STAVOVI O TRI JEDINSTVA

Igo zatim prelazi na argumentaciju protiv tri jedinstva drame, za njega postoji samo jedno, jedinstvo
radnje.
Objašnjava da iako je pravilo o tri jedinstva preuzeto iz grčkog pozorišta, moderno pozorište sa njime
nema ništa zajedničko. On ukazuje na veličinu scene kod grka i na to kako su oni mogli da pomeraju
radnju sa jednog dela pozornice na drugi, te to poredi sa promenom dekora u modernom pozorištu.
Smatra da su se grci pokoravali sebi svojestvenim zakonima, koji su modernom pozorištu potpuno strani.
Uokviriti dramu sa 24 časa isto tako je smešno kao što je smešno uokviriti je predvorjem kaže Igo. On
kaže da propisivanje iste količine vremena za sve dogadjaje isto kao i kada bi obućar pravio iste cipele za
različite ljude, on jedinstvo vremena shvata kao kavez napravljen u ime Aristotela, koji sakati dogadjaje
narode i likove, koji sakati istoriju. Ono što je bilo živo u letopisu, mrtvo je u tragediji. U kavezu
jedinstava zatvoren je samo kostur!
Insisitranje na jedinstvima Igo zove, kukavnim zanovetanjima koja okružuju genija već 2 stoleća, i
ograničavaju polet najvećim pesnicima.
Igo smatra da gledaoca mogu da zamore prečeste promene dekora, česti prenosi sa jednog na drugo mesto
ili vreme, kao i moguće šupljine koje utiču na koherentnost radnje, ali on ne smatra da je zadatak poetike
da isključuje te probleme, već da je zadatak umetnika da ih premosti, jer su to problemi umetnosti.
Jedinstvo radnje za Igoa proističe iz ljudske činjenice, razum ne može da obuhvati više od jedne celine.
Ipak važno je da se ne pomeša jedinstvo radnje sa jedinstvenošću radnje! Jedinstvo celine ne odbacuje ni
na koji način sporedne radnje na koje se oslanja glavna radnja. Ono što je važno je da ti delovi budu
znalači podređeni celini, na način koji je to radio Šekspir(igo to ne kaže ali mi možemo da zaključimo),
da teže glavnoj radnji i da se oko nje okupljaju u raznim slojevima, Jedinstvo celine je zakon perspektive
pozorišta.
O OPONAŠANJU UZORA
Igo se vrlo često u predgovoru Kromvelu služi finom ironijom iz koje crpi argumentaciju. Kada mu kažu
da sledi pravila i da oponaša uzore, on odgovara: Postoje dve vrste uzora, oni koje su pravila
oblikovala, i oni PREMA KOJIMA SU PRAVILA OBLIKOVANA. I zatim pita koji je od ta dva
bolji, genijalniji?
Oponašanje starih Igo poredi sa odsjajem i svetlošću, sa zvezdom vodiljom i pratiljom. On zaključuje da
je Vergilije sa celom svojom poezijom samo mesec Homera.
Igo zatim ističe, citirajući Voltera, da uprkos razlici između starog i modernog pozorišta, postoje i izvesne
podudarnosti, slike koje slikaju Grci: edip koji sebi čupa oči, klitemnestrini krici, prometej kome orlovi
kljucaju džigericu- Umetnost je u svojim povojima u Eshilovo vreme bila ista kao u Londonu u
Šekspirovo vreme. Igo zaključuje da su, budući da moderni uzori oponašaju stare, oponašanje novih bilo
jednako oponašanju oponašanja, što uopšte ne smatra vrednim. Hvala lipa! Kaže Igo.
Umetnost se ne oslanja na osrednjost- ona daje krila, a ne štake!
Stavimo pod čekić teorije, poetike, sisteme, koji skrivaju pročelje umetnosti! Ne postoje ni pravila, ni
uzori, nema drugih pravila sem zakona prirode
STAV O MIMEZISU, PODRAŽAVANJU
Priroda dakle, priroda i istina. Nove ideje ne ruše umetnost nego je žele učiniti čvršćom i utemeljenijom.
Igo pokušava da odredi koja je to nepremostiva granica što po našem sudu razdvaja stvarnost u odnosu na
umetnost, i stvarnost u odnosu na prirodu. Istina u umetnosti nikada ne bi mogla biti cela stvarnost.
Umetnost ne može dati samu stvar. Igo predlaže da zamislimo pristalicu prirode gledane izvan umetnosti
na predstavi romantičnog komada, npr Sida. On će se žaliti: zašto sid govori u stihovima, a ne u prozi,
zašto govori francuski kada je on španac, a zatim će se i pobuniti protiv samog glumca, kako se on, koji
nosi ime Pavle i Jakov, usudio da uzme ime sida. To je lažno!
