od njih su
preuzeli zavisnost od zemlje. I starci su pričali kako su oni bili meki
i slabi, i kako su lagano padali pod bronzane oštrice Naroda Mača.
Pazite zar cela istorija sinova arijevskih ne počiva na ovome?
Pogledajte kako su brzo Persijanci pokorili Međane; Grci
Persijance; Rimljani Grke, a Germani Rimljane. Tako su i Nordijci
pobeđivali germanska plemena koja su postala slaba posle nekoliko
vekova mira i idile, a i oni sami su omlitaveli kada su stigli na jug.
Da pređem na Ketrika. Ha, kosa mi se diže na glavi od samog
pomena njegovog imena. Povraćaj loze, ali ne neke kineske ili
mongolske iz skorih vremena. Danci su proterali njegove pretke u
brda Velsa; i tamo, u nekom dobu srednjeg veka, na neki skriveni
način, to ukleto domorodačko stvorenje uspelo je da se umeša u tu
čistu saksonsku krv keltske linije. Velški Kelti se nikada nisu mešali
sa Decom, a to sigurno ni Pikti nisu radili. Ali mora da je bilo
preživelih štetočina koje su se skrivale u tim sablasnim brdima, koje
su uspele da opstanu posle toliko vekova. U Arijarovo vreme oni su
jedva bili ljudi. Kakve li su se mutacije javile tokom vekova?
Kakvo li se biće uvuklo u zamak Ketrikovih neke zaboravljene
noći ili neku od žena iz porodice, koja je zalutala u brda, presrelo u
mraku? Gadi mi se i da zamislim tu sliku. Ali ovo znam; mora da je
bilo preživelih pripadnika te vrste, tih reptila, u vreme kada su se
Ketrici preselili u Vels. Možda ih i dalje ima. Za mene nema mira
dok ne bude uništeno to mračno breme koje nosi plemenito ime
Ketrika nad kojim visi loza zmija. Sada, kada znam staje on,
zagađuje mi vazduh i ostavlja sluzavi trag zmije iza sebe. Njegovo
šuškanje, taj siktavi zvuk, ispunjava me užasom; sam pogled na
njegove kose oči me dovodi do ludila.
Potičem od kraljevske loze i takvi kao on su pretnja kontinentu
i ćelom narodu. Moja rasa je kraljevska, iako se vremenom
degradirala zbog stalnog mešanja sa pokorenim rasama. Talasi
strane krvi su obojili moju kosu u crno i moju kožu u tamno, ali i
dalje imam lordovsko držanje i plave oči pravog Arijevca.
I kao što su moji preci, kao i ja, Arijara, uništavali šljam koji
se vrteo ispod naših nogu, tako ću i ja, Džon O’Donel, da istrebim
tu reptilsku stvar, to monstruozno stvorenje nastalo od zmijske krvi
koja je davno pokvarila čistu saksonsku, da uništim trag koji su ti
reptili napravili sinovima arijevskim. Kažu da je udarac koji sam
dobio poremetio moj um; ja mislim da mi je otvorio oči. Moj drevni
neprijatelj se često šeta po dokovima sam, ali je viđen, iako to ne
zna. I u jednoj od tih njegovih šetnji ću ga sresti, a kada ga sretnem,
polomiću mu njegov pokvareni vrat svojim rukama, kao što sam i
ja, Arijara, polomio vratove ukletih noćnih stvorenja pre mnogo,
mnogo vremena.
Tada, neka polome i moj vrat na kraju konopca, ako im je tako
po volji. Ja nisam šlep, ali moji prijatelji jesu. U očima starog
arijevskog boga, a možda i u slepim očima ljudi, ja ću održati zavet
svoga plemena.

Preveo Ivan Branković

 FANTASTIČNE PRIČE

Izdavač OTVORENA KNJIGA

Dragiše Lapčevića 11
Beograd

Za izdavača: Petar Nikolić

Prevod: Nekoliko preovodilaca
Lektura i korektura: Sandra Zlatanović
Likovna obrada korica: Dejan Nikolić