Žorž Pule, Čovek,vreme književnost: „Kornej“

U poglavlju Kornej, svog remek dela Čovek, vreme, književnost, Žorž Pule nastoji da
pronikne u srž Kornejevog junaka. Ovaj belgijski kritičar piše istoriju individualnih svesti, i
istovremeno, kroz istoriju tih svesti, istoriju evropskog duha.

Pule počinje citirajući stihove jedne od prvih Kornejevih pesama, uvodeći gospodarenje
sopstvenim mislima kao najvišu sreću, dok na suprotnu stranu postavlja ljubav, kao stanje
robovanja. Dalje kretanje kroz tekst omogućava čitaocu da prati oslobađanje Kornejevog junaka
od osećajnog života koji naposletku menja volja.

Drugi deo kritike pokušava da objasni odnos junaka njegovog bića, volje i želje. Autor
nastoji da opiše put samospoznaje junaka,i to ne obične već one koja se dešava uz pomoć
voljnog čina. Taj čin povlači za sobom širi i određeniji izbor, izbor bića onakvog kakvo je jedino
u trenutku tog izbora. Trenutak u kome junak pokazuje ko je predstavlja trenutak u kome on
prihvata sebe onakvog kakav jeste. Pule ovako objašnjava tajanstvenu sreću za koju je junak
sposoban čak i u smrtnoj situaciji. Definiše čast kao glavni cilj Kornejevih junaka - kao osećanje
sopstvene gordosti radije nego kao glas koji kruži o njihovoj slavi. Pitanje je šta nastupa kada
junak postane svestan svog postojanja i sebe kao izraza svoje volje, odnosno ispuni svoj cilj.
Pule kaže da posle toga ne treba ništa poželeti, i zato je to poslednji trenutak, trenutak smrti.

Treći deo kritike pokazuje na koji način Kornej posle Sida nastoji da dosegne nadljudski
cilj. Volja prestaje da se prikazuje kao puka snaga koja pravi ravnotežu između želja junaka, već
kao uzrok čina usled koga se javlja trenutak prekida sa samim sobom. To je trenutak
oslobadjanja u kome junakovo biće više nije vezano za prošlost, niti za prethodni uzrok njegovog
bića, nego se pojavljuje kao biće čiji je voljni čin causa sui. Pule zatim suočava drame u kojima
je čast uzrok voljnog čina, i one u kojima se duševna snaga rađa iz sadašnjeg delatnog ja.

Autor tako zaključuje da je Kornejev junak, oslobođen svojim delanjem okvira navika za
koje se činilo da predstavljaju uzrok njegove volje, kao što su to bile ljubav ili čast, sve više
usamljen. Čin kojim se on opredeljuje da bude onakav kakav je stvara novo biće koje opovrgava
svoj raniji život. Kornejev junak kao trenutni uzrok samog sebe postaje u istom trenutku
sopstveni cilj pa se oslobadja budućnosti i dužnosti da ima svrhu u životu. Pule smatra da junak
postaje vrsta boga jer Bog je onaj čiju reč delo tako hitro prati da reći i učiniti u njem su istog
trenutka delo. Bog je jedan Kornejev junak, bog to hoće i dovoljno je, to čudo se odmah zbiva.
Autor ipak podseća na razliku između božanske večnosti i čovekove večnosti. Postavlja pitanje o
zavisnosti čovekovog postojanja od čina kojim on hoće i izlišnosti egzistencije kada se taj čin
izvrši. Kako je Kornej spasao svog junaka od ništavila i udahnuo mu dramsko trajanje?

Poslednji deo kritike istražuje problem dramskog trajanja junaka, ako podrazumevamo da
on postoji samo u trenutku voljnog čina.
Pule prvo raščlanjuje vrste trajanja u Kornejevom delu, izdvojivši prvo objektivno istorijsko
trajanje. Njega tvore trenuci i njihovo pripremanje – spoljašnje okolonosti, delovanje na dušu i
junakovo razmišljanje koje prethodi trenutku u kome vrši izbor i koje voljni čin prevazilazi.
Autor upozorava na beznačaj ovog trajanja upravo zato što ono uvek predstavlja prethodno
trajanje koje priprema sadašnjost, ali je ne dovodi, niti gradi. Pule ukazuje na teškoću
povezivanja istorijskog ja i trenutnog ja, zato što je biće iskazano u trenutku neuporedivo sa
bićem kakvo je bilo u prethodnim trenucima.

Autor potom daje odgovor na pitanje kako povezati dva uzastopna trenutna ja. On
objašnjava da u voljnom činu dolazi do prevazilaženja svih trenutaka prošlosti, pa i onih
transcedentnih, koji nisu jemstvo za sadašnju snagu, jer je to ona sama. Sledeći problem sa kojim
nas Pule suočava je sukob jedinstva bića i njegovog kontinuiteta. U Kornejevom dramskom delu
jedinstvo bića ne gradi kontinuitet bića nego ga razara i čini neostvarljivim. Ipak, Kornejev junak
neodlučno iskazuje svoju istovetnost. Kada junak kaže da se nije promenio već da je ostao kakav
je bio, to dolazi odatle što on prihvata i opredeljuje se da ne bude drugačiji nego što je bio. Zbog
njegove apsolutne volje njegovo sadašnje biće ne predstavlja nužno, već slobodno nastavljanje
tog bića. Svakoliki kontinuitet junakovog ja počiva na izboru koji njegova volja vrši. Kontinuitet
junakovog ja zavisi od jednog izbora koji vrši zbog toga što je slobodan da ga izvrši.

Iza ostvarene volje stoji potencijalna volja.

Pred kraj života, Kornej je pokušao da izrazi Molinin pojam slobode koja samo što nije
postala volja i koja će se kroz časak preobraziti u čin. Pošto ga je pisac lišio individualnost i
postojanja u trenutku, Kornejev junak naposletku postaje simbol slobodne volje. On je izvan
vremena koje postoji samo u virtuelnosti njegove volje i neodređenoj mogućnosti da se ispolji ili
ne ispolji. Postaje biće koje je slobodno da pristane, ili ne pristane na to da bivstvuje.