Područje umetnosti i prirode su dva potpuno odvojena područja. Igo smatra da one, jedna bez druge ne bi
postojale.
Čini mi se da su neki to već rekli-Drama je ogledalo prirode. Igo se nadovezuje na Platonov zaoštreni
stav, da ali ako je to obično ogledalo, ravne i glatke površine, daće od predmeta mutnu i neizrazitu sliku,
vernu ali izbledelu! Boja i svetlost se gube na običnom odrazu.
Drama mora biti ogledalo koncentracije, koje će, umesto da slabi, okupljati i učvršćavati zrake sa
bojom koja će od svetlucanja stvarati svetlost, a od svetlosti-plamen! Jedino tako će drama biti priznata
od umetnosti.
Svrha drame
Pozorište je svojevrsno gledalište,sve što u svetu postoji treba da se održava u pozorištu pod čarobnim
štapićem umetnosti.(Poređenje poezije i istorije- aristotel, čini se da se slažu da je pesništvo filozofskije
od istorije, ima pravo da je prepravlja) Ona prelistava vekove, prirodu, događaje, ona obnavlja sve što
su letopisci osakatili, dovodi u sklad ono što su okrnjili, uspostavlja igru konaca providnosti nad
ljudskim lutkama- još jedna platonova rečenica, a sve to zahvaljujući prividu, onoj čari stvarnosti
koja oduševljava jednako i pesnika i gledaoca. Igo zaključuje da je cilj umetnosti gotovo božanski:
Ako piše istoriju, cilj je dati joj novi život, uskrsnuti je, a ako piše pesmu cilj joj je stvaranje.
Igo zatim još govori o mnogostrukim ciljevima umetnosti, i kako je pravo uživanje kada ih jedna drama
ostvari:
Ona treba gledaocu da pruži dve perspektive, da osvetli unutrašnje i spoljašnje kod ljudi, spoljašnje po
razgovorima i radnjama, a unutrašnje u njihovim monolozima, spoljašnje je po igou drama životta,
a unutrašnje drama savesti.
Karakteristično je važnije od lepog. Ovo se nadovezuje na Igoovo shvatanje značaja groteske. On
smatra da drama treba da bude temeljno prožeta bojom vremena, ona treba da bude prisutna u vazduhu,
ali tako da je ne primećujemo. Protivi se površnom slikanju lokalne boje, smatra da je njoj mesto u
samom srcu dela iz koga treba da se proteže onako kao što stablo raste iz semena. Za to je potrebno veliko
znanje i napor, a igo misli da je dobro što su prilazi umetnosti zakrčeni trnjem, pred kojim uzmiče sve
sem jakih volja.

ŠTA IGO MISLI O STIHU

Igo želi slobodan, otvoren, iskren stih, koji se usuđuje sve kazati bez obazrivosti, sve izraziti bez
neprirodnosti, koji bi prirodnim korakom gazio iz komedije u tragediju, iz uzvišenog u groteskno. Veran
rimi, kraljici, vrhunskoj draži pesništva. Stih treba da bude poput Proteja, da uzima hiljade oblika.
Kada mu se desi da bude lep, da to bude i neznajući, da prodje čitavom pesničkom lestvicom.
A ŠTA O PROZI
Krila poezije su uža od krila drame, ipak je pristupačnija, i on smatra da je zbog nekoliko vrsnih dela u
prozi, umetnost postala preplavljena lošim proznim delima.
Igo misli da kombinovanje poezije i proze u dramama, kao što je to činio Šekspir, ima svojih prednosti,
ali i nedostataka- on misli da je istovrsno tkivo čvršće. Ipak! kaže da je to sporedno pitanje, domet dela
se ocenjuje prema njegovoj apsolutnoj vrednosti, a ne prema obliku! Najvažnije.
Jedan teg se nalazi na vagi umetnosti- to je duh, vrv se misli na genija.
IGO O JEZIKU
Neophodna vrednost dramskog pisca je ispravljanje, ali ne površno već duboko, koje se širi iz duha jezika
i pretražuje mu korene, preklapa etimologije, ono je uvek slobodno jer se u slozi sa logikom jezika. A
koja je logika jezika? Igo kaže da francuski jezik nije utvrđen i to nikada neće biti. Jezik se nipošto ne
utvrđuje, ljudski duh je neprekidno u hodu, a i jezik sa njim. Francuski jezik 19 veka, nije jezik 18og, kao
što ni jezik 18og nije jezik 17og. Montenjev jezik nije Rableov, Paskalov nije Montenjev, Monteskjeov
jezik nije više Paskalov, iako je svaki od njih uzet za sebe izvrstan, jer je izvoran.
Svako razdoblje ima svoje ideje, i treba da ima i vlastite reči za te ideje. Jezici su kao more, u nekim
vremenima napuštaju jednu obalu iz sveta misli i zaposedaju drugu.
Igo dosledno zaključuje predgovor,nastavljajući svoju argumentaciju kao borac protiv despotizma u
književnosti
Jedan nemački kritičar optužio je Igoa da je stvorio poetiku za svoju poeziju, a ovaj mu odgovara kako je
njegova namera pre da ruši poetiku, nego da je stvara, i postavlja pitanje: Zar nije bolje stvarati poetiku
prema poeziji, nego obrnuto? Tu on ističe razliku između deskriptivne i normativne poetike, može se reći,
tojest daje prednost deskriptivnoj u odnosu na normativnu poetiku.
Igo za sebe kaže da se zauzimao za slobodu umetnosti protiv despotizma sistema zakona i pravila.
Dogmatizam je ono što on želi da izbegne u umetnosti. Ne želi da pripada ni romanticima ni klasicima,
koji poseduju samo jedan oblik u duhu, sledeći nekakve zakone, njihova umetnost, bez obzira na
darovitost, više je teorija, nego poezija.
Kao što postoji stari politički režim, tako postoji i stari književni režim. Prošli vek pritiska novi, i tlači ga
poglavito u kritici.
Igo smatra da je ukus razum genija, a da Volterova rečenica: Ukus je što za žene nakit, kaćiperstvo-
odlično oslikava napuderisanu poeziju 18og veka, svu u volanima i krinolinama, dakle izveštačenu. Stari
ukus mora da se promeni jer on pretpostavlja kačiperstvo razumu genija.
To će uskoro utvrditi nova kritika, ozbiljna i učena, koja će nas, kako kaže Igo osloboditi od dva
neprijatelja: oronulog klasicizma i lažnog romantizma. Valja uništiti stari, lažni ukus, i sadašnju
književnost očistiti od rđe.
Uskoro će ljudi shvatiti da pisce ne treba prosuđivati prema pravilima i rodovima, stvarima što su izvan
prirode i umetnosti, nego prema nepromenljivim načelima umetnosti i posebnim zakonima njihovog
pojedinačnog ustroja.
Vreme je da se svi zdravi duhovi domogni one niti koja često veže ono što mi po hiru nazivamo
nedostatkom, sa onim što nazivamo lepotom. Nedostaci, barem kako ih mi tako nazivamo, mnogo su puta
urođeni, neizbežni uslov kvaliteta.
Zar postoji medalja, bez naličja, svetlost bez senke, plamen bez dima. Izbrišite jedno, nestaće i drugo.
Duh je neizbežno neujednačen. Nema visokih brda bez dubokih provalija.
Postoje pogreške koje se mogu ukoreniti samo u remek delima, samo je nekim duhovima dato da imaju
određene nedostatke. Šekspiru zameraju da je zloupotrebio metafiziku, mitološke starudije po ukusu
njegovog doba, neumestan patos, stilske hrapavosti. Šekspir je hlad, i ne treba mu zamerati što nije nežan
i gladak kao breza. Ne treba se bacati kamenom na onoga koji nam pruža hlad. Metaforičan je igo
Igo ne želi da prepravlja svoja dela, radije piše nova. Ne želi ni da brani svoje delo, već pušta da mu
vreme prosudi. Ako je slabo, neće mu pomoći odbrana, a ako je pak dobro, onda mu odbrana ne treba.
Trenutačan uspeh dela je samo dobro obavljen knjižarski posao.
Na kraju govori kako bi mu se moglo zameniti što je retko kada podupirao svoje teze nekim autoritetima,
što ne znači da ih nije imao u vidu.
Zatim navodi Aristotela- ako pesnik postavi nemoguće za pravila svoje umetnosti, ali to prestaje da bude
greška ako on tim sredstvom postigne zadati cilj, jer je našao ono što je tražio.
Pa onda Boaloa, koji kaže da ljudi otpisuju sa lakoćom sva ona divna mesta gde pesnik da bi bolje zašao u
razum, izlazi iz samog razuma. Ta pouka koja kazuje da se katkad ne treba pridržavati pravila, zapravo je
tajna umetnosti koju je teško objasniti ljudima bez ikakva ukusa, i koje neka vrsta manjkavosti duha čini
neosetljivima za ono što se tiče ljudi.
Tako pokazuje da je mogao da se razbacuje veličinama i da se iza njih krije. Ipak, važniji su mu bili
razlozi od autoriteta. Kaže da je uvek više voleo oružja od grbova.